Pogledaj Punu Verziju : Историја - занимљивости
из политикиног забавника:
ФРИЗУРА У ЕГИПТУ
У древном Египту фризура је била веома важан модни детаљ. Не само за даме, које су
волеле да се ките, већ и за мушкарце, чија је коса била кратка како би им уши дошле до
изражаја. Нези косе посвећивало се много пажње: бојили су седе и утрљавали лосионе
против опадања. Чак и кад им то није било потребно, Египћани су носили перике
прављене од праве косе и исплетене у мноштво кикица, слично данашњим афричким
фризурама. На важним забавама жене су на главу стављале грудву миришљаве масти
која би се полако топила, а кожа и коса упијале течност.
http://razbibriga.net/clear.gif
ПРВИ ТЕЛЕСКОП
Mater artium neccessitas. Тако су говорили Римљани – нужда је мајка свих вештина. У
неким случајевима и сујеверје је било покретач нових изума. Вавилонци су желели да
упознају небо, јер су веровали да судбина владара зависи од кретања звезда и планета.
Тако су, да би предвидели невоље и помогли рад дворских астролога, изумели
телескоп. Као сочива служили су им кристали поређани унутар златне цеви.
Вавилонска направа увеличавала је одраз предмета свега четири пута и тек ће је
Европљани у 17. веку усавршити.
http://razbibriga.net/clear.gif
ШТРОКА У КРАЉЕВСКОЈ ЛОЖНИЦИ
Многима је познато да на двору француског краља Луја XIV одржавање личне
хигијене није било на првом месту. Према речима маркиза Армана – Шарла де ла Порте
– краљ је био аљкав и у кревету. Сваке године краљевска ложница снабдевена је с
дванаест нових постељина и две ноћне хаљине, али их је краљ веома штедљиво
користио. „Видео сам да је за три године употребио свега три чаршава и један собни
огртач од зеленог сомота, који је носио и лети и зими”, забележио је маркиз. „Толико
га је похабао, да му је последње године досезао до колена”.
http://razbibriga.net/clear.gif
ЗВЕЗДЕ РИМСКОГ ИГРАЛИШТА
Данас су то Меси и Роналдо, у антици су се звали Целад и Сегретус. Али, идоли
древних Римљанки нису играли фудбал, већ су се борили у арени. Гладијатори су били
подједнако омиљени као данашње спортске звезде. То нам казују натписи у Помпеји,
који кроз шалу говоре о њиховим дражима. За Целада, на пример, пише да је мамио
девојачке уздахе. Римски сатиричар Јувенал је у 1. веку пре наше ере писао о девојци
Епији, која је због љубави према гладијатору напустила дом и породицу, као и свак
у прилику да склопи угледан брак.
Пирова победа бана Кулина
Радивој Радић
У свакодневном разговору можемо да чујемо изразе као што су „прошли смо Сцилу и
Харибду”, „изнад главе му је Дамоклов мач”, „то су данајски дарови”, „прешао је
Рубикон”, „морам да идем у Каносу” и друге. Једна мала анкета показала је да
великом броју људи није познато њихово значење, а и они који их разумеју или
барем наслућују њихов смисао често не знају одакле ти изрази потичу. Реч је о
крилатицама које имају подлогу у митологији и историји и које су се одомаћиле у
многим језицима, па, наравно, и нашем.
„Данајски дарови”
Данајци су становници грчког града Аргоса, смештеног у североисточним областима
полуострва Пелопонеза, али, истовремено, код песника Хомера, и заједничко име за
све Грке. Израз „данајски дарови” означава опасан поклон из непријатељске руке,
дар кога се треба чувати јер може да донесе само несрећу. Најбољи пример за то је
чувени „тројански коњ”, везан за лукавство којим су Грци, после дугог и неуспешног
опседања Троје, успели да преваре браниоце овог града. Реч је о коњу направљеном
од дрвета, огромних размера и с великом шупљином изнутра у коју су се сместили
најбољи грчки војници. Грци су га оставили у свом логору, а Тројанци, који су у
својој наивности мислили да се ради о поклону, увукли су коња у свој град. Тек тим
препреденим маневром нападачима је пошло за руком да запоседну Троју. Отуда
римски песник Вергилије својим стихом „Тимео Данаос ет дона ферентес” („Бојим се
Данајаца и кад дарове доносе!”) упозорава на предострожност и опрез.
„Проћи Сцилу и Харибду”
Сцила, односно Скила, висока је и опасна стена у Месинском пролазу између
Сицилије и Апенинског полуострва, а према вртлогу Харибди. У грчкој митологији
она је приказивана као бесмртно морско чудовиште које је живело испод глатког
високог гребена чији су врхови увек покривени маглом. Имала је дванаест ногу и
шест предугачких вратова са стравичним главама на којима су се налазила три низа
зуба, а лајала је као пас. До половине тела била је сакривена у пећини, а главама је
ловила све што се креће на мору и прождирала морнаре који туда пролазе.
На другој страни, Харибда је чудовиште које борави испод стене на којој расте
велико стабло смокве, а од Сциле је удаљено само на домет стреле. Харибда је три
пута дневно у себе увлачила морску воду и три пута је избацивала. При том је гутала
све што се у води нађе.
Отуда израз „наћи се између Сциле и Харибде” означава да је неко у положају у ком
му прети опасност с две стране и кад се некако избегне једна - дочекује га друга, још
већа. Другим речима, посреди је блиска и велика опасност. На исти начин, израз
„проћи Сцилу и Харибду” означава да се неко спасао из веома тешког стања, да је
пребродио опасне недаће, да је прошао велика искушења.
Грчки јунак Одисеј, по савету чаробнице Кирке, жртвовао је шест својих другова и на
тај начин спасао себе и своје преостале ратнике. После бродолома, он је на
крхотинама разбијене лађе био одбачен до Харибде и то у тренутку кад је она у себе
увлачила воду. Спасао се захваљујући својој довитљивости, тако што се чврсто
држао за велико смоквино дрво, док га Харибда није избацила. Вергилијев јунак
Енеја на свом путу за Италију избегао је Сцилу и Харибду тако што је изабрао
заобилазни морски пут и једноставно опловио око Сицилије.
Дамоклов мач”
Дамокло је био дворанин Дионисија Млађег, господара Сиракузе на Сицилији, и сина
чувеног тиранина Дионисија Старијег. За разлику од оца, спретног ратника и владара
који је знатно проширио утицај своје државе на јужну Италију, обезбедио превласт
Сиракузе у Тиренском мору и основао неколико колонија, Дионисије Млађи био је
више интелектуалац а мање државник, па му није пошло за руком да сачува тековине
очеве владавине. У изворима је забележено да је на његовом двору једно време
боравио велики грчки филозоф Платон.
Дионисију Млађем, који је као човек од пера био свестан пролазности и
непостојаности сваке власти, сметали су насртљиви и досадни ласкавци који су га
салетали с удворичком снисходљивошћу. Зато је одлучио да једног од њих разувери
и да му на поучан и узоран начин покаже да поседовање власти собом носи и
непријатан осећај несигурности и тескобе. Већ поменутом Дамоклу, који је
очигледно предњачио у ласкању свом владару, Дионисије Млађи приредио је за
својом трпезом гозбу, али тако да је изнад дворанинове главе непрестано висио мач
обешен о коњску длаку.
Овом античком анегдотом уведен је израз „Дамоклов мач” који означава сталну
опасност која вреба, непријатну ситуацију, претњу која у човека уноси несигурност и
неспокој.
„Однети Пирову победу”
Пир је био чувени епирски краљ (306-272. године пре н. е) и велики војсковођа свог
времена који је сањао о стварању снажне државе. Због тога је веома радо прихватио
позив за помоћ јужноиталијанског града Таранта, који је био у рату против Рима, па
је похитао из свог Епира, области у северној Грчкој, и искрцао се на Апенинско
полуострво 280. године пре наше ере. Водио је 22.000 одлично обучених пешака,
3000 коњаника и 20 слонова који су били важна новина у оновременом начину
ратовања.
У почетку, исте 280. године пре наше ере, у бици надомак Хераклеје, управо
захваљујући ратним слоновима, којима Римљани нису могли да одоле, Пир је однео
значајну победу. У наставку успешног похода, следеће, 279. године пре наше ере,
епирски краљ је код Аускула у Апулији извојевао нову победу, али уз огромне
губитке, тако да је потиштено изустио: „Још једна оваква победа и ја сам изгубљен.”
У трећој и пресудној бици, код Беневента, 275. године пре наше ере, Римљани су
потукли Пира који је касније погинуо у борбама против Македонаца на Пелопонезу.
Израз „Пирова победа” означава победу која је задобијена уз огромне губитке,
победу која је више ослабила победника него побеђеног, односно успех који стаје
више труда и жртава него што вреди. Уосталом, и данас, на пример, на појединим
конференцијама за штампу можемо чути неког фудбалског или кошаркашког тренера
како каже да је његова екипа постигла „Пирову победу”, победу постигнуту уз велике
напоре која ипак није била довољна да наставе такмичење, или победу у утакмици
на којој су се повредили неки од главних играча.
„Прећи Рубикон”
За Гаја Јулија Цезара, једну од највећих личности у историји Рима, посебан значај
имао је догађај који се збио 10. јануара 49. године пре наше ере. У напетим
тренуцима, кад се Красовом погибијом распао први тријумвират и када су односи
преосталих тријумвира - Цезара и Помпеја - постали нарочито заоштрени, овај први
је повукао потез којим је почео грађански рат.
Тог дана Цезар се с једном легијом нашао пред реком Рубикон која је делила галске
провинције од Италије. После извесног премишљања, одлучно је рекао: „Алеа иацта
ест!” („Коцка је бачена!”), а затим је преласком реке свесно прекршио закон којим је
било забрањено да се проконзули с војском појављују у Италији. Премда је подухват
био веома ризичан, у грађанском рату који је наступио Цезар је однео победу, а
његова језгровита порука ушла је у свакодневни говор многих народа, па „прећи
Рубикон” значи донети неку коначну одлуку после које више нема повратка.
„Ићи у Каносу”
Један од најпознатијих примера понижења великих историјских личности, који је
ушао у све уџбенике за средњовековну историју, десио се у замку Каноса, на северу
Италије, у јануару 1077. године. То је био чувени „сусрет” цара Хенриха IV
(1056-1106) и папе Григорија VII (1073-1085), а у току борбе за превласт коју су
водили царство и папство. У једном тренутку положај немачког владара био је
толико неповољан да му је била потребна подршка римског првосвештеника. Због
тога је Хенрих IV у одећи грешника покајника и босоног, три дана и три ноћи - од
25. до 29. јануара - по снегу и цичи зими, стајао пред замком и чекао папу да се
смилује и да га пусти унутра. Григорије VII га је напослетку примио, а немачки цар је
пред папом понизно пао на колена. Отад постоји израз „ићи у Каносу”, што је појам
понижења и значи унизити себе и смерно молити за помоћ неког коме си се дотле
противио.
„Приближава се Армагедон”
Према Библији, Армагедон је назив за место где ће доћи до одсудне и коначне битке
између снага добра и зла, у којој ће снаге зла бити потпуно поражене. Сматра се да
је посреди подручје у ком се налази брдо Мегидо, у плодној долини Ездрелон, која
је била раскрсница путева из Египта у Сирију и поприште великог броја битака у
јеврејској историји. Старозаветни град Армагедон смештен је тридесетак километара
југоисточно од данашње луке Хаифе. Први пут се помиње међу градовима које је
Исус Навин освојио приликом уласка у Ханан. Управо због своје бурне историје,
Армагедон се сматра симболичним местом где ће се у будућности, пре другог
Христовог доласка, водити судбоносна битка између правих хришћана и непријатеља
цркве, односно, верује се да ће на том месту син божији поново судити свету. У
преносном значењу Армагедон означава одлучујућу, пресудну битку, било да је реч о
ратним, политичким или било којим другим биткама.
„Од Кулина бана”
Свако од нас чуо је бар један од следећих израза: „Од Кулина бана”, „Од Кулина
бана и добријех дана”, „Немој да ми причаш од Кулина бана” или „Развезао од Кулина
бана”. Реч је, наравно, о једном од владара босанске средњовековне државе - бану
Кулину (1180-1204). С гледишта језика, побројане крилатице, саме по себи,
означавају временску одредницу и оне су у народној свести помало магловит појам
неких давних времена. Истовремено, њихова језгровита порука указује на
благостање које се везује за личност Кулина бана.
Још је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у знаменитом делу „Краљевство
Словена”, објављеном на италијанском језику у Пезару 1601. године, забележио
народно сећање на срећне дане и изобиље у Кулиново доба. Истоветно предање о
босанском владару налази се и у спису Орбиновог савременика и суграђанина Јакова
Лукаревића. Ово народно веровање, које је свакако настало пре поменутих
дубровачких писаца, не само да се одржало до новијег доба него се временом
ширило и попримало нове митске наносе.
Шта кажу историјске чињенице? У почетку су се историчари нашли у великој
недоумици јер Кулинову омиљеност није било могуће објаснити ни личношћу, о којој
се готово ништа не зна, ни владавином која се, према сачуваним сведочанствима,
није издвајала ни од претходника ни од наследника. Штавише, ни опште политичке
прилике у тадашњој босанској држави, смештеној између Византије и Угарске и
изложеној двоструком притиску, не дају упориште за формулацију „Од Кулина бана и
добријех дана”. Ни о каквом благостању, које би се касније тако дуго памтило, није
се могло говорити. Зашто Кулин бан а не, на пример, Твртко I Котроманић (бан
1353-1377, краљ 1377-1391), највећи владар средњовековне Босне?
Ипак, постоји објашњење! Историчари су га наслутили и образложили на основу
једног стварног извора. Реч је о дипломатичкој исправи, врсти извора којима, ако су
аутентични, историчари поклањају пуно поверење. У питању је повеља Кулина бана,
иначе најстарији ћирилички документ босанских владара, која је издата
Дубровчанима. Овом исправом Кулин је дубровачким пословним људима јемчио
слободу трговине без уобичајених царина. Радило се, дакле, о јединственој,
несвакидашњој повластици коју су Дубровчани уживали само у Босни, али не и у
околним државама. Догодило се да су касније Дубровчани изгубили поменуту
привилегију, па су отуда настали вајкање и жал за старим, добрим временима.
Наравно, није случајно што су управо у Дубровнику, као носталгично сећање на
златно доба његовог пословања, уобличене прве изреке о босанском бану. У
колективном сећању житеља Дубровачке републике он је упамћен као добротвор
који је допринео њиховом изобиљу и благостању, па, тако, у граду под Срђем
налазимо историјску подлогу „добријех дана” Кулина бана.
„Пуши као Турчин”
Сва истраживања широм света показују да је пушење цигарета, упркос свим
упозорењима која се могу прочитати на свакој паклици, или, чак, законским
забранама, планетарна појава и да огроман број људи ужива у дуванском диму. При
том, пол и узраст не играју никакву значајнију улогу. Готово сваког дана можемо да
чујемо како неко за неког другог каже да „пуши као Турчин”. Откуд тај израз, то
поређење које се одомаћило у свим народима и које Турке проглашава некаквим
незваничним првацима у наклоности према никотину?
Погледајмо историјске чињенице! За разлику од кафе, чија појава није повезана с
европским прекоокеанским открићима - без обзира на чињеницу што место њеног
порекла још није научно доказано (Етиопија, насеље Кафа или Јемен!?) - дуван је у
Европу стигао из Америке и потом се ширио даље на исток. Прва искуства морнара,
које је 1492. године предводио Кристофор Колумбо, као да су пала у засенак, па се
о дувану почело више говорити тек средином 16. столећа. Будући да је у почетку
узгајан готово искључиво као лековита биљка, прве зараде припале су вештим и
предузимљивим апотекарима. Тек од краја 16. века почело је прилично масовно
уживање у дувану и то на три начина: пушењем, ушмркивањем и, ређе, жвакањем.
Није на одмет указати на чињеницу да су биљка дувана и кључни алкалоид названи
по Жану Никоту, француском амбасадору у Португалу, који је Катарини Медичи 1560.
године препоручио дуван као лек против мигрене. Дуван је из Португала и Шпаније
стигао у Енглеску, где су осамдесетих година 16. века већ произведене прве
керамичке луле. Потом је доспео у Холандију и Француску, а касније се раширио по
Аустрији и Угарској. Уопште, пушење дувана брже се распростирало него уживање
кафе, како у Европи тако и на Истоку. Занимљиво је напоменути да се уживање у
дуванском диму ширило упркос многобројним забранама и прилично снажној
кампањи против пушења.
Прве поуздане вести о појави дувана у Османском царству саопштава Ибрахим
Печеви четрдесетих година 17. века посвећујући му, као и кафи, уосталом, читаво
поглавље. Овај хроничар износи податак да су дуван 1600/1601. године донели
„енглески неверници”, али, најпре, препоручујући га „као лек против неких болести
влаге”. Сва је прилика да је до прве забране уживања у дувану, његовог гајења, као
и места где се пушило, дошло у доба султана Ахмеда I (1604-1617). За име Мурата IV
(1623-1640) везује се најдоследнија примена најстрожих казни - вешање на лицу
места! Ове ригорозне мере укинуте су тек после 1688. године и то због политичке
кризе коју су проузроковали турски порази у рату са Светом лигом. У међувремену се
показало да ни најстроже казне нису биле у стању да искорене „порок” који се попут
шумског пожара ширио Османским царством. Уосталом, и у наше време људи су
груписани у две велике и супротстављене групације, пушаче и непушаче, између
којих неретко тиња својеврстан рат.
Сматра се да је израз „пуши као Турчин”, по свој прилици, настао на тлу западне
Европе, из пера тамошњих путописаца који су походили Османску царевину и Турке
често приказивали с чибуком или наргилама, како, уз добро знану источњачку
смиреност и обдареност за угађање, уживају у облацима дуванског дима.
Сомборац - први средњоевропски кафеџија
Код зрна зеленог пасуља
Нада Савковић
Фрањо Ђура Колчић отворио је 1683. године у Бечу прву кафану у Средњој Европи
Прве кафане отворене су у средњем веку, тачније у 15. веку у граду Меки, а потом се
отварају и у Сирији и Каиру. Обичај испијања кафе проширио се по турској
царевини. Постоје подаци који указују да је прва кафана у некадашњем Цариграду, а
данашњем Истанбулу, отворена 1554. године. Кафане су била места где се, уз
одређен обред, пила кафа са уживањем, и успут су се водили необавезни разговори.
Временом је безбрижно испијање кафе постало свакодневна навика и попримило је
облик друштвеног обичаја.
Срби су под турским утицајем брзо прихватили овај обичај и уживали у кафи. Доктор
Видоје Голубовић у књизи „Старе кафане Београда” наводи да су далеке 1522.
године у Београду, у једној згради на Дорћолу, Турци отворили место где се
испијала кафа. Данас је тешко замислити да госта у српској кући домаћин не понуди
кафом, као што је тешко замислити градове без кафанских обичаја.
Мало је оних који знају да је баш Фрањо Ђура Колчић (1640-1694) из Сомбора
отворио 1683. године прву кафану у Бечу и дао јој је име „Зрно зеленог пасуља”.
Одабрао је овај назив јер му је непржено зрно кафе личило на зрно пасуља.
Колчићева кафана била је прва кафана у Средњој Европи. У време када се Колчић
родио, Сомбором су владали Турци, тако да је он добро познавао турски обичај
уживања у кафи. У турским ратовима (1683-1699), када су Турци опседали Беч,
Колчић је био у аустријској војсци. О тим ратним догађајима писао је у својој
биографији, која се чува у Бечу. Захваљујући знању турског језика који је научио у
детињству, Колчић је успео да се провуче кроз турску опсаду и дође до Јана III
Собјеског, пољског краља, и тако успостави везу с бранитељима Беча. Собјески је
поразио Турке и ослободио Беч опсаде, што је спречило даља турска освајања
Европе. Колчић је након ослобађања остао у граду и отворио је кафану. Сматра се да
је то била прва кафана у којој се кувала такозвана турска кафа. Служио је госте
кафом која је заплењена од Турака, а коју је он добио као награду за своје услуге.
Ђура Колчић много је задужио Бечлије јер је град у опсади 1693. године био у
погубном положају, имао је 20.000 војника, а био је опкољен са десет пута више
турске војске. Захвалне на храбром чину и помоћи, Бечлије су му након смрти, 1694.
године, подигле споменик коме се, нажалост, већ давно замео траг.
Но, кафане које су и данас понос града Беча, убрзо су постале права институција у
овом граду, места у којима су се окупљали угледни грађани да би ту читали новине,
расправљали о политици, књижевности или култури. Углед кафана је растао,
грађани су их прихватили и као одраз духа новог времена, привлачиле су и
пословни свет, па су се и неки послови договарали и склапали у кафанама. По
угледу на бечке кафане, убрзо су се појавиле и кафане у Пешти, а и по целој
аустријској царевини. Међу Србима у јужној Угарској кафане су биле и више од места
где се кафенисало - неке од њих су биле и простор где су уприличене прве
позоришне представе, концерти и балови. Српско народно позориште, наше прво
званично позориште, прве представе играло је у новосадској кафани код „Златног
венца”, а касније и у кафани хотела „Краљица Јелисавета” у Новом Саду.
У Србији за кафану се зна тек после 1738. године када су Турци поново освојили
град након краће аустријске власти (1718-1739). По сведочењу путописца Кепера,
најбоља српска кафана у Београду 1740. године била је дорћолска кафана „Црни
орао”. Она се налазила на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и Краља
Петра, и у њој се, као и у турским кафанама, седело на миндерлуцима, односно
софама застртим ћилимима. Просторија је била са ниским сводом, па се човек није
могао усправити. Након ослобођења од Турака и београдске кафане попримиле су
европски утицај - у њима су се одржавали балови, концерти и позоришне представе.
Прво јавно приказивање филма у Србији било је управо у кафани, тачније у сали
гостионице „Златни крст” на Теразијама у Београду, ни непуних шест месеци после
28. децембра 1895. године када је у Индијском салону „Велике кафане” у Паризу
приказан филм браће Лимијер, први филм у светској кинематографији. У Београду су
од 6. јуна 1896. године 25 дана од 16 сати после подне до 21 сат увече
представници фабрике „Браћа Лимијер” приказали неколико филмова који су настали
у то време.
Некада средиште друштвеног, културног и политичког живота градова и вароши у
којима се окупљало друштво готово свако вече, кафана је губила значај под налетом
телевизије, све мање је била институција, а све више само место за забаву, иће и
пиће.
Цар пешадинац
Руски цар Петар Велики (1672-1725) по много чему је био необичан владар. На пример,
у борби против Турака 1695. године борио се са својим војницима као обичан
пешадинац верујући да ће на тај начин најбоље допринети победи сопствене војске. А
једног зимског дана 1724. године цар је угледао брод како тоне. Не размишљајући о
томе да би то неко други требало да учини уместо њега, сместа је скочио у ледену воду
како би помогао да се спасу људи с брода. Будући да је дуго био у хладној води, цар
се прехладио и добио високу температуру. Пожртвовани Петар Велики умро је
неколико недеља касније.
Старац који је стварао невоље
Када су Римљани, 189. године пре наше ере, поразили војску краља Сирије Антиоха III
код Магнезије у Малој Азији, захтевали су да им одмах буде предат Антиохов војни
саветник, славни војсковођа Ханибал (247-183. пре н. е). Али, лукави Ханибал побегао
је на Крит, а затим се неко време крио у Малој Азији. Римски војници ипак су успели да
га нађу... Схвативши да више нема излаза, Ханибал је узео бочицу с отровом коју је
увек носио са собом и попио смртоносну течност. „Хајде најзад да ослободимо
Римљане страха који их тако дуго мучи! Ишчекивање смрти једног старца превелики је
терет за њихово стрпљење!” Биле су то последње Ханибалове речи.
Љубазност до последњег даха
Када је Катарина Арагонска (1485-1536) Хенрију VIII (1491-1547) родила кћерку
Марију а не сина, краљ је затражио од папе да поништи њихов брак. Било је то 1516.
године. Папа је одбио да то учини, али се Хенри ипак побринуо да добије развод.
Катарина је бачена у тамницу, лишена свих краљевских, али и осталих права. Било
јој је забрањено и да виђа своје дете за чији живот га је непрестано молила. Имајући
у виду паклену нарав свог бившег мужа, Катарина од Арагона је до последњег дана
живота Хенрију писала љубавна писма молећи га да поштеди њихово једино дете.
Године 1536, већ на самрти, Катарина је послала своје последње писмо Хенрију VIII.
Заточеница је написала:
„Oculi mei te solum desiderant.” (Моје очи само за тобом жуде.)
Катаринина кћерка Марија, касније названа „Крвава Марија” (Bloody Mary), постала је
ипак прва краљица Енглеске, Велса и Ирске.
Најзад!
Британски краљ Џорџ V (1762-1830) није волео своју жену Каролину од Брунсвика, па
је учинио све што је у његовој моћи како би окончао тај брак без љубави. Напослетку
су се и развели... Али, народ је волео Каролину и често јој клицао: „Боже, чувај
краљицу.” Краљ је увек једнако одговарао: „Боже чувај краљицу и да вам и ваше жене
буду као што је она, па ћете видети!” Када је умро Наполеон Бонапарта, краљев
саветник раздрагано га је обавестио:
-Висости, ваш највећи непријатељ је умро...
-Најзад! Хвала ти, Боже! - радосно је одговорио Џорџ V.
-Нека јој је лака црна земља. - Био је, наравно, убеђен да је реч о краљици.
Мудро предсказање
Луј XI, француски краљ који је живео у 15. веку, веровао је у астролошка тумачења.
Често је доносио одлуке према предсказањима свог личног астролога који је бринуо
о његовом свакодневном хороскопу. Краљ је био непријатно изненађен када му је
астролог рекао да ће једна веома утицајна особа са његовог двора - иначе женског
рода - умрети за осам дана. Мислећи да би предсказање, односно сам догађај, могао
на известан начин да угрози његову владавину, Луј XI је наредио да стручњака за
хороскоп убију, тако што ће га бацити са највише куле дворца.
Ипак, радозналост, али и веровање у моћ звезда, краљу није дало мира. Не
помињући му да је дао наређење да га убију, краљ је позвао астролога.
„Тврдите да све знате о положају звезда и њиховом утицају на људску судбину, па
ми реците каква је ваша судбина. Знате ли када ћете ви умрети?”, упитао га је краљ.
„Наравно да знам”, узвратио је мудри астролог. „Умрећу тачно три дана пре вас!”
Наравно, Луј XI је одустао од намере да погуби свог астролога.
На високим потпетицама
Стотинак година пре него што се родио француски краљ Луј XIV (1638-1715), Катарина
де Медичи и Мери Тјудор, обе прилично ниског раста, носиле су испод својих
раскошних краљевских венчаница ципеле с високим потпетицама. Али, могло би се
рећи да је тек Луј XIV у мушку моду увео богато украшене ципеле с потпетицама. Не
само што су краљ и његови поданици на штиклама ходали другачије од осталих који су
носили равну обућу, већ су схватили како су изненада постали и виши растом, па су на
остале гледали с висине. Краљу се „поглед са високих потпетица” толико свидео да је
донео закон који је кажњавао сваког другог мушкарца из високог сталежа уколико се
усуди да носи обућу с високим потпетицама.
Порез и мирис
У намери да римску државу економски оснажи и врати јој стару славу, римски цар
Веспазијан (9-79) увео је порезе на све и свашта. Између осталог, грађани Рима морали
су да плаћају порез на јавне нужнике. Када се Веспазијанов син Титус успротивио овој
очевој одлуци сматрајући је недостојном сваког човека, Веспазијан је зграбио шаку
новчића и принео је сину под нос изговарајући чувену реченицу: „No olet!” („Не смрде!”)
У спомен на овај догађај јавне тоалете у Француској називају и „Vespasiennes”.
Вожња и таштина
Веровали или не, али у Паризу, у 18. веку, за време Луја XVI, владала је
неподношљива саобраћајна гужва. Обичај је био да и даме слободно саме возе своје
кочије уским париским уличицама... Вожња кочија била је омиљени „спорт”
припадница слабијег пола, те се нико није ни усуђивао да им забрани да терају
кочије куд год и кад год то пожеле. Напослетку је краљ замолио једног свог
министра да некако ипак реши ту вреву на улицама Париза. Министар је извесно
време размишљао, а онда се досетио спасоносног решења. Новим законом гађао је
право у женску сујету.
Како је гласио поменути члан закона?
Дамама испод тридесет година најстроже се забрањује вожња кочија улицама
Париза! Дакле, нека се возе само оне зреле. Односно, презреле.
Врховна одлука
За време крсташког похода на хришћанске јеретике, почетком 13. века, племство са
француског севера предводио је папа Инокентије Трећи. Када су стигли до града
Безјеа на југу Француске, недалеко од медитеранске обале, опколили су га. Тада се
поставило питање: како разликовати праве хришћане од јеретика који следе такозвано
катарско учење? Енглески племић Симон де Монтфорт дошао је до необичног решења:
„Убијмо их све, а Бог ће се постарати за остало!”
Нажалост, послушали су га. Десетине хиљада мушкараца, жена и деце немилосрдно је
погубљено уз овај језиви изговор.
Какав слон?
Током америчког грађанског рата, 1864. године, генерал Џон Сеџвик предводио је снаге Северњака против
трупа Конфедерације када су се две војске сукобиле у Вирџинији. Будући да су снаге Конфедерације
почеле да надиру, генерал Сеџвик схватио је да је његовим војницима потребна подршка. Стога је
узвикнуо:
„Хајдемо људи! Не плашите се! Па они ни слона бе би могли да погоде са оволике удаље...
Удаљености, вероватно је хтео да каже генерал. Јер, беху то његове последње речи. Био је смртно
погођен.
Страсти
И данас се препричавају смешни догађаји из живота шпанске принцезе Марије Терезе
која се 1660. године удала за француског краља Луја XIV. Ова велика љубитељка
чоколаде која је на француски двор довела своју служавку да би јој свакога јутра
припремала топлу чоколаду, наводно је изјавила:
- Чоколада и краљ, једине су моје страсти!
Наравно, сви су се смејали редоследу страсти француске краљице. Убрзо по њеном
доласку у Француску пронеле су се гласине о томе да је ново краљичино пиће
заправо афродизијак, па су сви просто навалили на чоколаду. Краљица је ипак
платила данак својој највећој страсти: имала је црне и покварене предње зубе, тако
да се ретко када смејала.
Врховна одлука
За време крсташког похода на хришћанске јеретике, почетком 13. века, племство са
француског севера предводио је папа Инокентије Трећи. Када су стигли до града
Безјеа на југу Француске, недалеко од медитеранске обале, опколили су га. Тада се
поставило питање: како разликовати праве хришћане од јеретика који следе такозвано
катарско учење? Енглески племић Симон де Монтфорт дошао је до необичног решења:
„Убијмо их све, а Бог ће се постарати за остало!”
Нажалост, послушали су га. Десетине хиљада мушкараца, жена и деце немилосрдно је
погубљено уз овај језиви изговор.
o neee... :kk:
neću da poverujem.. :kk:
Гладијаторска правила
Реч гладијатор потиче од латинске речи gladius, што значи мач. Гладијатори су били
(професионални) борци - робови и осуђеници - који су се у амфитеатрима древног
Рима међусобно борили на живот и смрт. Прва гладијаторска борба одржана је 264.
године пре наше ере приликом једне сахране у којој су учествовала шесторица
робова. Сматра се да су претеча гладијаторских борби били древни етрурски обреди
сахрањивања најхрабријих бораца. Насиље и потоци крви - тако вероватно многи
данас замишљају старе борбе гладијатора којима су обележавани римски празници.
Међутим, недавно истраживање посмртних остатака гладијатора баца сасвим ново
светло како на саме гладијаторске борбе, тако и на тужни крај одважних, али
несрећних бораца. Наиме, до сада се веровало да приликом гладијаторских
„сусрета” нису поштована нарочита правила борбе, већ су се делила искључиво
према оружју које су гладијатори користили. Аустријски археолози и лекари
испитивали су недавно посмртне остатке гладијатора ископане у амфитеатру у Ефесу.
Научници су користили најсавременија технолошка достигнућа, односно справе за
испитивање да би што тачније утврдили узрок смрти шездесетседморице гладијатора
који су ту сахрањени. Проучавање повреда на костурима потврдило је претпоставку
да борбе гладијатора нису биле немилосрдни и насумични судар снажних људи, већ
уиграни мечеви са одређеним правилима борбе чије је поштовање обезбеђивало
присуство судија. Повреде лобање и одсуство повреда на другим деловима тела
говоре да су гладијатори умирали од последица удара тешким чекићем. Будући да су
гладијатори носили кациге које су добро чувале њихове главе, научници су дошли
до закључка да су гладијатори из арене одлазили у некој врсти нокдауна, али ипак
живи. У ствари, на смрт их је осуђивала публика, односно посматрачи. Као што је
већ познато, махање марамицама значило је да гладијатору треба поштедети живот.
Али, уколико би посматрачи окренули палчеве надоле, то би значило само једно:
смрт борцу. И тако, после борбе, губитника је ван арене усмртио џелат ударцем
великог чекића у главу. Гладијатор није имао права да се брани... Неславни крај за
славне борце.
М. О.
Александар Велики је основао град Букефалион у част свог коња.
Платон је у младости био бацач диска.
Мумија Рамзеса II путовала у Париз са пасошем.
Тутанкамон je био крунисан као деветогодишњи дечак.
Калигула је именовао свог коња конзулом.
Омиљени љубимац Јулија Цезара била је једна жирафа.
Прва жена ратник је била Гркиња Артемида I из Халикарнаса која је живела у 5. веку пре н. е
Име државе Пакистан је настало као акроним од почетних слова пет области:
Панџаб, Авганија, Кашмир, Индо-Синд и Белукистан
Екстравагантни Нерон никада није путовао са мање од 7000 камила
Римски војсковођа Веспазијан, будући римски цар, пао је у немилост цара Нерона
јер је заспао приликом једног од Неронових песничких рецитала
Према Плутарху, Перикла су вајари увек приказивали са шлемом на глави јер је био
изразито глават човек
Византијски цар Јустин I (518—526), Јустинијанов ујак и претходник, био је
неписмен, па се на државна документа потписивао уз помоћ шаблона
Мурат III (1574—1595), унук великог Сулејмана Величанственог, имао је 24 сина и 32
кћерке што је уједно био и рекорд у целој Османовој династији. Овај рекорд изгледа
још импресивније ако се дода да је последње 34 деце рођено у последњих 12 година
Муратове владавине. Након Муратове смрти, његов син Мехмед III, следећи древни
закон братоубиства ради отклањања могућих претендената на престо, наредио је да се
задави свих 19 Муратових живих синова, као и двојица која су се родила одмах након
Муратове смрти, а све Муратове конкубине које су могле бити у другом стању,
удављене су у мору.
У 16. веку је често организовано суђење животињама широм Европе? То је наиме
сматрано за потпуно рационално јер су животиње оптуживане да крше природне законе
који важе за све. Тако је у Швајцарској суђено кокошки која је носила чудна јаја док је
у Француској суђено пацовима којима је додељен адвокат да их брани. Њихово
непојављивање на суђењу оправдано је тиме што нису имали сигурну пратњу, па су се
стога сасвим оправдано плашили локалних мачака.
У Канузијусовом Катихизису (уџбенику где се излажу основне поставке хришћанске
вере) ђаво се помиње 67 пута док се Исус Христ помиње свега 63! Ово говори о
фаталистичкој побожности у раном 16. веку која је битна карактеристика дела раних
реформатора, пре свих Лутера.
Први ликовни приказ Сотоне потиче из 6. века и сачуван је на зидовима цркве у Бауиту
у Египту. На овом као и на многим познијим приказима Сотона је приказиван као пали
анђео без застрашујућих иконографских елемената чије је порекло углавном
источњачко и који нарочитог замаха добијају у европској уметности 16. века.
Концентрационе логоре први су оснивали Британци у Јужној Африци како би извршили
пацификацију Бура. У модерној Европи прве концентрационе логоре основала је
Аустроугарска у које је смештала босанске Србе.
Џеронимо је, кад се предао четврти и последњи пут 5. септембра 1886, са собом
имао 16 ратника, 14 жена и шесторо деце. У потеру за њим влада САД је послала ни
мање ни више него 5.000 војника.
Литванија била последња паганска држава у Европи пошто је званично прихватила
хришћанство 1396. године.
Византијски цар Лав IV Хазар умро 780. од упале чирева на глави које је добио носећи упорно своју
омиљену круну.
Sandokan
10-10-2011, 10:17
1492. pronašao novi kontinent
Na današnji dan Kolumbo otkrio Ameriku
Španski moreplovac Kristofer Kolumbo upravo je na današnji dan otkrio novi kontinet, tražeći alternativnu rutu do Indije.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/95092_kristoferkolumbowiki_kf-1.jpg?ver=1318232327 Španski moreplovac je otkrio Ameriku, iskrcavši se na ostrvce Gvanahani - on mu je dao ime San Salvador, u prevodu sa španskog Sveti Spasitelj.
Sandokan
18-10-2011, 10:27
ADOLF HITLER UMRO 1962. U ARGENTINI
(25) http://razbibriga.net/clear.gif http://razbibriga.net/clear.gif (http://www.kurir-info.rs/planeta/adolf-hitler-umro-1962.-u-argentini-137640.php#) Ponedeljak, 17. Oktobar, 2011.| Autor: Novinske agencije
http://razbibriga.net/clear.gif
VAŠINGTON - Adolf Hitler nije počinio samoubistvo u Berlinu u 1945, ali je živeo u Argentini sve do njegove smrti 1962, objavljeno je u novoj knjizi.
Viliams i koautor Simon Dunstan su u svom istraživanju proučavali poverljive dokumente i forenzička ispitivanja.
Autori kažu da su pronašli neverovatne dokaze koji upućuju da su nacistički vođa i njegova ljubavnica Eva Braun, tajno leteli iz Nemačke i odvedeni u zemlju Južne Amerike.
Koautor Džerard Viliams je rekao:
"Nema forenzičkih dokaza za njegovu ili smrt Eve Braun kao što nema ni očevidaca te priče o preživljavanju u Argentini", prensoe bosanske Vijesti.
Knjiga „Grey Wolf: Bijeg Adolfa Hitlera“ također optužuje američke obaveštajce da su dopustili diktatoru da pobegne u zamenu za pristup nacističkoj ratnoj tehnologiji.
Knjiga tvrdi da "Hitlerovi fragmenti lobanje" koje je držala Rusija su ustvari ženski.
http://www.kurir-info.rs/planeta/adolf-hitler-umro-1962.-u-argentini-137640.php
Sve i da je tako koga to više uopšte i zanima .... pored toliko današnjih Hitlerčića :aha:
Gladijator
06-11-2011, 22:43
Podudarnosti između Linkolna i Kenedija
Ponekad, u istorijskim zbivanjima pronađemo i gotovo nevjerovatne ali istinske podudarnosti, pa se to upravo desilo i sa dva američka predsjednika, Linkolnom i Kenedijem.
Od 1840. do 1960. godine od osam američkih predsjednika sedam je, i to u razmacima od po dvadeset godina, umrlo ili ubijeno na dužnosti.
Pogledajmo slučaj Linkoln - Kenedi i čudne podudarnosti:
- Linkoln je izabran u Kongres 1846.godine
Kenedi je izabran u Kongres 1946.godine
- Linkoln je izabran za predsjednika 1860.godine
Kenedi je izabran za predsjednika 1960.godine
- Obojicu su ubili južnjaci
- Obojicu su naslijedili južnjaci
- I Linkolna i Kenedija naslijedio je južnjak Džonson
- Linkolnov naslijednik Endrju Džonson bio je rođen 1808.
- Kenedijev naslijednik Lindon Džonson bio je rođen 1908.
- Obojica su izgubila dijete za vrijeme predsjedničkog mandata
- I jedan i drugi borili su se za prava crnaca
- I Linkoln i Kenedi ubijeni su u petak
- Obojici je pucano u glavu
- Ubica i jednog i drugog predsjednika bio je poznat pod tri imena
- I jedan i drugi ubica ubijeni su prije suđenja
- Linkolnov ubica Džon Vilkins Bat rođen je 1839.
Kenedijev ubica Li Harvi Osvald rođen je 1939.
Istorijski zanimljiva podudarnost, zar ne?
Beogradske opštine dobijale su imena na različite načine , a veliku uzlogu u “kumovanju“ imale su istorijske ličnosti, ali i kafane, verovanja, običaji, pa čak i životinje i ptice.
http://razbibriga.net/clear.gif
Nije bila retkost da se nazivi na kojima se nalazi danšnjih 17 beogradskih opština daju po istorijskim ličnostima. Ovakva sudbina zadesila je Voždovac, Lazarevac, Mladenovac i Obrenovac, piše “Blic.“
Najviša tačka Beograda , mesto sa kojeg je srpski vožd Karađorđe poveo ustanike i 1806. Godine prvi put oslobodio Beograd od turaka. U spomen na taj događaj kraj je nazvan “Voždovo predgrađe“, da bi kasnije dobio ime Voždovac.
Na proslavi povodom 500 godina od kosovskog boja u čast Lazara , opština Lazarevac dobija i zavnično ime.
Obrenovcu je pripalo ime kneza MilošaObrenovića, jer je nakon Drugog srpskoustanka obnovio ovo mesto, a mladenovac po izvesnom mladenu, koji je sa svoja dva brata naselio taj kraj poskle Kosovskog boja.
Srpski jezik vekovima se menjao i bogatio stranim rečima svih naroda koji su ovuda prolazili. Neke su vremenom gubile na popularnosti, dok su se druge zadržale i do danas.
Zemun, nekada poznat kao keltski taurunum, a franački Malevila, dobio je naziv prema slovenskoj reči “zemlin“ koja u prevodiu znači zemljani grad.
Naziv prigradskog naselja Sopot staroslovenskog je porekla i znači izvor ili voda, koja se obrušava.
Rakovica je ime dobila zahvaljujući rakovima iz potoka koji je nekada tuda proticao.
Stari Grad
Stari grad, današnji epicentar svih velegradskih zbivanja nadstao je 1961. godine spajanjem Skadarlije , Terazija i Starog grada. Današnje ime centralne beogradke opštine nadenulo je vreme budući da najstarija od svih 17 opština.
Zvezdara
Za razliku od “pušačkog“ dela grada priča o susednom brdu, poznatom kao veliki Vračar počćinje tridesetih godina priošlog veka. Tada je pod budnim okom štampe, ali i stručne javnosti izgrađena najsavrenmenija astronomska opsrevatorija u Evropi. Zvezdarnica je ubrzo postajala glavna asocijacija za deo grada koji se danas zove Zvezdara.
Savski venac
Savski venac je opština u Beogradu koju nikako ne možete zaobići gde god da idete. Opštinu sa prvom kafanom, pozorištem, bolnicim, tramvajskom linijom i najvećim brojem rođenih Beograđana, jedina nosi ime reke uz čiju se desnu obalu, po rečima nekih romantičara, smestila poput venca.
Palilula
Palilusku priču strancu bismo ispričali bez ikakvog problema , samo bukvalnim previođenjem njebog imena.
Naime, za selo “smešteno četvrt sata od grada opasanog šancem“, prvi put se čulo početkom 19. Veka. Za vreme turske vladavine u samoj varoši bilo je nastrože zabranjeno pušenje zbog opasnosti od požara, pa su žitelji skloni ovom uživanju, odlazili na mesta gde je paljenje lula bilo dozvoljeno. Legenda kaže da su tu postojale i oznake sa nacrtanom lulom, koje su jasno ukazivale na dozvoljeno paljenje istih.
Novi Beograd
Ime Novi beograd je izvučeno Generalnog urbanističkog plana grada iz 1923. Godine u kojem je predviđena izgradnja pbjekata na toj teritioriji. Međuti, postoji i priča da je ova opština ime dobila i po novom zemunskom nedeljniku “Novi Beograd“ iz 1930. godine.
Vračar
U slučaj elitne opštine Vračar umešale su se teorije istoričara i starosedeoca Beograda.
Prvo objašnjenje je utemeljeno u verovanju da je koliba junaka-nevernika po imenu Vračar bila locirana na ovim koordinatama. Romantičnija teorija tvrdi da je reč o vrapcima, tj. vrapčijim poljima, jer je veliki broj ptica bio nastanjen na toj teritoriji.
Čukarica
Poznata mehana Stojka Čukare , kao i Čukar česma, koje su se nalazile negde preko puta današnje Ade Ciganlije, trajno su obeležile ovu bepgradsku opštinu.
Surčin
O poreklu naziva najmlađe beogradske opštine malo se zna. Pretpostavlja se da je reč o antičkom nazivu, ali semantičkom analizom se povezuje i sa Vinčom i vrčinom, kao i materijalnim dokazima rimske epohe ovog kraja, piše "Blic."
Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и књаз српски у два наврата (1815—1839. и 1858—1860), постао је отац кад је имао 75. година! Његова љубавница Марија, извесна Рускиња, родила му је сина 1857. године коме је наденула име Милан. Милош је веома волео Милана који је живео у Букурешту са својом мајком. Године 1858. Милош је позван опет у Србију да заузме кнежевско место, а Милан је следеће године умро. Марија је онда отишла у Србију где је неговала остарелог Милоша све до његове смрти 1860. године.
http://razbibriga.net/imported/2011/11/220pxMilosObrenovic_1848-1.jpg
Најкраћим ратом на свету сматра се рат који се збио 27. августа 1896. године између Британске империје и султаната Занзибар, и који је трајао читавих 38 минута. Рат је био објављен у 9.02 а приведен је крају већ у 9.40.
Занзибар је био острвска држава у Индијском океану која је од 1698. до 1858. године била под контролом Оманског султаната, када се издвојила у независни султанат. Султанат је, након периода борбе између Британије и Немачке, постао део британске интересне сфере на економском и трговинском плану. Године 1893. на занзибарски престо ступио је Хамад бин Туваини, изразито пробритански оријентисан султан, што је довело до великог незадовољства међу његовим поданицима, због све већег британског утицаја и контроле у земљи, војске под британским вођством као и укидања уносне трговине робљем, које су издејствовали Британци.
Три године касније, Хамад је напрасно умро 25. августа 1896. године. Царску палату је још истог дана окупирао Саид Халид бин Баргаш, нећак покојног султана. Британци су, међутим, желели да на занзибарски престо ставе свог, пробритански оријентисаног канидата, Хамуда бин Мухамеда. Халид се оглушио на сва упозорења која му је упућивао британски конзул, сакупио је војску у султанској палати и заузео занзибарску флоту која се додуше, састојала од само једног брода, Глазгов.
Следећег дана, 26. августа, Британци су Халиду послали ултиматум да напусти палату до 9.00 следећег дана, 27. августа, у противном, почеће да пуцају. Сутрадан ујутро, око 8.30, Халид је одговорио да нема намеру да напушта палату јер не верује да ће Британци остварити своје претње. Британци су са својих ратних бродова почели да гађају палату тачно у 9.02. У 9.05, Глазгов је почео да гађа британске бродове, на шта су ови одговорили и потопили га. Халид, видевши да се Британци не шале, побегао је из палате главом без обзира остављајући своје људе да наставе борбу сами. Британци су обуставили паљбу у 9.40 и врло брзо потом заузели палату и поставили Хамуда бин Мухамеда за султана.
Za najdosadniji dan u prošlom veku proglašen je 11. april 1954. godine, jer se tog dana nije desio nijedan značajan događaj.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
LONDON - Najdosadniji dan u prošlom veku bio je 11. april 1954. godine, zaključili su naučnici Univerziteta u Kembridžu, navodeći da se tog dana nije desio nijedan značajan događaj.
Prema pisanju "Dejli mejla", u tih 24 sata 11. aprila te godine nije se desilo ništa važno što bi mediji mogli zabeležiti.
U veku u kojem su se zbila dva svetska rata, u kojem je čovek zakoračio na Mesec i nastali toliki izumi - poput televizije i interneta, tog dana se nije ništa desilo, ako se izuzmu izbori u Belgiji i rođenje turskog akademika Abdulaha Atalara.
Do ovog rezultata britanski istraživači su došli pretraživanjem 300 miliona podataka na kompjuteru.
Jedan od istraživača je rekao da je tokom 20. veka svaki dan bio bitan bar zbog nekog događaja, ali da se 11. april ni po čemu ne izdvaja, pa su ga proglasili najdosadnijim danom.
paculjkica
26-09-2012, 12:21
Sad su Bosanci "narod najstariji"
Stanovnici BiH su direktni potomci paleolitskog čoveka, odnosno nose gene ljudi koji su na te prostore došli pre 25.000 godina, tvrde genetičari iz Sarajeva.
http://www.dodaj.rs/f/J/KC/13QxlVIk/v260894p0.jpg
Šef Laboratorije za forenzičku genetiku Instituta za genetički inženjering i biotehnologiju u Sarajevu, profesor Damir Marjanović, je izjavio da su istraživanja regionalnog ekspertnog tima genetičara pokazala da današnji Bosanci i Hercegovci u svojim genima imaju zapisane informacije ljudi koji su na ove prostore došli pre 25.000 godina.
Oni su ovde 'prezimili' zadnje ledeno doba. Takođe, tu nam je genetička ostavština neolitskih grupa koje su sa sobom donele poljoprivredu, koja se u Evropi počela širiti sa ovih prostora. I dodatno, tu su preci koji su nam došli iz pravca Evroazije, kazao je Marjanović.
Marjanović je napomenuo da su sve migracije, koje su se desile na prostoru današnjeg Balkana, vrlo kompleksne i da se nisu odvijale mesecima ili godinama, već decenijama i vekovima.
Svaka istorijska epizoda, od ledenog doba do dolaska poljoprivrednika, dolaska i nestanka Rimskoga carstva, migracija slovenskih plemena, širenja Otomanske imperije i još mnogo drugih manjih, ali ne i manje bitnih istorijskih momenata, ostavile su manji ili veći trag na genetičkom nasleđu ljudi sa ovih prostora, naveo je Marjanović, prenosi agencija Anadolija.
Ovaj stručnjak za genetički inženjering naglasio je da je populacija Balkana, a posebno Bosne i Hercegovine, vrlo heterogena.
Možemo zaključiti da se populacija BiH, kao i populacija celog zapadnog Balkana može pohvaliti izuzetnom raznolikošću humanog genetičkoga bogatstva, zaključio je Marjanović.
Jedna od značajnijih komponenti studije koju je Marjanović obavio zajedno sa poznatim stručnjacima za genetiku iz regiona odnosi se na migracijske procese modernog čoveka.
Svi ovi projekti ukazuju na to da ovaj region, pa samim tim BiH, imaju jako zanimljivu istoriju. Dokazano je da je paleolitski čovek na ovim prostorima tražio spas i utočište od poslednjeg ledenog doba i da dobar deo današnjeg stanovništva BiH čine direktni potomci tih ljudi, kazao je Marjanović.
Teorije o prastarosti pojedinih naroda sa ovih prostora nisu ni malobrojne ni ekskluzivne. Poznate su teorije o iranskom poreklu Hrvata ali i Srba, kao i "indijska" teorija o Srbima, poznata iz knjige "Srbi, narod najstariji".
Teme ko je na Balkanu dođoš a ko starosedelac stalna su tema kafanskih rasprava ali ova teroija je različia po dva osnova.
Novina je što se ne ograničava na jedan narod već gleda geografski prostor i što se poziva na naučno genetiku - opipljiviju stvar od nepouzdanih saga i naknadnih istorijsklih i kvaziistorjiskih dokumenata.
Mondo
paculjkica
02-10-2013, 21:13
'SRBI SU NAJSTARIJI NAROD I POTJEČU OD NOINOG SINA' Znanstvenik s Harvarda šokirao svijet
http://www.dodaj.rs/f/2M/Kq/2VMi5z56/genis1601764s1.jpg
Biokemičar s Harvarda analizom gena utvrdio da su Srbi najstariji narod, da potječu od Noinog sina i da je Balkan pradomovina svih Slavena, pa i onih koji su otišli u Indiju pa su ih nazvali arijevci
Američki znanstvenik ruskog porijekla Anatolij Kljosov, gostujući profesor na Harvardu, objavio je niz knjiga u kojima tvrdi da je Balkan bio pradomovina svih Slavena, pa i Rusa.
Ti "geni kameni" stari su 12.000 godina, dok su drugi stari od 4 do 7 tisuća godina i svi indoeuropski narodi u Europi imaju preko 40 posto tog gena, kako tvrdi 67-godišnji Kljosov.
Svi Slaveni su došli s Balkana i potomci su Noinog sina
Prema njegovoj studiji, preko 60 posto tog gena imaju južni Slaveni u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori, ali se ista koncentracija nalazi i na sjeveru Europe - u Danskoj, na sjeveru Njemačke, na jugu Skandinavije i u Velikoj Britaniji.
Biokemičar Anatolij Kljosov u svom znanstvenom radu tvrdi da su se potomci Noinog sina naselili isprva u donjem toku Dunava - na prostoru današnje Srbije - da bi zatim išli prema sjeveru.
Kako napominje srpski Telegraf, u ruskim školama se doista učilo kako su oni došli "sa one strane Karpata".
Kljosov je na osnovu mutacija genetske haplo grupe karakteristične za Slavene zaključio da su svi Slaveni došli s Balkana, ali da su je i indijska kasta arijevaca nastala dolaskom Slavena s područja Srbije u Indiju, prije oko 3.850 godina.
Zaključak studije ovog američkog znanstvenika ruskog porijekla o Srbima kao "najstarijem narodu" zdušno su poduprli mediji u Srbiji, iako zemljopisni prikaz rasprostranjenosti 'dinaridskog gena' u Europi pokazuje da se najgušća koncentracija ovog gena nalazi na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Indoeuropski jezici sa Balkana stigli u Indiju
Profesor Kljosov tvrdi da su indoeuropske jezike (u koje pripadaju svi jezici Europe osim mađarskog i finskog) Praslaveni donijeli u Indiju, Iran i Afganistan.
Ti Praslaveni dinarskih gena, koji su na Balkanu živjeli još prije 12.000 godina, prema studijama Kljosova, nakon dvjestotinjak generacija dolaze na ravnicu istočne Europe i tamo se prije 4.500 godina pojavljuje genetički predak današnjih Rusa i Ukrajinaca.
Petsto godina kasnije dolaze do južnog Urala, a nakon 400 godina pojavljuju se u Indiji, u kojoj danas živi oko 100 milijuna ljudi s tim genom.
Kljosovljeva teorija, utemeljena na njegovim analizama DNK, postavlja "na glavu" dosadašnja vjerovanja o smjeru migracija naroda indoeuropskog kulturnog kruga, te izaziva podvojene reakcije na svim stranama.
Kljosov je 1990. godine preselio u SAD, gdje je već radio kao gostujući profesor, a u bivšem Sovjetskom Savezu bio je poznat kao vođa znanstvenog tima koji je organizirao prvu internetsku mrežu na tom području ranih 80-ih godina.
jutarnji.hr
Bisernica
14-01-2014, 12:52
Slučaj nezapamćen u istoriji ratovanja - srpska vojna komanda prekinula rat da propusti medicinski transport za neprijateljsku vojsku
U holu zgrade međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi stoji tabla sa natpisom „Budi human kao što je bila humana Srbija 1885." Ovo je znak sećanja na događaj koji predstavlja presedan u istoriji ratovanja, a koji se zbio u Srbiji krajem XIX veka i do današnjih dana se nigde nije ponovio.
Ova neobična priča počela je širenjem Bugarske na Balkanu poslednjih decenija pred ulazak u 20. vek. Ovo je bilo direktno kršenje odluka Berlinskog kongresa i za tadašnju kraljevinu Srbiji predstavljalo direktnu opasnost i provokaciju.
Posle neuspele diplomatske aktivnosti kralj Milan je Bugarskoj objavio rat.
Srbija je u to vreme već imala uređene bolnice, a već je osnovan i Crveni krst. Bugarska, sa druge strane, nije imala vojne sanitete.
Zbog ovoga, bugarske ranjenike nije imao ko da odnese sa bojišta ni da im pruži medicinsku negu. Međunarodni Crveni krst prikupio je pomoć iz svih krajeva Evrope koja je trebalo da se dopremi ovoj državi.
Ironično, jedini put do Bugarske vodio je preko Srbije.
I tada se dogodilo nešto što svet nikada nije video - vojna komanda Srbije prekinula je rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i propustila medicinski transport preko svoje teritorije.
Srbija je učinila i više: transportu međunarodnog Crvenog krsta dodala je lekove, ćebad i krevete iz svojih zaliha i bugarskim vojnicima predala sve što je neophodno za otvaranje jedne bolnice.
Sličan događaj ni pre ni posle 1885. godine nigde nije zabeležen - Srbija je pomogla državi sa kojom je u tom trenutku bila u ratnom stanju!
U znak sećanja na ovo nesebično delo, Međunarodni Crveni krst je Srbiji dodelio posebno priznanje za humanost, a ploča sa natpisom „Budi human kao što je bila humana Srbija“ i danas stoji u zgradi ove institucije u Ženevi.
Bisernica
14-01-2014, 13:54
Zanimljivost vezana za Srpsku Novu godinu
Srpska Nova godina - nastala iz inata, a slavila se uprkos svemu
Naučnici su samo delimično u pravu kad kažu da je srpska Nova godina u stvari starokalendarska. Srpska Nova godina može se nazvati i pravoslavnom. Ipak, ona je i nešto drugo, jer je nastala kao znak otpora pokušajima da se zatre srpski identitet.
Zato je julijanska Nova godina za Srbe tipično srpska, jer je nastala pomalo iz inata. Ona nije počela da se slavi javno i prkosno 1919. godine, kada je Kraljevina SHS za vancrkvene svrhe usvojila novi gregorijanski kalendar.
Štaviše, SPC se zalagala za usklađivanje kalendara i za to angažovali velikog naučnika Milutina Milankovića. Srbi su postali smunjičavi tek 1923, kada je iz Zagreba poručeno da pravoslavna slavlja navodno štete privredi i trgovini.
– Trgovinsko-obrtnička komora iz Zagreba podnela je 12. 2. 1923. predstavku Ministarstvu socijalne politike o potrebi izjednačenja kalendara s obzirom na štete koje po privredu proizvodi slavljenje verskih praznika po dva kalendara. Komora je smatrala da bi izjednačenje kalendara uticalo i na smanjivanje verskih razlika u zemlji. Protivnici promena u Pravoslavnoj crkvi plašili su se prelaska na novi kalendar zbog unijaćenja – navodi istoričar dr Radmila Radić.
http://www.novosti.rs/upload/images/2014//01/12/vn2.jpg
Zebnju Srba su pojačali isti zahtevi iz hrvatskih gradova gde su bili jaki centri franjevaca, nosilaca ideje da u Hrvtskoj i BiH nema srpskog stanovništva, već samo popravoslavljenih Hrvata.
Čašu je prelio zahtev novokomponovanih srpskih bogataša, ratnih profitera, koji su tražili da se kalendar dodatno podesi da i Božić i Uskrs padaju uvek u dane vikenda, da ne bi imali gubitke zbog praznika. Taj pritisak je Srbe toliko iritirao da su starokalendarsku Novu godinu od 1923. počeli da praznuju kao „opozicionu" javno i prkosno, u restoranima i na ulicama, iako nije bila državni praznik.
Proslavu nove pravoslavne organizovala je prva beogradska „Kasina", a sledećih godina su se pridružile sve prestoničke kafane, bioskopi, domovi ratnika-invalida...
Ipak, dolazile su zatim nove generacije vaspitane pod pritiskom državne propagande da treba da budu manje Srbi, a više Jugosloveni. Ta propaganda je potiskivala pravoslavnu Novu godinu, koja je oduvek slavljena među Srbima kad joj je i vreme - 1. januara po julijanskom kalendaru. Njoj su prethodili Badnji dan 24. decembra stare godine, a porodični praznik Božić proslavljan je sledeća tri dana.
– S novom godinom probudio se kod nas društveni život. Veselja započinju, prijatelji se sastaju u privatnim društvima, vesele se i u prijatnoj zabavi provode. Kud god da se okreneš, od svuda ti svirka uši zaglune – preneo je novogodišnju atmosferu 1. januara 1847. godine reporter „Srbskih novina".
http://www.novosti.rs/upload/images/2014//01/12/vn3.jpg
U komunizmu je slavlje srpske Nove godine bilo zabranjeno pa su i oni rođeni 13. januara bili sumnjivi ako slave rođendan. U Arhivu Jugoslavije postoje dokumenti koji striktno naređuju da se novogodišnji pokloni povlače iz prodaje u vreme verskih praznika. To nije važilo za katolički Božić, jer je prethodio internacionalnoj proslavi Nove godine, već samo za pravoslavni Božić i Mali Božić - srpsku Novu godinu.
Postojala je striktna naredba da 13. januara kafane moraju da se zatvore najkasnije do 22 sata. Ipak, Srbi su nastavili da slave, krišom i iz inata, rizikujući doček u pritvoru.
Državni praznik od 1850. godine
Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića 1850. godine Nova godina uvrštena je u državne praznike, pa su novine 1. januara 1851. izveštavale o veselom dočeku u beogradskom visokom društvu.
– Sinoć, uoči Nove godine, a po zaključeniju stare gospodin rusko-imperatorski konzul u Beogradu, g. đeneral Levšin davao je u svome konaku večernju zabavu na kojoj je najotmenije društvo prisustvovalo. Kako sat izbije dvanaest, domaćin napi svojim gostima zdravicu pozdravljajući ih sretnim novim letom – izvestio je reporter „Srbskih novina".
Pa Sretna nam ova naša Srpska Nova Pravoslavna 2014.
Zdravi i veseli bili. :raz_131::raz_124:
Da li je pleme pojelo Rokfelera? 10 najšokantnijih primjera kanibalizma u istorijiPoznato je da samo mali broj vrsta jede primjerke svoje vrste. Doduše, postoji nekoliko izuzetaka, ali u većini slučajeva, riječ je o tabuu koji je nametnuo čovjek
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20April%202014/kanibali.jpg
Tokom istorije su se dešavali slučajevi, na primjer, serijskih ubica koji su jeli svoje žrtve, i na kraju, obično završavali u ludnici. Međutim, šta se dešava kada čitava zajednica ima običaj da jede druge ljude?
Narod Asmat iz Nove GvinejeAsmati žive u udaljenom regionu Papue u Indoneziji, na pustom mjestu oivičenom mangrovama, muljevitim zalivima i lagunama. Savremeni svijet je saznao za njih tek 1950-ih. Među tradicionalne običaje Asmata spada lov na ljude i kanibalizam, mada se mnogi pripadnici suzdražvaju od ovog običaja
Međutim, upravo su Asmati osumnjičeni da su razlog nestanka Majkla Rokfelera 1961. godine. Priča kaže da je Rokfeler bio u potrazi za artefaktima koje bi odnio u SAD. Da li su Asmati pojeli Majkla Rokferela? Sva je prilika da se to desilo.
http://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455682_asmatpeople-foto-promo_f.jpg?ver=1397047516
http://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455688_revolutionary-united-front-foto-promo_f.jpg?ver=1397047530Ujedinjeni revolucionarni front
Ova grupa formirana je početkom 1990-ih u cilju borbe protiv vlade Sijera Leonea. Kao dio borbe, pripadnici organizacije praktikovali su ritualni kanibalizam. Ovi vojnici jeli su srce svojih neprijatelja kako bi poprimili njihovu snagu i zaplašili sve koji bi im se suprotstavili. Pričalo se da su pojeli i nekoliko mirovnjaka UN.
Maori
http://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455686_maoripeople-foto-promo_f.jpg?ver=1397047559Maori su prvi nastanili Novi Zeland. Godine 1809. velika grupa ratnika upala je na evropski brod sa robijašima u znak odmazde zbog toga kako su Evropljani postupali sa sinom poglavice. Veći dio od 66 ljudi koliko ih se nalazilo na brodu bili su ubijeni i odneseni na obalu gdje su ih pojeli. Nekoliko preživjelih bilo je primorano da čitavu noć posmatra užasne scene sa broda.
Opsada MaarataPrvi krstaški rat u XI vijeku doveo je krstaše do Sirije. Koristeći Stari zavjet kao vodič, Evropljani su upotrebili kanibalizam kao način da zaplaše neprijatelje. Neke istorijske knjige govore o vojnicima koji su pribjegavali ovoj praksi jer su ostali bez ičega što bi jeli dok nisu stigli u Svetu zemlju. U tim knjiga navodi se kako su se vojnici hvalisali da su se najeli pečenih Saracena prije nego što bi krenuli u bitku.
Opsada Lenjingrada http://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455690_siegeoflennigrad-foto-promo_f.jpg?ver=1397047595
Tokom Drugog svjetskog rata, Nijemci su držali Lenjingrad (današnji Sankt Peterburg) pod opsadom čitave tri godine. U tom periodu poginulo je 632.000 ljudi, 4.000 na Božić 1941. godine. Mnogo njih je pomrlo zbog gladi. Kružile su glasine da preživjeli opstaju zahvaljujući kanibalizmu, i da su često iskopavali mrtve krijući se pod okriljem ledenih noći.
Sjeverna Koreja
U skorije vrijeme, režim u Sjevernoj Koreji doveo je do opšte neuhranjenosti i izgladnjelosti svojih podanika. Jaka suša od prije tri godine, a potom i ciklon, ostavili su za sobom 21.000 ljudi bez krova nad glavom.
U javnost su procurjeli izvještaji o kanibalizmu, a jedan slučaj govorio je o ocu koji je ubio svoje dvoje djece i pojeo ih, i o dedi koji je iskopao svoje unuke. Glad je, inače, veliki problem ove izolovane države, još od 90-ih prošlog vijeka.
Donerovcihttp://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455681_1280pxjamesmargaretreed-foto-promo_ff.jpg?ver=1397047628
Godine 1846. grupa od 37 stanovnika Ilinoisa, poznata kao “Donerska partija”, odlučila je da ode u Klaforniju trbuhom za kruhom. Krenuli su novim putem preko planina koji je neposredno prije toga bio otkriven, a koji je značajno skraćivao vrijeme putovanja.
Međutim, dogodilo se da su skrenuli sa planinske staze, i uskoro su bili zarobljeni u planini mjesecima. Nekoliko ljudi su poslužili kao hrana drugima. To je, ujedno, najpoznatiji slučaj kanibalizma u američkoj istoriji.
Ragbi timhttp://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455684_crashsite-foto-promo_f.jpg?ver=1397047915Godine 1973. avion urugvajske avio-kompanije, kojim se prevozio ragbi tim “Stela” iz Montevidea, srušio se u Andima u Čileu. Preživjeli su se suočili sa hladnim vremenskim prilikama, bili su bez ikakvog grijanja i sa jako malo hrane.
Nakon što je još osmoro među njima nastradalo u sniježnoj lavini, preostalih 16 putnika, morali su da pribjegnu kanibalizmu kako bi ostali živi. Spas je stigao poslije 72 dana.
Ser Džonatan Frenklinhttp://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455685_deathfullsm-foto-promo_f.jpg?ver=1397047644Kapetan ser Džon Frenklin napustio je 1845. Englesku kako bi pronašao posljednji neprohodni dio Sjevrozapadnog prolaza, ploveći kroz arktičko područje. U Engleskoj je bio prava zvijezda zbog svojih ranijih ekspedicija. Poslije nekoliko dana dva broda su se zaglavila u ledu.
Kompletna posada od 126 ljudi je bila izgubljena. Godinama kasnije, tačnije 1981., tim naučnika iskopao je ostatke pomoraca. Pronađene su ljudske kosti sa otiscima zuba. O ovom događaju snimljeno je nekoliko filmova.
http://www.blic.rs/data/images/2014-04-08/455683_cannibalismontanna-foto-promo_f.jpg?ver=1397047665Riječ kanibal potiče od ove grupacije. Poput drugih urođeničkih plemena sa ove liste, karipsko pleme je praktikovalo kanibalizam kao znak pobjede u ratu. Priča se da je Kolumbo vidio obrede kanibalizma i da nije u potpunosti razumio to što je vidio.
Neki istoričari kažu da su sve priče o kanibalizmu izmišljene, i da su ih izmislili rani istraživači. Film “Pirati sa Kariba” kritikovan je zato što prikazuje karipsko pleme kao divlje kanibale.
paculjkica
08-07-2014, 16:50
NE POTIČU SA ZEMLJE: TIBETANCI NISU LJUDI :hm:
Rasmus Nilsen sa Univerziteta Berkli i njegovi saradnici iz laboratorije za istraživnje DNK u Kini tvrde da Tibetanci pripadaju misterioznoj grupi „Denisonovaca“
Naučnici tvrde da Tibetanci nemaju problema sa razređenim vazduhom i ekstremnom hladnoćom zato što – nisu ljudi?!
Rasmus Nilsen sa Univerziteta Berkli i njegovi saradnici iz laboratorije za istraživnje DNK u Kini tvrde da Tibetanci pripadaju misterioznoj grupi „Denisonovaca“ i da nisu homo sapiensi.
Misteriozni DNK Tibetanaca pronađen je 2010. godine u Rusiji, a otkrio ga je pustinjak Denis, po kome su i dobili ime. Nilsen je istraživao gen EPAS-1 i otkrio da prirodna selekcija podržava njegov opstanak i nastavak vrste.
Naučnici su davno ustanovili da Tibetanci funkcionišu sasvim normalno na velikim visinama i da se sa lakoćom kreću po „krovu sveta“, dok se obični ljudi tamo osećaju loše i izmučeno.
Pretpostavljalo se da je posle više hiljada godina genetskog prilagođavanja DNK Tibetanaca drugačiji, ali sada se veruje da su oni „Denisonovci“ i da imaju DNK drugačiji od onog koji je svojstven homo sapiensima.
Pre Nilsenove teorije, američki naučnici sa Univerziteta Juta pronašli su deset gena koji omogućavaju Tibetancima da izdrže sa veoma niskoim nivoom kiseonika u atmosferi. Većini drugih ljudi, uključujući i alpiniste koji su u „top formi“, uvek je mučno u tim uslovima, a često se javljaju i komplikacije u mozgu i plućima.
Dva uočena gena povezana su sa hemoglobinom – delom krvi koja prenosi kiseonik po telu. Interesantno je da neki drugi stanovnici visokih predela nemaju svojstva Tibetanaca ni tu izdržljivost, pa čak ni stanovnici Anda. Otkriće da Tibetanci imaju misteriozni „Denisonov DNK“ objavljeno je u časopisu „Priroda“.
izvor (http://www.vestinet.rs/pogledi/ne-poticu-sa-zemlje-tibetanci-nisu-ljudi)
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20ASeptember%202014/pomocnice1.jpg
'Hitlerove pomoćnice': zločini bez kazneAko je za vjerovati povjesničarki Wendy Lower, nacistički genocid je počeo u bolnicama. "Prva metoda bile su tablete za spavanje, injekcije i izgladnjivanje do smrti. Prve žrtve bila su djeca", piše američka autorica u svojoj knjizi "Hitlerove pomoćnice", koja je nedavno prevedena i na njemački jezik. Ona tvrdi da su bolničarke smrtonosnim injekcijama ubile na tisuće invalidne djece. To je samo jedan od brojnih primjera pomoću kojih Wendy Lower oslikava ulogu žena u nacionalsocijalističkom režimu.
Nisu birale sredstva u karijeri
"Prve nacionalsocijalističke ubojice nisu bile čuvarice u koncentracijskim logorima nego bolničarke", piše autorica i ističe da genocid nije počeo u plinskim komorama nego na mjestima na kojima su progonjeni u stvari očekivali pomoć. Američka povjesničarka je istražila životne priče bolničarki, učiteljica i tajnica te objavila 13 portreta. Neke od tih žena su se svjesno odlučile za karijeru u Hitlerovoj Njemačkoj i nisu birale sredstva kako bi napredovale. One su postale svjedokinje, sudionice i počiniteljice mnogih zločina, piše Wendy Lower.
Trećina ženskog stanovništva nacionalsocijalističke Njemačke, oko 13 milijuna žena, aktivno je sudjelovala u brojnim organizacijama, a do kraja rata je konstantno rastao i broj članica Hitlerove stranke NSDAP. U Savezu njemačkih djevojaka (Bund Deutscher Mädel) mlade su žene mogle naučiti koristiti oružje. "Hitlerove pomoćnice bile su revnosne upraviteljice, kradljivice, mučiteljice i ubojice", zaključuje američka povjesničarka i iznosi podatak da je najmanje milijun žena otišlo na istočnu bojišnicu.
Dobrovoljno sudjelovanje u zločinima
Sliku žene bez skrupula autorica, među ostalima, ocrtava i na primjeru Liesel Willhaus, supruge zapovjednika zloglasnih SS postrojbi u koncentracijskom logoru kod ukrajinskog grada Lavova. Ona je u nacionalsocijalističkom aparatu djelovala još od 1934. godine, pa je tako i upoznala svog supruga. Slijedila ga je i u Ukrajinu, zajedno sa zajedničkom kćerkicom. Očevici su kasnije ispričali da je sa svog balkona pucala na židove u koncentracijskom logoru, pa čak i u nazočnosti svog djeteta.
Autorica je proučavala iskaze samih počiniteljica, ali i svjedoka. I pri tome je došla do otrežnjujućeg zaključka: nakon sloma Hitlerovog režima karijera tih žena je, doduše, prekinuta, ali vrlo malo ih je odgovaralo za zločine. "One su se vratile kući u ruševine nacističke Njemačke i pokušale prikriti svoju kriminalnu prošlost", objašnjava Wendy Lower. I Liesel Willhaus nisu dokazana njezina zlodjela. "Ona nije imala službeni položaj unutar nacionalsocijalističke mašinerije i zato nema dokumenata iz tog doba koji bi potkrijepili iskaze svjedoka", piše američka povjesničarka. "Ona je bila na mjestu zločina i javno počinila masovno ubojstvo, ali pravno nije mogla biti pozvana na odgovornost."
Wendy Lower u svojoj knjizi daje zastrašujuću sliku žena koje su sudjelovale u masovnim ubojstvima. I to dobrovoljno. Njih na to nitko nije prisiljavao. "Da su odbile sudjelovati u ubojstvima židova, ne bi bile kažnjene", ističe američka autorica.
Ljudi Stari Rim najčešće doživljavaju kao mitsko mesto.
Za njih to je zemlja epskih junaka poput Bena Hura i gladijatora, gde ljudi u zlatnim oklopima voze dvokolice, a careve hrane grožđem, zavaljene u debelom 'ladu. Međutim, stvarnost je u Rimu bila daleko manje glamurozna.
U vreme pre kanalizacije i moderne medicine preživeti jedan običan dan bilo je jako teško - i daleko odvratnije nego što možete i da zamislite.
:grip:
Ljudi su ispirali usta urinom
U starom Rimu prodaja mokraće je bila ozbiljan biznis na koji je vlada ubirala poseban porez. Postojali su ljudi koji su izdražvali svoje porodice sakupljanjem urina. I dok su ga neki prikupljali u javnim toaletima, drugi su išli od vrata do vrata sa ogromnim kofama i molili ukućane da im ih napune.
Za šta je sve taj urin korišćen ne možete ni da zamislite. Na primer, prali su odeću u mokraći. Napunili bi veliku kadu mokraćom i odećom, a onda bi poslali nekog jadnička da to ispere. Što je mala maca u poređenju sa načinom na koji su prali zube.
U nekim oblastima carstva ljudi su urinom ispirali usta, tvrdeći kako im to zube čini blistavo belim. Zapravo, jedna pesmica iz tog doba preživela je do današnjeg dana, a u njoj se pesnik ruga svom neprijatelju govoreći "to što ti se zubi tako sjaje samo pokazuje da si pun piš.ćke".
Ljudi su koristili zajednički sunđer za veliku nužduRim je hvaljen zbog napretka u vodovodnim instalacijama. Njegovi gradovi i javni toaleti imali su kanalizaciju, nešto što društva posle njih vekovima nisu imala. To možda zvuči kao tragičan gubitak napredne tehnologije, ali ispostaviće se da je postojao jako dobar razlog zašto niko nije koristio rimske instalacije.
Javni toaleti bili su odvratni. Arheolozi tvrde da su retko, ako i ikada, čišćeni jer je otkriveno da su bili puni parazita. Zapravo, Rimljani su prilikom odlaska u toalet nosili specijalne češljeve kojima su trebili vaške. Najgori deo je bio finiš. Svaki javni toalet, koji je koristilo na desetine ljudi, imao je jedan jedini sunđer zakačen za štap, koji je korišćen za brisanje nakon velike nužde. On nikada nije čišćen - a ljudi su ga međusobno koristili. Bljak!
Toaleti su redovno eksplodiraliKad god bi neko ušao u toalet u Rimu postojale su velike šanse da neće izaći živ. Prvi problem je bio to što su stvorenja koja su živela u kanalizacionom sistemu puzala i ujedala ljude dok su vršili nuždu. Gora stvar od toga, međutim, bio je nagomilani metan, koji bi se ponekad zapalio i eksplodirao ispod onoga ko vrši nuždu.
Toaleti su bili toliko opasni da su ljudi pribegavali vradžbinama kako bi ostali živi. Magične čini koje su služile za teranje demona visile su po zidovima toaleta. Međutim, neki su dolazili već pripremljeni, noseći statue Fortune, boginje sreće, koja ih je štitila. Ljudi bi joj se molili pre nego što kroče nogom u toalet.
Krv gladijatora korišćena je kao lekMedicina je u Rimu takođe dala svoj ekscentričan doprinos. Nekoliko autora beleži da su ljudi sakupljali krv stradalih gladijatora koju su posle prodavali kao lek.
Rimljani su očigledno verovali da krv gladijatora ima moć da izleči epilepsiju, pa su je zbog toga pili. I to je bio civilizovan pristup - drugi bi se hranili sirovom jetrom gladijatora. Ovo je bilo do te mere popularno da su ljudi, nakon što su u Rimu zabranjene borbe gladijatora, nastavili sa svojim "tretmanom" pijući krv zatvorenika kojima je odrubljena glava. Čudno, ali pojedini rimski lekari tvrdili su da ovakvo lečenje daje rezultate, kao i da su videli da su se ljudi koji su pili ljudsku krv oporavljali od epileptičnih napada.
Žene su utrljavale mrtve ćelije sa kože gladijatora na svoje licePoraženi gladijatori iskorišćavani su za lekove epileptičara dok su pobednici imali tu čast da postanu afrodizijak. U doba Rima, sapun nije bilo lako naći, tako da su se sportisti prali tako što su svoja tela mazali uljem, a potom mrtve ćelije sa kože skidali posebnom alatkom, nekom vrstom britve. Obično bi te ćelije ljudi bacali, ali ne i gladijatori. Ostaci skinuti sa njihove kože skupljani su u bočice i prodavani ženama kao afrodizijak. Često je od toga spravljana krema za lice. Žene bi namazale čitavo lice nadajući se da će mrtve ćelije sa kože gladijatora da ih učine neodoljivim muškarcima.
Pompeja je bila prekrivena razvratnom umetnošćuVulkanska erupcija koja je zatrpala Pompeju savršeno ju je konzervirala za arheologe. Kad su je prvi put videli, arheolozi su pronašli do te mere opscene stvari da su morali da ih sakriju od očiju javnosti. Pompeja je bila prekrivena umetnošću koja je bila pornografska da je čuvana u tajnoj sobi stotinama godina pre nego što je postala dostupna javnosti.
Grad je bio prepun najluđe erotske umetnosti - na primer, statua boga Pana koji seksualno napastvuje kozu. Osim toga grad je bio prepun prostitutki koji su čak i gradskim trotoarima davale poseban pečat perverzije. I dan-danas možete da šetate Pompejom i vidite prizor u kojem su Rimljani uživali svakog dana - reljef u obliku penisa na ulicama sa vrhom usmerenim ka najbližem bordelu.
Na opasnim mestima postojali su crteži penisa za srećuPenisi su bili prilično popularni u Rimu i niko se zbog toga nije snebivao. Naprotiv, ponosno su ih pokazivali. Ponekad, su ih čak nosili i oko vrata. Bilo je moderno da dečaci oko vrata nose bakarne penise na ogrlicama. I to ne samo da bi lepo izgledali. Prema rimskim svedočanstvima oni su služili kao amajlija "sprečavajući da se nešto loše desi" onima koji su ih nosili. Međutim, tu se nisu zaustavili. Penisi za sreću oslikavani su na opasnim mestima kako bi upozoravali putnike. Oštre krivine i klimavi mostovi u Rimu često su na sebi imali nacrtan penis kako bi poželeli sreću svakom putniku namerniku.
Rimljani su prvi javno pokazivali gole zadnjice u znak protestaRimljani drže jedinstveni rekord u prvom javnom prikazivanju gole zadnjice u znak protesta u istoriji. Flavije Jozef, jevrejski sveštenik, opisao je taj događaj tokom pobune u Jerusalimu.
Tokom Pashe, rimski vojnici poslati su ispred Jerusalima da čuvaju stražu u slučaju pobune. Trebalo je da očuvaju mir, međutim, jedan vojnik je sve uprskao. Prema Jozefovim rečima, vojnik je "podigao zadnji deo svoje opreme, okrenuo glavu u suprotnom smeru, pokazujući građanima zadnjicu, i zauzevši neprikladnu pozu ispustio smrdljiv zvuk na mestu gde su prinosili žrtvu."
To je razbesnelo Jevreje. Prvo su zahtevali da vojnik bude kažnjen, a zatim su počeli da gađaju vojnike kamenjem. Ubrzo je izbila pobuna u Jerusalimu, a gest koji će nastaviti da živi hiljadama godina je rođen.
Rimljani su povraćali kako bi mogli da nastave da jeduRimljani su preterivanje izneli na viši nivo. Prema Seneki, Rimljani bi na gozbama jeli do iznemoglosti, a potom povraćali kako bi opet mogli da nastave da jedu. Neki su povraćali u posude koje su držali blizu stola, dok se drugi nisu opterećivali takvim fotmalnostima.
U nekim domovima, ljudi bi povratili tu na licu mesta, a zatim nastavili da jedu. Robovi su bili ljudi koje bi trebalo da žalimo. Njihov posao je bio užasan. Prema Senekinim rečima:"Kad bi se neki fgospodar zavalio na gozbi, jedan (rob) bi mu brisao pljuvačku, a drugi koji se nalazio bliže podu bi skupljao ostatke (povraćke)."
Vozači dvokolica pili su napitak od kozjeg izmetaRimljani nisu imali zavoj, pa su morali rane da previjaju na drugačiji način. Prema Pliniju Starijem, ljudi su svoje ogrebotine i rane sanirali kozjim izmetom. Plinije je pisao kako je najbolji kozji izmet prikupljan u proleće i sušen, ali i da bi njegova sveža varijanta mogla da završi posao u hitnim situacijama.
To je interesantna slika, ali teško da je to najgori način na koji su Rimljani koristili kozji izmet. Vozači dvokolica pili su ga zbog energije tako što su ga kuvali u sirćetu ili ga kao prah dodavali u svoja pića.
Pili su ga kad su bili iscrpljeni, kako bi povratili snagu. Ovo nije bilo rezervisano samo za siromašne. Prema Pliniju niko nije više voleo da pije kozji izmet od cara Nerona lično.
Padalica
25-10-2016, 10:55
Prava verzija pesme "Krece se ladja francuska"
http://ocdn.eu/pulscms-transforms/1/mKJktkqTURBXy9jYTc4YmUxOTQzMzhjYWI3NDBlOTA3YWM3NmM xOTI4MC5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjb XMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTB mNi5wbmcHwgA
Padalica
25-11-2016, 23:25
Tačno 650 vojnika odaje poštu za 8 miliona konja, magaraca i mula poginulih u Prvom svetskom ratu.
https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/v/t1.0-9/15192590_1045698512226572_1303161387455223482_n.jp g?oh=87a73301e4ae543f9fc07deef148084d&oe=58BFE15D
Padalica
27-11-2016, 23:20
Šlemovi koje su koristili vojnici svih zaraćenih strana tokom prvog svetskog rata
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/v/t1.0-9/11880455_769492116513881_309763108585161384_n.jpg? oh=17b62abf11f024ec50acfdc42ce5434e&oe=58B4C21D
https://files3.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297565-2017-01-26110505-1485422076-650-191e8f2f9a-1485434093.jpg
Francuski ilustratori 1924. o tehnologiji budućnosti
https://files5.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297465-lifebuzz-55a18cb6f83d6ce3e46cc7aa508489cc-limit_2000-1485423266-650-baa4f2580f-1485434093.jpg
Prvi porno film u istoriji kimnematografije 1896. Francuska
https://files7.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297815-2017-01-26110734-1485422917-650-c5be438c2a-1485434093.jpg
drevni Rim,gradnja ceste
https://files8.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297715-2017-01-26110620-1485422741-650-1b39988b10-1485434093.jpg
:ququ:
https://files1.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297865-2017-01-26110822-1485422972-650-97bd73635d-1485434093.jpg
Форму для нацистов шил знаменитый Hugo Boss
https://files8.adme.ru/files/news/part_144/1446915/25297515-12744161_951031358307850_620573478427059468_n-1485423481-650-9c0b91ea7a-1485434093.jpg
Engleske spavaonice za služinčad 1843.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.