Pogledaj Punu Verziju : Византијске приче
Цареви и војници
Радивој Радић
http://razbibriga.net/clear.gif
Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је
велики василевс Ираклије (610-641) и после неколико брзих смена на престолу цар
је постао Констанс Други (641-668), његов унук кога ће касније назвати Погонат
(брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није
било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски
василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов
препознатљив знак без кога не могу да се замисле.
Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је
примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису
могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали
под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан
супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство
једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.
Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па
је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног
Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није
недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.
До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655.
године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било
им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.
Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора
(трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски
затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо
били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања
затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу
бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.
Море се црвенело од крви
И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од
својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У
међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не
помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други
обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног
дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи
у предстојећој поморској бици.
Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи
обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је
рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна.
Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију,
наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци
су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море
црвенело од њихове крви.
Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку,
трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у
василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао
га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе
непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили
и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га
усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс
Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград.
Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао
поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.
Василије Први Македонац и јерменски сељак Теофилакт
http://razbibriga.net/clear.gif
Василевс Василије Први Македонац (867-886) био је човек незнатног порекла који је
захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за
кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски
престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у
септембру 867. године и основао нову, македонску династију - најславнију од свих
византијских династија. У току двадесетогодишње владавине показао је да је
дорастао да стоји на челу Византијског царства.
И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима
учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход
против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу
везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у
многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским
областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први
умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка
вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у
заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини.
Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања
на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први
узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и
распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по
ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме - Лакапин. Већ тада,
дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био
је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.
Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку
каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски
цар.
Јован Шести Кантакузин и војник Лазарет
Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и
славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица
узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341.
до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14.
веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и
вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана
Душана (1331-1355), умало није заробио Јована Кантакузина.
Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и
Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је
цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква
сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у
бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као
последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима.
А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и
уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али
ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем
и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у
Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући
да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на
тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не
оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у
Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и
ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код
цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности
према њему (цару).”
Белешке ученог Григоре
http://razbibriga.net/clear.gif
Уколико бисмо Јовану Кантакузину могли да пребацимо извесну пристрасност у
описивању догађаја у којима је непосредно учествовао и слику о њима донео на
страницама свог мемоарског списа, онда је срећна околност да је сачувано дело још
једног великана византијске историографије 14. столећа - „Ромејска историја”
Нићифора Григоре.
Водећи интелектуалац у Царству онога времена није био, као Јован Кантакузин,
непосредни сведок и учесник бурних догађаја у грађанском рату који су се збивали
на простору Тракије и Македоније. Нићифор Григора, премда је углавном боравио у
Цариграду, располагао је поузданим и веродостојним подацима. Отуда његово
историјско дело има све особине прворазредног извора, а он слови као један од
најбољих историчара у касновизантијском раздобљу.
Нићифор Григора, разумљиво, доноси знатно сажетији опис ових збивања и покушаја
смелог Момчила да зароби Јована Кантакузина. И он, међутим, казује о подвигу
једног од узурпаторових људи који је у одсудном часу спасао свог господара. Тако
је учени писац записао: „А цар, пошто је коњ пао од удараца, колико је могао, борио
се са земље са нападачима, док један од пратилаца, пролазећи, не сиђе са коња и
даде га цару да бекством прибави спас, а сам примајући одасвуд ударце паде
полумртав и једва дишући, али од непријатеља остављен ипак остаде жив.”
Нема сумње да је Лазарет неизмерно задужио Јована Кантакузина тако што му је у
веома тешким околностима спасао живот. Чињеница је то коју и сам василевс јасно и
недвосмислено наглашава у својим мемоарима. Ово што је речено углавном је све
што се зна о срчаном пратиоцу узурпатора и потоњег цара Јована Шестог
Кантакузина (1347-1354) који се није либио да изгуби живот само да би избавио свог
господара.
Сан Манојла Кантакузина
Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не
доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично. Он
се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године
налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади
Кактакузин уснио је цара оца - тада још увек само узурпатора - како му прилази у
свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу
Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац,
кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач
Јована Кантакузина.
Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из
1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице
Кантакузина.
Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити
италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована
Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у
Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским
подвигом ипак успео да се упише у историју.
Од коњушара до цара
http://razbibriga.net/clear.gif
Орао надлеће малог Василија
У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског
досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као
Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми,
односно, војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају
поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као
датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.
Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном
дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина
су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио
га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера
птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим
тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно
златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други
пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са
седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и
срећу.
Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и
сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је
одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева
ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно
одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна
имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору,
а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској
престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом
необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, он је
легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.
Мали Теофил и велики Василије
Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати
глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је
погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га
је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ
прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само
незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас
строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!”
Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио
Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и
спремио му ново одело.
Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како
га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара
Михаила Трећег (842-867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали
Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен
слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао
да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у
своју службу.
После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског
царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број
званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При
крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало
да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који
ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све
ромејске рваче.
http://razbibriga.net/clear.gif
Сан Василијеве мајке
Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су
поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку,
самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова
припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за
борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.
Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског
коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина,
окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким
вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар
спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни
повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом
Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили
младог коњушара.
Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског
намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се
толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га
укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам
једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”
Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац,
био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и
само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву
животињу.
Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог
рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног
што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци - царици Теодори.
Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво
гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је
Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси
упознао! Он ће уништити наш род!”
„Онај који спава поред”
http://razbibriga.net/clear.gif
Игуман манастира Св. Диомеда и Василије
Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У
међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској
лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у
Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је
865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на
његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био
је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и
захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на
изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за
евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао
што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на
њено место довео лава који ће нас све прогутати!”
Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом
похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и
његови људи убили су Варду у априлу 866. године.
Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је
круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао
други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх.
Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није
ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови
људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у
његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова - македонска династија
- показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала
царством Ромеја (867-1056).
Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису
лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до
византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да
се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4-7. век) и
средњој Византији (7-11. век), али је у позном Царству (11-15. век) цар могао да
постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.
Василије „племенити”
Василије Први Македонац (867-886) показао је током двадесетогодишње владавине
да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном
политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да
би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон,
његови потомци - син Лав Шести Мудри (886-912) и унук Константин Седми
Порфирогенит (912-959) - а с њима и готово целокупна званична историографија
македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију,
с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће
коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински
били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране
Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе
стране гордио сјајем Александра Великог.”
http://razbibriga.net/clear.gif
Василије побеђује бугарског рвача
Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине
прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку
поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од
Скилице, Јован Зонара - прва половина 12. века - одбацује читаву причу о древној
племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије
потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних
који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.
Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске
веродостојности, доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог
Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена
његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и,
напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај
акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858-867, 877-886) који доноси
и остале приче о Василијевој „племенитости”.
Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача
македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз
помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на
најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис... пресвукао га прастарим
корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу
остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве
приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами
Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су
многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само
Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није
претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број
оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном
чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од
коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане”
генеалогије која прославља старину његовог царског дома.
Цар Манојло осваја Земун
http://razbibriga.net/clear.gif
Византијски војници из доба Манојла Комнина
Чудни су путеви Господњи, могао је да размишља млади Манојло Комнин тог
сунчаног августовског дана 1143. године док је са брзе византијске лађе посматрао
плаветнило хоризонта нестрпљиво очекујући обрисе цариградских брегова. Још само
пре годину дана био је тек најмлађи од четири одрасла сина цара Јована II Комнина
и царице Ирине, некадашње угарске принцезе Пирошке. Али, моћна је, и страшна,
рука Господња. У налету куге 1142. године за само неколико недеља умрли су
наследник престола Алексије, а затим и други царев син Андроник. Следеће године
цар Јован је кренуо у војни поход на исток. Током једног предаха у лову случајно се
ранио у руку затрованом стрелом и од тога умро. Пре смрти он је пред читавом
војском прогласио свог најмлађег сина Манојла за новог цара.
Срамотно се предадоше цару
Највећи део живота цар је провео у војним походима настављајући напоре свог оца
и деде да обнови сјај и моћ Византијског царства. Ратовао је, највише, против
Нормана са Сицилије и из Антиохије, као и против Турака Селџука, али је војно и
политички утицао на збивања и много шире, од степа Русије до Средњег истока. Са
оваквим храбрим ратником и окретним војсковођом морали су да се носе током више
од три деценије велики жупани српских земаља, од Уроша II до Стефана Немање, као
и њихови рођаци који су владали у Угарској, краљица Јелена (кћи српског жупана
Уроша I), угарски бан Белош (брат краљице Јелене) и Јеленини потомци - мађарски
краљеви.
Између две државе - Византије и Угарске - између два двора, током деценију и по
водиће се борба на живот и смрт која ће обухватити широке области, од руских
степа до јадранских вода, и чије ће средиште бити простори на Дунаву и Сави око
Београда, Земуна, Браничева и данашњег Срема, као и српске земље на југу.
Средином 12. века цар Манојло наредио је да се отпочне са обновом Београдске
тврђаве која је делимично лежала у рушевинама пошто је претходних деценија и у
11. веку више пута освајана и уништавана. Две деценије раније Угари су освојили
град, а камен из тврђаве преносили да би саградили зидине Земуна. Ново,
византијско утврђење подизано је у раздобљу од 1151. до 1165. године и налазило
се на простору око данашњег споменика „Победнику” у Горњем граду на Калемегдану.
Године 1151. цар Манојло ушао је с војском у равни Срем, опколио и заузео Земун,
попалио села, ухватио силно робље и послао га у Ниш. Византијски хроничар Кинам
описује одбрану Земуна:
„...догод се надаху (браниоци) да ће им краљ (Геза II, син краљице Јелене Српске,
који је тада ратовао чак у Галицији) ускоро стићи у помоћ, жестоко се одупираху.
Пошто се он (краљ) ниоткуд није појављивао, а Ромеји већ беху спремни за борбу на
самим зидинама, уплаше се претеће опасности, те предложе цару да му предају
тврђаву пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то одби,
ставише конопце око врата и, скинувши капе с глава, срамотно се предаше цару. Он
забрани Ромејима да се ико од ових убија...”
Угарска војска ипак се на крају појавила, али је предводио краљев ујак бан Белош.
Белош је избегавао сукоб са Манојловим снагама у Срему. Уместо тога, кренуо је на
Браничево, стратешко место на Дунаву преко кога је надзиран саобраћај и трговина
Цариградским друмом што је приморало Византинце да се привремено повуку из
Срема. Чувши за долазак угарске војске, византијске трупе повукле су се на другу
страну Дунава ноћу, „при светлости буктиња које је у великом броју цар запалио у
логору. Тада и две чете пешака, заостале на другој обали, успеше да се, кад стигоше
Хуни (то јест Угари), сакрију завукавши се у шибље кога је тамо било”.
Несрећни син краљице Јелене
Маја 1162. године умро је мађарски краљ Геза II, најстарији син краљице Јелене
Српске. Ова смрт изазвала је велике смутње око наслеђа између синова и унука
слепог Беле II и Јелене Српске, у које је био умешан и некадашњи бан Белош.
Покојни краљ Геза одредио је за свог наследника сина Стефана (III), али овај је
након византијског похода ускоро морао да бежи из земље. Но, угарски великаши, а
посебно црква, одбили су да на престолу прихвате византијског зета, другог Стефана
(Гезиног брата), па је у јуну 1162. године за краља доведен његов старији брат
Ладислав II. Нови краљ владао је, међутим, само шест месеци. Умро је у јануару
1163. године, вероватно отрован по наређењу угарског надбискупа од Острогона.
Сада је, најзад, куцнуо час који је чекао некадашњи бан Белош. За краља је изабран
најмлађи брат, који је био и цариградски зет и Манојлов кандидат - Стефан (IV).
Стефана су подржавали његов ујак Белош, босански бан Борић, као и великаши
јужне Угарске. Стефан IV вратио је ујаку звање бана Хрватске и поново га уврстио у
најуже краљеве саветнике. Неколико месеци касније трупе под вођством бана
Белоша угушиле су буну коју је подигао одбегли несуђени наследник престола. Из
тог времена сачувана је и једна занимљива повеља. Краљ Стефан потврђује њоме
пресуду коју је Белош донео у неком имовинском спору, а водила ју је загребачка
бискупија. За кратко време бан Белош је осетио да су се вратили дани његове
младости кад је имао власт, утицај и славу.
http://razbibriga.net/clear.gif
Византијске лађе на Дунаву
Али, отпор новом краљу био је снажан, посебно у редовима католичких
великодостојника. Надбискуп од Острогона чак је одбио да крунише Стефана због
његових блиских веза са Византинцима расколницима, отпадницима од вере. Осим
тога, Стефан је ускоро показао да од владарских особина има само безграничну
жељу за влашћу. Својом несмотреношћу, плахови-тошћу и уображеношћу одбио је од
себе чак и оне који су га подржавали, међу њима, изгледа, и свог ујака.
У одлучној бици између два краља Стефана (стриц и нећак) 1164. године Гезин син
до ногу је потукао стричеву војску и поново завладао Угарском. Наравно, сви који су
подржавали претходног краља морали су да издрже освету нове власти. У једној
старој хроници наводи се да је краљ послао војску у посебан поход, под вођством
витеза Готфрида, да казни бана Борића у Босни. Борићу се затим губи сваки траг.
Након њега у Босни ће завладати потомци Котромана, једног од учесника казненог
похода.
Нема сумње да је и бан Белош морао да сноси последице своје подршке ранијем
краљу, али оне изгледа нису биле тако сурове, имајући у виду сродство с краљем и
банове раније заслуге. Како се не зна Белошев крај, неки старији историчари
претпостављали су да је можда убијен у смутњама око наслеђа. Међутим, одређени
извори указују да је Белош вероватно могао да задржи бар нешто од својих огромних
поседа у Славонији и Мађарској, али се на власт никада није вратио, нити је више
играо неку значајнију улогу у угарској политици.
Борбе око престола у Угарској осоколиле су цара Манојла да крене у рат против ње
који ће трајати више од пет година. Сваке године у пролеће цар је стизао у Београд
одакле је водио походе на Срем и друге делове Угарске постепено ломећи и
надвладавајући противника. У тим борбама православни Словени учествовали су, без
сумње, на обе стране. Византијски историчари описују свечане и радосне дочеке
цара и његове војске у појединим местима у Срему, што потврђује мишљење да је у
то време било доста православног становништва, као и свештенства и манастира, у
појединим деловима Угарске, посебно оним јужним, ближим византијској граници.
У овим борбама град Земун је био главна мета и више пута је мењао господара.
Године 1165. у Земуну је отрован најмлађи син Јелене Српске, некадашњи краљ
Стефан (IV) који је одавде, уз византијску помоћ, поново покушавао да покрене
поход за круну. Византијски хроничар описује да је Стефана отровао неки Тома који
је сам смислио погодан начин. „Када је једном Стефан озледио жилу, њему је у завој
укапан отров који је, разливши се по целом телу и допревши до осетљивих органа,
угасио човеку живот... И тако он умре, његов леш буде нагрђен и остављен без
сахране, а Земун се договорно предаде Хунима (Угарима).” Мало ко је зажалио за
нестанком овог плаховитог принца. „Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни (Угари)
нису ни свете почасти учинили, нити су поштовали било који други обичај у вези са
умрлима, него избацише тело изван врата града, пустише да остане несахрањено.”
Да ли је краљица Јелена Српска доживела ово зло доба за њену породицу - за њене
синове, за њеног брата - не знамо поуздано иако постоје назнаке да је умрла 1157.
године. Да је била још жива, нема сумње да би се та одлучна жена умешала у свађе у
породици и да би бар покушала да своју вољу усмери на решавање или смиривање
ових сукоба.
Али, цар Манојло већ је имао новог кандидата кога ће користити у борби против
Угара - млађег брата краља Стефана III. Био је то Јеленин други унук који се звао
Бела.
Лествицама у град
Ускоро ће цар Манојло кренути у противнапад и, 1165. године, након дуже опсаде,
поново заузети Земун. Хроничар пише да је Манојло дошао до Београда из кога је
лађама прешао на другу обалу.
„Тада се цару деси да, пристајући на непријатељско тло, скочи више него што је
требало (муљ је, наиме, ометао да лађа пристане на суво), угане ногу и тешко се
озледи.” Након што је поставио шатор, с јужне стране града, „цар први подбоде коња
према капији града и забоде копље у њу”.
Након припрема Ромеји су трећег дана пошли у напад. У опсади су учествовале и
српске трупе које је, вероватно, предводио српски велики жупан Деса.
„Бранећи се са бедема, варвари неком вриском и нера-зумљивим викањем ваздух
испуњаваху, стално гађаху и беху гађани.” Опседнути Угари упућивали су на
нападаче отровне стреле и сипали кључало уље. У току опсаде посебно се истакао
Андроник Комнен, краљев немирни рођак који се вратио из Русије након што му је
Манојло обећао помиловање. Андроник је направио посебну справу што је бацала
огромно камење на зидине Земуна и то је на крају омогућило Ромејима да продру у
град. Хроничари наводе да је било људи који су унутар зидина помагали ромејску
војску. Били су то, вероватно, православци, можда Словени, у служби Угара.
http://razbibriga.net/clear.gif
Опсада Земуна
„...Зором по трећи пут покушаше да освоје град. Поново се битка разбукта, те Хуни
(то јест Мађари) са бедема одбијаху ромејску војску камењем, стрелама и свим што
се нашло, а ови још јаче него раније поткопаваху темеље зидина и бацачким
справама разбијаху камене отворе.” Хроничар не пропушта да узгред направи
хвалоспев цару. Прича се да је у току битке „цар, опазивши да ће један ромејски
војник поуздано бити погођен, притрчао и подметнуо штит, и тако заштитио човека
од стреле и спасао га.” Након што се под ударом бацачких справа срушио зид,
„Ромеји се лествицама успеше и уђоше у град”.
Никита Хонијат, византијски хроничар и очевидац посебно упечатљиво осликава
поједине призоре у граду у који је управо ушла војска. „Са великом жестином Ромеји
убијаху људе као овце... Благо се разносило и одећа и сребрено посуђе и сва
имовина њихова се грабила.”
Он описује жену - врачару коју је стрела тешко ранила у задњи део тела након што
је, задижући сукњу, покушала да баци враџбине на Ромеје. Приказује и потресни
призор када један од становника, „чувен по богатству и знатна рода”, гледајући како
неки ромејски војник злоставља његову лепу жену, „и пошто није могао да се одупре
надмоћноме нити да силу силом сузбије... донесе одлуку која није била ниска, ни
дрска, ни неправична и... зари у срце своје најдраже мали мач који је увек носио са
собом”. Хонијат помиње и кобне забуне у току пљачке, попут случаја војника -
Ромеја - који је на главу ставио отету угарску капу погубивши њеног ранијег
власника. Али, казна га је брзо стигла. Непознати византијски војник, мислећи да је
и он заробљеник, „смртоносно га удари по вратној жили и на месту га усмрти”.
Заузевши Земун, цар Манојло нареди да се, као симболичан гест, сав камен који је
три деценије раније, у време борби његовог оца Јована II и угарског краља, донет из
Београда и уграђен у земунске зидине, врати на првобитно место.
Манојло... Унгарикос
Победа код Земуна отворила је пут Манојловој војсци и за веће победе од којих је
најзначајнија била она над војсковођом Дионизијем, 1167. године, у којој су, кажу
хронике, такође учествовале српске помоћне трупе. Тих година византијска војска је,
попут олује, отела од Угарске некадашње поседе Цариграда: Далмацију, Хрватску,
Босну и Срем. Поново се византијски орао надвио над далматинским градовима, над
обалама Саве, по брдима Босне и Србије, над читавим Балканом.
Дугогодишњи угарско-византијски рат најзад је завршен 1167. године закључењем за
Византију колико повољног, толико и необичног уговора. Решење је, без сумње,
смислио сам цар. По уговору, краљ Стефан III признавао је право на наслеђе
престола свога млађег брата Беле и формално му додељивао подручја која му је
отац оставио на уживање, а Византија их већ била заузела (Далмација, Срем,
Хрватска). Са своје стране, Манојло ће Белу - који ће верити Манојлову кћерку -
прогласити својим наследником. На овај, помало необичан начин, Манојло је
замислио „обједињење” Угарске и Византије које би се, у ствари, свело на укључење
Мађарске у Византијско царство.
Успех у борбама против Мађара цару је толико значио да је приредио велику
свечаност у Цариграду, а свом имену, поред осталих, додао и надимак „Унгарикос”.
Хадријанопољ, 378. године
http://razbibriga.net/clear.gif
Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и
Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне
Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364-378)
дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских
чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи
и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.
У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало
против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло
је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска
потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис
ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је,
беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана...
Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично,
бацале се тамо-амо, као на таласима... А од облака прашине није могло да се види
небо, које је одјекивало од ужасних крикова ...и са обеју страна ударци сечива
пробијали су кациге и оклопе...А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју
сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих,
рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.
И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према
једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело
није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући
да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са
римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа
216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.
Јармук, 636. године
Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи
Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је
Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На
крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти
кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из
дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла,
Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од
првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674-678), дакле, у
распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.
Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци
Јармуку - источној притоци Јордана - 20. августа 636. године, у којој су Арабљани
потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор,
брат василевса Ираклија (610-641), цар је покренуо огромну али шаролику војску
предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и
арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је
по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих
расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много
више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника
ипак преувеличан.
Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке
песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно
одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са
многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку.
Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за
главнокомандујућег изабрале најспособнијег - Халид ибн Саида - који је умом и
храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у
историји арабљанских ратова.
Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку,
али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису
дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече
непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор
постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз
громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо,
„синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови,
ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да
подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој
византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су
страну.
Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а
други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку
Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био
превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз
значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од
најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је
гледао како се руши његово животно дело - само неколико година раније њему је
пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи
њихову државу - цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти:
„Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без
борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у
руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.
Врбишки кланац, 811. године
http://razbibriga.net/clear.gif
Арабљански војсковођа испитује заробљеника
Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији,
тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски
престо ступио управо поглавар панонских Бугара - ратоборни Крум. Он је 809.
године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар
Нићифор Први (802-811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице
Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после
опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.
Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога
који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз
планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса,
најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у
праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за
право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени
Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на
престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и
потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је
сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом
надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.
Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се
повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на
отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали.
Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да
ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у
Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и
очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да
избегне погибију!”
У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља.
Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу
и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је
„цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а
хришћанство су примили пола столећа касније.
Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку
и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила.
Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са
спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.
Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије - дакле,
после више од готово четири и по столећа! - да је један византијски цар изгубио
живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследник Ставракије био
је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће
тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у
Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да
прими монашки завет.
Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а
управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада
је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.
Манцикерт, 1071. године
Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано
морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи
Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па
Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с
лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли
кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део
Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао
Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у
Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.
http://razbibriga.net/clear.gif
Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059-1067), а његова
удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала
Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против
насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068-1071) био је војсковођа
од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли
би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске - у коју су били
укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) - и
селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063-1073). Битка се водила у
Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до
битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника
овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.
Подаци сачуваних извора - византијских, источњачких и западних - у приличној су
мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је
византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање
дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па
је војску поделио тако да један њен део - Нормани које је предводио војсковођа
Урсел од Бајела - није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну.
Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска
коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се
неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина
византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно
се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке
јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од
победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман
Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под
командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука,
царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио
бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком
окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају
да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.
У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно
мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим
потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле
у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су
предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је
неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука
(1071-1078).
По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих
царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на
превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу
и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор
потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није
било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година
покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од
Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097.
године.
Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и
догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на
малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум),
с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге
стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин,
великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.
Мириокефалон, 1176. године
http://razbibriga.net/clear.gif
Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од
Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин
(1143-1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155-1192). Током своје
владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према
селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као
гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да
ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у
пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан
је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха
Првог Барбаросе (1152-1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.
На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према
селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је
поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео
дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области
Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске.
Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали
изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји
су током овог похода силно страдали од стомачних болести.
Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску
војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да
се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити
никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо
је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је
Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас
нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни
наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како
записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се
спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.
Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим
сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму,
Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а
после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин
упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.
Филокрена, 1329. године
После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт
је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог
(1328-1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован
Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су
Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства,
показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне
сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји,
славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада
налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у
непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан
(1326-1362).
Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно.
Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у
ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која
се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329.
године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени
пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз
византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина
који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.
Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071.
године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је
примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских
одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех
Андроника III Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно
одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског
краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан
подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у
Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није
било никакве наде.
Четврти крсташки поход сумрак византије
Душко Лопандић
Анђели таштине
Неизмерна похлепа раздвојила је два царства и две вере да се до данас никад не саставе
http://razbibriga.net/clear.gif
Крсташи опседају и пале Цариград. Детаљ са средњовековне гравуре.
Византији су два пута могла да воде ка врховној власти (то јест, царству): једни су је
добијали рођењем у царском пурпуру, као родитељско наслеђе, другима је долазила
судбински, као „Божја награда за њихове врлине”. Колико год је у Византији круну
могао да добије и неко ко није царског порекла, још лакше је могао да је изгуби ако
је није био достојан: четрдесет и три цара у историји Византије насилно су изгубила
престо (свргнути, убијени, абдицирали).
Кућа Анђела није била ни посебно стара нити се нечим посебно одликовала. Анђели
би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се једна од
кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, није заљубила и удала за
провинцијског племића Константина Анђела. Овај брак обезбедио је породици брз
успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, био
је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које
су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од
тројице Анђела који су се кратко дичили круном - Исак II, Алексије III, Алексије IV -
био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила
Константинопољ до његовог коначног пада”.
Почетак краја
Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово
случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I
Комнина. Након доласка на власт живео је у велелепном дворцу који је подигао на
једном од острва у Мраморном мору. Био је окружен наложницама и лакрдијашима
које је примао у исто време кад и царске принцезе. Старе болести византијске
државе, прикриване у доба претходне династије Комнина, избиле су на површину.
Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су
свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје
као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је бар неке напоре да поправи
положај Византије у спољним пословима, па је водио више ратних похода против
Бугара и Срба. Иако је 1190. године у жестокој бици поразио војску великог жупана
Стефана Немање, на крају је признао већину ранијих освајања која је постигао
Немања. Као посебан доказ својих мирољубивих намера, цар је удао нећаку Евдокију
(Јевдокију) за Немањиног средњег сина Стефана (Првовенчаног).
Током једног од наредних похода 1195. године против Бугара, цар је приликом
одласка у лов био жртва завере иза које је стајао његов старији брат Алексије
(Евдокијин отац, таст Стефана Немањића, деда будућег краља Радослава Немањића).
Исак је ухваћен и ослепљен, а затим бачен у тамницу заједно са својим младим
сином Алексијем.
Али, у току осам година владавине Алексија III стање у Царству се погоршало,
распад државе био је све видљивији. „Алексије III је типичан производ овога доба
опадања. Крајње властољубље спојило се у њему са кукавичком слабошћу.” Овај
безобзирни човек упамћен је, између осталог, и по томе што је ослепео два цара -
супарника - од којих је један био његов рођени брат, а други његов зет. Алексије је
дане проводио забављен једино својим задовољствима на које је нештедимице
трошио из државне благајне.
Непријатељи Царства нису мировали. Алексија III посебно је узнемиравао његов
царски противник са запада, немачки цар Хенрик VI (син Фридриха Барбаросе) који
је као муж норманске принцезе захтевао поседе на Балкану између Драча и Солуна.
Хенрик је у мају 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком
свргнутог цара Исака II, Ирином, чиме је стекао право да се бори за престо у
Цариграду приказујући се као покровитељ и осветник Исакове породице против
узурпатора Алексија III.
Уплашени Алексије пристао је да немачком цару плаћа огроман данак. Уведен је
посебан „алемански порез”, али огромна сума није могла да се сакупи. Зато је
Алексије III у очајању наредио да се покупи и накит са царских гробова у цркви
Светих апостола како би одобровољио надмоћног противника. Цар је нашао
ненадану помоћ у римском папи Инокентију III, који се противио нападу на
Византију, плашећи се превеликог јачања његовог супарника - немачког цара. Али,
пре него што је дошло до напада, Алексију је помогла судбина: у септембру 1197.
године цар Хенрик VI изненада је умро у току похода на Сицилију, а западно
царство за неко време се распало. Цар Алексије III могао је да одахне. Али, не
задуго.
Очевидна слабост Византијског царства око 1200. године наводила је на мисао о
његовом освајању. Није се само један вођа крсташког рата заносио мишљу о
немерљивом богатству које су скривале цариградске зидине. Већ цар Фридрих
Барбароса и српски велики жупан Стефан Немања, током Трећег крсташког рата,
године 1189. у Нишу кују планове за напад на Византију. Било је потребно неколико
деценија лоше власти у Цариграду, неколико неспособних василевса, група
одважних крсташких вођа и један дрски сплеткарош високог стила (млетачки дужд
Дандоло) да се догоди неминовно. Припремао се одлучни ударац против Византије.
Крсташке галије под Цариградом
У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама
Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано
приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом
Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца,
који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града
Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је
усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од
цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па
тиме и напад на град са мора.
http://razbibriga.net/clear.gif
Константинопољ с једне старе карте.
Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао
и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама
Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.
Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је
изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе
окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али,
ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход
преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико
Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар,
искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да
за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак
крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо
младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у
који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било
освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану
и Црном мору.
Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла
два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским
великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био
отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње
жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор
и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.
А трагедија је имала више чинова.
Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска,
предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града
и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог
сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се
задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату
награду од новог цара - и то толико велику да ни цела Византија није могла да их
подмири.
Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора
Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа,
преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су,
а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног
крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи
Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног
владара.
Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам
векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и
коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се
одупро безбројним опсадама и нападима - Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана -
није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која
је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства,
напаствовања, паљење града... Разарање је било такво да је запрепастило и самога
папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.
http://razbibriga.net/clear.gif
Византијски војници с краја 14. века
Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и
бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући
тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали
накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су
часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове
делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде
богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно
певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и
запомагање.”
Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још
од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију
бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико
величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се
да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела
класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом
веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом
веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне
грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским
ватрама.
Оно што није уништено развучено је по западној Европи - од уметничких дела, као
што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас
могу видети у Венецији и другде - до безбројних светих реликвија, попут оних што
се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само
један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија
међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део
Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка,
прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране,
велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за
потребе благајне латинских господара Константинопоља. Византијски хроничар
Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима
се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из
храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.
Последице пада Цариграда
Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и
успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико
деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство
више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка
своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само
по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на
Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде,
заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут
тамног патуљка - царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији,
Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу
1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.
Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве -
православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична
подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље
католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између
две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и
понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор
новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао
саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на
источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II,
осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је
у име католичке цркве за опроштај - за све оно што су осам векова раније у
Константинопољу починили Латини.
http://razbibriga.net/clear.gif
Алексије III Анђел
Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по
међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом
простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких,
„царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији
више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.
У новим „међународним условима” немањићка Србија брзо се прилагођава јачајући
свој положај и ширећи се. Крајње практично поставља се када се ради о избору
савезника. Не само због тога што ће се велики жупан Стефан Немањић оженити
једном Венецијанком или што ће сину из тога брака (будућем краљу Урошу I) за жену
испросити фрушку (то јест француску) племкињу звану Јелена. Стефан ће успети да
обезбеди и круну од папе, па ће 1217. године постати „првовенчани” краљ у својој
земљи. А брат му Сава, монах у Светој гори, путоваће у Никеју, ново седиште
ромејског цара, као и патријарха, да измоли аутокефалност за Српску православну
цркву. Најзад, ни проглашење упокојеног Стефана Немање - монаха Симеона - за
светог није, вероватно, могло да се деси пре пропасти Цариграда.
Може се, тако, рећи да је Србија Немањића искористила Четврти крсташки рат и
привремени пад Византије да се од полувазалне државе потпуно осамостали и
постане једна од важних сила на овом подручју, али је, истовремено, остала
привржена културном и верском наслеђу византијске цивилизације.
Византијско умеће убеђивања
Радивој Радић
10 прстију у устима
„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч” - новозаветна је порука
(Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у
истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа
упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље
схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима
књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста,
премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају
Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу
цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар
пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били
су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и
њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
http://razbibriga.net/clear.gif
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на
једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад
притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у
замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело,
неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност
Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом
хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви
остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је
неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према
осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје,
везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су,
уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње
године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.
Цареви и пастири
Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану
Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из
Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према
његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике,
окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена
су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да
награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура
населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а
запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао
Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у
Цариград свог изасланика.
Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве
наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову
усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је
претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију.
Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна
парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде
отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени
боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто
знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани
варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу
тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу.
Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо,
пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово
догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и
немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари
по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво
дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа
који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва
животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек,
пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога
света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа
извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по
безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну
политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала
према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.
10 језика лажи
http://razbibriga.net/clear.gif
Теодор Метохит (манастир Хора, у Цариграду, који је он обновио у раздобљу од
1316. до 1321. године)
Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578),
Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају
углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост
примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о
Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на
чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног
мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није
обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно
савезништво против заједничког непријатеља - Персије.
Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски
двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.
Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је
Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан
разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према
Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата,
на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском
спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним
необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени
владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би
симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила
крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу
свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике
користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете
се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким
замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви
имате користи."
После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да
лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје
понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са
Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје
изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема
другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног
простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку
Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар
целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."
Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике,
нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска
војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо,
испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и
презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно
често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.
Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У
руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници
анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да
своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких
вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница
и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког
трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.
Ни на небу ни на земљи
http://razbibriga.net/clear.gif
Покрштавање Руса. Минијатура словенског рукописа Константина Манасија (Рим,
Ватиканска библиотека)
Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из
разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње
Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да
многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине
папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и,
најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара. С надменим
ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на
остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а
потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор
на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор
од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и
беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о
веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута
верска одредишта.
Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика
ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном
византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски
писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој
Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је
да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била
потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да
одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су
нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на
земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га
опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у
свим другим земљама."
И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем
убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским
преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском
полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо
такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски
преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања
у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив
спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и
тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и
српског краља Милутина (1282-1321).
Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој
прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом
министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру.
Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које
одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било
какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади
интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на
почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег,
уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи
треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких
таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег.
Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију,
а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико
дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну
оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он
бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће
ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи,
каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само
сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима
који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости,
утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од
њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све
како бисмо желели."
У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било
уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су
управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том,
наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних
народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом
предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без
значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која
подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под
нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној
византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или
личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била
издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.