Pogledaj Punu Verziju : Римски цареви из наших крајева
Сурова битка за наследство
Душко Лопандић
http://razbibriga.net/clear.gif
Почетак је личио на бајку: тројица синова почившег Константина Великог брзо су поделила царство. Међутим, мир међу њима није потрајао...
Година је 337. Према Виминацијуму на Дунаву приближавају се три царске колоне.
Из Сирмијума стиже најмлађи син почившег цара Константина Великог, август
Констанс. Са запада, из Тријера на Рајни, долази најстарији преживели Константинов
наследник - Константин II. С истока, из Константинопоља, иде средњи син -
Констанције II. Три брата у Виминацијуму треба да поделе очево наследство -
Римско царство које је Константин I Велики, после скоро три деценије спољних и
унутрашњих ратова, оставио ојачано и учвршћено.
Али, чини се да је Константин Велики, уверен у своју величину и јединственост
сопствене судбине и личности, све мање сматрао да би било који појединац могао да
га наследи, па био он и његова рођена крв. Тако је за живота, након погубљења
најстаријег сина Криспа, постепено повећавао број могућих наследника не само
прогласивши своја три сина за цезаре и повремене конзуле, него је број „кандидата”
за власт проширио и на своја два синовца који су, такође, постали цезари.
Но, одмах након Константинове смрти, број претендената на власт насилно је
смањен. Покојни император још није био честито ни сахрањен, а већ је дошло до
проливања крви у царској породици. У војној побуни - коју је подстакао или
подржао Констанције II, тада у Цариграду - убијена су два Константинова полубрата,
синовци, зетови као и сви одрасли чланови породице који би могли да угрозе власт
његових синова. Тако је десеткована Константинова породица.
Договор у Виминацијуму
У Виминацијуму су се срела преостала три Константинова потомка, од којих је
најстарији имао тек двадесетак, а најмлађи око 17 година. Али, иако млади по
годинама, они су већ имали дугогодишње искуство пуно светковина, у окружењу
ласкаваца и сплеткароша. још у првој години након рођења у Сирмијуму Константин
II био је проглашен за цезара (око 317. године). С три лета постао је конзул. Према
древним правилима Римске републике, конзул није могао да буде млађи од 42
године. Међутим, Константин Велики, владар који је напустио древна паганска
веровања римске државе и прихватио хришћанство, мењао је сва правила државе, па
о таквим детаљима није претерано водио рачуна. Средњи син Констанције био је
рођен у Илирику и такође је као врло млад, уз најмлађег Констанса, био проглашен
за цезара.
У Виминацијуму, као у бајци о три сина који деле очево наследство, два старија
брата међусобно су поделила Царство, док је најмлађи добио најмање, иако
Констансов део није био тако незнатан. Он је добио средњи део Царства, Италију и
део Африке, али је, као најмлађи, остао под неком врстом старатељства најстари јег
брата. Средњи брат Констанције II добио је цео исток Царства, од Цариграда па
надаље у Азији и Африци.
Није, међутим, прошло ни три године од смрти великог Константина, а његови
синови међусобно су заратили. наљућен понашањем млађег брата и непоштовањем
најстаријег августа, то јест сопственог величанства, Константин II окупио је војску и
преко Италије кренуо на Констанса. Али, у Аквилеји, Констансове трупе успеле су да
у једној заседи убију Константина II. И, као у бајци, најмлађи син преузео је очево
наслеђе, односно територије којима је владао најстарији брат. Ипак, у стварности
римске историје збивања се не настављају као у бајци. Два преостала брата нису
међусобно заратила, иако се нису баш сувише ни слагала. Разлог је био црквени
спор око Аријевог учења о природи Христа - спор који је у то доба био најоштрији
сукоб унутар хришћанске цркве. Констанције II био је склонији подршци
„аријанаској” струји у Цркви, док је Констанс далеко већу наклоност указивао
православним поштоваоцима закључака с Никејског сабора. Тако је, на пример,
успео да предводника православаца Анастазија врати на његово епископско седиште
у Александрију, што је изазвало оштре реакције другог владара из Цариграда.
Није, међутим, прошло ни три године од смрти великог Константина, а његови
синови међусобно су заратили. наљућен понашањем млађег брата и непоштовањем
најстаријег августа, то јест сопственог величанства, Константин II окупио је војску и
преко Италије кренуо на Констанса. Али, у Аквилеји, Констансове трупе успеле су да
у једној заседи убију Константина II. И, као у бајци, најмлађи син преузео је очево
наслеђе, односно територије којима је владао најстарији брат. Ипак, у стварности
римске историје збивања се не настављају као у бајци. Два преостала брата нису
међусобно заратила, иако се нису баш сувише ни слагала. Разлог је био црквени
спор око Аријевог учења о природи Христа - спор који је у то доба био најоштрији
сукоб унутар хришћанске цркве. Констанције II био је склонији подршци
„аријанаској” струји у Цркви, док је Констанс далеко већу наклоност указивао
православним поштоваоцима закључака с Никејског сабора. Тако је, на пример,
успео да предводника православаца Анастазија врати на његово епископско седиште
у Александрију, што је изазвало оштре реакције другог владара из Цариграда.
Констанс је био динамичан владар, доста времена проводио је у борбама с
варварима на Рајни и на Дунаву. Био је врло побожан и једини је Константинов син
који је крштен као млад (337). Мрзео је пагане и забрањивао јавно приношење
жртава римским боговима, што му је донело непријатељство поштовалаца римске
традиције, као и једног дела војске према којој се показивао строг и арогантан.
Након десетак година власти, Констансови високи официри организовали су заверу,
једног од њих - војсковођу Магненција - прогласили за новог цара, а Констанса
погубили. Тако је на позорници историје остао само средњи Константинов син -
Констанције II.
Август Констанције II
http://razbibriga.net/clear.gif
Констанције II остао је забележен као значајан римски владар средине 4. века иако
ни издалека није имао очеве способности. Владао је 24 године и умро природном
смрћу, што је посебан успех за једног владара из тог доба. Овај римски император
један је од оних царева који су доста времена проводили у царској резиденцији у
Сирмијуму, чиме је, поред породичног порекла, такође блиско повезан с историјом
наших крајева у римско доба.
Али, дух тадашњег времена можда се најбоље исказује у чињеници да је овај
император обичавао да спава у посебном, издвојеном здању око кога је био ископан
дубок ров, а преко њега прелазило се покретним мостићем који је Констанције II
лично уклањао свако вече. Он је појачао систем шпијунирања и достава за шта су
били задужени посебни службеници - достављачи (агентес ин ребус) који су, поред
контроле јавних саобраћајница, као главни задатак имали да цару достављају све
новости и догађаје из својих области, а посебно да пазе на припреме могуће завере.
Било је то време кад је појам „римске слободе” постао само празна реч и кад је
апсолутна власт, комбинована с нетрпељивом идеологијом хришћанства, претварала
римску државу у тоталитарну тиранију. Многи су страдали само због једне речи,
погрешног геста или лажне доставе. Римски историчар и Констанцијев савременик
Амијан Марцелин пише како се „понекад дешавало да оно што је тајно, у кући, без
присуства поверљивог слуге, домаћин шапне у ухо супрузи, већ следећег дана
сазнао би владар” и да су се „људи плашили и зидова, као јединих сведока”.
Историчар Марцелин описује и страдање намесника Доње Паноније по имену
Африкан који је, приредивши гозбу у Сирмијуму, био жртва доушника. Они су цару
дојавили да је на гозби власт критикована као неподношљива. Неки од гостију чак су
предсказивали брзу смену владара. Чим је Констанције сазнао за ове приче,
наређено је хапшење Африкана, као и свих високих учесника гозбе који су затим
испитивани, мучени и осуђени на разне казне.
Првих година владавине Констанције II углавном је боравио на истоку Царства, где
је с ограниченим успехом настојао да заустави нападе Персије на римске границе.
Након убиства Констанса, Констанције II морао је хитно да се врати у Панонију, где
је крајњим напорима успео да се одупре узурпатору Магненцију. Прво је придобио
дунавске легије које су у међувремену за цара већ прогласиле свог војсковођу
Ветранија. Констанције II и Ветраније срели су се у Наису. Ветраније се одрекао
пурпура, односно царске титуле и тако, поред цара Диоклецијана, остао један од
ретких императора који је преживео сопствену абдикацију.
После ових збивања у Наису (Нишу), Констанције II кренуо је за Панонију, где се у
равници поред града Мурса Маиор (данашњи Осијек) одиграла једна од најкрвавијих
битака између две римске војске у историји, у којој такви сукоби нису били реткост.
Битка између Магненцијеве армије с Рајне и Констанцијевих илирских легија трајала
је цео дан с променљивим успехом, све док Констанцијева коњица није успела да
разбије десно крило супарничких легија. Био је то и први сукоб у коме су коњаници
успели да изборе предност над спретним пешачким легијама. Илирска војска је, као
и много пута до тада, однела одлучујућу победу, а узурпатор Магненције је, након
бекства и још једног пораза, извршио самоубиство (353. године). Рачуна се да је на
крвавим пољима код Мурсе живот изгубило више од 50.000 легионара с обе стране,
што је драматично погоршало способност римских армија да бране границу - лимес -
од надирућих варвара.
Иако сада једини господар царства, Констанције II схватио је да не може потпуно
сам да влада. Три пута се женио, али није имао деце. Пошто је погубио цезара Гала,
једног од два преостала жива рођака, на двор је позвао његовог млађег брата
Јулијана и поставио га за млађег цара - цезара. Сам је с војском поново кренуо на
исток, у рат против Персије. Међутим, када су 361. године легије у Галији
прогласиле Јулијана за цара, Констанције II кренуо је у нови грађански рат, али се
изненада разболео и умро.
Историчар Амијен Марцелин написао је за њега да је био ниског стаса, сјајних и
продорних очију, врло вредан, умерен у животу, способан с оружјем и непорочан,
што нису биле честе особине ранијих императора. С друге стране, Констанције II
имао је и многе мане својствене владарима његовог времена: неповерљивост,
ситничавост, уображеност и, посебно, необичну суровост која је коштала живота и
многе из његове непосредне околине.
Римски цареви из наших крајева - Константин Велики
Душко Лопандић
Победник из Наиса
http://razbibriga.net/clear.gif
Крајем 3. века велико Римско царство било је у кризи, како политичкој, тако и
духовној. Без обзира на све напоре великих панонско-илирских царева из наших
крајева, о којима је „Забавник” већ писао, попут Клаудија II Готског, Аурелијана,
Проба, Диоклецијана, Максимијана, Галерија, да се римска прошлост и слава обнове
и да се паганство ојача и припреми за нови полет, све је било узалудно. Људи су се
мењали, обичаји такође. Стари богови нису могли поново да оживе. Хришћанство,
некада презрена вера сиротиње, рибара, робова, освајало је свет. Њена моћ лежала
је у речима као што су „љубав”, „саучешће”, „спасење душа након смрти”, „други
свет”, „грех и стид”, „покајање”, „вера и нада”. Те речи, као наук распетог Бога -
Христоса, освајали су људе. Била је то нова осећајност, ново схватање живота и
човечанства које стари, антички Рим није познавао. Више ништа није могло
зауставити хришћане и обновити паганске светковине које су полако тонуле у
заборав.
Један човек разумео је да се времена мењају и да је права политика она која иде у
сусрет променама. Тај човек звао се Константин. Ретки су људи, ако изузмемо велике
пророке и ствараоце религија, који су својим одлукама далекосежно утицали на
историју и који су са толико права запамћени по надимку Велики.
Константинове одлуке утицале су на две чињенице које су имале дубок и дугорочан
одјек у европској и светској историји: он је прихватио хришћанство и био први
римски цар који је постао хришћанин, он је, такође, преселио главни град Римског
царства и основао нови град који ће још хиљаду година бити престоница измењене
Римске империје, Византије - Константинопољ (Цариград).
Флавије Валерије Константин рођен је у Наису, данашњем Нишу, око 280. године у
области Горње Мезије која се тада називала Подунавска Дакија (Дациа Рипенсис).
Његов отац Констанције Хлор већ је у то време имао висок положај у војсци, близак
врховним владарима, који су га нешто касније, 293. године, одредили за цезара и
члана тетрархије и истовремено за зета августа Максимијана. Оженивши се Теодором,
Максимијановом усвојеном кћерком, Констанције је морао да се растане од
Константинове мајке Јелене, за коју није сигурно да ли је била његова законита
супруга. Остала је прича да је Јелена била кћи власника крчме у Наису, где ју је
Констанције и упознао и где му је родила сина.
Град Наис заузимао је средишњи положај у Горњој Мезији. Лежао је на раскрсници
важних путева који су повезивали јужне (Скупи - Скопје, Улпиана - Липљан) са
северним, подунавским градовима. Порекло имена Наиссус није са сигурношћу
утврђено. Најдуже се задржала претпоставка да је име града келтског порекла,
настало према имену реке на чијим обалама лежи. У новије доба јавиле су се и
теорије да је име града трачко или илирско.
Константинов Наис
Већ пред крај 1. века у Наису је свој логор имала I кохорта Килићана (цохорс I
Цилицум) која је ту остала до 134. године, када је пребачена на Дунав. У Географији
Клаудија Птоломеја, Наисус се помиње као један од четири највећа града у
Дарданији. У другој половини 2. века у насељу је окупљена и смештена прва
дарданска кохорта (И Аурелиа Дарданорум) као територијална милиција. Њени
припадници регрутовани су од месног становништва, што је без сумње допринело
бржој романизацији града, као и целе области. Забележена су имена Каја Јулија
Плата, војника прве кохорте Килићана, Тиберија Клаудија Валерија, који је био са
Крита, Марка Аурелија Валенса из легије IV Флавиа, Марка Улпија Мартинуса из
легије VII Цлаудиа и других.
У следећим вековима, све до средине 3. века, Наис је постао стециште ветерана и
њихових породица, трговаца и других досељеника. У радионицама у граду
производила се војна опрема, одакле ће се оружјем и војном техником снабдевати
јединице распоређене дуж границе Дунава. Негде у 2. веку град добија статус
муниципиа. Верује се да је развој Наиса, више него у случају других градова у нашим
крајевима, био последица успешне романизације месног становништва, другим
речима да су Наис насељавали већином домороци трачког или илирског порекла, а
не војни ветерани - досељеници из других крајева Царства. Забележена су илирска
имена Андиа, Дасиус, Планниус, Варанус, као и још бројнија трачка имена, попут
Битус, Бассус, Дизо, Цоццаиус и друга.
У 3. и 4. веку подаци о Наису постају све бројнији. Он је, поред Сердике (Софије) и
Пауталије (Ћустендил у Бугарској) најзначајније место нове провинције - Медитеранске
Дакије (Дациа Медитерранеа). Најзначајнији догађај повезан са Наисом десио се 269.
године када је у близини града цар Клаудије II Готски у великој бици разбио војску
Гота и побио 50.000 непријатеља.
На ретким споменицима забележена су и имена неких декуриона - чланова управе
града, попут Марка Аурелија Посидонија и Аурелија Бита, чија се жена звала Кандида.
На једном жртвенику из 221. године посвећеном богињи Фортуни, чији је култ био
доста раширен, забележено је и име свештеника из Наиса - Аурелија Декстера.
http://razbibriga.net/clear.gif
У Наису је постојала и царска радионица доброг сребрног посуђа, од ког су неки
примерци сачувани. Тако се на неким тањирима налази посвета августу Лицинију
(вероватно из 316. године), са речима Лицини Аугусте семпер винцас („августе
Лициније, да увек побеђујеш!”). Постоје и посуде израђене у част других царева -
Констанција II, Грацијана, Теодосија I.
Забележено је и да је Константин Велики овај град величанствено украсио. У његово
доба град је могао да броји између 10.000 и 20.000 становника. Тада су вероватно
изграђене и терме, акведукт, базилике, форум, виле. Насеље се простирало на
подручју које данас обухвата турска тврђава и ширило се према југу, до реке. У
археолошким истраживањима у кориту реке Нишаве нађено је више драгоцених
предмета, попут бронзане главе цара Константина, статуе бога Јупитера на престолу,
женског портрета од мермера... Није познато на који начин су ови предмети доспели
у реку, да ли су у њу били намерно бачени или је то последица поплава или
разарања града.
Историчар Амијан Марцелин забележио је да је Наис „веома богат град” (цопиосум
оппидум), који је био „више пута опседан, али се никада није предао нити био
освојен”.
У предграђу Наиса, на три миље од града, развила се у Константиново доба Медиана.
У њој су приликом откопавања откривене лепо украшене виле, као и други објекти,
са мозаицима на подовима. Грађевине су подизане на ширем простору (преко 40 ха),
на високој обали мало даље од реке, у подножју брегова, у близини извора
термалних вода (Нишка бања). Медијана је вероватно служила као привремена
резиденција царева у 4. веку, угодно одмориште на њиховим честим путовањима
кроз ове крајеве.
Константин постаје цар
Након очевог унапређења и одласка на Запад - у Галију и Британију, дечак
Константин и даље је боравио на двору врховног августа Диоклецијана. Оца ће
поново видети тек након више од десет година. Константин је растао и образовао се
на двору пратећи цара на свим путовањима и тако, из близине, учио се вештини
владања. као млад официр учествовао је, уз цезара Галерија, у биткама против
Персијанаца (296-297) и показао изванредну даровитост војсковође, као и изузетну
снагу и храброст - одлике које ће му помоћи да се постепено издигне изнад свих
будућих конкурената за власт.
Након проглашења друге тетрархије (303. године), када су Констанције и Галерије
изабрани за августе, а када је, неочекивано, Константин заобиђен као могући цезар и
наследник престола, већ болесни Констанције затражио је од Галерија да му пошаље
сина на његов двор у Тријер на Рајни. Галерије је неко време оклевао, а каснији
догађаји вероватно су га навели да зажали што је уопште пристао на Константинов
одлазак. Десило се то 306. године, када се већ распиривала битка око власти између
неколико императора. Плашећи се завере, Константин је без одмора јурио преко
Балкана ка двору свог оца не застајући ни часа на постајама за замену коња.
Причало се да је на неким постајама побио све резервне коње како би успорио
потеру. Након доласка у Британију, истакао се у борбама против дивљих Келта. То
му је донело додатну подршку у легијама његовог оца. И тако, када је Констанције
Хлор умро 306. године у Ебурацуму (данас Единбург), легионари су, не чекајући
одлуку другог августа, за Констанцијевог наследника прогласили Константина.
Од те, 306, године, Константин ће што мачем, што лукавством постепено стварати
простор да постане једини, неприкосновени владар Империје. За то му је требало
још 18 година. Борба за Диоклецијаново наслеђе међу бројним августима и цезарима
у годинама 306-313. личила је на сложену друштвену игру у којој су комбинована
дипломатска средства склапања савеза и коалиција, са изненадним нападима и
одважним ратовањима по начелу борбе на „све или ништа”. када је требало,
Константин је знао да чека, као и да буде брз и крајње одважан. једном би се
показао владарски широкогруд, спреман да прашта, да би други пут, у духу свог
времена, доносио најсуровије одлуке.
Тако се, 306. године, након што је врховни август Галерије одбио да га прихвати као
сувладара августа, Константин задовољио и титулом млађег владара - цезара. Као и
његов отац, и Константин се, зарад политичког интереса, развео од прве жене
(Минервине) са којом је имао сина по имену Крисп и оженио са Фаустом, кћерком
бившег августа Максимијана. Ипак, таст се показао као непоуздан савезник. Након
погубљења Максимијана, Константин се одрекао сваке везе са породицом и
идеологијом „Херкула” (Максимином и Максенцијем) и нашао наводну везу свог оца
са једним ранијим илирским царем - Клаудијем Готским (који је можда такође био
пореклом из околине Наисуса). У том раздобљу Константин се посебно посветио
веровању у Аполона - Непобедиво сунце (Сол Инвицтус), то јест, вери свог оца која
је била омиљена и међу царевима друге половине 3. века, попут Клаудија Готског и
Аурелијана.
Стари Милвијански мост преко Тибра у Риму још и данас постоји. Код тог моста збио
се један од оних легендарних догађаја који чине повест раног хришћанства. Битка
између Константина и Максенција одиграла се 28. октобра 312. године и то је
прекретница у Константиновој борби за потпуну власт над Царством. Константин је
претходно обезбедио савез са августом Лицинијем, који је тада држао власт у
Илирику, обећавши му своју сестру за жену. Затим је упао у Италију, на челу мале
али добро обучене и опремљене војске. Заузео је Торино (Августа Тауринорум) и
Верону, победио у више сукоба Максенцијеве трупе и затим кренуо на Рим. Био је то
смео потез. Рим је био добро утврђен, огроман, практично неосвојив град.
Максенције је располагао бројним снагама. Неколико претходних покушаја
заузимања Рима и рушења узурпатора Максенција неславно је прошло.
Константинов познаник Лактанције је у свом делу „О смрти прогонитеља Цркве”
описао да је уочи битке, „Константину јављено у сну да пре него што навали на
непријатеља утисне у штитове својих војника небески знак: грчка слова Хи и Ро, од
грчке речи Христос”. Касније се развила и легенда да је Константин на небу видео
знак крста и поруку „са овим ћеш победити”.
Док су Константинове трупе испред зидина града покушавале да у мањим окршајима
извуку непријатеља, несигурни Максенције у граду је припремао прославу
годишњице свог доласка на престо. Народ се окупио на Хиподрому, а Максенције је
наредио да овлашћени свештеници и магистрати завире у свете пророчке књиге -
Сибилске књиге - које су коришћене само у најкритичнијим тренуцима у историји
града. У књигама је прочитана реченица да ће „тога дана погинути непријатељ Рима”.
Ово је охрабрило Максенција и он је изашао изван зидина да се придружи својим
трупама које су се већ бориле са Константиновим легионарима. Када су његове трупе
почеле да беже, Максенције је покушао да се врати у град. настала је гужва на
импровизованом понтонском мосту и он се, „божјом помоћи”, преполовио и
Максенције је нашао смрт у таласима Тибра. Тако је Константин тријумфално освојио
Рим и Италију.
Милански едикт
Након победе, Константин је објавио помирење и мир целом „свету”. године 313. у
Медиолануму (Милано) сусрећу се два преостала владара - Константин и Лициније -
и договарају се о даљем савезу. Лициније се најзад жени Константиновом сестром
Констанцом. На истом састанку два владара усвајају чувену објаву - Милански едикт
о толеранцији свих вера, када је хришћанска црква најзад прихваћена као
равноправна са осталим религијама Царства. У едикту се каже: „Ми августи, ја
Константин и ја Лициније, срећно смо се састали у Медиолануму и договорили о
свим оним стварима које су од користи за државу. Треба допустити хришћанима и
свим другим да слободно пригрле ону веру коју би хтели... тако захтева државни
мир да смо ми слободу вероисповести и јавног богослужења дали не само
хришћанима него и свим другима... свако који би хтео хришћанску веру исповедати
то може слободно да чини, да му нико у томе не смета и да га не узнемирава...” У
следећих седам деценија хришћанство је у Римском царству уживало равноправност,
па и првенство пред другим религијама, да би 387. године било проглашено и за
једину веру Империје. Следећи свог императора, „у Цркву је почела да се слива
маса”. Процењује се да је до Константиновог обраћења у хришћанство, у целој
Империји било највише десет одсто становника који су се сматрали хришћанима. Од
тада, број хришћана стално је растао.
http://razbibriga.net/clear.gif
Константин је био сујеверан, не превише образован, амбициозан и страстан човек
који се за хришћанство везао постепено. Постепено се окружио хришћанским
бискупима, дао посебне повластице хришћанској цркви (ослобађање од пореза,
право суђења, дарови и друго), градио хришћанске храмове.
Све више се удаљава од паганства, до те мере да је током прославе свог јубилеја
(315. године) одбио да се попне на Капитол да би принео жртве пред храмом
Јупитера Највећег и Најбољег. Већ 319. године, царска верска политика до те мере је
промењена да те године Константин објављује едикт о поштовању паганских вера -
нешто што се у ранијим временима подразумевало. Времена су се заиста брзо
мењала. Ипак, цар и даље води помирљиву политику према паганима све до тренутка
када побеђује конкурента Лицинија (323) и када постаје једини и неприкосновени
владар Империје. За једног владара на земљи - једна вера.
Хришћанство постаје државна вера
Почевши са Константином, држава и црква све више се прожимају. Тај поступак траје
кроз цели 4. век, па и касније. „Може се без икаквог претеривања рећи да је
обраћење цара Константина имало за последицу преокрет већи од свих које је Црква
икада доживела”.
Тако ни историја Римског царства у нашим крајевима није више ограничена само на
приче о царевима, насељима и легијама, већ добија и додатне учеснике: хришћанске
бискупе, свеце и јеретике. Од Константиновог времена „хришћанство стварно постаје
судбина света”.
У последњим годинама своје власти, Константин је све више био обузет манијом
величине као и осећањем посебне мисије, као божији представник на земљи. У том
раздобљу постаје и све неповерљивији према својим најближима, па тако 326.
године наређује погубљење сина Криспа, као и супруге Фаусте.
Једноставан и без филозофског образовања, мешао се у хришћанске догматске
спорове који су претили да доведу у питање јединство тек признате вере. Константин
је сазвао први „екуменски” (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Сабор
ипак није био сасвим „екуменски” јер је углавном окупио епископе из источног дела
Царства, док је са запада присуствовало тек неколико представника, међу којима и
посланици римског бискупа (папе). Већина од око 300 присутних епископа, које је
подржавао Константин у Никеји се успротивила Аријевом учењу, прогласивши га за
јерес. Арије је био прогнан у Илирик, а његово учење осуђено и списи спаљени.
Утврђен је „симбол вере” из Никеје који се и данас декламује по црквама:
„Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, творца свих видљивих и невидљивих
ствари. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од оца
рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог,
рођеног, не створеног, једносушног са Оцем...”
Вероватно је на снагу теолошких ставова утицала и царева подршка, потпомогнута
бројношћу легионара који су окруживали сабор, као и најава да ће епископи који се
буду противили мишљењу Константина и саборске већине бити смењени и
протерани. Тако је, тек неколико деценија након што је признато и прихваћено као
државна вера, хришћанство дубоко загазило на стазу нетолеранције и прогона
различитих мишљења и вера, што ће бити правац кога ће се све чвршће држати и у
наредним вековима.
Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих
апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Наредио је да се
нађу и у ту цркву сахране мошти свих 12 хришћанских апостола, а у средишту,
између апостола, предвидео је сопствени гроб: „Константин - једнак апостолима”,
како је волео да га ословљавају у последњим годинама живота.
Оцена Константина као човека и његове историјске улоге веома је противречна, чак
и у редовима саме хришћанске цркве. „За источно хришћанство Константин је и до
данас остао свети зачетник хришћанског света, оружје победе светлости над мраком
која крунише подвиг Мученика. Запад у ‘константиновском свету’ обично види
почетак поробљавања Цркве или чак први ‘пад’ хришћанске цркве са висина
ранохришћанске слободе”.
Римски цареви из наших крајева: Галерије и Констанције Хлор
Душко Лопандић
Ломача над Црном реком
Галерије је отпочео нову царску пропаганду засновану на причама о његовом
божанском пореклу: он је, наводно, син бога Марса и брат Ромула, оснивача Рима.
Његова мајка Ромула га је, попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела са
самим богом који јој се приближио у виду аждаје
http://razbibriga.net/clear.gif
Гај Галерије Велерије Максимијан, римски цар
Те 311. године горела је ломача на брежуљку Мегара - Светом брду изнад Феликс
Ромулијане. Огромна ватра осветљавала је цео простор испод брега, високе зидине,
палате, храмове. Пресијавао се бели мермер, порфир, светлуцали су мозаици у
велелепним дворанама као да је и њих захватио пламен. Вишеспратна ломача
означавала је прелазак цара Галерија међу богове, његову апотеозу (од грч.
уздизање умрлог јунака или великог човека до божанства). У средишту ломаче
налазила се воштана фигура цара, а на врху кавез са орлом који је, када су пламени
језици захватили одар, пуштен да се вине пут неба и да кличући огласи да је душа
цара заувек заузела место покрај скута свог божанског оца. У знак на овај догађај, уз
тумул (од лат. гроб), на месту ломаче, саграђен је маузолеј. На истом месту већ је
стајао маузолеј Галеријеве мајке Ромуле, која је умрла неколико година раније.
Ломача која је 311. године обележила апотеозу римског цара Галерија последњи пут
је у историји римскога света обележила такав стари римски обред. Времена ће се
ускоро променити - хришћанство ће превладати - и римски цареви више никада неће
бити уздизани на небо путем свечаних ломача.
Ромулијана (Romuliana), данашњи Гамзиград, налази се у живописној долини Црне
реке, недалеко од Зајечара, међу бреговима, далеко од случајних погледа путника.
Високе бедеме са огромним кулама и величанствене грађевине описали су још у 19.
веку ретки путописци. Дуго је трајала расправа о томе шта крију остаци грађевина -
војни логор, византијску тврђаву, насеље - док осамдесетих година прошлог века
међу ископинама блиставих мозаика и велелепних скулптура није нађен натпис „Felix
Romuliana”. Откривена је и глава римског цара, исклесана у тврдом египатском
порфиру, за коју више није било сумње да приказује августа Галерија, посинка и
наследника великог римског цара Диоклецијана. Откриће се десило 1993. године -
тачно 1700 година од проглашења Галерија за цезара (293. године).
Живот цара из Ромулијане
Без сумње, Галерије је рођен у крају у коме је саградио овај дворац негде средином
3. века. Првобитно име било му је Максим. Његов отац био је обичан сељак, а мајка
Ромула вероватно бегунац из прекодунавске Дакије, свештеница „планинских
богова”. Галерије је у младости чувао стоку, због чега је носио надимак Armentarius -
говедар.
http://razbibriga.net/clear.gif
У време својих земљака, царева Аурелијана и Проба, напредовао је у војсци. Након
доласка цара Диоклецијана на власт, далеко је узнапредовао. Усинио га је август
Диоклецијан и одредио за млађег владара - цезара. Тада је добио и пуно име Гај
Галерије Велерије Максимијан. Исте, 293. године напустио је прву супругу
Максимилу, са којом је имао истоимену кћер Максимилу и оженио се царском кћери
Валеријом.
У крајевима у којима је владао Галерије је градио здања, тријумфалне лукове,
купатила. Дуго година провео је на Дунаву, у Сирмијуму (Сремска Митровица), а
поред Сирмијума, имао је дворце и у Сердици (Софија) и у Салоники (Солун). Од
294. до 296. године борио се са варварима на Дунаву: прво са Сарматима, а затим са
Карпима и Бастарнима. Након ових ратова, Галерије је дао да се у Панонији искрче
шуме и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро у данашњој Мађарској). У част своје
супруге ове области назвао је „провинција Валерија” - назив који је ова област
носила све до пропасти Западног римског царства.
http://razbibriga.net/clear.gif
Сада и некада – остаци Феликс Ромулијане и реконструкција како је овај град
изгледао.
У годинама 297/298. одиграо се најзначајнији догађај у Галеријевом животу. Пожњео
је велике војничке успехе поразивши 298. године Персијанце на челу са њиховим
царем Нарзесом. Први рат против Персијанаца завршио се тако лоше да је старији
август, Диоклецијан, за казну натерао Галерија да километрима пешачи и прати
његову кочију. Али, већ следеће године, Галерије је окупио нову, јачу војску и
доживео велики успех. Забележено је да је Галерије, пре битке, на челу само
неколико војника, прерушен ушао у непријатељски табор. У бици против
Персијанаца, која се одиграла негде у Јерменији, Римљани су потпуно разбили
непријатељску војску и чак заробили харем (жене и децу, као и дворане) персијског
шаха Нарзеса што је дало Галерију право да се пореди са Александром Македонским
који је, једном приликом, заробио жене персијског владара Дарија.
Од 299. године Галерије је поново на Дунаву, у Сирмијуму, где ратује против варвара
Маркомана, Сармата и Карпа. Претпоставља се да је уз њега била и његова мајка
Ромула јер се догађаји који су се одиграли у зиму 302/303. године тумаче њеним
утицајем на сина - одлука царева Диоклецијана и Галерија да отпочну велике
прогоне хришћана. У тим прогонима, најкрвавијим у историји хришћанства, страдало
је на хиљаде хришћана.
http://razbibriga.net/clear.gif
Средином марта 303. године Галерије се на Дунаву поново бори против Карпа. У
пролеће 305. године врховни август Диоклецијан, као и његов колега август
Максимијан повлаче се с власти. Лактанције, хришћански хроничар и савременик
Галерија, живо описује како је првога маја 305. године на једном брежуљку код
Никомедије, уз стуб са Јупитеровим кипом, пред окупљеним двором и легијама,
Диоклецијан са сузама предао власт свом наследнику. Као што су правила тетрархије
и предвиђала, за два нова врховна владара - августа, проглашени су дотадашњи
цезари Галерије и Констанције Хлор.
Сви су нестрпљиво чекали да сазнају имена млађих владара - нових цезара. На
опште изненађење, за цезаре нису проглашени синови владајућих владара -
Максенције (син августа Максимијана) и Константин (син цезара Констанција), него
два војника блиска новом августу Галерију - Север и Максимин Даја (Галеријев
сестрић).
Градња Ромулијане вероватно је започела око 298, а настављена око 306. године,
када је Галерије, након смрти Констанција Хлора, постао најстарији август и када је
најавио да ће, попут Диоклецијана, да се повуче са престола након што прослави
vicenallie (двадесет година власти).
http://razbibriga.net/clear.gif
Али, доба после Диоклецијанове абдикације не пролази мирно. Долази до великих
сукоба међу претендентима на царски престо. За августе се самовољно проглашавају
син Констанција Хлора - Констанин и син Максимијана - Максенције. Стари август
Максимијан такође се предомислио и тражи поново власт. Збрка је потпуна. Римски
поданици више не знају колико владара имају. У борбама са Максенцијем у Италији
гине Галеријев савезник цезар Север II. Тада, 307. године, Галерије упада у Италију
и стиже до Рима у коме се утврдио Максенције. Пошто није успео да освоји добро
утврђени град, Галерије се повлачи из Италије и зове у помоћ бившег августа
Диоклецијана. Њих двојица 308. године у Карнунтуму доносе одлуку да се Галеријев
пријатељ Лициније постави за другог августа. Истовремено је Галеријева супруга, а
Диоклецијанова кћи Валерија, званично проглашена за царицу - августу.
Забележено је такође да је Галерије 309. године наметнуо велике порезе како би
обезбедио новац за прославу свог предстојећег јубилеја. Међутим, цар из Ромулијане
никада није доживео годину свог јубилеја (313). Умро је од тумора, наводно у
великим мукама, 311. године. Претходно је прогласио свог малолетног ванбрачног
сина Кандидијана за цезара.
Уочи смрти Галерије објављује и едикт „о толеранцији” којим се повлачи одлука о
прогону хришћанске цркве. Ова одлука је за неколико година претходила много
чувенијем „Миланском едикту” цара Константина који је био кључни догађај у
признању хришћанске цркве.
Галеријева породица доживела је трагичну судбину, својствену том суровом добу.
Августу Валерију прогнао је са двора нови владар Максимин Даја зато што није
пристала да постане жена новог цара. После Максиминове смрти август Лициније
поступио је још суровије. Погубио је Галеријевог ванбрачног сина Кандидијана (313.
године). После петнаест месеци скривања по Балкану од прогона Лицинија, бивша
августа Галерија Валерија и њена мајка Приска откривене су у граду Солуну (месту у
коме је император Галерије некада изградио свој двор). Подстакнута властима,
светина се обрушила на две бивше царице. Погубљене су одсецањем главе, а њихова
тела бачена су у море. Догодило се то вероватно 314. године. Био је то Лицинијев
коначан обрачун са успоменом на Галерија.
Дворац у Ромулијани
Галерије је замислио дворац назван Ромулијана по узору на чувену Диоклецијанову
палату у Сплиту. Обе палате до тада су биле јединствени архитектонски подухвати у
римском свету. Оне су имале двоструку намену: за живота владара да служе као
раскошни дворци и да му обезбеде достојанствену и спокојну старост (иако се стари
август одрицао световне власти, он је задржавао почасти, ауторитет и владарска
права). После смрти владара, ове палате требало је да постану место сахране и
трајног ходочашћа (маузолеји) - нека врста политичког и идеолошког завештења
свим народима империје.
Из свих делова царства у Галеријево родно место сјатили су се најбољи градитељи,
чувени уметници, клесари, сликари и веште занатлије да од скупоценог мермера,
донетог из разних делова царства, изграде и украсе раскошан дворац. Та
величанствена палата започета је око 305. године Ромули у част (година њене смрти)
да би била грађена све до Галеријеве смрти, 311. године.
http://razbibriga.net/clear.gif
Ромулијана је имала двоструке утврде. Старија није довршена, а млађа, са двадесет
кула повезаних високим бедемима, штити унутрашњост. На северној страни овог
здања откривене су две раскошне палате с дворанама украшеним изванредним
мозаицима, фрескама и скупоценим скулптурама. Дела из Ромулијане била су
врхунац уметности тога доба. Између две палате налазио се мали храм са
жртвеником посвећен Великој мајци (Magna Mater) или боговима Либеру и Либери. У
јужном делу Гамзиграда, насупрот палатама, стајала су монументална здања попут
Јупитеровог храма, житнице, купатила (termae) и других грађевина. Ромулијана је
изграђена тако да јасно чува симболику на оне којима је посвећена: на Галерија и
његову мајку Ромулу.
На основу онога што је нађено у палати, може да се закључи да је Галерије био
нарочито склон оним боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмртног
оца, попут Херкула, као и Диониса и Асклепија (Ескулапа). Посебна почаст указивана
је Дионисију, што се види и у разноврсним мозаицима и скулптурама. У овоме не
треба тражити неку посебну сујету или умишљеност цара, него израз тадашње
идеологије која је владара приказивала као божанство.
http://razbibriga.net/clear.gif
Након цареве смрти палата, којој је била намењена вечна улога храма - маузолеја,
врло брзо губи значај. Неки делови чак никада нису били сасвим завршени. Како смо
видели, Галеријев наследник Лициније врло брзо је заборавио на доброчинства свог
претходника и сурово је поступио са његовом породицом.
У 4. веку цео посед изгледа је потпао под управу Цркве која је усред Галеријеве
палате саградила хришћанску базилику. Можда је то био начин посмртне освете цару
који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна, 441. године, Ромулијана је
разорена и спаљена. Поново је била разрушена и у 7. веку. Од тог доба остала је
пуста све до 11. века када су се у запуштене зидине населили Словени који нису
знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Тако је Ромулијана
добила и ново име - Гамзиград.
Галеријев сувладар - Констанције Хлор
Констанције Хлор (хлор на грчком значи бледолики) био је један од чланова прве
тетрархије као цезар, а у другој тетрархији од 305. до 306. године, постао је и
август. Као и остали владари тога доба, потицао је из Илирије, можда из Горње
Мезије (Дарданије), где се, у граду Наису (Ниш), негде око 280. године родио његов
син Константин. Крајем те деценије развео се од Константинове мајке Јелене како би
се ородио са самим царем. Оженио се Теодором, усвојеницом тадашњег цара
Максимијана, са којом је добио три сина и три кћери. Осим деце, нови брак је
Констанцију омогућио и приступ највишим положајима царства. Постао је вођа
преторијанаца на двору, а затим, након проглашења тетрархије 293. године,
проглашен је за цезара и званично усвојен од августа Максимијана. Тако је
Констанције Флавије Јулије постао Констанције Валерије Херкулијан.
http://razbibriga.net/clear.gif
Цезари у Диоклецијановој тетрархији нису бирани „на лепе очи” или на везу, него
међу најспособнијим официрима који су већ показали своје војне и друге особине и
који су могли да, уместо августа, предводе легије у осетљивим пограничним
подручјима. Тако је други цезар - Галерије многе године провео ратујући по
дунавској граници, а Констанције је добио задатак да „смири” побуну Караусија у
Галији и Британији. Констанције је прво успео да од побуњеника поврати галске
поседе уз канал Ламанш, а, после две године припрема, упао је у Британију. Након
преласка канала, Констанцијеве трупе за собом су запалиле све бродове у знак
одлучности да Британију неће напустити све док не победе. Знаменита британска
магла знатно је отежавала кретање легија које су ипак успеле да у одлучној бици
разбију побуњенике. Тако је Британија пала у Констанцијеве руке.
Вративши се у Галију, цезар је наставио уобичајено ратовање против Алемана и
осталих Германа уз рајнску границу. Године 305. Констанције Хлор мења
Максимијана као нови август. Ипак, његов положај није био равноправан другом
августу Галерију, који не само да је држао много више римских поседа (Констанције
је управљао само у Галији, Британији и Шпанији) и утицао на избор нових цезара,
него је на двору чувао и Констанцијевог сина (Константина) као неку врсту
обезбеђења за понашање свог старијег колеге и сувладара.
http://razbibriga.net/clear.gif
Почетком 306. године дивљи Пикти су са севера прешли Хадријанове зидине и упали
у римски део Британије. Констанције је поново кренуо на Британско острво где му
се придружио и Константин који је најзад успео да се ослободи Галеријевог надзора.
Констанцијеве легије су у лето 306. успеле да поразе и протерају Пикте. Али, то је
био и последњи Констанцијев успех. Већ одавно слабог здравља, август се разболео
и умро у Ебуракуму (данашњи Единбург). Не чекајући одлуку осталих тетрарха,
британске легије су на лицу места изабрале омиљеног царевог сина Константина за
новог владара. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.
Констанције је запамћен као добар и способан владар, што је вероватно повезано и
са чињеницом да је био отац Константина Великог, заштитника хришћана. Био је
један од ретких владара тога доба који је умро природном смрћу иако, додуше,
прерано. Каснији хроничари - сви одреда хришћани и симпатизери Константина -
истичу његову наводну хуманост и благост, насупрот суровости осталих чланова
тетрархије. Тако хришћански извори наводе да је Констанције избегавао да примени
Диоклецијанове и Галеријеве едикте о прогону хришћана (303. године и касније).
Порушио је само неколико цркава. Неки чак наводе да је Констанције био
благонаклон према хришћанима, што је вероватно последица настојања да се велича
породица првог римског цара - хришћанина.
http://razbibriga.net/clear.gif
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.