Sunčev sistem

[причалица]

U poslednjih nekoliko vekova stvoreno je nekoliko teorija koje manje ili više uspešno objašnjavaju nastanak Sunčevog sistema. Upoznaćemo se sa nekima od njih, ali pre toga da vidimo pred kakvim zadatkom stoji dobra teorija. Ona treba da pruži objašnjenje svih bitnih činjenica koje karakterišu Sunčev sistem.
A to su sledeće činjenice:

- Putanje planeta su skoro kružne.
- Putanje planeta su skoro u istoj ravni.
- Rotacija većine planeta, kao i njihova revolucija, vrši se u smeru rotacije Sunca.
- Većina poznatih meseca obilazi oko matičnih planeta u istom smeru u kome one obilaze Sunce.
- Sunčev sistem je visoko diferenciran
- Asteroidi su veoma stari i poseduju osobine, koje nisu karakteristične za planete i njihove mesece.
- Komete su primitivni ledeni fragmenti, koji se ne kreću u ravni ekliptike.

Ovoj listi pridodaćemo i problem momenta impulsa. Zakon momenta impulsa nam ukazuje na vezu između ugaone brzine i rastojanja primenjujući ga na neko telo mase m. Ukoliko telo počne da se sažima njegova ugaona brzina se povećava. Ukoliko je Sunčev sistem nastao iz jedne magline, pitanje je zašto onda 2% momenta ide na Sunce, i 98 % na planete, odnosno, zašto se ti momenti toliko razlikuju.

[причалица]

Proučavajući nastanak našeg planetarnog sistema saznajemo više o potencijalnim modelima nastanka nekih drugih planetarnih sistema, kako u Galaksiji tako i van nje. Očito je da neka opšta teorija nastanka planetarnih sistema ne mora da objasni sve navedene činjenice, s obzirom da ne postoji zahtev da su svi planetarni sistemi jednaki.

Sada ćemo se malo bolje upoznati sa navedenim posmatračkim činjenicama, jer u svakoj postoje određena odstupanja. Tako, u slučaju gde su putanje planeta skoro kružne, odstupanja čine putanje Merkura i Plutona. Kod oba su putanje velike ekscetričnosti (mera odstupanja od kružnog oblika). U Merkurovom slučaju, do odstupanja dolazi najverovatnije usled velike blizine Suncu i time jakog uticaja sunčeve gravitacije, dok u slučaju Plutona odstupanje nastaje najverovatnije zbog velike udaljenosti. Putanje većine planeta nalaze se skoro u istoj ravni (ravni Sunčevog ekvatora koji malo odstupa od ekliptike), da bi izuzetak opet činio Pluton, sa inklinacijom (ugao ili nagib putanjske ravni u odnosu na ravan ekliptike) od oko 17˚. Posmatračka je činjenica da se revolucija, pa i rotacija, većine planeta vrši u smeru rotacije Sunca (direktno). Ipak, izuzetke ovog puta čine planete Venera, Uran i sistem Pluton - Haron time što Venera rotira u suprotnom smeru (retrogradno) od rotacije Sunca, dok se kod Urana i sistema Pluton – Haron osa rotacije nalazi skoro u ravni njihove putanje.

[причалица]

Takođe, posmatračka je činjenica da se meseci kreću u smeru rotacije matičnih planeta. Ipak, postoji mesec koji nam kvari ovu osobinu, a to je Neptunov mesec Triton koji se kreće u retrogradnom smeru. Pod visokom diferencijom Sunčevog sistema smatra se podela na planete Zemljinog i Jupiterovog tipa, pri čemu je jasna i granica između ova dva tipa planeta, koju čini upravo asteroidni pojas. Asteroidi su veoma stari, s obzirom da od njihovog nastanka nisu podlegli značajnim fizičkih promenama, i grubo opisujući, dele najveći broj putanjskih osobina. Tu su i komete, primitivni ledeni fragmenti, koji se ne kreću u ravni ekliptike i čije poreklo još uvek nije dovoljno objašnjeno. Smatra se da potiču iz džinovskog sfernog oblaka koji okružuje naš sistem - Ortovog oblaka. Takođe, smatra se da jezgra kometa možemo naći i u Kajperovom pojasu.

Upoznavši se sa osnovnim pravilima koje čine jednu kosmogonijsku teoriju tj. teoriju nastanka sunčevog sistema, osvrnućemo se na postignuća u ispunjavanju navedenih zahteva. Ali prvo, malo istorije.

[причалица]

Istorija nastanka

Prvu naučnu hipotezu, još daleke 1644. g. osmislio je Rene Dekart predlažući da je Sunčev sistem nastao od oblaka gasa i prašine. Ipak, prva teorija formulisana je tek nekih stotinak godina kasnije naporima nemačkog filozofa Imanuel Kanta (Immanuel Kant) i francuskog matematičara Pier Simon Laplasa (Pierre Simon de LaPlace). Ova teorija danas je poznata kao teorija sažimajuće magline (nebular theory).

Teorija sažimajuće magline

Začetnikom ove ideje smatra se Imanuel Kant (1755.), po kome se veliki oblak međuzvezdanog gasa počeo sažimati pod dejstvom sopstvene gravitacije. Sažimanjem on postaje topliji i gušći, da bi se u njegovom centru u jednom trenutku formiralo Sunce. U hladnijim i udaljenim delovima oblaka dolazi do kondezacije materije u planete i njihove mesece.

1796. g. francuski matematičar i astronom Pier Lapas bavio se razvojem ove teorije, ali sa matematičkog stanovišta. Koristeći matematički aparat pokazao je da bi, zbog očuvanja ugaonog momenta oblak morao u jednom trenutku da poveća svoju rotaciju (pretpostavka je da je u početnom obliku oblak rotirao). Ostatak Laplasove teorije je njegova predstava kako su mogle da nastanu planete. Kao i Kant, smatrao je da će se u centru formirati protosunce (a potom i Sunce), da bi se od ostatka oblaka formirali koncetrični prstenovi od kojih će se posle formirati planete. Problem, koji ova teorija nije mogla da razreši, jesu fizički razlozi usled kojih bi došlo do spontanih stvaranja koncetričnih prstenova i problem momenta impulsa. Ipak, ova teorija opstaje tokom 19. veka, da bi se sa nagomilavanjem novih posmatračkih činjenica javila potreba za novim objašnjenjima.

[причалица]

Teorija sudara

1917.godine naučnik Džejms Džins (J. Jeans), zajedno sa Džejms Maksvelom razvija teoriju sudara u pokušaju da pobije teoriju sažimajuće magline. Džejmsu se nije dopala ideja sa koncetričnim prstenovima, obrazlažući svoj stav time da oni nisu mogli imati dovoljno mase iz koje bi gravitacionim privlačenjem nastale planete. Nova teorija je predlagala da se planetarni sistem formirao kao posledica prolaska neke zvezde pored Sunca, što je dovelo do izbacivanja dela sunčeve materije. Od izbačenog materijala formiran je disk, koji se posle kondezovao u planete. Ovim modelom objašnjena je spora rotacija Sunca; nastanak planeta Zemljinog tipa objašnjen je sudarima protoplaneta bliže Suncu, a nastanak džinovskih planeta i njihovih meseca kondezacijom materije na velikoj udaljenosti od Sunca. Međutim, par činjenica nije išlo u prilog ovoj teoriji:

- verovatnoća da, usled ogromnih rastojanja između zvezda, dođe do bliskog susreta je vrlo mala

- vreo gas iz unutrašnjosti Sunca pre bi se rasuo nego što bi iz njega nastale lokalne kondezacije (buduće planete)

[причалица]

Moderna teorija

Najprihvatljivija teorija, ili bolje najaktuelnija danas među astronomima je sofisticirana verzija stare Kant – Laplasove teorije, poznata pod nazivom teorija kondezacije. Ona kombinuje dobre strane stare teorije sažimajuće magline sa novim informacijama o međuzvezdanoj materiji. Ključni element, po ovoj teoriji, jeste prašina jer ubrzava spajanje materije u planetezimale (tela veličine 0.1 do 1 km), ne zahteva formiranje prstenova i za sada je najbolja. Prema njoj, Sunce i planete nastale su pre oko 4.6 milijardi godina.

Ovu teorija se najlepše objašnjava podelom na faze.

[причалица]

Faza kondezacije solarne magline

Teorija kako su nastale zvezde je jedna opštija teorija, koja bi trebalo da objasni i nastanak Sunca. Zato je bitno ne izdvajati nastanak Sunca od već prihvaćene ideje o nastanku zvezda, te iz teorije nastanka zvezda izvlačimo početne uslove koji su bili “okidači” za nastanak Sunčevog sistema. Nastanak verovatno počinje nestabilnošću oblaka međuzvezdane materije, tačnije molekulskog oblaka. Još uvek se pretpostavljaju procesi koji bi uzrokovali potrebnu nestabilnost i jedan od mogućih je eksplozija bliske supernove. Međutim, nestabilnost je mogla da nastupi uticajem spiralnih talasa gustine, pa čak i usled prolaza kroz galaktički ekvator. Da bi od ovog oblaka nastao planetarni sistem potrebno je da u startu poseduje neki moment impulsa (u suprotnom bi se sva materija skocentrisala u središtu formirajući samo protosunce). Saglasno održanju momenta impulsa, raste i rotacija protosolarne magline. Materijal ispod i iznad ravni rotacije (ravan upravna na osu rotacije) spušta se, formirajući protoplanetarni disk, a pretpostavlja se da je za ovaj proces potrebno nekoliko miliona godina (slika izravnavanje diska.jpg). Momenat u kome počinju termonuklearne reakcije u formiranom centralnom zgušnjenju (odnosno do fuzije vodonika) jeste trenutak nastanka Sunca. Pretpostavlja se da Sunce tada postaje zvezda T Tauri tipa. Protodisk počinje da se hladi da bi prašina, nastala oslobađanjem sunčeve energije, započela kondezaciju.

[причалица]

Faza akrecije

U ovoj fazi glavnu ulogu imaju istaknute čestice prašine, ponašajući se kao jezgra kondezacije. Njihova veličina se od 0,0001cm povećava na oko jedan santimetar, koncetrišući se u ravni diska (normalnoj na osu rotacije protoplanetarne magline). Od ovih akrecija nastaće grumenje, silikatne građe, čiji sastav danas možemo da nađemo kod primitivnih hondrita (meteoriti nastali akrecijom čestica iz protoplanetarne magline).

Faza nastanka planetezimala

Sudari se nastavljaju, formirajući tela veličine od 0.1 do 1 km, tzv. planetezimale. Ova tela će nastaviti nagomilavanje materije privlačeći je sopstvenom gravitacijom. Tekstura materijala nastalog u ovoj fazi sačuvana je u nekim meteoritima.
Sledeću fazu podelićemo na dve, tako da u svakoj napravimo razliku između formiranja planeta zemljinog i jupiterovog tipa.

[причалица]

Nastanak planeta Zemljinog tipa

Dalji rast dešava se uz pomoć sudara (od krhotina će se formirati veće telo). Planetezimali počinju da rastu i time se povećava i sama efikasnost prikupljanja okolnog materijala. Ovako veliki planetezimali narastu do tela veličine nekoliko hiljada kilometara.


Nastanak planeta Jupiterovog tipa

Rast je omogućen gravitacionim privlačenjem i ovakvim mehanizmom mogu da se formiraju tela 10 do 20 puta veća od Zemlje. Ovo se dešava jer su isparljiviji elementi (voda, amonijak i led od metana) rasprostranjeniji i više ih ima u spoljašnjim delovima magline. Jednom kada telo naraste toliko da je 15 puta veće od Zemlje, ono privlači velike količine nekondezovanog gasa direktno iz protoplanetarnog diska.
Meseci džinovskih planeta formiraju se iz sekundarnih kondezacija.

[причалица]

Ova teorija objašnjava nastanak džinovskih planeta, uzimajući u obzir njihovu malu srednju gustinu. Ipak, u spoljašnjim delovima našeg sistema mogu se naći tela visoke gustine, zbog čega sada moramo da je dopunimo. Pretpostavlja se da se u još hladnijim delovima tj. udaljenijim od onih gde se nalaze planete jupiterovog tipa, ugljenik vezao za kiseonik formirajući ugljen monoksid (gas) koji je uglavnom bio raznet sunčevim vetrom još u fazi T Tauri, da bi se u ovakvim uslovima dobile planete sa malom totalnom masom i visokom gustinom. Međutim, ova dopuna nije još dovoljno dobra da objasni visoku gustinu Plutona.
Danas možemo naći više različitih teorija, ali kao posledica pokušaja da se jedan detalj objasni na drugačiji način. Teorija koju sam izdvojila, povrh toga što je najaktuelnija, je i ona koja se danas uči na svim studijama. Ipak, i dalje postoje pristalice Džinsove teorije koja se od teorije kondezacije razlikuje već u samom početku. Naravno, postoje njene modifikovane verzije te umesto da je pored Sunca prošla neka zvezda, uzima se da je na oticanje materije iz Sunca uticala zvezda iz jata u kome su obe zvezde nastale. Da bismo saznali koja od ovih teorija najbolje opisuje nastanak našeg planetarnog sistema, moraćemo još dugo da čekamo.

[причалица]

Koliko su planete daleko od Sunca

http://razbibriga.net/clear.gif

Oko Sunca planete (i druga tela Sunčevog sistema) se kreću po eliptičnim putanjama (a Sunce se nalazi u jednom od fokusa te elipse). To znači da se rastojanje planete od Sunca stalno menja i da postoji najveće i najmanje rastojanje. Tačka na orbiti u kojoj je telo najbliže Sucu zove se perihel, a tačka na kojoj je najdalje od Sunca zove se afel.

http://razbibriga.net/clear.gif

Rastojanja su data u kilometrima i astronomskim jedinicama (astronomical unit, AU). Astronomska jedinica je srednje rastojanje Zemlje od Sunca i iznosi 149,597,871 kilometar (ili, zaorkuženo 150 miliona).

Sledi tabela sa najmanjim, najvećim i srednjim rastojanjem planeta od Sunca. Takođe, data su i najmanja rastojanja odnosne planete od Zemlje.

[причалица]

nastavak:

Merkur
Najmanje: 46 miliona km (0,307 AU)
Najveće: 70 miliona km (0,466 AU)
Srednje: 57 miliona km (0,387 AU)

Najmanje od Merkura do Zemlje: 77,3 miliona km

Venera
Najmanje: 107 miliona km (0,718 AU)
Najveće: 109 miliona km (0,728 AU)
Srednje: 108 miliona km (0,722 AU)

Najmanje od Venere do Zemlje: 40 miliona km

Zemlja
Najmanje: 147 miliona km (0,98 AU)
Najveće: 152 miliona km (1,1 AU)
Srednje: 150 miliona km (1,0 AU)

[причалица]

Mars
Najmanje: 205 miliona km (1,38 AU)
Najveće: 249 miliona km (1,66 AU)
Srednje: 228 miliona km (1,52 AU)

Najmanje od Marsa do Zemlje: 65 miliona km

Jupiter
Najmanje: 741 miliona km (4,95 AU)
Najveće: 817 miliona km (5,46 AU)
Srednje: 779 miliona km (5,20 AU)

Najmanje od Jupitera do Zemlje: 588 miliona km

Saturn
Najmanje: 1,35 milijarde km (9,05 AU)
Najveće: 1,51 milijarde km (10,12 AU)
Srednje: 1,43 milijarde km (9,58 AU)

Najmanje od Saturna do Zemlje: 2,57 milijarde km

[причалица]

Uran
Najmanje: 2,75 milijarde km (18,4 AU)
Najveće: 3,00 milijarde km (20,1 AU)
Srednje: 2,88 milijarde km (19,2 AU)

Najmanje od Urana do Zemlje: 2,57 milijarde km

Neptun
Najmanje: 4,45 milijarde km (29,8 AU)
Najveće: 4,55 milijarde km (30,4 AU)
Srednje: 4,50 milijarde km (30,1 AU)

Najmanje od Neptuna do Zemlje: 4,3 milijarde km

Iako Pluton nije planeta, već planeta patuljak,

Pluton
Najmanje: 4,44 milijarde km (29,7 AU)
Najveće: 7,38 milijarde km (49,3 AU)
Srednje: 5,91 milijarde km (39,5 AU)

Najmanje od Plutona do Zemlje: 4,28 milijarde km

[причалица]

MERKUR

U davna vremena, stari narodi su zapazili sjajnu zvezdu koja se ponekada mogla videti nisko na zapadnom nebu upravo posle Sunčevog zalaska. Po svojim karakteristikama koje su se razlikovale od osobina nepokretnih zvezda to je mogla biti samo planeta. Kasnije je identifikovana sa sličnom planetom koja se na istočnom nebu pojavljivala neposredno pre izlaska Sunca. Usled njene bliskosti Suncu veoma je teško uhvatiti pogledom pa su je stari Grci nazvali Merkur u čast brzog glasnika bogova.

Gledan sa Zemlje Merkur izgleda kao mali Mesec sa fazama koje se menjaju od uskog srpa do punog kruga, kako se planeta kreće oko Sunca. Na našim širinama Merkur se može videti golim okom samo oko dvadesetak puta godišnje nisko nad horizontom, gde uslovi pri horizontu to dozvoljavaju. Kako se špustamo prema ekvatoru on se sve bolje vidi, pošto Sunce zalazi i izlazi pod sve većim uglom. Prvu pouzdanu kartu Merkura dao je oštrooki italijanski astronom Skijapareli na osnovu svojih posmatranja iz 1881 - 1889. godine. Godine 1974. kosmički brod «Mariner 10» prošao je na nekoliko stotina kilometara od Merkurove površine šaljući pritom obilje novih podataka. Drugi niz izvanrednih fotografija, «Mariner 10» je poslao 21. septembra 1974. a treći, kada je Merkuru prišao na 320 km, marta 1975, posle čega su se zalihe gasa za njegovu stabilizaciju na orbiti istrošile.

[причалица]

Merkur kruži oko Sunca na srednjem rastojanju od 57,9 miliona kilometara prosečnom brzinom 47,9 km/s i to je planeta najbliža Suncu. Na svojoj eliptičnoj orbiti, koja je nagnuta 7° u odnosu na ravan ekliptike, približava se Suncu na 45,9, a najviše udaljava do 69,7 miliona kilometara. Uočeno je da se Merkurov dan (59 zemaljskihdana) i njegova godina (88 Zemaljskih dana) odnose kao 2 prema 3, odnosno planeta se obrne tri puta oko svoje ose dok napravi tačno dva kruga oko Sunca. Ovakav skup orbitalnih elemenata uzrokuje veoma čudan Merkurov «dan». Naime, Sunce najpre polako izlazi na istoku, postepeno napreduje ka zapadu, a zatim počinje da usporava sve dok se potpuno ne zaustavi i krene u suprotnom smeru! Kasnije ponovo počinje polako da se kreće ka zapadu, da bi konačno zašlo iza horizonta.

Prečnik Merkura iznosi 4878 km i njegova površina je nešto manja od površine Azije i Afrike zajedno. Merkurova zapremina iznosi oko 6% Zemljine, a masa oko 5%. To čini njegovu prosečnu gustinu od oko 5,5g/cm zbog čega se pretpostavlja da ima tanki silikatni omotač i veoma veliko jezgro pretežno od gvožđa. Veruje se da jezgro, približno veličine Meseca, čini oko 2/3 Merkurove mase.

[причалица]

Smatralo se na osnovu rezultata spektroskopskih istraživanja, da Merkur ima veoma razređnu atmosferu čija bi gustina mogla biti lak istog reda veliline kao i na Marsu. Otkriveno je radio-zralenje sa Merkura, koje je bilo toplotnog porekla, tj. posledica zagrevanja površine planete Sunčevim zracima. Međutim, astronome je čudilo što je toplotno radio zračenje sa noćne strane planete bilo mnogo jače nego što se to očekivalo. Činilo se da je to potvrda postojanja atmosfere sposobne da prenese toplotu na noćnu stranu planete. Danas se zna da je Merkur usled niske gravitacije atmosferu odavno skoro potpuno izgubio. Atomi helijuma i vodonika su prisutni, ali na osnovu merenja «Marinera 10», pritisak na površini je manji od trilionitog dela Zemljinog atmosferskog pritiska.

Uslovi na Merkurovoj površini su veoma surovi. Usled veoma spore rotacije temperaturna razlika dana i noći dostiže 600 stepeni. U toku dana temperatura se podiže do +430°C, a tokom veoma duge noći ima vremena da se ohladi do -173°.

[причалица]

Fotografije Merkura koje je poslao «Mariner 10» neodljivo podsećaju na Mesec, čak toliko da su ih neki strucnjaci pogrešno identifikovali kao fotografije Meseca. Na osvetljenoj površini čije je snimke poslao «Mariner 10» prilikom prvog prolaska, dominiraju krateri i bazeni koji podsećaju na Mesečeva mora. Ipak razlike u odnosu na Mesec postoje. Planine na Merkuru nisu tako visoke, a «morske» oblasti predstavljaju kotline koje su okružene ravnicama sa manjom gustinom kratera nego na Mesecu. Osim toga Merkurova površina je u mnogo manjoj meri od Meseca posejana većim kraterima prečnika između 20 i 50 km.

S druge strane pada u oči da su Merkurovi krateri plići nego Mesečevi iste veličine. Terase na unutrašnjim zidovima kratera i središnja uzvišenja mnogo se česce vide kod Merkurovih kratera. Na dnu nekoliko većih kratera vidi se nepravilan splet brazdi. Za sada nije jasno da li je to okamenjeni materijal koji je tekao po dnu ili su to raseline. Jedan od uzroka razlika je gravitacija koja je na Merkuru dva puta jača nego na Mesecu. Usled toga materijal koji je izbačen iz primarnih kratera na Merkuru, prekriće površinu koja je samo šestina odgovarajuće površine na Mesecu. Sekundarni udarni krateri su na Merkuru mnogo bliži primarnom, pa su stariji krateri bolje sačuvani nego na Mesecu gde su izbačaji iz novijih udarnih bazena zagladili veliki deo ranije površine.

[причалица]

Zraci koji izlaze iz nekih kratera, kontrastniji su nego na Mesecu. Velikim kraterima na Merkuru data su imena poznatih pisaca, slikara i kompozitora. Tako na ovoj planeti danas postoje krateri Homera, Šekspira, Tolstoja, Rodena, Ticijana, Renoara, Baha... Najveći krater, čiji je precnik 625 km, nosi Betovenovo ime.

Među Merkurovim «morima», najupadljivija zaravnjena oblast je Bazen Kaloris koji je dvojnik Mora Kiša na Mesecu. Prečnik oblasti je oko 1300 km i ona predstavlja glatku ravnicu čije je dno izbrazdano pukotinama, kako koncentričnim rubu tako i radijalnim. Veruje se da su one nastale sleganjem središnjeg dela bazena, koji je danas oko 2000 m niži od planinskih vrhova na rubu.

Pad tela čiji je udar izazvao nastanak Bazena Kaloris bio je tako jak da je ostavio karakterističan trag i na dijametralno suprotnoj tački. Izgleda da su prilikom sudara stvoreni jaki seizmički talasi koji su se potresavši celu planetu, skupili kao u žiži u antipodnoj tački na suprotnoj strani planete i tu izazvali najveća razaranja. Na tome mestu tlo je sve ispucalo a ivice kratera su često napukle.

[причалица]

Na osnovu misije «Marinera 10», doneti su sledeći zaključci o Merkurovoj istoriji. Pre svega, odsustvo modifikacije velikih starih kratera na Merkuru pomoću vulkanske tektonske ili atmosferske aktivnosti implicira da se masa planete razdvojila na veliko gvozdeno jezgro okruženo tankim (500 - 600 km) silikatnim omotačem, pre nego što su najstariji krateri bili formirani. Bilo kakva atmosfera značajnije gustine morala je takođe nestati u to doba ili se nikada nije ni formirala. Toplota potrebna za razdvajanje gvožđa i silikata morala je takođe nestati dovoljno rano tako da su spoljašnji slojevi bili dovoljno čvrsti da očuvaju do danas topografski reljef starih udarnih kratera. Zatim je Merkur doživeo period teškog bombardovanja pri čemu su neki od kratera zaravnjivani usled rane vulkanske aktivnosti.

Kao treći period Merkurove istorije možemo izdvojiti doba stvaranja Bazena Kaloris, do koga je došlo pri kraju epohe velikog bombardovanja. Za vreme četvrte faze, izlivanje lave u toku raširene vulkanske aktivnosti stvorilo je široke ravnice koje liče na Mesečeva «mora». U petoj fazi, koja traje i danas, malo se šta dogodilo osim izvesnog povećanja broja kratera pri čemu se oko nekih vide uočljive zrakaste strukture.

[причалица]

Interesantno je napomenuti da se izgled Merkura kada se gleda sa Zemlje i na snimcima «Marinera 10» toliko razlikuje u kvalitetu da je tek u nekoliko slucajeva uspelo prepoznavanje oblasti snimljenih pomocu ove kosmičke sonde, sa oblastima na Merkurovim kartama napravljenim na Zemlji. Misija «Marinera 0» je snimila 37% Merkurove površine i omogućila kompletiranje znanja o unutrašnjim planetama. Pravi izazov za astronome amatere i profesionalce predstavlja prolazak Merkurovog lika preko Sunčevog diska. Nažalost, ovakav događaj nije čest i dešava se prosečno 14 puta u jednom veku. Ova pojava se posmatra samo uz odgovarajući filter, ili uz pomoć projekcije Sunčevog lika na zastor. Planeta se vidi kao mala crna pega i treba joj oko pet sati da pređe Sunčev disk. Merkur je na još jedan način bio od važnosti za razvoj ljudske misli. Naime pošto je njegova orbita nagnuta za 7° u odnosu na ravan u kojoj se kreću ostale planete i ima veliki ekscentricitet od 0,21, u tački najbližoj Suncu, perihelu, njegova brzina dostiže 58 km/s, što omogućava empirijsku proveru Ajnštajnove teorije relativnosti. Za jedan vek njegov se perihel pomakne za 43 lučne sekunde što je više nego što se dobije kada se izračuna uticaj ostalih planeta. Mnoge astronome to je ranije navodilo na pomisao da postoji jedna planeta još bliža Suncu, koja je dobila čak i ime - Vulkan. Danas se zna da se ovo odstupanje tačno poklapa sa predviđanjima Teorije relativnosti. Na taj način Merkur je odigrao značajnu ulogu u razvoju moderne nauke.

[причалица]

VENERA

Venera, kao oličenje rimske boginje ljubavi po kojoj je dobila ime, blistavo sija na nebu. U narodima poznatija kao Zornjača, Večernjača ili Zvezda Danica, posle Sunca i Meseca to je najsjajniji objekat na nebu. U Vavilonu, Veneru su izdvajali od ostalih planeta i obožavali je kao člana trojstva Venera, Mesec i Sunce. Ne tako davno u Polineziji su Zornjači – Veneri prinosili ljudske žrtve. U Rimskim kolonijama bila je lux divina, božanska svetlost.

Pošto se njena orbita nalazi unutar Zemljine i ona, kao i Merkur, pokazuje smenu faza, što je još 1610. godine ustanovio Galilej. Venera je najsjajnija kada je oko 27% njenog diska osvetljeno. Ako je nebo duboko plavo i čisto, trebalo bi da se tada vidi po danu i golim okom uz malo napora, a ako se odredi njen položaj, dvogledom se može, kada je u toj fazi, videti pri dnevnoj svetlosti bez teškoća, i u po bela dana. Iako izgleda tako veličanstveno na nebu ljudi se obično razočaraju kada je vide kroz teleskop. Umesto planina, dolina, kontinenata ili kratera, jedino se može videti svetao beličasti gotovo bezobličan disk. Naše oko ne moze ništa nazreti ispod gustih slojeva atmosfere.

[причалица]

Oko Sunca kruži na srednjem rastojanju od 108.21 miliona kilometara, krećući se prosečnom brzinom od 35.03 km/h po gotovo potpuno kružnoj orbiti. Venera se okrene oko Sunca za 224.7 dana, a oko svoje ose za 243 dana, što znači da venerijanski dan traje duže od venerijanske godine! Sve planete se okreću oko svoje ose u istom smeru, sa zapada na istok, osim Venere koja se jedina obrće sa istoka na zapad. To znači da bi se na Veneri Sunce rađalo na zapadu, a zalazilo na istoku, kada bi njena gusta atmosfera dozvoljavala da se ono vidi. Ovakvu veoma čudnu rotaciju mogao je da prouzrokuje sudar sa nekim velikim telom u dalekoj prošlosti. Drugo objašnjenje je da Venera nije oduvek bila član Sunčevog sistema, već je gravitacija zarobila i primorala da se pridruži Sunčevoj porodici. Osim toga, nagib ose planete iznosi 3°.39 tako da na Veneri praktično nema godišnjih doba.

Venera je po veličini skoro blizanac Zemlje, a masa i gravitacija su neznatno manje. Veruje se da je jezgro, sačinjeno od gvožđa i nešto manje od Zemljinog, okruženo silikatnim omotačem. Međutim moguće je da jezgro nije posebno izdvojeno, već da su gvožđe i silikati pomešani u čitavoj unutrašnjosti planete. Kora debljine od 25 km do 160 km je sačinjena od samo jedne ploče, sastava sličnog Zemljinim okeanski basenima.

[причалица]

Atmosferu je otkrio ruski naučnik Lomonosov 6. juna 1761. godine, posmatrajući prolaz planete preko Sunčevog diska. Ovo je izuzetno retka pojava, koja se posle posmatranja Lomonosova desila još svega tri puta. Sledeći takav događaj odigraće se 8. juna 2004. godine. Astronomi XIX veka su zamišljali da ispod njenih prekrasnih oblaka leži raj. Zato je bilo prilično razočaravajuće saznanje da iz oblaka koji skrivaju površinu planete od naših pogleda, pada kiša koncetrovane sumporne kiseline i da ugljen dioksid čini oko 97% atmosfere. Preostalih 3% popunjava azot, a u tragovima ima i sumporne i hlorovodonične kiseline, ugljen monoksida, kiseonika i vodene pare. Veoma su česta električna pražnjenja u atmosferi usled čega se poneki put na tamnom delu Venere vidi slabo, sablasno osvetljenje. Još jedna od specifičnosti Venerine atmosfere jeste da rotira brže od same planete.

[причалица]

Spora rotacija obično uslovljava veliki temperaturni raspon. Međutim, pokazalo se da se na Veneri temperatura malo menja od dana do noći. Venera je veoma vrela - na njenoj površini srednja temperatura iznosi 467°C. Neki elementi koji su obično u čvrstom stanju kao što su kadmijum, kalaj, olovo i cink, na Veneri su tečni. Pritisak je na Veneri takođe izuzetno visok, oko 90 atmosfera što odgovara pritisku u okeanu na Zemlji na dubini od 1000 m gde ne mogu da se spuste ni ronioci sa specijalnom opremom. Visoka temperatura na površini planete se objašnjava efektom staklene bašte. Naime ugljen dioksid je prozračan za sve vidljive i ultraljubičaste zrake ali veoma dobro apsorbuje toplotno, odnosno daleko infracrveno zračenje. Zato znatna količina energije dospeva na površinu planete u obliku vidljive svetlosti ali se zračenje zagrejane površine apsorbuje i prenosi kroz celu atmosferu što objašnjava i malu temperaturnu razliku dana i noći. Tako je površinska temperatura na Veneri, usled efekta staklene bašte tri puta veća nego što bi bila bez atmosfere. Na Zemlji, trenutno, ovaj efekat diže temperaturu za svega 15%.

[причалица]

Na Venerinoj površini je uočljiv manjak kratera, što je jednim delom i očekivano, s obzirom na gustu atmosferu u kojoj sagorevaju svi metori manji manji od kilometra u prečniku, koji bi inače ostavili kratere prečnika do 15 kilometara. Međutim i većih kratera ima manje nego što je očekivano. Oskudnost kratera je naravno evidentna i na Zemlji, gde je veoma izražena erozija usled rada vetra i vode. Ali Venerina površina je suviše topla za tečnu vodu, a površinski vetrovi su slabi. Kao jedino moguće rešenje nameće se da je neki geološki događaj globalnih razmera, kao što je intenzivna vulkanska aktivnost, naglo izbrisao sve kratere starije od 800 miliona godina.

Uočeno je više od 1000 vulkanskih kupa čiji prečnici premašuju 20 km, a skoro milion sa prečnicima od preko 1 km. Njih prate karakteristični oblici reljefa vulkanskog porekla, kao što su tokovi lave. Javljaju se još korone – kružne strukture koje liče na kratere i arahnoidi – formacije koje podsećaju na paučinu.

[причалица]

Na radio-lokacionoj mapi Venere planinske oblasti slične su kontinentima na Zemlji. Depresije koje bi bile analogne okeanskim basenima na našoj planeti, ovde zauzimaju samo 1/6 površine, prema 2/3 na Zemlji. Dva, uslovno rečeno, kontinenta Venere su Zemlja Afrodite i Zemlja Ištar, koji su imena dobili po grčkom imenu boginje Venere i po imenu kojim su Veneru zvali u drevnom Vavilonu. Inače, sva obličja na Veneri, uz nekoliko izuzetaka, imenovana su po poznatim ženama iz svih svetskih kultura. Zemlja Afrodite se po površini može uporediti sa SAD, a Zemlja Ištar sa Australijom.

Zemlja Ištar leži na velikoj visini i po svemu sudeći je relativno glatka i moguće je da je pokrivena ohlađenom lavom. U blizini Zemlje Ištar nalaze se planine Maksvela, masiv koji se nad srednjim nivoom uzdiže čitavih 11 km te je mnogo veći od Mont Everesta na Zemlji. Zapadno od Maksvela leži prilično tamna (pa prema tome i glatka) oblast kruškolikog oblika koja je nazvana Laksmi plato. Mada se nalazi na visini od 2500 do 3000 m ovo je najglatkija površina na planeti.

[причалица]

Drugi veliki kontinent je Zemlja Afrodite čiju severoistočnu i severozapadnu granicu obeležavaju planinske oblasti koje se izdižu i do 8000 m iznad srednjeg nivoa. Tu se nalaze i dve doline koje podsećaju na Vales Marineris na Marsu. Dve druge svetle oblasti nazvane su Alfa i Beta. Na jugu Oblasti Alfa nalazi se prstenasti objekat koji je dobio ime Eve i verovatno predstavlja stari udarni krater prečnika oko 200 km. Predloženo je da svetla tačka u centru kratera označi nulti meridijan na Veneri.

Oblast Beta čine dva ogromna vulkana štitastog oblika koji su slični vulkanima na Havajima. Kao i njihovi Zemaljski dvojnici oni se uzdižu do 4000 km visine ali zauzimaju neuporedivo veću površinu. Kosmički brodovi “Venera-9” i 10 spustili su se u neposrednoj blizini oblasti Beta i ustanovili da se tlo u ovoj oblasti sastoji od bazalta.

[причалица]

Kroz guste oblake na površinu Venere ipak dopire i malo svetla. Prema merenjima kosmičkih sondi koje su se spustile na površinu Venere, osvetljenost na ovoj planeti iznosi oko 10% osvetljenosti na Zemlji, odnosno tamo je mračno kao u tmurni dan. Ipak to nije smetalo da se načine prekrasni snimci površine planete pri prirodnom osvetljenju, tako da je čovek ugledao tlo Venere, sestre Zemljine, koja je toliko raspaljivala maštu pisaca naučne fantastike dok nam nije pokazala svoje pravo, negostoljubivo lice.

Venera i Zemlja su iz presolarne magline izronile gotove identičnog sastava i veličine. Ipak, evoluirale su u dva potpuno različita sveta. Zato izučavanje ove još uvek zagonetne planete može biti od velikog značaja za nas. Dosadašnji rezultati ukazuju da su klima i površina ove planete u prošlosti pretrpele drastične promene. Proučavanje procesa koji su doveli do tih promena mogu nam u mnogome pomoći u razumevanju sličnih pojava na Zemlji. Na primer, dugo pre nego što su ozonske rupe postale predmet diskusija, uočeno je da hlor u Venerinoj atmosferi smanjuje koncentraciju kiseonika iznad oblačnog sloja. Izučavanje tog procesa je kasnije doprinelo rasvetljavanju sliče pojave u Zemljinoj atmosferi, gde veštački proizveden hlor uništava ozon iz stratosfere.

[причалица]

Istraživanja Venere

Još krajem pedesetih godina postalo je jasno da metode optičke, infracrvene i ultraljubičaste astronomije nisu pogodni da se sa Zemlje ustanovi šta krije oblačni pokrov planete. Radio astronomske metode su omogućile samo da se dobiju globalne karakteristike Venere i tek kosmička istraživanja su razgrnula veo njene tajne.

Za tridesetak godina, u pravcu Venere je bilo poslato preko 20 kosmičkih brodova koji su omogućili bolje upoznavanje ove planete Prvi kosmički brod upućen prema ovoj planeti, bila je sovjetska letelica “Venera-1”. Lansirana je 12. februara 1961. godine, ali je kontakt sa njom izgubljen samo 15 dana kasnije. Ni “Venera-2” i “Venera-3” nisu poslale nikakve korisne podatke - sa “Venerom-2” je izgubljen kontakt neposredno pred dolazak na odredište, dok se “Venera-3” razbila o površinu.

[причалица]

Prva Američka misija “Mariner-1”, zakazala je svega nekoliko minuta nakon lansiranja. “Mariner-2”, lansiran 27. avgusta 1962, ušao je u istoriju kao prva uspešna, međuplanetarna misija. Putovao je 109 dana, da bi proleteo na 35 000 km od planete, i tom prilikom otkrio njenu retrogradnu rotaciju, kao i veliku koncentraciju ugljen dioksida u atmosferi. Takođe, u okviru misije “Marinera 2”, prvi put je direktno detektovan Sunčev vetar, za koji je do tada bilo pretpostavljeno, ali ne i dokazano da postoji.

Juna 1967. prema Veneri su gotovo istovremeno bili lansirani “Venera-4” i “Mariner-5”. Sa “Venere-4” padobranom je u gušće slojeve atmosfere spušten aparat koji je radio samo do visine od 27 km s obzirom da je bio napravljen za relativno mali spoljašnji pritisak. “Venera-4” je potvrdila postojanje guste Venerine atmosfere koja se uglavnom sastoji od ugljen dioksida. “Mariner-5” je vršio merenja plazme oko planete i magnetnog polja.

[причалица]

“Venera-5” je ušla u atmosferu sa noćne strane 16. marta 1969. i emitovala podatke 53 minuta pre nego što je smrskana pod pritiskom. Slično je prošla i “Venera-6” koja je samo 24 časa kasnije prodrla kroz atmosferu, takođe sa noćne strane, i izdržala do 10 km iznad površine.

Decembra 1970. godine na površinu planete se spustila kosmička letelica “Venera-7”. Njena aparatura je vršila merenja ne samo tokom spuštanja kroz atmosferu već i 23 minuta na samoj površini planete. Na mestu njenog spuštanja temperatura je bila veća od 450°C. “Venera-8” koja se na površinu planete spustila 1972. godine pokazala je, između ostalog, da je bez obzira na oblačni sloj, osvetljenost u blizini površine takva da se snimanje okoline može vrsiti bez dodatnih izvora osvetljenja.

22. i 25. oktobra 1975. godine “Venera-9” i “Venera-10” su izvršile sondiranje atmosfere i meko spuštanje na površinu planete, pri čemu su po prvi put na Zemlju poslati foto i televizijski snimci mesta spuštanja. Takođe je određen sadržaj prirodnih radioaktivnih elemenata u tlu, a celim tokom spuštanja mereni su brzina vetra, sadržaj vodene pare, temperatura, pritisak i osvetljenost. Mesto spuštanja bilo je 1.5 do 2 km iznad srednjeg nivoa površine. Tu je pritisak bio 90 atmosfera, a temperatura 460°C.

[причалица]

Naročito intenzivna istraživanja Venere vršena su 1978. godine kada su prema ovoj planeti lansirani “Venera-11” i 12 i američki kosmički brodovi “Pionir”. Sovjetski brodovi “Venera-11” i 12. su se sastojali iz kosmičke letelice i modula za spuštanje, a u sastavu “Pionira-Venere-2” nalazio se jedan veliki modul i tri mala: “Sever”, “Dan” i “Noć” pri čemu nije bilo predviđeno njihovo meko spuštanje.

4. decembra 1978. godine, “Pionir-Venera-1” je prišao Veneri i postavio veštački satelit na cirkumpolarnu orbitu. “Pionir-Venera-2” je došao do Venere 9. decembra 1978. i njegovi moduli su bili upućeni prema površini. Uprkos tvrdom spuštanju, modul “Dan” je emitovao informacije sa površine planete u toku 67 minuta.

21. i 25. decembra 1978. u blizinu Venere su stigli i “Venera-12” i 11 od kojih su se odvojili moduli i meko spustili na površinu planete. U istraživanjima tla Venere još više uspeha su imale stanice “Venera-13” i 14 čiji su se moduli 1982. godine meko spustili na površinu planete i gotovo 3 sata slali podatke. Fotografije i merenja hemijskog sastava prašine i stenja oko stanice, pokazala su da je ispitivani materijal sličan vulkanskom kamenju na zemlji.

[причалица]

Venerin satelit lansiran sa američkog kosmičkog broda “Pionir-Venera” bio je snabdeven radarom i time omogućio da se baci pogled ispod oblačnog omotača planete. Radio lokaciona posmatranja sa satelita koja su se pridružila takvim posmatranjima koja su više od deceniju ranije počela da se vrše sa Zemlje, omogućila su da se dobiju grube mape oko 93% površine planete.

Veliki pomak u našem saznanju o Veneri, doneo je kosmički brod “Magelan”, lansiran 4. maja 1989. godine. To je prva sonda lansirana sa Spejs šatla. “Magelan” je 10. avgusta 1990. godine stigao u okolinu Venere i počeo da kruži oko nje kao satelit, šaljući nam dragocene podatke. Njegov misija je bila podeljena u nekoliko ciklusa, od kojih je svaki trajao 243 Zemaljska dana, koliko je potrebno da ‘prebriše’ celu površinu. Do 1994, pomoću radara, mapirao je celu površinu planete i njeno gravitaciono polje, sa preciznošću kakva do tada nije bila postignuta. Istraživao je opšti karakter geologije Venere, udarne kratere i druge oblike reljefa, kao i prisustvo vulkanskih i tektonskih aktivnosti. Neki od njegovih rezultata ukazuju da na Veneri i danas postoje aktivni vulkani. Nije otkrio tektonske ploče. U okviru ove misije, prvi put je testirano i takozvano aeorokočenje, tehnika koji koristi atmosferu planete radi usporavanja ili skretanja letelice.

Istraživanje Venere se nastavlja. Evropska Svemirska Agencija planira lansiranje svemirske letelice Venus Express za novembar 2005. Na orbiti oko planete će biti dva venerijanska (tj. 486 Zemljnih) dana, i za to vreme obaviti detaljna ispitivanja atmosfere. Japanski Institut za Svemir i Aeronautiku namerava da u februaru 2007. ka Veneri pošalje sondu sa sličnim zadatkom. U NASI se razmatra slanje prve američke misije koja bi uključivala i lender. Takva misija, ukoliko bude odobrena, krenuće na put najranije 2009.

[причалица]

ZEMLJA

Naša planeta je treća od Sunca i najveća od stenovitih planeta. Zemlja je jedinstvena i po drugim osobenostima. Ona je jedina planeta bez očiglednih kratera, jedina sa tečnom vodom, jedina sa obiljem kiseonika u atmosferi – i jedina planeta na kojoj se razvio život. Sve ove osobenosti su zapravo povezane i Zemlja svoju jedinstvenost duguje složenoj interakciji niza faktora.

Prvi, očigledan uslov je orbita oko Sunca unutar takozvane nastanjive zone u kojoj temperatura dozvoljava postojanje vode u tečnom stanju.

Još jedan neophodan faktor je svakako dovoljno jaka gravitacija da zadrži atmosferu. Kada bi bila previše mala da sačuva atmosferu, Zemlja bi završila slično Mesecu. S druge strane, Zemljina bliznakinja, Venera, je svoju atmosferu dovela do druge krajnosti – do zagušljivog gasnog pokrivača, stotinu puta gušćeg od Zemljinog. Kako se to dogodilo?

[причалица]

Pre svega, svaku eventualnu prvobitnu atmosferu Zemlja, pa i ostale čvrste planete, su izgubile usled pojačane Sunčeve aktivnosti neposredno po formiranju Sunčevog sistema. Ali kada se Sunce smirilo do sadašnjeg, stabilnog stanja, vulkanski gasovi su počeli da okružuju planetu novom atmosferom, pretežno od vodene pare i ugljen-dioksida, sa dodacima sumpornih jedinjenja, ugljen-monoksida i cijano-vodonika. U to vreme i Venera je morala imati sličnu atmosferu. Ipak, Zemlja je izbegla Venerinu sudbinu zahvaljujući većoj udaljenosti od Sunca – bila je dovoljno ohlađena da bi se vodena para kondenzovala u oblake i pala kao kiša. A kako se Zemljina atmosfera gradila postepenim isticanjem gasova iz vulkana, većina ugljen-dioksida je mogla da bude rastvorena u morima; on se nije mogao nagomilavati kao na Veneri. Tako su okeani spasili Zemlju toplotne katastrofe.

[причалица]

Doduše, efekat staklene bašte postoji i na Zemlji, ali podiže temperaturu za samo oko 35°C; zapravo, bez njega okeani bi se zamrzli i život kakav poznajemo ne bi bio moguć. Takođe, efekat staklene bašte zajedno sa ugljenično – silikatnim ciklusom održava Zemljinu klimu u dinamičkoj ravnoteži. Naime, ugljen-dioksid, koji vulkani stalno izbacuju u atmosferu, reaguje sa silikatnim mineralima iz stena i u vidu kalcijum karbonata tone na okeansko dno. Tokom vremena, tektonske ploče prilikom podvlačenja jedne pod drugu vuku sa sobom ovaj karbonat do gornje mantije, posle čega se ponovo vraća u atmosferu kroz vulkane. Ako bi Zemlja pretrpela globalno zamrzavanje, ugljen-dioksid više ne bi mogao da reaguje sa mineralima iz stena, tako da bi nastavio da se akumulira u atmosferi sve dok efekat staklene bašte ne bi postao dovoljno veliki da dovede do topljenja leda. Potom bi se sa obnovljenim padavinama ugljen-dioksid 'isprao' iz atmosfere i nastavio da kruži. Dakle, Zemlja ima prirodan termostat koji održava površinsku temperaturu u opsegu tečne vode.

[причалица]

Za funkcionisanje opisanog ugljenično – silikatnog ciklusa je neophodno postojanje tektonskih ploča. To je još jedna osobenost Zemlje – za razliku od ostalih stenovitih planeta, Zemljina kora se sastoji iz najmanje 15 ploča, koje se kreću nezavisno, brzinom od 1 do 10 centimetara godišnje. Tamo gde se dve ploče dodiruju i kreću jedna prema drugoj, jedna tone ispod druge i nestaje u toploj unutrašnjosti Zemlje gde se topi. Struganje jedne ploče o drugu izaziva zemljotrese na površini, dok sveže istopljene stene mogu da probiju sebi put kroz gornju ploču i izbiju napolje kao vulkan. Kada se dve ploče koje nose kontinente sretnu, dolazi do nabiranja i stvaraju se džinovski planinski lanci. Tako su se izdigli Himalaji, kada se pre 50 miliona godina Indija sudarila sa Azijom. Ogromnu energiju potrebnu za kretanje ovih ploča obezbeđuje toplota oslobođena radio-aktivnim atomima u unutrašnjosti Zemlje, mada još uvek nije sasvim razjašnjeno kako se ta toplotna energija pretvara u kretanje ploča.

[причалица]

Još jedno nedovoljno razjašnjeno pitanje je poreklo vode i okeana. Opšte prihvaćena je teorija po kojoj je voda stigla u vidu vodene pare oslobođene prilikom pada ledenih gromada na Zemlju tokom takozvanog perioda 'teškog bombardovanja'. Znatan deo te vodene pare je pobegao iz atmosfere kroz rupe otvorene samim padom ovih ledenih gromada. Takođe, dobar deo ovih molekula vode je bio 'pocepan' ultraljubičastim zračenjem sa Sunca. Ali pošto je period 'teškog bombardovanja' trajao dovoljno dugo (oko 700 miliona godina), dovoljno pare je opstalo u atmosferi, da bi se konačno kondenzovala u okeane kada se Zemlja dovoljno ohladila. Do skoro omiljena teorija o kometama kao donosiocima ove dragocene supstance je zapala u teškoće – otkriveno je da tri komete – Halejeva, Hjakutake i Hejl-Bop – imaju visok procenat deuterijuma, izotopa vodonika koji u jezgru pored protona ima i jedan neutron. Naime, utvrđeno je da u ovim kometama deuterijuma u odnosu na običan vodonik ima dva puta više nego što je slučaj u Zemljinim okeanima. Ako se ispostavi da su ove tri kometa slične onima koje su posećivale Zemlju u prošlosti, onda izvor vode moramo potražiti negde drugde. Kao dobri kandidati javljaju se planetezimale i asteroidi iz spoljnog dela asteriodnog pojasa za koje se veruje da su bogati vodom. Po ovoj teoriji svega 10% vode je stiglo sa kometa, tako da je u skladu sa odnosom deuterijuma i vodionika.

Što se samog sastava planete tiče, Zemlju čine osnovno telo, vodena površina – hidrosfera i gasoviti omotač - atmosfera.

[причалица]

Predstavu o unutrašnjosti Zemlje dobili smo zahvaljujući seizmičkim istraživanjima. Zemljotresi proizvode talase koji nose informaciju o unutrašnjosti planete i na osnovu tih informacija zaključeno je da je Zemlja nehomogena, tj. da se sastoji od slojeva. Osnovno telo Zemlje se sastoji od kore, mantije (omotača) i jezgra. Jezgro ima mnogo veću gustinu od prosečne gustine Zemlje i sastoji se uglavnom od gvožđa i nikla (oko 80 - 90%). Jezgro se deli na tvrdo - unutrašnje jezgro i nešto mekši omotač – spoljašnje jezgro. Spoljašnji slojevi metalnog jezgra su tečni i električne struje koje tu nastaju stvaraju magnetno polje koje okružuje planetu. Gustina unutrašnjeg jezgra je između 15 i 18 gr/cm3, a temperatura iznosi oko 6900 K. Danas se smatra da je u jezgru skoncentrisano oko 10 - 20% ukupne mase Zemlje.

Mantija ili omotač Zemlje se može podeliti na tri dela; donja mantija, prelazna zona i gornja mantija. Ovaj deo Zemljine unutrašnjosti je složeniji, ne samo po obilju prisutnih hemijskih elemenata, nego i po tome što minerali obrazovani od tih elemenata, pri izmeni temperature i gustine menjaju svoju kristalnu strukturu. Posebno je interesantan sloj gornje mantije, čija je temperatura bliska temperaturi topljenja materijala, tako da tu dolazi do obrazovanja tečnih frakcija koje dovode do magmatskih izliva na površini Zemlje. Elastičnost mantije dovodi do kretanja vanjskog Zemljinog omotača – litosfere (sloj debljine do oko 100 km, a sačinjavaju ga kora i pokrov mantije).

[причалица]

Zemljina kora je različite debljine, od 5 – 10 km ispod okeana, do 25 - 90 km na kopnu. Uzima se da je prosečna debljina kore oko 35 km. Gornji slojevi Zemljine unutrašnjosti su nešto bolje ispitani. Pored litosfere i kore, postoje astenosfera i tektonosfera. Astenosfera je oblast ispod litosfere dubine oko 100 km. Tektonosfera obuhvata koru i gornje delove mantije. Okeanska tektonosfera je identična litosferi, dok kontinentalna može imati dubinu i do 400 km.

Mi živimo na dnu vazdušnog okeana – atmosfere. Malo ko bi se dao ubediti da na sebi nosi oko 40 kg tereta – neznatnog dela ovog omotača. Masa atmosfere je mnogo veća i iznosi oko 5.16x1018 kg. Ovaj pritisak opada kako idemo ka gornjim slojevima atmosfere, tako da je oko 50% mase atmosfere smešteno u omotač čija je debljina oko pet kilometara (visina nad površinom), u sloju visine do 10 km smešteno je oko 75% mase, a oko 90% mase se nalazi u vazdušnom omotaču od 16 kilometara. Atmosfera nema tačno odvojenu granicu, a ukupna debljina vazdušnog sloja se procenjuje na oko 10000 km. Zemljina atmosfera je nešto interesantnija za astronome zbog toga što predstavlja filter u kojem ostaje veliki broj informacija koje stižu sa udaljenih objekata. Do Zemljine površine stiže samo mali deo elektromagnetnog zračenja. Pored toga tu su i drugi efekti koji utiču na posmatranja (refrakcija, apsorpcija, turbulencija itd.). Atmosfera je sastavljena od oko 77% azota, 21% kiseonika i 1% vodene pare, dok svega 1% otpada na sve ostale elemente, od čega ugljen dioksid (kojeg najviše ima u atmosferi Venere i Marsa) čini oko 0.03%.

[причалица]

Zemljina atmosfera je slojevita. Najčešće se pominju podele po sastavu hemijskih elemenata u određenim slojevima i po karakterističnim promenama temperature sa visinom do kojih dolazi usled složenie zavisnosti od pritiska, zračenja i fotohemijskih procesa.

Po zakonima fizike može se očekivati da će teži elementi biti u nižim slojevima, a lakši da se nalaze na većim visinama. Međutim, zbog turbulentnih kretanja to nije slučaj, negde do oko 120 km visine, i ovaj deo se naziva hoiosfera. Na većim visinama dolazi do raslojavanja hemijskih elemenata taj deo se naziva heterosfera. U heterosferi na visinima do 250 km najzastupljeniji je azot, zatim do 700 km kiseonik i do visina 1500 km najzastupljeniji su helijum i vodonik. Spoljašnji omotač Zemljine atmosfere čini vodonik i ovaj deo se naziva vodonična geokorona.

Po temperaturskoj zavisnosti od visine, Zemljina atmosfera se deli na troposferu, stratosferu, mezosferu i termosferu.

[причалица]

U troposferi, polazeći od površinskih delova Zemlje ka gornjim delovima ovog sloja, temperatura opada. U zavisnosti od mesta na Zemlji i od vremena, troposfera se prostire do visine od 9 do 17 km. Gornja granica troposfere naziva se tropopauza. U troposferi se stvaraju oblaci i dolazi do padavina. Troposfera je različita od mesta do mesta na Zemljinoj površini; takođe se menja i sa promenom geografske širine i godišnjeg doba.

Stratosfera se prostire do oko 55 km visine iznad površine Zemlje. U ovom delu atmosfere se nalazi sloj ozona, koji apsorbuje ultraljubičasto zračenje. U nižim slojevima stratosfere temperatura je konstantna, na visini većoj od 25 km temperatura lagano raste, tako da na visini od oko 50 km dostiže vrednost od 0 – 10°C. Inače temperatura se u ovom sloju menja u zavisnosti od godišnjeg doba.

Mezosfera, sloj iznad stratosfere, prostire se do visine od oko 85 km. U ovom sloju dolazi do pada temperature sa visinom. Interesantno je da za razliku od troposfere i stratosfere, gde je temperatura veća leti nego zimi, ovde je obrnuto, temperatura ovog sloja je veća zimi nego leti.

[причалица]

Gornje delove mezosfere od sledećeg sloja termosfere odvaja mezopauza. U termosferi temperatura brzo raste, od – 90° na visini od oko 90 km, do 1500°C na visini od oko 400 km. Zapravo, termosfera je veoma osetljiva na promene Sunčeve aktivnosti i maksimalna temperatura u njoj varira od 500°C do 1500°C. Uzrok tako velikih temperatura je izloženost Sunčevom i kosmičkom zračenju. Na većim visinama temperatura se ne menja sa visinom. Temperatura i gustina ovog dela atmosfere se menjaju u velikom opsegu i u zavisnosti od dela dana i godišnjeg doba. Sateliti su ustanovili da je gustina veća od 1.5 do 2 puta danju nego noću na visini od 200 km. Na većim visinama ova razlika je drastičnija; na visini od 600 km gustina danju je čak 6 - 8 puta veća nego noću. Inače, gustina termosfere je jako mala – po ljudskim merilima to je gotovo vakuum. Ali to malo atoma i molekula se lako jonizuju visoko – energetskim Sunčevim i kosmičkim zračenjem i priređuju nam predivne prizore polarne svetlosti i omogućuju prenos radio talasa kroz atmosferu.

Atmosfera se završava egzosferom iz koje atomi i molekuli stalno beže u svemir. Gornja granica mezosfere je oko 5000 km.

[причалица]

Magnetno polje Zemlje se može predstaviti magnetnim dipolom, a osa magnetnog polja zaklapa ugao od 11°.5 u odnosu na osu rotacije. Na ekvatoru srednja jačina polja iznosi oko 0.31 Gs, a na severnom i južnom polu je oko dva puta veća. Najviše uticaja na magnetno polje Zemlje imaju čestice iz Sunčevog zračenja. Sunčevo zračenje perturbuje geomagnetno polje, tako da ono ima izdužen oblik, tj. magnetni rep je okrenut na suprotnu stranu od Sunca. Granica koja razdvaja magnetno polje Zemlje od perturbovanog kosmičkog magnetnog polja naziva se magnetopauza. Magnetopauza okružuje magnetosferu - magnetno polje Zemlje. Dimenzije magnetosfere mogu biti različite, a zavise od aktivnosti Sunca. U pravcu ka Suncu magnetosfera se prostire na oko 10 Zemljinih prečnika, a na suprotnu stranu od 900 do 1000 Zemljinih prečnika. Polarnost magnetnog polja Zemlje je takva da je južni magnetni pol smešten blizu severnog geografskog pola, a severni magnetni pol blizu južnog geografskog pola. Interesantno je da se ova polarnost menja. Istraživanja namagnetisanja materije pokazala su da se ova polarnost za vreme od 4.5 milijardi godina (od kada je Zemlja rođena) promenila više puta. Takođe, od kada je otkriven (1831), pa do danas, južni magnetni pol je prevalio put od oko 1000 km! Danas se kreće brzinom od oko 40 km godišnje.

[причалица]

Za razliku od Merkura i Venere, Zemlja ima jedan prirodni satelit – Mesec. Srednje rastojanje Mesec – Zemlja iznosi oko 384400 kilometara. Masa Zemlje je 81.3 puta veća nego masa njenog pratioca; stoga se centar mase sistema Zemlja – Mesec nalazi unutar Zemlje, i to bliže površini nego centru Zemlje. Posmatrana sa Meseca, Zemlja je plavkasta i ta boja potiče od vodene površine, koja prekriva oko 71% ili skoro 2/3 Zemljine površine.

I da sumiramo. Mnoga pitanja su još uvek nedovoljno razjašnjena. Do odgovora ćemo doći izučavanjem, ne samo naše planete, već i njenih suseda – Venere i Marsa. Do sada smo naučili da je ovaj po mnogo čemu jedinstven svet stvoren i oblikovan složenom interakcijom mnoštva faktora: orbita u nastanjivoj zoni, dovoljno jaka gravitacija, efekat staklene bašte zajedno sa ugljenično – silikatnim ciklusom ostvarenim kroz vulkanizam i kretanje tektonskih ploča, slojevita atmosfera koja sprečava gubitak vode itd. Sve ove osobenosti su Zemlji omogućile da postane za sada jedina poznata oaza života, što je ujedno čini i najživopisnijom planetom Sunčevog sistema.

[причалица]

MARS

Od svih planeta Mars je oduvek najviše podsticao maštu sanjara. Početkom prošlog veka, podstaknut ranijim posmatranjima Đovanija Skjaparelija koji je na Marsu uočio mrežu svetlih i tamnih linija, čuveni astronomPersival Lovel podigao je posebnu opservatoriju za proučavanje te planete. Skjapareli je ove pruge nazvaokanalima, a Lovel je bio ubeđen da ih je načinila napredna marsovska civilizacija da bi navodnjavala pustinjevodom iz Marsovih polarnih kapa. Kanali su bili toliko pravolinijski da bi morali da budu veštački, a pošto je Mars ličio na isušeni svet, šta bi bilo prirodnije nego meliracioni radovi tako velikih razmera. Takođe, verovao je da do sezonskih promena boje tamnih područja dolazi zbog bujanja i zamiranja vegetacije. Međutim, posle misije “Marinera-9”, postalo je sasvim jasno da o nekakvim kanalima na Marsu nema ni govora, a da tamne oblasti nisu vegetacija, već naprosto oblasti odakle je svetla površinska prašina oduvana sezonskim vetrovima. Ipak postavlja se pitanje kako su iskusni astronomi poput Lovela i mnogih drugih, mogli tako da se zavaraju. Pravi odgovor je teško dati. Izgleda da su svi oni samo strašno želeli da vide kanale i da su podlegli optičkoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatrača spaja u linije koje zapravo nepostoje.

[причалица]

Mnogi naučnici XVII, XVIII i XIX veka smatrali su da je klima na Marsu i Veneri pogodna za život i da su ove planete naseljene razumnim bićima. Maštovitiji su počeli da strahuju da bi žitelji Marsa mogli da napuste svoju, sve suvlju, planetu i nasele naš vlažni svet. To je inspirisalo Orsona Velsa da 1938. priredi radiodramsku verziju klasičnog naučnofantastičnog romana Rat svetova Herberta Džordža Velsa, premestivši poprište radnje iz Engleske u istočni deo Sjedinjenih Država. Milioni Amerikanaca, obuzeti predratnom psihozom, poverovali su da je uistinu otpočela invazija Marsovaca.

Poslednji put Mars je uznemirio duhove 1976. kada je “Viking-1” poslao sliku takozvanog “Lica sa Marsa”. U pitanju je konfiguracija u oblasti Cydonia koja neodoljivo podseća na ljudsko lice. Romantični duhovi počeli su da zagovaraju teoriju da ta formaciji mora biti neimarsko delo inteligentnih bića. Međutim “Mars GlobalSurveyor” je aprila 1998. razobličio još jednu ljudsku legendu o Marsu, poslavši sliku visoke razdvojne moći iste oblasti. Pokazalo se da je to ustvari samo skup stena, grebena i brda, koje su nedovoljno precizni merni instrumenti, igra svetlosti i senke i ljudski um pretvorili u gigantski spomenik kulture više civilizacije.

[причалица]

Još početkom XIX veka bilo je poznato da se Mars okrene oko svoje ose za gotovo tačno 24h. Još jedna neobična podudarnost predstavlja podatak da je Marsova osa rotacije nagnuta u odnosu na ravan orbite za oko 24°, samo ½ stepena više od Zemljine, te prema tome i na ovoj planeti postoje godišnja doba slična našim. Mars kruži oko Sunca na srednjem rastojanju od 227.9 miliona km prosečnom brzinom od 24.1 km/s, po orbiti koja je nagnuta u odnosu na ekliptiku za 1.8°. Marsovska godina je duža od Zemljine i traje 687 dana, s obzirom da je 1.524 puta dalji od Sunca nego Zemlja. Znajući da je prečnik Marsa upola manji od Zemljinog, a sila teže na površini planete svega 0.38 Zemljine, astronomi su još u to doba zaključili da atmosfera Marsa mora biti mnogo ređa od naše.

Spektralna istraživanja pedesetih godina pokazala su da preko 95 % Marsove atmosfere čini ugljen dioksid, a preostalih 4% popunjavaju azot, argon, kiseonik i vodena para. Za razliku od Zemlje, nema ozonski omotač. Bez obzira na razređenost Marsove atmosfere u njoj se često vide kondenzacioni oblaci kao i oblaci prašine. Oblaci se razvijaju kada se atmosferski ugljen dioksid kondenzuje u hladnim polarnim oblastima zimske polulopte. Na srednjim širinama u oblake se kondenzuje vodena para i oni sadrže običan led. Oblaci se formiraju i kada se uzlazne struje vazduha u planinskim oblastima hlade, kao što je to na primer u blizini velikih vulkana u oblasti Tharsis. Dakle, oblaci na Marsu mogu biti na bazi vode kao i na Zemlji ali i na bazi ugljen dioksida.

[причалица]

Tipičan meteorolški izveštaj sa Marsa mogao bi da glasi: maksimalna dnevna temperatura oko –30°C. U toku noći temperatura će opasti do –86°C. Atmosferski pritisak 7.78 milibara, što je uzgred rečeno, kao na 38 kmnoći kada je počeo da duva jugozapadni vetar brzine oko 24 km/s. iznad Zemljine površine. Lak istočni vetar u kasno popodne promenio se posle po

Pretpostavlja se da Mars ima jezgro nešto manje od Zemljinog, sastavljeno pretežno od gvožđa i okruženo silikatnim omotačem dok je tanka kora prekrivena oksidom gvožđa.

[причалица]

Prve pokušaje dosezanja Marsove orbite preduzeo je SSSR početkom 60-ih, ali prvi kosmički brod koji je to uspeo bio je američki “Mariner – 4” koji je 1965. poslao fotografije Marsa koje su po kvalitetu bile uporedive sa fotografijama Meseca koje se mogu dobiti sa Zemlje. Četiri godine kasnije, pored Marsa su proletele dve nove letelice: “Mariner-6” i “Mariner-7”. Godine 1971. “Mariner-9” je ušao u orbitu oko Marsa i kružio oko godinu dana. To je ujedno i prva letelica postavljena na orbitu oko neke planete. Misije “Vikinga 1” i “Vikinga 2”, 1976. godine, sastojale su se iz dva dela: orbitera i lendera. “Viking 1” je radio tokom 4 godine, a drugi orbiter 2 godine. Zajedno su poslali više od 55000 fotografija. Oni su sakupljali podatke o vremenu na površini planete i merili temperaturu, pritisak, brzinu i pravac vetra duže od cele marsovske godine. Važan rezultat misije Viking je i kartografisanje cele planete od severnog do južnog pola i to sa razdvojnom moći od 1 km, dok je skoro 10% njegove površine snimljeno tako da se jasno vide čak i detalji manji od 100 m. Na snimcima okoline, koje je na mestu spuštanja načinio Viking, jasno se vidi pustinja zasuta kamenjem, koja se proteže sve do blago zatalasane linije horizonta. U neposrednoj blizini broda snimljeni su čak i kamenčići čije su dimenzije nekoliko milimetara. Boja tla na mestu sletanja bila je crvenkasto riđa zbog prisustva oksida gvožđa, koga je prema hemijskoj analizi tla bilo oko 14%. Veliko iznenađenje je predstavljala ružičasta boja neba crvene planete, uslovljena verovatno sitnim česticama koje uzvitlane peščanim burama lebde u atmosferi.

[причалица]

Obavljeni su i bio-hemijski eksperimenti sa ciljem otkrivanja jednostavnih oblika života. Prvi rezultati su izazvali zabunu jer su različiti testovi dali suprotne rezultate ali smatra se da je najverovatnije da su svi pozitivni rezultati izazvani neočekivanim reakcijama Marsovog tla. Pitanje života na Marsu ponovo je pokrenuto 1996. godine, kada je utvrđeno da je meteorit ALH84001, izvađen iz dubina antarktičkog leda, poreklom sa Marsa. Naime, kada su izvršene prve analize, objavljeno je da su pronađeni fosili nekih jednostavnih bakterija. Kasnijim analizama se ispostavilo da pronađeni tragovi ne moraju biti organskog porekla već da mogu nastati i nekim drugim složenim hemijskim procesima. Današnja nauka jos uvek nije u stanju da da definitivan odgovor na ovo pitanje.

Pogled na Marsovu površinu izbliza pokazuje puno interesantnih oblika reljefa. Severna polarna kapasastavljena je od običnog leda, a južna od takozvanog suvog leda tj. smrznutog ugljen dioksida. To je posledica činjenice da su zime na jugu hladnije jer je tada Mars dalje od Sunca. Takođe je uočeno da se polarne kape uvećavaju i smanjuju u raznim godišnjim dobima.

[причалица]

Ako se zanemare polarne kape, čitav Mars izgleda kao da je sastavljen iz dve različite polulopte. Južna je nešto viša od srednjeg topografskog nivoa i obiluje kraterima iz najranije istorije Marsa. Severna polulopta je nešto ispod srednjeg topografskog nivoa i njena površina je mlađa. Njome se pružaju blage i prostrane ravnice i visoke vulkanske visoravni. Granica između ovih oblasti je široka i strma.

Najupadljivija oblast južne polulopte je sistem ogromnih kanjona koji se u dužini od 4000 km prostiru gotovoparalelno ekvatoru. To su Vales Marineris koja se proteže na 2700 km i kanjon Coprat koji se nastavlja na nju. Ovaj sistem kolosalnih kanjona ima na pojedinim mestima širinu i od 500 km i dubinu od 6000 m.č koji bi stajao na dnu uopšte ne bi bio svestan da se nalazi u kanjonu jer bi njegovi obronci bili čak iza horizonta! Kanjon na kraju nestaje u Bisernoj zemlji, koja se sa Zemlje vidi kao tamna oblast.

[причалица]

Na severnoj polulopti se nalaze dve velike oblasti ogromnih vulkana Tharisis i Elysium. Oblast Tarsis, koja doseže deset kilometara u visinu, je prostrana vulkanska visoravan, sa koje se uzdiže više vulkana. Najveći od njih zove se Olympus Mons. To je istovremeno najveći vulkan u Sunčevom sistemu. Po visini trostruko nadmašuje Himalaje, a dva i po puta je veći od Mauna Kea, najvišeg vulkana na Zemlji (računajući od dna okeana Mauna Kea je visok 9.754 km i tako je najviša planina na Zemlji). Mnogobrojne kaldere na vrhu ove planine podsećaju na kaldere Havajskih vulkana. Svi Marsovi vulkani su ugašeni ali u prošlosti su imali veliku ulogu u formiranju reljefa planete.

Na Marsu često nastaju peščane oluje koje zahvataju ograničene oblasti površine. Osim njih svake godinekada se Mars nalazi u perihelu, tački na putanji koja je najbliža Suncu, razvijaju se snažne peščane oluje kojemogu da zahvate i celu planetu. One počinju krajem proleća na južnoj polulopti, iznenada, pri čemu se naovršini vidi blješteća bela traka koja se proteže i nekoliko hiljada kilometara. U toku prvih nekoliko danaoblak peska i prašine širi se veoma sporo a zatim naglo raste, uglavnom u pravcu zapada, opasujući zanekoliko nedelja celu planetu. Velike pustinje prekrivene peščanim dinama nalaze se oko severne polarne kape. Dine izgledaju kao okamenjene, pri čemu je vezivni materijal najverovatnije led, kao što je to slučaj i na Antarktiku.

[причалица]

Usled jakih vetrova krateri na Marsu često imaju tamne repove, istegnute sve u istom pravcu, koji predstavljaju stenovitu podlogu ogoljenu vetrom. Drugi krateri imaju svetle repove. To su nanosi peska i prašine stvoreni vetrom. Takva struktura omogućava astronomima da sastave vrlo precizne karte sezonskih vetrova. Jedan od kratera na Marsu nosi ime Milutina Milankovića.

Mada se na satelitima spoljašnjih planeta vodeni led nalazi u velikim količinama, Mars je jedina planeta, osim Zemlje, na kojoj je u prošlosti površinom tekla voda. Ostaci starih rečnih tokova i tragovi delovanja vode jasno se vide na fotografijama. Veliki kanali nastaju na južnim visoravnima i upravljeni su prema severnim nizijama. Oni dostižu dužine i od 1000 km a neki su na pojedinim mestima širi od 100 km. U maju 2002. “Mars Odyssey” je detektovao velike količine vode u vidu leda na svega metar ispod površine, u širokoj oblasti blizu južnog pola. Osim presahlih rečnih tokova i rečnih dolina, na Marsu se vide i ostaci tokova lave, kao i kanjoni nastali usled kompleksnog delovanja pukotina u tlu, izliva magme, usled obrušavanja svodova zbog topljenja leda u tlu i erozionog delovanja vodenih tokova.

[причалица]

Oko Marsa, božanstva rata, kruže dva satelita, Fobos – strah i Dejmos – užas. Iznenađenje je predstavljala razlika u njihovoj površinskoj strukturi. Na Fobosu se jasno vide brazde, koje su povezane sa kraterom Stikni čiji prečnik od 10 km dostiže gotovo polovinu prečnika satelita. Ove brazde čije su širine od 100 do 200 mplimskih naprezanja ili rasedanja tla. Potpuno jednoznačan odgovor za sada nije dobijen. Na Dejmosu je sloj regolita znatno deblji nego na Fobosu, a krateri sa prečnikom manjim od 50 m izgleda da su pokriveni slojem prašine. Oba satelita imaju sivu boju i svetlost odbijaju poput najprostijih meteorita, ugljeničnih hondrita. Asteroidi u blizini Marsa su svetliji, pa Fobos i Dejmos verovatno predstavljaju posetioce iz spoljašnih delova Sunčevog sistema, koje je bog rata zarobio. mogu biti posledica pada meteorita,

Mars je jedina planeta dovoljno velikodušna da i amaterima pokaže detalje svoje površine. To je prva od spoljašnjih planeta tako da njena pojava nije vezana za jutro ili veče, odnosno za blizinu Sunca. Uz pomoć manjeg teleskopa vidi se kao crvenkasti disk na kome se mogu zapaziti detalji površine, polarne kape iponekad beličasti oblaci od vodene pare i ugljen dioksida i žućkasti od prašine. Mars takođe pokazuje malu promenu faza. To se naročito može zapaziti u vreme kada Sunce, Mars i Zemlja čine prav ugao. Tada faza iznosi oko 88%.

[причалица]

Zla kob koja je pratila rana istraživanja Marsa (rusi su izgublil kontakt sa sondama “Mars 3” i “Mars 6”neposredno po spuštanju), nastavila se tokom devedesetih. Krajem 1993. godine u blizinu Marsa je trebao da stigne američki kosmički brod “Mars Observer” ali je samo dva dana pre ulaska u orbitu komunikacija sa njim prekinuta iz nepoznatih razloga. Ruski “Mars-96” orbiter/lender je pao ubrzo nakon lansiranja. “MarsClimate Orbiter”, koji je trebao da proučava Marsovu klimu, lansiran je 1998. ali je zbog greške u mernim jedinicama prebrzo ušao u Marsovu atmosferu i sagoreo (zaboravljeno je da se engleske merne jedinice pretvore u metričke!). “Mars Polar Lender” je 3. decembra 1999. uspešno i po planu stigao do Marsa. Letilica je otpočela spuštanje na planetu i nakon toga se više nije oglasila. Zajedno sa njom izgubljene su i dve sonde iz programa “Deep Space 2”, koje su trebale da se zabiju ispod Marsove površine.

“Mars Global Surveyor” (lansiran 1996.) je posle ozbiljnih neprilika ipak nastavio svoju misiju kartografisanja površine sa dotad nepostignutom razdvojnim moći. Potpuno uspešno svoju misiju obavio je “Mars Pathfinder” koji se spustio na Mars 4. jula 1997. Misija se sastojala iz lendera i rovera za izučavanje stenja i površine kojim je upravljano sa Zemlje.

[причалица]

Na samom početku 21. veka otpočela je prava invazija na Mars. Trenutno je aktivno nekoliko misija. Pored već pomenutih “Mars Global Surveyor” i “Mars Odyssey”, na orbiti je i “Mars Expess” Evropske Svemirske Agencije (izgubljen kontakt sa lenderom “Beagle 2”). Po samom Marsu se “šetaju” roveri “Spirit” i “Opportunity”. Do sada su našli veoma jake dokaze da je voda nekad tekla površinom crvene planete. Veruje se da se “Opportunity” nalazi na mestu koje je nekad zapljuskivalo slano marsovsko more.

Do kraja tekuće decenije NASA planira da lansira još nekoliko misija. “Mars Reconnaissance Orbiter” (2005) čiji će glavni zadatak biti potraga za još dokaza o prisustvu vode u prošlosti, kao i detektovanje vode i leda ispod površine, izučavanje klime i nalaženja mesta za spuštanje budućih misija.. “Phoenix” (2007) će biti prva sonda spuštena u polarne krajeve, a “Mars Science Laboratory” (2009) prva prava dugotrajana mobilna laboratorija. Sledeću dekadu bi trebalo da obeleži vraćanje prvih uzoraka Marsovog tla na Zemlju. Sve ove misije imaju zadatak da utru put prvoj ekspediciji na Mars sa ljudskom posadom.

[причалица]

JUPITER

Jupiter je planeta koja sa pravom nosi ime kralja svih bogova. Ne samo da je najveća planeta, već svojom masom skoro dva i po puta nadmašuje masu svih ostalih planeta zajedno. Astronomi ga često nazivaju “promašenom zvezdom” jer su zastupljeni isti elementi i u istom odnosu kao u zvezdama – oko 90% vodonika i 10% helijuma ali nikad nije dostigao dovoljnu temperaturu koja bi pokrenula termonuklearne reakcije. Da je nekoliko desetina puta masivniji, naš planetarni sistem bi imao dva sunca.

Sjaj Jupitera na nebu nadjačava jedino sjaj Venere, naravno ne računajuci Mesec i Sunce, tako da je veoma pogodan za posmatranje malim teleskopom. Kroz amaterski teleskop lepo se vidi osvetljeni disk pun detalja. Četiri Galilejeva satelita mogu se posmatrati amaterskom opremom, pa čak i običnim dvogledom. Njihov položaj se menja iz časa u čas, kako se obrću oko planete.

[причалица]

Posle upoznavanja sa unutrašnjim planetama tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, došlo je vreme da se upute misije ka velikim spoljašnjim planetama, Jupiteru, Saturnu, Uranu i Neptunu. Letovi “Pionira 10”, “Pionira 11”, “Vojadžera 1” i “Vojadžera 2”, praćeni su sa velikim interesovanjem. Prolaz svakog od ovih kosmičkih brodova pored neke planete predstavljao je pravu malu revoluciju u poznavanju Sunčevog sistema.

Prva sonda upućena prema spoljnim planetama je “Pionir 10”, lansirana 3. marta 1972. u Kejp Kanaveralu. Tvorce “Pionira 10” mučile su mnoge brige u vezi sa njegovom sudbinom. Neki su postavljali pitanje o verovatnoći bezbednog prolaska sonde kroz pojas asteroida. U ovaj pojas “Pionir 10” je ušao jula 1972. i ostao u njemu sve do februara 1973. Ispitivanja u toku leta pokazala su da je verovatnoća sudara objekta veličine “Pionira 10” sa nekim većim asteroidom mala i da pojas asteroida ne predstavlja nepremostivu prepreku koja bi čoveka zadržavala u Sunčevoj blizini. Četvrtog decembra 1973. “Pionir 10” prolazi na rastojanju od 130 000 km od Jupitera i šalje više od tri stotine slika Jupitera i njegovih satelita. Petog aprila 1973, lansiran je i “Pionir 11”. Već 3. decembra 1974. godine on prolazi na oko 40 000 km od Jupitera i koristeći njegovo gravitaciono polje kao odskočnu dasku biva usmeren prema Saturnu.

[причалица]

Period izmedju 1976. i 1978. godine bio je izuzetno pogodan za upućivanje kosmičkih letelica ka spoljašnjim planetama. Raspored planeta bio je takav, da kada sonda posle godinu dana stigne do Jupitera, gravitacija ove džinovske planete može da je skrene ka Saturnu, ovaj ka Uranu a Uran dalje ka Neptunu. Na ovaj način, ne samo da bi se jednom ekspedicijom posetile ove spoljašnje planete sem Plutona, nego bi se i trajanje puta do Urana i Neptuna znatno skratilo. U normalnim prilikama let do Urana trajao bi 16 a do Neptuna čitavih 20 godina. Korišćenjem gravitacionih polja usputnih planeta, let se skraćuje na 9 odnosno 12 godina. Ovako povoljna prilika ne ponavlja se često, sledeća ce biti tek 2155. godine. Zato su američki naučnici rešili da ostvare “Veliko putovanje” odnosno da upute kosmički letelice koji će posetiti Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Uprkos velikim finansijskim teškoćama i drugim preprekama na koje se nailazilo, pošto su aparature “Vojadžera” proradile u blizini Neptuna, ovaj projekat se ostvario.

[причалица]

U okviru misije “Vojadžer”, prema Jupiteru i ostalim spoljnim planetama su upućene dve sonde. 20. avgusta 1977. u Kejp Kanaveralu je lansiran “Vojadžer 2”. “Vojadžer 1” je lansiran kasnije, 5. septembra iste godine, ali je njegova putanja bila takva da je ubrzo prestigao “Vojadžer 2” i našao se na čelu misije. Osnovni cilj misije bio je ispitivanje Jupitera, Saturna i njihovih satelita, naročito Titana. “Vojadžer 2” je pod uslovom da uspe misija “Vojadžera 1”, trebalo da produži prema Uranu i Neptunu.

Danas, posle “Pionira” i “Vojadžera” i nešto skorije misije “Galileja”, znamo da je Jupiter skoro u celini tečno telo osim malog, gvozdeno silikatnog jezgra u centru, u kome temperatura dostiže 30000 K. Iznad ovog jezgra nalazi se sloj tečnog vodonika debljine 70000 km, koji zauzima gotovo celu zapreminu planete. Međutim, pritisak u Jupiterovoj unutrašnjosti, koji je sto miliona puta veći od pritiska u Zemljinij atmosferi, pretvara ga u potpuno nesvakidašnji oblik – metalni vodonik u tečnom stanju. Običan tečni vodonik je samo gusto pakovanje vodonikovih molekula; ali u Jupiterovoj unutrašnjosti ti molekuli su razbijeni na pojedinačne atome. U tako gustoj skupini atoma neki pojedinačni elektroni mogu da se oslobode i provode električnu struju. Stalno mešanje Jupiterovog jezgra proizvodi jake struje, a one stvaraju magnetno polje deset puta jače od Zemljinog. Dalje, prema površini, vodonik gubi metalna svojstva ali ostaje u tečnom stanju. Još dalje, gustina vodonika opada, da bi se konačno stopio sa atmosferom, tako da Jupiter nema čvrstu površinu.

[причалица]

Debljina atmosfere je oko 1000 km. Gornji sloj oblaka sastoji se od kristalića amonijaka, srednji od amonijum bisulfida a donji od kristalića vode. Prisustvo amorfnog crvenog fosfora, vodoničnih i amonijačnih polisulfida i sumpora, boji Jupiter crvenom, braon i žutom bojom.

Nekoliko stotina godina atmosfera Jupitera krila je veliku zagonetku. To je velika crvena pega koju je otkrio Kasini 1665. godine. Danas je ustanovljeno da je ova tvorevina, široka 14000 km a dugačka 30 - 40 000 km, što je dovoljno da u nju stanu tri Zemlje, ustvari “oko” džinovskog tornada koji traje već stotinama godina i prema kome su najjači Zemaljski uragani obični povetarci. Danas se čak zna kako miriše crvena pega. Zahvaljujuci prisustvu fosfina, koji je glavni sastojak arome belog luka i crvena pega ima takav miris. U ovako surovoj atmosferi u kojoj vetrovi u ekvatorijalnim oblastima duvaju brzinama od 400 km/h, i sa pražnjenjima prema kojima su munje i gromovi na Zemlji dečija igrača, mesta za život ima samo u naučnoj fantastici.

[причалица]

Radio-astronomska istraživanja Jupitera su takođe donela niz značajnih rezultata, i postavila neka interesantna pitanja. Godine 1955. otkriveno je radiozračenje Jupitera. Energija bljeskova radiozračenja na Jupiteru odgovara energiji milijarde istovremenih bljesaka munje na Zemlji. Takođe, utvrđeno je da Jupiter usled nekog unutrašnjeg izvora toplote oslobađa dva puta više energije nego što prima od Sunca. Veruje se da bi izvor te energije moglo da bude postepeno skupljanje planete, što je teško proveriti jer potrebno skupljanje iznosi svega jedan milimetar godišnje.

Jupiter je planeta sa najbržom rotacijom u Sunčevom sistemu. Jednom oko svoje ose se obrne za svega 9.84 časa i to brzinom koja iznosi 45 km/h, što je gotovo ista brzina kojom se kreće oko Sunca! Usled ovako brze rotacije, i snažnih vetrova, temperatura u atmosferi između noćne i dnevne strane je veoma ujednačena, oko –150°C. Kružeći na srednjem rastojanju od 778 miliona km, Jupiter napravi pun krug oko Sunca za 11.86 godina. U ovaj gasoviti džin, sa prečnikom od 142 900 km, moglo bi se smestiti ravno 1323 Zemaljskih kugli, a njegovoj masi odgovara 318 Zemljinih masa.

[причалица]

“Vojadžer 1” je prilikom prolaska pored Jupitera otkrio prsten oko ove planete. Jupiterov prsten je debeo manje od jednog kilometra a širok 6000 km i nalazi se na 128 000 km od centra planete unutar orbite satelita Amaltee. Sastavljen je od veoma tamnih čestica. Njegov sjaj je više od 10 hiljada puta manji od sjaja Saturnovih prstenova pa ga je veoma teško posmatrati sa Zemlje. Ipak, grupa američkih astronoma uspela je da ga posmatra i sa naše planete, ali ne u vidljivoj nego u infracrvenoj oblasti spektra. Dimenzije čestica koje čine prsten kreću se od nekoliko mikrona do nekoliko metara i one naprave krug oko Jupitera za oko 7 časova. Po svemu sudeći, prsten je u stvari neformirani satelit koji se nalazi toliko blizu planete da je usled destruktivnog delovanja gravitacionih sila postojanje satelita teorijski nemoguće. Prsten oko planete je ranije smatran za izuzetnu pojavu, a danas, kod planeta Jupiterovog tipa, on postaje pravilo.

Posle prolaska “Vojadžera” bilo je poznato 16 Jupiterovih satelita. Oni se mogu razvrstati u četiri grupe. Najbliži Jupiteru su četiri mala satelita (Teba, Metis, Amaltea, Adrastea),a zatim slede veliki Galilejevi sateliti Io, Evropa, Ganimed i Kalisto. Treću grupu čine mali sateliti na koji kruže oko Jupitera na razdaljini između 11 i 12 miliona kilometara (Leda, Himalia, Lisita i Elara). Najdalju grupu čine Ananka, Karma, Pasifa i Sinopa koji kruže retrogradnim orbitama. Danas porodicu Jupiterovih sateleta čini čak 62 člana. Većina spoljašnjih satelita su zapravo zarobljeni asteroidi.

[причалица]

Četiri najveća Jupiterova satelita otkrio je 1610. godine Galileo Galilej pa se Io, Evropa, Ganimed i Kalisto, nazivaju Galilejevi sateliti. Sateliti Jupitera su često pomagali čoveku da dobije bolju predstavu o Vasioni i shvati neke od fizičkih zakona. Na primer otkriće Galilejevih satelita je pokazalo da Zemlja nije jedinstveni centar kretanja u Vasioni što je mnogima pomoglo da napuste geocentričnu sliku sveta. Ole Remer je 1675. godine izmerio po prvi put brzinu svetlosti, koristeći posmatranje pomračenja Jupiterovih satelita, a matematička analiza kretanja satelita, ukazala je početkom veka na značaj rezonatnih fenomena u nebeskoj mehanici. Pravilno shvatanje nastanka i evolucije porodice Jupiterovih satelita može da odigra odlučujucu ulogu u našem shvatanju nastanka Sunčevog sistema.

[причалица]

Najviše uzbuđenja, astronomima je priredio Io, najbliži Jupiteru od Galilejevih satelita. Očekivalo se da će njegova površina biti izbrazdana kraterima poput površine našeg Meseca, medjutim, stvarni događaji su prevazišli i najsmelije pretpostavke. Nekoliko dana posle susreta “Vojadžera 1” sa Jupiterom, na jednoj fotografiji Ioa primećena je velika svetla mrlja na ivici južne polulopte satelita. Pošto su propali svi pokušaji da se ona objasni kao neke greške na snimku, zaključeno je da je to ogroman oblak koji se diže 270 km iznad površine satelita. Ubrzo je ustanovljeno da na istoj slici postoji još jedna vulkanska erupcija. Tokom prolaska “Vojadžera 1” potvrđeno je postojanje osam aktivnih vulkana čije erupcije su išle od 70 do 300 km u visinu. Od tih osam, šest je bilo još uvek aktivno kada je stigao “Vojadžer 2”, jedna erupcija je prestala, a jedan od vulkana se nalazio u oblasti koja je bila nedostupna kamerama “Vojadžera 2”

Neki od planetarnih geologa smatraju da su potoci materije koji ističu iz vulkana od čistog sumpora a ne od lave od silikatnog stenja. Oni smatraju da različite nijanse živih boja potiču od alotropskih modifikacija sumpora, koje su stabilne na različitim temperaturama. Suprotno mišljenje je da su ovi tokovi sastavljeni od “običnije” bazaltne lave koja je obojena usled visokog sadržaja sumpora i njegovih naslaga na površini.

[причалица]

Io je telo sa najizraženijom vulkanskom aktivnošću u Sunčevom sistemu. Uzrok tome su veoma jake plimske sile kojima Jupiter deluje na Io (to su gravitacione sile poput onih kojim Mesec na Zemlji izaziva plimu i oseku) koje usled trenja stvaraju toplotu u njegovoj unutrašnjosti i izazivaju vulkansku aktivnost. Drugi potencijalni izvor energije je jedinstveni položaj Ioa u Jupiterovoj magnetosferi. Pošto je period Jupiterove rotacije oko svoje ose 10 sati, a Io se obrne oko njega za 1.77 dana, Io prolazi kroz linije sila Jupiterovog magnetnog polja brzinom od 57 km/s. Interakcija jonosfere satelita sa pokretnim poljem stvara naponsku razliku od 600 000 volti, tako da između satelita i planete postoji strujna cev u kojoj jačina struje možda dostiže i čitavih 5 000 000 ampera a provodnu sredinu stvaraju naelektrisane čestice u magnetosferi planete.

Osim zagonetne strujne cevi Io je odgovoran i za nastanak plazmenog torusa oko cele planete. Naime, Io stalno gubi atmosferu koja se neprestano obnavlja usled vulkanske aktivnosti. Ovaj proces je doveo do formiranja oblaka koji se proteže duž cele putanje satelita u ravni malo nagnutoj u odnosu na ravan putanje. Torus sadrži veliki broj jona sumpora i vodonika nastalih verovatno pod uticajem elektrona zarobljenih u magnetosferi Jupitera, a detektovano intenzivno ultraljubičasto zračenje visoko jonizovanog sumpora ukazuje na to da neki, za sada nepoznati, mehanizam snabdeva torus energijom.

[причалица]

Ustanovljeno je da Io poseduje veoma retku atmosferu čiji je osnovni sastojak sumpor dioksid. Sumpor dioksid na Iou ima niz interesantnih osobina. Nove količine gasa, koje obilato dolaze iz vulkana, mogu se kondenzovati na površini. U polarnim predelima, za vreme noći, temperature su dovoljno niske da se gotovo sav SO2 zaledi. Osim toga, na temperaturama koje vladaju u umerenim dubinama, moguće je topljenje sumpora tako da ispod sloja čvrstog sumpora pomešanog sa SO2 leži okean rastopljenog sumpora. Moćni tokovi tečnog sumpora izlaze i na površinu i vide se u obliku ogromnih ravnica sa slabo izraženim reljefom.

Evropa, blistave narandžaste boje, drugi je od Galilejevih satelita. Njena površina ima veoma čudan izgled, jedinstven u Sunčevom sistemu. Pokrivena je lavirintom linija i traka, koje podsećaju na čuvene Marsovske kanale. Dužina nekih linija dostiže i hiljade kilometara, a širina 20-40 km. Satelit ima ledenu koru debljine 75-100 km, a linije i trake, sugerišu na postojanje različitih tenzija ispod kore. To se može lako shvatiti ako se ima u vidu blizina Jupitera i plimskih sila usled kojih je unutrašnjost Evrope vrela. Mada je srednja temperatura na površini oko –150°C, u dubljim slojevima ledene kore temperatura bi mogla biti znatno povoljnija zbog tople unutrašnjosti. Štavise, po podacima koje je poslao “Galilej” veoma je verovatno da se ispod ledenog pokrivača krije okean vode u tečnom stanju! Usled ledene kore koja stalno poravnava površinu satelita, Evropa je najglatkije telo Sunčevog sistema, na kome se najveće “planine” uzdižu samo 40 m iznad površine.

[причалица]

Ledeni gigant Ganimed najveći je satelit Sunčevog sistema, veći je i od dve planete, Merkura i Plutona. Njegova površina odlično odbija svetlost, a srednja temperatura mu je –130°C. Viđen izdaleka, sa malom razdvojnom moći, podseća na Mesec, sa nepravilnim tamnijim oblastima na svetlijoj pozadini. Velika kružna tamna oblast koja zahvata gotovo trećinu satelita, i ima 3200 km u prečniku, nazvana je Galilejeva oblast. Slike sa velikom rezolucijom koje je napravio “Vojadžer”, pokazale su koliko se Mesec i Ganimed razlikuju. Tamne oblasti nisu kao na Mesecu načinjene tokovima materijala sličnog lavi, nego su najstariji delovi satelita i gusto su prekrivene kraterima. Svetliji delovi Ganimedove površine prekriveni su snopovima paralelnih brazdi koje su široke 1 do 10 km i sa ivicama visokim, možda, i do nekoliko stotina metara. One se prostiru hiljadama kilometara, savijajući se i sekući se međusobno.

Poslednji od Galilejevih satelita je Kalisto. Oko planete obiđe za 16.7 dana, a prečnik mu je je 4840 km. Sastoji se od gotovo jednakih delova stenja i leda, prljavo sive je boje i izbrazdan kraterima. Krateri su gusto poređani jedan do drugog i za razliku od ostalih satelita i planeta, na njemu ne postoje ravnije oblasti, “doline” ili “mora”, u kojima su krateri poravnati kasnijim procesima. Vidi se da je Kalisto telo najgušće prekriveno kraterima u Sunčevom sistemu. Na Kalistu se nalazi i ogromna struktura sa puno koncentričnih prstenova i sjajnom centralnom oblašću čiji je prečnik oko 300 km. Osam do deset prstenastih grebena koncentrično okružuju centar do rastojanja od gotovo 1500 km. Ova struktura nazvana je Valhala. Prstenovi su mogli biti formirani dinamički usled sudara velikog tela ili su posledica kasnijeg prilagođavanja okolne površine.

[причалица]

Podaci o Galilejevim satelitima koje su prikupili “Vojadžeri” i “Galilej” predstavljaju napredak u znanju gotovo isto tako dubok kao i njihovo originalno otkriće. Za vreme uzbudljivih časova, marta i jula 1979. i u periodu 1995 - 1997, ove svetle tačkice na nebu sa ukupnom površinom koja je jednaka površini Zemlje, pretvorili su se u četiri nova sveta puna pitanja i izazova.

Pažnju široke javnosti kralj svih bogova ponovo privukao je 1994. kada je ceo svet posmatrao pad komete Šumaher-Levi 9 na Jupiter. Posmatrajući kako ova majušna kometa pravi ožiljke na gigantskom Jupiteru i imajući u vidu da između orbite Marsa i Jupitera oko Sunca kruži veliki broj asteroida, ljudi su se prisetili da bi takva sudbina pre ili kasnije mogla da zadesi i Zemlju. Zato se razvijaju razni programi “Svemirske Straže” u okviru kojih se traga za telima koje predstavljaju potencijalnu opasnost po Zemlju kako bi se pravovremeno mogle preduzeti odgovarajuće mere.

[причалица]

SATURN

Saturn, šesta po redu planetu od Sunca, najdalja od pet 'zvezda lutalica' poznatih još drevnim narodima. Vekovima je ova planeta označavala granicu Sunčevog sistema i mada su je ljudi od davnina gledali kako se kreće među zvezdama, u svoj svojoj lepoti se predstavila tek kada se u XVII veku čovekovo oko naoružalo teleskopom. Prvi kroz teleskop ga je posmatrao Galileo Galilej 1610, i zabeležio da je “najvišu planetu video trostruku” – usled slabe rezolucije svog teleskopa nije mogao da razluči prsten pa mu se činilo da je Saturn sastavljen tri tela. Ta prva posmatranja je dodatno otežavala i promena položaja Zemlje u odnosu na ravan prstena. Kada se nekoliko godina kasnije Zemlja našla u samoj ravni, prsten je posao praktično nevidljiv i Galilej je pomislio da se prevario. Tek je Kristijan Hajgens 1659. bio u stanju da pravilno protumači ovu neobičnu sliku u okularu teleskopa. Kasnijim posmatranjima je ustanovljeno da se prsten zapravo sastoji od nekoliko podprstena, da bi ga prolazak “Vojadžera” raščlanio u više stotina, pa čak i hiljada komponenti! Ovaj veličanstven sistem prstenova koji obavija šestu planetu od Sunca ujedno je čini najlepšom planetom Sunčevog sistema.

[причалица]

U pogledu sastava i mnogih drugih svojstava Saturn je sličan Jupiteru, pa ga često, kao i kralja svih bogova, nazivaju 'promašenom zvezdom' – oba ova gasovita džina se sastoje, kao i zvezde, pretežno od vodonika i helijuma ali nisu sakupili dovoljno mase da bi temperature u središtima dostigle dovoljne vrednosti da pokrenu termonuklearne reakcije. Ipak, ovo u znatno manjoj meri važi za Saturn s obzirom da, iako gotovo iste veličine kao i Jupiter, ima svega 30% njegove mase. To ga čini najmanje gustom od svih planeta; srednja gustina Saturna je čak manja i od srednje gustine vode tako bi plutao na površini, ako bismo našli neki dovoljno veliki 'kosmički okean' da ga u njega potopimo. Zato je, iako 750 puta veći od Zemlje, masivniji samo 95 puta.

[причалица]

Ovaj prstenasti svet je 9.5 puta udaljeniji od Sunca nego Zemlja i prima samo 1% Sunčeve energije koju prima naša planeta. Ipak, Saturn kao i Jupiter zrači energiju i to 2.8 puta više nego što primi od Sunca. Mehanizam oslobađanja ove energije nije još dovoljno razjašnjen – veruje se da kao i kod Jupitera potiče od postepenog skupljanja planete ali ovo skupljanje nije dovoljno da objasni ukupni iznos oslobođene energije; verovatno je na delu još neki, za sada nepoznati, mehanizam. Usled veoma brze rotacije – oko svoje ose se okrene za 10 časova i 14 minuta – veoma je izražena spljoštenost na polovima; ekvatorijalni i polarni prečnik se razlikuju za 10% (120 000 km naspram 108 000km), što se objašnjava snažnim delovanjem centrifugalne sile. Ovako brza rotacija uslovljava i stalne, veoma snažne vetrove koji duvaju u ekvatorijalnim predelima u pravcu obrtanja planete i dostižu brzine od 1800 km/h. To opet uzrokuje veoma malu temperaturnu razliku. Prosečna temperatura u Saturnovoj atmosferi iznosi –180 °C i razlika između dnevne i noćne strane je svega nekoliko stepeni.

[причалица]

Unutrašnjost planete takođe nalikuje Jupiterovoj. U središtu je malo čvrsto jezgro (prečnika do 15 000 km), bogato gvožđem iznad koga se nalazi tanak sloj leda na bazi vode, metana i amonijaka. Sve ovo je obavijeno slojem tečnog vodonika oko 26 000 km debljine koji se usled ogromnog pritiska ponaša kao metal – takozvani metalni vodonik. Ovoj sloj je odgovoran za veoma jako magnetno polje, 1000 puta jače od Zemljinog, premda 20 puta slabije od Jupiterovog. Saturnovo magnetno polje je jedinstveno u Sunčevom sistemu; ose magnetnih polja ostalih planeta su nagnute u odnosu na osu rotacije planete, dok se kod Saturna ove dve ose poklapaju. Iznad sloja metalnog vodonika, pruža se tečni molekulski vodonik. (oko 18 000 km) i na kraju gasovita atmosfera koju čini većim delom vodonik, nešto helijuma, i u tragovima metan, amonijak, vodena para, kao i neka druga jedinjenja.

[причалица]

Atmosfera Saturna je mnogo složenija od Jupiterove što se može videti po tome što ima pet do šest puta više pruga sa slojevima promenljive visine. Usled niže temperature oblaci su gušći i dominiraju drugačije hemijske reakcije, pa boje nisu tako raznovrsne kao na Jupiteru. Vidljivi sloj oblaka Saturna predstavljaju oblaci kristalića amonijaka pomešanih sa kapljicama metana, kojima živopisne boje daju ugljovodonici, sumpor i fosfor. Ovi oblaci plivaju nad slojem aerosoli debljine 80 km koji ublažava obrise i doprinosi pastelnim tonovima boja. I u atmosferi Saturna posmatrane su tvorevine slične velikoj crvenoj pegi na Jupiteru, ‘oku’ džinovskog tornada koji traje već četiri stotine godina. Tako je 16 stepeni od severnog pola udaljena “velika smeđa pega” slična onoj na Jupiteru, samo živahnijih boja i manjih dimenzija. Otkriven je i džinovski torus neutralnog vodonika oko planete koji se proteže od orbite Ree do orbite Titana, na koji se ukazuje kao najverovatniji izvor neutralnog vodonika u torusu, s obzirom da nema magnetno polje koje bi ga štitilo od Sunčevog vetra koji jonizuje i odnosi molekule iz gornjih slojeva atmosfere.

[причалица]

Gospodar prstenova

Sistem Saturnovih prstenova predstavlja jedno od čuda vidljivog univerzuma. Zajedno sa svojim prstenovima, Saturn bi pokrio rastojanje između Zemlje i Meseca. Iako danas znamo da svi gasoviti džinovi imaju sličan oreol, nijedan nije ni približno tako spektakularan kao Saturnov. Razlog tome je što u prstenovima ostalih planeta dominiraju tamne čestice prašine, dok su kod Saturnovog pored nešto malo prašine i kamenja, glavni sastojak gromade leda koje dobro reflektuju Sunčevu svetlost. Na osnovu analize prostiranja radio - talasa ustanovljeno je da su dimenzije većine čestica između 1 mm i 5 m, a najveće među njima dostižu nekoliko desetina metara.

[причалица]

Sa Zemlje su vidljiva dva najsjajnija prstena, A i B koje razdvaja takozvana 4 000 km široka Kasinijeva pukotina, i znatno slabiji C prsten. Susedni D prsten je još slabiji i pruža se gotovo da gornjih slojeva oblaka. Na obodu A prstena uočljiva je Enkeova pukotina, a još dalje se nalazi F prsten koji je otkrio “Pionir 11”. I dok glavni prstenovi imaju po više hiljada komponenti, F prsten se sastoji od svega nekoliko, i to isprepletanih prstenova. To je predstavljalo veliko iznenađenje i činilo se da prkosi zakonim orbitalne mehanike. Objašnjenje je nađeno u gravitacionom uticaju dva obližnja satelita koje materijal iz prstena prati kao pastire (tzv "shepherding satellites"). Štaviše, postoji veoma složena rezonanca između Saturnovih satelita i prstenova koju i danas nedovoljno dobro razumemo. Prolazak “Vojadžera” dodao je spisku još dva slabašna prstena, E i G.

Praćenje prolaza prstenova preko lika zvezde delta Bika i delta Škorpiona pokazalo je da su prstenovi izdiferencirani ne samo radijalno nego i po dubini, tako da je praćenje ovakvih pojava, otkrilo na jednom delu prstena postojanje sedam slojeva, koji se prostiru jedan iznad drugog.

[причалица]

Oko porekla samog prstena ima više teorija: bivši satelit rastrgnut plimskim silama kada se previše približio planeti; ostaci katastrofalnog sudara satelita sa nekim drugim telom; nesuđeni satelit kome prevelika blizina matičnom svetu nikad nije dozvolila da se u potpunosti formira. Danas se ova poslednja smatra za najverovatniju. Što je neki sastojak prstena bliži planeti, to je, saglasno trećem Keplerovom zakonu, veća njegova orbitalna brzina. Ova razlika u brzinama između dve susedne gromade je veoma mala, svega nekoliko centimetara u minutu, ali čak i tako malo relativno kretanje gromada dovoljno je da ih onemogući u okupljanju u jedinstvenu celinu pod uticajem uzajamne sile teže. Čim bi to pokušale, mala razlika u orbitalnim brzinama odmah bi ih osujetila.

S obzirom da je osa Saturna nagnuta pod uglom od 26°45', izgled Saturnovih prstenova sa Zemlje se menja. Najbolje se vide kada je jedan od polova najviše okrenut Zemlji što se dešava dva puta za vreme njegovog obilaska oko Sunca koji traje 29 i po godina. Kada se Zemlja nalazi u ravni prstenova, praktično su nevidljivi i za velike opservatorijske instrumente.

[причалица]

Titan…

Do novembra 1980. godine Saturnovu porodicu činilo je 10 tačkica jedva vidljivih pomoću teleskopa. Hajgens je posmatrao Saturnov najveci satelit, Titan. Kasini je otkrio Japeta, Reu, Tetis i Dionu; Heršel, Mimasa i Ecelada; Bond Hiperiona; Pikering Febe a Dolfus Janusa. Danas znamo za 60 svetova koji kruže oko Saturna.

Najveći od njih je Titan, koga je Hajgens otkrio još 1655. godine. On s pravom nosi ime koje mu je dao ser Džon Heršel dva veka kasnije. Veći je od Merkura i Plutona i dugo se verovalo da je najveći satelit u Suncevom sistemu. “Vojadžer 1” je pokazao da nije tako – Titan ima gustu atmosferu koja skriva njegovu pravu veličinu – poluprečnik čvrstog tela je 2575 km (poluprečnik Jupiterovog Ganimeda je 2640 km). Zamisao da Titan ima atmosferu javila se još početkom prošlog veka, pošto je utvrđeno da je disk Titana tamniji prema periferiji nego u centru. Sunčeva svetlost koju Titan reflektuje prema Zemlji prolazi duži put kroz atmosferu na periferiji nego u centru. Zato je slabljenje svetlosti na periferiji usled apsorpcije veće pa je rub diska tamniji.

[причалица]

U atmosferi ovog satelita Kajper je 1944. otkrio metan, a pretpostavljalo se da je crvenkasta boja Titana indirektna posledica prisustva azota. Ultraljubičasta svetlost sa Sunca pretvara metan u složenije ugljovodonične molekule i vodonik. Ugljovodonici bi trebalo da ostanu na Titanu, prekrivajući površinu smeđim, katranastim, organskim talogom. Dalje, gusitina ovog satelita je toliko mala da on mora da sadrži velike količine raznih vrsta leda, uključujući tu i vodeni, a verovatni i metanski. Prisustvo azota i metana na ovom satelitu omogućuje nastanak cijanovodonične kiseline i cijanoacetilena što je preduslov za pojavu amino kiselina, neophodnih za razvoj života. Iako je poznato da zbog udaljenosti od Sunca temperatura mora biti znatno ispod tačke mržnjenja, bilo je spekulacija da uz eventualan obiman efekat staklene bašte ili topla vulkanska područja i obilje organske materije, ne treba tako lako prenebeći mogućnost postojanja nekih jednostavnijih oblika života.

[причалица]

Prve slike pristigle sa “Vojadžera” bile su prilično razočaravajuće. Titan je izgledao kao teniska lopta i kroz njegovu gustu atmosferu ništa se nije moglo videti. Istraživanja su pokazala da je atmosfera Titana gušća od Zemljine, a pritisak 1500 milibara. U atmosferi postoje oblaci, verovatno sačinjeni od metana i moguće je da povremeno padaju metanske kiše. Sama atmosfera se sastoji od najvećim delom od azota, zatim nešto argona i metana, a detektovana su i brojna organska jedinjenja i vodena para. To je ustanovljeno analizom zračenja koje dolazi iz atmosfere ovog satelita – svaki atom ili molekul zrači ili apsorbuje samo na nekim, određenim, talasnim dužinama koje su karakteristčne za njega i na osnovu kojih se može prepoznati.

Merenja “Vojadžera” su pokazala da je temperatura na površini -179°C i da varijacije između ekvatora i polova nisu veće od 3°. Uzrok tome je gusta atmosfera koja apsorbuje svetlost i ima toplotnu inerciju što jako smanjuje promene temperature. Na ovakvim temperaturama metan može da bude tečan i smelije pretpostavke kažu de je moguće je da je ceo Titan pokriven okeanom od metana. On bi na Titanu mogao da ima ulogu koju na Zemlji ima voda. Na površini je tečan, u atmosferi gasovit i verovatno može da stvara oblake i kišu. Ovakve pretpostavke su dovedene u sumnju skorašnjim istraživanjima u radio – domenu, ali konačan sud bi trebalo da daju podaci koji upravo pristižu sa “Kasinija”.

[причалица]

Sa ove letelice nam iz dana u dan pristižu nove, uzbudljive fotografije i po pri put smo u prilici da vidimo detalje na površini ovog neobičnog sveta, naravno samo u infracrvenom i radio domenu, pošto je gusta atmosfera Titana nepremostiva prepreka za vidljivu svetlost. I dok će biti potrebno vreme da se analiziraju podaci i daju definitivni odgovori, za sada su konstatovane sledeće karakteristike: površina je relativno glatka i mlada i bez upadljivih udarnih kratera što svedoči o izraženoj geološkoj aktivnosti; sami procesi koji su tu na delu tek treba da budu utvrđeni. Uočene su i formacije nastale vetrom, a posebno interesantne su tame oblasti za koje se spekuliše da bi mogle biti u tečnom stanju, ali tek će detaljne analize dati odgovor.

[причалица]

…i drugi svetovi

Japet ima prečnik 1460 km i uvek je okrenut istom stranom prema Saturnu (kao i većina Saturnovih satelita). Ima veoma malu gustinu pa je verovatno da je sačinjen uglavnom od vodenog leda. Hemisfera koja se kreće kroz prostor, tzv vodeća hemisfera, izuzetno je tamna i odbija samo 3 do 5% svetlosti, kao recimo čađ, dok je suprotna hemisfera veoma sjajna i odbija gotovo 50% svetlosti. Ovu razliku primetio je još Kasini u 17. veku. Po jednoj pretpostavci za ovo je odgovoran tamni materijal koji se rasipa sa satelita Febe. Ipak, boja na vodećoj hemisferi Japetusa i ona sa površine Febe nisu potpuno iste. Druga hipoteza je da tamni materijal dolazi iz same unutrašnjosti Japeta. Ono što je posebno zbunjujuće je što je granica između svetle i tamne oblasti izuzetni oštra.

Febe rotira retrogradno i ima veoma mali albedo (refleksivnost) od oko 5 % što sugeriše da je reč o objektu koji je zalutao iz Kajperovog pojasa sa ruba Sunčevog sistema i bio zahvaćen Saturnovom gravitacijom.

[причалица]

Hiperion je jedno od najvećih tela nepravilnog oblika u Sunčevom sistemu. Dugačak je 400 km a širok svega 220. Sačinjen većim delom od leda ali nizak albedo sugeriše da je prekriven slojem prašine koja verovatno potiče sa Febe. Jedino poznatno telo u Sunčevom sistemu, pored asteroida Tutatis koji je nedavno prohujao pored Zemlje, sa potpuno haotičnom rotacijom – njegova osa rotacije se stalno potpuno nepredvidivo koleba.

Rea, telo prečnika 1530 km. Na zadnjoj (‘pratećoj’) hemisferi nalaze se svetliji pramenovi na tamnijoj pozadini. Ovi pramenovi su po svemu sudeći rezultat unutrašnje aktivnosti na satelitu – svetliji materijal je verovatni izbačen kroz pukotine na površini. Prednja strana je svetla i izbrazdana kraterima. Trećinu mase satelita čini kameno jezgro, ostalo otpada na vodeni led.

Diona, prečnika 1120 km, najgušći je Saturnov satelit posle Titana. Uočava se slična asimetriju izmedju vodeće i prateće hemisfere kao i kod Ree – vodeća hemisfera je ravnomerno osvetljena i izbrazdana kraterima, dok se na pratećoj hemisferi nalaze svetli pramenove koji se seku na tamnijoj površini.

[причалица]

Tetis ima približno isti prečnik kao i Diona, ali je manje gustine. Dva oblika dominiraju njegovom topografijom. Na zapadu to je ogromni udarni krater prečnika 400 km nazvan Odisej, koji obuhvata gotovo dve petine satelita, a na istoku ogroman kanjon Itaka koji počinje daleko na jugu ispod ekvatora, ide sve do severnog pola, pa se opet spušta prema ekvatoru i zahvata gotovo tri četvrtine velikog kruga satelita. Udar koji je napravio onoliki krater bi potpuno razmrskao Tetis što sugeriše da je u doba kada je nastao unutrašnjost satelita bila mnogo toplija, možda tečna. Osim toga, ako je Tetis bio nekada tečan, hlađenje i zamrzavanje bi povećalo njegovu zapreminu, što bi dovelo do pucanja ohlađene kore. Ovo može objasniti i nastanak pomenutog kanjona čija je dužina najmanje 2000 km, širina 100 km a dubina 3 – 5 km.

Površinom Mimasa dominira ogroman krater, 130 km u prečniku što je trećina prečnika satelita; dubina kratera dostiže 10 km, a uzvišenje u centru kratera 6 km. Na suprotnoj strani satelita se vide naprezanja nastala usled istog udara. Udar koji je ostavio takav krater je gotovo rasturio Mimas.

[Klu]

ja mislio ti nešto iz glave, a ono sve copi paste...:/

[причалица]

Encelad je najsjajniji satelit Saturna, odbija gotovo 100% svetlosti koja padne na njega, što je među planetama i satelitima jedinstven slučaj. Verovatno je površina satelita pokrivena svežim ledom.

Ostali sateliti predstavljaju tela daleko manjeg prečnika i nepravilnog oblika. Od njih vredi pomenuti Jana i Epimeta čije putanje razdvaja svega 50 km; svaki put kada se približe dolazi do male razmene momenta impulsa što uzrokuje da svake četiri godine potpuno zamene orbite!

* * *

Još mnogo toga ostaje da se otkrije o ovom prstenastom svetu i njegovim pratiocima. Iz dana u dan nam pristižu nove fotografije Saturnovih prstenova neviđenog kvaliteta i prvi detalji Titanove površine, a sa posebnim nestrpljenjem očekujemo 14. januar naredne godine za kada je zakazano spuštanje sonde “Hajgens” kroz Titanovu atmosferu. Sve u svemu, u naredne četiri godine, koliko će još “Kasini” biti na orbiti oko Saturna, očekujemo odgovore na mnoga pitanja o ovom misterioznom sistemu....

[причалица]

URAN

Vekovima je rub Sunčevog sistema bila orbita Saturna – poslednje od pet planeta koje su još drevni narodi posmatrali kako se “šetaju” među nepokretnim zvezdama. Iako je dovoljno sjajan da se opazi i golim okom, bilo je potrebno da prođe gotovo celi pisani period čovekove istorije, da bi krajem osamnaestog veka ljudsko oko ugledalo Uran, prvu planetu otkrivenu pomoću teleskopa, prvu za koju nisu znali stari narodi. U upoznavanju sedme planeta od Sunca značajna su tri datuma.

[причалица]

Crkveni orguljaš

Prvi je 13. mart 1781. godine. Te noći, orguljaš crkve u engleskom gradu Batu i pasionirani astronom amater Vilijem Heršel, upravio je teleskop koji je sam konstruisao prema sazvežđu Blizanaca u sistematskoj potrazi za dvojnim zvezdama. Među brojnim poznatim zvezdama ugledao je nebesko telo koje je imalo oblik diska i opisao ga u svojoj beležnici kao “magličastu zvezdu ili možda kometu”. Tek je nekoliko meseci kasnije finski matematičar Anders Leksel ustanovio da se radi o novoj planeti, prvoj koja je otkrivena od početka ljudske istorije. Kada je nešto kasnije, radi što boljeg utvrđivanja orbite, tragano za eventualnim starijim posmatranjima, utvrđeno je da je Uran bio uočen čak dvadesetak puta pre Heršela! Naravno, ovi rani posmatrači nisu utvrdili da se ne radi o zvezdi. Najnesrećniji među njima bio je Le Monier koji ga je osmatrao čak jedanaest puta, ali nije uočio njegovo kretanje među zvezdama, a najstarije posmatranje potiče iz 1690. kada ga je Džon Flemstid zaveo kao zvezdu 34 Tauri.

[причалица]

Ovo otkriće, pronalazaču je brzo donelo slavu koja se proširila i izvan naučnih krugova i nagradu londonskog Kraljevskog društva. Kralj Džordž III mu je dodelio doživotnu penziju od 200 funti i za njega ustanovio zvanje dvorskog astronoma čija je jedina dužnost bila da kraljevskoj porodici pokazuje nebeska tela kada mu se to zatraži. Zahvalni Heršel je predložio da se nova planeta nazove Georgium sidus to jest Džordžova zvezda, ali ovaj naziv nije bio prihvaćen i ona je dobila ime Uran na Bodeov predlog.

Otkriće Urana nije bila slučajnost. To je bio vrhunac procesa sistematskog ispitivanja neba čiji je takav ishod bio neizbežan. Sam Heršel kaže: “Obično se pretpostavlja da je srećna prilika upravila moj pogled na ovu zvezdu, ali to je očigledno pogrešno. Ja sam sistematski ispitivao svaku zvezdu na nebu, ne samo te veličine nego i mnogo slabije. One noći, bio je njen red da bude otkrivena. Da sam bio sprečen te večeri, otkrio bih je sledeće, a moj teleskop bio je tako dobar da bih njen planetarni disk uočio čim mi pogled padne na nju.”

Ovaj događaj potpuno je izmenio Heršelov zivot. Profesionalni muzičar, čija je najveća strast bila astronomija u kojoj je bio samouk, postao je profesionalni astronom čiji je hobi do kraja života ostala muzika. Umro je slavan i poštovan u 84. godini života. Njegov životni vek trajao je upravo koliko i jedan obilazak oko Sunca planete koju je otkrio.

[причалица]

Leteća opservatorija

Sledeći značajan datum je 10. mart 1977. godine. Nekoliko godina ranije, Gordon Tejlor sa Kraljevske Griničke opservatorije, izračunao je da će tog dana Uranov disk preći preko lika jedne slabe zvezde. Ovakvi veoma retki događaji su od velikog značaja jer omogućuje da se precizno odredi prečnik planete, a na osnovu načina na koji se zvezda gasi dok se planeta kreće ispred nje može mnogo da se otkrije o planetinoj atmosferi. Merenja su pokazala da će događaj biti najbolje vidljiv sa južnog dela Indijskog okeana gde nema astronomskih opservatorija. Rešenje je nađeno u Kajperovoj letećoj opservatoriji, visokoletećem avionu, opremljenom stabilisanim teleskopom i nazvanom po jednom od najvećih planetologa dvadesetog veka.

[причалица]

U sumarak 10. marta, leteća opservatorija je uzletela iz Perta u Australiji na desetočasovni let na 12 500 metara iznad pustog okeana. Astronomi Dž. Eliot, E. Danhem i D. Mink su počeli posmatranja jedan čas pre predviđenog trenutka kontakta radi obezbeđenja od bilo kakve greške u proračunima. Iznenada, 40 minuta pre okultacije (zaklanjanja), sjaj zvezde je naglo opao da bi se posle nekoliko sekundi vratio na prvobitnu veličinu. Primećeno je ukupno pet takvih naglih promena sjaja. Pošto je Uranov disk prošao ispred zvezde, zvezda se još pet puta gasila na tačno istim daljinama od planetinog diska. Analogne, ali ne tako potpune, rezultate dobili su i posmatrači u Pertu i Južnoj Africi. Zajedničkom obradom svih podataka zaključeno je da je Uran okružen sa pet ili šest prstenova, verovatno sitnih otpadaka, koji kruže oko planete, slično kao kod Saturna. “Vojadžer 2” je ovom spisku dodao još nekoliko, tako da danas beležimo ukupno 11 prstenova oko ove planeta.

Za razliku od Saturnovih prstenova koji su široki i imaju samo nekoliko jasnih praznina, Uranovi su veoma uski, svaki širine oko svega 10 km, i između pojedinih prstenova nalaze se velike praznine. Osim što su skromnih razmera u odnosu na Saturnove, oni odbijaju veoma malo Sunčeve svetlosti, tako da ih je nemoguće primetiti prilikom običnih vizuelnih ili fotografskih posmatranja. Po svemu sudeći Uranovi prstenovi su sastavljeni od tamnih čestica koje odbijaju najviše 5 % Sunčeve svetlosti, dok su Saturnove prstenove čine gromade leda leda koje odbijaju oko 70 % svetlosti. Zato i ne čudi činjenica da su Uranovi prsteni otkriveni relativno skoro. Uprkos svim teškoćama i na Zemlji je dobijen snimak Uranovih prstenova, doduše ne u vidljivoj nego u infracrvenoj svetlosti.

[причалица]

Vesti od Putnika

I konačno, kao poslednji značajan datum, beležimo 24. januar 1986. Tog dana “Vojadžer 2” je na stigao pretposlednju stanicu na svom Velikom Putovanju, samo minut kasnije nego što je bilo predviđeno. Preciznost kojom je sonda došla na cilj može se porediti sa nemogućim podvigom igrača golfa koji bi lopticu poslao pravo u rupu sa udaljenosti od 1500 km. Mreža antena širom sveta počela je da prima prve fotografije planete Uran, njenih meseca i prstenova.

Još od ranije je bilo poznato da se osa rotacije plavo – zelene planete nalazi gotovo u vodoravnom položaju, odnosno Uran izgleda kao kao da se kotrlja po svojoj putanji oko Sunca. Neobični nagib je verovatno posledica katastrofalnog sudara sa nekim telom planetarnih dimenzija u prošlosti. Prolazak “Vojadžera” doneo je još dva velika iznenađenja. Najpre, otkriveno je da se magnetno polje planete nalazi pod uglom od 60° u odnosu na osu rotacije, i da magnetna osa ne prolazi kroz središte planete već je pomerena za oko trećinu poluprečnika planete. Drugo iznenađenje je predstavljala distribucija toplote. Naime, s obzirom da je u vreme prolaska “Vojadžera”, zbog već pomenutog neobičnog položaja ose rotacije, južni pol planete bio okrenut Suncu, očekivalo se da će i temperatura na južnom polu biti veća nego u ekvatorijalnim predelima. Međutim, merenja “Vojadžera” su pokazala potpuno suprotno – i pored manjeg osunčavanja, pojasevi oko ekvatora su bili topliji. Mehanizam koji je doveo do ovakve veoma neobične raspodele toplote je nepoznat.

[причалица]

Po građi, Uran je sličan ostalim gasovitim planetama. Malo, gvozdeno-silikatno jezgro veličine Zemlje okružuje ledeni omotač na bazi vode, metana i amonijaka, a dalje se prostiru vodonik (83%), helijum (15%) i metan (2%). Za razliku od Jupitera i Saturna, pritisci u unutrašnjosti nisu dovoljni veliki, pa nema karakteristični sloj metalnog vodonika. U gornjim slojevima atmosfere u znatnoj meri je prisutan metan koji upija crvenu i žutu svetlost i tako daje planeti plavkasto – zelenu boju. Sloj metana verovatno krije od našeg pogleda i pruge i pojaseve kao one jasno vidljive kod Jupitera i Saturna. Temperatura u gornjim slojevima atmosfere iznosi oko 60 K (-214°C), a vetrovi dostižu brzine od 580 km/h.

Uran je 19.2 puta dalji od Sunca nego Zemlja. U njega bi mogle stati 67 Zemljine kugle, dok mu je masa veća od Zemljine samo 14.6 puta. Oko Sunca se okrene za 84 godine, a oko svoje ose za nešto više od 17 časova.

[причалица]

Šekspirovi junaci

Oko Urana kruže 27 satelita koji se mogu podeliti u tri grupe: 11 unutrašnjih koje je otkrio “Vojadžer”, svi su malog prečnika i izrazito tamni, 5 većih koji su bili poznati pre “Vojadžera”, dok ostali, skoro otkrivenu, verovatno predstavljaju zarobljene asteroide. Većina se sastoji od mešavine leda i stena. Za razliku od ostalih satelita Sunčevog sistema koji su pokupili imena iz klasičnih mitologija, većina svetova koji kruže oko Urana nose imena junaka Šekspirovih dela.

Mirandu, najmanji od 5 glavnih Uranovih satelita, odlikuju veoma neobični oblici reljefa – kanjoni duboki do 20 km, terasasti slojevi, velike depresije, izmešani mladi i stari delovi tla, neobične brazde, doline i litice. Ovako intenzivnu geološku aktivnost teško je objasniti. Problem je u tome što izuzetno jaka tektonska aktivnost podrazumeva izvor unutrašnje topolote što je teško zamisliti na telu tako malom kao Miranda. Dodatan, ali verovatno ne dovoljan izvor toplote predstavljaju plimske sile Urana. Prema jednoj teoriji, ovaj satelit je više puta u svojoj istoriji bivao rasturen i ponovo sastavljen iz krhotina; danas se smatra da je verovatnije da je za ovakav izgled Mirande odogvoran neki unutrašnji mehanizam koji izbacuje lakše materijale na površinu.

[причалица]

Arijel najsvetliji od Uranovih satelita. Karakteriše ga sistem dolina, pukotina i kanjona koji se protežu preko cele njegove površine. Dna ovih kanjona deluju kao da su u prošlosti uglačana radom neke tečnosti. Zbog izuzetno niske temperature, ove tragove su mogli da ostave jedino amonijak, metan ili ugljen monoksid, u tečnom stanju.

Umbriel je najtamniji Uranov satelit. Slične je veličine i gustine kao i Arijel. Površina je stara i ravnomerno pokrivena velikim kraterima.

Titanija je najveći satelit Urana. Površini je relativno mlada i na njoj se izdvajaju nekoliko većih udarnih kratera i rov dugačak oko 1600 km.

Oberon ima staru površinu, prekrivenu ledom i izrovanu kraterima. Dna nekih kratera su prekrivena tamnim materijalom koji izbija iz unutrašnjosi. Uočena je i jedna planina visine 6 km.

Ostali sateliti su fotografisani sa velikih udaljenosti i o njima se jako malo zna.

[причалица]

NEPTUN

Neptun je prva planeta otkrivena, kako astronomi vole da kažu, “na vrhu pera”. Koristeći Njutnov zakon gravitacije i Keplerove zakone kretanja planeta, moguće je u svakom trenutku odrediti položaj planete na njenoj orbiti. Na osnovu pomenutih zakona Lagranž i Laplas su izgradili opštu teoriju kretanja nebeskih tela. U obimnim numeričkim izračunavanjima Laplasov saradnik bio je Buvar, koji je radio na Pariskoj opservatoriji. Prilikom sastavljanja tablica za kretanje Urana on je ustanovio da se rezultati ranijih posmatranja ne poklapaju, prema novim tablicama, sa orbitom planete. Uran je ubrzavao i usporavao svoje kretanje na neobjašnjiv način, ne pokoravajući se ustanovljenim zakonitostima. Student univerziteta u Kembridžu, Džon Adams, pokazao je da poremećaji u kretanju Urana mogu biti izazvani masivnom, nepoznatom planetom koja se nalazi iza njegove orbite. Međutim, kada 1845. je objavio svoje rezultate sa predviđenim položajem nepoznate planete na nebu, astronomska javnost ih nije uzela ozbiljno.

[причалица]

U isto vreme ovim problemom se u Francuskoj bavio Leverje. On je izvršio svoje proračune, koji su se slagali sa Adamsovim i objavio položaj nepoznate planete. Ipak, ni pariski astronomi nisu bili voljni da prekinu rad i potraže novu planetu. Na kraju Leverje je poslao pismo u Berlin, mladom astronomu Johanu Galeu, koji je 23. septembra 1846. godine, iz prvog pokušaja, pronašao osmu planetu Sunčevog sistema, jedan stepen od predskazanog mesta. Naknadna posmatranja su pokazala da prilično brzo dolazi do odstupanja Adamsove i Leverjeove orbite od stvarne putanje Neptuna. Da je kojim slučajem potraga za nepoznatom planetom počela koju godinu ranije ili kasnije, Neptun se ne bi našao ni blizu predviđenog mesta. Takođe, srećna je okolnost da su Neptun i Uran bili na najbližem rastojanju 1822. godine, tako da je uticaj Neptuna na Uranovo kretanje još uvek bio primetan. Da su u to vreme bili na suprotnim stranama svojih orbita, ko zna kada bi Neptun bio otkriven.

Interesantno je da je, izučavanjem skica Jupitera i njegove okoline koje je načinio Galileo Galilej, utvrđeno da je ovaj veliki naučnik još 1612. posmatrao Neptun! Čak je tokom ove dve noći primetio da se neznatno pomerio, ali narednih noći mu je bio van vidnog polja pa nije potvrdio ovo zapažanje. Da je posmatrao i nekoliko prethodnih noći svakako bi uočio ovo kretanje, ali oblačno vreme ga je omelo. Ovako, zasluga za otkriće osme planete od Sunca ide ravnopravno Adamsu i Leverjeu

[причалица]

Bog mora

Zapravo, nije sasvim tačno da je Neptun osma planeta od Sunca, tj on to nije tokom perioda od 20 godina, svakih 248 godina, kada zbog ekscentričnosti svoje orbite Pluton postaje bliži Suncu. Poslednji takav period bio je između januara 1979. i marta 1999. Pošto mu je za jednu celu orbitu potrebno 165 godina, Neptun od svog otkrića pa do danas nije napravio ni jedan pun krug oko Sunca. Ovaj najmanji od svih gasovitih džinova kruži oko Sunca na rastojanju oko 30 puta većem nego Zemlja.

Ipak, iako je nešto manji od Urana, po masi ga premašuje za 18%. I po građi Neptun dosta nalikuje svom susedu. Malo, gvozdeno-silikatno jezgro veličine Zemlje okružuje ledeni omotač na bazi vode, metana i amonijaka, a dalje se prostiru vodonik, helijum i metan. U gornjim slojevima atmosfere je u većim količinama prisutan metan koji dobro apsorbuje crvenu svetlost i tako daje planeti karakteristično modro plavu boju. U vreme prolaska “Vojadžera 2”, slično Jupiteru i Saturnu, i Neptun je imao tzv “Veliku tamnu mrlju”, uragan veličine Zemlje. Međutim, posmatranja sa Hablovog Svemirskog Teleskopa 1994. godine su pokazala da je ovaj uragan nestao! Ili se jednostavno rasuo ili ga trenutno prekriva neki sloj atmosfere. Na Neptunu su zabeleženi i najbrži vetrovi u Sunčevom sistemu – najbrži od njih dostižu čak 2400 km/h.

[причалица]

Dan na Neptunu traje oko 16 časova, što za posledicu ima malu temperaturnu razliku između dnevne i noćne strane planete. Usled velikog nagiba ose rotacije ( 30° u odnosu na ekliptiku) južni i severni pol su naizmenično konstantno osvetljeni u periodu od po 41 godine. Prosečna temperatura Neptuna je samo za 2° niža od one na Uranu, umesto za očekivanih 12°. Neptun očigledno poseduje neki unutrašnji izvor toplote koji daje otprilike isto toliko energije koliko dolazi i od Sunca. Kao i Uran, i Neptun ima neobično magnetno polje – magnetna osa je nagnutna oko 47° u odnosu na osu rotacije i izmeštena za skoro 2/3 poluprečnika planete u odnosu na središte, što je verovatno posledica strujanja provodnih materijala u unutrašnjosti planete.

Na osnovu posmatranja okultacija zvezda tokom '80-ih godina 20. veka pretpostavljeno je da i Neptun okružuje sistem prstenova. “Vojadžer 2” je potvrdio postojanje nekoliko prstenova ali prilično neuglednih s obzirom da se sastoje od tamnih materijala i prašine.

[причалица]

Triton

Danas se zna za 13 satelita koji kruže oko Neptuna. Od njih, samo dva zaslužuju da se pomenu. Nereida, koju je otkrio Kajper 1949, je satelit sa najekscentričnijom orbitom u Sunčevom sistemu – na najdaljem rastojanju od Neptuna je čak sedam puta dalji nego na najbližem.

Znatno je interesantniji Triton, koji je otkrio britanski astronom amater Vilijam Lasel, teleskopom koji je nabavio zahvaljujući uspehu u poslovanju sa fabrikom piva. Lasel zapazio Triton svega 17 dana nakon otkrića Neptuna.

[причалица]

Triton je jedini veći satelit Sunčevog sistema koji oko svoje planete kruži retrogradno – u smeru suprotnom smeru rotacije planete. Ovo dovodi do njegovog stalnog usporavanja i približavanja Neptunu tako da će ga, 10 do 100 miliona godina od danas plimske sile rastrugnuti i formirati sistem prstenova koji će možda i premašiti Saturnov. Osa rotacije je nagnutna pod neobičnim uglom, tako da Triton, slično kao i Uran, deluje skoro kao da se kotrlja duž svoje putanje oko Sunca. Sve ovo, kao i njegova relativno velika gustina, navodi na zaključak da se Triton formirao u nekom drugom delu Sunčevog sistema i kasnije bio zarobljen Neptunovom gravitacijom. U tom slučaju, moguće je da je Triton kružio oko Sunca po veoma ekscentričnoj orbiti, sličnoj Plutonovoj, i postepeno bio privučen Neptunu, čak i istopljen snažnim plimskim silama, kružio oko Neptuna u tečnom stanju gotovo milijardu godina. Po drugom, znatno dramatičnijem scenariju, Pluton je bio Neptunov satelit koga je bliski susret, ili čak katastrofalni sudar sa gostujućim Tritonom zavitlao na samostalnu orbitu, a Triton na retrogradnu putanju oko Neptuna.

[причалица]

Triton je jedno od tri tela Sunčevog sistema sa atmosferom, doduše veoma retkom, u kojoj preovlađuje azot (ostala dva su Zemlja i Saturnov Titan.). Površina okovana ledom veoma dobro reflektuje ono malo Sunčeve svetlosti što do nje stiže, tako da je Triton sa temperaturom od oko -235°C verovatno najhladniji objekat Sunčevog sistema. Na samoj površini su vidljivi dokazi o burnoj geološkoj istoriji. Prisutno je veoma malo kratera što govori da je površina relativno mlada. Jedna od najzanimljivijih pojava je tzv ledeni vulkanizam, tj vulkani koji izbacuju mešavinu tečnog azota, metana i prašine, koji se trenutno zamrzavaju i padaju na površinu kao sneg. Time Triton spada u jedno od četiri tela Sunčevog sistema sa aktivnim vulkanizmom (ostala tri su Zemlja Venera i Io; Marsovi vulkani više nisu aktivni). Međutim, dok Zemljin i Venerin vulkanizam održava unutrašnja toplota, a Iov plimske sile, vulkane na Tritonu verovatno pokreće mehanizam u kome bitnu ulogu igra periodično smenjivanje osunčavanja polarnih i ekvatorijalnih zona usled pomenutog neobičnog nagiba ose rotacije. Kao posledica čestih zamrzavanja i topljenja, uočavaju se sistemi pukotina, grebena i dolina preko čitave površine.

Neptun, kao i Uran, je posetila samo jedna letelica napravljena ljudskom rukom. 25. avgusta 1989. “Vojadžer 2” je proleteo pored ovog plavog gasovitog džina i time uspešno kompletirao svoje istorijsko Veliko Putovanje. Tokom 12 godina, zahvaljujući izuzetno povoljnom rasporedu planeta, ovaj Putnik je, uz minimalan utrošak goriva, koristeći tzv gravitacionu praćku, obišao sve spoljašnje planete izuzev Plutona, i nastavio ka rubu Sunčevog sistema. Pošto se takavo poravnanje planeta neće skoro ponoviti, ostaje bleda nada da će se u skorije vreme u budžetu svemirskih agencija naći mesta i za neku misiju ka osmoj planeti od Sunca….

[причалица]

Pluton

Planeta X
Nakon otkrića Neptuna “na ivici pera” 1846. izgledalo je da je u Sunčevom sistemu konačno uspostavljen red i da Njutn i Kepler mogu mirno da počivaju jer se sve planete kreću upravo onako kako predviđaju njihovi zakoni. Nebično ponašanje Urana je objašnjeno i svi su bili zadovoljni. Međutim, spokoj astronoma je trajao samo oko tridesetak godina. Tada je, veoma polako i veoma malo ali stalno i nepogrešivo, Uran ponovo počeo da prkosi opštoj teoriji kretanja planeta koju su razvili Lagranž i Laplas na osnovu Njutnovih i Keplerovih zakona. Bilo je jasno da uzrok smetnje može da bude samo još jedna nepoznata planeta. Dejvid Pek Tod je 1877. izneo prve pretpostavke o udaljenosti i prečniku nepoznate planete, ali je bez uspeha pretraživao nebo. U potragu se uključuju i Flamarion i Forbs. Ređaju se razne pretpostavke o orbiti i veličini planeta koja remeti miran san astronoma; po nekima, iza Neptuna kruže još nekoliko novih svetova.

[причалица]

Početkom XX veka, za nepoznatu planetu se zainteresovao američki astronom Persival Lovel koji je u to vreme već bio poznat po opservatoriji u Flagstafu koju je podigao iz sopstvenih sredstava radi izučavanja Marsa i njegovih famoznih kanala. Na osnovu detaljne analize poremećaja u Uranovom kretanju, 1905. Lovel je objavio proračune elemenata orbite planete X, kako ju je nazvao. Na prvi pogled deluje čudno da je Lovel svoj proračun zasnivao na kretanju Urana, a ne Neptuna, kod koga su poremećaji kretanja usled prisustva nepoznate planete bili oko 20 puta veći. Međutim, od svog otkrića pa do danas, Neptun još nije napravio ni jedan krug oko Sunca, tako da elementi njegove orbite nisu još bili dovoljno precizno određeni.

Lovel je započeo svoju potragu, za to vreme revolucionarnom, fotografskom metodom. Tokom desetogodišnjeg traganja, načinio je hiljade snimaka, otkrio je više od 500 asteroida i oko 700 promenljivih zvezda; svoju planetu X nije pronašao. Potpuno ubeđen u njeno postojanje neumorno traga do poslednjeg dana i umire iscrpljen 1916. Kasnije se ispostavilo da se na dva njegova snimka ipak nalazio i Pluton ali ga Lovel nije opazio.

[причалица]

Ni pretraživanje snimaka na osnovu proračuna Viljema Pikeringa koji je prvi uzeo u obzir i Neptunovo kretanje nije dalo rezultate. Godine 1919. Pikering objavljuje nove proračune koji su se, kako je kasnije utvrđeno, razlikovali od stvarnog položaja Plutona za 1°.1. Milton Hjumason na opservatoriji Maunt Vilson se prihvatio sistematskog snimanje predskazane oblasti u sazvežđu Blizanaca, ali ni on nije imao uspeha. Zapravo, kako se opet mnogo godina kasnije ispostavilo, i on je na dva svoja snimka imao i Pluton, ali se njegov lik na jednom poklapa sa defektom emulzije a na drugom sa sjajnom zvezdom.

Potraga se nastavlja i na Lovelovoj opservatoriji, i specijalno u tu svrhu 1929. je izgrađen nov teleskop. Iste godine u Flagstaf kao asistent stiže i mladi Klajd Tombo i počinje sistematski da snima sazvežđe Blizanaca. Njegov zadatak je bio da istu oblast neba snima sa razmakom od nekoliko dana i da zatim upoređujući ove snimke traži među nepokretnim zvezdama par čiji se likovi ne poklapaju. To je bio veoma mukotrpan i naporan posao: snimci rađeni u oblasti Mlečnog puta sadržali su i do 400 000 zvezda; analiza para ploča je trajala od tri do trideset dana. Počeo je da radi i treći snimak kako bi otklonio sve nedoumice. Tomboova izuzetna upornost se isplatila i 18. februara 1930. uočio je na jednoj ploči svetlu tačku, sasvim malo pomerenu u odnosu na snimak od pre nekoliko noći. Pronađena je nova planeta.

[причалица]

Otkriće je potvrđeno 13. marta 1930. godine. Nova planeta je ponela ime Pluton, kako u čast antičkog boga podzemlja, tako i u čast Persivala Lovela čiji inicijali čine prva dva slova imena.

Ipak, ubrzo je utvrđeno da je Pluton suviše mali da bi bio odgovoran za posmatrane poremećaje orbita Urana i Neptuna. Potraga za planetom X je nastavljena bezuspešno. Epilog cele priče je stigao 1989. prolaskom “Vojadžera 2” pored Neptuna kada je znatno pouzdanije utvrđena njegova masa. Kada se u račun uzme ova nova vrednost, svi prethodni poremećaji u orbiti Urana u Neptuna, za koje se pretpostavljalo da izaziva “planeta X”, potpuno nestaju. Deveta planeta je otkrivena zahvaljujući pogrešnom rezultatu! Predviđeni položaj Plutona za koji se ispostavilo da je bio veoma blizak stvarnom položaju, predstavlja jednu od velikih kosmičkih koincidencija!

[причалица]

Gospodar podzemlja i sumorni čamdžija

Pluton je veoma neobična planeta, toliko da mu mnogi čak osporavaju da je planeta. Tu je pre svega neobična orbita. Dok su orbita ostalih planeta gotovo kružne, Plutonova je izrazito ekscentrična (eliptična) – razlika između perihela i afela, odnosno tačke na orbiti u kojima je planeta najbliža odnosno najdalja od Sunaca, iznosi čak tri milijarde kilometara. Ova ekscentričnost dovodi do toga da tokom perioda od 20 godina, svakih 248 godina, Pluton postaje bliži Suncu od Neptuna (poslednji takav period bio je između januara 1979. i marta 1999.). Sama orbita je nagnutna pod uglom od 17° u odnosu na ravan ekliptike u kojoj se približno kreću sve ostale planeta.

I rotacija ove planeta je neobična. Nagib ose rotacije iznosi čak 122°.5, i za razliku od većine planeta, Pluton rotira retrogradno (u suprotnom smeru) i veoma sporo. Izuzev Merkura čiju rotaciju, zbog velike blizine usporava gravitacioni uticaj Sunca, i Venere za čiju sporu rotaciju je verovatno odgovoran neki dramatičan događaj u prošlosti, period rotacije ostalih planeta leži između 10 i 24 časa. Plutonu je potrebno čak 6 dana i 9 časova.

[причалица]

Na prosečnom rastojanju od 5.9 milijarde kilometara potrebno mu je 248 godina da obiđe oko Sunca. Na ovoj udaljenosti, oko 40 puta većoj nego što je udaljenost Zemlje od Sunca, do Plutona stiže 1500 puta manje svetlosti nego na Zemlju. Tako se prosečna temperatura na ovom mračnom svetu kreće između -210°C i -235°C.

Na planeti čiji je prečnik 2/3 Mesečevog, i usled niske gustine, sa masom koje je svega 1/6 mase koju poseduje Zemljin pratilac, nije se očekivalo da će biti otkrivena bilo kakva atomsfera. Ipak, veliko iznenađenje je priredila okultacija jedne slabe zvezde Plutonom 1988, kada je utvrđeno da i ovaj daleki i hladni svet ima veoma razređenu atmosferu, verovatno od azota i nešto ugljen monoksida i metana. Ova atmosfer opstaje zahvaljujući velikoj ekscentričnosti orbite – kako se Pluton udaljava od Sunca, ovi gasovi se kondenzuju i smrzavaju na tlu, a kada se nalazi blizu perihela, isparavaju i ponovo formiraju gasoviti omotač; tom prilikom jedan deo atmosfere se i gubi u svemiru.

[причалица]

Samo telo Plutona se sastoji od verovatno 70% stena i 30% vodenog leda. Na površini se uočavaju svetle i oko ekvatora tamne oblasti. Svetle oblasti su pokrivene zaleđenim azotom, metanom i ugljen monoksidom, a tamne čine mešavine nekih organskih materija ili su rezultat reakcije tla na kosmičko zračenje.

Usled neobične orbite Plutona i najvećeg Neptunovog satelita, Tritona, jedno vreme je bila zastupljena, danas napuštena hipoteza, da je i Pluton nekad bio Neptunov satelit koga je bliski susret ili čak katastrofalni sudar sa Tritonom zavitlao na samostalnu orbitu, a Triton poslao na retrogradnu putanju oko Neptuna. Danas se smatra da je verovatnije da je Triton nekad samostalno kružio oko Sunca po veoma ekscentričnoj orbiti, sličnoj Plutonovoj, i postepeno bio zarobljen Neptunovom gravitacijom.

[причалица]

1978. Džejms Kristi i Robert Harington otkrili su da deveta planeta od Sunca ima i jedan satelit. Proučavajući snimke Plutona, primetili su da je lik planete ispupčen i da se to ispupčenje javlja naizmenično sa jedne i druge strane. Razmatrajući razne moguće uzroke ove pojave, zaključili su da bi ti morao da bude Plutonov satelit. Nova posmatranja su to potvrdila i Plutonov pratilac je prigodno poneo ime sumornog čamdžije koji prevozi duše umrlih preko reke Stiks do podzemnog carstva kojim vlada Pluton.

Haron je najveći satelit u Sunčevom sistemu u odnosu na planetu oko koje kruži – prečnik Haron je samo upola manji od Plutonovog. Zato se centar mase oko kojeg rotiraju i Haron i Pluton, ne nalazi ispod Plutonove površine već van nje, i to je udaljen od Plutonove površine nešto više od samog njegovog prečnika, pa mnogi ovaj sistem nazivaju dvojnom planetom. Takođe, ovaj sistem planeta – satelit je jedinstven po uzajamno sinhronoj rotaciji, odnosno uvek pokazuju jedan drugom istu stranu, i gledano sa jednog od njih, onaj drugi izgledao kao da večito stoji na jednom istom mestu. Haron se sastoji se iz mešavine stena i leda, pri čemu površinu prekriva čisti vodeni led. Pretpostavlja se da je nastao, slično kao i Zemljin Mesec, u sudaru nekog većeg tela sa Plutonom, nakon čega se od izbačene materije formiralo novo telo.

[причалица]

I konačno, zbog svih opisanih neobičnosti ovog dvojnog sistema, koje ih izdvajaju od ostalih planeta Sunčevog sistema, kao i zbog velikog broja otkrivenih objekata, kako između orbita Neptuna i Plutona, tako i van Plutonove orbite, u takozvanom Kajperovom pojasu, mnogi smatraju da Pluton i Haron zapravo predstavljaju par džinovskih asteroida. Ipak, tačku na ovu dilemu stavila je Međunarodna astronomska unija 3. februara 1999. godine objavom da Pluton ostaje deveta planeta Sunčevog sistema. Ili barem dok se ponovo ne pokrene ovo pitanje, možda već oko 2015, kada bi u blizinu ovog neobičnog para trebala da stigne misija «Novi Horizonti», koja će, ukoliko bude odobrena, biti lansirana već početkom sledeće godine.

[причалица]

Asteroidi

Mala stenovita tela Sunčevog sistema, prečnika do 1000 km (najmanji astroidi su veličine zrnca prašine). Zovu se još i planetoidi ili male planete. Uglavnom su nepravilnog oblika, a najveći njihov broj kruži oko Sunca u prostoru između Marsa i Jupitera. Asteroidi su ostaci materije od koje je stvoren čitav Sunčev sistem. Više hiljada asteroida je identifikovano, nekoliko i zaslugom naših astronoma (to su asteroidi Jugoslavija, Srbija, Beograd, Vladimir, Simonida....).

Orbite po kojima kruže se mogu nalaziti na području od Zemljine pa sve do iza Saturnove, ali se većina njih nalazi u tzv. glavnom asteroidnom pojasu koji se proteže od Marsa do Jupitera.
Postoji nekoliko teorija koje opisuju nastanak asteroida (jedna od njih govori da su to zapravo ostaci planeta koji je bio uništen u velikom sudaru u prošlosti), ali je verovatno najtačnija ta koja asteroide opisuje kao materijal koji je ostao nakon nastanka Sunčevog sistema a koji se nije uspeo skupiti i narasti do veličine planeta. Proučavanje asteroida je pokazalo da su oni uglavnom sastavljeni od 92.8% silikata (stena) i 5.7% Fe i Ni. Najpoznatiji asteroidi su Gaspra i Ida koje je posetila svemirska sonda Galileo prilikom svog putovanja prema Jupiteru.

http://razbibriga.net/clear.gif
prosečna udaljenost od Sunca: 270.000.000 km
veličina: 58x23 km
Ida je jedini poznati asteroid koji ima prirodni satelit.

[причалица]

Krajem XVIII veka astronomi su došli do zaključka da između Marsa i Jupitera mora da se krije još jedna, do tada nepoznata, planeta.
Ideja o novoj planeti se zasnivala na tzv. Bodeovom zakonu o razdaljinama planeta u Sunčevom sistemu. Radi se zapravo o matematičkoj formuli koju je 1766. postavio nemački astronom Johan Ticius (Johann D. Titius) ali ju je popularizovao takođe nemački astronom Johan Bode (Johann Bode) pa je ona uglavnom poznata kao Bodeov zakon (Bode`s law).
Formula se objasnjava ovako: uzmete brojeve 0, 3, 6, 12 itd. svaki sledeći je duplo veći od prethodnog. Onda svakom tom broju dodate broj 4 pa dobijete nove brojeve 4, 7, 10, 16 itd. Zatim svakom tom broju pridružite jenu planetu po rastućem redosledu počevši od Merkura. I tada ti brojevi predstavljaju relativne razdaljine planeta u Sunčevom sistemu.

Iako formula podseća na neki alhemijski recept ona se pokazala prilično tačna. Istina u nju se ne uklapaju razdaljine Neptuna i Plutona, ali te planete ionako tada još nisu bile poznate.

[причалица]

Ono što pada u oči u ovoj formuli jeste razdaljina 28 između Marsa i Jupitera. Sve ostalo se lepo uklapa i astronomi, koji nikad nisu sumnjali u postojanje jasnog poretka u kosmosu, poverovali su da između Marsa i Jupitera zaista mora postojati još jedna planeta.
U Lilientalu, kraj Bremena, 21. septembra 1800. nekoliko astronoma na glasu odlučilo je da osnuju udruženje astronoma sa zadatkom da se pretraži prostor između Marsa i Jupitera kako bi se našla nova planeta. Za predsednika je bio izabran J. Hieronimus Sreter (J. N. Schröter), pravnik i ljubitelj astronomije. A sekretar udruženja postao je F. K. Cah (F. X. de Zach). Odlučeno je da se nebo podeli na sektore i svaki član je imao da izradi kartu sazvezđa na svom delu neba. Udruženje je postalo poznato pod imenom "Nebeska policija". Čak je za buduću planetu bilo rezervisano ime Faetont (nesrećni sin boga Helija).

[причалица]

Međutim, nebeski policajci jednostavno nisu imali sreće. Prvog januara 1801. baš na predviđenoj razdaljini od Sunca (27,7), Đuzepe Pjaci (Giuseppe Piazzi, 1746-1826) koji nije bio član Policije pronašao je novo nebesko telo, osme prividne veličine. Pjaci mu je dao ime Ceres po rimskoj boginji plodnosti i braka, zaštitnici Sicilije.

http://razbibriga.net/clear.gif

Narednih godina pronađeno je jos nekoliko tela: 2 Pallas (1802), 3 Juno (1804), 4 Vesta (1807) itd. Ali ispostavilo se da nijedno to telo ipak nije dovoljno veliko za planetu kakva se zapravo očekivala. To što je pronađeno bila je samo velika gomila kamenja koja luta između Marsa i Jupitera.
Po svemu sudeći mogle su to biti i planete, po svemu sem po veličini. Zato su nazvane male planete, planetoidi i asteroidi jer podsećaju i na zvezde.

http://razbibriga.net/clear.gif
Najveći asteroid u poređenju sa Francuskom

[причалица]

Meteori

Noću, na nebu pokrivenom zvezdama, moguće je zapaziti zanimljivu pojavu prolaska meteora ili, kako se to obično naziva, pojavu zvezde padalice. Tada neko, dok se trag te "zvezde" vidi, pomisli želju u nadi da će mu se ona ispuniti.

Zvezde padalice ustvari predstavljaju nebeske pojave koje se dešavaju u zemljinoj atmosferi prilikom prolaska parčića kosmičke materije kroz nju. Pojava svetlog traga se zove meteor (od grčkog meteoron što znači "vazdušna pojava"). U bezvazdušnom prostoru tela određene veličine i sastava, koja se ne mogu videti optičkim putem jer su suviše mala i koja kruže oko Sunca nazivaju se meteoroidi. Onog trenutka kada, krećući se oko Sunca, Zemlja preseče putanju meteoroida on ulazi u zemljinu atmosferu, sagoreva i pri tome emituje svetlost koju mi vidimo a pojavu nazivamo - meteor. Ako je meteoroidno telo bilo veliko te ako nije u potpunosti sagorelo u zemljinoj atmosferi, ono pada na Zemlju ostavljajući na njoj ožiljak u vidu kratera određene veličine. To telo koje padne na površinu Zemlje se naziva meteorit. Godišnje na našu planetu padne oko 20 000 tona meteorskog materijala ali najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom.

[причалица]

Da bi se lakše proučavali, meteori se dele po pripadnosti određenom meteorskom potoku ili roju. Meterski potok, sama reč kaze, predstavlja skupinu meteoroida, eliptičnog izgleda, koja kruži oko Sunca, a meteorski roj predstavlja zgusnutiji skup meteorskih tela koji se takođe kreće oko naše zvezde. Kada Zemlja preseče neki potok ili roj onda se čini, zbog perspektive, kao da svi meteori dolaze iz jedne tačke na nebu. Tu tačku nazivamo radijant (od latinskog radiare što znači "zračiti"). U zavisnosti od toga u kom sazvezđu (ili blizu koje zvezde nekog sazvezđa) se nalazi radijant, meteorski potoci i rojevi dobijaju imena: Perseidi, Leonidi, Geminidi, eta-Akvaridi (u blizini zvezde eta u sazvezdju Vodolije), gama-Drakonidi i sl. Meteori koji ne pripadaju ni jednom potoku ili roju nazivaju se sporadici, a izuzetno sjajni meteori (nekad sjajniji i od punog Meseca) koji zaparaju nebo ( neki se mogu videti i danju!) uz zaglušujuću buku se nazivaju bolidi.

[причалица]

Inače brzine meteora variraju od 11 km/s do 72 km/s u zavisnosti od njihovog kretanja u odnosu na Zemlju neposredno pred ulazak u njenu atmosferu. Vidljivi trag najvećeg broja meteora koji se lako mogu uočiti na noćnom nebu (to su meteoroidi veličine zrna graška koji sagorevanjem i jonizacijom okolne atmosfere stvore vidljivi trag više desetina pa i stotina puta veći nego što je prečnik prvobitnog tela) nastaje negde na 130 km od površine Zemlje, a trag mu prestaje negde na 70 km. Komete tj. "zvezde repatice" prilikom prolaska kroz sunčev sistem ostave deo svog materijala koji se kasnije grupiše u meteorske potoke ili rojeve pod uticajem gravitacije okolnih tela (planeta, Sunca,...). Dešava se da se kometa u potpunosti raspadne i tada se oformi potok koji sadrži puno meteorskog materijala tako da kada Zemlja prođe kroz njega posmatrači uočavaju da svake sekunde neki sjajni meteor zapara nebo.Ta pojava je veoma zanimljiva ali i retka. Meteorski materijal je, pored kometskog, i asteroidnog porekla a ima dokaza da neki meteoriti, nađeni na Zemlji, potiču sa Marsa!

Podela po sastavu ovih tela bi bila na kamene (kojih je najviše), gvozdene i kameno-gvozdene, a u okviru ove tri kategorije postoji mnogo podkategorija koje preciznije opisuju pojedine meteorite. Pronalaženje meteorita otežava i činjenica da 70% površine Zemlje čini voda, a meteoriti ne biraju mesto gde će da padnu. Srećom, do sada (nadajmo se da će i od sada) veći komadi su padali van naseljenih područja (smatra se da je Sibirska eksplozija iz 1908. godine nastala udarom meteorita).

[причалица]

Kameni meteoriti se dele u dve osnovne grupe: hondrite i ahondrite. Najveći broj meteorita spada u grupu hondrita i oni su nastali za vreme ili kratko nakon rođenja Sunca i ostali su nepromenjeni 4.56 milijardi godina te zato predstavljaju dokaze ranog razvoja sunčevog sistema. Smatra se da neki hondriti predstavljaju ostatke neke susedne zvezde koja je davno završila svoj život kao supernova. Ahondriti su imali hondritsku strukturu pre nego što im je ona promenjen usled zagrevanja i udara o tlo. Oni su znatno ređi od hondrita i neki vode poreklo od asteroida Veste (eukriti) pa čak postoje i uzorci za koje se veruje da potiču sa Marsa (SNC meteoriti).
Određen mali broj meteorita (Marcinsonov meteorit-Murchinson) koji su pronađeni sadrže, pored gvozđa, silicijuma i magnezijuma, i kiseonik, azot, vodonik, ugljenik pa i vodu tako da ovi meteoriti mogu biti uzročnici pojave okeana, atmosfere te stoga i života na Zemlji. Kako izgleda jedan kameni meteorit može se videti na slici. To je meteorit koji je pao u Meksiko blizu mesta Aljende (Allende) 8. februara 1969. godine. Ovaj meteorit je nastao tokom vremena postojanja solarne magline pre 4.56 milijardi godina i bogat je međuzvezdanim zrncima (ostacima neke zvezde koja je živela i eksplodirala pre nastanka našeg Sunca).

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Sjajni meteor (bolid) koji pripada potoku Leonida snimljen iz Kalifornije 18. novembra 1995. godine u 11h45m22s UT.

http://razbibriga.net/clear.gif

[причалица]

Gvozdeni meteoriti predstavljaju delove raspršenih jezgara asteroida a, kako im ime kaže, sastoje se najvećim delom od gvozđa (90%), sa primesama nikla, kobalta i drugih metala. Po udelu nikla dele se na tri grupe (ovde poređane po rastućem sadržaju nikla): heksahedriti, oktahedriti i ataksiti. U istočni Sibir (Rusija) 12. februara 1947. godine pao je najveći meteorit zabelezen u modernoj istoriji. To se desilo u sred bela dana u 10 sati i 38 minuta po lokalnom vremenu. Vatrena lopta se kretala brzinom od 14.5 km/s i raspala se u zemljinoj atmosferi na visini od, otprilike, 6 km, a zemlja je bila posuta sa 20000 kg meteoritskog materijala (slika). Ovaj meteorit je poznat pod nazivom Sihote - Alinski meteorit.

Od kameno-gvozdenih meteorita najviše ima mezosiderita i palasita a sadrže određeni procenat gvozđa, nikla ali i kiseonika, ugljenika, azota i sličnih hemijskih elemenata. Od ove vrste meteorita zanimljiv je Brenamski meteorit (Brenham, Kansas, USA) koji spada u klasu palasita, i nađen je 1882. godine. Slika prikazuje tanke listiće ovog meteorita kroz koje je propuštena svetlost.

U veoma retke meteorite spada Ebi meteorit (Abee, Alberta, Canada) i prikazan je na slici. Ovaj meteorit je enstatskihondrit i sadrži veoma malo kiseonika jer u vreme kada je nastao, pre 4.49 milijardi godina, on se nalazio u delu solarne magline koja je bila siromašna kiseonikom. Zbog navedene činjenice i poznavanja sadašnjeg sunčevog sistema, smatra se da je ovaj meteorit nastao negde u blizini planete Merkur.

[причалица]

Najveći do sada otkriveni meteorit nalazi se u Namibiji nedaleko od mesta Grutfontejna (Grootfontein). Meteorit je dobio naziv Hobo po farmi Hobo na kojoj leži zariven jedan meter u zemlju. Hobo je otkriven 1920. godine, težak je oko 60 tona, a dimenzije su mu 295 x 284 cm (ima oblik nepravilnog četvorougla).
Najveći meteorit koji je pomeren sa mesta na koje je pao nalazi se u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku. Ovaj meteorit, težak nešto više od 34 tone, je 1897. godine admiral Robert Pirij (Robert Peary) doneo sa Grenlanda.

[причалица]

Opšte karakteristike meteorskog roja

Za vreme meteorskog roja može se videti mnogo više meteora nego što bi se videlo van ove pojave. Kometa na svom putu oko Sunca gubi deo materije koji se rasipa duž njene putanje. Ako ta putanja preseče Zemljinu putanju, meteorski roj će nastati kada Zemlja bude naišla na materijal. Posmatrajući roj, čini nam se da svi meteori izleću iz jedne tačke, koja se zove radijant. Radijant u suštini ne postoji jer je posledica perspektive. Postoji više meteorskih rojeva u toku godine. Naziv meteorskog roja i meteora dobija se po sazvežđu u kome se nalazi radijant. U meteorskom roju imamo dva tipa meteora: one koji pripadaju meteroskom roju (izleću iz radijanta) i one koji ne pripadaju meteroskom roju (izleću van radijanta), takozvani sporadici. Glavna karakteristika meteroskog roja je broj ZHR i predstavlja zenitalni prosek po satu. To je verovatan broj meteora koji će se videti u toku jednog sata, a koji pripadaju meteroskom roju.

[причалица]

Prikaz meteorskih rojeva u toku godine

Naziv roja Granični datumi pojave ZHR
1. Kvadrantidi 1-6. januar 90
2. Južni Koronidi 14-18. mart 5
3. Aprilski Liridi 19-24. april 12
4. Eta Akvaridi 1-8. maj 45
5. Junski Liridi 10-21. jun 9
6. Ofijuhidi 17-26. jun 4
7. Kaprikornidi 10. juli - 15. avgust 6
8. Beta Akvaridi 15. juli - 15. avgust 19
9. Južni Piscidi 15. juli - 20. avgust 5
10. Alfa Kaprikornidi 15. juli - 25. avgust 4
11. Perseidi 25. juli - 18. avgust 80
12. Cignidi 19-22. avgust 3
13. Orionidi 16-26. oktobar 25
14. Tauridi 20. oktobar - 30. novembar 8
15. Cefeidi 17-11. novembar 8
16. Leonidi 15-19. novembar 10
17. Fenicidi 4-5. decembar 6
18. Geminidi 7-15. novembar 80
19. Ursidi 17-24. decembar 9

ZHR je Zenitna Časovna aktivnost ili frkevencija (оd engl. ZHR - Zenithal Hourly Rate) predstavlja broj meteora koje bi video posmatrač za sat vremena posmatranja pod ''savršenim'' slovima ako bi radijant meteorskog broja bio u zenitu.

[причалица]

Posmatranje meteora

Prilikom posmatranja meteorskog roja prvo treba odrediti gde je radijant (pomoću karte gde je ucrtan radijant), i zatim izabrati polje na nebu u koje će posmatrač da gleda najviše vremena. To ne mora da bude okolina radijanta, ali se ona najčešće uzima. Zatim treba odrediti graničnu magnitudu mesta posmatranja. To se radi pomoću metoda takozvanih poligona. Treba izbrojati sve zvezde koje se vide golim okom u oblasti poligona i one koje ga graniče. Prema posebnim tabelama za svaki rezultat brojanja određuje se granična magnituda. Ako je ona 5.3, to znači da se sa tog mesta neće videti meteori slabiji od 5.3 magnitude. Kada se pri vizuelnom posmatranju uoči meteor, treba odrediti i zabeležiti:

da li je sporadik ili pripadnik roja (ako je sporadik napisati S, ako je pripadnik roja napisati odgovarajuću oznaku za svaki roj, npr. za Perseide 'P', za Leonide 'L', za Geminide 'G'...).

[причалица]

Kolika je magnituda meteora (imajući u vidu graničnu magnitudu, znamo u kom opsegu treba odrediti magnitudu meteora. Ovo se, naravno, odnosi na gornju granicu, pošto ćemo sve sjajnije meteore od granične magnitude videti). Određivanje magnitude meteora je relativno subjektivan princip. Treba uočiti sjajnije zvezde u okolini radijanta i saznati (uz pomoć atlasa) njihove magnitude. Kada se uoči meteor, potrebno je uporediti magnitudu meteora i magnitudu zvezde. Prema tome, svaki posmatrač subjektivno određuje magnitudu. Naravno da je subjektivno određivanje slično među posmatračima. Ako je magnituda meteora manja od -3, onda se taj meteor smatra za bolid (fireball). Bolide često prati zvuk nalik grmljavini koji nastaje pri velikom trenju o Zemljinu atmosferu. Ponekad se bolid raspadne na dva ili više delova. U tom slučaju treba beležiti magnitudu pre raspadanja.

Treba beležiti vreme na svakih deset do petnest minuta.
Treba beležiti oblačnost svaki put kada se ona menja. Nebo može da bude 0%-100% oblačno.
Ne treba praviti veće pauze u posmatranju od 20 minuta, ali se može napraviti više pauza u toku noći. Tom prilikom pri obradi podataka treba izračunati 'Teff', odnosno efektivno provedeno vreme u posmatranju.
Ako se desi da je meteroski roj veoma "bogat", treba zapisivati samo sjajnije meteore.

[причалица]

Zanimljivosti - Zemljin rođendan

Dana 23. oktobra 2004. godine, po velikom engleskom biskupu Ašeru, kosmos, a sa njim i naša Zemlja, slave 6008. rođendan – za inat svim analizama radioaktivnih izotopa ugljenika. Naime, posle iscrpljujućih analiza Svetih spisa i Biblije, James Ussher (1581–1656), nadbiskup u Armaghu, vrhovni pelat čitave Irske i zamenik dekana Trinity koledža u Dablinu, obelodanio je da je prvi dan nastanka kosmosa bio u nedelju 23. oktobra 4004. godine pre Hrista.
Koristeći dalje svoju hronologiju, Ašer je odredio i druge datume iz Biblije. Na primer, naši grešni preci Adam i Eva proterani su iz rajskog vrta u ponedeljak 10. novembra 4004. godine p.n.e. Da stvar bude još ozbiljnija pobrinuo se Ašerov savremenik i tadašnji dekan univerziteta u Kembridžu John Lightfoot (1602–1675). On je još 1644. godine napisao da je "čovek stvoren na Svetu trojicu trećeg sata dana ili u 9 časova pre podne", a dve godine kasnije objavljuje da je to bilo u septembru, na dan jesenje ravnodnevice. Brojeći godine unazad, precizno je odredio da je Isus Hristos rođen tačno 3928 godina posle nastanka sveta. Sama ideja o približno 6000–godišnjoj istoriji Zemlje već je na neki način postojala u to vreme: u Šekspirovoj drami "AS YOU LIKE IT" (čin 4, scena I) W. R. Brice (1981) je uočio rečenicu: "Jadni svet je bezmalo šest hiljada godina star". Upravo to je Ašer i napisao 1650. godine (englesko izdanje na latinskom, 1658): u Bibliji piše da je slavnog vavilonskog kralja Nebuchadnezzara smrt zadesila 3442 godine posle nastanka sveta. Pošto je istorijska činjenica da je ovaj kralj umro 562 p.n.e., iz računice da je 3442 + 562 = 4004 bilo je logično da je to godina nastanka sveta. Te godine nedelja najbliža jesenjoj ravnosnevici (po Lajtfutovom računu) padala je 23. oktobra. Iz svega ovoga zaključeno je da su Zemlja i Nebo stvoreni "u noći koja je prethodila 23 danu oktobra". Ašeru je takođe bilo jako važno da odredi i druge važne datume, kao što je na primer bio Potop. Pošto su mu bila dostupna četiri različita podatka o vremenu proteklom od nastanka sveta do Potopa: iz Hebrejskog teksta (1656 godina), iz Samarićanske tore ili pentateuha (1307 godina), iz Septuagintske verzije (2242 godine) i Etijopijskog teksta (2262 godine) njemu se kao najlogičniji učinio podatak iz Hebrejskog teksta.

[причалица]

Šta se dešava? Ako se uzme da je (po Ašeru) svet nastao 4004 p.n.e., a da je (po Lajtfutu) Hristos rođen 3928 godina po nastanku sveta, dolazimo do zaključka da je Hristos rođen 76. godine pre naše ere. Nešto stvarno ne štima ... Ma kao ovo nama danas izgledalo smešno, treba reći da su ljudi stolećima ove podatke uzimali kao veoma pouzdane. Čak i danas postoji na Zapadu (čitaj: u Americi) mali ali veoma moćan lobi tzv. modernih kreacionista (poklapaju se sa pojavom tekstova Whitecomba i Morrisa 1961) koji zagovaraju teoriju da je čitava geološka istorija duga ne milionima godina, već najviše 6 do 10.000 godina. Oni su uspeli da daju odgovor na glavno pitanje antikreacionista o tome kako objasniti postojanje tolikih fosilnih ostataka u zemlji. Njihov odgovor je bio prost: To su ostaci posle Potopa. A pošto su sisari imali veći mozak od ostalih stvorova, pa su samim tim bili i pametniji, oni su stizali do uzvišenja da bi izbegli nadolazeću vodu, pa je to razlog zašto se njihovi ostaci nalaze pliće zakopani u sedimente!
Dalje, moderna nauka ("evolucionisti") tvrdi sa je Kameno doba trajalo najmanje 100.000 godina i da je svetska populacija Neandertalaca i Kromanjonaca konstantno iznosila negde između 1 i 10 miliona jedinki. Pošto se zna da su sahranjivali svoje mrtve, kreacionisti su odredili da je sahranjeno najmanje 4 miliona njihovih tela. Ako bi vremenska skala savremenih evolucionista bila ispravna, mnogi od tih 4 miliona skeleta bi ležalo po Evropi, a zna se da je do danas pronađeno svega nekoliko desetaka ostataka skeleta iz tog doba. Njihov zaključak je prost: Kameno doba je trajalo svega kratko – jedva nekoliko stotina godina.

[причалица]

Dalje, uobičajena slika koju nam nude evolucionisti je da je tokom 100.000 godina Kamenog doba čovek postojao kao lovac i sakupljač, da bi se tek pre nekih 10.000 godina počeo baviti poljoprivredom. Pošto arheološki nalazi potvrđuju da je tadašnji čovek bio iste inteligencije kao i današnji, kreacionistima nije logično da niko od navedenih 4 miliona ljudi nije mogao desetinama hiljada godina da ukapira da se iz nekakvog semena mogu uzgajati korisne biljke. Zato smatraju da su ljudi bez poljoprivrede živeli takođe samo nekoliko stotina godina.
I tako dalje. Koga interesuje, može da proučava tekstove rodonačelnika modernog kreacionizma amerikanca dr Duana T. Gisha, biohemičara i podpredsednika Instituta za istraživanja postanka. (Gish. D. T. 1979. "Evolution ? The fossis say no!", San Diego: Creation-Life Books. Ili Gish, D. T. I 9~5. "Evolution: the Challenge Of the Fossil Record". San Diego: Creation-Life Books.)
Danas u Americi postoje savezne države (uglavnom na Jugu) u čijim se školama i univerzitetima kao zvanično učenje plasira upravo kreacionizam, dok se Darvin i njegova evolucija izvrgavaju ruglu i podsmehu. Možda nama ovo izgleda smešno i kao traćenje vremena ali treba reći da je to samo jedan od vidova opšteg zaglupljivanja neuke raje, a da tih vidova ima bezbroj.
Od mnogih, navešću samo jedan, koji je kod nas u poslednje vreme dobio razmere epidemije, naročito među mladim i naročito među devojkama. Još u staroegipatskim i grčkim rukopisima tadašnjih naučnika imamo zabeležene njihove uzaludne jadikovke vezane za sastavljače horoskopa i njihov poguban uticaj na tadašnji svet. Iako je od tada prošlo više hiljada godina, a nauka dostigla neslućene domete, ni danas nije bolje, već izgleda kao da je mnogo gore.

[причалица]

Pomračenje Sunca

Pomračenje Sunca je pojava koja je oduvek privlačila pažnju običnih ljudi i naučnika...

http://razbibriga.net/clear.gif
Pomračenje Sunca nastaje kada se Mesec postavi između Sunca i Zemlje pa posmatračima sa Zemlje zakloni Sunce.

http://razbibriga.net/clear.gif
Delimično pomračenje Sunca je slučaj kada Mesec zakloni samo deo Sunčevog diska.

http://razbibriga.net/clear.gif
Prstenasto pomračenje nastaje kada je prividni prečnik Meseca manji od Sunčevog tako da se oko Mesečevog diska vidi svetli prsten Sunca.

U jednoj godini može biti najviše sedam pomračenja: tri Mesečeva i četiri Sunčeva ili dva Mesečeva i pet Sunčevih.
U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunčeva (slučaj iz 1984.)

[причалица]

Mesečeva senka se kreće po zemlji brzinom od preko 3000 km/h.
Najveći broj Sunčevih pomračenja je pet (1935. zatim 2206.), a Mesečevih tri.
Najduže totalno pomračenje traje 7 minuta i 31 sekundu. Ovoliko dugo pomračenje do sada nije još zabeleženo, ali...
Najduže prstenasto pomračenje traje 12 minuta i 24 sekunde.
Najstariji zapis o jednom pomračenju Sunca potiče iz Kine. Podaci nisu sasvim pouzdani, ali najverovatnije se radi o pomračenju od 22. oktobra 2136. godine pre nove ere.
...najduže posmatranje jednog totalnog pomračenja trajalo je 72 minuta! Za vreme pomračenja Sunca od 30. juna 1973. tim naučnika je avionom Konkord leteo toliko u Mesečevoj senci i pratio pomračenje.
Linija totaliteta na Zemljinoj površini može biti široka do 272 km. Najčešće je ona uža od ovoga.
Pomraćenje Sunca se vidi samo na ograničenom području na Zemlji. U jednom mestu na Zemlji totalno pomračenje se dogodi jednom u tri do četiri veka.
Najduže totalno pomračenje Sunca u novije vreme zabeleženo je 20. juna 1955. na Filipinskim ostrvima. Pomračenje je trajalo 7 minuta i 8 sekundi.
Najduče totalno pomračenje Sunca u periodu od 2004. g. pre n.e. do 2526 g. n.e. bice 16. jula 2186. i trajaće 7 minuta i 29 sekundi.
Pomračenje Meseca se vidi svuda na Zemlji gde je Mesec iznad horizonta.
Prosečno u jednom veku bude 66 totalnih pomračenja Sunca.
U ovom veku biće ukupno 228 pomračenja Sunca od čega 145 centralnih (totalnih i prstenastih). U XXI veku biće 224 pomračenja Sunca od čega 144 centralnih.

[причалица]

Zemljin trojanac

http://razbibriga.net/clear.gif

Novi Trojanac je u zelenom kružiću. Putanja mu osciluje oko Lagranžove tačke L4 Sunce-Zemlja (60° ispred Zemlje), putujući između najbližeg prilaska Zemlji i najbližeg prilaska tački L3 (180° od Zemlje), sa periodom od oko 395 godina. Udaljenost od Sunca mu varira između 0,81 AJ i 1,19 AJ. Nikad nije bliži Zemlji od 20 miliona km, što je 50 i više puta dalje od Meseca, i orbita će biti stabilna još najmanje 10.000 godina.

Otkrićem ovog pratioca, koji ima samo 285 metara u prečniku, Zemlja se upisala u neveliku knjigu kao četvrta planeta u Sunčevom sistemu koja deli svoju orbitu sa nekim asteroidom.

[причалица]

nastavak:

Ako zamislimo Zemlju i njen asteroid kao veliki časovnik, sa Suncem u sredini, asteroid ide otprilike dva sata ispred Zemlje.

Međutim, asteroid ponekad ode toliko daleko ispred Zemlje da se nađe na suprotnoj strani od nas u odnosu na Sunce, kaže Martin Konors sa kanadskog univerziteta Atabaska u Alberti. On je objavio svoj rad i svojih kolega u poslednjem broju časopisa „Nature“.

Asteroidi predstavljaju veliko svemirsko kamenje koje se okreće oko Sunca, a ono koje deli svoju orbitu sa nekom planetom zovemo Trojancima. Naučnici su do sada otkrili nekoliko oko Marsa i Neptuna i bezmalo 5.000 oko Jupitera. Zapaziti neki na Zemljinoj orbiti sa Zemlje je teško zato što se njegova potencijalna lokacija uvek nalazi na dnevnom nebu.

[причалица]

nastavak:

Novootkriveni objekat, sa oznakom 2010 TK7, otkriven je prošle godine uz pomoć Nasinog satelita WISE (Wide-field Infrared Survey Explorer), lansiranog 2009. godine. Konors i njegove kolege su uspele da ga ulove velikim teleskopom (3,6 m) sa Havaja, i dovoljno precizno odrede orbitu da bi se uverili da se radi o Trojancu.

http://razbibriga.net/clear.gif
Putanja Zemljinog Trojanca. Sunce je u centru, a Zemlja dole. Asteroid je beo, a njegova putanja zelena.

[причалица]

PODELA ASTEROIDA

Prema položaju u Sunčevom sistemu sve asteroide možemo razvrstati na nekoliko grupa. Najbliži Suncu zu Zemljini Presretači, asteroidi koji na putu oko Sunca dolaze u blizinu Zemlje (NEAs, Near-Earth`s Asteroids). Zatim slede Glavni asteroidni pojas, Trojanci i Kentauri.

Presretači - postoje tri velike familije ovih asteroida:

- Atens: velika poluosa im je manja od 1 a.j. a afel im je na 0,983 a.j. od Sunca.
- Appolos: velika poluosa je veća od 1 a.j. a perihel im je na 1,017 a.j. od Sunca
- Amors: njihov perihel je negde između 1,017 i 1,3 a.j.

http://razbibriga.net/clear.gif

Marsovi Trojanci - To su asteroidi koji leže u Lagržovim tačkama na Marsovoj orbiti (5261 Eureka i 1998 VF31) [o Trojancima pogledajte nize pod "Jupiterovi trojanci"].

[причалица]

nastavak:

Glavni pojas

Oko 95% svih poznatih asteroida se kreće po orbitama između Marsa i Jupitera, na rastojanju od oko 2,0 do 4 a.j. od Sunca i to je glavni astroidni pojas.

U pojasu se opažaju na određenim distancama od Sunca koncentracije orbita asteroida razvrstanih u familije asteroida: Hungarias, Floras, Phocaea, Koronis, Eos, Themis, Cybeles i Hildas. Ali postoje i pusta područja bez asteroida (Kirkvudove praznine).

Duž pojasa, sa povećanjem razdaljine od Sunca, menjaja se struktura asteroida pa tako i čitav pojas možemo podeliti na unutrašnji i spoljašnji. U unutrašnjem preovlađuju silikatni asteroidi (60%) dok je karbonskih malo (10%). U spoljnjem delu pojasa stvar je obrunuta jer ima znatno više karbonskih (80%) nego silikatnih asteroida (15%).

Pojas inače deli ceo Sunčev sistem na spoljašnji i unutrašnji.

[причалица]

nastavak:

Kirkvudove praznine

Postojanje praznina u asteroidnom pojasu je jos 1857. predvideo američki matematicar i astronom Daniel Kirkvud (Daniel Kirkwood) što je 1866. i potvrđeno. Objašnjenje je sledeće.

http://razbibriga.net/clear.gif
Na dijagramu se uočavaju Kirkvudove praznine na 2,5 a.j. (rezonanca 3:1), 2,8 a.j. (5:2), 2,9 (7:3) i 3,2 a.j. (2:1). Na rastojanju od 3,9 (3:2) i 5,2 (1:1) postoji koncentracija asteroida. Na 4,2 a.j. (4:3) nalazi se asteroid Thule.

Orbitalni periodi asteroida su kraći od orbitalnog perioda Jupitera. Asteroid sa velikom poluosom od npr. 3,2 a.j. načini dva prolaza po svojoj putanji za vreme jedne Jupiterove revolucije i tu se dakle radi o odnosu 2:1. To znači da će se asteroid i Jupiter naći u istom međusobnom položaju posle svake dve revolucije asteroida pa je uticaj Jupiterove gravitacije na asteroid diktiran ovim odnosom: dva prema jedan. Stalno ponavljanje ovog uticaja dovodi do izmene velike poluose orbite asteroida usled čega u asteroidnom pojasu nastaju "praznine", područja bez asteroida.

Ovakve rezonance, tj. pojačavanje gravitacionog dejstva Jupitera na putanje asteroida, javljaju se pri sledećim odnosima orbitalnih perioda asteroida i Jupitera: 4:1, 7:2, 3:1, 5:2, 7:3 i 2:1 i one su uzrok nastanka pomenutih praznina. Međutim pri odnosu 3:2 (što je slučaj kod asteroidne grupe Hilda), 4:3 (Thule) i 1:1 (Trojans) naprotiv dolazi do koncentracije asteroidnih putanja. Potpuno objašnjenje pitanja zašto neke rezonance dovode do stvaranja praznine, a neke do koncentracija orbita još nije pronađeno.

[Zolton]

Pricho, mogla bi da se ubacis u SAS buducu Srpsku Svemirsku agenciju :)

[причалица]

nastavak:

Unutrasnji pojas
Postoji samo jedna poznata grupa asteroida u unutrašnjem asteroidnom pojasu: Hungarias. Danas je poznato oko 100 ovih asteroida. Oni imaju veliku poluosu od 1,91 a.j. pa su stoga njihovi orbitalni periodi manji od jedne četvrtine ovog Jupiterovog perioda. Hungarias imaju skoro kružne orbite (srednji ekscentricitet je 0,08), ali veliku inklinaciju, srednja je 22,7.

U ovoj grupi asteroida postoji bar jedna porodica. Zbog malog ekscentirciteta orbita srednja perihelna razdaljina ovih asteroida je 1,76 a.j. Prema tome tipican "Mađar" ne može da prođe blizu Marsa čiji afel je na razdaljini od 1,67 a.j. Nekoliko Hungaria asteroida međutim predstavljaju izuzetak od ovog pravila.

Spoljašnji pojas
U spoljni asteroidni pojas ulaze asteroidi koji načine najviše dve revolucije u toku jednog Jupiterovog orbitalnog perioda. Postoje 3 grupe asteroida u spoljnem delu pojasa: Cybeles, Hildas i Thule, nazvani po najniže numerisanim asteroidima svake grupe.

[причалица]

nastavak:

Jupiterovi Trojanci

Trojanci su zapravo dve grupe asteroida i zanimljivi su po tome što leže na Jupiterovoj putanji, jedna 60° ispred, a druga 60° iza Jupitera. Postojanje nebeskih tela na ovim pozicijama predvideo je jos 1772. francuski matematičar i astronom J. L. Lagranž (Joseph-Louis Lagrange) na osnovu teorije stabilnih tačaka ravnostranog trougla koji čini sistem tri tela, u ovom slučaju, Sunca, Jupitera i asteroida. Zbog gravitacionog dejstva ostalih planeta, pre svega moćnog Saturna, sistem Sunce – Jupiter -Trojans nije pravi trotelni sistem i većina Trojanaca se ne nalaze tacno u Lagranžovim tačkama već osciliraju oko ovih tačaka pod uglom izmedju 45° i 80° gledano sa Jupitera, a za potpun ciklus treba im od 150 do 200 godina.

Lagranževa predviđanja potvrđena su 1906. kada je Maks Volf (Max Wolf) otkrio asteroid 588 Achilles ispred Jupitera. Iste godine pronađen je i 617 Patroclos koji je lociran iza Jupitera. Zatim je pronađen 624 Hector, opet ipred Jupitera.

Nazivi ovih asteroida bili su odlučujući za imenovanje cele familije asteroida. Odlučano je da se cela porodica nazove Trojan, a njeni članovi da dobiju imena po ratnicima Trojanskog rata koji se pominju u Homerovoj Ilijadi. Asteroidi koji prethode Jupiteru dobijaju imena po grčkim ratnicima, a oni drugi po trojanskim. Izuzetak od ovog pravila su dva "špijuna". Tako se Hektor nalazi u "grckom logoru", a Patroklo u trojanskom.

Mada je svega oko 160 Trojanaca numerisano fotografski snimci su pokazali da ima oko 2300 +/- 500 takvih asteroida prečnika veceg od 15 km. Oko 1300 njih je locirano u blizini prethodece Lagranžove tacke i 1000 blizu prateće.

[причалица]

nastavak:

CENTAURS

Nekoliko asteroida koji se nalaze u spoljašnjem delu Sunčevog sistema nose zajednički naziv Centaurs. Njihove orbite su veoma nestabilne i lako se remete u prolazu pored velikih planeta.

2060 Chiron kruži oko Sunca između Saturna i Urana. 5335 Damocles dolazi u blizinu Marsa dok mu je afel negde iza Urana. 5145 Pholus opet ima putanju kola leži izmedju Saturna i Neptuna. Neki od ovih objekata možda i nisu asteroidi već komete.

TRANS NEPTUNIAN OBJECTS (TNO)

Daleka pučina Sunčevog sistema nije prazna. Otkriveno je stotinjak malih planeta na distanci gde smo verovali da leži samo Neptunova putanja. Neki od ovih planetoida imaju i 800 km u prečniku.

Sudbine....nekih asteroida su neobicne. Sumnja se naime da su neki sateliti zapravo zarobljeni asteroidi. To je najverovatnije slučaj sa Marsovim satelitima Deimos i Phobos, sa svim Jupiterovim spoljnim satelitima itd.

[причалица]

I na Marsu tokom zime pada sneg, ali se on prilično razlikuje od “ovozemaljskog”. Za razliku od našeg snega koji se sastoji iz vode, sneg na Marsu čine kristali ugljendioksida.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Umetnička vizija snega na Marsu

Pošto se Marsova atmosfera u najvećem procentu sastoji iz ugljendioksida, u toku zime kada se temperatura na polovima spusti toliko nisko da se alkohol može smrznuti, gas se kondenzuje i formiraju se sitne pahuljice snega.


Naučnici sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) su uspeli i da izračunaju veličinu pahuljica, na osnovu podataka prikupljenih sa oba pola Crvene planete, prenosi “Live Science”.

Oni su utvrdili da su pahuljice sa južnog pola nešto manje od onih sa severnog pola, ali su u svakom slučaju mnogo manje od Zemaljskih pahuljica.

Veličinu pahuljica sa Marsa, naučnici su uporedili sa veličinom crvenih krvnih zrnaca. Tokom zime, snežni oblaci lebde nad Marsom, pokrivajući ne samo polove već i velike delove planete na polovini puta do ekvatora.

Podatke o snežnim oblacima NASA je prikupljala duže od decenije, pomoću dve letelice – Marsovog globalnog geometra (MGS) i Orbitalnog istraživača Marsa (MRO).

Naučnici su izučavali temperaturu i pritisak u atmosferi, koje je zabeležio MRO da odrede kakvi su uslovi neophodni za formiranje snežnih čestica. Takođe su analizirali podatke MGS-ovog laserskog uređaja koji je merio koliko je vremena potrebno laserskim zracima da se odbiju od površine planete.

Ponekad su se zraci vraćali brže, zbog toga štos u se odbili od oblaka u atmosferi Marsa.

Analizirajući količinu svetlosnih zraka koje su oblaci odbili, naučnici su izračunali gustinu ugljendioksida u oblacima. Uporedili su te podatke u zavisnosti od godišnjih doba na planeti i utvrdili kolika je ukupna masa snežnih čestica, njihova količina i veličina.

Zaključili su da pahuljice na severnom polu veličine između osam i 22 mikrona (milioniti deo metra), a one na jugu između samo četiri i 13 mikrona.

izvor: www.blic.rs

[Moonster]

NASA pronašla još leda na Mesecu


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg


Stručnjaci NASA-e primetili su svetlije tačke na fotografijama kratera Šeklton, koji se nalazi na Južnom polu Meseca. Tačke se rasprostiru na četvrtini površine kratera, a pretpostavlja se da je reč o raspršenom ledu.Lunarni izvidnički orbiter (LRO) poslao je podatke koji govore da bi led mogao činiti čak 22 procenta površine južnog kratera. Ovi detalji mogli bi pomoći naučnicima da otkriju način nastanka kratera.

- Merenje svetlijih tačaka nas zbunjuje već dve godine. Takvu njihovu raspoređenost nismo očekivali - saopštila je NASA.
- Praktično, svako merenje koje se odnosi na led i druge promenljive sastojke na Mesečevoj površini, donosi neko iznenađenje, zbog niskih temperatura unutar njegovih polarnih kratera - navodi se u saopštenju.

LRO je napravio do sada najdetaljniju mapu kratera Šeklton, koristeći laser u osvetljavanju unutrašnjosti kratera i mereći njegova prirodna refleksivna svojstva.Krater, nazvan po istraživaču Antarktika, Ernestu Šekltonu (http://sr.wikipedia.org/sr-el/Ernest_Shackleton), dubok je 3,2 i širok više od 19 kilometara.Mala iskošenost Mesečeve ose razlog je što je unutrašnjost Šekltonovog kratera konstantno u mraku, i zbog toga u njoj vladaju izuzetno niske temperature, kao što je slučaj sa još nekoliko kratera na Mesečevom Južnom polu.


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FyI7Lkw9ca0

Izvor: trojka.rs

[Moonster]

"Vojadžer" blizu granice Solarnog sistema


Letelica “Vojadžer 1”, lansirana sa Zemlje 1977. godine, biće prvi objekat koji je napravila ljudska ruka a koji je izašao iz Sunčevog sistema, što će se dogoditi u sledećih godinu-dve, najavili su naučnici američke svemirske agencije NASA.

http://razbibriga.net/imported/2012/06/254096_vojadzer1napustasolarnisistemafp_-1.jpg?ver=1340476982

- Bližimo se granici Solarnog sistema – izjavio je Ed Stoun, naučnik Kalifornijskog instituta za tehnologiju u Pasadeni.

“Vojadžer 1” se sada nalazi milijardama kilometara van orbita planeta našeg sistema, ali je i dalje u njemu, detektujući solarne vetrove i naelektrisane gasove izbačene sa Sunca, preneli su američki mediji.

- Na osnovu novih podataka sa letelice, NASA je prošle nedelje objavila da se “Vojadžer 1” bliži “heliopauzi”, za koju naučnici veruju da je granica između našeg Sunčevog sistema i međuzvezdanog prostora – rekao je Erik Kriščan, istraživač NASA-e.

Takozvana heliopauza je tačka u kojoj staju solarni vetrovi, a magnetna polja se pomeraju od Sunčevog sistema do dubokog svemira.
- Poslednji podaci govore da smo u novoj oblasti, u kojoj se stvari mnogo brže menjaju – kaže Stoun.

http://razbibriga.net/imported/2012/06/254097_vojadzer1wiki_ff-1.jpg?ver=1340477003

Letelice “Vojadžer 1” i njen sestrinski brod “Vojadžer 2”, koji je takođe lansiran 1977, istražile su sve spoljne planete Solarnog sistema, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun, tokom osamdeset godina prošlog veka.

“Vojadžer 1” je 2004. prešao granicu nazvanu “šok kraja”, gde solarni vetrovi usporavaju dok se prvi put sreću sa međuzvezdanim prostorom. Neki naučnici misle da je to ivica Solarnog sistema, mada debate oko toga gde on tačno završava ne jenjavaju.

- Ono što najviše iznenađuje u vezi spoljnih ivica Solarnog sistema je njihova dinamika – kaže Kriščan. – Iako je spoljni Sunčev sistem veoma dobar vakuum, svašta se tu događa. Idemo tamo gde niko pre nije bio. –

Podaci sa oba “Vojadžera” stalno pružaju neverovatna otkrića o fizičkoj strukturi Solarnog sistema.
- “Vojadžer” nas stalno iznova iznenađuje. Stvarno mislim da je ova misija jedna od najuspešnijih projekata NASA-e. To što oba “Vojadžera” i dalje dobro funkcionišu, skoro 35 godina nakon lansiranja, i šalju na Zemlju važne naučne podatke sa udaljenosti od 16 milijardi kilometara, je stvarno neverovatno. Za oko 200.000 godina jedna od tih letelica će se možda približiti i drugoj zvezdi – istakao je Kriščan.



Bez podataka sa letelica za desetak godina


Iako će “Vojadžeri” izgubiti moć odašiljanja podataka na Zemlju negde između 2020. i 2050. godine, obe letelice će nastaviti svoje putovanje u duboki svemir.
- One će leteti zauvek – zaključio je Stoun.


Zajedno sa "Pionirima" u duboki svemir

Letelica “Pionir 10”, lansirana 1972, je trenutno na udaljenosti od 271 AU od najbliže zvezde Proksime Kentauri. Od februara ove godine brzina letelice od Sunca je oko 12.046 kilometara na sat, što je dovoljno da “pobegne” iz Solarnog sistema. “Pionir” je sada udaljen oko 105 AU od Sunca, a od Zemlje oko 104 AU.
Ukoliko sve bude išlo kako treba, “Pionir 10” i njegova sestrinska letelica “Pionir 11” pridružiće se “Vojadžeru” tokom napuštanja Solarnog sistema i ulaska u međuzvezdani prostor, u generalnom pravcu ka zvezdi Aldebaran.

Izvor: Blic.rs

[причалица]

Robot NASA-e "Kjuriositi" (Curiosity) spustio se danas na Mars, gde će početi dvogodišnju misiju pronalaženja dokaza da su na crvenoj planeti nekada postojali uslovi za život, a na zemlju su već stigle prve slike koje je rover snimio.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Točkovi "Kjuriositija" na površini Marsa: Trenutak za istoriju

Na jednoj od njih se vidi točak letelice.

Letelica "Kjuriositi", najambicioznija i najveća mašina koja je ikada poslata u kosmos, poletela je sa Zemlje u novembru prošle godine i prešla je put dug 560 miliona kilometara.

Rover, koji je poznat i pod nazivom Marsova naučna laboratorija, opremljena je insutrumentima za ispitivanje stene u krateru Gejl, jednom od najvećih udubljenja na Marsu, u potrazi za mogućim pokazateljima da su na toj planeti nekada živeli mikroorganizmi.

Misija "Kjuriositija", u prevodu "radoznalost", košta 2,5 milijarde dolara a sonda je do sada najsofisticiranija koja je pošla put Marsa. Ona nosi visokorazvijenu opremu za analizu stena i zemljišta Marsa.

Sonda ima 900 kilograma i veličine je malog terenskog automobila.


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=yIUQ3MZ8yMs

izvor:www.blic.rs

[причалица]

Naučnici su dugo smatrali da tektonske ploče ne postoje nigde drugde u Solarnom sistemu osim na Zemlju, međutim istraživači Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu otkrili su da ovaj geološki fenomen, u koji spada kretanje ogromnih kontinentalnih ploča ispod površine planete, postoji i na Marsu.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
An Jin smatra da Mars ima dve tektonske ploče

- Mars je u primitivnoj fazi tektonskih ploča. To nam daje uvid u to kako je možda izgledala rana Zemlja i može nam pomoći da razumemo kako su nastale ploče na Zemlji – izjavio je geolog An Jin, profesor UCLA za Zemlju i svemirske nauke i jedini autor nove studije.

Jin je otkrio tektonske ploče na Marsu tokom analize stotinjak satelitskih fotografija sa letelice “Odisej” i Marsovog izviđačkog orbitera. Svega desetak slika otkrilo je Marsove kontinentalne ploče.

Jin je ranije sprovodio geološka istraživanja na Himalajima i Tibetu, gde se dele dve od sedam glavnih Zemljinih ploča.
- Kada sam proučavao satelitske slike Marsa, mnoga obličja su izgledala kao sistemi raseda koje sam video na Himalajima, Tibetu i u Kaliforniji, uključujući geomorfologiju – rekao je Jin.

On je uočio veoma glatku, ravnu stranu zida kanjona, kakva može da se napravi samo rasedom i strmu liticu, koja izgleda kao one u Dolini smrti u Kaliforniji, koja je nastala na isti način. Mars ima linearnu vulkansku zonu, koja je tipični proizvod pomeranja tektonskih ploča.
- Takvih obličja nema ni na kojoj drugoj planetu u našem Solarnom sistemu, izuzev Zemlje i, sada, Marsa – istakao je Jin.

Na površini crvene planete nalazi se najduži i najdublji sistem kanjona u Sunčevom sistemu - Vales Marineris, odnosno Marinerova dolina, koja je ime dobila po Marsovom orbiteru Mariner 9, koji ju je otkrio između 1971. i 1972. godine. Dugačka je skoro 4.000 kilometara, oko devet puta duža od Velikog kanjona u Sjedinjenim Američkim Državama.

Naučnici su četiri decenije “lupali glavu” o tome kako se formirala, navodeći da je možda u pitanju neka velika pukotina koja se otvorila.

- Nisam očekivao da ću otkriti tektonske ploče, ali što sam više proučavao fotografije sve više sam shvatao da je Mars uvelike drugačiji od onog što naučnici pretpostavljaju o njemu. Uvideo sam da je ideja o velikoj pukotini pogrešna. To je, u stvari, granica ploča sa horizontalnim kretanjem. Ovo je pomalo šokirajuće, ali dokazi jasno govore – objasnio je Jin.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Vales Marineris

Dve ploče koje deli Vales Marineris pomerile su se oko 150 kilometara horizontalno, jedna u odnosu na drugu. Kalifornijski rased San Andreas, granični spoj dve Zemljine ploče - severnoameričke i pacifičke – pomerio se otprilike dva puta toliko. Međutim, i Zemlja je otprilike dva puta veća od Marsa, pa Jin tu podvlači paralelu.

Jin je dve ploče na Marsu nazvao Severni i južni Vales Marineris.
- Zemlja ima veoma isprekidanu koru, pa njena površina ima mnogo ploča. Mars je manje izlomljen i možda je na putu da postane više, ali je on manji i ima manje termalne energije da pokrene te procese pa oni idu veoma sporo. To je možda razlog što Mars ima manje ploča nego Zemlja – kaže Jin, dodajući da crvena planeta ima klizišta koja pomera rased, udaljavajući ih od njihovog izvora.

Neke misterije i dalje postoje, uključujući koliko duboko ispod površine su smeštene Marsove ploče, ali Jin ukazuje da četvrta planeta od Sunca možda ima drugačiju formu tektonskih ploča, koje se pomeraju sporije nego Zemljine. Jin sumnja da Mars ima više od dve ploče.


Jin takođe misli da i na Marsu ima potresa.
- Rased je verovatno i dalje aktivan, ali ne svaki dan. Budi se s vremena na vreme, tokom veoma dugih perioda – možda svakih milion godina ili više – ističe on.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/212742/i/1/spe03dplanete.jpg
Merkur je planeta najbliža Suncu

Iako je „kamen” najbliži Suncu, sa temperaturama koje na površini mogu da premaše 400 stepeni Celzijusovih, na Merkuru izgleda ima leda. Nasina svemirska sonda „Mesindžer” pronašla je nove dokaze da je led zarobljen u kraterima na polovima koji su u večitoj senci.
Prilikom ranijih ispitivanja, površine u blizini polova su reflektovale radarske zrake, što je karakteristično za led. Sada je sonda „Mesindžer” ustanovila da se površine koje odbijaju zrake radara nalaze tačno tamo gde su krateri u senci.
„Mesindžer” je tek drugi svemirski „istraživač” koji je posetio Merkur. Lansiran je 2004, a marta prošle godine je ušao u orbitu ove planete. Pre njega je sedamdesetih godina prošlog veka ka Merkuru lansiran „Mariner 10”.
Svetle mrlje na snimcima su otkrili radioteleskopi na zemlji devedesetih godina, ali kako je za Bi-Bi-Si objasnila dr Nensi Šabot, jedan od istraživača sa univerziteta Džons Hopkins, ranije nije postojao način da se utvrdi gde se tačno nalaze površine koje odbijaju zrake radara.
Naučnici su sada uporedili radarske snimke sa najnovijim fotografijama Merkurovih polova koje su snimili instrumenti na „Mesindžeru”. Ustanovili su da se sve reflektujuće površine nalaze blizu Južnog i Severnog pola koji su stalno van domašaja Sunčeve svetlosti i toplote.
Podaci koje je prikupio „Mesindžer” još se analiziraju kako bi se zagonetka leda na Merkuru precizno rešila.
Naučnici koji učestvuju u misiji predstavili su ove sedmice u magazinu „Nauka” novi model Merkurove strukture, koji pokazuje da je ogromno unutrašnje jezgro planete u nekoj vrsti oklopa od sulfida gvožđa, što nije slučaj ni kod jedne druge planete. Ustanovili su, takođe, da je Merkur dugo bio geološki aktivan u svojoj istoriji.

izvor: www.politika.rs (http://www.politika.rs)

[причалица]

Letelica američke svemirske agencije “Kasini” snimila je nove fotografije Saturna i njegovog najvećeg meseca Titana, pokazujući njihove spektakularne boje i promenu sezona, prenela je NASA.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269948_saturn-titan-nasa_ff.jpg?ver=1346363496
Džinovski mesec ispred džinovske planete

Na jednoj od fotografija vidi se promena nijansi na Saturnovoj severnoj i južnoj hemisferi, tokom menjanja sezona na ovoj, drugoj po veličini planeti Sunčevog sistema.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269949_saturn-titan2-nasa_ff.jpg?ver=1346363516
Saturnov prsten ispred Titana

Kada je “Kasini” pre osam godini stigao do Saturna, severna, tada zimska hemisfera planete bila je azurno plava. Sada, kako se zima primiče južnoj hemisferi, a leto severnoj, šema boja se menja. Tako plava boja iščezava sa severne i pojavljuje se na južnoj hemisferi.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269951_saturn-titan4-nasa_ff.jpg?ver=1346363527
Nedavno formirani južni polarni vrtlog u Titanovoj atmosferi

Na drugoj fotografiji vidi se novootkriveni južni polarni vrtlog u Titanovoj atmosferi. “Kasinijeve” kamere snimile su 27. marta koncentraciju žućkaste izmaglice u odvojenom sloju magle na južnom polu meseca.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269950_saturn-titan3-nasa_ff.jpg?ver=1346363535
Noćna strana Titana

Letelica je zabeležila i gomilanje oblaka oko južnog pola još 22. maja. Nakon prolaska pored Titana 27. juna, “Kasini” je poslao fotografiju vrtloga koji se okreće brže od satelitovog rotacionog perioda. Ove četiri objavljene fotografije nastale su u maju, junu i julu ove godine, navela je NASA.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

U rano jutro 10. septembra ogroman blesak osvetlio je oblake iznad Jupitera, a naučnici veruju da je reč o posledici udara džinovskog asteroida, prenosi sajt "Vajerd".

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-12/272653_jupiter-01_f.jpg?ver=1347455351
Bela tačkica na površini Jupitera - eksplozija kao posledica udara asteroida ili komete
Astronom-amater Den Piterson Rasin prvi je primetio ovaj blesak, koji je trajao približno dve sekunde.


Dramatični događaj potvrdili su i drugi astronomi, među kojima je i Džordž Hol, koji je napravio i video snimak eksplozije.

Gigantska eksplozija najverovatnije je prozrokovana udarom asteroida ili komete u Jupiter, što nije prvi put da se dešava nešto slično. Najpoznatiji dosadašnji udari su bili udar komete Šumejker-Levi 2000. godine (http://www2.jpl.nasa.gov/sl9/), koji je ostavio ožiljke na planeti, dok ostali nisu za sobom ostavili tragove (http://science.nasa.gov/science-news/science-at-nasa/2010/11jun_missingdebris/).

Astronomi čekaju da se večeras otkriju posledice najnovije eksplozije, jer još ne znaju da li je udar ostavio posledice na površini Jupitera.

izvor: http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/342443/Pogledajte-Dzinovski-asteroid-pogodio-Jupiter

[причалица]

Kuglice oksid gvožđa otkrivene na Marsu možda su stvorili mikrobi, što bi pokazalo da je na crvenoj planeti milionima godina unazad postojao život.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-17/273760_kuglice-hematita-nasa_ff.jpg?ver=1347833082

Otkako je pre osam godina sleteo na Mars, rover američke svemirske agencije NASA “Oportjuniti” otkrio je mnogo kuglica hematita među stenjem, koje su naučnici nazvali “borovnice”.

Prvo se mislilo da su one dokaz o postojanju tečne vode na Marsu, ali njihovo postojanja možda ide u prilog nečem još važnijem.

Naučnici Univerziteta Zapadna Australija i Univerziteta Nebraska otkrili su da slične kuglice, kad se pojave na Zemlji, formiraju mikrobi. Ukoliko su one na Marsu sličnog sastava, to bi pokazalo da je na četvrtoj planeti od Sunca nekada postojao život.

Na Zemlji, ove kuglice se mogu naći na plažama i u pustinjama, a sastoje se od tvrde ljušture oksid gvožđa koja okružuje mekšu, peskovitu unutrašnjost. Uzorci slični ovima na Marsu pronađeni su u američkoj državi Juti, blizu reke Kolorado, različitih veličina – od klikera do đuleta.

Istraživači ističu da su “borovnice” idealna meta za novi rover NASA-e, “Kjuriositi”, koji je na Mars sleteo u avgustu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/343129/Naucnici-Kuglice-hematita-na-Marsu-mozda-stvorili-mikrobi

[причалица]

Astronomi su otkrili planetu koja luta na “svega” 100 svetlosnih godina udaljenosti od Zemlje, i smatraju da su takvi svetovi bez zvezda možda i više nego uobičajeni u galaksiji.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-17/289388_planeta-siroce-cfbdsir2149-eso_ff.jpg?ver=1353187302

Planeta nazvana CFBDSIR2149 verovatno je gasni džin, četiri do sedam puta veće mase od Jupitera, naveli su naučnici.

Ova planeta se slobodno kreće kroz svemir i relativno blizu Zemlju, u astronomskom smislu (radi primera, naša galaksija Mlečni put je široka 100.000 svetlosnih godina). Naučnici smatraju da je ovaj vanzemaljski svet možda “izbačen” iz svog solarnog sistema.


“Ako je ovaj objekat planeta koja je izbačena iz svog sistema, to nas navodi na pomisao o svetovima-‘siročićima’, koji lutaju u svemiru”, naveo je u saopštenju vođa studije Filip Delorm, sa francuskog Instituta planetologije i astrofizike u Grenoblu.

Delorm i njegov tim detektovali su infracrveni “potpis” CFBDSIR2149 uz pomoć teleskopa u Kanadi, Francuskoj i na Havajima, a potom su analizirali ovu planetu teleskopom iz Čilea.

Novootkriveni objekat izgleda da je u kretajućoj grupi mladih zvezda AB Doradus, koja je Sunčevom sistemu najbliža takva grupa. To je grupa od oko 30 zvezda koje se kreću kroz svemir zajedno sa zvezdom AB Doradus.

Naučnici smatraju da su se zvezde AB Doradusa sve oformile pre oko 50 i 120 miliona godina. Ukoliko je CFBDSIR2149 stvarno povezana sa tom grupom – a astronomi smatraju da je verovatnoća 90 odsto, onda je taj svet isto toliko star. Takođe, ukoliko su naučnici dobro procenili njegove godine, ovo telo je verovatno planeta sa prosečnom temperaturom od oko 430 stepeni Celzijusovih.

Postoji, ipak, mala verovatnoća da je CFBDSIR2149 smeđi patuljak, neobični objekat veći od planete, ali premalen da pokrene unutrašnju nuklearnu fuziju neophodnu da bi postao zvezda.
“Potrebna su nova proučavanja kako bi se potvrdilo da objekat pripada kretajućoj grupi AB Doradus”, istakao je Delorm.

Otkriće planete bez zvezde ipak nije šokantno. Prošle godine astronomi su detektovali niz takvih svetova-“siročića”. Njihov broj je, u stvari, bio toliki da neki naučnici misle da su planete bez zvezde pravilo a ne izuzetak.

U jednoj studiji iz 2011. procenjuje se da je broj lutajućih svetova širom Mlečnog puta za najmanje 50 odsto nadmašio broj “normalnih” planeta sa očigledno postojećim zvezdama. Ukoliko je to tačno, onda u našoj galaksiji postoje milijarde “siročića”.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/353604/Planeta-bez-zvezde-otkrivena-blizu-Suncevog-sistema

[причалица]

Sonda “Kasini”, koja kruži oko Saturna, juče je snimila nove fotografije snažne oluje koja besni na severnom polu ove planete. Na slikama, koje su istog dana poslale na Zemlju, vidi se olujni vrtlog koji podseća na uragan Sendi koji je nedavno pogodio Karibe i Istočnu obalu SAD.

​http://www.blic.rs/data/images/2012-11-29/292291_oluja01reutersfoto-nasa_origh.jpg?ver=1354188259.jpg

Oluja se nalazi unutar stabilne strukture šestougaonog oblika na severnom polu Saturna koju je ranih osamdesetih godina otkrila svemirska letelica “Vojadžer". Veruje se da ovu šestougaoni sturkturu formiraju vazdušne struje velike brzine, takozvane mlazne struje.

Oluje poput ove česta su pojava na mnogim planetama Sunčevog sistema, a prema rečima astronoma, “ovaj fenomen je sličan onome što je ‘Kasini’ zabeležio na južnom polu Saturna pre nekoliko godina”.

http://www.blic.rs/data/images/2012-03-22/227588_kasini-umetnicka-vizija-nasa_f.jpg?ver=1354188298
Sonda Kasini

Sonda “Kasini” je prva svemirska letelica koja je (1997. godine) lansirana u orbitu ove gasovite planete. Od jula 2004, kada je stigla do nje, prešla je više od 6,1 milijarde kilometara, a astronomi su zahvaljujući njoj došli do značajnih saznanja o Saturnovom sistemu, uključujući i prisustvo jezera tečnog ugljovodonika na Titanu i vodene gejzire na mesecu Enceladus.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/355480/Najveca-oluja-u-Suncevom-sistemu-Saturnom-haraju-uragani

[причалица]

Rezultati istraživanja sonde „Mesindžer“ potvrdili su ne samo da se na planeti najbližoj Suncu u osenčenim kraterima u blizini Severnog pola nalazi led, već i da tanak sloj veoma tamne organske materije pokriva dobar deo zamrznute vode. Pretpostavlja se da su i led i organsku materiju donele komete ili asteroidi, pre nekoliko miliona, ili stotina miliona godina.

Za razliku od „Kjuriositija“ koji uzima uzorke direktno sa Marsovog tla, „Mesindžer“ baca laserske zrake na Merkurovo tlo i broji neutrone i gama zrake u cilju prikupljanja informacija o hemijskim elementima prisutnim na Merkurovoj površini.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-30/292696_mdf49851_sg.jpg?ver=1354294972
U kraterima otkriven led

Te informacije dovode se u vezu sa detaljnim topografskim i temperaturnim mapama, laboratorijskim testovima i kompjuterskim modelima, a zatim se upoređuju sa mogućim materijama da bi se otkrilo koje od njih bi se mogle pronaći u postojećim zabeleženim uslovima.

Naučnici veruju da je najvevoratnije objašnjenje da topliji delovi kratera u senci sadrže delove organske materije koja prekriva led. Veruje se da je ta materija, koja je nešto između uglja, gareži i katrana, slična materiji uočenoj na ledenim nebeskim telima u spoljašnjem Sunčevom sistemu i u jezgru kometa.

„Vrlo je lako moguće da su taj materijal donele komete i asteroidi, zajedno sa ledom, i da je on potamneo na Merkuru usled intenzivne radijacije i uslova u kosmosu“, objašnjava Šon Solomon sa Univerziteta Kolumbija.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-30/292695_saturn-01-ap_f.jpg?ver=1354295022
Da li je došlo vreme za potragu za životom van Zemlje

„Pretpostavljamo da je taj tamni materijal nekako zarobljen usled niskih temperatura zajedno sa vodom, a potom je voda isparila, ostavljajući tamne naslage“, kaže Dejvid Pejdž, sa Univerziteta u Kaliforniji u Los Anđelesu. „Ne radi se samo o hipotezi, i niko za sada nema bolje objašnjenje koje bi odgovaralo svim dosadašnjim opservacijama“.

Ovo otkriće može imati implikacije na potragu za životom van Zemlje. Hemija života, kao što je poznato, zahteva organske materije, tečnu vodu i izvor toplote. Iako nema čvrstih dokaza o vodi u tečnom stanju na Merkuru, ona bi mogla da postoji u unutrašnjosti planete, ispod leda. „Zavisi od debljine ledenih naslaga i koliko dugo su neke od njih prisutne. Što se ide dublje u utrobu planete, sve je toplije. Temperatura raste sa dubinom“, objašnjava Solomon.

Pored toga, naučnici smatraju da uticaji solarne i kosmičke radijacije mogu podstaći hemijske reakcije organske materije, zbog čega ona postaje dva puta tamnije boje od Merkurove površine.

„Da li se hemijske reakcije odvijaju u nekim delovima površine gde je prisutna voda u tečnom stanju, organska materija i gde ima odgovarajuće geotermalne energije? Mislim da je to pitanje na koje treba da tražimo odgovor“, primećuje Solomon.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/355755/Mesindzer-iznenadio-naucnike-Na-Merkuru-otkrivena-organska-materija

[причалица]

Naučnici su otkrili do sada najveće "vodeno telo" van Zemlje – 322 kilometra dugu rečnu dolinu na Saturnovom mesecu Titanu.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-15/296667_titan-reka-nasa_ff.jpg?ver=1355594883

Male reke i "vodeni" putevi primećeni su ranije na Titanu, međutim ovako velika reka, koja se proteže preko njegovog severa, prva je do sada otkrivena na najvećem Saturnovom satelitu. Naučnici su je upravo zbog veličine prozvali "mini-Nil".

Astronom Kristijan Hajgens, koji je otkrio Titan 1655. godine, još tada je predvideo postojanje ovog fenomena.


-S obzirom da Zemlja i Jupiter imaju svoju vodu i oblake, nema razloga zašto ih i druge planete ne bi imale – rekao je Hajgens.

Titanova "voda", naravno, nije H20, već je u pitanju tečni metan ili prirodni gas. Voda bi na Titanu bila zaleđena, jer se temperature na površini kreću oko -143 stepeni Celzijusovih.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-15/296668_titan-reka2-nasa_ff.jpg?ver=1355594896

Naučnici kažu da izvor "vode" može da bude kiša, jer je mesečeva atmosfera vlažna i zabeleženi su periodični pljuskovi.

Najnovije otkriće daje Titanu potencijal za ovozemaljski pejsaž.
- Sastojci koji su potrebni za dugu su sunčeva svetlost i kiša. Titan ima oboje – kaže atmosferski stručnjak Les Kauli.

Na Titanu možda ima i talasa, procenjuju stručnjaci, koji bi mogli da budu i sedam puta veći nego na Zemlji, ali i tri puta sporiji. Iako nema dokaza o životu na Titanu, naučnici ukazuju da nova otkrića jačaju tu mogućnost.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/358190/Otkrivena-recna-dolina-na-Titanu

[причалица]

Američka svemirska agencija NASA objavila je nove fotografije planete Saturn, koje je snimio orbiter “Kasini”.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-29/300461_saturn-nove-fotografije-nasa_ff.jpg?ver=1356805975
Saturn, Janus i Mimas - fotografija nastala u avgustu objavljena je ove nedelje

Kako je preneo portal “Spejs”, na fotografiji objavljenoj 24. decembra jasno se vide Saturnov južni pol i prstenovi, ali tu je i nekoliko iznenađenja.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-29/300462_saturn-nove-fotografije2-nasa_ff.jpg?ver=1356806017
Neobrađena fotografija Saturna nastala 24. decembra

Senka Saturnovog satelita Mimas vidi se na fotografiji kao mala, tamna mrlja, malo ulevo i iznad južnog pola planete. Mimas je možda najpoznatiji po ogromnim kraterima koji dominiraju jednom od njegovih hemisfera.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-29/300463_saturn-mimas-nasa_ff.jpg?ver=1356806113
Mimas sićušan naspram Saturna - fotografija je nastala 20. avgusta

“Kasini” je fotografisao i Janusa, jednog od više od 60 poznatih Saturnovih meseca, koji se na slici vidi u gornjem levom uglu. Mali satelit je teško uočiti, a vidi se kao sićušna bela tačka iznad sevenog pola planete.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269948_saturn-titan-nasa_ff.jpg?ver=1356806418
Starija fotografija Saturna i Titana, nastala 6. maja ove godine

Fotografije Saturna, Mimasa i Janusa, iako nastale u avgustu, objavljene su ove nedelje, jer su do tada obrađivane kako bi se meseci i obeležja planete bili što vidljiviji.

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-30/269951_saturn-titan4-nasa_ff.jpg?ver=1356806540
Vrtolg na južnom polu Titana 25. jula

Druga fotografija Saturna, međutim, nije obrađivana. Ona je nastala 24.12, a objavljena je dva dana kasnije. Na slici se vidi turbulentna Saturnova atmosfera.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-29/300464_titan-atmosfera-nasa_ff.jpg?ver=1356806700
Raznobojni prsten Titanove atmosfere

“Kasini” je prešao više od 6,1 milijarde kilometara otkako je lansiran 1997, zajedno sa lenderom “Hajdžens”. Do Saturna je stigao 2004. i spustio lender na površinu najvećeg Saturnovog meseca – Titana. Misija “Kasini-Hajdžens” je zajednički projekt NASA-e, Italijanske i Evropske svemirske agencije.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-29/300466_meton-saturnov-mesec-nasa_ff.jpg?ver=1356806830
Mali, prirodni satelit Meton, koji orbitira između Mimasa i Enceladusa (20. maj)

“Kasini” je do sada snimio više od 300.000 fotografija Saturna i njegovih meseca. Orbiter je trenutno u produženoj fazi svoje misije, koja će trajati do 2017.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/360375/Pogledajte-nove-fotografije-Saturna

[причалица]

Da li Marsu preti sudar sa kometom?


http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/03/da_il_marsu_preti_udar_aps_882956100.jpg&size=article_large


Nasini stručnjaci objavili su vest da bi 19. oktobar 2014. mogao da bude poprilično loš dan za Mars

Kometa C/2013 A1 Siding Spring otkrivena je nedavno i od tada je predmet konstantnog posmatranja od strane naučnika, koji pokušavaju da što tačnije proračunaju trajektoriju i procene da li će do sudara sa crvenom planetom zaista doći.

Prema poslednjem proračunu, ova ledena kometa trebala bi da prođe pored Marsa na udaljenosti od pedeset hiljada kilometara, što je samo dva i po puta dalje od orbite Marsovog meseca Deimosa.

Astronomi koji posmatraju kretanje ove komete navode kako što više informacija dobijaju o njenoj putanji to su sigurniji da do sudara ipak neće doći, već će se odigrati samo bliski prolaz. Ipak, šanse za sudar još uvek nisu potpuno eliminisane i trenutno iznose 1:600.

http://www.nationalgeographic.rs/files.php?file=images/2013/03/komenta_668711504.jpg

Ako bi Siding Spring ipak udarila u Mars, snaga ovog sudara bila bi monumentalna. Prema trenutnim saznanjima, jezgro komete je ogromno i procenjuje se na dužinu od 15 i širinu od čak 50 kilometara. Sudar ove komete i Marsa bio bi veći nego onaj za koji se smatra da je doveo do izumiranja dinosaurusa na Zemlji pre 65 miliona godina i proizveo bi bljesak koji bi sa Zemlje bio vidljiv golim okom.

Iako je verovatnoća da će do sudara ove komete i Marsa doći mala, sama kometa je dosta velika i svetla i stanovnici južne hemisfere će imati priliku da je jasno vide sredinom septembra naredne godine.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/940-da-li-marsu-preti-sudar-sa-kometom.html

[причалица]

Nebski spektakl: Jupiter, Venera i Merkur u trouglu
http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/05/poravnanje_tri_planee_338747023.jpg&size=article_large


Ovaj redak nebeski fenomen dostići će svoju najupečatljiviju fazu 26. maja, a sledeći put, nečemu sličnom prisustvovaćemo tek 2026. godine

Kako Sunce počne da zalazi na zapadnom nebu postaće uočljive tri svetle tačkice koje čine trougao. Ova prizor već može da se posmatra, ali će pojava biti najuočljivija 26. maja. I pre i posle ovog datuma Jupiter, Venera i Merkur će se kretati svojim putanjama i naizgled prolaziti vrlo blizu jedni drugih, pa su ova nebeska dešavanja astronomi nazvali „ples tri planete“.

Pogledajte Nasin video koji objašnjava ovu pojavu i savetuje kako najlakše da uočite planete.


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=YPthe9e-T18

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1138-nebski-spektakl-jupiter-venera-i-merkur-u-trouglu.html

[причалица]

http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/07/plutonovi_meseci_627858813.jpg&size=article_large


Međunarodna astronomska unija (IAU) usvojila je nazive za četvrti i peti Plutonov satelit. P4 koji je udaljen 20 kilometara dobio je ime Kerber po troglavom psu iz grčke mitologije, dok će P5, udaljen 30 kilometara, od sada biti poznat kao Stig, po mitološkoj reci koja vodi u carstvo mrtvih.

Novo kosmičko pojačanje pridružilo se porodici tri od ranije poznata Plutonova satelita – Haron, Nikt i Hidra – sva tri bogovima podzemlja grčke i rimske mitologije.Ipak, ovakvim ishodnom nisu zadovoljni brojni učesnici javnog glasanja za nova imena satelita koje je otoreno u februaru 2013. godine. Naime, do trenutka zatvaranja mogućnosti glasanja, 450.000 glasova dovelo je do vrha liste predloge Persefona i Orfej, dok je najviše glasova dobio – Vulkan.

Profesionalni astronomi, međutim, nisu se složili sa ovim imenom – koje je, inače, predložio glumac iz Star Treka, Vilijam Šatner, poznatiji kao kapetan Džejms T. Kirk.„Dobro je promišljena mogućnost da se dodeli ime rimskog boga Vulkana“, stoji u saopštenju SETI instituta. „Ipak, zbog toga što se ime već koristi u astronomiji, ali i zbog toga što rimski bog nije asocijativno povezan sa Plutonom, predlog je odbijen."

Plutonu je u avgustu 2006. oduzeta titula planete i svrstan je u kategoriju patuljastih planeta, što je i dalje predmet debata.

[причалица]

http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/07/otkriven_novi_neptunov_novi_mesec_449080403.jpg&size=article_large


Astronomi su verovali da je najmanji Neptunov satelit već otkriven, ali sada se ukazao novi – još manji

Ovaj sićušni objekat uočio je Mark Šovalter sa Instituta SETI, 1. jula 2013. godine, a NASA je sada izdala i zvanično saopštenje o ovom otkriću.

Mesec je nazvan S/2004 N1, a u pitanju je 14. poznati satelit planete Neptun. Objekat je širok manje od 20 kilometara, a kruži na udaljenosti od 105.000 km od planete, između Larisa (drugog po veličini) i Proteusa (trećeg po veličini).

S/2004 N1 opkruži Neptuna na svaka 23 sata. Mesec je toliko mali i teško uočljiv, da ga nije primetila ni Nasina letelica Vojadžer 2, kada je 1989. godine proučavala Neptun i njegove satelite i prstenove.

Kako navode iz Nase, S/2004 N1 je oko 100 miliona puta slabije svetlosti od najslabije zvezde koja se može videti golim okom.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1281-otkriven-novi-mesec-koji-orbitira-oko-neptuna.html

[причалица]

Decembra 2010. godine astronomi-amateri uočili su rastuću sjajnu tačku na Saturnu. Nedugo potom, letelica američke svemirske agencije NASA “Kasini” uhvatila je tu tačku svojom kamerom.

http://www.blic.rs/data/images/2013-09-04/375424_saturn-oluja-izbacila-led-2nasa_ff.jpg?ver=1378330729

Ispostavilo se da je u pitanju ogromna oluja, velika skoro kao Zemlja, u Saturnovoj severnoj hemisferi, koja stvara vrtloge reflektivnih, višebojnih oblaka koji obmotavaju skoro čitavu planetu, piše “Diskaveri”.

Dalja istraživanja naučnika Univerziteta Viskonsin-Medison i Arizone otkrila su da ova čudovišna oluja ne samo što stvara spektakularni prizor za astronome, već je u gornje slojeve atmosfere Saturna, sa dubine od preko 160 kilometara, izbacila vodeni led, zaleđeni amonijak i “nepoznati treći sastojak koji je možda amonijum hidrosulfid”.


Oluja se, praktično, ponašala kao džinovski konvektivni toranj, slično olujama s grmljavinom kakve imamo na Zemlji, osim što su Saturnove 20 puta veće i daleko moćnije.

Ovo nenadano otkriće omogućilo je naučnicima da bace pogled na inače skrivene sastojke Saturnove atmosfere.

http://www.blic.rs/data/images/2013-09-04/375425_saturn-oluja-izbacila-led-nasa_ff.jpg?ver=1378330949
Infracrvena slika oluje na Saturnu (zeleni kvadrat desno)

-Mi smatramo da ova ogromna oluja vodi ove čestice oblaka na gore, poput vulkana koji izbacuje materijal iz dubina i čini ga vidljivim van atmosfere. Gornji sloj magle je toliko optički gust da samo u olujnim područjima, gde moćni vrtlog probija maglu, mogu videti dokazi postojanja zaleđenog amonijaka i leda. Ove čestice oluje imaju infracrveni potpis, koji je veoma drugačiji od čestica magle u okolnoj atmosferi – objasnio je naučnik Lovrens Sromovski, sa Univerziteta Viskonsin-Medison, stručnjak za atmosferu.

Ovo je, ujedno, i prva potvrda postojanja vodenog leda u Saturnovoj atmosferi.

To takođe pokazuje da oluje na Saturnu pokreće kondenzacija vode duboko u atmosferi planete, na oko 200 kilometara niže. Kako se vodena para diže, ona se zamrzava i sakuplja druge materijale prisutne u višim slojevima atmosfere.

Oluja koja obmotava čitavu planetu impresivan je događaj koji se obično javlja jednom u Saturnovoj godini, odnosno 30 zemaljskih.
-To pokazuje da rezervisani Saturn može biti eksplozivan kao olujni Jupiter, čak i više – zaključio je Kevin Bejns iz NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni, koautor studije.

Ovo je najveća oluja uočena na Saturnu od 1990. Počela je krajem 2010, a završila sredinom 2011. godine.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/403417/Cudovisna-oluja-na-Saturnu-otkrila-led-iz-dubine-atmosfere

[причалица]

Jupiter i Satun izgleda da su puni dijamanata, kažu naučnici. Samo spoljni delovi ovih džinova mogu da imaju dijamante u čvrstom stanju. Bliže jezgru, temperature su tako visoke da se dragi kamen topi u kapljice.

Komadi dijamanata lebde u tečnosti vodonika i helijuma duboko u atmosferi dve planete. Na još većim dubinama, ekstremni pritisak i temperatura mogu da istope dragi kamen, bukvalno praveći kišu tečnih dijamanata, preneo je portal “Spejs”. “Novi podaci potvrdili su da dijamanti lebde u dubinama oko unutrašnjosti Saturna, a neki su toliko veliki da bi ih mogli zvati ‘dijamantskim bregovima’”, naveli su naučnici u saopštenju. Dijamanti mogu da se oforme kada elementarni ugljenik, poput grafita ili čađi koje stvaraju džinovske oluje na Saturnu, padne u dubine atmosfere planete gde se rabzija u drago kamenje. Dijamanti potom se premeštaju dalje u dubine planete, gde se, u blizini jezgra, pretvaraju u tečnost, istakli su naučnici Mona Delicki, iz kalifornijskog inženjerskog centra u Pasadeni, i Kevin Bejns, sa Univerziteta Viskonsin-Medison.

http://www.blic.rs/data/images/2012-04-25/238637_saturn-nasa_hs.jpg?ver=1381431360

Naučnicima je poznato da dijamanti u čvrstom stanju mogu da postoje u relativno hladnim jezgrima Neptuna i Urana, ali se smatralo da su Jupiter i Saturn previše vreli da dođe do njihovog formiranja.
“Dijamanti su zauvek na Uranu i Neptunu, ali ne i na Jupiteru i Saturnu”, kažu Delicki i Bejns.

Dijamanti na Saturnu i Jupiteru potiču iz manje glamuroznog materijala – gasa metana, koji je pronađen u atmosferi dve najveće planete Sunčevog sistema.
Tokom oluja na ovim planetama, munje razbiju metan, stvarajući paperjastu, crnu čađ. Delicki i Bejns pratili su sudbinu čađi dok je tonula na dole, delimično se oslanjajući na nove proračune drugih naučnika o uslovima duboko u unutrašnjosti planeta i podatke o reakciji ugljenika na visoke temperature i pritiske.

http://www.blic.rs/data/images/2012-03-05/220055_jupiter02-ap-_hs.jpg?ver=1381431385

Čađ, kako se pokazalo, prvo se pretvara u grafit, formu ugljenika. Kako delići grafita nastavljaju putovanje ka centru planete, rastući pritisak i temperatura pritišću i zagrevaju grafit u male komade dijamanta u čvrstom stanju, koji lebde u moru helijuma i vodonika. Kad dođu do jezgra, oni se tope i prave “dijamantsku kišu”.

Bejns i Delicki su u knjizi “Vanzemaljska mora” (Alien Seas) izneli detalje priče i ukazali da bi minijaturne robotske letelice u budućnosti mogle da putuju kroz unutrašnjost Saturna i Jupitera i skupljaju dijamante.

[причалица]

“Kasini”, letelica američke svemirske agencije NASA koja je u orbiti oko Saturna, omogućila je uvid u gustu atmosferu najvećeg meseca ove planete, Titana, otkrivajući ogromna jezera tečnog metana i etana.

http://www.blic.rs/data/images/2013-10-24/392959_titan-nasa_ff.jpg?ver=1382648004
Ova fotografija veštački obojena otkriva razlike u kompoziciji na površini, oko Titanovih jezera

Fotografija Titanovog severnog pola je mozaik niza slika koje je načinio “Kasini” tokom prolaska pored ovog meseca 10. i 26. jula, te 12. septembra ove godine.

Letelica do sada nije bila u mogućnosti da koristi svoj vizuelni i infracrveni spektrometar kako bi videla ova ogromna jezera, ali je niz srećnih faktora – kao što je razmicanje oblaka u trenutku prolaska “Kasinija” – dozvolilo kratak uvid na površinu meseca.


Izgleda kao da različita područja okružuju Titanova jezera, što ukazuje na isparavanje tečnih tela.

http://www.blic.rs/data/images/2013-10-24/392960_titan2-nasa_ff.jpg?ver=1382648077
Titanova jezera od tečnog metana

Tokom povlačenja, jezera su možda ostavila nešto nalik Zemljinim slaništima, područjima gde se voda povukla i ostavila minerale koje je nekad sadržala. U Titanovom slučaju, međutim, izgleda da su ta “slaništa” bogata organskim jedinjenjima koja su rastvorena u tečnom metanu.

“Izgleda da je Titanov severni pol još zanimljiviji nego što smo mislili, sa složenom interakcijom tečnosti u jezerima i morima i slojevima ostavljenim nakom ispravanja prošlih jezera i mora”, naveo je u saopštenju Džejson Barns, naučnik Univerziteta Ajdaho u Moskvi.

[причалица]

Led na Plutonu i plavo nebo, predstavljaju dva velika otkrića koje je o toj patuljastoj planeti danas objavila NASA.

http://www.b92.net/news/pics/2015/10/08/14156634765616c41f5b8e5984936097_v4_big.jpg

“Ko bi očekivao da je nebo u Kojperovom pojasu plavo? Predivno je”, rekao je Alan Stern, glavni istraživač tima koji prima podatke sa svemirske letelice New Horizons, na istraživačkom institutu Bulder u američkoj saveznoj državi Kolorado gde su proučavane fotografije u boji pristigle u NASA-u prošle nedelje.

Moguće je da su čestice izmaglice sive ili crvene, ali način na koji odašilju plavo svetlo privuklo je pažnju naučnog tima New Horizons.

http://www.b92.net/news/pics/2015/10/08/17127505195616c41f79b6b475357308_v4_big.jpg

"Ta jasna plava boja govori nam o veličini i sastavu čestica izmaglice. Plavo nebo često je rezultat rasutog sunčevog svetla veoma malih čestica. Na Zemlji, te čestice su mali molekuli azota. Čini se da su na Plutonu lakše, ali još manje nego na Zemlji – čestice podsećaju na čađ i nazivamo ih tolini", rekao je istraživač Karli Hauet.

http://www.b92.net/news/pics/2015/10/08/11066358965616c72eef5c8530386674_v4_big.jpg

Naučnici veruju da se čestice tolina formiraju visoko u atmosferi, gde se ultraljubičasto sunčevo svetlo raspada i jonizira azot i molekule metana te im omogućuje da reaguju jedna s drugom kako bi formirale sve kompleksnije negativno i pozitivno nabijene jone.

Na Plutonu je otkriveno i mnogo malih regija s ledom. Ti ledeni delovi podudaraju se s ranije viđenim crvenim mrljama na površini Plutona, a naučnici još ne znaju zašto.

'Iznenađena sam time što je ta zaleđena voda toliko crvena. Ne znamo koja je veza između leda i crvenih tolina na površini Plutona', istakla je Silvija Protopapa, koja je deo Sternovog tima.

[причалица]

Poslednjih meseci bilo je mnogo novosti vezanih za Mars i Pluton, a sada se najveća planeta u Sunčevom sistemu našla u centru pažnje.

http://www.b92.net/news/pics/2015/10/17/2038822779562281c6abc1a193120811_v4_big.JPG

NASA je objavila nove fotografije Jupitera koje nam je omogućio teleskop Hubble. Fotografije visoke rezolucije nude novi pogled na ovu planetu.

Fotografije su pokazale i da je Velika crvena tačka na Jupiteru zapravo više narandžasta nego crvena i da se smanjuje.

- Svaki put kada dobijemo nove podatke o Jupiteru dobijemo naznake da se tamo nešto zaista uzbudljivo događa -kaže Ejmi Sajmon Simon, planetolog u NASA.

Nove fotografije spojene su u zanimljiv video, a iz agencije najavljuju da će uskoro objaviti i fotografije Neptuna i Urana.