Mesec

[причалица]

Mesec je tamno nebesko telo i mogu se videti samo oni njegovi delovi koji su obasjani Sunčevim zracima. Ali, ako pogledate Mesec kada je ceo osvetljen, kada je pun, nećete, bar na prvi pogled, videti ništa naročito makar ga gledali i teleskopom. Svetlost na njegov disk pada pod pravim uglom te nema senki i ceo reljef se stapa sa pozadinom. Mesec tada izgleda savršeno gladak kao neka ogromna blještava bilijarska kugla i iskusni osmatrači će vam savetovati da ovu fazu prespavate, da pričekate koji dan dok Mesec malo ne ostari. Tada će se opet pojaviti senke i nas nebeski sused će pokazati svoje kratere, pukotine i planine.

[причалица]

Ali ipak, ne izbegavajte uštap. On je idealan za sticanje orijentacije na Mesecu. Sem toga postoje krateri koji se dobro zapažaju bas kada je Mesec u ovoj fazi.

Uzmite dakle teleskop ili dogled i pogledajte Mesec kad je pun. Prvo što ćete videti jesu Meseceva mora, velike sive mrlje koje su vekovima raspaljivale maštu ljudi. A odmah zatim zapazićete mnoštvo blještavo belih pega razbacanih bez ikakvog reda po celom disku Meseca. Izgledaju kao neki blješteći lampioni.

Jedna od ovih pega posebno privlači pažnju i ne treba ni opisivati gde se nalazi. Oivičena je sivkastim prstenom iz koga izviru pravi, vrlo dugi snežno beli zraci. Neuk osmatrač bi pomislio da je to južni pol Meseca, ali naravno nije. Bela pega je ustvari krater, vrlo lep, no pri kosom osvetljenju sasvim neupadljiv, jer se njegovi zraci tada ne vide i on se sasvim utapa u okolinu, u mnoštvo drugih kratera. Njegovo vreme je zato pun Mesec, tada on postaje kralj među kraterima baš zbog tih njegovih moćnih zraka.

[причалица]

Jedan zrak se pruža na jug-jugozapad i odlazi na drugu stranu satelita. Postavljen je ekscentricno u odnosu na krater, kao tangenta tamnog prstena. Drugi zrak je jasniji, ide ka severoistoku i nakon 1500 km uliva se u, sudeći po imenu, jedno božansko more. To je More Nektara (1. Mare Nectaris). Spada u kružna mora, a po veličini odgovara površini bivše Jugoslavije.

http://razbibriga.net/clear.gif

1. Mare Nectaris
2. Mare Serenitatis
3. Mare Frigoris
4. Mare Nubium
5. Oceanus Procellarum
6. Mare Humorum
7. Mare Imbrium
8. Sinus Iridium
9. Mare Fecunditatis
10. Mare Tranqullitatis
11. Mare Crisum

1. Tycho
2. Kepler
3. Copernicus
4. Aristarchus
5. Monets Recti i Tenerife
6. Platon
7. Atistoteles
8. Eudoxus
9. Alexander
10. Menelaus

Najduži zrak je planetarnih razmera. Pruža se od kratera prema sever-severoistoku. Ne možete ga pratiti celim putem jer je na nekim delovima već izbrisan, ali sasvim dobro ćete videti kako po sredini preseca More Vedrina (2. Mare Serenitatis) na severnoj Mesecevoj polulopti. I ovo more je kružnog oblika i vrlo je zanimljivo za posmatranje pri kosim zracima Sunca. Po veličini odgovara Poljskoj. Zrak ide i dalje, kroz severni moreuz Mora Vedrine, prolazi kroz Jezero Snova, zatim istocnom obalom Jezera Smrti i gubi se negde na krajnjem istoku Mora Hladnoće (3. Mare Frigoris).

[причалица]

Za orijentaciju pomenuta jezera nisu vam bitna, ali More Hladnoće treba da upamtite. Leži u sevarnoj polarnoj oblasti satelita, a pada u oči po veoma izduženom obliku od istoka ka zapadu. Kada mu je davao ime Ricoli ga je mogao nazvati i Crveno more jer po obliku i površini veoma podseća na naše zemaljsko Crveno more.

Pratićemo još jedan zrak. On se pruža severozapadno od kratera i vrlo brzo ulazi u More Oblaka (4. Mare Nubium), te prolazi blizu njegove zapadne obale. More Oblaka ima nepravilno kružni oblik a veliko je otprilike kao Velika Britanija.

Krater iz koga izviru svi ovi zraci zove se Tiho (1. Tycho). Ime mu je dao otac Meseceve nomenklature, Đovani Batista Ricoli, po danskom plemicu Tiho Braheu (1546-1601), najvećem osmatraču nebeskih tela do pronalaska teleskopa.

[причалица]

Tokom decenija Tiho je skupio ogromnu i veoma preciznu dokumentaciju o kretanju planeta. Nakon njegove smrti ova dokumentacija je dospela u ruke Keplera i ta transakcija se simbolicno vidi i na Mesecu. Onaj zrak iz kratera Tiho sto ide na severozapad, kroz More Oblaka, pruza se bas prema krateru Kepler (2. Kepler).

http://razbibriga.net/clear.gif

To je omanji krater, lep za osmatranje jačom optičkom napravom, ali za vreme punog Meseca videćete ga samo kao svetlu pegu. Ova pega je polazište snažnog spleta zraka koji međutim nisu ni toliko dugi ni pravi kao zraci kratera Tiho. Krivudavi su i izukrstani.

Johan Kepler (1571-1630), nemački astronom, bio je sjajan matematičar i genijalni teoretičar, jedan od velikana nauke koji omeđavaju epohe u istoriji civilizacije. 1600. godine postao je asistent kod Tiho Brahea, a kada je ovaj godinu dana kasnije umro, dopala mu je čitava Tihoova osmatračka dokumentacija. Dve decenije kasnije, nakon bezbroj pokušaja i nakon što je konačno raskrstio sa mnogim astronomskim predrasudama i zabludama, formulisao je tri zakona o kretanju planeta koji danas nose njegovo ime.

[причалица]

Postoji jedan izrazito lep i važan krater a koji se osobito dobro vidi ćak i skromnijim dogledom. To je Kopernik (3. Copernicus). Nalazi se nekih 550 km istočno od Keplera i toliko je uočljiv da ga ne možete promašiti (zapravo je uočljiviji od Keplera). Sam krater je veoma zanimljiv ali o njemu će jos biti reči jednom drugom prilikom, a sada ćemo se baviti samo onim što se vidi kada je Mesec pun. A vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane širi gusta paučina od svetlih zraka.

http://razbibriga.net/clear.gif

Zraci Kopernika nisu tako jasno ocrtani ni tako dugi kao zraci koji izviru iz kratera Tiho. Nisu ni tako pravi. Pružaju se krivudavo, izlomljeni su i ispresecani i dobijate utisak da gledate na neku ogromnu i moćnu nervnu ćeliju koja širi svoja nervna vlakna daleko u prostor. Većina zraka dugačka je izmedju 50 i 100 kilometera, mada ih ima koji premašuju i 500 kilometara. Zapadni zraci se čine svetliji i snažniji. Oni kao da obasjavaju krater Kepler. U stvarnosti je i bilo tako. U Keplerovom delu vidi se uticaj Kopernikovog učenja. S druge strane to Keplerovo delo je dokazalo ispravnost osnovne Kopernikove zamisli o položaju planeta.

[причалица]

Ako pažljivo pogledate možda ćete uspeti da vidite sjajne bele pege tamo gde se zraci Kopernika i Keplera ukrštaju.

Nikola Kopernik (1473-1543) poljski astronom, jedan od osnivača moderne astronomije. Za razliku od učenja crkve u središte kosmosa stavio je Sunce zbog čega se ovaj sistem zove heliocentricni. Godine 1616. katolička crkva je stavila Kopernikovo delo u kome on iznosi svoj poredak nebeskih tala na spisak zabranjenih knjiga.

Ideju o heliocentricnom sisemu Kopernik je morao dobiti od Aristarha čije ucenje mu je bilo poznato. Aristarh (310-250) je bio prvi koji je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Njegov krater (4. Aristarchus) na Mesecu ćete lako naći. Lepo se vidi kao blještava pega na tamnom bazaltnom tlu. Kao da je kredom neko zaparao taćku na crnoj školskoj tabli. Ta bela pega je najsjajnije mesto na čitavoj površini Meseca. Vidi se čak i kada je Mesec mlad pa nad čitavim tim predelom vlada noć.

[причалица]

I od Aristarha se pružaju svetli zraci što nam govori da je i ovaj krater još mlad. Zraci su diskretni, paučinasti i kao da streme baš ka Kepleru i Koperniku.

Ova tri kratera, Aristarh, Kepler i Kopernik, nalaze se na dnu ogromnog OkeanaBura (5. Oceanus Procellarum), najvećeg lunarnog mora. Njegova površina je oko dva miliona i sto hiljada kvadratnih kilometara, što odgovara površini Grenlanda, ili, ako vam je to zgodinije, ovaj okean je manji od Sredozemnog mora za 866 000 km2. Nepravilnog je oblika a njegove granice su jasne jedino na zapadu.

http://razbibriga.net/clear.gif

Ako krenete na sever od kratera Aristarh videćete da se Okean spaja sa Morem Hladnoće. Na jugu pak možete videti dva njegova velika zaliva. Levi, zapadni je More Vlage (6. Mare Humorum), a desni ili istočni je More Oblaka koji smo već posetili. A ako krenete severnim zracima kratera Kopernik uplovićete u More Kisa (7. Mare Imbrium).

[причалица]

Posle Okeana Bura More Kiša je najveće lunarno more. Površina mu je 860 000 km2 (poređenja radi Skandinavsko poluostrvo ima 777 500 km2). Prečnik Mora je oko 1250 km i to vam može poslužiti za ocenu razdaljina na satelitu. More je okruženo moćnim planinskim vencima Jura, Alpi, Kavkaz, Apenini i Karpati, ali ih pri punom Mesecu nećete videti. Videćete međutim male bele pege na severu mora, blizu obale. Ona zapadna, najizduženija je planinski venac koji je zbog svog oblika dobio latinsko ime Monets Recti, što bismo mogli prevesti kao Pravi Greben. Dužina grebena je oko 80 km (što je nekoliko kilometara više od naše Fruske Gore).

Nekoliko tačkica istočno od ovog grebena predstavljaju planine masiva Tenerife. Ovo egzotično ime dao mu je skotski astronom Pjaci Smit kada je na ostrvu Tenerife, visoko u planini, ispitujući uslove za teleskopska osmatranja, posmatrao Mesec (5. Monets Recti i Tenerife).

[причалица]

U blizini Tenerifa na Mesecu možda ćete videti i nekoliko usamljenih belih pega. To su izdvojene planine, ali o njima ćemo govoriti drugi put. Sada krenite zapadno od Pravog Grebena, otprilike sto kilometera, i doćićete do jednog velikog luka. Taj luk je malopre pomenuti masiv Jura. On čini uvalu zaliva kome je Ricoli dao dramanticno ime Zaliv Duga (8. Sinus Iridium), verovatno baš zbog oblika obale. Prečnik zaliva je 260 km.

http://razbibriga.net/clear.gif

[причалица]

A odmah iznad Tenerifa, ili preciznije severoistočno, sigurno vam je već pao u oči vrlo pravilan, elegantan taman krug. To je velika dolina okružena planinama. Ove planine pri punom Mesecu vide se kao veoma tanak svetao prsten, gotovo savršeno kružnog oblika. Uopšte, na čitavom Mesecu teško je naći tako pravilno građen krater i po tome on je možda i najlepša tvorevina koja se na našem satelitu uopšte može videti.

Ima nešto posebno interesantno sa ovim kraterom. Suprotno očekivanju, njegovo dno je najtamnije baš kada se Sunce nalazi visoko nad njim, kada ga ono najjače obasjava. Sa zalaskom Sunca ono postaje svetlije. U vreme kada su astronomi grozničavo tražili život van nase planete, nastala je teorija da u krateru postoji nekakva oskudna vegetacija koja buja u podne, a vene sa zalaskom Sunca. Da na Mesecu postoji život to bi moglo biti prihvatljivo rešenje.

[причалица]

Hevel je ovom krateru-dolini dao ime Veće crno jezero i s obzirom na veličinu i tamno dno to je bio korektan naziv. Međutim Ricoli je u skladu sa svojom idejom o nomenklaturi Mesečevih kratera ovaj nazvao Platon ( 6. Platon). I opet, s obzirom na veličinu, eleganciju i uočljivost ovaj krater je dostojan imena slavnog filozofa.

http://razbibriga.net/clear.gif

Platon (oko 429-347) je promišljao sva važna pitanja koja čovek uopšte može sebi da postavi (što je i inače bio manir svih antičkih mudraca), pa se tako zanimao i za kretanje nebeskih tela. Međutim njegov stav o poretku nebeskih tela i kreće li se Sunce oko Zemlje, ili je obrnuto, je sasvim nejasan - neki kažu možda i zato što je filozof dobro znao sudbinu Anaksagore i Sokrata.

[причалица]

A istočno od kratera Platon, nesto više od 500 km (to je otprilike razdaljina izmedju Keplera i Kopernika) nalazi se Platonov najslavniji učenik i možda najpoznatiji filozof svih vremena, Aristotel (384-322) (7. Atistoteles). Iako razdvojeni stotinama kilometara ova dva kratera stoje baš kao Platon i Aristotel na Rafaelovoj slici Atinska skola - sred plejade čuvenih naučnika, filozofa i umetnika.

http://razbibriga.net/clear.gif

Krater Aristotel se ne vidi tako jasno kao Platon, ali uz malo truda vi ćete ga uočiti. To je veliki bledo siv krug, otprilike iste veličine kao i Platon. Pejsaž oko njega je taman jer je to dno Mora Hladnoće.

Gotovo 2000 godina, u Evropi, istina se merila po Aristotelu. Pronašao je ubedljive dokaze da su i Mesec i Zemlja loptasta tela, ali i da je Zemlja u središtu vasione.

[причалица]

Odmah ispod Atistotela možete videti još jedan, nešto manji, sivkasti krug. Nalazi se na kopnu i kontrast između njega i okoline nije velik ali se on ipak može zapaziti i kad je Mesec pun.
Ovaj krater je dobio ime Eudoks (8. Eudoxus), po grčkom astronomu Eudoksu (408-355), jednom od Platonovih učenika. Eudoks je utvrdio datume godišnjih doba, zatim da sunčeva (solarna) godina traje skoro šest sati duže od 365 dana itd.

Ispod Eudoksa možda ćete uočiti nešto tamniju mrlju nepravilnog oblika. Ona je test za vaše osmatračke sposobnosti i optički instrument kojim istražujete Mesečevu površinu, jer se zaista teško vidi. Ali ona je tu, na rastojanju nešto manjem nego što je razdaljina između Eudoksa i Aristotela.

Mrlja je velika ravnica ozidana planinama, ali zid je već znatno oronuo i čitav krater je deformisan. Zove se Aleksandar (356-323) (9. Alexander), po najvećem vojskovođi starog veka. Ali, čuveni vojskovođa svoje ime na Mesecu nije zaslužio osvajačkim pohodima (to uopšte ne bi bilo u duhu ideje o nomenklaturi Mesečevog reljefa) već helenizacijom celog tada poznatog sveta.

[причалица]

Ako Aleksandra niste uspeli da nađete ostavite ga za neku drugu, povoljlniju priliku, a sad se spustite do mora. To je More Vedrina koje vam je već poznato. Njegovom sredinom ide najduži zrak kratera Tiho. Krenite tim zrakom na jug i on će vas dovesti do blještave pege na samoj južnoj obali mora. Ovako iz daljine gledan pri punom Mesecu liči na snažnu upaljenu svetiljku. To je krater Menelaj (10. Menelaus), ali ako vam se učini da to vidite spartanskog kralja Menelaja kako u ratnoj opremi stoji na obali i snuje osvetu Parisu koji mu je oteo lepu Helenu, varate se. Junacima mitova nema mesta na Mesecu (videćemo da ovo pravilo ipak ima izuzetaka). Ovaj Menelaj je grčki geometar i astronom iz Aleksandrije koji je živeo oko sto godina posle Hrista i bavio se sfernom trigonometrijom.

Iz Mora Vedrina, ako spustite malo pogled uplovicete u More Tisine (10. Mare Tranqullitatis). Povrsina ovog mora je oko 438 000 km2 sto odgovara povrsini naseg Crnog Mora. Dno Mora Tisine, posebno u zapadnom delu, obiluje kupolama i brazdama sto ovo more cini izuzetno zanimljivim za posmatranje, ali sa jakim teleskopom i samo pri kosim suncevim zravcima.

[причалица]

A iz Mora Tišine ulazite u More Plodnosti (9. Mare Fecunditatis). Ovo more je nepravilnog oblika i nešto je manje od našeg Kaspijskog jezera - ima 337 000 km2.

http://razbibriga.net/clear.gif

I na kraju tu je veoma lepo i lako uočljivo More Kriza (11. Mare Crisum). Vidimo ga kao gotovo pravilan krug, ali to je zato što se ono nalazi na rubu Mesečevog diska i mi ga gledamo iskosa. Ono je zapravo ovalnog oblika, izduženo u pravcu istok-zapad. Veliko je oko 199 000 km2 što odgovrara površini Velike Britanije.

U ovoj šetnji po punom Mesecu posetili smo desetak kratera, jedan okean i nekoliko mora i planina. Za jednu noć to je možda i suviše. Možda neke kratere i niste uspeli da zapazite, ali to nije važno, videćete ih kasnije kad Mesec malo ostari. Važno je za početak da steknete orijentaciju. Pošto je Mesec uvek malo nakrivljen uzmite da Platon pokazuje sever, a Tiho jug. Ova dva kratera se inače nalaze vrlo blizu glavnog Mesečevog meridijana.

Potpuno pun Mesec zapravo ne možete videti. Onog dana kada terminator iščezne na zapadu, na severu ili jugu uz rub diska već se pojavila uska senka jer se Mesec nalazi severno ili južno od ravni ekliptike. Potpuno ceo Mesecev disk mogao bi biti osvetljen samo kada Mesec dođe u ravan ekliptike, tj. u jedan od čvorova. Ali on tada ulazi u Zemljinu senku, to je pomračenje Meseca, te tada nije uopšte osvetljen.

[причалица]

Natanak Meseca

Shodno ljudskoj prirodi da svemu traži uzrok i početak vrlo davno se nametnulo pitanje nastanka Meseca. Tokom istorije nuđeni su razni odgovori ali većina njih ima u najboljem slučaju samo književnu vrednost. Najpoznatije tumačenje ovog događaja je svakako ono po kojem je nas satelit nastao voljom Božjom četvrtog dana od početka stvaranja sveta. U sedamnaestom veku pedantni teolozi, izučavajući Sveto pismo, izračunali su da je ovo moralo biti 4004. godine pre rodjenja Hrista i to oktobra meseca!

Prva teorija

U novije doba stvorene su i druge terorije. Po jednoj Mesec je nastao daleko od Zemlje, od protoplanetarnog oblaka kao zasebno telo, mozda kao jedna od planeta Sunčevog sistema koju je kasnije svojom gravitacijom Zemlja zarobila i prinudila da se obrće oko nje.
Ova teorija polazi od razlike između Zemlje i Meseca u pogledu fizčckog i hemijskog sastava njihovih stena te zaključuju da je Mesec morao nastati na nekom drugom mestu. S obzirom na srednju gustinu Meseca to ne bi trebalo da bude izvan Marsove orbite pošto dalje planete imaju znatno nižu srednju gustinu (ispod 2 g/cm³) i građene su uglavnom od gasova (sa eventualno malim čvrstim jezgrom).

[причалица]

Druga teorija

Druga teorija polazi od sličnosti Zemlje i Meseca baš u njihovom hemijskom sastavu te nastanak ovog satelita locira u blizini nase planete. Istraživanja zadnjih decenija su pokazala da između Zemlje i Meseca razlike i nisu toliko krupne koliko je to izgledalo u prvi mah kada su uzorci tek počeli pristizati sa Lune, odnosno da se one mogu objasniti i u slučaju nastanka Meseca u komšiluku. Ono što međutim ne može da objasni ova teorija jeste začuđujuće mala količina gvožđa na Mesecu. Ako je Mesec stvoren u okolini Zemlje morao bi biti građen od istog materijala kao i Zemlja te bi morao da ima bar približno isto toliko gvožđa koliko i Zemlja. A to nije slučaj. S druge strane doneseni uzorci Meseca neobično podsećaju na materijal spoljnog omotača Zemlje.

[причалица]

Treća teorija

Ovo je bilo odlučujuće za kreiranje treće teorije po kojoj je Mesec dete Zemlje. Na neki način on je stvoren od delova naše planete. Ideja je zapravo dosta stara. Prvi ju je izneo Vilhelm Henri Pikering 1907. godine, a zatim su je prihvatili i neki drugi istraživači među kojima i Dž. H. Darvin (sin "onog" Darvina) po kome se Mesec na prelazu arhaika i proterozoika otrgao od naše planete sa mesta gde se danas nalazi Tihi okean. Moderna varijanta ove teorije objašnjava i paradoks sa gvožđem. Naime u procesu formiranja Zemlje gvožđe i drugi teški elementi tonuli su prema dnu, tj. ka centru planete, a lakši elementi su se premestili u gornje slojeve. Deo ovih slojeva se kasnije odlepio od planete da bi se od njega formiralo novo telo - naš Mesec. No, kako je došlo do odvajanja ovog sloja od planete? Prema jednoj verziji taloženje gvožđa u središtu Zemlje izazvalo je ubrzanje njene rotacije oko sopstvene ose, a brza rotacija je zatim dovela do jake centrifugalne sile koja je poput praćke nestabilne površinske slojeve odbacila u svemir.

[причалица]

Konačan scenario

Danas se međutim kao prihvatljivija navodi druga verzija. Po njoj celokupan scenario nastanka Meseca izgleda otprilike ovako. Nakon što se gvožđe u dobroj meri već koncentrisalo u središtu planete Zemlja se sudarila sa nekim telom čija je masa bila deset ili nešto više puta manja od mase Zemlje. Danas takav sudar nije verovatan jer je Sunčev sistem u međuvremanu uredio orbite svojih većih tela, ali je u ono vreme sigurno bilo mnogo objekata čije su se putanje ukrštale.
Sudar o kome je reč bio je kataklizmičan. Izazvao je strahovitu eksploziju od koje se površinski omotač Zemlje razneo u okolni prostor i zatim pretvorio u oblak vrele prašine. Visoka temperatura je istisnula svu vodu iz oblaka od koga se zatim formirao satelitski roj ćvrstih čestica koje su se međusobno privlačile i lagano lepile jedna na drugu. Zatim su se stvorile grudve. Najveća je privlačila ostale i tako je rasla. Konačno nastalo je novo nebesko telo, Zemljin satelit. To još nije bio Mesec kakvog danas vidimo na nebu, ali je već imao izvesnu moć. Izazivao je plime na Zemlji i usporavao njenu rotaciju. Zbog toga je po zakonima mehanike počeo da se udaljava od Zemlje. Na putu u dalje orbite kupio je ostatke satelitskog roja i uvećavao se, uvećavao....
Sve ovo se dogodilo pre 4.6 milijardi godina. Mesec ne može biti mlađi od toga jer su njegove najstarije stene stare toliko, 4.6 milijardi godina. A ne može biti ni stariji jer je i čitav planetni sistem otprilike toliko star. Najstariji meteoriti su nastali pre 4.6 do 4.7 milijardi godina.

[причалица]

Šta je bilo dalje?

Najranije doba Meseca bilo je obeleženo dramatičnim zbivanjima. Snažan pljusak velikih meteorita obrušavao se po satelitu neprestano pola milijarde godina. To su bile preostale stene iz satelitskog roja oko Zemlje i bezbroj drugih krhotina koje su lutale međuplanetarnim prostorima. Pri svakom udaru oslobađala se ogromna energija od koje se tlo topilo tako da je cela površina Meseca gorela i ključala od vreline. Spoljni omotač je bio pretvoren u vrelu lepljivu kašu istopljenih stena.

Raslojavanje
Dvesta miliono godina vrio je ovaj omotač a za to vreme tvari manje gustine izbijali su u gornje slujeve, dok su druge su tonule. Zatim je Mesec počeo da se hladi jer se broj meteorita koji su ga bombardovali vremenom smanjivao. Tokom hlađenja omotač se lagano raslojavao na koru i gornju mantiju.
Tokom ovog raslojavanja važnu ulogu u formiranju kore igrala je naša planeta. Pod uticajem njene gravitacije teže tvari Meseca premeštale su se ka Zemlji i zato je centar mase satelita danas pomeren za oko dva kilometara ka nama. Zato je i kora Meseca tanje na strani koja je okrenuta našoj planeti, a što ce imati značajne posledice u kreiranju reljefa čitavog satelita.

[причалица]

Elementi
U kori Meseca se koncentrisao aluminijum i kalcijum i tu su tokom hlađenja nastali minerali plagioklasa i anortizitne stene. U gornjoj mantiji zadržalo se gvožđe i magnezijum. Kasnije će od ovih elemenata nastati minerali piroksen i olivin, te stene balzata.

Krateri
Iako je bombardovanje meteorita je sve više slabilo, oni su ipak pljuštali još 300 miliona godina. No sada su već udarali o čvrsto tle i ostavljali su svoje tragove. Lomili su i drobili Mesečevu koru, stvarali prve trajne kratere i duboke pukotine. Izmrvljene stene, izbčene iz kratera pod slabom gravitacijom Meseca rasejavale su se daleko na sve strane i lagano taložile po čitavoj površini.

Planine
Ponekad bi se Mesec sudario i sa mnogo većim telom od običnog meteorita, sa ponekim planetoidom. Ovakvi sudari pustošili su ogromne prostore i iz osnova menjali reljef satelita. U trenutku sudara snažna eksplozija izbacivala je velike količine materijala u okolni prostor, tlo se topilo, a udarni talas se prstenasto širio. Stvarali su se glomazni bazeni duboki nekoliko kilometara i široki vise stotina, pa i hiljada kilometara. Od istisnutog materijala oko bazena su nastajale planine visoke nekoliko hiljada metara. Ove planine su stare od 3.9 do 4.1 milijardi godina pa se računa da je to starost i bazena. Od tih bazena koju stotinu miliona godina kasnije nastaće Meseceva mora.

[причалица]

Rude
Verovatno je u to vreme, pre četiri milijarde godina, završeno vertikalno raslojavanje rastopljenog omotača. Pojavile su se rude bogate alkalnim metalima, fosforom, radioaktivnim elementima i retkim zemljama. Možda se tada formiralo i Mesečevo ferosulfidno jezgro u kome je temperatura bila viša od tačke topljenja. Moglo je nastati i magnetno polje skoro iste jačine kao i Zemljino.

Mora
Zatim su se bazeni ispunili tamnom bazaltnom lavom. To je bilo sto i vise miliona godina nakom stvaranja bazena. Kora je tada već uveliko bila ohlađena i čvrsta, ali ispod nje su se još uvek nalazili rastopljeni delovi omotača. Bila je to magma koja je pod velikim pritiscima tražila svoj put ka površini. Izbijala je tamo gde je kora bila najtanja: u bazenima na nama bližoj strani. Probijala se kroz pukotine koje su nastajale od udara meteorita i razlivala se puneći bazene bazaltom. Tako su nastala Mesečeva mora. Na daljoj strani Meseca gde je kora deblja, lava je uspela da potopi samo najdublje bazene. Zato ta strana oskudeva morima. Poslednja erupcija lave velikih razmera bila je pre 3.7 milijardi godina. Zatim se Mesec ohladio do velikih dubina i udarci meteorita više nisu mogli da probude vulkane.
Ali, u morima lava se hladila još skoro pola milijarde godina. Stare kratere na dnu bazena ona je potopila i izbrisala skoro svaki njihov trag, a novi nisu mogli da nastanu dok god je lava bila žitka. Kada se konačno ohladila, pre nešto više od tri milijarde godina, veliki meteoriti su već gotovo presahli. Zato je u morima tako malo velikih kratera. Ali ovih manjih ima isto koliko i na kopnu.

Regolit
Meteoriti manjih razmera su i dalje rovarili površinu Meseca i pravili na njemu kratere, često jedan preko drugog i uglavnom manje preko većih jer velikih meteorita gotvo da nije više bilo. Skoro svi krateri su kružnog oblika jer telo koje padne na tlo velikom brzinom ne rije po njemu nego eksplodira i raspada se zajedno sa okolnim materijalom.
Od eksplozije izmrvljene i isitnjene stene lete zrakasto u stranu i hiljade kilometara i zatim lagano padaju na tle. Vremenom su fina zrnca stena prekrile ceo Mesec i od njih je formiran prašinast sloj regolita. Kako je erozija na Mesecu sasvim slaba jer nema ni vode ni zraka na njemu, izbačeni materijal iz kratera ostaje kao zaleđen tamo gde je pao. Geološki - Mesec je već odavno mrtav. Poslednji važni događi dogodili su se pre možda milijardu godina. Naravno, ako izuzmemo vasionske brodove koje su Zemljani poslali na njegovu površinu.

[причалица]

Udaljenost

Koliko je Mesec daleko? Ako čovek hoće da bude precizan onda na ovo pitanje ne može da da jedan odgovor već najmanje dva.

Mesec naime stalno menja svoje rastojanje od Zemlje jer se oko nje ne okreće po kružnoj već po eliptičnoj putanji. U jednom fokusu ove elipse nalazi se Zemlja i na našem crtežu to je tačka F1. Kada Mesec stigne u tačku M1 tada je rastojanje od njegovog centra do centra planete najmanje i iznosi 363 300 kilometara. Ova tačka se zove perigej. Tačka M2 zove se apogej i u njoj je Mesec najudaljeniji od centra Zemlje, 405 500 kilometara. Iz ova dva podatka možemo dobiti treći: srednju udaljenost Meseca. Srednja udaljenost je aritmetička sredina najveće i najmanje dajine. Ona iznosi 384 400 kilometara i ako za razdaljinu Meseca od Zemlje treba da navedete samo jedan podatak koristite ovaj.

http://razbibriga.net/clear.gif

To je inače put u koji stane trideset Zemljinih kugli, a koji peške mozete da predjete za 8 godina i 280 dana, ako idete pet kilometara na sat i naravno ako idete stalno, bez odmora. Istu razdaljinu svetlost prevali za 1.28 sekundi.

Pošto znamo srednju udaljenost Meseca možemo priblžno izračunati i obim njegove putanje (oko 2.5 miliona kilometara).

[причалица]

Linearni ekscentricitet
Srednja udaljenost je jednaka dužini velike poluose (a). Ova poluosa određuje veličinu čitave elipse, a izduženost elipse zavisi od razmaka izemeđu fokusa. Razume se da će elipsa biti izduženija ukoliko je razmak između fokusa veći. Nas međutim interesuje polovina ovog razmaka jer ona govori koliko je jedan fokus udaljen od centra elipse (presek velike i male ose, tačka D). Ovaj podatak možemo dobiti ako od najveće razdaljine oduzmemo najmanju i rezultat podelimo sa dva. Izlazi da je to 21 100 km. Toliko je znači Zemlja pomerena od centra elipse. Ovaj razmak se zove linearni ekscentricitet Mesečeve eliptične putanje oko Zemlje.

[причалица]

Numericki ekscentricitet
Sada možemo da izračunamo i numericki ekscentricitet Mesečeve elipse. To se radi tako što linearni ekscentricitet podelimo sa dužinom velike poluose (a). Dobićemo da je e=c/a=0,0546... itd, ili, zaokruženo, numerički ekscentricitet Mesečeve orbite oko Zemlje je 0.055 (ne pitajte samo čega 0,055 - to je bezdimenziona veličina).

Numerički ekscentricitet je dakle mera izduženosti elipse. Među satelitima, prema dosadašnjim saznanjima, najveći ekscentricitet ima Neptunov satelit Nereida (e=0.75), a Saturnov Tetis, zatim Marsov Deimos itd. najmanji (e=0); putanja prvog je veoma izdužena, dok je putanja ovih drugih kružnica.

Šta nam govori ekscentricitet Mesečeve orbite? Ona je bez sumnje eliptična, ali njena izduženost nije naročito velika. Gotovo da je kružna. Smanjite je 10 milijardi puta i nacrtajte je na komadu hartije pa ćete videti. Posao zapravo nije vredan truda jer će razmak između fokusa elipse biti svega nekoliko milimetra i trebaće vam dosta truda da na kraju nacrtanu putanje ipak ne vidite kao kružnicu. Zbog toga se ova putanja u udžbenicima iz praktičnih razloga crta ili kao kružnica, ili pak kao naglašeno izdužena elipsa, već prema potrebi, a jedino se ne crta kako stvarno izgleda. (Uopšte to je karakteristicno za astronomiju da i najpreciznije tvrdnje i najveće istine dokazuje potpuno netačnim crtežima).

Međutim, ma koliko da je mala razlika između Mesečeve putanje i kružnice ona u stvarnosti nije bez značaja. U perigeju Mesec nam je bliži za 42200 km nego u apogeju i to čak može i da se vidi, jer se na različitoj udaljenosti menja prividni prečnik Meseca.

[причалица]

Prividni prečnik
nekog tela je prečnik kako ga vidimo sa Zemlje. Ovde se dakle ne radi o stvarnoj, apsolutnoj veličini tela, već o veličini koju doživljavamo gledajući dato telo. Tako je prividno Mesec iste veličine kao i Sunce, iako je u stvarnosti prečnik Sunca 400 puta veći od prečnika Meseca.

Kolika je prividna veličina Meseca? Možemo reći da je prividno Mesec zaista velik kao dinja kako se dugo govorilo u našem narodu, ali postoji i druga merna jedinica. To je lučni stepen. Lučnim stepenima merimo ugao koji zahvata disk nebeskog tela posmatrano sa Zemlje. Ova veličina, kad je u pitanju Mesec varira u zavisnosti od razdaljine Meseca. U perigeju ona iznosi 33'31" a u apogeju 29'22". Na srednjoj udaljenosti prividni prečnik Meseca je 31'05". Ove razlike se naravno utvrđuju odgovarajućim mernim instrumentima, ali ima situacija kada se one mogu uočiti i golim okom. To će biti slučajevi za vreme različitih pomračenja Sunca.

[причалица]

Siderički mesec

Ako imate dovoljo strpljenja dok posmatrate Mesec možete učciti njegovo kretanje među zvezdama. Zepravo čini se kao da se zvezde po nebeskom svodu brže kreću od Meseca, te ga u tom kratanju prestižu. Međutim, kretanje zvezda po nebu je ilizuja, posledica obrtanja Zemlje oko svoje ose. Zvezde su za naše oko nepomične. Istina je dakle da Mesec putuje nebom i prolazi kroz sazvežđa.

Uočite jednu zvezdu u blizini Meseca sa njegove leve strane, prema istoku. Već za jedan sat videćete da joj se Mesec približio. Za jedan sat Mesec pređe put koji je otprilike jednak njegovoj prividnoj širini, nešto više od 30'. Sutradan možete videti da je u odnosu na zvezdu Mesec prevalio veliki put od 13°. Za dva, tri dana on je već zaplovio u drugo sazvezđe.

http://razbibriga.net/clear.gif

Poput Sunca i Mesec se kreće po zodijaku, ali je od Sunca mnogo brži. Sunce se po nebu krece oko 1° na dan i zato mu treba čitava godina da prođe kroz sva sazvežđa zodijaka. Mesec isti posao završi za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11.47 sekundi. Naravno, za to vreme je napravio i tačno jedan krug oko Zemlje.

Ovaj vremenski period obilaska oko Zemljine kugle, pošto se meri u odnosu na zvezde zove se siderički mesec (lat. sidereus = zvezdani).

[причалица]

Brzina Meseca

Lepa boginja Selena je, kaze priča, svako veče u svoje nebeske kočije uprezala dva bela konja i zatim lagano putovala nebom. U svetlu današnjeg znanja o dužini Mesečeve staze oko Zemlje rekli bismo da su Selenini konji morali ići na mlazni pogon jer put od preko 2.4 miliona kilometara za svega 27.3 dana može se preći samo velikom brzinom. Ovu brzinu možete i sami da izračunate. Ona iznosi 1.023 kilometara u sekundi, a to je brže od puščanog zrna i otprilike jednako brzini modernih aviona lovaca.

Treba međutim znati da ovo nije konstantna brzina Meseca, vec prosečna. Po drugom Keplrovom zakonu o kretanju planeta radijus vektor planete u istim vremeskim razmacima opisuje jednake površine.

http://razbibriga.net/clear.gif

Primenjeno na kretanje Meseca to izgleda ovako. Radijus vektor je zamišljena linija koja povezuje centar Zemlje sa centrom Meseca. Povrsine M1-Z-M2 i M3-Z-M4 su jednake, a Mesec opise lukove M1-M2 i M3-M4 za isto, jednako vreme. Kako je luk M1-M2 duži od luka M3-M4 to znači da je brzina Meseca oko perigeja veća nego u blzini apogeja.

Zbog promenljive brzine Meseca sve veličine koje ovde navodimo, a koje zavise od te brzine jesu samo prosečne veličine.

[причалица]

Od zapada ka istoku

Ima jedna posebno zanimljiva stvar u vezi kretanja Meseca oko naše planete. Iz iskustva znamo da Mesec izlazi na istoku, zatim plovi nebom ka zapadu, zalazi i sutradan se ponovo rađa na istoku. To je svima poznato. Ali, možda vam je već zapelo za oko kretanje našeg satelita među zvezdama. Kako to da se Mesec koji izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, kroz sazvežđa kreće u suprotnom smeru, od zapada ka istoku?

http://razbibriga.net/clear.gif

Stvar je u obrtanju Zemlje oko svoje ose. Ma koliko brzo Mesec jurio po svojoj putanji on, za posmatrača na Zemlji, zaostaje u kretanju po nebeskom svodu. Uzmite da kroz prozor vašeg stana posmatrate kako se na istoku pomalja Mesec i kako on odmiče ka zapadu. Ali vi, vaš prozor i stan predstavljate samo jednu tačku na Zemljinoj kugli. Za 24 časa vi napravite pun krug, 360° oko Zemljine ose. Za to vreme Mesec prevali tek delić svog puta, svega 13° od svoje putanje oko Zemlje. Posledica takvog kretanja sada je jasna - čini se da on ide ka zapadu.

[причалица]

Mesec kasni

Zamislite da se nalazite na Zemlji u tački A našeg crteža i da je Mesec u kulminaciji. Nebesko telo je u kulminaciji onog trenutka kada prolazi kroz meridijan, a meridijan je zamišljen luk koji prolazi kroz zenit u pravcu sever-jug.

Dakle, okrenite se ka severu, u mislima spojte zenit (on se nalazi tačno iznad vaše glave), sa tačkom horizonta na krajnjem severu i dobijete meridijan. Kada Mesec preseče taj meridijan on je u kulminaciji. U tom trenutku to je i najviši njegov položaj na nebu pošto već sledećeg momenta on počinje da se spušta ka zapadu.

http://razbibriga.net/clear.gif


Dakle vi ste u tački A a Mesec u trenutku kulminacije u tacki A'. Za 24 časa, pošto se zajedno sa Zemljom okrenete oko njene ose, vi ponovo dodjete u tačku A. Za to vreme Mesec je iz tačke A' prevalio svoj put od oko 13° i sada se nalazi u tački B'. On, znači jos nije presekao vaš meridijan. Isprednjačio je i vi morate da ga stignete, tj. da pređete tih njegovih 13°. Jedan stepen Zemlja rotirajući se prevali za četiri minuta (360° Zemlja pređe za 24 sata, odnosno za 1440 minuta) što znači da joj za luk od 13° treba još oko 50 minuta i to je vreme za koji Mesec svakog dana "kasni". Ako želite da sledećeg dana posmatrate izlazak Meseca morate imati ovo na umu jer ćete inače na nebu videti samo zvezde.

Ovo je međutim teorija. U stvarnosti Mesečevo vreme kašnjenja se stalno menja i gotovo nikada nije 50 minuta. To je zbog toga što brzina Meseceve revolucije oko Zemlje nije konstantna. Ona je najveća oko perigeja, a najmanja oko apogeja. Zato se i kašnjenje Meseca menja od nekih dvadesetak minuta pa do jednog i po sata.

[причалица]

Mesečeve mene

To da po nebeskoj sferi Mesec načini pun krug za 27 dana i nešto sati, a što zovemo siderički mesec, nije novo otkriće. Za to su znali još Haldejci. Ali ne baš svi Haldejci već samo oni koji su se bavili astronomijom. Običan čovek nikad nije imao smisla ni strpljenja za duga osmatranja neba i kako je po prirodi praktičan, on je za svoje potrebe posmatrao mnogo uočljiviju pojavu - Mesečeve mene.

Mesec je tamno telo, on ne zrači svoju svetlost i zato možemo da vidimo samo onaj njegov deo koji obasjava Sunce. Kako opet Mesec stalno menja svoj položaj u odnosu na Zemlju i Sunce taj deo će, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgledati drukčije. Kažemo - Mesec prolazi kroz mene ili faze.

http://razbibriga.net/clear.gif

Kao početni momenat za posmatranje promena ovih faza uzima se obično trenutak kada se Mesec nalazi između Sunca i Zemlje (položaj M1 na crtežu). Ta faza se zove mlad Mesec, ali nju nećete moći da vidite pošto je Zemlji tada okrtnuta neosvetljena strana Meseca (istovremeno Mesecu je okrenuta osvetljena strana naše planete i Seleniti da postoje mogli bi na svom nebu da gledaju u punom sjaju "punu" Zemlju). Ponekad se međutim zna desiti da Mesec u ovoj fazi pokrije Sunce pa onda možemo da vidimo njegov tamni disk, ali do ove situacije dolazi retko. Najčešće Mesec prolazi ispod ili iznad Sunca.

[причалица]

nastavak:

Zanimljivi prizori nastaju tek nakon nekoliko dana kada Mesec na putu oko Zemlje odmakne prema istoku. Tada se može videti njegov uzan, ali svakim danom sve širi srp (M2 i M3). Ispupčena strana srpa je okrenuta Suncu ali vi dobro pogledajte njegovu suprotnu, ugnutu stranu. Ivica te strane je granica između osvetljenog i neosvetljenog dela Meseca, između svetlosti i tame, između dana i noci. Ta tanka linija koja razdvaja dan od noć na Mesecu zove se terminator i baš njega ćemo u svim fazama posmatrati. Vrhovi srpa su rogovi Meseca, a zamišljena prava koja ih povezuje zove se linija rogova. U ovoj fazi rogovi su okrenuti ka istoku.

Preko dana Mesečev srp je teško uočljiv jer ga zasenjuju zraci Sunca. Možemo ga dobro videti tek kad Sunce zađe i to na zapadu, blizu tačke zalaska. Sa gledanjem treba požuriti jer će uskoro Mesec i sam da nestane iza horizonta.

[причалица]

nastavak:

Obratite pažnju na figuru Meseca koju vidite tih prvih dana nakon faze mladog Meseca. Pada u oči blještavi beli srp, ali sem njega možete uočiti i preostali deo Mesečevog diska. To je onaj deo na kome jos vlada noć, ali tu noć razbija neka slaba sivkasta svetlost i kao da je čitav predeo u sumraku. Ova svetlost zove se pepeljasta svetlost, a ona potiče od naše planete (ako se sećate ovaj fenomen je razjasnio Leonardo). To su zapravo Sunčevi zraci koji se odbijaju od Zemlje i obasjavaju Mesec. Zemlja na ovoj razdaljini prilično snažno blješti. Svetlost koja se od nje odbija i pada na Mesec osmdeset puta je jača od najjace mesečine na Zemlji.

Pepeljasta svetlost se ne može videti u sledećim fazama Meseca jer se Mesec polako premešta na noćnu stranu Zemlje.

[причалица]

nastavak:

Kada od mladog Meseca prođe nešto više od sedam punih dana nastaje faza koju zovemo prva četvrt (M4). Sada je osvetljena čitava desna polovina Mesečevog diska, a terminator se poklopio sa linijom rogova. U ovoj fazi Mesec izlazi u podne, a zalazi u ponoć. Čoveku koji poznaje kretanje Meseca nije potreban ni sat ni kompas jer i vreme i strane sveta on čita sa neba gledajući Mesec.

http://razbibriga.net/clear.gif

Nakon prve četvrti osvetljena površina Meseca se i dalje povećava. Mesec "raste" kažemo. Svakim danom terminator sve više uzmiče pred Suncem. Na mestima preko kojih prolazi sviće dan (M5 i M6).

A dve nedelje od mladog Meseca, uveče kada Sunce zađe, na nebu se pomalja pun Mesec u svom najvećem sjaju (M7). Ceo je obasjan Sunčevim zracima i njegova svetlost je tada najjača. Ona razbija i najgušći mrak i pravi senke na Zemlji. Ova faza se drukčije zove uštap.

[причалица]

nastavak:

Kad je uštap Zemlja se nalazi između Sunca i Meseca. Zemlji je okrenuta cela osvetljena Mesečeva strana, a Mesecu cela neosvetljena strana Zemlje. Kada bi stvarno postojali mali beli čovečuljci na Mesecu za njih bi nasa planeta tada bila u fazi mlade Zemlje i ne bi je videli. Samo ponekad bi Zemljina senka presla preko njih i oni bi govorili da se Sunce pomračilo. Za nas Zemljane to je pomračenje Meseca.

U ovoj fazi Mesec je cele noći na našem nebu. Tek u zoru, kada se na istoku pojavi Sunce on zađe za horizont.

A već sledeće noći Mesec više nije pun. Na njegovom disku pojavila se senka i kažemo: Mesec opada. Sledećih dana ovo postaje sve uočljivije (M8 i M9). Terminator sad pokazuje mesto gde na Mesecu počinje noć.

[причалица]

nastavak:

Treće nedelje od mladog Meseca terminator se ponovo poklopio sa linijom rogova (M10). Sada je već pola Mesečevog diska u mraku, a osvetljena je njegova leva strana. Ova faza se zove poslednja (ili druga) četvrt. Mesec je izašao u ponoć, a zaći će u podne.

Nakon poslednje četvrti tama guta sve veći deo Mesečevog diska i osvetljeni deo sve više dobija oblik srpa (M11 i M12). Osvetljeni deo je okrenut Suncu, ali rogovi sada gledaju na zapad. Mesečev srp ima oblik ćirilicnog slova "S" (ili latiničnog "C") pa po tome odmah možete znati da jeMesec tada "star", da opada. Vreme izlaženja Meseca je sve bliže zori i izlasku Sunca, a njegov srp je sve tanji. Mesec ponovo dolazi iznad dnevne strane Zemlje i ona ga sve snažnije obasjava odbijenim zracima Sunca. Opet ćemo na Mesecu videti pepeljastu svetlost i noćnu stranu Meseca (M12).

Uskoro potom, provešćemo neko vreme bez mesečine i Meseca. Mesec je istina tu, ali po danu i okrenut nam je njegov neosvetljeni deo pa ga ne vidimo. On je ponovo u fazi mladog Meseca. A već sledećeg dana počeće novi ciklus Mesečevih mena.

[причалица]

Sinodički mesec


Da bi prošao kroz sve faze Mesecu je potrebno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Ovaj vremenski period se zove sinodički mesec pošto predstavlja zbir svih Mesečevih mena (sinodički dolazi od grčke reči u značenju zbirni, skupštinski). Ono što međutim zbunjuje jeste da u toku ovog ciklusa, dakle za 29.5 dana, Mesec načini ravno jedan krug oko Zemlje, a ranije smo tvrdili da je za taj krug Mesecu potrebno 27.3 dana, to jest jedan siderički mesec. Čitava stvar je utoliko interesantnija što su obe ove tvrdnje tačne i lako se mogu proveriti. Za jednu su dokaz mene, a za drugu zvezde.

http://razbibriga.net/clear.gif

Da bismo shvatili otkud potiče razlika između sideričkog i sinodičkog meseca potrebno je da kretanje Meseca oko Zemlje dovedemo u vezu sa kretanjem Meseca i Zemlje oko Sunca. Ovo drugo kretanje ima za posledicu da se položaj Meseca i Zemlje prema zvezdama posle izvesnog vremena više ne podudara sa njihovim položajem prema Suncu.

Uzmimo da je Mesec u fazi punog Meseca (tačka M1) i da u tom položaju, gledano sa zemlje, poklapa neku udaljenju zvezdu. Kroz 27 dana i nešto sati Mesec će napraviti jedan krug oko Zemlje i ponovo će poklopiti datu zvezdu (položaj B na crtežu). Ali za tih 27 dana i Zemlja i Mesec su na putanji oko Sunca prevalili određen put tako da u trenutku kada Mesec poklopi zvezdu on još nije dospeo u fazu punog Meseca. Za to mu je potrebno da stigne u polozaj M3 što traje oko dva dana i pet sati.

Siderički mesec, dakle, predstavaja vreme kruženja Meseca oko Zemlje s obzirom na zvezde, a sinodički s obzirom na Sunce.

[причалица]

Sinhrona rotacija


Dok se okreće oko naše planete Mesec se istovremeno obrće i oko svoje ose. Ova dva kretanja su sinhronizovana tako da se za jedan krug oko Zemlje Mesec tačno jedanput okrene i oko svoje ose. Kažemo, period Mesečeve revolucije oko Zemlje jednak je periodu njegove rotacije. Posledica ovakvog kretanja je poznata - naš satelit nam uvak okreće jednu istu stranu i zato na njemu vidimo uvek jedan isti pejsaž.

Do sinhrone rotacije Meseca došlo je u davno doba kada se pod uticajem Zemlje centar mase Meseca pomerio ka našoj planeti. Međutim sinhrona rotacija nije karakteristična samo za našu Lunu. Među satelitima Sunčevog sistema to je uobičajena pojava.

http://razbibriga.net/clear.gif

Rotaciju Meseca, isto kao i njegovu revoluciju, možemo posmatrati u odnosu na zvezde i u odnosu na Sunce. U prvom slučaju ono je jednaka sideričkom, a u drugom sinodičkom mesecu. Pošto se trajanje dana na nekom nebeskom telu određuje prema Suncu to znači da jedan dan na Mesecu traje, zbog sinhrone rotacije, isto koliko i sinodički mesec: 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Naravno, ovo je prosečno vreme izraženo u zemaljskim vremenskim jedinicama.

Osa rotacije Meseca prema ravni ekliptike ima naklon od 88°.5 te na tu ravan stoji gotovo pod pravim uglom. Otuda na Mesecu nama smene godisnjih doba.....

[причалица]

Anomalistički mesec


Oko Zemlje Mesec ide po eliptičnoj putanji. A ta elipsa i sama ima svoje kretanje. Ona se rotira u svojoj ravni i to u smeru kretanja Meseca oko Zemlje. Ovo rotiranje se manifestuje kao kretanje velike ose Mesečeve putanje. Osa (podsetimo se, ona spaja perigej i apogej) za godinu dana prevali put, u ravni elipse, od nesto preko 40°, a za pun zaokret treba joj 8 godina i 310 dana.

http://razbibriga.net/clear.gif

Zbog obrtanja ove elipse period prolaska Meseca kroz čitavu stazu nije jednak sideričkom mesecu. Ako posmatramo dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej videćemo da je taj period nesto duži od sideričkog meseca i da traje 27.554551 dana. Ovaj vremenski period se zove anomalistički mesec.

[причалица]

Drakonički mesec

http://razbibriga.net/clear.gif

Ravan u kojoj se nalazi Mesečeva staza seče ravan ekliptike pod uglom od 5°.9. Mesta na kojima staza prolazi kroz ravan ekliptike zovu se Mesečevi čvorovi. Uzlazni čvor (W) je tačka u kojoj Mesec prelazi na severnu stranu ekliptike, a silazni (obrnuto W) tačka prelaska na južnu stranu. Prava koja povezuje čvorove zove se linija čvorova. U toj liniji se seku ravan ekliptike i ravan Mesečeve staze.

http://razbibriga.net/clear.gif

Pazite sad: ravan Mesečeve staze takođe ima svoje kretanje u prostoru, ali tako da linija čvorova ostaje u ravni ekliptike. Prema tome, u ravni ekliptike se rotira linija čvorova, a pri tom ravan staze zadržava svoj nagib prema ravni ekliptike (5°.9).

http://razbibriga.net/clear.gif

Na ovaj nacin čvorovi za godinu dana pređu u ravni ekliptike put od 19.355° (ili 3'10,77'' na dan). Da bi čvor napravio pun krug oko Zemlje treba mu 18.6 godina. Ovaj period se zove period regresije čvorova, pošto se ravan staze i čvorovi kreću suprotno od smera kretanja Meseca oko Zemlje tj. od istoka ka zapadu. Period regresije čvorova uzrokuje veći odnosno manji uticaj Meseca na nutaciju i precesiju Zemlje što ćemo već objasniti kasnije. Isto tako on utiče i na broj pomračenja jer se čvorovi kreću i suprotno od gibanja Sunca oko Zemlje.

Ima još jedna interesantna pojava uzrokovana regresijom čvorova. Zbog njihovog kretanja period prolaska Meseca kroz dati čvor, recimo silazni, nije jednaka sideričnom mesecu već je kraći i iznosi 27.21 dan. Taj period se zove nodički mesec (nod lat. = cvor), a važan je jer se pomračenja mogu dogoditi samo kada se Mesec nađe u blizini čvorova. Postoji i drugi naziv za ovaj period od 27.21 dana. To je drakonički mesec, a naziv potiče otuda što do pomračenje Sunca dolazi, kao što znamo, kada zmaj, koji živi u ćvoru, proguta Sunce.

[причалица]

Stvarno kretanje

Ako ste uspeli na osnovu ovoga što smo do sada pričali da stvorite predstavu o kretanju Meseca moram vas opomenuti da tu predstavu na uzimate suviše ozbiljno jer ona baš i nije sasvim tačna. U stvari ona dobro opisuje kretanje našeg satelita posmatano sa Zemlje, ali da ste kojim slučajem stanovnik neke daleke planete koja se nalazi iznad ravni ekliptike tako da imate lep frontalni pogled na Sunce, Mesec i Zemlju, videli biste sasvim drukčiju sliku Mesečevog kretanja. Videli biste da Mesec ne kruži oko Zemlje vec oko Sunca. Sunce svojom gravitacijom deluje na Mesec 2.5 puta snažnije nego Zemlja i naša planeta zapravo samo ometa kretanje Meseca oko Sunca, ona samo deformiše Mesečevu putanju. U stvari izgleda kao da se Zemlja i Mesec utrkuju ko će pre da obiđe Sunce i pri tome se malo guraju.

Trka je zaista brza. Zemlja u proseku ide 29.7 km/s dok se Mesec koleba te čas juri, čas usporava pa se i njegova brzina menja od 29 km/s do 31km/s.

[причалица]

nastavak:

http://razbibriga.net/clear.gif

Na crtežu je dat uprošćen prikaz čitavog toka ovog kretanja. Mesec počinje da vija Zemlju (1 i 2), prelazi na spoljnu stranu njene putanje oko Sunca (3 i 4), prestiže je (5 i 6), prelazi na unutrašnju stranu Zemljine putanje (7 i 8) i tu posustaje, a trku preuzima Zemlja (9). Zatim sve kreće ispočetka.

Za godinu dana, koliko traje putovanje ova dva tela oko Sunca, Mesec opisani manevar ponovi dvanaest puta. Njegova putanja je krivudava i na njoj nećete uočiti nikakva elipse oko Zemlje. A opet, Mesec ipak obilazi svoju planetu baš po elipsi. Na crtežu je ucrtana i ta staza Meseca. Na njoj možete pratiti i sideričku i sinodičku revoluciju s tim sto strelica usmertena ka dalekoj zvezdi (plava strelica) označava početak prvog, a strelica ka Suncu (žuta strelica) početak drugog meseca. Krenuli smo od faze novog Meseca (1), u položaju 3 vidimo prvu četvrt, u položaju 5 pun Mesec itd. idemo redom sve do položaja 8 kada je, s obzirom na zvezde, Mesec navršio pun krug oko planete (siderički mesec). U tom trenutku ostalo mu je još oko 2 dana i nekoliko sati da ponovo dospe u fazu mladog meseca, te da tako završi i sinodičku revoluciju (br. 9).

[причалица]

Baricentar

Ali ni ovo sve što je napred rečeno nije potpuno veran prikaz putovanja Meseca, jer smo sasvim uprostili kretanje Zemlje. Ako se sećate negde napred smo rekli da masa Meseca, iako 81.3 puta manja od mase Zemlje, nije zanemarljiva. Ona deluje na Zemlju i pravilno bi bilo reći ne da Mesec kruži oko Zemlje, vec da i Mesec i Zemlja osciliraju oko jedne zajedničke tačke, oko zajedničkog centra mase koji se zove baricentar. I zapravo tačka u kojoj se nalazi baricentar obilazi Sunce po eliptičnoj putanji dok centri Meseca i Zemlje osciliraju oko te tačke. Stoga ni putanja Meseca ni putanja Zemlje nemaju pravilan eliptični oblik.

http://razbibriga.net/clear.gif

Međutim masa Zemlje je ipak dosta veća od mase Meseca te se baricentar nalazi mnogo bliže centru mase Zemlje. Zapravo on se nalazi u samoj Zemljinoj kugli. Ako zelite preciznije, od centra mase Zemlje baricentar je udaljen oko 4700 kilometara.

[причалица]

Trka za Mesec

Trebalo je da prođe pet hiljada godina od prvih haldejskih astronoma, pet hiljada godina učenja i rada da bi se stvorio vasionski brod koji će poneti ljude na Mesec. Možda je to i puno vremena, ali sve jedno, uspeh je postignut.

Šezdesetih godina 20.veka čitav svet je uzbuđeno piljio u televizijske ekrane gledajuci mutne i za većinu ljudi nerazumljive slike Mesečeve površine, snimljene tik iznad tla, samo koju sekundu pre no što će se i kamere i čitav brod razbiti o Mesečevo stenje. Danas je to već istorija.

Počelo je, kako to već dolikuje ljudskoj civilizaciji, nerazumno, kao pakosna i prkosna trka dva politicka antipoda: Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Svaka sila je za sebe i za svoj račun istraživala i otkrivala ono što je drugoj već bilo poznato. Svaka po svom programu. Sve to je naravno bilo veliko rasipanje novca i vremena.
Ali, bilo je to doba oštrih političkih podela u svetu, doba hladnog rata koji je pretio da se pretvori u onaj drugi, samo ovog puta u konačan i poslednji. Lideri velesila osmehivali su se jedan drugom kroz stisnute zube i sa prstom na crvenom dugmetu.

[причалица]

nastavak:

U to vreme televizori, nezgrapne kockaste kutije sa belim trbušastim ekranima i nestabilnom, jajastom slikom, polako su ulazili u domove običnih ljudi, a kompjuteri su bili veliki kao soba i mogli su se izbrojati na prste. Svet se pitao kuda to vodi toliki tehnoloski i tehnički razvoj i kako će čovečanstvo, sve da i ne izbije nuklearni rat, podneti tioike promene u životu.

A onda su i rakete poletele ka Mesecu.

Amerikanci su 1958. načinili nekoliko pokušaja da ispale raketu u pravcu Meseca. Svoj prvi brod su nazvali Able (sposoban, vešt), ali bilo je to isuviše pretenciozno ime. Letelica jedva da je bila bolja od obične protivgradne rakete - eksplodirala je već nakon 20 kilometara leta. Ni sa sledećim brodom Amerikanci nisu imali mnogo sreće. Bio je to Pionir koji, bar u početku, nije imao dovoljno snage da dosegne velike visine.

[причалица]

nastavak:

Rusi

Tako je početna slava u trci za Mesec pripala Rusima. Njihova automatska stanica, sa lepim ali krajnje nemaštovitim imenom Luna 1, lansirana 2. januara 1959. godine, proletela je pored Meseca na nekih šest hiljada kilometara, nakon čega je usša u orbitu oko Sunca i tako postala prva veštacka planeta Sunčevog sistema.

Luna je pokazala da su Zemljani u stanju da razviju brzine potrebne za slanje letilica u međuplanetarni prostor. Eksperiment je uspeo i Zemlja je bila oduševljena.

Iste godine poletela je i druga Luna. Njen zadatak je bio delikatniji jer je trebalo je da pogodi Mesec. Danas za to postoje razrađeni recepti, ali u ono vreme takav poduhvat nije bio ni malo lak, jer Mesec koga vidimo da lagano plovi nebom zapravo jurca besomučno oko naše planete brzinom topovskog đuleta - preko tri i po hiljade kilometara na cas. To svakako nije i jedini problem. Ipak, sve prošlo u najboljem redu i Luna 2 se uspešno stropoštala na Mesec između kratera Arhimed i Autolik i tako postala prvi predmet koji je Zemlja bacila na Mesec.

I još jedna Luna, Luna 3, je letela te 1959. i izazvala nova uzbuđenja. Zašla je iza Meseca i sa visine od 70 hiljada kilometara snimila njegovu drugu stranu. Snimanje je trajalo 40 minuta, zatim je film automatski razvijen i osušen. Radiovezom snimci su poslani na Zemlju. Prvi put od kako postoji čovek je mogao da pogleda Mesecu leđa. Astronomi su bili oduševljeni jer su videli da je druga strana Meseca rošava isto kao i prednja, što se uostalom moglo i očekivati. Razlika je samo u tome što na drugoj strani ima manje mora, a to je otvorilo beskrajne rasprave o uzroku.

[причалица]

nastavak:

Bilo je to sjajno doba za Sovjete. Njihovi političari su likovali, a narod je bio ponosan jer su Lune pokazale svu moć i nadmoć sovjetskih trudbenika, sovjetske nauke i sovjetskog svega uopšte. Na zapadu se u to vreme rađala rok muzika i rok kultura, a Rusi su osvajali kosmos.

Međutim, prava trka u osvajanju Meseca je tek predstojala. Amerikancima se uopšte nije sviđala uloga koju su dobili u osvajanju kosmosa i početkom šezdesetih godina oni su počeli grozničave pripreme za odgovor Rusima. Svoj cilj javno su izneli: spuštanje čoveka na Mesec do kraja te decenije.

Sovjetski Savez je u to vreme bio vodeća komunistička zemlja sveta, na čelu jednog ogromnog vojnog bloka, večito u strahu od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja i stalno u grču da dokaže svoju superiornost nad Zapadom. Sebi nije mogao da dozvoli luksuz da se čuje za njegove neuspehe te su ovi čuvani daleko od javnosti. Stoga su svi planovi Sovjetskog Saveza o kosmonautskim istraživanjima bili tajna. Objavljivani su samo uspesi i šturo, tek po koji, neuspeh. A i to samo kad se moralo.

Ali danas, kada su mnogi tajni dokumenti postali dostupni javnosti, znamo da su i Rusi što se Meseca tiče imali sličan plan kao i njihovi takmaci sa zapada. Hteli su da spuste čoveka na Mesec pre Amerikanaca.

Ova trka imala je sjajne posledice za nauku. U pravcu Meseca lansirano je na desetine sondi i uskoro su na Zemlju počeli da stižu brojni podaci o našem nebeskom susedu.

Zatim je trebalo meko spustiti brod na njegovu površinu.

[причалица]

nastavak:

Nije ni malo lako prvi put prizemiti letilicu na Mesec. Ogromnu brzinu kojom raketa leti, a to je skoro 40 hiljada kilometara na sat, treba u završnoj fazi smanjiti na nekoliko decimetara u sekuni, a to je samo jedan od mnogih problema. Sovjeti su ovo 1965. godine pokušali četiri puta, ali sve njihove sonde su se razbile o Mesec. Luna 7 je pala brzinom od čitav kilometar u sekundi, ali Luna 8 je tu brzinu smanjila na 15-20 metara u sekundi.

Sledeće godine Luna 9 je konačno bila uspešna. Meko i bezbedno je sletela na Mesec i na Zemlju poslala naizgled banalan podatak da je tlo čvrsto. Na četiri panoramska snimka koja je načinila vide se i neki detalji manji od jednog milimetra.

Iste 1966. Luna 10 je uvedena u orbitu oko Meseca i tu ostavljena. Postala je tako prvi satelit Meseca, Mesečev mesec. Merila je radijaciju, gravitaciono polje, infracrveno i gama zračenje itd.

[причалица]

nastavak:

Amerikanci

U to vreme Amerikanci su počeli da sprovode dva svoja simultana programa, oba u cilju spuštanje ljudske posade na Mesec. Prethodno su i oni razradili tehniku gađanja i nekoliko njihovih Rendžera je uspešno palo na Mesec 1964. i 1965. Imali su u početku dosta neuspeha, ali bile su to dečje bolesti koje se moraju preležati i u tome se ni malo nisu razlikovali od Rusa. Razlika je međutim postojala. Amerikanci su u avanturu osvajanja svemira krenuli sa ipak boljom tehnologijom. Dok sovjetske sonde na Zemlju šalju desetine fotografija američke šalju desetine hiljada.

U periodu od 1966. i 1968. put Meseca su letele američke sonde Servejor i Orbiter. Prve su se meko spustale na površinu. Bile su opremljene televizijskim kamerama kojima se upravljalo sa Zemlje i sa priborom i opremom za prikupljanje uzoraka tla, te za vršenje određenih hemijskih analiza. Na Zemlju su poslale blizu 90 hiljada fotografija. Trebalo je da sakupe što više podataka o uslovima koji tamo gore vladaju.

Orbiteri su, kako im i ime govori, ulazili u orbitu oko Meseca. Zadatak im je bio detaljno snimanje područja koja su prethodno odabrana za sletanje ljudske posade. Orbiteri su bili toliko uspešni da su već prva tri od pet, koliko ih je lansirano, izvršila ceo posao pa su, na zadvoljstvo lunarnih kartografa, preostale dve letilice uvedene u polarnu putanju oko Meseca odakle su snimile do tada manje ispitane oblasti ovog našeg satelita. Rezultat su bile nove mape deset do sto puta detaljnije od onih koje su pravljne na osnovu teleskopskih osmatranja sa planete.

[причалица]

nastavak:

Finiš

Ovoliki uspesi američkih konstruktora vasionskih brodova onespokojavali su sovjetski politički vrh i dalji ruski svemirski program se odvijao pod jakim pritiskom političara. Kasnije će se ispostaviti isuviše jakim. Na prečac je napravljen jedan snažan vasionski brod, razrađen je program za let na Mesec, odabrana je posada. Taj brod je trebao da nosi dva kosmonauta. Plan je bio da, kada letilica stigne do Meseca, jedan član posade izađe u slobodan prostor i odlebdi do kapsule koja se nalazila na vrhu broda. Trebao je da uđe u nju, zatim da sleti na Mesec.

Bio je to rizičan plan koji je imao izglede da uspe. Određeno je bilo da brod poleti 1968.

Te 1968. Amerikanci su lansirali Apolo 7, vasionski brod sa tri člana posade, koji je imao da pruži osnovne podatke o sigurnosti i pouzdanosti komandne kabine i servisnog dela. Zatim je poleteo i Apolo 8. Tročlana posada se uputila ka Mesecu, obletela ga i vratila se na Zemlju. To je bio najduži put koji je čovek do tada ostvario.

Danas posle četiri decenije od tih burnih događaja istorije kosmonautike znamo i neke podatke koje su Rusi držali u tajnosti. Oni su dva puta u probnoj fazi pokušali da lansiraju svoj brod koji je kasnije trebao da ponese čoveka na Mesec. Ali oba puta brod je jos na lansirnoj rampi eksplodirao. Drugi put eksplozija je bila toliko snažna da je poginulo nekoliko stotina ljudi. Konačno, morali su da odustanu. Njihov glavni konstruktor, Koroljev, umro je dve godine ranije, čitav projekat postao je preskup za njih (Amerikanci su u avanturu osvajanja Meseca utrošili pet puta više para od njih) i jednostavno - nisu imali sreće.

[причалица]

nastavak:

Ali Rusi se ipak nisu lako predavali. Odustali su od ljudske posade, to je istina, ali jos uvek su imali šansu da prvi donesu parče Meseca na Zemlju. Tri dana pre no što je poleteo Apolo 11 sa svojom ekspedicijom na Mesec, 13.7.1969. Sovjeti su lansirali automatsku stanicu Luna 15. Njen zadatak je bio da se meko spusti na Mesec, uzme uzorke mesečeve površine i vrati se na Zemlju. Ali Luna se slupala. Neki uređaji su otkazali i ona se razbila u Moru Kriza 21. jula 69.

Apolo 11 je lansiran 16. jula 1969. napravio krug oko Zemlje i odleteo do Meseca. Dva kosmonauta su prešla iz matičnog broda u mesečev modul Orao (pri tome nisu morali da izlaze u slobodan prostor jer je modul bio spojen sa matičnim brodom), odvojio se od matičnog broda i meko spustio na Mesec u Mare Tranquillitatis. Nil Armstrong je zatim načinio svoj istorijski "mali korak", izgovorio istorijske reči. Zatim je izašao i drugi član posade, Edvin Oldrin. To je bilo 20. jula 1969.

Naravno astronauti su poslati na Mesec da rade i nakon što se stišalo prvo uzbuđenje oko iskrcavanja, oni su instalirali mini seizmičku stanicu, lasersko ogledalo (za merenje odstojanja Meseca od Zemlje) i instument za hvataje čestica sunčevog vetra. Posle dva časa i 40 minuta pokupili su 31,5 kg. uzoraka mesečevog tla, vratili se u modul, uzleteli, spojili se sa matičnim brodom (tu ih je čekao treći član posade Majkl Kolins) i vratili se na planetu.

Tako se završila jedna od najvećih trka u istoriji. Bilo je to za nauku, za čitavo čovečanstvo veoma korisno takmičenje. Rivalstvo dve svemirske sile provociralo ih je i motivisalo da napregnu sve svoje znanje, pamet i veštinu. I uspeli su. Takvi su Zemljani.

[причалица]

nastavak:

Lunarni programi su živeli još neko vreme. Na Mesec je bilo upućeno još šest brodova iz programa Apolo. Jedan, Apolo 13, nije imao sreće. Na 350 hiljada kilometara od Zemlje udario ga je meteorit i teško oštetio. Spuštanje na Mesec je otkazano, a posada se posle nekoliko dana drame jedva spasla. Poslednja poseta čoveka Mesecu bila je 1972. godine brodom Apolo 17. Nakon toga američki letovi su obustavljeni.

U međuvremenu su i Rusi konačno uspeli da donesu svoje parče Meseca na zemlju (Luna 16, 1970.). Na Mesec nisu poslali čoveka, ali su tamo spustili dva svoja automatska vozila, Lunahod 1 i 2. Bile su to prave pokretne laboratorije kojima se upravljalo sa zemlje. Mesecima su putovale bespućima Meseca, prevalile na desetine kilometara i izvršile brojna ispitivanja njegove površine. Zadnja sovjetska letilica bila je Luna 24 (1976). Nakon toga dalji letovi su obustavljeni. Istorija se ponavlja. Za dalja istraživanja opet je potrebno neko novo sredstvo, nova tehnologija, kao što je to nekad bio teleskop. Potrebno je osnovati naučnu koloniju tamo gore.

[PRCKO]

Mesec je 200 miliona godina mlađi nego što se misli

PARIZ - Mesec je star 4,36 milijardi godina, štro znači da ima 200 miliona godina manje nego što se pretpostavljalo, rezultati su istraživanja stena na Mesecu koje je objavljeno noćas.
http://razbibriga.net/imported/2011/08/126911_3431360102_f-1.jpg?ver=1313648500

Naučnici čije je istraživanje objavljeno u britanskom naučnom časopisu “Nejčer” došli su do tog zaključka nakon što su ponovo odredili starost olovnih izotopa nađenih na uzorku najstarije stene na mesecu, Anortozitu.




“Godine ovog izotopa pokazuju ili da je Mesec očvrsnuo mnogo kasnije nego što smo do sada pretpostavljali ili da ćemo morati da u potpunosti revidiramo naša geološka saznanja o Mesecu”, kaže Ričard Karlson iz Naučnuog instituta u Vašingtonu.



U slučaju da se novo određiavanje starosti olovnih izotopa pokaže kao tačno, to bi značilo da su najstariji delovi Zemljine i Mesečeve kore bili formirani u približno isto vreme, kada su nastali i najstariji minerali na Zemlji.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/272053/Mesec-je-200-miliona-godina-mladji-nego-sto-se-misli

[причалица]

Mesečev halo i mesečeva korona

Povremeno oko Meseca mogu da se vide različiti svetlosni efekti. U zavisnosti od uslova “slika” se razlikuje ali najpoznatije pojave poznate su kao Mesečeva korona i halo.

http://razbibriga.net/clear.gif

Mesečev halo i mesečeva korona nastaju na sličan način kao i duga – prelamanjem svetlosti na kristalima leda ili kapljicama vode u gornjim slojevima atmosfere.
Halo ima oblik velikog prstena koji okružuje Mesec. Nastaje prelamanjem svetlosti Meseca (ili, precizbije rečeno svetlosti Sunca) na kristalima leda u oblacima na velikim visinama. Mehanizam nastanka ovih kristala leda nije u potpunosti poznat ali svi oni imaju približno isti oblik šestougla i slične dimenzije. Nastaju u cirusima, oblacima koji se nalaze na visini od oko 7000 metara, brzim zaleđivanjem kapljica vode.

[причалица]

nastavak:

http://razbibriga.net/clear.gif

Halo koji nastaje na ovakav način najčešće je od Meseca udaljen približno 22 lučna stepena. Nekad se događa da kristali nisu iste dimenzije i oblika pa do prelamanja dolazi pod rugim uglom, najčešće od 46 stepeni.

http://razbibriga.net/clear.gif

Mesečeva korona nastaje na sličan način kao halo ali ima mnogo manje dimenzije i nalazi se bliže disku Meseca. Nastaju zbog prolaska svetlosti kroz tanak sloj oblaka na velikim visinama, zbog prelamanja na kapljicama vode ili česticama prašine, dima, polena itd. Najčešće su bele boje ali u prstenu se mogu pojaviti i sve dugine boje.

Ponekad se dešava da korona i halo nastanu istovremeno.

[Cruz]

Pogledajte evoluciju Mjeseca u tri minuteKako bi proslavili 1.000 dana u orbiti NASA-inog satelita LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter), tim znanstvenika koji radi na njegovom praćenju objavio je dva prekrasna videa.

Prvi predstavlja dramatičnu vatrenu povijest Mjesečeve evolucije, a drugi nas vodi po Mjesečevim najzanimljivijim lokalitetima.


Jedino što NASA-ini računalni čarobnjaci nisu napravili, jest kataklizmički prikaz odvajanja Mjeseca od Zemlje, već je evolucija Mjeseca prikazana od trenutka kad je on već bio formiran, piše Dnevnik.


No, to ne umanjuje kvalitetu animacije, koja u tri minute prikazuje burnu prošlost Zemljinog jedinog prirodnog satelita. Pogledajte video.



http://www.youtube.com/watch?v=UIKmSQqp8wY&feature=player_embedded


Izvor: znanost.com

[Cruz]

Mesec danas veći i svetliji

Najveći i najsjajniji pun mesec ove godine, takozvani "supermesec", moći će da se vidi večeras, kada će biti bliži Zemlji nego inače.

http://razbibriga.net/imported/2012/05/n31360-1.jpg



Mesec će se našoj planeti približiti na 357.000 kilometara, odnosno oko 24.600 kilometara bliže nego što je prosečno udaljen. Zbog toga će izgledati svetliji nego inače i veći za oko 14 odsto nego kada je najviše udaljen od Zemlje.


Udaljenost Meseca od Zemlje varira jer je njegova orbita u obliku elipse, a ne kruga. Džef Čester iz Američke mornaričke opservatorije izjavio je da će, ipak, razlika teško biti primetna golim okom.


Kao i svaki put kada je mesec pun, izgledaće veći kada je bliži horizontu, odnosno u vreme zalaska sunca. Psiholog Skot Lilinfeld sa Univerziteta Emori izjavio je da ne treba očekivati porast kriminala ili čudnog ponašanja, jer ne postoje dokazi za rašireno verovanje o takvom uticaju meseca.


Autor knjige "50 velikih mitova popularne psihologije" rekao je da je verovanje da pun mesec uzrokuje bizarno ponašanje zasnovano na tome što ljudi obraćaju pažnju na takve stvari i pamte ih, a sve neobično što se desi kada je pun mesec pripisuju tom mitu.


Izvor: B92

[причалица]

U ponedeljak, 4. juna, odigraće se delimično pomračenje Meseca, koje će početi u 10.00 sati (GMT), a biće vidljivo iz Australije, Severne Amerike, Indije, Kine, Meksika, Južne Koreje, sa Filipina i, delimično, iz Rusije, rano ujutro po lokalnom vremenu.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Do 11.00 sati (GMT), oko 37 odsto Meseca biće prekriveno Zemljinom senkom.

Ovo će ujedno biti i prvo pomračenje meseca u 2012. godini. Astronomi ističu da će Zemljina senka prekriti veliki deo Meseca kod južnog kratera Tajko.


Početkom maja imali smo priliku da vidimo “super Mesec” (http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/319895/Ovog-vikenda-na-nebu-sija-Supermesec), najveći pun Mesec u ovoj godini.
izvor: www.blic.rs

[причалица]

Drugi put u avgustu, mesec je prošle noći bio pun, što je fenomen koji se dešava jednom u dve i po godine i naziva se "Plavi Mesec" iako nema veze sa njegovom bojom. Ljudi širom sveta sinoć su posmatrali nebo, očiju uprtih u zemljin satelit koji je dostigao maksimalnu svetlost.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-01/270212_20120901reutersgary-hershornwest-orangedi003903379_f.jpg?ver=1346510706
Okupljeni u Nju Džerziju

Prvo pojavljivanje punog meseca bilo je 2. avgusta, a sinoć, dvadeset devet dana kasnije, Mesec je ponovo bio pun.
Razlog zašto se Mesec koji se dva puta pojavi za 30 dana naziva "Plavi mesec" izgubljen je negde u istoriji, i nema veze sa njegovom bojom.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-01/270208_20120831afpvanderlei-almeidario-de-janeirodi003903249_f.jpg?ver=1346510726
Mesec iznad Rio Deženeira

Do promene boje meseca, dolazi jedino usled vulkanskih erupcija.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-01/270211_20120901reutersgary-hershornwest-orangedi003903375_f.jpg?ver=1346510781

"Plavi mesec" pojavio se 1883. godine kada je proradio vulkan Krakatau na Indoneziji, a novija pojavljivanja vezuju se za 1983. i erupciju vulkana El Čičon u Meksiku. Astrološka retkost uočena je i 1980. i 1991. godine kada je došlo do eruptivnih događanja na planinama Sveta Helena i Pinatubo.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-01/270207_20120831afprobert-atanasovskiskopjedi003902918_ff.jpg?ver=1346510822

Ukoliko nijedan vulkan ne proradi, onda do efekta "Plavog meseca" ne dolazi, jer tada nema pepela nastalog usled vulkanskih erupcija koji pravi vizuelne trikove.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-27/269210_plavi-mesec-foto-dreamstime_ff.jpg?ver=1346094365

“Plavi mesec” zapravo nije plave boje. Ovaj termin se povezuje sa “ekstra” punim mesecom, odnosno to je uštap koji se pojavljuje po drugi put u istom kalendarskom mesecu, a ime i značenje je dobio zahvaljujući grešci.

U istoriji je termin “plavi mesec” bio korišćen za iracionalne događaje, dok se u prvoj polovini 20. veka odnosio na treći puni mesec u jednom godišnjem dobu, koje je imalo četiri umesto uobičajena tri uštapa. Tokom vremena se definicija “plavog meseca” izobličila.

Grešku je 1946. načinio astronom-amater Džejms Hju Pruet, koji je, pišući za magazin “Nebo i teleskop” (Sky & Telescope), naveo: "Sedam puta u 19 godina bilo je - i još uvek je - 13 punih meseca godišnje. Ovo znači da imamo 11 kalendarskih meseci sa po jednim uštapom i jedan mesec sa dva. Ovaj drugi u meseci zove se plavi mesec". Greška je kasnije ispravljena, ali i ponovljena. Magazin je 1999. priznao grešku, koja je u međuvremenu dovela do današnje definicije: drugi uštap u kalendarskom mesecu.

Ovaj fenomen događa se u proseku svake 2,7 godine, a nekada i češće. Tako se “plavi mesec” 1999. pojavio u januaru i u martu, dok u februaru te godine nije bilo uštapa.

Astronomi ukazuju da “plavi mesec” postoji jer naš kalendar nije savršeno usklađen sa lunarnim mesecima. Našem satelitu treba 29,5 dana da napravi orbitu oko Zemlje, a tokom tog vremena mi posmatramo njegove različite faze. Ali kalendarski meseci, osim februara, imaju 30 ili 31 dan, pa povremeno dva uštapa uđu u jedan kalendarski mesec.

Tako će se “plavi mesec” videti ovog avgusta, ili septembra – za stranovnike regiona Kamčatka u Rusiji i Novog Zelanda (1. i 30. septembra).

[Sarmica]

Prošle su decenije od kada je ljudska noga kročila na Mesec, ali ovaj video koji je je napravio američki Centar za nauku i istraživanje omogućava vam da i sami vidite i doživite ono što su astronauti zabeležili prilikom putovanja na Zemljin satelit.
http://www.blic.rs/data/images/2012-09-09/271808_untitled1_f.jpg?ver=1347188323
Video je napravljen od autentičnih fotografija koje je Centru za nauku i istraživanje pozajmila američka svemirska agencija NASA.
http://www.blic.rs/data/images/2012-09-09/271809_untitled2_f.jpg?ver=1347188336
Iako je primetno da je reč o vešto ukomponovanim fotografijama, video nudi uzbudljivo virtualno putovanje preko površine Meseca, tako da ste sada i vi u prilici da vidite prizore koje su imali samo astronauti.









http://www.youtube.com/watch?v=UN268HcCKek&feature=player_embedded

[причалица]

Danas, 22. septembra, Mesec je u prvoj četvrti, osvetljenje je najbolje za posmatranje jer svetlost, koja pada sa strane, stvara specifičnu igru senki koja na neobičan osvetljava porvšinu Meseca.

http://www.blic.rs/data/images/2012-06-19/252796_delimicno-pomracenje-meseca-afp_f.jpg?ver=1348327380

Sunčevi zraci koji osvetljavaju deo vidljivog Meseca stvara senke koje omogućavaju da se sa maksimalnom jasnoćom vide obodi kratera i reljef Zemljinog satelita.

Vrlo jasno se mogu videti Apenini i Alpi na Mesecu, krater Arhimed, kao i mnogi drugi oko njega.

Ovogodišnja Međunarodna zabava posmatranja meseca, treća po redu, koja se poklapa sa jesenjom ravnodnevicom, posvećena je Nilu Armstrongu, prvom čoveku koji je kročio na Mesec.

U centru Mesečevog diska izuzetno dobro se vidi More tišine, gde se 20. jula 1969. godine spustio modul Apola 11.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/344083/Veceras-imamo-sastanak-sa-Mesecom

[причалица]

Harvardski naučnici veruju da je Mesec nekada bio deo Zemlje koji se "odlomio" posle velikog sudara sa drugim nebeskim telom.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-09/271809_untitled2_f.jpg?ver=1350553129

U studiji objavljenoj u listu "Nauka" stručnjaci sa Harvarda navode da bi njihova teorija mogla da objasni zbog čega Mesec i Zemlja imaju sličan hemijski sastav.

Kako prenosi Rojters, Zemlja se u vreme kada je Mesec formiran okretala brže i dan je trajao svega dva ili tri sata. Sa toliko brzim okretanjem Zemlje, ogroman udarac mogao je da "odvali" dovoljno materijala sa Zemlje da formira Mesec, navode naucnici.

Na osnovu nove teorije, Zemlja je kasnije dospela u trenutnu fazu okretanja zahvaljujući gravitacijskoj interakciji svoje orbite i mesečeve orbite oko Zemlje.

Naučnici navode da se njihov stav razlikuje od trenutno vodeće teorije da je Mesec formiran od materijala ogromnog nebeskog tela koje je u jednom trenutku udarilo u Zemljiu.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/348443/Nova-teorija-nastanka-Meseca

[причалица]

Dok na svojoj orbiti obilazi Zemlju tokom mesec dana, odnos između nas, Meseca i Sunca uvek je drugačiji. Rezultat predstavlja to da je Mesečeva površina svakog dana drugačije osvetljena sunčevom svetlošću, a ono što pritom vidimo nazivamo mesečevim fazama.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-25/291130_mesec2-2013_f.jpg?ver=1353860607
Kada je mesec između nas i Sunca, gledamo njegovu mračnu stranu i to nazivamo mladimmesecom

Ove faze su potpuno predvidljive, kao i kretanje našeg prirodnog satelita, zahvaljujući čemu je NASA snimila neverovatno upečatljiv video, koji prikazuje kretanje meseca u 2013, dok svaka od pojedinačnih slika ovog videa predstavlja mesec tokom jednog sata.

Kada se Zemljin satelit nalazi između nas i Sunca, gledamo njegovu mračnu stranu, i to nazivamo mladim mesecom. Nedelju dana kasnije, osvetljen je sa strane, i to je prva mesečeva četvrt. Nakon još nedelju dana, Sunce se nalazi iza nas, i tada kažemo da je Mesec pun.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-25/291131_mesec3-2013_f.jpg?ver=1353860619
Kada je sunce iza nas, akžemo da je mesec pun

Na inspirativnom videu, koji prikazuje mesečeve faze tokom naredne godine, može se videti još puno toga.

Ova animacija koristi podatke lunarne misije Klementina, u kojoj je zajednička sonda NASA i vojske SAD, još 1990. obavila zadatak mapiranja Meseca, kao i slike i topografska merenja Lunarnog orbitera za izviđanje. Rezultati merenja neravnine terena iskorišćeni su da bi se na animaciji dobile realistične senke.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-25/291129_mesec1-2013_f.jpg?ver=1353860640
U donjem levom uglu prikazana je subsolarna tačka, gore desno udaljenost od Zemlje u Zemljinim prečnicima, a dole desno ostali podaci

Ove faze su potpuno predvidljive, kao i kretanje našeg prirodnog satelita, zahvaljujući čemu je NASA snimila neverovatno upečatljiv video, koji prikazuje kretanje meseca u 2013, dok svaka od pojedinačnih slika ovog videa predstavlja mesec tokom jednog sata.

Ako animaciju pažljivo pogledate, verovatno ćete primetiti da se mesec naizgled pomera i ljulja, pomalo skrećući s kursa: to se naziva liberacijom i događa se jer je Mesečeva orbita eliptična, i blago nakrivljena u odnosu na Zemljin ekvator. Svakog dana je vidimo iz neznatno drugačijeg ugla, što čini da se naizgled kreće.

Sa desne strane na videu nalazi se skala koja pokazuje koliko Zemljinih prečnika (oko 13.000 km) je Mesec udaljen od Zemlje, i možemo da vidimo kako oscilira naperd-nazad po svojoj orbiti.

U donjem levom uglu prikazana je subsolarna tačka - mesečeva površina direktno ispod sunca - a na grafici je prikazan i glavni mesečev meridijan, i možemo videti kako se ljulja napred-nazad, baš kao i cela velika animacija.

Dole desno se nalaze informacije koje se tokom vremena menjaju, kao što su udaljenost Meseca, njegova prividna veličina (u lučnim sekundama) koliki procenat je osvetljen sa naše tačke gledišta, i slično.


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=5YXhnQcoyOw

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/354830/Pogledajte-Sve-faze-Meseca-u-2013

[причалица]

Sonde GRAIL, koje je američka svemirska agencija NASA pre 15 meseci lansirala u Mesečevu orbitu da bi izmerile gravitaciju najbližeg Zemljinog suseda, danas posle podne treba da se sruše na njegovu površinu.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-14/296519_orbiteri-grail-ap_ff.jpg?ver=1355760075
Grafički prikaz "skeniranja" gravitacionog polja Meseca

Kako je saopšteno, svemirske letelice nazvane “Plima” i “Oseka” pašće u krater nedaleko od Mesečevog severnog pola (http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/358115/NASA-obara-orbitere-na-povrsinu-Meseca).

Ljubitelji astronomije će biti razočarani, jer sudar neće moći da se vidi u obliku bleska na nebu. Kako je istakao jedan naučnik, reč je o “letelicama veličine mašine za pranje i sušenje veša sa ispražnjenjim rezervoarima za gorivo”.
Dve sonde su prošle nedelje sa Zemlje usmerene prema krateru kako bi se sprečilo da padnu na neki od istorijski značajnih delova Meseca, kao što je mesto na koje su se spustili učesnici misije “Apolo”.

Očekuje se da će se sonde srušiti u krater brzinom od oko 6.000 km/h u razmaku od dvadesetak sekundi i potpuno se raspasti.

Projekat GRAIL (Laboratorija za proučavanje gravitacije i unutrašnje građe) koštao je 496 miliona dolara.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-17/297344_nasa-02-ap_f.jpg?ver=1355760286
Projektovane putanje kojima će sonde pasti na površinu Meseca

“Plima” i “Oseka” lansirane su u septembru 2011, a ušle su u Mesečevu orbitu oko tri meseca kasnije. Od marta do maja letelice su kružile oko Meseca na visini od 54 km, da bi se u drugoj fazi spustile na visinu od 22 km iznad površine Meseca.

- GRAIL je proizveo gravitaciono polje visoke rezolucije i odličnog kvaliteta za svaku planetu u Sunčevom sistemu, uključujući Zemlju - izjavila je rukovodilac projekta Marija Zuber za sajt “Space.com”.

Dobijena mapa otkriva izrazito prašnjavu Mesečevu koru, što navodi na zaključak da su Mesec, Zemlja, Merkur i Venera u dalekoj prošlosti pretrpeli mnogo snažnije udare nego što se do sada pretpostavljalo.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/358421/NASA-danas-obara-dve-sonde-na-povrsinu-Meseca

[причалица]

Noćašnji pun mesec, poslednji u 2012, je redak fenomen – ovo je, naime, 13 uštap ove godine.

http://www.blic.rs/data/images/2012-12-28/300358_pun-mesec-nasa_f.jpg?ver=1356730673

S obzirom da u godini ima 12 meseci, a meseci su bazirani na lunarnom ciklusu, ovo može zvučati čudno, međutim, “ekstra” uštapi se događaju periodično, jer mesečeve faze nisu savršeno usklađene sa našim kalendarom.


Našem satelitu treba nešto više od 29,5 dana od jedne do sledeće faze punog meseca. Tako ispada da svake godine ima 12,37 lunarnih ciklusa, što je malo više od 12.

To znači da se povremeno dogode dva puna meseca u jednom kalendarskom, što se naziva još i “plavi mesec”. Ove godine “plavi mesec” je bio u avgustu (http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/339848/Plavi-mesec-obasjace-nebo-31-avgusta), a ovaj fenomen nećemo videti do 2015. Pre ovog, poslednji “ekstra” pun mesec pojavio se 31. decembra 2009.

Postoji još jedan, ređi fenomen – dva “plava meseca” – poslednji put se “ekstra” uštap u dva meseca pojavio 1999, a sledeći ćemo imati prilike da vidimo tek 2018.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/360304/Nocasnji-pun-mesec-13-u-godini

[причалица]

Naučnici američke svemirske agencije NASA napravili su do sada najdetaljniju sliku druge, ili "tamne" strane Meseca, koja otkriva istoriju i sastav površine našeg satelita.

http://www.blic.rs/data/images/2013-03-23/325149_mesec-tamna-strana-nasa_ff.jpg?ver=1364058309

"Tamna" strana Meseca dugo je "okupirala" ne samo naučnike, već i čitavo čovečanstvo. Naučnici su, međutim, posebno zainteresovani za njene kratere, koji nisu videli svetlost, kako se procenjuje, više od dve milijarde godina.


Takvi krateri, smatraju naučnici, možda su puni zarobljenih isparljivih materija, poput vode. Područja u trajnoj senci stvaraju prave uslove za zarobljavanje vode, koja bi inače isparila i pobegla u svemir.

LRO je već detektovao prisustvo leda na Mesecu, kada je njegova sestrinska letelica kontrolisano oborena u krater na drugoj strani, blizu Mesečevog južnog pola.

http://www.blic.rs/data/images/2013-03-23/325150_mesec-tamna-strana-reuters_ff.jpg?ver=1364058318

Osim leda, bazaltne ravni, odnosno "mora", deponovane su pre mnogo vremena na osvetljenoj strani satelita, zahvaljujući vulkanskim erupcijama. Na drugoj strani, međutim, ovakve aktivnosti su bile daleko ograničenije, pa postoji svega nekoliko izolovanih "mora".

Fotografije Mesečeve površine NASA sastavlja u trodimenzionalnu sliku. LRO je lansiran 2009, a letelica je vredna 504 miliona dolara.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/373653/Nov-pogled-na-tamnu-stranu-Meseca

[причалица]

Zemljin satelit ima novi krater na svojoj površini, “zahvaljujući” meteoritu koji je udario u Mesec u martu i proizveo najveću eksploziju koju su naučnici ikad videli na Mesecu, otkad su počeli da ga posmatraju.

http://www.blic.rs/data/images/2013-05-17/342409_najveci-udar-na-mesecu-nasa_ff.jpg?ver=1368823257
Jasna svetlost do sada najveće zabeležene eksplozije na Mesecu

Krećući se brzinom od 90.000 kilometara na sat, meteorit je udario u lunarnu površinu 17. marta, nakon čega je ostao krater širok 20 metara, preneo je portal “Spejs”.

“Objekt veličine manjeg kamena udario je 17. marta 2013. u More kiša (Mare Imbrium) na lunarnoj površini. Eksplodirao je u bljesku, skoro 10 puta sjajnijem od svega do sada viđenog”, naveo je u saopštenju Bil Kuk, iz Odeljenja za meteoride američke svemirske agencije NASA.


Astronomi NASA-e već osam godina posmatraju Mesec zbog udara meteora i do sada nisu videli tako jaku eksploziju.

Naučnici nisu videli udar u trenutku kada se dogodio, već nakon što je Ron Sags, analitičar Centra za svemirske letove “Maršal” u Hantsvilu, Alabama, pregledao snimke koje je zabeležio teleskop za posmatranje Meseca.
-Odmah je “iskočilo” ispred mojih očiju, toliko je bilo sjajno – rekao je Sags.

Naučnici su zaključili da je kamen širok između 0,3 i 0,4 metra, a težak oko 40 kilograma. Eksplozija koju je stvorio pri udaru bila je moćna kao pet tona TNT-a, naveli su naučnici, preneo je “Spejs”.

Kada su astronomi pregledali unazad podatke iz marta, otkrili su da ovaj meteor možda nije bio izolovani događaj.

“U noći 17. marta, kamere NASA-e i Univerziteta Zapadnog Ontarija zabeležile su neobično velik broj meteorita koji su prodrli duboko u Zemljinu atmosferu. Te vatrene kugle su putovale skoro identičnim orbitama između Zemlje i asteroidnog pojasa”, naveo je Kuk.

http://www.blic.rs/data/images/2013-05-17/342410_najveci-udar-na-mesecu-obelezen-crveno-zuto-drugi-udari-nasa_ff.jpg?ver=1368823342
NASA je do sada zabeležila stotine udara meteorida o lunarnu površinu - najveći do sada, u području Mora kiša, obeležen je crvenim kvadratom

Našu planetu od udara meteora štiti atmosfera, međutim Mesec nema tu sreću. Nedostatak atmosfere na našem satelitu izlaže ga udarima svih nadolazećih kamenja iz svemira. NASA-in program za posmatranje do sada je zabeležio više od 300 udara meteora koji su pali na njegovu površinu od 2005.

Ovaj program delimično je motivisan namerom NASA-e da pošalje astronaute ponovo na Mesec. Kad jednog dana stignu tamo, moraće da znaju koliko često meteori pogađaju lunarnu površinu, te da li određeni delovi godine, tokom kojih satelit prolazi kroz “pretrpane” delove Sunčevog sistema, predstavljaju posebnu pretnju.

“Pratićemo situaciju i dalje sledeće godine, kada sistem Zemlja-Mesec prođe kroz isto područje svemira. U međuvremenu, analiza događaja od 17. marta se nastavlja”, istakao je Kuk.

Naučnici se takođe nadaju da će upotrebiti Lunarni izviđački orbiter da fotografišu mesto udara i nauče više o događaju.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/383181/Najveca-eksplozija-ikad-na-Mesecu

[причалица]

Posmatrajte super Mesec u nedelju 23. juna


http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/06/super_mesec_u_nedelju_297166847.jpg&size=article_large


Po zalasku Sunca nebo će obasjati pun Mesec, prividno mnogo veći nego što je uobičajeno

Kada se perigej – tačka na putanji nebeskog tela u kojoj je ono najbliže Zemlji – poklopi sa punim Mesecom, dobijamo priliku da uživamo u fenomenu super Meseca. To će se dogoditi u nedelju 23. juna, a sledeći put sličan događaj gledaćemo tek u avgustu 2014. godine.

Mesec će zbog optičke varke izgledati naročito veliko kada se bude nalazio nisko na horizontu. To će biti i prilika za ljubitelje fotografije da naprave upečatljive snimke.

Prethodni put kada je na nebu sijao super Mesec – u maju 2012. godine – iz Srbije je bilo teško posmatrati ga zbog oblačnog neba. Ovaj put ćemo verovatno imati više sreće.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1217-posmatrajte-super-mesec-u-nedelju-23-juna.html

[причалица]

http://www.dominomagazin.com/public/articles_photos/26334.jpg

Večeras pogledajte u nebo zato što ćete imati priliku da vidite nešto nesvakidašnje.

Danas je pun mesec, a i petak trinaesti. Poslednji put se to desilo 13. juna 1919. godine a sledeći put ćete imati priliku da ga vidite tek 2098. godine.

Ali ni to nije sve. Posebno je zanimljivo da se pun mesec ovog puta poklapa sa perigejem, odnosno trenutkom kada je najbliži zemlji i nalazi se na “samo” 362,065 kilometara od nas. I zato će izgledati posebno velik i sjajan na nebu danas.

Mesec je inače dostigao svoju “punu” menu jutros u 12:13 ali će zapravo tek večeras biti najsvetliji za posmatranje iz Evrope.

A kako je Sunce ovih dana najviše pošto smo blizu dugodnevnice, a mesec je nisko na horizontu, izgledaće zaista spektalularno. Evo zašto.

Boje će tako zbog rasipanja na većim talasnim dužinama svetlosti i zagađenja u atmosferi večeras biti posebno izražene.

"To je sličan fenomen koji može da se vidi na zalasku sunca, kada je sunčeva svetlost raspršena prema crvenom delu spektra”, objašnjava astronom Raminder Singh Samra iz Macmillan Space Centra u Vankuveru.

Inače, mesec nam deluje veći što je bliži horizontu (iako je jasno uvek iste veličine). Naučnici nisu sasvim sigurni šta je to što stvara ovu optičku iluziju, ali smatra se da naš mozak pokušava da napravi neku logiku upoređujući njegovu veličinu sa okolnim predmetima zbog čega mesec deluje dramatično veće nego kada je usamljen na nebu.

A verovatno niste znali da se pun mesec u junu naziva i “medeni mesec”. I da, upravo odatle potiče termin za period posle venčanja.

Ova fraza potiče iz 16. veka kada su se venčanja dešavala u junu. Pun mesec je predstavljao samu ceremoniju a mlad mesec ono što sledi posle venčanja, odnosno najlepše i najsvetlije trenutke u vezi.

[Nežnicah]

Večeras gledamo "super" Mesec

http://static.mondo.rs/Picture/340195/jpeg/krvavi-mesec-mondo-26.jpg

Reč je o pojavi kada se tačka na putanji nebeskog tela u kojoj je ono najbliže Zemlji, poklopi sa punim Mesecom.

Mesec će večeras, 12. jula, biti neuobičajeno veliki, a to će biti jedna od retkih prilika da posmatramo tzv. Supermesec.

Zemljin satelit nalaziće se relativno blizu naše planete. Ta razdaljina varira jer Zemljin satelit prati eliptičnu orbitu. Naime, kada se perigej - tačka na putanji nebeskog tela u kojoj je ono najbliže Zemlji, poklopi sa punim Mesecom, dobijamo priliku da uživamo u fenomenu "super" Meseca.

Mesec će zbog optičke varke izgledati naročito veliki kada se bude nalazio nisko na horizontu, a izgledaće i svetliji nego obično. Međutim, to je samo iluzija izazvana njegovom trenutnom pozicijom na nebu. Ovog leta nas očekuju još dva super Meseca: 10. avgusta i 9. septembra. Ovaj fenomen prošle godine mogli smo da posmatramo čak tri puta za redom.

[Picola]

Jos jedan "Super mesec" danas, a zatim nas ocekuje jos i 9. septembra ove godine:



U nedelju nas očekuju Super Mesec i kiša meteora

http://oi60.tinypic.com/2e3a2xd.jpgNa noćnom nebu u nedelju očekuje nas dramatični spektakl tokom kojeg ćemo imati priliku da posmatramo supermesec i kišu meteora Perseida

Prema pisanju londonskog Telegrafa, Perseidi će se poklopiti sa supermesecom u jednom od najiščekivanijih događaja u astronomskom kalendaru.
Mesec će nam se predstaviti u svom najvećem i najblistavijem izdanju u poslednih 20 godina, jer osim što će biti pun, naći će se u tački u kojoj je najbliži Zemlji (perigej).
Dva dana kasnije, kiša meteora Peseida dostići će svoj vrhunac, praćena vatrenim loptama, naziv za meteore svetlije od Jupitera i Venere.
Supermesec je prilično česta pojava. U proseku se dogodi svakih 13 meseci i 18 dana, a ovog leta ćemo ih videti tri. Neobično svetli supermesec viđen je 12 jula, a još jedan bi trebalo da se pojavi 9. septembra.
Ali supemesec koji ćemo imati priliku da posmatramo u nedelju uveče obećava izuzetan prizor, budući da će naš prirodni satelit biti na najbližoj razdaljini od Zemlje u godini.
Samo nekoliko minuta nakon što će stići u perigej, Mesec će nam pokazati celu svoju osvetljenu stranu. Taj fenomen će se ponoviti tek 2034.
Kada je u perigeju, Mesec je oko 50.000 kilometara bliži nama nego kada je u najudaljenijoj tački od Zemlje. Tada je za 14 odsto veći i 30 odsto sjajniji nego prilikom drugih punih meseca tokom godine.

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=08&dd=08&nav_id=886234

[причалица]

http://www.b92.net/news/pics/2015/08/06/144523871555c3456c19105100086127_v4_big.png

Svemirska agencija je napravila gif na kom se vidi kako Mesec prolazi ispred naše planete.

Nekoliko stvari ovaj animirani video čine jedinstvenim. Nastao je na udaljenosti od nekoliko miliona milja od Zemlje, zahvaljujući Discovr satelitu koji je lansiran u februaru i prikazuje tamnu stranu Meseca koju ne možemo da vidimo sa Zemlje.

Noću Mesec izgleda neverovatno sjajan i svetao, a u realnosti, njegova površina je potpuno siva.

Glavni zadatak ovog satelita je da prikuplja vremenske podatke koji bi ukazali na eventualne uragane, ali se povremeno pojave i slike poput ove.

“Iznenađujuće je koliko je Zemlja svetlija od Meseca,” izjavio je jedan od Nasinih naučnika i dodao da je naša planeta zaista sjajan objekat u tamnom prostoru kada se upoređuje sa površinom Meseca.