Neokriticizam

[Filozof]

Pitanje o granicama i metodama nauka dovelo je do kritičkog preispitivanja istorije, umetnosti, morala, mita, religije jezika; osporavajući idealističku metafiziku filozofi sve više dovode u pitanje i rezultate do kojih su došle empirijske nauke, teologija i metafizika; postavlja se pitanje vrednosti kao i uslova lepog pa predmet filozofske kritike nisu više same činjenice već pitanja o vrednosti. Sve to bilo je posledica obnovljenog interesa za Kantovu filozofiju.
Na Kantovu filozofiju već sredinom XIX stoleća skreću pažnju ne filozofi već prirodnjaci poput Hermana Helmholca (1821-1894) koji je, budući po osnovnom obrazovanju fizičar i psiholog, objavio nekoliko knjiga iz oblasti fiziologije viđenja u kojima se u više navrata poziva na Kantova dela; u isto vreme Kuno Fišer (1824-1907) počinje da piše svoju višetomnu istoriju filozofije na kojoj su se potom učile generacije filozofa; 1860-61. objavljuje monografiju o Kantu koja ni do danas nije izgubila značaj. Pojačan interes za Kanta javlja se u to vreme i u Francuskoj (Viktor Kuzen, Žil Lašelje, Šarl Renuvje), a 1865. dvadesetpetogodišnji Oto Libman (1840-1914), jedan od najdarovitijih učenika Kuna Fišera, objavljuje knjigu Kant i epigoni kojom se suprotstavlja biologizmu i psihologizmu nastalim pod uticajem Lamarka i Darvina, i sva poglavlja svoje knjige posvećena Fihteu, Šelingu, Hegelu, Herbartu, završava frazom: "I zato, neophodno je vratiti se Kantu". Tako je lozinka Nazad Kantu postala znak vremena; među prvima nju prihvata Fridrih Albert Lange (1828-1875), autor dvo-tomne istorije materijalizma koja je u svom proširenom izdanju iz 1872. postala jedno od najčitanijih dela filozofske literature tog vremena i mogla se po popularnosti porediti samo sa delima Šopenhauera. Lange je poslednjih nekoliko godina života (od 1872) predavao u Marburgu i, ako njega ne možemo smatrati začetnikom neokantovske škole (koja počinje s Koenom), Langeov uticaj na formiranje ove orijentacije bio je presudan. Premda on u prvi plan stavlja Kritiku čistog uma i ideje apriorizma, transcendentalizma i podvlači značaj sintetičkih sudova a priori, njegova filozofija se nalazi i pod uticajem fiziologa (Miler, Helmholc) pa se, kao mešavima protivrečnih stavova, može odrediti kao fi-ziološki iealizam ili fiziološki apriorizam.

Njegova zasluga, kao i drugih neokantovaca bila bi u tome što nije Kantov apriorizam prihvatao kao samo po sebi razumljivo polazište u filozofiji; prihvatajući kriticizam, Lange i njegovi istomiš-ljenici nastojali su da kritički osmisle apriorizam, on ne prihvata bespogovorno ni Kantovo učenje o stvari po sebi"; ono je moralo, po mišljenju ovog mislioca, biti samo granični pojam za neko neodređeno "nešto" kao opšti uzrok pojava, a ne da metafizički utemelji nezavisno od pojava postojeći svet, te stoga, iz Kantove filozofije treba isključiti korene materijalizma i materijalističkog senzualizma.

[Filozof]

Neokantovstvo se razvijalo u dva univerzitetska centra: u Marburgu i Frajburgu. Osnivač marburške neokantovske škole bio je Herman Koen (1842-1918) koji je filozofiju, matematiku i prirodne nauke studirao u Berlinu a doktors-ku disertaciju odbranio kod Langea u Marburgu 1873. gde je od 1876. do 1912. bio profesor univerziteta. Još pre no što je odbranio svoju disertaciju, Koen je počeo da se bavi Kantovom filozofijom i rezultat tih istraživanja su tri knjige o tri Kantova glavna dela: Kantova teorija iskustva (1871, prošireno izdanje 1887), Kantovo utemeljenje etike (1877) i Kantovo utemeljenje estetike (1889). Na taj način, analizom osnovnih Kantovih spisa Koen postavlja temelje marbuške neokantovske filozofske škole. Ovim spisima treba dodati njegovo trotomno delo Sistem filozofije (Logika čistog saznanja, 1902; Etika volje, 1904; Estetika čistog osećaja, 1912), kao i knjige: Imanuel Kant (1904), Komentari za Kantovu "Kritiku čistoga uma" (1907). Pored toga Koen se bavio i matematikom pa je već 1883. objavio spis Princip metoda beskonačno malih veličina.
Kako je uloga filozofije u tome da utvrdi uslove valjanosti naučnih stavova, po Koenu najveći značaj imaju nauke a među njima matematička fizika; ali dok su za pozitiviste najznačajnije činjenice koje su apsolutne vrednosti, za Koena, pod uticajem Kanta, temelj pozitivnih nauka je apriori. Na prvom mestu nije haos čulnih opažaja već način unifikacije fakata u okvirima određenih hipoteza, zakona i teorija koji formiraju nauku. Zakoni i teorije se ne izvode iz činjenica. Svaka teorija je apriorna. Zadatak filozofije je da istraži čiste, tj. "apriorne" elemente naučnog saznanja i zato je najvažnija grana filozofije metodologija nauka. Koen smatra da Kant nije došao do dvanaest kategorija njihovim izvođenjem iz saznajnih sposobnosti već analizirajući njutnovski sistem. Filozofija svoju izvornost mora sačuvati nezavisno od psiholoških i pozitivističkih redukcija.

Sve to podrazumeva neophodan povratak Kantu, ali bez Kantovih grešaka. Koen odbacuje Kantov pojam stvari po sebi zamenjujući ga tako što ograničava pojam iskustva: mi uvek tražimo celinu pozivajući se na opšte zakone, a nalazi-mo samo pojedinačno. Nema razloga da se pravi razlika između čulnosti i razuma; prostor i vreme su forme čulnosti; vreme je samo uslov mnoštva fenomena a prostor uslov njihovog spoljašnjeg rasporeda. Etiku i estetiku Koen vidi kao transcendentalne metode čistog uma i istražuje uslove mogućnosti osećanja i moralnog delovanja. Posledica toga je postojanje tri discipline koje čine "opštu teoriju iskustva", a to su: logika, etika i estetika.

Kod Koena su studirali mnogi značajni filozofi: Nikolaj Hartman, Hoze Ortega i Gaset, neko vreme čak i B. Pasternak, verujući da bi mogao postati filozof (pošto mu je prethodno Skrjabin posavetovao da ne bude kompozitor), ali Marburgu će najveću slavu doneti Paul Natorp i Ernst Kasirer.

[Filozof]

Paul Natorp (1854-1924) izabran je 1881. za docenta a 1885. za profesora Univerziteta u Marburgu; objavio je niz radova iz istorije filozofije, teorije saznanja, psihologije i pedagogije; među njegovim najvažnijim delima ističu se: Teorija saznanja kod Dekarta (1882), Istraživanja iz istorije problema saznanja u staro doba (1884), Demokritova etika (1893), Socijalna pedagogija (1898), Platonova država i ideja društvene pedagogije (1898), Uvod u idealizam (1903), Pestaloci (1909), Logički temelji egzaktnih nauka (1910), Opšta psihologija (1912), Opšta logika (1914). Najpolularnije bile su mu knjiga o Platonu i delo Kant i marburška škola (1912).
Natorp je polazio od toga da je neophodan objektivan pristup Kantu kako bi se mogle obnoviti i dalje razviti najvrednije ideje njegove filozofije, a svako ko hoće da načini makar jedan korak napred u filozofiji, mora da započne sa Kantom. Kao i Koen, Natorp je smatrao da predmet filozofije nisu stvari po sebi, već sfera teorije saznanja; ali to ne znači da bi zadatak filozofije trebalo da bude istraživanje subjektivnog mišljenja, saznajne delatnosti koja bi počivala na delatnosti svesti, već sadržaja koji su bit i osnovno određenje nekog objekta. Saznanje je sintetičko a sama sinteza sastoji se u stalnoj preradi i usavršavanju sistema koji određuju objekt. Sama realnost nije neka neodređenost, neko ništa bez svojih određenja i nju nije moguće svesti na vremenska određenja; realnost je sam proces determinisanja. Činjenice su samo sirov materijal; važna je sama delatnost, ono što je u procesu. Bivstvovanje koje istražuje nauka, postoji u svom nastajanju. Aktivnost mišljenja je u suđenju, u stvaranju. Za razliku od Koena, Natorp ne ograničava kritičku refleksiju na fizikalno iskustvo već u nju uključuje moralno, estetsko i religiozno iskustvo.
Platonističke ideje Natorp tumači na krajnje netradicionalan način; Platonove ideje nisu objekti ili nadstvari, kako o tome govori tradicija koja dolazi od Aris-totela, već su ideje regulativni ideali, poput zakona po kojima se razvijaju nauke.

[Filozof]

Sa svojim prvim radovima marburškoj školi pripada i Ernst Kasirer (1874-1945) koji je u Marburgu učio filozofiju kod Koena i Natorpa; od 1906. do 1919. predavao je u Berlinu, a zatim u Hamburgu do 1933. kada emigrira iz Ne-mačke i do smrti predaje na univerzitetima u Engleskoj, Švajcarskoj i Americi. Već 1902. Kasirer je objavio spis Lajbnicov sistem i njegovi naučni temelji, da bi nekoliko godina kasnije doktorirao u Berlinu radom Problem teorije saznanja u novovekovnoj filozofiji i nauci koji je kasnije više puta prerađivao da bi u svom konačnom obliku to delo bilo publikovano tek nakon njegove smrti. Među njegovim spisima posebnu važnost imaju Prilog kritici Ajnštajnove teorije relativiteta (1923), Filozofija simboličkih formi (1923-1929), Ličnost i kosmos u filozofiji renesanse (1927), Filozofija prosvećenosti (1932), Platonistička renesansa u Engleskoj i kembridžska škola (1932), Determinizam i indeterminizam u savremenoj fizici (1937), Dekart (1939) i Ogled o čoveku (1944); posmrtno je objavljen spis Mit o državi (1946).

Istražujući istoriju nauke Kasiser izučavao dinamiku veza matematike, geometrije, fizike i hemije i dolazi do zaključka da nauke ne dosežu do temelja na kom bi bile zasnovane, do supstancije, već da se zadovoljavaju utvrđivanjem zakona, odnosa, funkcija. Dok je Aristotel u Metafizici govorio o svetu stvari i supstanciji, zbirajući njihova zajednička svojstva, njegov metod doveo je do mase sterilnih definicija u čijoj je pozadini često mešavina opštih mesta i onog suštinskog. Progres nove nauke posledica je napuštanja potrage za suštinom stvari i sveta i zadovoljavanje iznalaženjem funkcionalnih veza među ob-jektima. Ako su matematičke funkcije mentalne po poreklu i direktno nisu vezane za stvari, to još ne znači da su i subjektivne. Istovetnost iskustvenih sadržaja, kao i ograničenost našeg znanja pokazuje kako je naše znanje zavisno od duhovnih akata i istovremeno objektivno.
Pored logike nauke, Kasirer se posebno interesovao za fenomene kulture koja je zasnovana na čovekovim simboličkim aktivnostima. Filozofija nije samo kritika saznanja već i kritika civilizacije. Zadatak istraživača je da otkrije strukturne veze individue i nadličnih kulturnih formi. Mit, umetnost, jezik i logika, kao fundamentalne forme razumevanja jesu simboličke forme, forme ljudskognačina proizvođenja. Filozofija ima zadatak da ovlada tom fundamentalnom strukturom kao organskom celinom. Simboličke forme daju fenomenima oblik i smisao, organizuju iskustvo. Svet simbola preobražava čovekov život i prenosi ga u drugu dimenziju. S pojavom deskriptivnog jezika Kasirer povezuje pojavu civilizacije i kulture. Kao animal symbolicum čovek je zašao iza granica organskog sveta; počinje da se potčinjava tim novim uslovima postojanja koje je sam stvorio. Jezik, mit, umetnost i religija obrazuju simboličko tkanje univerzuma. Svaki napredak u oblasti mišljenja ojačava to tkanje i čoveku je sve teže da dospe do izvornog bivstvovanja; dok se realni svet sve više smanjuje, fizički sve više narasta. Čoveka više ne okružuju stvari već lingvističke forme, umetnički likovi, mitski simboli, religiozni rituali i ništa se ne može videti a da nije veštački oposredovano.

[Filozof]

I u praktičnom svetu čovek više ne živi okružen čistim činjenicama; strahovi i nade, iluzije i razočaranja, fantazije i snovi – sve to čini posve drugačiju realnost od one faktičke. Jezik ne izražava samo misli i ideje, već stanja i afekte; filozofi koji su čoveka pokušavali da objasne kao animal rationale nisu bili empiristi i nisu empirijski objašnjavali ljudsku prirodu jer su u svoja određenja ugra-đivali i moralni imperativ, pa određenje animal symbolicum daleko više odgovara sadašnjem čovekovom civilizacijskom i kulturnom nivou. Naučni radovi Galileja i Njutna, Maksvela i Helmholca, Planka i Ajnštajna nisu rezultat prostog zbiranja činjenica; spontanost i produktivnost leže u osnovi teorijskih konstrukcija. U kulturi se može pratiti proces čovekovog samooslobađanja, ali su vidni i konflikti među njegovim raznim sposobnostima. Sve funkcije se uslo-žnjavaju, jedna drugu dopunjuju i uzajamno integrišu; svaka otkriva novi horizont i otkriva drugačiji aspekt bivstvovanja. Disonantnost, harmonija, kontrasti ne isključuju jedni druge već su uzajamno povezani kao luk i lira kod Heraklita.

Vraćajući se Kantu, Koen, Natorp i Kasirer su naglasak u svojim istraživanjima stavili na kritičku dimenziju njegove filozofije, ali su zahteve za kritičnošću usmeravali protiv samog Kanta nastojeći da radikalno i sveobuhvatno preispitaju celokupno njegovo delo. Neophodno je kritički revidirati kantovske pojmove kako bi se od njih mogao izgraditi celovit neprotivrečan sistem i time omogućiti prostor za dalji rad, pisao je Koen. Zato je, po mišljenju Natorpa, u prvi plan dospela opet Kritika čistog uma a u njoj orijentacija na kritiku saznanja, na nauku, posebno na matematiku, težnja da se izgradi strogi naučni metod. Posebno se isticao logički karakter Kantovog učenja o razumu, naučno-racionalističko tumačenje iskustva čiji su osnov činili transcendentalizam i apriorizam. Za predstavnike marburške škole najveća zasluga Kanta bila je u logičkoj obradi iskustva. Istovremeno, u svakom od dela Kanta bilo je nedostataka koje je po njihovom mišljenju trebalo korigovati; Kant je, po rečima Koena, uveo veoma važan pojam iskustva ali nije bio svestan smisla svog otkrića. Kant je shvatio da predmet nije jednostavno dat u iskustvu već se stvara, konstruiše, ali je podlegao skepticizmu, senzualizmu i materijalizmu. Zato po mišljenju Koena, Natorpa i Kasirera, principijelna greška Kantovo učenje o samostalnom postojanju sveta stvari po sebi, o "datosti" predmeta zahvaljujući osetima, kao i teo-rijsko prvenstvo transcendentalne estetike u odnosu na transcendentalnu analitiku.
Zato je svima njima bila veoma važna kritika Kantovog učenja o stvari po sebi. Ne može se reći da je ta kritika bila posebno originalna, budući da je ona prisutna još od vremena Fridriha Jakobija (1743-1819) pa sve do Langea; odbacujući tumačenje po kojem bi stvar po sebi bila neka realnost ili datost, oni su je proglašavali za granični pojam kojim se označava neka svrha, problem saznanja pa stoga ni nisu u potpunosti odbacivali stvar po sebi.

[Filozof]

Nakon uklanjanja Kantovih "grešaka" Koen, Natorp i Kasirer su smatrali da je neophodno izgraditi novu koncepciju transcendentalnog metoda koji bi trebalo da bude temelj svake čiste nauke; pri tom, oni se nisu zadržali samo na filozofskoj logici; ona im je bila samo polazište za izgradnju etike, estetike, učenja o čoveku, teorije kulture, socijalne pedagogije, a sve s namerom da se izgradi obuhvatno učenje o nauci kao središtu, centru kulture; to je u velikoj meri i ostvareno u etičkim i estetičkim spisima Koena i Natorpa, u Kasirerovim delima o jeziku i kulturi kao i u Natorpovim spisima posvećenim psihologiji i peda-gogiji.
Svim predstavnicima marburške škole ostaje svojstveno i odbacivanje svakog ontologizma, svakog učenja o nepokretnom bivstvovanju; ako se o bivstvovanju i govori, onda je to "mišljeno bivstvovanje" ili "bivstvovanje u mišljenju" (H. Koen), a izvorni oblik takvog bivstvovanja jesu matematički oblici i forme. Počelo mišljenja moguće je tražiti samo u matematici.
Paralelno sa neokantovskom školom u Marburgu, na jugu Nemačke postojala je badenska, odnosno frajburška neokantovska škola čiji su predstavnici bili Vilhelm Vindelband (1848-1915) i Hajnrih Rikert (1863-1936). Vilhelm Vindelband je filozofiju učio u Jeni kod Kuna Fišera i Hermana Locea. Doktorirao je 1870. radom Učenje o slučajnosti a habilitirao 1873. u Lajpcigu radom pos-većenim problemu istine u saznanju. Kratko vreme bio je profesor u Cirihu a od 1877. do 1894. u Frajburgu, potom u Strasburgu, da bi 1903. nasledio katedru Kuna Fišera u Hajdelbergu. Među njegovim najznačajnijim spisima ističu se Istorija novije filozofije (1878-1880), Istorija filozofije (1892), O sistemu kategorija (1900), Platon (1900), O slobodi volje (1904).
Obraćajući se Kantovim spisima Vindelband sebi postavlja drugačiji cilj; on traži apriorne principe koji bi mu garantovali vrednost i pouzdanost saznanja. Smatra da je neophodno postojanje normativnih univerzalnih vrednosti kako bi se mogle rasvetliti sfera istorije, umetnosti i morala, tri sfere delatnosti koje omogućuju čoveku da stane pred samog sebe a ne pred spoljašnje predmete kao što je slučaj s drugim naukama. U filozofiji nema faktičkih istina već je sve podložno oceni, shodno tome da li je dobro, istinito ili lepo. Tako se vrednosti, posedujući normativno značenje, razlikuju od prirodnih zakona i u tome je razlika između trebanja i nužnosti. Kao što prirodne zakone ne možemo ocenjivati, tako norme ne možemo objašnjavati.

[Filozof]

Sva filozofija za Vindelbanda je zapravo teorija vrednosti. Zadatak filozofije je u utvrđivanju tih vrednosti koje leže u osnovi saznanja, morala i umetnosti. Za razliku od predstavnika marburške škole, teorija saznanja, po mišljenju Vindelbanda, samo je deo teorije vrednosti.
Osnovnu koncepciju Vindelbandove teorije vrednosti preuzeo je i razvio s metodološkog aspekta Hajnrih Rikert; on je filozofiju učio u Berlinu a potom u Cirihu (kod R. Avenariusa) i Strasburgu. Doktorirao je 1882. u Frajburgu kod Vindelbanda radom Predmet saznanja da bi uskoro postao profesor na istom univerzitetu i predavao sve do 1916. kada prelazi u Hajdelberg, a na njegovo mesto dolazi Edmund Huserl. Među njegovim najvažnijim spisima jesu: Granice prirodnonaučnog obrazovanja pojmova (1892), Nauka o prirodi i nauka o kulturi (1899), O sistemu vrednosti (1912), Filozofija života (1920), Kant kao filozof savremene kulture (1924), Logika predikata i problem ontologije (1930), Osnovni problemi filozofske metodologije, ontologije, antropologije (1934).
Rikert i Vindelband se mnogo razlikuju i svako se od njih razvio na njemu poseban način; međutim, u vreme njihovog zajedničkog boravka u Frajburgu stvorili su jednu kantovski orijentisanu poziciju koja se bitno razlikovala od marburškog neokantovstva. Ta razlika je vidna već i u tome što oni akcenat stavljaju na Kantovu Kritiku moći suđenja. Premda su i oni nastojali da kritički revidiraju Kanta, ističući kako "razumeti Kanta znači zaći van granica njegove filozofije", Vindelband i Rikert su u trećoj Kantovoj Kritici videli ne neki estetički spis već pokušaj izlaganja celokupne Kantove filozofije.
Ako su marburžani filozofiju gradili oslanjajući se na matematičke modele, Vindelband se, kao učenik Fišera, više orijentisao na humanističke discipline pa je na mesto pojmova logike i broja centralno mesto zauzeo pojam važenja (pod uticajem Locea) i pojam vrednosti. Stoga sama filozofija jeste učenje o vrednosti.
Rikert smatra da su vrednosti u odnosu na pojedinačnu svest transcendentne, dok je subjekt saznanja transcendentalni subjekt. Filozofija ima zadatak da utvrdi kako se formiraju apriorni principi koji garantuju univerzalnu vrednost opštim i posebnim naučnim iskazima.
Sistematišući teoriju vrednosti Rikert u Sistemu filozofije ističe kako postoji šest sfera vrednosti: logika, estetika, mistika, etika, erotika i religiozna filozofija; svakoj od njih odgovara neko dobro (nauka, umetnost, sveobuhvatno, slobodno društvo, svet ljubavi i svet božanskog) i svakoj od ovih oblasti odgovara određena intuicija sveta (intelektualizam, estetizam, misticizam, moralizam, eudajmonizam, teizam ili politeizam).

[Filozof]

Treba podsetiti da je u svom pristupnom predavanju u Strasburgu 1894. Vindelband osporio tradicionalnu podelu nauka na nauke o prirodi i nauke o duhu i istakao kako nauke ne treba deliti s obzirom na predmet, već s obzirom na metod koji je svojstven svakoj od nauka, i s obzirom na njihove saznajne ciljeve. U prvu grupu spadaju nauke koje se bave opštim zakonima i njihov metod je nomotetički, što znači, utemeljujući; u drugu grupu spadaju one nauke koje opisuju specifične, neponovljive događaje i tip njihovog saznanja je ideografski, budući da opisuje individualno, posebno. Ovu razliku ne treba identifikovati s ranije pomenutom podelom na nauke o prirodi i nauke o duhu, pošto su pomenuta dva metoda ravnopravna pa je moguće da se prirodne nauke koriste i jednim i drugim metodom. Vindelband zapravo ustaje protiv scijentizma i ističe značaj individualne deskripcije, bez čega ne mogu postojati istorijske nauke budući da su u istoriji svi događaji jedinstveni i neponovljivi i njihovo svođenje na opšte zakone uništava samu specifičnost istorijskih događaja.
Ovo Vindelbandovo shvatanje nastoji da razvije Rikert i ide dalje od svog učitelja; on smatra da priroda kao poseban predmet nauka, kao izvorište nekih opštih zakona, zapravo i ne postoji, kao što postoji objektivno "predmet istorije". Da bi se distancirao od hegelovskog pojma duha Rikert je pojam nauka o duhu zamenio pojmom nauka o kulturi. Nalazeći se na antipsihologističkim pozicijama Rikert gradi teoriju saznanja koja kod njega prerasta u nauku o vrednos-ti. Sfera teorijskog suprotstavlja se sferi realnog i shvata kao "svet teorijskih vrednosti". Teorija saznanja kod njega se pretvara u "kritiku uma", tj. u nauku koja se ne bavi pitanjem bivstvovanja već pitanjem o smislu, čime se ona ne obraća realnosti već vrednostima. Rikertova koncepcija ne počiva na razlici već na suprotnosti vrednosti i realnosti. Postoje dva carstva: svet stvarnog i svet vrednosti koje ne poseduju postojanje i problem odnosa ta dva sveta zagonetka je za čitavu istoriju filozofije.
Razlikujući prirodu i kulturu Rikert ističe kako priroda ne obuhvata svet telesnog i fizičkog, već logički pojam prirode, biće prirode u meri u kojoj je određeno opštim zakonima. Shodno tome, pojam kultura odnosi se na pojedi-načno bivstvovanje u svoj njegovoj osobitosti i individualnosti, odnosi se na ono što je istorično. Proizvodi prirode su ono što izrasta iz zemlje; priroda sama po sebi postoji nezavisno od vrednosti; "vredne" delove stvarnosti Rikert naziva dobrima i time ih razlikuje od vrednosti u posebnom smislu koje nisu deo prirodne stvarnosti.
O vrednostima se ne može govoriti da li postoje ili ne postoje, već s obzirom na to šta znače i kakav imaju značaj; u odnosu prema njima manifestuje se sloboda čovekove ličnosti. Pored realnog sveta, čovek može slobodno i stvara-lački da gradi svet onog što je značajno, a težnja individue ka slobodi večna je i beskonačna pa stoga društvena sloboda ostaje zauvek neispunjena i nedovršena.