Pogledaj Punu Verziju : Analitička filozofija
Analitička filozofija
Milan Uzelac
Jedna od najuticajnijih orijentacija u anglosaksonskom svetu je analitička filozofija; njeni začetnici su engleski filozofi Džordž Edvard Mur (1873-1958) i Bertrand Rasel (1872-1970) kao i nemački matematičar i logičar Gotlib Frege (1848-1925). Predstavnici ove filozofske orijentacije u središte svojih istraživanja stavljaju analizu temelja znanja s obzirom na njegovu čulnu, empirijsku, racionalnu i teorijsku dimenziju. U svoje prethodnike oni ubrajaju Loka, Hobsa, Berklija, Hjuma, Mila, Maha, ali isto tako i Aristotela, srednjovekovnu sholastiku, Dekarta, Lajbnica, Kanta. Već ranije dobijena znanje o ljudskom iskustvu dovode u tesnu vezu sa analizom jezika u kojem traže smisao iskustva.
Termin logička analiza uveli su u upotrebu Mur i Rasel; u prvo vreme tim pojmom je označavan metod, a kasnije i čitava orijentacija koja se oslanjala na taj metod; pomenute filozofe, kao i one koji su im se potom pridružili (R. Karnap, G. Rajl, L. Vitgenštajn), povezuje ne samo tematika i filozofska koncepcija, koliko stil filozofiranja, a to je temeljno analiziranje jezika s ciljem da se reše svi filozofski problemi. Glavni cilj analize je otkrivanje strukture misli, razjašnjenje svega nejasnog, postizanje transparentnog odnosa jezika i realnosti, jasno razgraničenje smislenih i besmislenih iskaza.
Unutar analitičke filozofije razlikuju se dva smera: filozofija logičkih iskaza i filozofija lingvističke analize (ili, lingvistička filozofija). Predstavnici prvog smera bave se filozofijom i logikom nauke, dok predstavnici drugog smera takav pristup smatraju uskim i ograničenim; po njihovom mišljenju filozofija svoj osnov ima u realnom ljudskom razumevanju, u životnim situacijama, u mehanizmima prirodnog jezika.
U temeljima filozofije logičke analize nalaze se radovi Fregea i Rasela kao i koncepcija Vitgenštajnovog Logičko-filozofskog traktata, dok lingvistička filozofija polazi od radova Mura, kao i radova Vitgenštajna iz kasnijeg perioda njegovog stvaralaštva.
Osnovni pojmovi i problemi analitičke filozofije formulisani su u Fregeovom spisu iz 1892. godine Smisao i značenje, mada je u to vreme vladala filozofija sasvim druge vrste, neohegelovstvo, u Engleskoj poznata kao "apsolutni idealizam" čiji najveći predstavnici behu Frensis Bredli (1846-1924) i njegovi istomišljenici Bozanke i MekTagart. Kao osnovnu ideju svoje filozofije oni su isticali ideju apsluta koju su preuzeli kod Hegela. Pod apsolutom imali su u vidu najvišu, savršenu realnost koju su shvatali kao duhovni totalitet. Stvarnost su identifikovali sa umnim, apsolutnim, odnosno božanskim iskustvom. Oštro su raz-likovali realnost i privid; materiju su smatrali za iluziju dok su prostor i vreme proglašavali za irealne. Nije nimalo slučajno što su Bredlijevu knjigu Vidljivo i stvarnost (1893), koja je mnogima bila uzor idealizma, neki kritičari odredili kao Iščezavanje stvarnosti. Filozofija apsolutnog idealizma je po mišljenju mnogih portivrečila samoj stvarnosti i ljodskom osećaju za realnost. Stav neohegelovaca o tome da naglasak treba staviti na celinu apsoluta, na društvenom planu vodio je primatu države nad pojedincem a u oblasti teorije saznanja primatu sinteze nad analizom. Pozicija u kojoj je sinteza nadređena analizi naziva se holizam.
Početak filozofske preorijentacije poznat kao analitički obrt, dogodio se 1898, Murovim i Raselovim istupanjem protiv apsolutnog idealizma i suprotstavljanjem realizma i analize. Prodor od idealizma ka realizmu započeo je Mur a sledio ga je Rasel. Oni su podvrgli kritici stavove neohegelovaca pod čijim su se jakim uticajem dotad i sami nalazili. Obojica su počeli veći značaj da pridaju tra-dicionalnim problemima teorije saznanja rešavajući ih u duhu realizma – priznavanjem nezavisnosti spoljašnjeg sveta u odnosu na opažaje, kao i nezavisnosti činjenica u odnosu na sudove o njima. Metodski, Mur i Rasel su nastu-pali kao analitičari dajući time podsticaj analitičkom pokretu u filozofiji. Interesovanja Rasela su se skoncentrisala na analitičke mogućnosti simboličke logike i istraživanja osnova matematike; tu se on u znatnoj meri oslanjao na radove Fregea. Mura je više interesovala analiza filozofskih pojmova i problema sredstvima običnog jezika.
Jedan od osnivača anglosaksonskog neorealizma i lingvističke linije u analitičkoj filozofiji, Džordž Edvard Mur (1873-1958) bio je po svom osnovnom obrazovanju klasični filolog i u početku učenik neohegelovaca Bredlija i MekTagarta; razvijajući njihovu kritiku psihologizma on se, studirajući engleske empiričare od Loka do Mila, postepeno počeo od njih distancirati da bi svoje novo stanovište, formulisano kao konceptualni realizam izložio u studiji Pri-roda suđenja (1899); u tom spisu jasno je izložena pozicija neorealizma i antipsihologizma (u tumačenju logike i teorije saznanja) i on je presudno uticao na formiranje logičkog atomizma Rasela i Vitgenštajna. Procedure analize iskaza običnog jezika (njihove gramatičke i logičke forme, njihovi odnosi prema činjenicama, kao i kriterijumi njihovog osmišljavanja) biće u centru interesovanja svih orijentacija koje će nastati unutar analitičke filozofije.
Člankom Opovrgavanje idealizma kao i knjigom Principi etike Mur je jasno ukazao na dve oblasti koje su se našle u središtu njegovog interesa a to su epistemologija i filozofija morala. Suprotstavljajući se idealizmu Mur veliča zdrav razum i njegovu uverenost u postojanje predmetnog sveta koji je nezavisan od subjekta. Rešavajući problem teorije saznanja on nastupa kao realist, dok je po metodi analitičar. Tako su u njegovom delu tri momenta došla do najvišeg izražaja: kritika idealizma, odbrana zdravog razuma i primena analitičkog metoda.
Uticaj Mura na anglosaksonsku filozofiju prve polovine XX stoleća bio je veliki i to više samim stilom filozofiranja no delima. On je obnovio staru englesku tradiciju oslanjanja na zdrav razum, dajući filozofiranju sasvim novu formu a uz stalno insistiranje na obraćanje pažnje na sam jezik što je i podstaklo razvoj analitičke filozofije.
Za Murom, utičući na formiranje filozofske logičke analize, krenulo je kumče Džona Stjuarta Mila (1806-1873) - Bertrand Rasel (1872-1970); Milovo delo Sistem logike kao i spisi Hjuma (kojeg je Mil samo razvijao) bitno su odredili kasnije filozofske stavove Bertranda Rasela. Stvaralaštvo Rasela ima više perioda: u početku se bavi temeljima matematike i filozofije a potom logičkim osnovama matematike i to je period kad je napisao svoja najznačajnija dela: Principi matematike (1903), članak O označavanju (1905) kao i fundamentalno delo, u saradnji sa V. Vajthedom, Principi matematike I-III (1910-1913). Ovo poslednje delo donelo je Raselu svetsku slavu i u narednom periodu bavio se pisanjem popularnih dela iz raznih oblasti filozofije a koja su bila namenjena širokoj publici. Tematski njegova dela obuhvataju teoriju saznanja, istoriju filozofije, prebleme religije i morala, pedagogiju i politiku. Rasel je neko vreme studirao matematiku na Kembridžu, a potom je bio pod uticajem neohegelovstva; prve radove piše pod uticajem Kanta i Hegela; uvidevši neplodnost primene filozofskih spekulacija na savremenu nauku počinje da kritikuje apsolutni idealizam sa stanovišta realizma i empirizma i tako se približava Muru i gradi teoriju realnosti po kojoj postoji principijelna razlika između materije i svesti, pojedinačnog i opšteg (univerzalnog) i na tome će ostati i narednih decenija. Moglo bi se reći da Rasel razvija ideje empirizma (Mah) u njihovoj pozitivističkoj (hjumovsko-milovskoj) varijanti, pa nije slučajno što su ga mnogi nazivali i Hjumom XX stoleća. Svoju filozofsku poziciju on je određivao kao naučni zdravi razum. Polazio je od toga da je svet u njegovom uobičajenom značenju – svet ljudi i stvari, a da iza tog našeg "malog sveta" postoji "veliki svet" – vasiona. Mi znamo samo beskonačno mali deo vasione jer, bilo je bezbroj vekova u kojima nije bilo nikakvog znanja i verovatno će nastupiti vreme mnogih vekova kad opet neće biti nikakvih znanja.
Što se kasnijih Raselovih spisa tiče, njegova pozicija je eklektička budući da je često nekritički potpadao pod različite uticaje pa je razvijao i međusobno različite koncepcije. Najtemeljniji su njegovi radovi iz oblasti mate-matike i simboličke logike u kojima je dao svoj originalni doprinos i usmerio razvoj analitičke filozofije.
U razračunavanju Rasela sa Hegelovom filozofijom presudnu ulogu odigrala je Lajbnicova filozofija u kojoj je on našao ideju analitičke metode koja se sastojala u razlaganju složenih oblika znanja na jednostavne čime su se dobijale "istinske sheme znanja" koje čine "pravu osnovu sveta". Osnovne ideje analitičkog metoda izložene su već 1900. u Raselovom spisu Kritički pregled Lajbnicove filozofije da bi već 1903. u delu Principi matematike pokazao kako je sva matematika nastala iz simboličke logike i da je stoga neophodno spoznati njene principe. U spisu koji je napisao sa Vajthedom Rasel je, razvijajući Fregeov program logicizma, koristeći strogo logičko-matematičke metode, rešio niz paradoksa pred kojima se u to vreme našla matematika, kao grana logike, tvrdeći pri tom da je čista matematika klasa propozicija tipa p q, da nema pojmova tipičnih za matematiku koji se ne mogu svesti na logičke i da nema matematičkih računa koji se ne mogu prevesti na čisto formalne. Uvidevši kako su nove ideje u oblasti logičke analize značenja efikasne za rešavanje problema koji su se nalazili i pred tradicionalnom filozofijom, Rasel je došao do zaključka da je logika u svom formalizovanom obliku duboko povezana sa filozofijom, pa je jedna od bitnih crta analitičke filozofije bilo zbližavanje logike i teorije saznanja. Smatrao je da je logika fundamentalna za filozofiju i da filozofske škole treba deliti i razlikovati ne s obzirom na njihovu metafiziku već s obzirom na vrstu logike na kojoj počivaju.
Rasel se u primeni metode analize nije ograničio na matematiku već je ističući značaj simboličke logike metod logičke analize primenio na teoriju saznanja i proširio na reševanje svih filozofskih problema; tako je nastala analitička filozofija za koju se može reći da je vladajuća orijentaciji u anglosaksonskom svetu prve polovine XX stoleća. U to vreme među filozofima u Engleskoj ističe se još jedan mislilac, austrijanac poreklom, Ludvig Vitgenštajn (1989-1951). Iako je njegovo originalno delo sinteza engleske analitičke filozofije i kontinentalne filozofije, pre svega Kanta i Šopenhauera, ali isto tako i antičke filozofije (Platon i sofisti), filozofije života (Niče) i pragmatizma (Džems), mora se reći da je Vitgenštajn, pod presudnim uticajem Rasela i Mura, stvorio filozofiju koja je organski spoj interesa za jezik i traženja smisla, suštine filozofiranja.
Vitgenštajn je središnja ličnost analitičke filozofije. Iako mu je otac bio magnat i osnivač metalne industrije u Austriji, Vitgenštajn se odrekao nasledstva, neko vreme bio učitelj u školama u gornjoj Austriji, neko vreme manastir-ski baštovan, uz podršku Rasela i Mura tridesetih godina XX stoleća predaje filozofiju na Kembridžu, za vreme Drugog svetskog rata radio je u jednoj londonskoj bolnici kao bolničar, a potom u medicinskoj laboratoriji u Nju-kastlu.
U filozofskom stvaralaštvu Vitgenštajna razlikuju se dva perioda: rani (1912-1918) i pozni (1929-1951) i reč je o dve različite koncepcije; prvi period određen je delom Logičko-filozofski traktat (1921) a drugi posthumno objav-ljenim delom koje je on sam završio Logička istraživanja (1953). Iako različita, oba ova dela imaju specifičnu formu: prvo je izloženo strogim matematičkim redom, dok je drugo pisano u aforističkom stilu čiji delovi nemaju strogi logički sled. Oba dela, nastala u različito vreme, sa različitih pozicija, istovremeno su suprotna jedno drugom ali ne jedno drugom i strana. Oba spisa objedinjuje potraga za dubinskim, konceptualnim shemama jezika, ali dok u prvom delu Vitgenštajn sledi ideje Fregea i Rasela, u drugom je programski bliži Muru. Obe koncepcije objedinjuje jedna težnja – težnja za jasnošću: "Sve što se može reći, može se reći jasno a o onom što se ne da iskazati, o tome treba ćutati"; tako glasa jedna od slavnih rečenica kojima se završava njegov Traktat. Svoj osnovni zadatak koji povezuje oba perioda njegovog stvaralaštva Vitgenštajn je video u traženju načina i navika na osnovu kojih bi se uspostavio korektni odnos između dva sveta: verbalnog sveta razumevanja i sveta realija (događaja, stvari, formi života i delovanja ljudi). Za to su postojala po njegovom mišljenju, dva metoda: logička analiza i lingvistička analiza.
Za svoj prvi spis Vitgenštajn ističe kako je misao vodilju našao u Raselovom stavu da je logika suština filozofije a da je filozofija učenje o logičkoj formi saznajnih iskaza i da je pri tom sebi za cilj postavio potragu za krajnje jasnim lo-gičkim modelom znanja/jezika opštom formom iskaza. Prvobitno je Vitgenštajn ovo svoje delo nazvao Stav (Der Satz) a naziv Tractatus logico-philosophicus dao je Dž. E. Mur a Vitgenštajn je to i prihvatio. Traktat počiva na tri principa: (a) predmetni termini jezika tumače se kao imena objekata, (b) elementarni iskazi tumače se kao logička slika najjednostavnijih situacija i (c) složeni iskazi tumače se kao logička kombinacija elementarnih iskaza. Jednostavnije re-čeno, Traktat je zapravo svojevrsni prevod ideja logičke analize na filozofski jezik; za njegovu osnovu uzeta je atomističko-egzistencijalna shema elemenata znanja koju je Vitgenštajn našao u Principima matematike Rasela i Vajt-heda. Osnov njegovog dela čine elementarni (atomistički) iskazi. Iz ovih jednostavnih iskaza, pomoću logičkih veza (konjunkcija, disjunkcija, implikacija, negacija) nastaju složeni (molekularni) iskazi. Ovi poslednji tumače se kao is-tinosne funkcije elementarnih iskaza, a to znači da je njihova istinitost ili lažnost posledica istinitosti ili lažnosti istinosnih značenja koja se nalaze u elementarnim iskazi-ma, nezavisno od njihovog sadržaja. Za Vitgenštajna logika je "suština filozofije" a logička shema dobija filozofski status jer se tumači kao univerzalni model znanja/jezika; logička shema tako postaje ogledalo u kome se odražava logička struktura sveta.
Na početku Traktata Vitgenštajn nastoji da definiše osnovne pojmove: svet se sastoji iz činjenica (a ne stvari), događaji se sastoje iz objekata; objekti su jednostavni i postojani. Drugim rečima: spis započinje opisom slike sveta, odnosno, ontološkom problematikom; realno, Vitgenštajn je pošao od logike a naknadno je izgradio njoj odgovarajuću ontologiju. Raselu se ova, tako dorađena njegova koncepcija dopala i on joj je i dao naziv logički atomizam. Vitgenštajn se tome nije protivio budući da je njegova varijanta tumačenja odnosa logike i realnosti bila samo logička varijanta atomizma koji je izgradio Rasel s Vajthedom u pokušaju distanciranja od psihologističke koncepcije Loka, Hjuma i Mila za koje su sve forme znanja bile kombinacija "čulnih atoma" (oseti, percepcije...).
Pošto se tvrdilo da logički atomi (elementarni iskazi) govore o događajima, logika je ostala i dalje tesno povezana sa epistemologijom; logička kombinacija elementarnih iskaza davala je činjenice a skup činjenica činio je svet; skup istinitih iskaza činio je sliku sveta; slike sveta mogu biti različite zato što se viđenje sveta zadaje jezikom, a za opis jedne te iste situacije mogu se koristiti različiti jezici.
U Traktatu je Vitgenštajn jasno opisao model "jezik - logika – realnost" i time jasno odredio granice informativno-saznajnih mogućnosti određenja sveta koji je određen strukturom i granicama samog jezika. Iskaze koji zalaze za granice jezika Vitgenštajn je, kao što smo već videli, proglasio besmislenim. Tako se odnos "smisleno-besmisleno" našao u središtu razmatranja Traktata; osnovni zadatak stoga je bio: sprovesti granicu mišljenja, odnosno, granicu izražavanja misli. Sprovesti ovu granicu kao granicu, po Vitgenštajnu je nemoguće, jer za tako nešto morali bismo se nalaziti s obe strane granice mišljenja i zato se granica može sprovesti samo u jeziku, dok se sve što leži izvan njega pokazuje besmislenim.
Premda se svim smislenim iskazima obuhvataju svi sadržaji znanja, postoji i forma znanja; nju obezbeđuje logika. Logika nije teorija već odraz sveta. Logički iskazi su iskustveni, činjenični i logika prethodi svakom iskustvu. Is-tinitost logičkih iskaza se može utvrditi iz njh samih dok je to kod činjeničnih iskaza nemoguće; logički iskazi su ili tautologije ili protivrečnosti. Obezbeđujući formalni analitički aparat znanja logika ni o o čemu ne informiše niti govori i zato njeni iskazi nemaju smisao15. Logički iskazi su nalik matematičkim iskazima. Logička gramatika jezika odgovara logičkoj strukturi sveta.
Na osnovu svega toga Vitgenštajn je većinu filozofskih (metafizičkih) iskaza proglasio ne za lažne već besmislene jer se ni na šta realno van sebe ne odnose i zaključio kako se većina stavova i pitanja temelji u nerazumevanju logike jezika pa stoga najdublji problemi i nisu problemi, dok je sva filozofija zapravo samo kritika jezika. Cilj filozofije (koja nije nauka) jeste logičko tumačenje misli i ona nije učenje već delatnost, a to znači da cilj filozofije ne treba da budu "filozofski stavovi" već dostizanje jasnosti stavova. Sve ovo odnosi se i na Vitgenštajnovu filozofiju i sve stavove njegovog spisa. Ko to razume i primeni na njegov Traktat doći će do zaključka da su i svi iskazi ovog dela takođe bes-misleni. To nije značilo omalovažavanje filozofije već konstatovanje da filozofija ne pripada sferi činjeničnog; ona jeste važna ali ona ne sadrži informacije o svetu.
Tako je Vitgenštajn na najpregnantniji način tematizovao ono neiskazivo, ono što može biti pokazano ali ne i iskazano; tako se u sferi onog što se ne da izraziti našlo religiozno iskustvo, smisao života; to su zapravo bili i glavni problemi koji su interesovali Vitgenštajna, ali oni nisu mogli biti predmet teorije već samo prakse i neposrednog življenja. Glavna tema njegovog dela bila je zapravo etika, dakle sve ono o čemu se zapravo nije moglo govoriti i o čemu se moglo samo ćutati.
Vitgenštajn u Traktatu jezik shvata kao logičku konstrukciju nezavisnu od realnog života i ljudi koji koriste jezik. No, sa ovim delom, ubrzo nakon što ga je napisao, on više nije bio zadovoljan; smatrao je da su rezultati do kojih je došao nesavršeni i to ne stoga što bi bili netačni, već stoga što se čitavo istraživanje oslanjalo na jednu veoma pojednostavljenu sliku sveta i njegovog logičkog lika u jeziku. Zato je preduzeo drugi, daleko pragmatističkiji pristup koji za razliku od prethodnog nije bio ni strogo matematički izveden, ni toliko jasan ni završen sa svom logičkom jasnošću. Rezultat tog njegovog rada, nakon što se razočarao u ideju apsolutnog, savršenog logičkog jezika, čine Logička istraživanja u kojima se on obraća običnom, prirodnom jeziku i realnoj govornoj praksi.
U ovom spisu on i kaže: jezik se upotrebljava u običnoj ljudskoj praksi, jezik je sredstvo komunikacije; budući da je suština jezika skrivena mi živimo u iluzijama. Izrazi kao što su svet, jezik, iskustvo, trebalo bi da budu jasni kao što su jasne reči sto, drvo, lampa. U svetu žive realni ljudi; iz njihove celokupne delatnosti nastaje društveni život. Opštenje među ljudima odvija se uz pomoć jezika. Ljudi se koriste jezikom radi različitih ciljeva. Vitgenštajn više ne vidi jezik kao apstrakciju koja se suprotstavlja svetu; jezik vidi kao jezičku komunikaciju koja je neraskidivo povezana s delatnošću ljudi u određenim situacijama. Jezik se vidi kao deo sveta, kao forma društvenog života.
Jezički akti se odvijaju u realnom svetu i pretpostavljaju realno delovanje i realne predmete; uslov komunikacije su razumevanje jezika i njegova upotreba. Za-to u prvi plan dospeva pragmatička dimenzija jezika koja je u potpunosti bila zaobiđena u Traktatu. Naglasak na različite upotrebe jezika u različitim situacijama ističe njegovu funkcionalnu raznovrsnost. Treba prevladati shvatanje da jezik uvek funkcioniše na isti način i da uvek služi jednom te istom cilju – izražavanju misli o stvarima. Vitgenštajn ističe različite mogućnosti upotrebe jezika - po- lifunkcionalnost izražavanja, bogatstvo u obrazovanju raznih smislova, ekspresivnu mogućnost jezika, varijacije značenja.
Vitgenštajn napušta shvatanje da postoji jedna jedinstvena logička forma jezika; ističe se raznovrsna upotreba simbola reči i izraza i odsustvo jedinstvene logičke osnove za govorno ponašanje ljudi. Svaki oblik delatnosti ima svoju sopstvenu "logiku". Dok je za većinu filozofa vekovima filozofija bila jedinstveno carstvo čistih apstraktnih misli koje su se uzdizale visoko nad svakodnev-nicom, Vitgenštajn predlaže drugačije shvatanje: njemu su bliski pragmatizam, antička sofistika, filozofija života. Predmet analize su sad tanane distinkcije u značenju i smislu reči.
Jezik se više ne vidi kao nešto što je suprotno svetu, kao njegov "dvojnik", već kao mnoštvo raznih praksi ili "formi života"; sve jezičke delatnosti (pitanja, naredbe, priče) deo su naše prirodne istorije kao što su to igra ili kretanje. Jezik je živa pojava koja postoji u komunikaciji. Jezik je mrtav u svojoj pisanoj formi; život nekom znaku daje samo njegova primena. Značenje znaka tumači se kao njegova upotreba; takav pristup označava se kao funkcionalno-praktičan.
Na promenu Vitgenštajnove pozicije uticao je rad sa decom dok je bio učitelj; osnovnu strukturu jezika više ne čine elementarni iskazi koji su u vezi s "atomističkim" događajima već pokretni funkcionalni sistemi jezika, odnosno njegova praksa, a što on naziva jezičkim igrama. Ideja jezičkih igara postala je princip kojim se tumačila sva ljudska delatnost s obzirom na korišćenja različitih tipova jezika. Pojam jezičkih igara nije u koncepciji poznog Vitgenštajna određena do kraja jasno. U osnovi pojma jezičkih igara je analogija između čovekovih igara i ponašanja u životu. Igre pretpostavljaju od ranije utvrđena pravila kojima je određeno kretanje i logički put; igra bez pravila nije igra, ali igra koja se potčinjava ekstremno strogim pravilima takođe nije igra. Igra je nezamisliva bez obrata, preokreta, varijacija stvaralaštva.
Pod jezičkim igrama misli se na jezičke modele, na metode analize njegovog delovanja. Postoje različite vrste, različite upotrebe jezika. Jezičke igre su jednostavni načini upotrebe znakova, jednostavniji no oni na koje mi primenju-jemo znake svakodnevnog jezika. Igre su načini jezičke prakse i s vremenom Vitgenštajn je sve češće jezičke igre počeo izjednačavati s formama života. To je značilo da jezik nije samo govor ili pismo već i delovanje, praktična aktiv-nost povezana s istorijskim običajima, realnim načinima ponašanja i delovanjem ljudi.
Za razliku od Traktata Vitgenštajnovu koncepciju iz Logičkih istraživanja je nemoguće prepričati; smisao njegove filozofije se deformiše pri njenom izlaganju. Zato je ovaj spis moguće posmatrati i kao osobito umetničko delo budući da je njegova stvaralačka dimenzija daleko iznad njegove eksplikativne strane. Vitgenštajnovi pozni radovi su namerno a-teorijski, s mnoštvom pitanja i mnoštvom naznaka i ćorsokaka, u čemu je njihova najveća vrednost, i ona traže od čitaoca da sam zađe u njih i sam traži svoje lične odgovore.
Raselovu ideju o logici kao suštini filozofije prihvatili su i predstavnici Bečkog kruga, što je posebno vidno u njihovom nastojanju da izgrade logiku nauke. Teoretičari logičkog pozitivizma (Rudof Karnap, Hans Rajhenbah i dr.) svoja istraživanja su usmerili na logičku sintaksu, semantiku naučnog jezika, logiku verovatnoće i druge probleme koji nisu bilo strogo filozofski. Kao glavni metod koristili su analizu.
Na pozna Vitgenštajnova istraživanja oslanjali su se predstavnici analize običnog jezika (G. Rajl, Dž. Ostin) i uskoro su se u okviru lingvističke filozofije počele u Engleskoj razlikovati dve škole: kembridžska i oksfordska. Na osnovu Ostinovih istraživanja osamdesetih godina XX stoleća u okviru oksfordske škole razvija se istraživanje jezičkih akata i ono je manje lingvistička filozofija a daleko više teorijska lingvistika (Dž. Serl, D. Davidson).
Analitička filozofija je uticala na razvoj filozofije u mnogim evropskim zemljama tako da je osamdesetih i devedesetih godina nastalo više različitih orijentacija od kojih je svaka pretendovala na pravo da je izvorni predstavnik analitičke filozofije i naslednik filozofije Fregea i Vitgenštajna. Sasvim je razumljivo što su najveći sporovi među analitičkim filozofima nastali oko izvora analitičke tradicije i njenih osnovnih svojstava i stoga još uvek traje rasprava oko nasleđa B. Rasela, L. Vitgenštajna i Dž. E. Mura i njihovog značaja za savremenu filozofiju. U drugi plan su potisnute najave o "revoluciji u filozofiji" i razni programi i manifesti o radikalnoj reorganizaciji filozofa i zajedničkom istraživanju. Analitička filozofija se usredsredila na razmatranje fundamentalnih problema u svakoj oblasti filozofije, gde god bi se oni pojavili.
Bez obzira što su neki anglo-američki filozofi (Rorti, Rešer) počeli da govore o "smrti analitičke filozofija na kraju XX stoleća", ovaj smer ostaje i dalje, sačuvavši svoj potencijal i sposobnost za dalje usavršavanje. To je razlog što se pažnja ne usmerava više samo na formalno-metodološke aspekte već i metafizičke temelje analitičke filozofije. Metafizika se, pored epistemologije i filozofije jezika, pokazala jednom od glavnih disciplina analitičke filozofije. Pitanje o statusu i ulozi poslednjih dveju disciplina u korpusu analitičkih disciplina bilo je poslednje decenije formulisano pitanjem: filozofija jezika ili epistemologija. Ovo pitanje inicirao je oksfordski filozof Majkl Damit (M. Dummet) u svom radu "Može li analitička filozofija da bude sistematski izložena i treba li ona da bude takva?" Damit polazi od toga da analitičku filozofiju čini grupa škola kojoj su zajedničke temeljne pretpostavke dok se u svemu drugom razlikuju i pri tom konstatuje da je najnovija analitička filozofija jedinstvenija no što je to ranije bio slučaj.
Uzrok tome treba tražiti u okretanju većine analitičara filozofiji Fregea koga većina vidi pravim začetnikom analitičke filozofije, a ne Rasla ili Vitgenštajna, te je analitička filozofija sad postala postfregeovska filozofija. Glavno dostignuće Fregea bilo bi u zameni epistemologije logikom (koja u sebe uključuje i filozofiju jezika), te se došlo do zaključka kako je samo uz pomoć jezika moguće istraživati mišljenje. Za razliku od Vitgenštajna koji je jezik smatrao autonomnim, Frege je isticao njegovu vezu sa nelingvističkom delatnošću; istovremeno, pokazalo se da Vitgenštajnove "jezičke igre" iz raznih razloga ne mogu biti dobar model za objašnjenje funkcionisanja jezika, te za razliku od Fregea, Vitgenštajnovi stavovi ne mogu biti temelj daljih filozofskih istraživanja čiji je cilj izgradnja formalne teorije značenja čiji je cilj objašnjenje funkcionisanja jezika bez izostavljanja ijednog semantičkog pojma, pa i takvih kao što su istina ili tvrdnja, jer tek sa izgradnjom teorije značenja filozofija jezika dobija sistemat-ski karakter. Sve to treba da potvrdi kako tek sa Fregeom biva utvrđen predmet filozofije: analiza strukture misli kao i razlikovanje misli i psihološkog procesa mišljenja, a najadekvatnija metoda analize bila bi analiza jezika.
Damitu su se suprotstavile njegove kolege sa Oksforda, Gordon Bejker i Piter Haker, smatrajući da je reč o jednom nekorektnom pristupu Fregeu tako što se Frege gleda iz ugla filozofije kraja XX stoleća a da se rani Frege posmatra sa stanovišta poznog Fregea, a što se tiče teze da je filozofija jezika osnova svake filozofije to bi osporili kako Vitgenštajn i Rajl, tako isto i Ostin i Grajs. Ova dva teoretičara smatraju da ideja o tome da misao poseduje unikalnu struk-turu koja je imanentno izomorfna sa strukturom suda pripada ranom Vitgenštajnu a ne Fregeu, kao i da Fregeu nije padalo na pamet da u osnovi filozofije treba da bude filozofija jezika; njemu je bio blizak scijentistički pristup filozofiji koji je u poslednje vreme opet popularan pa bi se moglo zaključiti kako u osnovi neofregeovstva leži model jezika kao računanja.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX stoleća počele su da jenjavaju diskusije o ulozi i značaju filozofije jezika i jezik sve više počinje da se razmatra kao sredstvo analize procesa svesti pa u prvi plan dolaze filozo-fija svesti i filozofija psihologije. Učesnici u diskusijama nalaze se kako na scijentističkim pozicijama stavljajući naglasak na neurologiju i veštačku inteligenciju tako i u situaciji da nastavljaju tradiciju rajlovskog "logičkog bihej-viorizma". Iznova počinje da se javlja teorija eliminacionizma (koju su ranije zastupali Fajerabend, Rorti i Kvajn); Pol Čerčlend određuje eliminacioni materijalizam kao tezu o nepotpunoj koncepciji psihičkog koja, svojstvena zdravom razumu, nastupa kao lažna teorija i koju će vremenom da istisne neuronauka. Nova teorija pokazaće se snažnijom no teorija zdravog razuma; emocije za nju neće više biti kamen spoticanja. Čerčlend smatra da je neophodno preispitati ulogu normativnih pojmova u svetlosti razvijene neurologije koja se prema prethodnoj nauci odnosi kao hemija prema alhemiji.
Fantastičnom scenariju Čerčlenda, po kojem bi jezik kojim govorimo mogao iščeznuti dok bi knjige u bibliotekama bile zamenjene zapisima primera nervnih aktivnosti, suprotstavio se Daniel Denet (D. Dennet) tezom da ne treba gubiti iz vida da su ljudi složeni intencionalni sistemi i da se ne treba nadati da će psihologija u budućnosti biti formulisana rečnikom neuropsihologa, ili rečnikom fizičara.
Denetu se suprotstavio Džon Serl i njihova polemika je ubrzo privukla pažnju svih analitičara. Iako pod intencionalnošću misle različite stvari, obojici je bilo zajedničko to da računar vide kao sintaksičku mašinu, ali Serl je, za razliku od Deneta, mozak video i kao semantičku "mašinu". Serl se niz godina bavio filozofijom jezika i pri tom usavršavao teoriju jezičkih akata Ostina tako što je sledišvi P. Grajsa primenjivao ideju intencionalnosti na probleme značenja. Osamdesetih godina je isticao kako je filozofija jezika grana filozofije svesti koja se temelji na biološkoj intencionalnosti da bi potom razvijao ideju biološ-kog naturalizma.
Serl smatra da su mentalna stanja svesti biološka (fizička) svojstva mozga; oni filozofi koji to nisu dozvoljavali nisu ni dopuštali postojanje svesti; parafrazirajući Dekarta, on je pisao: "Ja sam misleće biće, dakle, fizičko biće"; men-talna stanja pri tom poseduju ni na šta svodivu subjektivnu ontologiju. Naše predstave o nesvesnim mentalnim stanjima počivaju na predstavama o svesnim psihičkim stanjima. Subjektivnost koju nalazimo kod Serla treba razumeti u ontološkom a ne epistemološkom smislu i kad je reč o svesnoj subjektivnosti ne treba polaziti od relacije "posmatrač – posmatrano" jer je tu reč o neredukovanoj on-tologiji prvog lica; činjenica je da ni najsavršenija nauka o mozgu ne dovodi do ontološke redukcije svesti analogno tome kako savremena nauka toplotu, boju ili zvuk može da redukuje na atomsko-molekularne procese. Iako je isticao kako sistematska teorija intencionalnosti zahteva objašnjenje fenomena svesti, koje treba da računa i sa temporalnošću, socijalnošću, subjektivnošću, intencional-nošću i strukturiranošću svesti, Serl u poslednje vreme nastoji da odvoji svest od intencionalnosti, i to ne samo u filozofiji već i u lingvistici i kognitivnim naukama i to stoga što mnogi i dalje hoće da izgrade teoriju psihičkog ne dotičući pri tom problematiku svesti; to je i razlog potrebe da se razmotri intencionalnost "objektivno", nezavisno od odnosa spram subjektivne svesti, iz ugla trećeg lica.
U poslednje vreme prisutna je u analitičkoj filozofiji težnja da se rehabilituje metafizika; primer takve tendencije je spis Pitera Strosona (P.F. Strawsin) Analiza i metafizika (1992) gde se polazi od toga da se filozof-analitičar danas bavi konceptualnom analizom ne predlažući principijelno novo viđenje problema kao što su to ranije činili filozofi tokom skoro čitavog XX stoleća i smatra da naše svakodnevno iskustvo može biti istraženo s ontološkog, epistemološkog i logičkog aspekta; interesantna je radikalnost Strosona s kojom on zaključuje da je britanska empiristička tradicija u filozofiji zasnovana na postupcima redukcionizma, "atomizma" i fenomenalizma (teoriji "čistog iskustva", "čulnih datosti", "percepata i dr.) – pogrešna. Pri tom odbacuje dva krajnja aspekta fi-lozofiranja: internalizam (klasični empirizam) i eksternalizam. Stroson smatra da ljudi poseduju urođene konceptualne sheme koje struktuiraju svo, naše iskustvo, a glavni pojmovi u toj shemi su pojmovi materijalnih tela i ličnosti.
Ako je analitička filozofija nastala kritikom metafizike, sada se pokazuje da je metafizička problematika i poslednja reč analitičke filozofije; američki filozof Beri Straud ukazuje na činjenicu da se analitička filozofija (kad se ima u vidu metafizička problematika) iznova vraća svojim počecima i da je bliža svojim korenima iz prvih decenija no sa sredine XX stoleća; iznova se vraćamo nekim idejama Rasela, kad je reč o pokušaju totalnog objašnjenja sveta, svesni činjenice da je u vreme vladavine Vitgenštajnovih ideja, logičkog pozitivizma kao i lingvističke filozofije došlo do bitnog slabljenja veze filozofije i nauke. Zato se, po mišljenju Strauda, najnovija analitička filozofija pokazuje kao metafizička i čak ne teži tome da zaobiđe ontološke sudove o onom u šta smo mi ubeđeni. Savremena filozofija sve odlučnije ustaje protiv prazne, čisto formalne filozofije. Danas se, kaže Snoud, svi iznova bave metafizikom. Savremeni anali-tički filozofi traže takvu opštu teoriju jezika koja na najbolji način može da objasni sve što govorimo i mislimo o svetu u nauci i izvan njenih granica.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.