PDA

Pogledaj Punu Verziju : POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD - Neda Kovačević



ZvezdarkaVracaric
14-08-2011, 00:07
Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.

ZvezdarkaVracaric
14-08-2011, 00:08
«8. јуни 1993.»
Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:
Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?
Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?
Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:

14. септембар 1993.
Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.
У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.
А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».

Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:
-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?
-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.
-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?
-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.
-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.
-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?
-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...