PDA

Pogledaj Punu Verziju : Атракција и репулзија



Filozof
02-09-2011, 16:08
Атракција и репулзија – Схватања Бошковића, Хегела и Енгелса

Драгослав Стоиљковић

Према томе, већ је Хегел био потпуно у праву
кад је приметио да су
атракција и репулзија суштина материје.
(Енгелс, „Дијалектика природе“)

Већ и сама чињеница да су велики мислиоци Бошковић, Хегел и Енгелс посветили
толико пуно пажње атракцији и репулзији упућује на то да се овим питањем више
позабавимо. Овај рад не може обухватити све оно што је у филозофији и природним
наукама до сада речено о атракцији и репулзији. Стога нам је циљ да само подвучемо
основна схватања поменутих филозофа о значењу атракције и репулзије. Показаћемо
какав значај има анализирање атракције и репулзије за тумачење неких појава у
природи.

Filozof
02-09-2011, 16:09
Бошковићево схватање aтракције и репулзије

Своју Теорију природне филозофије /8/ Бошковић је засновао на атракцији и репулзији.
Сматра да су основни елементи материје непротежне и недељиве тачке, расуте у
бескрајном вакууму. Растојања између тачака материје се могу бескрајно повећавати
или смањивати, али не могу потпуно нестати.

Ако се две тачке приближавају једна другој, тада постоји узрок који доводи до
успоравања или убрзавања њиховог кретања. При једним удаљеностима две тачке су
детерминисане да се приближавају, а при другим да се удаљавају. Тај узрок, који мења
стање тела обзиром на кретање и мировање /8/, односно ту детерминираност ка
приближавању или удаљавању Бошковић назива силом и то привлачном (атрактивна
сила) односно одбојном силом (репулзивна сила). Закон тих сила је такав да се при
приближавању тачака наизменично смењују силе одбијања и привлачења (позната
Бошковићева крива).

Када тачке дођу на незнатну удаљеност, сила одбијања је бесконачно велика и кадра је
уништити сваку, ма како велику, брзину којом се једна тачка приближава другој, што
онемогућава да потпуно ишчезне удаљеност између тачака.

А ако се тачке материје удаљују, смањује се одбојна сила, при већој удаљености
прелази у привлачну, затим поново прелази у одбојну и тако наизменично, све док не
постане трајно привлачна при великом међусобном растојању тачака.

Атракција и репулзија су по Бошковићу силе – сила привлачења и сила одбијања.
Међутим, погрешно је схватити да атракција и репулзија представљају две врсте сила.
Наиме, „једна и друга припадају истој врсти, јер је једна с обзиром на другу негативна,
па се негативно не може разликовати од позитивног по врсти. Да је једна с обзиром на
другу негативна произилази и из тога што се једино разликују обзиром на смер, који је
код једне посве супротан смеру друге: код једне стоји детерминираност ка
приближавању, а код друге ка удаљавању /8, одељак 108/.“

Резултат деловања ових сила је кретање које се састоји у приближавању или
удаљавању. Бошковић указује да је збир свих приближавања у васиони једнак збиру
свих удаљавања у сваком тренутку /8, одељак 281/.

По Бошковићу, прелаз атракције у репулзију и обратно је могућ, а дешава се на
такозваним границама кохезије и границама некохезије.

Filozof
02-09-2011, 16:10
Хегелово схватање атракције и репулзије

За Хегела /79, 80/ је репулзија саморасцепкавање једнога у многа једна. То је негативан
однос једнога према себи. Тај негативан однос представља сопствено излажење једнога
изван себе, али ка таквима изван себе, која и сама јесу једна. Ова репулзија је
настајање многих једних и репулзија је оно што омогућава да многа једна постоје као
једна. Њихово биће јесте сама репулзија. Пошто репулзија представља растурање
многих једних, она се састоји у томе да се негира узајамни однос многих. И мада је то
негативан однос између многих једних, репулзија је њихов заједнички однос. И стога
Хегел дијалектички закључује да већ и сама репулзија јесте повезивање. Тако је Хегел
начинио прелаз од репулзије ка атракцији.

Атракција, пак, као супротност репулзији, представља самопостављење у-неко-једно.
Атракција је постављање једнога као таквога, реалног једног у коме се многа једна
превазилазе и ишчезавају. Репулзија прелази у атракцију, многа једна прелазе у
јединствено једно. Обе, репулзија и атракција од почетка се разликују – репулзија као
реалитет једних, атракција као њихов постављени идеалитет. Атракција се односи
према репулзији на тај начин што она има репулзију као претпоставку. Репулзија
прибавља материјал за атракцију. Када не би било једних, а она постоје захваљујући
репулзији, онда не би било ничег што би се могло атрахирати.

Атракција је неодвојива од репулзије. Зато идеалитет који постоји у атракцији поседује
у себи своју негацију, постојање многих једних. Једно које се ствара атракцијом не
прождире у себе атрахирана једна у једну тачку, јер оно у својој одредби садржи
репулзију. Та репулзија у исто време одржава у њему атрахирана једна као многа
негирајући њихов идеалитет у атракцији. Тако је оно у себи јединство репулзије и
атракције.

Хегел указује да се атракција и репулзија обично схватају као силе. Не слаже се са овим
схватањем из следећих разлога: Атракциона и репулзиона сила се обично посматрају
самостално, не повезују се једна са другом, већ чврсто и упорно остају једна другој
супротне. По Хегелу атракциона и репулзиона сила су својом природом повезане једна
са другом и прелазе једна у другу. Поред тога, истиче да је погрешно схватање да се
ове две силе налазе у материји као нечем трећем. Сила, заправо, није придодата
материји, она треба да је истоветна са њом. Указује да је природа саме силе непозната и
да се обично не сазнаје сила већ њена манифестација. „Објашњење неке појаве из неке
силе јесте зато празна таутологија“.

Но, Хегел ипак веома цени основну мисао да се материја може сазнати на основу ове
две силе. Указује да једно и много, као и њихови међусобни односи, које је он означио
као репулзију и атракцију (зато што су та имена најближа) леже у основи такође
атрактивној и репулзивној сили, уколико се оне сматрају за силе чулне материје.

Filozof
02-09-2011, 16:12
Енгелсово схватање атракције и репулзије

Своје схватање о атракцији и репулзији је Енгелс изложио у свом недовршеном делу
„Дијалектика природе“ /81/, које се састоји од чланака, бележака и фрагмената
написаних у периоду од 1873. до 1886. године (табела 8-1). Ставови о атракцији и
репулзији су уткани у читаво дело и представљају основ за разумевање Енгелсове
дијалектике природе.

Енгелс полази од става да је кретање начин постојања материје и да обухвата све
промене и процесе у васиони, почев од једноставне промене места па до мишљења /81,
стр. 74/. Кретање сваког материјалног носиоца (честице или тела) је везано са неком
променом места. Та промена места може се састојати само у приближавању или
удаљавању. „Према томе је основни облик сваког кретања приближавање или
удаљавање, стезање или растезање – укратко, стара поларна супротност атракције и
репулзије“. Ту атракцију и репулзију Енгелс не сматра силама, већ облицима кретања –
приближавање или удаљавање. То посебно наглашава. (А своје схватање о силама је
Енгелс касније изложио у „Дијалектици природе“ и ми ћемо се и на то осврнути.)

„Све кретање се састоји у узајамном деловању атракције и репулзије. Но оно је могуће
само онда ако се свака поједина атракција компензује на другој страни одговарајућом
репулзијом, иначе би временом једна страна морала преовладати другом и тако би
коначно престало свако кретање. Све атракције и све репулзије морају се, дакле,
међусобно изравнавати. Према томе, закон о неуништивости и нестворивости кретања
може се и овако изразити: Свако атракционо кретање у васиони мора се допуњавати
исто толико вредним репулзионим кретањем и обратно; или, како је то – давно пре
природно-научног закона о одржању силе, односно енергије – старија филозофија
изражавала: Збир свих атракција у васиони једнак је збиру свих репулзија“ /81, стр.
77/.

Даље, Енгелс искључује могућност да се те две супротности међусобно пониште или
раздвоје. Истиче да је за дијалектичко схватање на основу природних наука, немогуће
да се било које две супротности потпуно раздвоје или пониште међусобно.

На примерима ротације планета око Сунца, дизања и падања тела, кретања молекула,
магнетизма и електрицитета, Енгелс закључује да је у физици енергија само други израз
за репулзију, а сила израз који се у физици погрешно користи уместо да се употреби
израз атракција. На примеру хемијске реакције кисеоника и водоника, Енгелс показује
важност ослобађања топлоте и закључује: „У већини случајева при једињењу кретање
се издваја, при разлагању кретање се мора доводити. И овде је репулзија обично
активна страна процеса или страна која тражи да јој се кретање доведе, а атракција
пасивна страна, која чини кретање сувишним и која га у процесу издваја“ /81, стр. 83/.

Енгелс је доста пажње посветио и претварању једног облика кретања у други. Закључио
је да је то у суштини прелазак једног облика репулзије у други. Тако, када тело падне
на земљу, кретање које је имало претвара се мањим делом у треперење звучних таласа,
а много већим делом у топлоту. Ту се репулзија маса (тело – Земља) претворила у
репулзију међу молекулима.

Из свега изложеног се види да под репулзијом Енгелс подразумева кретање које се
састоји у растезању, раздвајању, удаљавању. Да би се остварио овакав вид кретања
потребно је доводити енергију. Атракција је исто тако облик кретања, који је по свом
испољавању супротан репулзији, дакле: приближавање, привлачење, спајање,
сажимање. Да би се остварио овакав вид кретања потребно је одводити енергију.

Filozof
02-09-2011, 16:13
Енгелс се противи мишљењу да је тежина најопштија одредба материјалности. То би
значило да је атракција нужно својство материје, а не репулзија.

„Али атракција и репулзија су исто тако нераздвојне као и позитивно и негативно, те се
стога већ из саме дијалектике може извести да истинска теорија материје мора
репулзији дати исто тако важно место као и атракцији и да је теорија која се заснива на
самој атракцији погрешна, недовољна и половична… Цела наука о гравитацији темељи
се на тврђењу да је атракција суштина материје. То је свакако погрешно. Где има
атракције, мора она бити допуњена репулзијом. Према томе, већ је Хегел био потпуно у
праву кад је приметио да су атракција и репулзија суштина материје. И, уствари, све смо
више приморани да признамо да је растурању материје постављена граница тамо где се
атракција претвара у репулзију и обратно: згушњавање одбијене материје има границе
тамо где репулзија постаје атракција” /81, стр. 276/.

Претварања атракције у репулзију и супротно је могуће, сматра Енгелс. Но, указује да је
ово претварање Хегел објаснио на мистичан, али у суштини исправан начин. Сматра да
је Хегел генијално поступио што атракцију изводи као секундарну из репулзије као
примарне. (Хегел: „Атракција се односи према репулзији на тај начин што она има
репулзију за претпоставку”, али и „репулзија не претпоставља атракцију”). Ради
илустрације, Енгелс указује да се Сунчев систем ствара постепеним преовлађивањем
атракције над репулзијом која је првобитно преовлађивала.

Схватајући атракцију само као облик кретања (приближавање), Енгелс указује на то да
се атракција не сме схватити као сила. Наиме, Енгелс сматра да се појам силе увек
користи за тумачење појава чије узроке нисмо успели да сазнамо. Тако се говорило и
говори се још увек о магнетној сили, електричној сили, капиларној сили, хемијској
сили, животној сили, гравитационој сили, електричној додирној сили метала итд.
Уместо да се истраже неистражени облици кретања, измишља се такозвана сила. „При
томе се добија толико сила колико има необјашњених појава, а спољашње су појаве
пребачене у унутрашњу фразу” /81, стр. 320/. И како су природне науке напредовале и
тумачиле једну по једну од ових појава, тако је ишчезавала једна по једна сила. Увек се
показало да се ту не ради о некој сили већ о претварању једног облика кретања у
други.

„Да бисмо разумели појединачне појаве ми их морамо истргнути из опште везе, морамо
их посматрати изоловане, и тада нам се кретања која се смењују показују једно као
узрок, друго као последица… Даље од тог сазнавања ми не можемо, јер се иза њега
нема више шта сазнавати. Ако смо сазнали облике кретања материје (од тога смо,
додуше, још врло далеко с обзиром на кратко време постојања науке), тада смо сазнали
саму материју и тиме је сазнање исцрпено” /81, стр. 262/.

По Енгелсу, схватање да је сила узрок кретања је пренесено из механике, где се узроци
кретања узимају као нешто што је дато и истражује се само њихово деловање. Слабо ко
се брине за порекло сила. Означи ли се неки узрок кретања као сила, тиме се неће
нашкодити механици као таквој, али се ствара навика да се овај појам уноси и у физику,
хемију и биологију и тада је збрка неизбежна /81, стр. 93/. Енгелс стога указује да за
сваку природну науку значи напредак кад се било где отараси речи сила /81, стр. 177/.

Filozof
02-09-2011, 16:14
Разлике и сличности у схватањима Бошковића, Хегела и Енгелса
по питању атракције и репулзије

Погледајмо по чему се разликују појмови атракције и репулзије код Бошковића, Хегела
и Енгелса.

По Бошковићу, атракција и репулзија су силе и као такве оне су детерминираност ка
привлачењу и одбијању.

За Хегела, атракција је постављање многих једних у јединствено једно, дакле, стварање
сложених честица окупљањем и повезивањем простих. Репулзија је саморасцепкавање
једнога у многа једна, негирање њиховог узајамног односа, дакле, разградња сложених
честица на просте.

Кретање, које је нужно за остваривање атракције и репулзије, Хегел назива
„атрахирање” и „репелирање” и самим тим разликује кретање од саме атракције и
репулзије. Енгелс, пак, баш то кретање, то приближавање и удаљавање означава као
атракцију и репулзију.

Но, без обзира на ове разлике, постоје многе сличности у њиховим ставовима. Пре
свега, заједнички им је приступ тумачењу суштине материје кроз дијалектичко јединство
и борбу две супротности – атракције и репулзије. Сагласни су у томе да је атракција
неодвојива од репулзије и да се свака атракција надокнађује исто толико вредном
репулзијом. Слажу се и у томе да се атракција може претворити у репулзију и супротно,
мада не објашњавају детаљније на који се начин остварује то претварање. По Енгелсу
могуће је претварање репулзије једног квалитета у репулзију другог квалитета. Овим
заправо Енгелс тумачи претварање једног облика енергије у други.

Сва тројица разматрају питање границе атракције и границе репулзије. Ако се под
атракцијом подразумева приближавање материјалних честица (Енгелсово схватање
појма атракције), онда се Бошковић, Хегел и Енгелс слажу у томе да је ова атракција
ограничена. Удаљавање материјалних честица (Енгелсово схватање појма репулзије) је
такође, ограничено по схватању Бошковића и Енгелса, док се по овом питању Хегел не
изјашњава. Ако се, међутим, под атракцијом подразумева сила (Бошковић), онда при
малим растојањима ова сила ишчезава, а при великим растојањима постоји, али је мале
јачине (гравитација). При било којим другим растојањима, сила атракције може бити
произвољне величине (од нуле до бесконачно). Што се тиче репулзије, по Бошковићу,
она је бескрајно велика при бескрајно малим растојањима, не постоји при бескрајно
великим растојањима, а у том интервалу може имати произвољну вредност.

Filozof
02-09-2011, 16:16
Анализа Бошковићевог схватања силе атракције и репулзије

По схватању да су атракција и репулзија само облици кретања и по противљењу да се
за тумачење појава у природним наукама употребљава нека сила, Енгелса и Хегела
можемо супротставити Бошковићу, јер је овај читаву своју теорију материје засновао на
сили атракције и сили репулзије. Ко је у праву?

Већ смо писали о примерима који потврђују исправност Енгелсовог схватања атракције
и репулзије /45, 55/. Такође смо навели и примере који показују исправност
Бошковићевих схватања (поглавље 5). Из овог произлази да су у праву и Хегел и
Енгелс, који одбацују употребу појма сила, а и Бошковић, који се управо тим појмом
користи. Пре него што објаснимо ову противречност, погледајмо још неке проблеме,
који произилазе из Бошковићеве примене силе.

Атракција и репулзија су код Бошковића схваћене као силе и представљају
детерминираност ка приближавању, односно удаљавању. Деловање тих сила се састоји
у убрзавању или успоравању узајмног кретања честица. Тиме се, дакле, макар
привидно, ствара и уништава кретање. (Онај први одбојни крак на Бошковићевој кривој
је кадар уништити сваку, ма колико велику, брзину.) Тако од стварног кретања не остаје
ништа изузев некакве детерминираности ка кретању, кретање као могућност. Но, ипак,
остаје да се питамо: Може ли се кретање уништити? Та детерминираност ка
приближавању или удаљавању се у одређеним условима остварује у стварно кретање, у
стварно приближавање или удаљавање, или, пак, у убрзавање или успоравање већ
постојећег кретања. Може ли се кретање створити?

Пошто се кретање не може ни створити нити уништити, закључујемо да та
детерминираност, та сила у основи мора бити такође неко стварно кретање, а њено
остваривање јесте заправо претварање једног облика кретања у други. Закључујемо да
се ту не ради о некаквој сили и о стварању и уништавању кретања, већ о квалитативној
промени облика кретања. (Овакво схватање силе и њеног испољавања је истакао још
Енгелс, о чему смо малопре писали.)

Природне науке нас уче који су то облици кретања који се узајамно допуњују и
смењују, дакле, претварају један у други. Зна се, на пример, да кад два молекула полете
један према другом, да ће њихово приближавање (атракција по Енгелсу) бити праћено
репулзијом унутар њих самих – прво је то удаљавање електрона од језгара атома
(такозвана електронска поларизација молекула), затим електрони поново прилазе
језгрима уз истовремено удаљавање атома једног од другог /82/, а могућа је и
разградња самих молекула (хемијска реакција).

Овакве промене у молекулима утичу и на успоравање или убрзавање узајамног кретања
молекула. Стога се у савременој науци одбојни и привлачни лукови, који постоје и у
Бошковићевој кривој, тумаче нарушавањем равнотеже у честицама при њиховом
приближавању. Док на једном нивоу структуре материје преовлађује атракција
(приближавање молекула), на другом нивоу, у молекулима, преовлађује репулзија
(удаљавање електрона од језгра). И кад молекул почне да се разграђује на атоме,
истовремено се овај нови вид репулзије надокнађује примицањем електрона појединим
језгрима. Дакле, не ради се ни о привлачној ни о одбојној сили међу молекулима, већ о
претварању једног облика кретања у други. Овде се сила јавља као однос спољашњег и
унутрашњег кретања, а „манифестацијом силе ставља се оно унутрашње у егзистенцију“
(Хегел). Према томе, силе атракције и репулзије, као и лукови на Бошковићевој кривој,
су одраз и мерило изобличења честица (борбе репулзије и атракције у њима), која се
јавља као резултат приближавања честица.

Бошковић (а и Хегел и Енгелс) говори о претварању атракције у репулзију и супротно.
Ми сматрамо да такво претварање није могуће. Заправо, питамо се шта бива са оном
силом атракције кад се тачке приближе на растојање при коме су детерминиране ка
одбијању? Зар је тад сила атракције ишчезла, уништена? Није ли тада, макар за
тренутак, у ма колико малом простору, свет сиромашнији за једну силу атракције? Није
ли за тренутак нарушен принцип, којег истичу сва три филозофа, да је у сваком тренутку
збир свих атракција једнак збиру свих репулзија?

Сматрамо да је претварање атракције у репулзију (и супротно) само привидно: заправо
атракција једног облика се претвара у атракцију другог облика. Репулзија се такође
претвара у други вид репулзије. То потврђује и претходни пример приближавања два
молекула. Ова атракција настаје на рачун умањене атракције у молекулима. Репулзија
међу молекулима се претвара у репулзију њихових саставних делова. На тај начин се
кроз јединство и борбу две супротности негира првобитно стање и ствара ново у коме
су присутне обе супротности али на квалитативно другом нивоу.

Filozof
02-09-2011, 16:17
Диференцирање материје

Мада појмови атракције и репулзије имају различито значење у схватањима Бошковића,
Хегела и Енгелса, ипак се сва три значења само односе на различите и неодвојиве
појаве једног истог процеса – диференцирање материје. Под диференцирањем материје
подразумева се стварање разлика из истоврснога, рашчлањивање истоврснога у
разноврсне делове. На пример, у облаку водене паре молекули постоје одвојено један
од другог и појединачно се крећу у различитим правцима. Они су истоврсни.
Кондензацијом се стварају капи воде. Стварање прве капи представља појављивање
нове честице и новог вида кретања, ствара се разлика из истоврснога. То је
диференцирање материје – диференцирала се, настала, издвојила, кап воде. Окупљање
многих појединачних молекула у кап воде – то је атракција по Хегелу
(„Самопостављање многих једних у – неко – једно јесте атракција.“). А да би ти
молекули били заједно, нужно је да жртвују слободу свог самосталног насумичног
кретања и да се приближавају један другом све док се не створи кап воде. То
приближавање је атракција, по Енгелсу. Истовремено са приближавањем молекула,
долази до размицања атома у њима и стварају се водоничне везе међу молекулима. То
изобличење молекула, то ишчезло спољашње и у унутрашње претворено кретање,
стварање водоничних веза, међумолекулских сила није ништа друго до атракција о којој
говори Бошковић.

При образовању капи воде, молекули ступају у равнотежу у којој привидно преовлађује
атракција над репулзијом. Могућност постојања привремених стања равнотеже битни је
услов диференцирања материје. Али нема апсолутне равнотеже; свака равнотежа је
релативна и привремена. Равнотежа се не може одвојити од кретања, јер док
појединачно кретање тежи равнотежи, укупно кретање укида равнотежу. Заправо,
кретање новонастале капи воде је нови вид кретања, који до тада није постојао. То
кретање капи воде (с једне стране), као и кретање у молекулима (с друге стране) су
резултат ишчезлог појединачног кретања молекула воде.

Видимо да је диференцирање материје истовремено и диференцирање кретања –
настају нови и побуђују се стари, на претходном ступњу диференцирања већ
превазиђени, облици кретања. Захваљујући томе, противречност атракције и репулзије
(и у Хегеловом и у Енгелсовом и у Бошковићевом значењу) није укинута, већ само
преиначена у друге облике ове две супротности. Створено је ново једно (кап воде) које
постоји захваљујући репулзији од других истих таквих (Хегелов смисао репулзије) и
сада можемо поново посматрати игру атракције и репулзије (у сва три значења), али
овог пута не посматрајући више молекуле, већ капи воде. Да нема диференцирања
кретања на виши и нижи ниво, атракција и репулзија би биле просто, механичко
окупљање и растурање, укрупњавање и уситњавање, приближавање и удаљавање, без
промене квалитета материје. Захваљујући томе што диференцирање материје нужно
укључује и диференцирање кретања, кретање није само промена места, већ је ван
механичких подручја и промена квалитета.