Man
04-09-2011, 09:57
Ispovest Petra Lukovića
Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fin_03_u_356662173-1.jpg
Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru.
Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.
- Dobro jutro.
- Dobro jutro. Izvolite.
- Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?
- Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.
- Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.
- Da popunimo upitnik.
- Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.
- Ime i prezime?
- Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.
- Adresa?
- Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.
- Aha. Vidim. Ima li sprat.
- Ima, dvanaesti.
- Broj stana?
Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.
- Jeste li vi vlasnik stana?
- Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.
- Gospodine...
- Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.
- Znači, vi ste vlasnik stana?
- Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.
- Koliko dugo živite u tom stanu?
- Od 1903.
- Molim?
- Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole ***** od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?
- Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da...
- Od 1971.
- Ne razumem.
- Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?
- Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?
Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.
- Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?
- Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da...
- Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.
- Izvinite.
- I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.
- Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove... – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: - Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?
- Hvala *****, nisam.
- Molim!?
- Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fin_01_u_486112798-1.jpg
Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.
- Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.
- Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. - Školska sprema?
- Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.
- Upitnik zahteva da...
- Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?
- Ne treba.
- Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?
- Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.
- Supruga mi je umrla prošle godine.
- Znači: udovac.
- Udovac.
- Imate li dece?
- Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?
- Gospodine...
- Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?
- Ali, Upitnik...
- Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?
- Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.
- Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!
- Ne razumem.
- Pitajte samo. Shoot!
- Koliko osoba živi u vašem stanu?
- Živim ja.
- Znači, jedna osoba.
- Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.
- Broj telefona?
- Mobilni ili fiksni?
- I mobilni i fiksni.
- Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.
- A telefon na poslu?
- Ne znam.
- Ne znate telefon na poslu?
- Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.
- Ali, Upitnik kaže da...
- U redu je. Recimo, 30012345.
- Ovo ste sad izmislili.
- Jesam, da zadovoljimo Upitnik.
- Moramo da imamo vaš broj s posla.
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fino_01_u_243060572-1.jpg
Uočite Lukovića: Drugi zdesna, pozeleneo od Upitnika
Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.
- Je l sad sve u redu – pitam.
- Šta ste po profesiji?
- Novinar.
- Gde radite?
- Na internet portalu e-novine.
- Niste me razumeli, kako se zove firma.
- Firma se zove e-novine.
- Kako se to piše?
- Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.
- Je li to društvena ili privatna firma?
Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.
- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.
- Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I ****m mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?
U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.
Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.
Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fin_03_u_356662173-1.jpg
Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru.
Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.
- Dobro jutro.
- Dobro jutro. Izvolite.
- Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?
- Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.
- Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.
- Da popunimo upitnik.
- Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.
- Ime i prezime?
- Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.
- Adresa?
- Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.
- Aha. Vidim. Ima li sprat.
- Ima, dvanaesti.
- Broj stana?
Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.
- Jeste li vi vlasnik stana?
- Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.
- Gospodine...
- Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.
- Znači, vi ste vlasnik stana?
- Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.
- Koliko dugo živite u tom stanu?
- Od 1903.
- Molim?
- Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole ***** od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?
- Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da...
- Od 1971.
- Ne razumem.
- Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?
- Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?
Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.
- Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?
- Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da...
- Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.
- Izvinite.
- I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.
- Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove... – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: - Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?
- Hvala *****, nisam.
- Molim!?
- Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fin_01_u_486112798-1.jpg
Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.
- Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.
- Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. - Školska sprema?
- Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.
- Upitnik zahteva da...
- Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?
- Ne treba.
- Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?
- Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.
- Supruga mi je umrla prošle godine.
- Znači: udovac.
- Udovac.
- Imate li dece?
- Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?
- Gospodine...
- Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?
- Ali, Upitnik...
- Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?
- Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.
- Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!
- Ne razumem.
- Pitajte samo. Shoot!
- Koliko osoba živi u vašem stanu?
- Živim ja.
- Znači, jedna osoba.
- Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.
- Broj telefona?
- Mobilni ili fiksni?
- I mobilni i fiksni.
- Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.
- A telefon na poslu?
- Ne znam.
- Ne znate telefon na poslu?
- Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.
- Ali, Upitnik kaže da...
- U redu je. Recimo, 30012345.
- Ovo ste sad izmislili.
- Jesam, da zadovoljimo Upitnik.
- Moramo da imamo vaš broj s posla.
http://razbibriga.net/imported/2011/09/Fino_01_u_243060572-1.jpg
Uočite Lukovića: Drugi zdesna, pozeleneo od Upitnika
Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.
- Je l sad sve u redu – pitam.
- Šta ste po profesiji?
- Novinar.
- Gde radite?
- Na internet portalu e-novine.
- Niste me razumeli, kako se zove firma.
- Firma se zove e-novine.
- Kako se to piše?
- Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.
- Je li to društvena ili privatna firma?
Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.
- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.
- Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I ****m mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?
U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.
Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.