Pogledaj Punu Verziju : Zarobljeni smo u Matriksu!
Zarobljeni smo u Matriksu!
http://razbibriga.net/imported/2011/09/32-1.jpg
Stvarnost je - iluzija uma
Piše:T.O.
Čuo sam da psiholozi govore da postoji samo jedan mali broj onoga što oni nazivaju
arhetipske „ličnosti“. Neki kažu da nema više od 12 osnovnih. Švajcarski psiholog, Karl
Gustav Jung, pokušavao je da spoji te arhetipove sa genetičkim nasleđem i verovao je da
su oni instinktivni. Rekao je da se mi rađamo sa takvim modelima koji čine našu
imaginaciju i prave je „jednim delom ljudskom“. On je smatrao da su arhetipovi veoma
tesno vezani za naša tela. Jung je identifikovao 70 ovih modela u svakoj kulturi i periodu
ljudske istorije, i otkrio da su oslikavali potpuno iste arhetipske „zakone“ u svim
slučajevima. Pretpostavio je da neka „Univerzalna svest“ stoji iza svega toga. Ljudi nemaju
neke posebne, niti lične, nesvesne umove i umesto toga dele jedinstvenu Univerzalnu
svest, rekao je Jung. Ono što mi zovemo svesni um u njoj je ukorenjen, verovao je, i po
njemu - um je i oblikovan prema univerzalnom modelu.
Rekao bih da ovi arhetipski modeli predstavljaju softverske programe. Jung je rekao da se
lične karakteristike nasleđuju i da su blisko povezane sa telom. Jesu, povezane su kroz
DNK. To su modeli koji nas, po njemu, čine „delom ljudskim“ - ljudski softverski program.
Poput svega u ovoj realnosti, „ljudsko“ je računarsko telo, a ne osoba koja mi stvarno
jesmo.
PSIHIJATRI I HIPNOTIZERI
Psihijatri i mejnstrim terapeuti koji proučavaju ljudski um su kao računarsko-tehnička
podrška, a hipnotizeri reprogrameri. Oni se ne bave Neograničenom svešću, već
računarskim „umom“. Neograničena svest je Sve Mogućnost, ali ljudi ipak spadaju u
nekoliko osnovnih arhetipskih ličnosti. Kako je to moguće? Zvuči kontradiktorno, dok ne
shvatimo da imamo pred sobom dva veoma različita tipa. Jedan je Neograničena svest, a
drugi računarski program.
S obzirom da se ti programi prenose putem DNK, naredne generacije ne moraju da razviju
iste karakteristike i odgovore. Kao i kod nasledne bolesti koju neka deca dobiju a neka ne,
programi ličnosti sede pritajeni sve dok ih nešto ne podstakne. Osvešćena osoba može da
prevaziđe nasleđene tendencije dobrim razumevanjem Neograničene svesti, ali kod
neosvešćene, koja sledi program, može doći do nasleđenog odgovora. To se dešava kod
raznih vrsta strahova, fobija i karakternih osobina za koje se čini da nemaju objašnjenje u
onome što se dešavalo u životu te osobe od rođenja.
To može biti strah od pasa, iako vas pas nikada do tada nije napao, strah od letenja, iako
nikada pre toga niste leteli, strah od vode, iako sa njom nikada niste imali loših iskustava.
Svi mi možemo napraviti beskonačnu listu sličnih primera kod sebe i drugih – reakcija koje
nemaju nikakvo logično objašnjenje. One su nasleđen program ukorenjen u DNK i svaki
put kada nam se dogodi nešto od velikog značaja, mi beležimo podatke sa kojima se
sledeće generacije možda moraju nositi ili iz kojih mogu izvući korist. Ja bih rekao da
mnoge od reinkarnacijskih uspomena („Bio sam ovo ili ono u prethodnom životu“) dolaze
iz podataka zapisanih na DNK disk drajvu. Nasleđeno programiranje je jedno od mogućih
objašnjenja zbog kojih su mnogi ljudi regresijom dovedeni u „prošli život“, otkrili da su
neka iskustva njihove prethodne „inkarnacije“ simbolizovana u karakteristikama njihovog
tela. Neko kome je presečen grkljan (ili poseduje program koji nosi neko takvo sećanje) u
„sledećem životu“ bi mogao imati neku neobjašnjivu liniju poput ožiljka na grlu. Osoba
kojoj je ruka smrskana u nekom mučenju mogla bi imati deformisanu ruku u ovom životu.
To su uspomene uma i tela koje se sadrže u programu i, najblaže rečeno, mnogo regresija
u prošle živote otvara određene fajlove koji sadrže genetičku memoriju.
TRANSPLANTACIJA JE - DAUNLOUD
Jasno nam je da možemo naslediti bolest kroz svoju DNK, ali je to mnogo više od toga.
Mi, takođe, nasleđujemo i misaone procese, stavove, sposobnosti i emocionalne
karakteristike u programu računarskog tela, i tada ih preuzimamo da budu naše lične
karakteristike i ono što smo mi. Ono što želim ovim reći objašnjava neke od „misterioznih“
promena koje se dešavaju ljudima koji imaju presađene organe.
Vilijam Šeridan, penzionisani američki menadžer keteringa, bio je u njujorškoj bolnici i
čekao transplantaciju srca kada je otpočeo kurs terapije umetnošću da bi prekratio
dosadu zbog ležanja u krevetu. Njegov umetnički rad je bio na nivou malog deteta. Blago
rečeno, Vilijam nije bio umetnik po prirodi. Međutim, par dana nakon što je dobio novo
srce, počeo je odlično da crta i slika. Njegova terapeutkinja koja ga je pratila Bet de Furia
izjavila je: „Začuđujuće je kako mu se talenat razvio“. I Vilijam je bio iznenađen.
Niko nije imao pojma odakle mu se tako iznenada stvorio talenat. Dogovoreno je da ne
ispoštuje uobičajenu anonimnost između donatora i primaoca organa, kao deo kampanje u
kojoj je trebalo da ohrabri više ljudi da doniraju svoje organe i, kao rezultat toga,
upoznao je majku donatora. Tako je dobio šansu da popriča o njenom
dvadesetčetvorogodišnjem sinu Kitu Nervilu, berzanskom radniku na Vol Stritu, koji je
poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Vilijem ju je pitao da li je Kit imao bilo kakve umetničke sklonosti, a ona je odgovorila: „Bio
je umetnička duša.
Pokazivao je interesovanje za umetnost kada je imao samo 18 meseci. Uvek je više voleo
da dobije neki umetnički materijal nego igračke.“ Nekako je Vilijem nasledio Kitove
umetničke sklonosti transplantacijom njegovog srca. I to nije jedinstven slučaj. Postoji
mnogo primera primalaca organa koji su preuzeli neke lične osobine i sposobnosti
donatora. Vilijam je rekao da mu se ličnost promenila i da je postao mnogo „pažljiviji i
brižniji“. Ostali slučajevi koje doktori ne mogu da objasne takođe su veoma interesantni.
Tako je, na primer, žena koja je imala užasan strah od visine postala planinar nakon što
su joj presadili pluća bivšeg planinara, a sedmogodišnja devojčica je dobila učestale noćne
more o tome da će je neko ubiti nakon što su joj presadili srce ubijenog deteta.
Čovek koga nije interesovala muzika počinjao bi da plače svaki put kada čuje pevačicu
Šade, a sve je počelo da se događa od kada je dobio srce jednog njenog obožavaoca.
Jedan advokat je iznenada počeo da žudi za „sniker“ čokoladicama nakon što je dobio srce
četrnaestogodišnjaka koji ih je obožavao.
Tipičan primer ovog procesa je i žena koja je bila homoseksualna, a koja je postala
biseksualna nakon što joj je presađeno srce tinejdžerke.
Ovo su samo neki od ogromnog broja primera, ali je medicinsko mišljenje generalno
skeptično po pitanju karakternih osobina i sposobnosti koje se presađuju organima.
Međutim, medicinsko mišljenje je skeptično po pitanju svega što se ne uklapa u verziju
realnosti u koju smo isprogramirani da verujemo. Skepticizam dolazi od nedostatka
razumevanja i potrebe da se odbrani status quo – radi neznanja o toj temi.
„Moderna“ medicina je još uvek u kamenom dobu u poređenju sa onim šta još treba
saznati. Ono što se dešava u tim primerima transplantacije je jednostavno. Što više o
tome znam, sve mi je prostije. Sve što je genijalno prosto je u svojoj suštini kada se
ukloni veo kompleksnosti.
Na trenutak ostavite po strani očiglednu kompleksnost organa, krvnih sudova, moždanih
ćelija, zida želuca i plućnog tkiva (koji su svi zapravo energetske tvorevine sa svojim
jedinstvenim frekvencijama) i obratite pažnju na jednostavnu istinu koja stoji iza svih njih.
Telo je biološki računar koji neprestano skladišti i obrađuje informacije. Iz ove perspektive,
ono što se dešava sa pacijentima koji su imali transplantaciju je očigledno: presađen
organ sadrži mentalne i emocionalne programe donatora i njegove ćelije DNK.
Ona, pak, sadrži elektrohemijske i energetske osobine – njihov „tip ličnosti“ - i sadrži
informacije (nasleđene, razvijene i one dobijene iskustvom) koje nazivamo
„sposobnostima“ i „stavovima“.
Nakon implantacije, ta informacija se „downloaduje“, tj. skida, poput softvera, u biološki
računarski sistem primaoca, uključujući i njegovu auru. S toga, programi tipova ličnosti i
sposobnosti postaju dostupni primaocu i, kao u primeru Vilijama Šeridana, oni počnu
iznenada da crtaju i slikaju onako kako ranije nisu umeli.
Moj dobar prijatelj, Kredo Mutva, čuveni Zulu šaman u Južnoj Africi, pričao mi je da su u
vreme kanibalizma u južnoj i centralnoj Africi imali striktno pravilo da nesrećna žrtva mora
biti skuvana na jakoj vatri. Oni su znali iz iskustva (koje se baziralo na folklornim pričama)
da ukoliko telo nije dobro kuvano, ljudi koji bi pojeli žrtvu „postali bi ona“ i preuzeli bi
njenu ličnost. Kuvanje uništava ćelije ili disk drajv i sprečava proces „downloada“ tokom
konzumiranja – slično zagrevanju mikroprocesora dok njegovi vodovi ne pregore.
Da li ljudi, ako jedu sirovo životinjsko meso, postaju slični i životinjama? Mora biti da je
tako. Čak i neki u medicinskim krugovima, ono malo njih sa otvorenim umovima koji su
imali potrebu da urade istraživanje, vide ovde neku vezu. Geri Švorc, profesor neurologije,
psihijatrije i hirurgije na Univerzitetu u Arizoni, vodio je tim koji je istraživao ovaj fenomen
transplantacije. Proučili su 70 slučajeva u kojima je profesor smatrao da postoji
mogućnost da su sposobnosti i karakterne osobine prenesene presađivanjem organa. On
kaže: „Kada se organ da primaocu, informacija i energija koje su pohranjene u organu se
prenose njemu. Teorija se odnosi na svaki organ koji ima ćelije koje su međusobno
povezane. To može biti bubreg, jetra, pa čak i mišići. Priče do kojih smo došli su veoma
ubedljive i potpuno konzistentne.
VAŠE TELO NIJE - VI
Sve rečeno je od ključnog značaja da bismo zaista razumeli ko smo, kao i naš kolektivni
krst. Ono što mi nazivamo ljudskom rasom, živi u najfundamentalnijem nerazumevanju.
Ona ne zna ko je, a bez te osnovne koordinate sve ostalo je poremećeno. Identifikujemo
ono što jesmo sa biološkim računarom i elektrohemijskim procesima koje nazivamo
„mislima“ i „emocijama“. To nije ono što jesmo, već „računarski program“.
Kada razmišljamo ili osećamo, podstičemo elektrohemijske procese u mozgu i telu koji
nastaju kao rezultat električnih signala i hemijskih procesa, što utiče na to da telo prenosti
i ispušta određene signale. Na isti način, istinito je i suprotno: hemikalije i električna polja
mogu da utiču na to da „mi“ osetimo emocije. Zbog toga, mnogi ljudi koji žive u blizini
antena za mobilnu telefoniju ili dalekovoda ili, pak, oni koji apsorbuju određene hemikalije,
mogu biti depresivni. Slično je i sa mnogom decom koja konzmiraju hranu ili napitke pune
hemikalija, koja postaju hiperaktivna i imaju druge poremećaje ponašanja. To narušava
elektrohemijski sistem i manifestuje se kao poremećeno ponašanje.
Jedna žena u Velikoj Britaniji patila je od kliničke depresije 40 godina, nakon što su joj
ugradili više zubnih plombi od žive i izašla je iz nje tek pošto su ih zamenili i nakon što je
prošla kroz program detoksikacije od žive. Za svo to vreme ona nije imala pojma da njena
duboka i mračna depresija, koja je uključivala i par boravaka u institucijama za mentalno
obolele, zapravo, nema nikakve veze sa njom, već da je bila posledica uticaja žive na njen
sistem računarskog tela.
Kako je to moguće, ako izjednačimo ono što smo „mi“ sa našim emocijama? Hemijski
procesi ne bi trebalo da utiču na to kako se osećamo i kako mislimo ukoliko je „ja“ -
Neograničena svest – njihov jedini izvor. Ali, nije.
Oni koji su čuli svedočenja o iskustvima posle smrti, znaju da sve osobe sa takvim
iskustvom kasnije govore o odlasku na mesto bezgranične sreće i ljubavi, na kojem
nemaju nikakvih emocija, onakvih kakve ih poznajemo u „fizičkom“ telu. Znam šta opisuju
nakon takvog iskustva koje doživljavaju na drugačiji način. To ne znači da su ljudi hladni i
odbojni u ne-emocionalnom stanju. Upravo je suprotno.
Osećaju neopisivu ljubav. To je emocija svojstvena ljudima koji više nisu tu. Emocije su
deo računarskog softvera koji manifestuje podjednako programirane odgovore koji nisu
ništa drugo do elektrohemijske reakcije. Pogledajte kako živimo svoje živote širom sveta.
Mi to radimo kroz emocionalne reakcije – reagujemo u saglasnosti sa programom i
stimulansom koji nazivamo „emocijom“ i „informacijom“. To je kao da ukucamo kod,
pritisnemo „enter“, a softver, sadržan u DNK i celularnoj mreži, samo prati svoj program.
Često taj proces ne podrazumeva prisustvo svesti, kao što je to slučaj kod Neograničene
svesti. Misli i odgovori dolaze iz nivoa percepcije biološkog računara.
Proučavao sam čak i koliko ljudi pati od onoga što ja nazivam „emocionalna zavisnost“, u
kojoj postaju zavisni od hemikalija koje se oslobađaju u različitim mentalnim i
emocionalnim stanjima. To može biti zavisnost od hemikalija koje proizvode depresiju,
brigu ili adrenalin koji je rezultat stalnog nadmetanja ili opasnosti. Takvi ljudi konstantno
manifestuju iskustva, uglavnom podsvesno, koja im daju „dozu“ njihove emocionalne
droge po izboru. Ćelijski receptori koji apsorbuju emocionalne hemikalije su oni isti koji
apsorbuju heroin ili kokain. Kada nešto iskusimo, vidimo ili čujemo, mi „reagujemo“ na to,
često na način na koji bi reagovala i većina drugih.
Ljudi pitaju: koja je vaša reakcija na ovo ili ono? Zašto tako reagujete? To je upravo ono
o čemu govorim: reakcija, hemijska reakcija. Skoro svaki put reagujemo u skladu sa
programom DNK koji nasleđujemo i kome dodajemo naša iskustva koja nazivamo
„realnošću“. Trauma koju smo doživeli u detinjstvu ima posebnu snagu kod programiranja
naših reakcija i percepcija koje će ostati u nama čitavog života. Te reakcije se čuvaju u
ćelijama koje rade poput računarskih čipova. U njima su uskladišteni i nasleđeni program i
svakodnevna iskustva. Upravo ona informacija koja je pohranjena u ćelijama DNK reaguje
na svakodnevni život na osnovu onoga kako je naše računarsko telo isprogramirano da
reaguje.
Većina onoga što ljudi zovu svojim „demonima“ su, zapravo, nasleđeni ili „downloadovani“
softverski programi koji „rade“ u računarskom telu. Samo ako postanemo zaista svesni,
možemo da prekinemo ovaj krug i preuzmemo kontrolu nad svojim životom.
U toj fazi, računarsko telo služi svesti kao instrument pomoću koga možete da iskusite
realnost koju izaberete. Računar više nije gospodar i mi počinjemo da živimo život,
umesto da on živi umesto nas.
Postoji jedan „hipnotičar i trener za lični razvoj“ u Velikoj Britaniji koji se zove Pol Mekena,
koji postiže izvanredne rezultate u onome što radi. Upoznali smo se kad smo gostovali u
televizijskoj emisiji i ispostavilo se da je veoma fin momak. Postao je poznat, jer ima
sposobnost da pomogne ljudima da prevaziđu svoje strahove i fobije. On je pre emisije
upoznao ljude koji se boje visine, paukova, letenja ili čega god, a vraćao ih je na kraju ili
potpuno „izlečene“ ili im se stanje značajno popravilo. Ono što on radi je „daunlodovanje“
alternativnih stvarnosti na računar i brisanje programa koji prave probleme – staha od visine,
paukova, letenja... (Implantacija organa donatora, kao u slučaju gospođe koja se plašila
visine, ali je kasnije postala planinarka) može izazvati sličan efekat. To je samo drugačiji način
„downloadovanja“ nove informacije u mozak – DNK.
MUŠKI I ŽENSKI PROGRAMI
Nije program samo naša „ličnost“ - to je i naš pol i naša seksualnost. Na nivou
Neograničene svesti mi nismo ni muškog ni ženskog pola, već ravnoteža oba. Najbliže se
identifikujemo sa onim što mislimo da smo po polu (ja sam muško, ja sam žensko) kad je
to, takođe, elektrohemijski fenomen ili softverski program.
Britanska štampa je 2006. godine objavila priču o piletu Frikiju, koji je započeo život kao
kokoška i tokom osam meseci je nosilo jaja. Tada je „njoj“ počela da raste kresta, počela
je da kukuriče u zoru i pokušavala je da se ubaci među druge kokoške.
Friki je promenila pol mentalno, emocionalno i fizički – i postala hermafrodit! To se
jednostavno dogodilo jer je „ona“, iz nekog razloga, počela da prozivodi velike količine
testosterona i postala „on“.
Čitava neverovatna promena pola i seksualnosti je bila prouzrokovana hemijskom
promenom. Kako „mi“ možemo biti muškarac ili žena kada hemija o tome odlučuje?
Da ponovimo, da bismo se identifikovali sa muškim ili ženskim polom potrebno je da se
identifikujemo sa računarskim programom. Ne da treba da opovrgavamo da smo ovo ili ono,
ili činjenicu da radimo u kancelariji, da vozimo autobus ili pilotiramo. To znači da treba da
razumemo da to nije ono što smo mi, već ono kakvo iskustvo imamo. Ono što mi jesmo je
Neograničena svest. Obratite pažnju, takođe, na programiranu prirodu ponašanja kada su
hemijske promene uticale na to da kokoška Friki počne da kukuriče u zoru. Ona/on je možda
pomislila: „Zakukurikaću kada izađe Sunce“, ali, zapravo, elektrohemijski program je o tome
odlučio.
Ujutru se uglavnom budim rano i dok se sunce rađa, ptice počinju da pevaju. Da li neko
veruje da su sve one imale istu takvu pomisao u isto vreme? Ne, nego se to uključuje u
kolektivni računarski program. To je ono što se često dešava ljudima kada veruju da imaju
misli i emocije koje vode ka određenim akcijama i određenom ponašanju.
Kao što je kokoška koja se pretvorila u petla poželela da se druži sa kokoškama nakon
hemijske promene koju je proživela, tako i naša seksualnost zavisi od računarskih
programa koje posedujemo i hemijskog stanja koje iz njih proizilazi. Heteroseksualnost je
elektrohemijski softverski program, kao i homoseksualnost i, ukoliko se program promeni,
kao u slučaju žene koja je bila homoseksualna pre nego što se podvrgla transplantaciji,
doći će i do promene seksualnosti. Osnovni seksualni hormoni su estrogen (ženski) i
testosteron (muški). Ljudi koji žele da promene pol moraju da primaju hormonsku terapiju
da bi im porasle grudi ili da bi im glas mutirao... Slično ono što se dogodilo kokoški Friki.
Period koji nazivamo pubertetom, kada kod tinejdžera dolazi do hemijskih promena koje
vode do seksualne zrelosti i sazrevanja, takođe je rezultat procesa oslobađanja hormona
u sistem od strane računarskog tela. To je deo računarskog programa koji nas vodi od
rođenja do starosti. Neograničena svest se može uključiti u ovaj proces, ali ljudi koji nisu
osvešćeni (preovlađujuća većina) prosto slede taj softver.
ma šta mi napriča...:zrika:
:kokodlak:
Da li mi uopšte postojimo?
http://razbibriga.net/imported/2011/09/3220Nick20Bostrom-1.jpg
Nik Bostrom
Krajnje neobičan koncept savremenog razmišljanja predstavlja ideja da život kakav
poznajemo možda i nije toliko stvaran koliko nam se čini. Po ovoj teoriji, svako od nas je
ništa drugo do model u mamutskoj kompjuterskoj simulaciji kojom upravlja super
civilizacija iz budućnosti! Neki čak teoretišu da bi takav program mogao biti delo
postljudske civilizacije koja je konstruisala živopisnu i potpuno autentičnu simulaciju života
iz hiljadama godina daleke prošlosti. To bi značilo da mi trenutno živimo u simuliranim
uslovima, okruženi simuliranim događanjima kao vrstom zabave za pripadnike civilizacije
koja čak i ne mora biti ljudskog porekla. Da bi se naglasila istinska dubina ovog koncepta,
neophodno je reći da bi ova simulacija bila samo jedna od miliona sličnih, svaka određena
različitim parametrima i specifikacijama izmenjenog pogleda na svet iz perspektive milijardi
odvojenih pojedinaca. Ime ove ideje je simulacija predaka.
Možda ovakve ideje zvuče toliko ekscentrično i šašavo da je smešno i pričati o njima, ali u
današnjem prilično izmenjenom akademskom svetu u kome se ozbiljno razmatraju teorija
stringova, teorija haosa, kvantna mehanika i putovanje kroz vreme, ideja o predačkoj
simulaciji zvuči dovoljno razumno da je i naučnici i filozofi tretiraju sa puno poštovanja.
Matriks
Scenario po kome je ljudska rasa zatvorena u sajbersvemiru je već poslužila kao
inspiracija za brojne SF filmove, među kojima je svakako najpoznatiji Matriks. Činjenica je
da ideja o simulaciji predaka postoji već dugo, ali nije stekla veći publicitet sve do 2001.
kada je Nik Bostrom sa filozofskog odseka univerziteta u Oksfordu objavio rad pod
naslovom Da li živite u kompjuterskoj simulaciji?
Primenivši vrhunsku akademsku logiku, Bostrom iznosi hipotezu da postljudska civilizacija
neizmerne kompjuterske moći ne bi oklevala da stvori izuzetnu kompjutersku simulaciju
prošlosti, preciznu do najsitnijih detalja, koja bi podrazumevala i osećajne iako simulirane
pojedince koji savršeno tačno oponašaju realni svet bilo kog perioda ljudske istorije.
Bostrum smatra da mi definitivno živimo u takvoj kompjuterskoj simulaciji. On tvrdi da je
bar jedna od sledećih navedenih činjenica istinita:
1) ljudska vrsta će najverovatnije izumreti pre nego što stigne do „postljudskog“ nivoa;
2) ekstremno je neverovatno da će bilo koja postljudska civilizacija pokrenuti značajan
broj simulacija sopstvene evolucione istorije (ili njenih varijacija);
3) gotovo je potpuno sigurno da živimo u kompjuterskoj simulaciji.
Nemoguće?
Mnogim ljudima će ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji zazvučati potpuno apsurdno.
Oni koji se uopšte udostoje da reaguju na jednu ovakvu tvrdnju, ističu da bi stvaranje
kompjutera neslućenih moći koji su neophodni za kreiranje i održavanje naizgled
beskonačnog broja kompleksnih simulacija našeg sveta i univerzuma, bilo prevelik zalogaj
čak i za supercivilizaciju budućnosti.
Bostrum, međutim, veruje u suprotno. On tvrdi da ideja o supercivilizaciji koja upravlja
milionima predačkih simulacija predstavlja tek majušni delić njihovih sposobnosti.
„Računarska moć kompjutera planetarne mase je 10na42 operacija u sekundi, a to
podrazumeva samo već poznate nanotehnološke dizajne koji su verovatno još daleko od
optimalnih. Jedan takav kompjuter bi mogao da simulira čitavu mentalnu istoriju
čovečanstva (nazovimo to simulacijom predaka) koristeći manje od jednog milionitog dela
moći obrade podataka u sekundi. Postljudska civilizacija bi mogla da sagradi astronomski
broj takvih kompjutera. Zaključujemo da je računarska moć dostupna postljudskoj
civilizaciji sasvim dovoljna da pokrene ogroman broj predačkih simulacija čak i ako u tu
svrhu angažuje samo minijaturni delić svojih resursa“.
Neki smatraju da smo i sami daleko odmakli na putu tehnološkog razvoja koji će nam
omogućiti sopstvenu predačku simulaciju. Brzina kompjuterskih procesora se
udvostručuje svake godine, a sa njom i mogućnost stvaranja sve realističnijih grafičkih
okruženja. Igrice i druge 3D softverske aplikacije danas izgledaju gotovo kao zaista prave
stvari.
Kompjuterske slike
Činjenica je da slike stvorene isključivo u sajbersvemiru potpuno liče na realan svet.
Pitanje je samo koliko će vremena proći pre nego što dosegnemo tehnološki nivo na kome
je moguće stvoriti kompjuterski svet koji se apsolutno ne može razlikovati od onoga u
kome živimo?
Današnje softverske mogućnosti se ne zaustavljaju samo na zapanjujuće realnim 3D
slikama pejzaža. Tu su i neobično ubedljivi 3D modeli ljudi i životinja. Pomoću pojedinih
programa je moguće stvoriti portrete koji neverovatno liče na realne osobe koje ne
postoje u realnom svetu, već su proizvod savremene digitalne tehnologije. Šta više,
animacijom takva osoba može da govori, kreće se i okreće glavu s jedne na drugu stranu
uz potpunu pokretljivost očiju.
To je realnost onoga što je danas tehnološki moguće uraditi na svakom kućnom računaru.
Zamislite šta bi tek moglo da se uradi posle, na primer, milion godina neprekidnog razvoja
kompjuterskih tehnika simulacije. Sasvim je verovatno da bi do tog vremena simulacija
dostigla nivo na kome je ne samo moguće kopiranje preciznih slika ljudske realnosti koje
se ne razlikuju od stvarnosti – ono što danas gotovo možemo da uradimo – već i
omogućavanje tim slikama i modelima da razmišljaju i deluju kao svesne jedinke.
Istina je da nismo čak ni u stanju da zamislimo svekoliki opseg takvih mogućnosti.
Zapravo, šta god da zamislimo na nivou tehnike simulacije, biće daleko ispod onoga što će
ljudi budućnosti moći da ostvare.
Osećajna bića
Ovo su bile neke tehničke teškoće koje su se odnosile na stvaranje predačke simulacije. Ali
šta je sa drugim vrednostima koje čine svet u kome živimo?
Na kraju krajeva, ljudska bića nisu školjke kod kojih izostaje reakcija. Ona imaju osećaje,
emocije, ličnosti, identitete. U svaku autentičnu simulaciju u koju se da poverovati, moraju
se automatski inkorporirati i ovi atributi ličnosti.
Neki smatraju da je to previše za bilo koju tehnologiju, bilo da je je reč o ovoj sadašnjoj ili
onoj iz budućnosti. Međutim, ideji o predačkoj simulaciji i njenom početku nije određen
definitivan datum ili broj godina u budućnosti, koje se ionako mogu meriti milionima. Tako
je sasvim moguće da će u nekom periodu budućnosti – a pod pretpostavkom
kontinuiranog tehnološkog razvoja – doći do neverovatnih otkrića na polju
nanotehnologije i veštačke inteligencije, što će omogućiti stvaranje simulacije predaka i još
mnogo toga što je sa aspekta vremena sadašnjeg potpuno nezamislivo.
Jedna od najglasnijih kritika ideje o simulaciji predaka odnosi se na stepen detalja koji bi
morali biti inkorporirani. Neki smatraju da bi bilo neophodno ići do atomskih nivoa, a drugi da
bi danas bilo neophodno rastegnuti taj nivo rezolucije na čitav spektar subatomskih čestica.
To bi prirodno podrazumevalo i veliko povećanje računarske moći, ali kako ne bi sve
simulacije zahtevale takav stepen rezolucije, on bi bio uključivan po potrebi kao dodani
efekat.
Sa druge strane se raspravlja o tome kakav bi nivo finozrnaste rezolucije bio neophodan
za prikaz univerzuma. Teoretičari tvrde da bi kod ovog problema od velike pomoći bila
činjenica što je čovečanstvo trenutno nesposobno da dosegne svemir dalje od granica
sopstvene atmosfere. Zbog toga nije potrebna posebna rezolucija, a kako putovanje do
čak i najbližih zvezda nije na programu dogledne budućnosti, nema potrebe da se u
simulaciju predaka – kada je reč o mapiranju svemira - inkorporiraju komplikovani detalji
finozrnaste rezolucije.
Religiozne i moralne implikacije
Ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji neminovno pokreće i pitanja koja se tiču
relevantnosti religije. Ako smo – kako to teoretičari tvrde – deo jedne od milijardi
simulacija, kakve onda to implikacije ima na svet religijskih verovanja? Teoretičari ukazuju
da bi religijska verovanja, ili njihovo odsustvo, svakako bili deo procesa simulacije baš kao
i sve ostalo. Drugim rečima, religija u simuliranom svetu ne bi bila ni manje ni više važna
nego što je nama u ovome.
Da li bi simulirana bića imala duše? Šta više, da li bi ta osećajna simulirana bića bila
sposobna za religiozna i duhovna osećanja, ili bi jednostavno odgovarala na impulse
poruka dizajniranih da simuliraju religiozna osećanja stimulisanjem određenih oblasti
njihove veštačke inteligencije?
To su samo kapi u poplavi pitanja bez kraja podstaknute neobičnom argumentacijom ideje
koja se u nekim krugovima brani sa neverovatnim entuzijazmom, pa čak i fanatizmom.
Ističe se i da simulacija predaka ni na koji način ne umanjuje niti iskrivljuje vrednosti bilo
koje religije koja predstavlja svet u svetu kontrolisanom od strane bića, koja tako postaju
deo kreativnog procesa a samim tim i rukotvorina Vrhunskog Tvorca.
Najveća primedba ideji o simulaciji predaka vezana je za pad kompjuterskih sistema. Ko
god ima iskustva sa kompjuterima zna da su njihovi opretivni sistemi itekako podložni
greškama i povremenom padu. Te se greške javljaju mahom kada je kompjuter izložen
pritisku da proširi svoje resurse do granica koje premašuju njegove realne mogućnosti. Da
bi se zaštitio, kompjuter se jednostavno zaključa i onda ga je potrebno ponovo „podići“.
Padovi se dešavaju i kada se koriste loše napisani softver ili uređaji i priključci koji nisu
pravilno konfigurisani.
Što su kompjuteri napredniji, padovi sistema postepeno počinju da se smanjuju, ali se
ipak dešavaju i nema nikakve sumnje da će ih biti i u budućnosti.
A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda smo takođe podložni svim
uobičajenim normama korišćenja kompjutera: oštećenim i izgubljenim podacima, sporoj
grafici, neočekivanom padu sistema. Ipak se čini da se ništa od ovoga ne dešava u ovom
našem svetu. Svet nastavlja da postoji u svoj svojoj veličanstvenoj lepoti, naizgled bez
ijedne greške.
Neutemeljeni mit?
Da li je to dokaz da je predačka simulacija samo neutemeljeni mit? Nije baš tako, kažu
kritičari. Verovatnije je da će kompjuterska tehnologija budućnosti biti daleko ispred ove
današnje, pa će i koristiti metode i tehnike koje danas uopšte nismo u stanju da shvatimo.
Aktuelna je i priča da kompjuterima budućnosti neće biti potrebni milioni linija
preprogramiranog koda, već će raditi po instrukcijama sopstvenih misaonih obrazaca. Ovo
je tek jedan od primera, ali će poslužiti kao ilustracija pravca u kome se kompjuteri
budućnosti mogu razvijati i funkcionisati. Taj budući kompjuter bi mogao da ima
odgovarajući ekvivalent operativnog procesora ali opremljenog tajnama fizke čestica, sa
virtuelno neograničenim resusrsima i minimalnim troškovima kada su u pitanju memorija i
brzina obrade podataka, napajan energijom bez frikcije koja može da traje zapanjujuće
dugo.
Ipak, u svakoj tehnologiji postoje inicijalni neuspesi. Ali kakve će se sistemske greške javiti
u simulaciji predaka? Hoće li to biti kraj sveta kakvog poznajemo? Hoće li čitav Univerzum
iznenada nestati?
Možda ova pitanja zvuče smešno, ali u okviru predačke simulacije ona imaju fundamentalni
značaj. I šta ako se operateri iznenada umore od simulacije? Šta će se onda dogoditi? Na
kraju krajeva, današnje hit igrice veoma brzo postaju sutrašnji preskupi promašaji koji se
ne prodaju čak ni u najjeftinijim varijantama.
A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda moramo nastaviti sa igrom ne bismo
li one koji prate simulaciju održali zainteresovanim i zadovoljnim, zar ne? Cinici će
nesumnjvo reći da upravo zbog toga i imamo toliko ratova širom planete (ili simulirane
planete?!) koja u čitavoj istoriji ljudske vrste nikada nije bila preterano idilično mesto. A to
jeste prilično zabavno, ako posmatrate sa strane.
Iako ideja o ljudskim bićima kao modelima u kompjuterskoj predačkoj simulaciji nije
dokazana, to je nesumnjvo fascinantna tema. Uostalom, fascinacija koju kod nas izazivaju
laboratorijski pacovi i čitavo obilje TV realiti šou programa, dokazuju postojanje naše
bizarne potrebe da posmatramo ponašanje drugih. Ako u obzir uzmemo tehnologiju
budućnosti – recimo za period od 2 miliona godina – možemo biti sigurni da ne postoji
bukvalno ništa što možemo zamisliti a što će njima biti nemoguće da izvedu. Simulacija
predaka će možda postati jedna od najmanje zanimljivih zabava, koja će držati pažnju još
jedino akademika toga vremena. Ipak, ne možemo se otrgnuti zaključku da će – imajući u
vidu kurs trenutnog tehnološkog razvoja – realistična simulacija predaka zajedno sa
kloniranjem postati značajni deo budućeg života. Života u kome će se dokoni klinci
zabavljati igranjem igrice toliko realne, koliko je realan svet u kome danas živimo.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.