Pogledaj Punu Verziju : Tajne vlaške magije
Tajne vlaške magije
Piše Zlatimir Pantić
Naši ljudi su, često, kad ih zadesi neka surova ili neizlečiva bolest prinuđeni da se obraćaju
raznim travarima, vidarima i vračarama. Ponekad, ti posebno obdareni ljudi, mogu da
otkriju ono što najsavremeniji aparat ne može. U priči, koja sledi, saznajemo da se iz
velike mržnje dve jetrve izrodilo osvetoljubivo zlo, pa je starija mlađoj, u kafu sipla živu iz
toplomera. Mlada i teško bolesna žena za pomoć se obraćala mnogim našim vračarama, da
bi se, na kraju, podvrgla krajnje rizičnom ritualu.
“Sestro, 'oću sve da mi priznaš. Vidim da si u životu mnogo propatila i da si na kraju
zaglavila od tvoje jetrve, na slovo S, a ti znaš koja je to. Obišla si sve lekare u okolini, pa
ti nisu pomogli. Nisu ljudi krivi, jer tvoja bolest nije za njih. Dobro je što si došla na
vreme, inače, u prvu subotu bi ti davali parastos. A sad, idi iza vrata pa se pomokri na
sekiru. Sekiru postavi u lavor sa oštricom na gore, a lavor posle prekri sa metlom. Za to
vreme nemoj da izustiš ni reči.”
Tako je govorila baba Anka, vračara iz Mosne kod Donjeg Milanovca,
dvadesetosmogodišnjoj ženi koja joj se obratila za pomoć. Baba Anka nije više među
živim vračarama, ali kažu da je bila jedna od retkih koja je mogla da otkrije da li u telu ima
žive, pa da tu živu, kroz određeni ritual, iz tela izbaci. Ona je u svojoj šesdesetogodišnjoj
vračarskoj praksi iz tela unesrećenih, na vešt način, mađijanjem, izbacivala ogromne
količine popijenog ili napraćenog tečnog metala, a koji u sebi sadrži otrovne materije.
Mnogi su umrli neznajući od čega boluju, govorila nam je svojevremeno baba Anka, ali je
dobar deo spašen, zahvaljujući njenom čudesnom umeću.
Neobična kafa
Naša sagovornica je mlađa žena iz sela pored Timoka i pruge Negotin – Zaječar. Rekla nam
je da se zove Danijela i zamolila da joj bar prezime izostavimo. Žena koja ju je dovela do
ivice smrti bila je njena jetrva koju je cenila i poštovala kao rođenu sestru. Na žalost, nije
joj vratila istom merom.
“Moj muž je imao starijeg brata”, započinje svoju tužnu ispoveste naša sagovornica
Danijela, “pa je on ostao da živi u kući svojih roditelja, gde se oženio. U kuću je doveo
raspuštenicu S. iz susednog sela. Ne znam kako, ali sigurna sam da ga je nekako opčinila,
pošto nisu bili jedno za drugo jer su im se životni putevi i pogledi često razilazili. S. je
često volela da plane, da bi se na kraju sve završilo onako kako je ona htela. Tačnije, tukla
je sve po kući, a najviše svekrvu i muža. Moj muž, kao mlađi brat, bio je u situaciji da sve
to vidi i doživi, pa je čim je stasao, zahtevao od roditelja da mu dodele plac na susednoj
parceli i sagrade neki krov nad glavom. Njoj se taj predlog nije svideo, te je svog devera
danima nagovarala da odustane od te ideje, jer bi za njega najbolje bilo da ode budućoj
ženi u kuću, gde ga očekuje sređena budućnost. Naravno, moj muž to nije prihvatio.
Želeo je da ima svoju sopstvenu kućicu, pa makar se ona sastojala od samo dve sobe.
Jetrva S. je to morala da prihvati, makar teška srca. Pre svega žao joj je bilo placa, ali i
para koje je njen ali i moj svekar suludo bacao. Jednostavno, nije želela da joj dever deli
imovinu sa mužem. To je ta žica, da ne kažem mržnja koja se kasnije prenela i na mene.
“Kada su mu nekako skrpili tu kućicu, moj muž se zaposlio, kao terenac – građevinac.
Novca nije bilo na pretek, pa su mu ga potajno davali moj svekar i svekrva. To su činili i
kad sam ja došla u njihovu kuću. Ljudi su podjednako voleli oba sina i ravnopravno su
prema njima postupali. Koliko jednom, toliko i drugom. Samo što su mlađem morali da
daju, a da stariji i njegova žena ne znaju. Ja i moj muž smo se prilično slagali, pa smo u
toj slozi i decu izrodili. Kod jetrve sam svakodnevno odlazila, ali je ona i meni uzvraćala
posete. Pokušavala sam da izgladim te napate odnose i da se ponašam ljudski prema
svima. Nas dve smo zajedno pile kafu, a čak i više puta dnevno. Ali bez obzira na to,
nekako sam predosećala da me mrzi, ne samo mene, nego i moga muža. A onda sam, pre
neku godinu, na Badnje veče kod nje popila najneobičniju kafu u životu. Te noći oka nisam
sklopila.
Neizlečiva bolest
“Ujutro, na dan Božića”, kazuje dalje Danijela, “sve se u meni preokrenulo. Od mučnine i
groznice glavu nisam mogla da podignem. Na dan najvećeg hrišćanskog praznika, moj muž
je sam spremao ručak, a ja sam mu sa kreveta pričala šta da pripremi i kako da to učini.
Tog dana mi je bilo još teže. Narednog dana odemo u Zaječar, kod lekara. Tamo mi uzmu
krv i mokraću, kad na kraju ispade da su svi nalazi u redu. Nemam pritisak, nemam šećer,
srce dobro... Dadoše mi nešto za mučninu, ali od toga ništa bolje. Nije, kažu, ta bolest za
njih. Sve je u redu, a nešto ipak postoji. Posle dva dana odemo u Bor, da me i tamo
pregledaju. Ljudi i tamo samo sležu ramenima i kažu da je sve u redu, a ako hoću, bilo bi
dobro da neki dan ostanem u bolnici. Nisam to htela da prihvatim, a i šta bi mi tamo radili
kad je sve normalno. Kad smo polazili, jedna sestra mi kradom šapnu na uvo: “Ženo,
smesta da ideš kod neke dobre vračare. Tebi je sigurno nešto učinjeno, drugo ne može da
bude. Ima takvih bolesti gde samo vračare mogu da pomognu. Poslušaj ti mene!” Tada mi
prvi put u životu pade na pamet da idem kod neke vračare. Moj muž u to nije mnogo
verovao, pa reče da se ne blesavim oko takvih budalaština. Kao medicina ne može ništa, a
može neka nepismena baba. Baš tako mi reče. Ali kad ga ja upitah šta će sa mnom
ovakvom kući, gde više noć ne mogu da dočekam, on pristade. Svratismo u Zaječar kod
neke babe Rose, tačnije u naselje Kotlujevac. Ona izbroja četrdesetjedno zrno boba, pa
ga po tri gomilice razdvoji po stolu. Čim to uradi, jedno zrno iz čista mira skoči sa stola pa
pravo kod mene u krilo. Tako drugi put, tako i treći. Čim iskoči i treći put, ona mi otvoreno
reče da je kod mene krupna stvar i da ona oko toga ne može da mi pomogne, ali zna na
koju stranu da me uputi. Otvoreno mi reče da sam puna žive do grla i da mi je mlađa žena
iz familije živu sipala u kafu, u oči nekog velikog praznika. Baba Rosa mi sve pogodi kao da
je bila sa mnom. Odmah me uputi da idem kod neke baba Anke. To je, kaže, selo Mosna, u
blizini Donjeg Milanovca, a ta baba živi na brdu, na oko sat ipo hoda. Ima, kaže, još žena
koje znaju da izvade živu iz tela, ali je za nju sigurna da zna jer se lično uverila.”
Čitanje iz olova
Danijela se već istog popodneva našla pred baba Ankinom kolibom. Nije više mogla ni da
diše, ni da jede, ni da spava. Stomačni bolovi i mučnina bili su nesnosni. Baba Anka joj
predloži da joj i ona zaviri u sudbinu. U jednoj metalnoj posudi, na otvorenoj vatri istopi
malo olova, pa ga u tankom mlazu pretoči u lavor sa hladnom vodom. A kad se sve smiri i
izbistri, iz lavora je mogla da se vidi čitava ljudska sudbina - i prošlost i sadašnjost i
budućnost.
“Ti, s ovim tvojim mužem nemaš odnose već nekoliko meseci?” - upita baba Anka. “Nemoj
ništa da kriješ, jer sve vidim, a možeš i ti da pogledaš na dno lavora. Nisi ti kriva za ovo od
čega ćeš da umreš, već tvoja jetrva, čije ime počinje slovom S. Lekari ti nisu pomogli, a i
ne mogu oni to. To je moj posao. Pola Božiji, a pola đavolji. S đavolom si živu popila, a
sad s Bogom da je isteramo.”
Baba Anka joj reče da stane na metlu dok ona pripremi ono što treba. Ona od nekud
donese jednu flašicu u kojoj su bila tri živina zrnca (mehurića), pa ih prosu u jednu drvenu
kašiku. Posle kašiku dopuni sa nekoliko kapi vode, pa sve to poče da meša vretenom. Dok
ona meša živu i vodu, ta smeša se za čas podiže i naraste kao kvasac. Za sve to vreme je
bajala na vlaškom i spominjala celo božanstvo po imenima.
“Kad obaja tri puta onu mešavinu žive i vode, reče mi da to odmah popijem, a da se posle
pomokrim na sekiru koja se nalazila iza vrata, sa oštricom na gore. Dok sam se ja za sve
to pripremala, baba Anka je privodila kraju poslednje radnje za izbacivanje žive iz mog
tela. Nasred sobe postavi jedan veliki lavor, a pored njega tikvu punu vode. Čim sam
popila ono što mi je ona dala, ne prođe mnogo vremena, kad iz mene poče da kulja neka
crna tečnost. Baba mi pokaza rukom da ustanem sa sekire i priđem lavoru, gde ću sve ono
da povratim. Za samo desetak sekundi onaj lavor se napuni neke crne i gorke tečnosti, a
ceo venac beše prekriven živinim mehurićima.”
Sve se otkrilo
“Baba Anka mi priđe, pa me umi hladnom vodom iz one tikve i još me natera da dobro
otpijem iz nje. Posle toga osetih veliko olakšanje. Sve mi se nekako razvedri i razbistri.
Baba mi reče da malo odmorim na njenom krevetu, a posle možemo da idemo. Ali to nije
bilo sve. Kod baba Anke sam morala da dođem još dva puta. I još dva puta sam napunila
onaj lavor sa onom crnom tečnošću. Posle mi je vračara rekla da kad živa dospe u
organizam, ona počne da nagriza unutrašnje organe pa za par dana nastupa potpuno
trovanje. Tako je, znači, moja jetrva imala nameru da me potpuno usmrti. Sada mene, a
posle i mog muža koji u to nije verovao sve dok tri puta nije video ono što se sa mnom
dešavalo. Posle trećeg dolaska potpuno sam ozdravila. Čak sam se osećala bolje nego
ikad. Čini mi se poletela bi od neke lakoće, zdravlja i radosti.”
Danijela i njen muž se dogovoriše da više nikad ne uđu u kuću njegovog brata i snahe.
Jednom je, u poverenju, Danijela otkrila deveru šta joj je njegova žena učinila, ali on u to
nije poverovao. Ipak, obećao je da za ovo niko neće saznati. Svekru i svekrvi nikad ništa
nije rekla. Svakodnevno je od tada molila Boga da joj bar malo dodeli pravde, pa da jetrvu
vidi u situaciji u kojoj je ona bila. Samo ne od njene ruke, već od božje i pravde njegove.
“Sve se na izgled smirilo”, priča nam dalje Danijela, “ali mi i dalje nismo kontaktirali sa
mojim deverom i jetrvom. Svekar i svekrva su nam povremeno dolazili, mada sa njima
nismo ulazili u raspravu oko toga šta mi je jetrva sve uradila. A onda je jednog proleća, tri
godine od kako sam zadnji put bila u njihovoj kući i popila onu smrtonosnu kafu, u bašti
dok je riljala moja jetrva iznenada i iz čista mira pala u komu. Za to smo ja i moj muž
saznali tek narednog dana, jer niko iz njihove kuće nije došao da nam kaže. O tome nam
je rekla tetka mog muža po ocu, koja ju je i unela u kuću. Moja jetrva S. više nikad nije
ustala, ali je ubrzo došla svesti. Moj muž je otišao da je vidi. I red je, njemu ništa nije
učinila. Ja sam se zaklela Bogu i ljudima da joj ni na sahranu ne odem. Ali videla sam i čula
šta se svakodnevno događalo u njihovoj kući, jer joj je svakodnevno neko dolazio u
posetu. A onda joj je jednog dana toliko pozlilo da više nije mogla da podnese bolove koji
su nadirali iz dna grudi i duše. Zahtevala je da joj dovedu sveštenika kako bi se pred njim
ispovedila i olakšala muku. Posle mi je pričala tetka kako je bilo. Pop ju je zapitao šta je
tako mlada loše počinila i kakvi je gresi toliko muče. Rekla mu je kratko i otvoreno da je
veliki greh počinila. Svojoj jetrvi Danijeli prosula je živu u kafu sa namerom da je usmrti.
Popu je priznala i to da sam ja zbog toga mnogo propatila i da sam jedva uspela da se
izvučem. To ju je mučilo, to ju je stiglo i to je priznala. Posle dve nedelje ispustila je dušu.
Na sahrani je bilo mnogo sveta. I meni je bilo žao, bez obzira na sve, ali nisam htela da
prekršim zakletvu. Bogu sam je dala, koji me je spasao i preporodio.”
Kad muškarca “zavežu”...
Piše Zlatimir Pantić
http://razbibriga.net/imported/2011/09/1301Vracara20Ljubica20Mititikic-1.jpg
Ljubica Mititikić
Već smo pomislili kako smo upoznali sve timočke vračare i da će naši zapisi ubuduće biti
malo “mršaviji”. Međutium, u jednom danu pronašli smo “pregršt” novih i uspešnih vračara
u Rudnoj Glavi, Crnajki, Golubinju..., a u Maloj Kamenici kod Negotina upoznali smo
Ljubicu i Katicu, svekrvu i snaju.
Šezdesetdevetogodišnja Ljubica Mititikić, klasična vračara, obavlja sve magijske radnje,
kao nam reče, one bez greha. Oporavlja bolesnu stoku, pomaže da ukućani budu zdravi,
povraća čini, pomaže mladima da krenu za svojom sudbinom, da lakše pronađu izabranicu
i izabranika, odvezuje muškarce. Njena snaja Katica je nesuđeni veterinar. Iako je sa
zavidnim uspehom završila školu za veterinarskog tehničara, sudbina joj nije predodredila
da pomaže kod bolesti stoke na način kako je to učila, nego za stolom, gledajući u
prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih sudbina.
Susret na reci
Ljubicu Mititikić iz Male Kamenice smo sasvim slučajno sreli na obližnjoj reci koja protiče
kroz ovo selo i kod Mihajlovca se uliva u Dunav. Tada je proterivala čini i naprate. Kao po
običaju, vračaru smo fotografisali sa ukućanima pored reke, a potom sa njom napravili
zapis o “zavezivanju” i “odvezivanju” muškaraca.
Zašto supruge ili ljubavnice “zavezuju” muževe, odnosno ljubavnike? Koje je najjače,
najopasnije i najsurovije vezivanje, vaš novinar čuo je iz usta žene koja je u svom
pedesetogodišnjem “radnom veku” na polju magijskih radnji, “odvezala” približno stotinu
muškaraca. Kako kaže, ništa što je u vezi sa tim radnjama ne krije, jer unesrećenoj osobi
treba pomoći i tu nema nikakvih tajni.
- Najpre treba da utvrdim - kazuje Ljubica - na koji je način muškarac “zavezan”, pa tek
onda pristupam “odvezivanju”. Simptomi zavezanosti su očigledni i poznati: muškarcu je
oduzeta moć u svakom pogledu, pogled mu je zamućen, vratne žile nabrekle, teško hoda,
a o polnoj moći ne treba ni govoriti. To i jeste krajnji cilj zlotvorke, da ga prikuje za
postelju. Ja najpre takvim ljudima pogledam u zrna ili kafu, pa tek onda ustanovim kako
je, kad i gde “zavezan”. Posle pripremam svoje rekvizite i “odvezujem” ga.
O svemu ovome smo razgovarali dok je vračara stajala u reci. Ona je potom izašla iz vode
i na travu pored obale spustila devet kašika uz pomoć kojih je mađijala, odnosno
spravljala vratak za kuću Radovanovića.
Na pitanje da li je teško “zavezati” muškarca, odgovorila nam je da nije teško, ali je
opasno i rizično.
- To je osvetnički poduhvat zbog kojeg čovek može da nastrada, a ponekad i ukućani
mogu da snose posledice. To najčešće naprave nestručne i priučene vračare kojima je
samo stalo do novca. One se rado prihvataju riskantnih rabota, ne vodeći računa kako će
se to odraziti po život i zdravlje osobe kojoj pripremaju “klopku”. Svakodnevno slušam i
gledam onesposobljene muškarce koji vape da ih koliko-toliko povratim u normalno stanje.
Ne izdvajam ljude, jer tu ne sme da bude izuzetaka. Svima pomažem bez odlaganja, ne
čekajući da se stanje pogorša, jer, u protivnom, čovek može da umre. Ne “odvezati” ga,
znači prepustiti ga sigurnoj smrti. Ako bih to učinila, bila bih grešna kao i ona koja ga je
“zavezala”. To je moja moralna obaveza i moj zavet pred Bogom.
Ubitačnih devet čvorova
Bili smo uporni u nameri da nam sagovornica otkrije kako zlokobne vračare “zavezuju”
muškarce. Ljubica nam je navela nekoliko primera, ali jedan koji nam je potanko opisala,
posebno je bio bizaran.
- Zavezivanje je svakodnevna pojava po selima Krajine i Kljuca, pogotovo što je tu Dunav,
a preko njega se proteruju svakakve ale i nečiste sile. Nedavno je u jednom kladovskom
selu žena “zavezala” svog muža, jer joj se nije sviđalo što je odlazio kod drugih. Na jedan
konac uvezala je devet čvorova, zajedno sa njegovom semenom tečnošću, a potom je taj
konac stavila u cev lovačke puške. Kradom je došla do Dunava i konac sa devet čvorova
pucnjem prebacila na drugu stranu reke. Sve je to radila po preporuci neke opake vračare,
ili je vračara sama to učinila, ukoliko joj se ova obratila, nudeći joj veliku količinu novca.
Uspeh kod “zavezivanja” je uočljiv još istog dana, odnosno večeri. Čim se žena vrati sa
obale Dunava, može da primeti velike promene na muškarcu, ali će joj se najpre požaliti na
vrtoglavicu i bolove u preponama, glavi i vratu. Tokom noći, za njega, iznenadni napad
može da postane nesnosan, pa čak i tragičan. Pucanj preko Dunava sa koncem od devet
čvorova, jedan je od najsurovijih načina da se zaveže čovek. To nije laž, niti šala, već
istina, i događa se svakodnevno.
”Zavezivanje” može da obavi i ljubavnica ili, kako mi to kažemo, švalerka. Ona može da bude
opasnija od zakonske žene, jer žena želi da te privoli kući i porodici, a švalerka te samo gura
u ambis. To je bilo i biće. Pa, okrenite se oko sebe i pitajte: koga je švalerka usrećila i izvela
na put? Možda samo neku budalu kojoj je preokrenula pamet i od dobrog čoveka napravila
bezdušnika, a unesrećila je ukućane i okolinu. Švalerka čoveka može da “zaveže” na bezbroj
načina. I ne zanima nju što će ovaj da “zakovrlji” glavom i ode đavolu pod prozor.
- Ponekad su za “zavezivanje” krivi i sami muškarci - tvrdi u svojoj ispovesti Ljubica, - jer
svojoj ljubavnici obećaju ono što ne bi trebalo, a to je najčešće brak. Posle joj okrenu leđa
i pođu za drugom. E, to švalerka neće da trpi. Okrene se od njega, ali je i dalje boli srce za
njim. Na kraju se priseti se da treba da se i ona njemu osveti i oduži dug baš onako kako
njoj odgovara - da ga “zaveže”. Zato bih posavetovala svaku mušku glavu da švalerki
ništa ne obećava i ne laže je, jer ga posle može nasamariti i oduzeti ono što mu je
najmilije.
One “vezuju”, ja “odvezujem”
Ljubicu Mititikić smo posetili i u njenoj kući u Maloj Kamenici. Baš tada je njena snaja
Katica zavirila u karte dvema mladim ženama iz Beograda, a posle im je i Ljubica mađijala
za uspešnu buduću ljubav. Sa Ljubicom smo nastavili razgovor o tome kako druge žene
“zavezuju”, a ona “odvezuje”.
- To je tačno. Druge žene čoveka dovode do ivice smrti, a ja se trudim da ga vratim u
stvarnost - potvrdila je Ljubica. - Jedan čovek iz Velike Vrbice je umro od posledica
“vezivanja”, drugi je zbog istog skončao u Mihajlovcu, a bilo je još onih koji su otišli na
drugi svet. Umrli su, jer je bilo kasno da se bilo šta preduzme. Ova opaka magija blokira
unutrašnje organe, a pogotovo srce, koje brzo prepukne. Odmah sam rekla da tu nema
pomoći. Ljudi su mislili da će to proći kao i druge lakše bolesti, ali nisu bili ni svesni šta ih
je snašlo. Da su kojim slučajem saznali da ih je švalerka zavezala, verovatno bi joj se
osvetili i ubili je. Takva ubistva nisu retka. Bilo ih je bilo u Crnajki, Klokočevcu, Kladovu...
- Sreća je što postojimo mi, vračare, koje sve to sprečavamo. Kad dođe čovek i požali se
na takve bolove, odmah znamo o čemu se radi. Posle moje rabote, za svaki slučaj, kažem
čoveku da dođe još dva puta, a on na kraju ode lak kao pero. Zahvaljuje se i blagosilja me.
- Ima još načina da se muškarac “zaveže”, a to rade samo zle žene koje se pri kraju života
pretvore u veštice. Kako su radile za života, tako će i otići na onaj svet u najvećim mukama.
Čoveka mogu da “zavežu” noću na neznanom grobu, na utrini, guvnu, bunjištu, u
vodenici..., na svakom mestu gde se u nevreme okupljaju zli poslušnici. Pritom mislim na
đavola i njegov izrod. Vračare na takvim mestima izmere devet stopa, idući natraške i tu
zakopaju nešto od odeće onog koga “vezuju”. U isto vreme, njegovu semenu tečnost
zaključaju u katanac, pa posle sve to bace na mesto gde se urva zemlja, kako bi se ovom
urvala snaga i sve ostalo.
- Posle ovih radnji, čovek kome je sve to namenjeno odmah oboli. Ne pomažu nikakvi
lekari, banje i lutanja. Čim muškarac tako nešto primeti, a imao je veze sa drugom ženom,
sa kojom se sporečkao, odmah neka dođe kod mene u Malu Kamenicu, jer sam ja njegov
lekar i spasitelj. Nema tu srama. Kad su u pitanju život i opstanak, sve je dozvoljeno.
Katanac, voda i konac
Kad sam sve rekla o “zavezivanju”, reći ću vam i o “odvezivanju”, zapravo, onako kako ja
radim i pomažem unesrećenim muškarcima. Ove rabote izvodim u svojoj kući, ili kući
čoveka koji mi se obrati. Vračare u okolini Majdanpeka, ove magijske radnje izvode na
rekama, ali mislim da nema potrebe za takvim načinom rada, jer je moj metod veoma
uspešan. Pitam se: kako vračare mogu da odvedu ljude zimi na reku, kad je veliki sneg i
reka zamrzne, jer ljudima i u tim vremenskim prilikama treba pomoći? Muka ne bira vreme i
mesto.
Kad se govori o “rekvizitima” uz pomoć kojih se muškarci “odvezuju”, od vračare Ljubice
smo saznali sledeće:
- Kod mene ništa ne treba da se ponese, jer ja za ovu radnju sve imam. Potrebni su:
otvoren katanac (on nikada ne treba da se zatvara), crven konac i posuda sa vodom. Uz
pomoć konca merim dužinu, odnosno visinu i širinu njegovog tela, a potom otvoreni
katanac sa tom merom stavim u posudu sa vodom.
Dok bajem, reči izgovaram glasno. Zahvaljujući katancu u vodi, postiže se magijska radnja
“odvezivanja” i oslobađanja od svih stega i bolova koje su nanele, najčešće, ženske osobe.
To ponavljam devet puta, a posle se u toj vodi čovek okupa isto toliko puta. Čim to
završim, smatram da sam uspešno obavila svoj posao. Čovek može da ode svojoj kući
zdrav, veseo i raspoložen. Niko mi se još nije javio da bi se požalio na neuspešno
“odvezivanje”. Kad nije bilo neuspeha svih ovih godina, mislim da neće ni u buduće.
- I pored toga, želela bih da skrenem pažnju svim muškarcima koji vole da švrljaju. Ni u
kom slučaju ne treba da dozvole da im švalerka uzme pamet i da se do te mere zaljube, pa
da joj dozvole i ono što nikada ne bi trebalo. Pre svega mislim da ne treba da omoguće da
im uzmu onu važnu “materiju” uz pomoć koje mogu da ga “zavežu”. Treba biti obazriv do
kraja, jer su švalerke umiljate i opasne. Ko se sa njima nije hvatao u koštac, taj ne
poznaje njihove ćudi.
- Biću iskrena, pa ću reći da mi dolaze i takve žene sa molbom da “zavežem” nekog njenog
kobajagi prijatelja ili muža. Odmah im kažem da ja to ne znam da radim i da je to smrtni
greh. Zastanu malo u dvorištu, okreću se, pa odu. Znam da odlaze kod neke druge
vračare i ne odustaju dok ne obave posao. Nude novac, zlato, nude svašta... To ja ne
radim, jer imam decu i unuke. Želim da ostanem poštena žena, kao što sam i bila. Želim
svoj mir, pa ga i svakom drugom želim. A ovo, ovo su đavolje rabote. Ko šta traži, to i
zasluži...
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.