Pogledaj Punu Verziju : Српске средњевековне титуле и звања
историјска библиотека (http://www.istorijskabiblioteka.com/sadrzaj:srednjovekovne-srpske-titule)
СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТИТУЛЕ И ЗВАЊА
•Велики жупан
•Велики челник
•Властеличићи
•Двородржица
•Дворски кнез
•Жупан
•Земаљски кнез у средњовековној Србији
•Кесар у средњовековној Србији
•Кефалија у средњовековној Србији
•Крајишки војвода
•Крајишник властелин
•Логотет у средњовековној Србији
•Млaди краљ
•Пехарник
•Савладар у средњовековној Србији
•Ставилац
•Челник
Велики жупан
Велики жупан је била титула коју су носили српски владари у 11. и 12. веку. У
грчким изворима помиње се као архижупан а у латинским мегајупанус (лат.
megajupanus).
Иако Ана Комнина (11. век) не наводи титулу српског владара Вукана, ипак се може
закључити да је он носио ову титулу. Ана Комнина тврди да су му жупани подређени.
Титула великог жупана је настала од титуле жупана која је још од 8. века присутна
међу многим Словенима. Летопис попа Дукљанина описује настанак титуле великог
жупана међу Србима. Наиме, после погибије Часлава, Тихомир се прогласио великим
жупаном јер је владао другим жупанима и зато што наводно није имао храбрости да
узме краљевску или банску титулу. Вероватније је да су поједини жупани успели да
се у једном тренутку уздигну изнад других, те су стога и променили титулу. Ову
титулу носили су готово искључиво владари. Само је Вакхин, заповедник угарских
помоћних трупа у рату Србије и Византије (око 1150), забележен са овом титулом а
није познато да је био владар. У симболици власти великих жупана постоје бројне
недоследности. Немања се потписује печатом који је по форми исти као печат
византијских чиновника само што је златан, а његове повеље се у изворима називају
исто као и повеље византијских царева — хрисовуље.
Када је Стефан Немањић постао краљ 1217. године, титула великог жупана губи на
значају мада је и даље наставила да постоји. Великаш Драгаш носио је ову титулу у
време краља Милутина. Исту титулу носио је Алтоман Воjиновић и Андрија Гропа,
који се у области Охрида осамосталио након Маричке битке.
Велики челник
Велики челник је била једна од титула на двору српских средњовековних владара.
Титула велики челник свакако је била начин да се једна личност истакне у односу на
остале челнике, а добијао ју је вероватно челник који јој је био у владаревој близини.
Не зна се када је ова титула уведена а први по имену познати велики челник био је
Јован Оливер који је служио на двору српског краља Стефана Душана (касније ће
Јован Оливер носити титуле великог слуге, великог војводе и у време Царства
деспота). Након Јована Оливера, такође у служби краља Душана, са овом титулом
јавља се Димитрије који је био господара жупа Дабра, Дрине и Гацка. На дворовима
царева Душана и Уроша не јавља се титула великог челника што не значи да није и
постојала али што указује да јој је, у новим приликама, опао значај. На двору царице
Јелене у Серу служио је велики челник Радослав Повик који је истовремено (1365)
био и кефалија Сера.
Након распада Српског царства титула великог челника се привремено гаси да би
била обновљена након што је кнез Стефан Лазаревић добио титулу деспота. Први
велики челник у служби српског деспота био је Вук Кувет (1403—1404). Године
1405. титула великог челника припала је Хребељану. До смрти деспота Стефана
Лазаревића не помињу се достојанственици са овом титулом али се спомиње челник
Радич 1413. године, који је био једна од најзначајнијих личности у српској политици
свога времена.
Од 1429. године он се спомиње са титулом великог челника. Касније се у исправама
јавља наизменично са титулама челника и великог челника. Према једној титулатири
великог челника Радича српска држава је могла имати само једну личност са овом
титулом. Након Радича ову титулу понео је Михаило Анђеловић, рођени брат турског
великог везира Махмуда Анђеловића. Михаило Анђеловић имао је успешну политичку
каријеру у Српској деспотовини. Након титуле великог челника носио је титулу
великог војводе а након смрти деспота Лазара Бранковића 1458. постао је члан
намесништва и покушао да уз помоћ Турака постане српски деспот у чему није успео.
Последњи велики челник по свој прилици је био Ђурађ Големовић који је био
лојалан породици Бранковића. Он се спомиње и са титулом судија господина
деспота.
Странци су, у латинским исправама, српског великог челника звали comes palatinus
изједначавајући га за носиоцем ове титуле на угарском двору. Сличност између ових
титула вероватно је потицала и отуда што је двор српског деспота био под великим
утицајем угарског двора. Велики челник је пре свега замењивао владара у вођењу
цивилних послова као што су суђења и дипломатски преговори а само изузетно он је
деспота замењивао у војним пословима. Пошто је боравио на двору он је бринуо о
владаревој личној безбедности као и о безбедности његове имовине. Потчињен му је
вероватно био и део дворског особља. За време српских деспота у хијерархији
звања и титула виши ранг од њега имао је само велики војвода, осим на самом
почетку владавине деспота Стефана Лазаревића када је испред њега био и велики
логотет који је касније пао на четврто место. Вероватно после реформи државне
управе деспота Стефана Лазаревића а сигурно за време владавине деспота Ђурђа
Бранковића великом челнику припадало је увек друго место у централној државној
управи.
Властеличићи
Властеличићи су били ниже племство у средњовековној Србији и Босни. Реч је
деминутив од речи властела (Теодор Тарановски) односно означава, према
Константину Јиречеку, сина малог властелина. Владари средњовековне Србије и
Босне понекад су називали племство Дубровачке републике властеличићима али су
их далеко чешће означавали као властелу док су Дубровчани своје племство звали
властеличићи.
Реч властеличић углавном је коришћена у различитим исправама тако да није постала
општеприхваћен термин у српском језику. Ова реч се не јавља у делима старе српске
књижевности. Властеличићи се први пут помињу у једној повељи краља Драгутина. У
овом случају реч је употребљена да означи дубровачке трговце али је значајно да је
термин потекао из канцеларије Немањића. Није било доследности у употреби овог
термина када су њиме означавани Дубровчани.
Као друштвени слој, властеличићи су установљени Душановим закоником. Према
одредбама овог законика властеличићи су се налазили између велике властеле и
себара. Подале друштва на велику властелу, средње људе и себре из доба краља
Милутина потврђена је 152. чланом Душановог законика.
Властеличићи су припадали средњим људима. Њихов правни положај није се
разликовао од правног положаја властеле на шта указују 39, 55, 75, 142, 144. и 173.
члан Душановог законика. За исте преступе исте казне су санкционисане и за
припаднике велике властеле и за властеличиће. Изузетак представља 50. члан
Законика којим се регулише прекршај који би учинили властелин и властеличић један
другом и где су теже казне прописане за властеличића.
Властеличићи су поседовали села са свим правинама. Стефан Душан је на пример
манастиру Светих Арханђела код Призрена приложио властеличића царства ми
Новака Пецију заједно са свим његовим поседима. У већем броју повеља царева
Стефана Душана и Стефана Уроша властеличићима су давани различити поседи.
У држави Немањића властеличићи су потицали из друштвеног слоја војника односно
малих бољара као и из нижег племства у новоосвојеним крајевима. Властеличићи су
припадали различитим етничким скупинама.
Од крунисања Твртка I Котроманића за краља 1377. године назив властеличића
усталио се и у средњовековној Босни а преко Босне доспео је у Пољички статут.
Друштвену подлогу властеле и властеличића у средњовековној Босни чинили су
баштићи и дедићи односно сви они који су поседовали своју земљу.
Није могуће прецизно утврдити колико је бројност властеличића у односу на број
властеле. Константин Јиречек је претпоставио да су властеличићи били многобројни.
Истраживања Михаила Динића о хумско-требињској властели потврдила су, на овој
ограниченој територији, Јиречекову претпоставку.
Двородржица
Двородржица је у средњовековној Србији био управник владаревог двора.
Константин Јиречек сматра да ова титула одговара византијској титули
палатофилакса. Јавља се у време распада Српско царства али не на двору цара
Стефана Уроша већ на дворовима обласних господара.
Господар Канине и Валоне Александар уредио је свој двор по узору на двор
Немањића па се окружио личностима са различитим дворским и војним титулама.
Дворске послове на његовом двору обављали су двородржица Рајче и ставилац Ујђа.
Званичник са титулом двородржице постојао је и на двору деспота Јована Угљеше
али његово име није сачувано. Двородржице су на својим дворовима имали и
Балшићи и Лазаревићи. Лазаревиће је служио двородржица Радивој који се у
разрешници рачуна Марину Лебровићу бележи као један од милосника. У Поменику
цркве Богородице Љевишке у Призрену који је састављен између 1436. и 1453.
помиње се двородржица Новак. Претпоставља се да је двородржица Новак био у
служби Вука Бранковића. Ђурђа Црнојевића, господара Зете, служио је двородржица
Радосав Јунаковић.
Дужности двородржице нису у појединостима познате али се претпоставља да је он
управљао свим пословима на двору и људима у непосредној дворској служби
владара и обласних господара. Понекад је иступао као представник централне
управе када је обављао дужност милосника. Радивоје, двородржица Лазареића,
јавља се у улози милосника а Радосав Јунаковић, двородржица Ђурђа Црнојевића
имао је функцију пристава. С обзиром да је у документима забележено да се
двородржицама забрањује управљање манастирским имањима њихове надлежности
нису биле везане само за најближу дворску околину.
Дворски кнез
Дворски кнез или краће дворски била је дворска титула у средњовековној Босни која
се јавља након проглашења бана Твртка I Котроманића за краља Срба и Босне. на
Твртковом двору ову титулу је носио Вукосав Стефковић. Иако је на босанском двору
након Твртковог краљевског крунисања уведено више титула по узору на двор
Немањића, титула дворског кнеза је изворна титула особена за босански двор.
На двору краља Стефана Дабише титулу дворског кнеза носили су Гојан Драгославић,
Драгић Хрватинић, протовестијар Жоре и Станац Пркушић. За време краља Остоје
исту титулу носе Стипан Хлапнић и Стипан Остојић. Ова титула постојала је и на
двору краља Твртка II и њу је тада носио Владислав, син војводе Павла Клешића.
Такође је постојала истовремено и титула палатина коју је носио Твртко Боровинић.
Титула палатина није исто што и дворски кнез — палатин је титула која ј епостојала
и на дворовима обласних господара када су се почели осамостаљивати у односу на
централну власт.
Титуле дворски и кнез дуго су биле одвојене. Властелин који је напредовао у
дворској хијерархији носио је титулу кнеза пре него што је доспео на двор и постао
дворски кнез. Веома распрострањена титула кнеза била је наследна, док су титулу
дворски додељивали владари, а након њих и обласни господари.
Жупан
Жупан је титула најранијих представника власти код Срба а почев од јачања Србије и једна од властлинских титула. Титула потиче још из времана досељавања на Балканско полуострво.
Етимологија и распрострањеност
Постоје два тумачења о пореклу ове речи. По првом, реч жупан потиче из аварског
(алтајског језика и одатле су је преузели сви Словени са подручја Аварског каганата.
Друго тумачење је да потиче од индоевропског корена од кога потиче и реч жупа.
Титула жупан појављује се на широком словенском простору код Западних и Јужних
Словена, Бугара, Угара и Румуна са различитм значајем. Само код Срба се особа са
жупанском титулом уздигла до положаја владара.
Употреба
Према наводима Константина Порфирогенита у спису О управљању царством (De
administrando imperio), Срби, Хрвати и други Словени у залеђу Далмације
(византијске теме) немају архонте већ само старце жупане. У првим српским
државама средином 9. века жупани су били господари већих области. Захваљујући
везама са главном владарском кућом жупани су постали самостални управитељи у
својим областима. На пример, као важни представници народа, жупани су 920. годие
били позвани да из бугарског заточеништва преузму српског владара. Од средине 12.
века српски владар носи титулу великог жупана све до крунисања Стефана
Првовенчаног за краља 1217. године. Титулу жупана су од тада носили бројни
чланови властелинских породица, сродници владајуће династије, локална властела и
моћни обласни господари.
Као и владари, и жупани су били ктитори значајних манастира и цркава у којима су
сачуване њихове ликовне представе. Тако је сачувана породична поворка жупана
Петра Брајана, ктитора Беле цркве Каранске (1340—1342) где је локални велможа
приказан у раскошном, помодном руху, и ктиторска композиција у манастиру
Добруну из 1343. године где су приказани жупан Прибил, зет протовестијара Стана и
његови синови жупан Стефан и велики жупан Петар. Алтоман, син војводе Војина
носио је титулу великог жупана, а његов син Никола Алтомановић, који је управљао
великом облашћу, носио је жупанску титулу. Жупани у залеђу Дубровника који су
често наносили штету дубровачким трговцима, обављали су локалне управне и
судске функције. У грчким земљама које су прикључене српској држави за време
цара Душана међу жупанима се издвајају они који су вршили управну службу у
градски насељима. То су жупани у служби кефалија које спомиње хрисовуља цара
Стефана Душана манастиру Ватопеду из 1346. године. У овом случају се примећује
сједињавање грчких и српских управних традиција.
Титула жупана одржала се код Срба све до друге половине 15. века. Турски попис
Херцеговине из 1476. године бележи појединце као жупане који су били одговорни
за убирање пореза у ситној стоци у већем броју села, а подручје њихове управе
називало се жупанлук.
Земаљски кнез у средњовековној Србији
Земаљски кнез је у средњовековној српској држави био највиши представник
локалне управе. Реч кнез је веома старог порекла — у свим словенским језицима
означавала је старешину или поглавара. Код Срба у раном средњем веку, то је била
владарска титула и као таква најдуже се одржала у Приморју. У Рашкој је од 11. века
владарска титула велики жупан. У 13. и 14. веку титула кнеза имала је разна
значења. Постојали су кнезови влаха, кнезови градова и земаљски кнезови. У
земаљске кнезове спадали су и велики кнезови. Ову титулу, као и територију којом је
земаљски кнез управљао додељивао је владар. Сматра се да је титула била
доживотна али не и наследна. Обично би владар исту титулу доделио синовима или
браћи. Титулу великог кнеза носили су господари удеоних кнежевина. За време
краља Милутина кнежевску титулу су могли да носе управници појединих области
попут кнеза Илије који је управљао Зетом, док од времена Уроша I ова титула се не
помиње. За време Стефана Душана ова титула је поново у употреби, и тада су је
носили поједини представници најистакнутије властеле у српским земљама Српског
царства, за разлику од грчких земаља где су српски владари додељивали и високе
византијске титуле. Титулу великог кнеза носио је Војислав Војиновић, а кнежевску
Лазар Хребељановић који је временом постао и најмоћнији српски великаш, па је
тако и кнежевска титула постала владарско обележје.
Земаљски кнез у 12. и 13. веку
У изворима на старосрпском језику реч кнез јавља се од 12 века. Кнезови земаљски
помињу се у саставу државног сабора на коме jе Стефан Немања обзнанио своју намеру
да абдицира и да се замонаши. Као учесници сабора наводе се велики жупан Немања,
његова супруга Ана и синови Вукан и Стефан, представници цркве а међу њима је
најистакнутији био епископ Калиник. Потом су долазили представници делом, кнезови
земаљски, војводе и војници. Сви су они били део племства. Представници делом су
чланови централне државне управе, казнаци и тепчије. Кнезови земље су представници
локалне управе у провинцији односно по средњовековној терминологији у земљи.
Кнезови земаљски се помињу и поводом бекства Растка Немањића у Свету гору. У
потрагу за њим Стефан Немања шаље своје велможе и кнезове своје.
Удеони кнез
У 12. веку у Србији су постојали удеони кнежеви који су били владареви блиски
рођаци и који су добијали део владареве теориторије на управу. Удеони кнез није
могао да самостално, без консултација са владаром, учествује у доношењу важних
одлука ни на сопственом управном подручју ни у односима са другим владарима и
државама. Први познати удеони кнез био је Деса, најмлађи брат великог жупана
Уроша II. Деса је око 1130. или 1131. завладао Хумском земљом. Власт је касније
проширио на Травунију и Дукљу. Када је велики жупан постао Тихомир, његова
браћа су добили удеоне кнежевине. Страцимир је добио крајеве око Западне Мораве.
Мирослав је добио Захумље, а Стефан Немања жупе Топлица, Ибар, Расина и Реке.
После сукоба са браћом као победник је изашао Стефан Немања. Тихомир је страдао
у сукобу, Стефан Немања је постао велики жупан, а остала браћа су задржала
управљање појединим областима.
Мирослав је владао Хумском земљом. Носио је титулу кнеза, а потписивао се и као
кнез хумски. Учествовао је заједно са братом у појединим важним државним
пословима. После Мирослава на кратко је Хумском земљом управљао Растко
Немањић, а у 13. веку потомци кнеза Мирослава носили су титулу великог кнеза.
Друга значајна удеона кнежевина била је Дукља са Требињем коју је Немања предао
на управу своме сину Вукану. Удеони кнежеви су у својим областима имали велика
административна права, издавали су посебне исправе, а по свој прилици могли су да
воде део послова са другим државама. Јачање краљевске власти у првој половини
13. века водило је постепеном слабљењу позиције удеоних кнежева што је посебно
дошло до изражаја за време владавине Стефана Уроша I када се некада значајни
положаји удеоних кнежева своде на локалну властелу.
Земаљски кнез у 14. веку
Од времена владавине краља Уроша I титула великог кнеза се не јавља што се доводи
у вези са променама у државној управи за време овог владара. Титула кнеза је ипак
опстала и носе је поједини намесници српских владара. Краљ Милутин је на место
управника у Зети поставио кнеза Илију након сукоба са својим сином Стефаном. У
дубровачким актима Илија је 1318. године споменут као кнез, а затим 1321. као
кефалија у Зети. Кнез Илија није био удеони кнез. У време краља Стефана Дечанског
(1321—1331) као његов велможа познат је кнез Балдовин у Врању, који је био
ктитор цркве светог Николе у Врању, а као његов наследник забележен је кнез
Миљушат.
Од царског крунисања Стефана Душана 1346. године српски владари почињу да
додељују висока византијска достојанства деспота, кесара и севастократора. Ове
титуле додељиване су властели у грчким земљама Српског царства док су титуле
кнеза и жупана и даље додељиване властели у српким земљама. Изузетак је био
деспот Иваниш о коме се мало зна. Намесници у српским земљама добили су високе
титуле великог жупана и великог кнеза и управљали су пространим територијама.
Титулу великог жупана Душан је доделио Алтоману, брату будућег кнеза Војислава
Војиновића. Са титулом великог кнеза спомиње се Вратко, отац кнегиње Милице,
који се са овом титулом у изворима први пут јавља 1352. године, а запамћен је и као
велики кнез иако се та титула не јавља у савременим изворима. За време цара
Стефана Душана титулу кнеза добио је Војислав Војиновић, који се 1350. године
јавља као ставилац на Душановом двору. Као хумски кнез помиње се и Војислав
Војиновић током сукоба са Дубровником 1359. године када истиче своје претензије
на Стонски рат. Са титулом кнеза забележен је у повељи којом се потврђено
склапање мира у Оногошту 22. августа 1362. године. Вероватно је као представник
крупне Душанове властеле кнежевску титулу добио и Паскач о коме је сачувано мало
података. Његов портрет из манастира Светог Николе у Псачи где је насликан заједно
са другим ктитором севастократором Влатком указује да су носиоци титуле кнеза
имали у време цара Стефана Уроша (1355—1371) ранг једнак рангу севастократора.
Лазар, син логотета и великог слуге Прибца, јавља се први пут са титулом кнеза
1371. године, а током своје службе на двору цара Уроша носио је титулу ставиоца.
Он је после смрти кнеза Војислава Војиновића и кнеза Вратка био једини носилац
кнежевске титуле, а његовим успоном она добија значење владарске титуле.
Кесар у средњовековној Србији
Кесар је титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се
јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године.
Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије
тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени
носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током
византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163.
године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава. Спољна обележја
носиоца ове тутуле мењала су се током њене дуге историје али је најзначајнија
инсигнија био кесарски венац. Титулу је додељивао искључиво цар а није била
повезана ни са каквом одређеном дужношћу у управном или војном апарату.
Српски владари су поштовали правило да ову титулу додељује само владајући цар па
се она јавља тек од времена крунисања Стефана Душана за цара. За време владавине
цара Душана титулу кесара су добили Гргур Голубић, Прељуб, истакнути војсковођа
и царев намесник у Тесалији (1348—1356) а вероватно и Војихна, господар града
Драме и околине. За време владавине цара Стефана Уроша (1355—1371) ову титулу
су носили великаш Новак, који је споменут на натпису цркве Богородице у Малом
граду на Преспи, као и Угљења, син севастократора Влатка који је као кесар поменут
још и почетком 15. века. Као ни у Византији титула кесара ни у средњовековној
Србији није повезивана са неким одређеним дужностима већ су је добијали истакнуте
личности и поверљиви људи српског цара.
Кефалија у средњовековној Србији
Кефалије су у средњовековној Србији били највиши представници локалне власти у
граду и околини. Теодор Тарановски је његов положај дефинисао као владаочевог
делегата и оличење административне власти док Љубомир Максимовић сматра да је
пре свега у питању царев (владарев) опуномоћеник. Tитула и установа кефалије је у
Србију пренета из Византије. Преузимање није било последица неке смишљење
административне реформе већ је било последица затеченог стања у областима које је
краљ Mилутин освојио од Византије. У крајевима које је Милутин освојио кефалије су
задржале оне дужности и овлашћења које су имале и за време византијске власти.
Развој институције
Као цареви опуномоћеници, кефалије су били управници појединих градова или
области. У зависности од величине области којом су управљали, делили су се на
опште и локалне кефалије. Опште кефалије су управљале пространијим областима
док су локалне кефалије управљале мањим областима у околини једног или два
градска насеља као и самим градским насељем.
Освајањем византијских територија за време владавине Стефана Душана углавном је
преузиман византијски управни систем тих територија, с тим што су српски владари
постављали своје поверљиве личности на истакнуте положаје, и то чешће Србе него
Грке. Душанов кефалија Рајко службовао је у Трилису и Вронту, кефалија Владоје у
Пологу, Милош у Прилепу, а слично је било и у другим областима јужно од Скопља.
Изгледа да су за време краља Милутина прво прихваћени опште кефалије за скопску
област и Зету док је до прихватања локалних кефалија дошло нешто касније. Зетски
кефалија Илија вршио је своју службу пред крај живота краља Милутина 1321.
године).
До велике прекретнице у развоју локалне управе дошло је за време Стефана Душана
и то пре свега у оном периоду када се припремао за царско крунисање. (четрдесетих
година 14. века). Пре доношења првог дела Душановог законика (1349) титула
локалних кефалија била је широко распрострањена а Закоником је само
санкционисана. Положај кефалије у Српском царству био је сличан положају
кефалије у Византији. Установа кефалије брзо се проширила на западне крајеве
српске државе до Конавла и Требиња, као и на север до Рудника. Ипак територије
под надлежности кефалија нису равномерно покривале територију српске државе.
Њих је више било у новоосвојеним него у матичним српским земљама. Разлог за то је
што се кефалија пре свега појављује у развијеним урбаним срединама, градским и
рударским насељима са околином, као и у мешовитим жупама које намају само једног
власника. Тамо где постоји један господар жупе (а таквих територија је пре свега
било у старим српским земљама) није било места за кефалију.
Положај и надлежности
Кефалије је постављао српски владар (краљ или цар) а касније и обласни господари.
Исправе којима је вршено њихово постављање и оповезивање нису сачувана али су
свакако постојале. Кефалија је, као најистакнутији представник локалне управе, био
непосредно потчињен владару. Нема података о томе да су кефалије биле подређене
неком представнику централне власти осим владару. На својим положајима кефалије
су остајале две—три или 4 до 6 година што је зависило од политичке стабилности у
држави. Ако би на престолу дошло до промене доласком легитимног наследника
кефалија није смењиван што није био случај ако би власт једног обласног господара
на некој територији заменио други.
У подручјима где се постепено јављала власт обласних господара установа кефалија
се одржала све до пада ових области под турску власт. У држави Лазаревића је
напраотив, због њене веће територије и дуготрајнијег постојања, дошло до развоја и
реорганизације државне управе у складу са приликама које су настајале са турксим
продорима.
Означавање кефалије прилагођавано је у односу на град којим је управљао па су
тако постојали кефалија руднички, кефалија призренски, кефалија врањански и
други. Понекад је кефалија добијао ближу одредницу и према жупи или земљи па се
јављају кефалија полошки и кефалија Конавала и сл. Војне надлежности кефалија
нису ближе познате јер су ове делатности вероватно биле уређене војничким
законом. Пошто је сваки град представљао и утврђење кефалија је вероватно био
заповедник тврђаве и војне посаде у њој. Само у највећим градским утврђењима
постојао је посба кулски кефалија, поред градског кефалије. Сваки од њих био је
непосредно потчињен владару. Кефалија је водио рачуна о уредном одржавању
утврђења и о редовном вршењу стражарске службе односно о спровођењу обавеза
градозиданија и градобљуденија. У мирним временима обавезу градобљуденија
обављала је стална градска посада док су за време ратних опасности у њој
учествовали и обични грађани. Кефалија се бринуо и о издржавању градских
стражара. Био је дужан да организује преношење владаревих ствари преко градске
територије (обавеза понос) као и да пружи неопходну помоћ приликом пребацивања
већих војних јединица. У случајевима кефалија који су управљали пограничним
областима у случају рата они су први отпочињали ратна дејства упадањем на
непријатељску територију а такође су се посредством кефалије обављале акције у
вези са склапањем мира и примирја. Укупно гледано војне обавезе кефалија нису
биле прешироке али су се сигурно уклапале у целокупан војни систем
средњовековне Србије.
Значајније су биле цивилне дужности кефалија. Он је био искључиво надлежан за
одржавање постојећег поретка, реда и мира у граду и градској жупи. Имао је своје
помоћнике – слуге или момке, који су у дело спроводили његова наређења. Свакога
ко је нарушавао поредак кефалија је имао право да ухапси, односно да га веже и
притвори а у тежим случајевима да га окује и баци у тамницу. кефалија је имао
задатак да спроведе истрагу и да пажљиво прикупи доказе. Посебно место су
кефалије заузимале у судству. У средњовековној Србији је постојао посебан суд пред
кефалијом под чију су надлежност долазили сви становници града и градске жупе а
једно време и дубровачки трговци. Према устаљеној процедури у којој је посебно
место заузимала порота суд пред кефалијом судио је за тешке прекршаје, изузев за
владареве резервате (поседну групу прекршаја у вези са којим је судску надлежност
имао искључиво владар). За извршавање свих казни био је искључиво надлежан
кефалија.
Борба против разбојника и лопова била је још једна његова стална обавеза. Био је
одговоран за безбедност људи и робе у трговачком промету. Због тога је на
одговарајућа места у жупама постављао стражаре.
Међу његове надлежности спадала је и заштита имовине. Бринуо се о принудној
наплати дуговања и извршавању тестамената, о редовном извршавању обавеза
закупаца царина према владару или црквеним установама. Штитио је земљишну
својину, како појединаца тако и сеоских заједница и црквених установа. На основу
исправа вршио је успостављање међа спорних земљопоседа. Пошто је трговина у
градским насељима имала посебно значајно место кефалија се бринуо о њеном
редовном одвијању. Пошто је на повереном подручју имао широка овлашћења
кефалија се неретко јављао и у улози милосника, односно извршиоца јавноправних
исправа као што су разрешнице рачуна.
За своју делатност кефалија је био награђиван између осталог и правом да животне
намирнице у граду купује упола цене. У градској жупи уживао је право на оброк.
Значајни приходи долазили су му од судских казни и глоба док је део прихода
долазио од трошарина.
Гашење институције
У српским средњовековним земљама установа кефалија лагано се гасила крајем 14.
века. Прва укидања ове установе везују се за области које су Турци први освојили
(области браће Дејановића, краља Mарка и краљевића Андријаша које су 1395.
године дефинитивно доспеле под турску власт). У области Вука Бранковића и
његових наследника Турци су привремено задржали успостављену локалну управу
па се још 1399. јавља турски кефалија Фериз. Установа кефалија није трајно
укључена у турски управни систем али је у облатима Бранковића задржана све до
коначног пада њихових области 1455. године. Све до почетка друге деценије 15.
века кефалије имају значајно место у управи у земљама кнеза Лазара и његових
наслединика. Тада су њихову улогу преузеле војводе новоуспостављених управих
области (власти). И поред увођења власти у области Лазаревића било је места и за
кефалије посебно у рударским местима као што су Рудник или Беласица. По свој
прилици у области Лазаревића ова установа се дефинитивно угасила са првим падом
Српске деспотовине 1439. године. Установа кефалија најдуже се одржала у Зети
Црнојевића. У овој малој територији, готово без икаквих урбаних центара, чуване су
пажљиво установе из времена Немањића али су оне добијале другачију садржину.
Код Црнојевића кефалије постају владареви делегати у појединим катунима и
ратничким дружинама. турским освајањем области Црнојевића установа кефалије се
дефинитивно гаси.
Крајишки војвода
Крајишки војвода је био војни заповедник и управник у крајишту кога је постављао
владар. Имао је сличне обавезе према владару као крајишник властелин али им се
друштвени положај знатно разликовао. Постојање крајишких војвода везује се за онај
период српске средњовековне државе када је у циљу што боље организације
државне одбране владар настојао да што више централизује ову важну активност.
Властелин крајишник био је најмоћнији и најбогатији властелин у крајишту па одатле
и најзначајнија политичка личност док је крајишки војвода био у непосредној
владаревој служби који је могао да га смени, постави и премести према сопственом
настојању. Звање је уведено 1410. године у време владавине деспота Стефана
Лазаревића када се одбрани државне границе поклањала изузетна пажња. Као и
крајишки властелин крајишки војвода је био дужан да брани државну границу од
непријатељске војске и разбојника. Он је због тога био заповедник крајишке војске и
потечица (потера) које су организоване ради прогоњења разбојника.
Крајишник властелин
Крајишник властелин је био владарев намесник на крајишту коме је крајиште дато на
државу или властелин који је у оквиру крајишта поседовао највећу баштину и коме је
поверавана одговрност за одбрану крајишта.
Властела крајишници су носили различите титуле. Најважнија дужност била им је да
бране део територије које им је владар поверио и да постављају страже дуж границе.
Задатак им је био да брину и о безбедности путева, трговаца на територији која им је
поверена и да у оквиру ове обавезе прогоне разбојнике. Били су заповедници
крајишке војске коју су користили како за одбрану тертироије крајишта тако и за
офанзивне и пљачкашке акције на непријатељској тертиторији када би то владар од
њих захтевао. Према одредбама Душановог законика властелин крајишник није смео
да допусти да се пљачкашки одреди који су опљачкали унутрашњост државе повуку
преко територије његовог крајишта а у случају да се ово деси морао је седмоструко
да надокнади нанету штету (члан 143. Душановог законика).
Логотет у средњовековној Србији
Логотет је титула преузета у средњовековној Србији из Византије а служио је на
дворовима српских владара као старешина владареве канцеларије и целокупног
особља које је тамо радило. У његовој надлежности су били сви послови везани за
издавање јавноправних аката.
Изрази коришћени у средњовековним текстовима да означе његову делатност
показују да је имао релативно широка овлашћења у стилизовању, писању и
редиговању исправа које је издавала владарева канцеларија. Како би могао да
успешно обавља ове послове логотет је морао да поседује широко образовање које
би обухватало како познавање световних правних норми и црквених канона тако и
познавање црквене књижевности, учења православне цркве и дипломатског
протокола а вероватно и владарске идеологије.
Први познати логотет је био Рајко, који се налазио у служби српског краља Стефана
Дечанског али уз његово име није обавезно стављана титула логотета. Врло је
вероватно да је службу логотета у време краља Стефана Душана обављао будући
први српски патријарх Јоаникије. После њега ову службу вршили су Прибац (отац
кнеза Лазара), Хрс (или Хрис) који је водио преговоре са протатом Свете Горе 1345.
године око облика признавања Душанове власти, затим Ђурађ Повика и Гојко. Сви
они су вршили ову службу у време краља или цара Стефана Душана. За руковођење и
рад у царевој канцеларији логотетима је припадала материјална надокнада.
приликом издавањахрисовуља у којима цар записује баштине логотет је добијао по
тридесет перпера за свако баштинско село док је дијак добијао шест перпера. Ово
вероватно нису били и једини приходи логотета.
У време цара Душана служба логотета је уздигнута у ранг логотетства великог које је
у своју надлежност укључивало и власт над црквама што показује и 25. члан
Душановог законика (Црквама да облада господин цар и патријарх и логотет, а нико
други). Власт или надлежности логотета у вези са црквом нису обухватала питања
црквеног учења или службе већ су се односила на послове везане за црквене поседе
и имунитетска права. Посебно је сложен, са правне тачке гледишта, био посао
приликом којег су поједина црква или манастир потчињавани неком знаменитом
манастиру. Од Душановог времена па све до пада под турску власт забележен је само
један логотет са овим овлашћењима.
Логотет је поред ових био надлежан за поштовање свих старих закона и
јавноправних аката којима су регулисани односи између српских владара и
поморских градова, без обзира да ли су се они налазили у оквирима српске држава
или су били аутономне комуне (попут Дубровачке републике). Због овога су логотети
биле погодне личности за обављање дипломатских мисија. За време цара Уроша
његов логотет Дејан је преговарао са Дубровчанима око спорних питања насталих
после рата између Дубровника и кнеза Војислава Војиновића. Регулисање односа
између владара и приморских градова било је у надлежности и логотета деспота
Ђурђа Бранковића. Његов логотет Mанојло се помиње као извршилац на повељи
којом се утврђују обавезе Будвана према деспоту.
Након распада Срспког царства и обласни господари су настојали да на свој двор
уведу логотетско звање. Први је то увео краљ Твртко, убрзо након крунисања. Краља
Твртка служио је логотет Владоје који је водио преговоре са Дубровником о
поштовању старих законских прописа а утврђивао је и међе града Сплита.
Пред крај живота цара Уроша ово достојансто је на свом двору настојао да уведе краљ
Вукашин али му то није пошло за руком. Без подршке Српске православне цркве звање
логотета великог нису могли да уведу ни многи други обласни господари. Једино су то
извели кнез Лазар и његови наследници. На двору кнеза Лазара и његових наследника
логотету је припадало прво место међу достојанственицима који су управљали
цивилним пословима. До овога су сигурно довели присне везе између кнеза Лазара и
Српске цркве.
Логотетима или логофетима називају се понекад и управници канцеларија обласних
господара а нарочито често управници словенске канцеларије у Дубровнику.
Млaди краљ
Млади краљ (латински rex iunior) је била титула престолонаследника у
средњовековној Србији.
Установа младог краља била је преузета из Угарске. Увођењу ове титуле претходио
је српско-угарски сукоб, који се завршио поразом српског краља Уроша I и његовим
заточењем. Претпоставља се да је један од услова који је Урошу поставио угарски
краљ Бела IV који га је заробио могло бити и успостављање савладарства између
Уроша и његовог сина Драгутина. У Угарској сличан однос имали су Бела IV и његов
син и престолонаследник Стефан V. Као млади краљ, Драгутин се први пут помиње
1271. године, али се претпоставља да је ову титулу добио нешто раније, у години
српско-угарског сукоба (1268). Устоличење Драгутина, угарског зета, за младог
краља био је знак јачања угарског утицаја у Србији. Међутим, српски краљ Урош
ипак није доследно увео угарску институцију младог краља у Србију јер је свог сина
и даље сматрао само за престолонаследника али не и за савладара. Драгутин није
имао стрпљења да чека уобичајен ток наслеђивања већ је уз подстицај Угарске устао
против свог оца и победио га у бици код Гацка 1276. и тако преузео власт.
Теоретски, увођење титуле младог краља водило је јачању принципа првородства
али је већ наредна смена на престолу обављена без престолонаследника. Краљ
Драгутин је према наводима Даноловог зборника под градом Јелечом пао с коња и
сломио ногу те је престо уступио млађем брату Милутину. Неколико деценија
престолонаследник није могао бити озваничен због сукоба између Драгутина и
Милутина. Затим је уследила борба за престо њихових синова из које је као
победник изашао Стефан Дечански. Он је брзо озваничио свог престолонаследника.
Истога дана (6. јануара 1322) када се крунисао краљевском круном крунисао је и
свог малолетног сина Душана. Душан се неколико година није одвајао од свог оца да
би затим постао намесник у Зети. Вероватно подстакнут наговарањем властеле,
Душан се побунио против свог оца, збацио га са власти и крунисао се за краља. Тако
је други пут озваничени престолонаследник насилним путем преузео власт.
Надлежности младог краља нису биле нарочито велике. Само је краљ издавао
повеље, потписивао уговоре, ковао новац, једном речју водио унутрашње и спољне
послове државе.
Стефан Душан је свог сина јединца озваничио за прстолонаследника још док је овај
био врло млад. Урош је имао највише девет година када је добио титулу младог
краља коју је кратко носио јер, када се Душан крунисао за цар 1346. године, Урош је
добио титулу краља. Сима Ћирковић наглашава да Урошева краљевска титула није
донела до суштинске промене његовог положаја већ да је пре свега означавала
континуитет српске државе у односима са другим државама.
За време савладарства цара Уроша и краља Вукашина титулу младог краља носио је
Вукашинов син Марко што се сазнаје на основу натписа на надвратнику цркве Свете
недеље у Призрену. Српска држава је тако истовремено имала цара Уроша, краља
Вукашина и младог краља Марка. Цар и краљ били су савладари, а млади краљ
престолонаследник. Како су цар Урош и краљ Вукашин краткотрајно наступали као
савладари отворено је питање да ли је цар Урош дозволио озваничење Марка за
престолонаследника.
Иако је првобитно преузета из Угарске, титула младог краља је у Србији доживела
бројна прилагођавања специфичним српским условима. Права младог краља и краља
никада нису била изједначена. Главно значење титуле младог краља био је циљ да се
прворођени синови озваниче за престолонаследнике и тако лакше уведу у власт.
Пехарник
Пехарник је била дворска титула у средњовековној Србији, Хрватској и Босни.
Пехарник или виноточ налазио се у дворској пратњи хрватских владара.
Краткотрајно се јавља у Босни средином 13. века за време владавине бана Матије
Нинослава кога је служио пехарник Градихна, а после њега пехарник Грубеша.
Стојан Новаковић је претпоставио да је на босански двор титула пехарника уведена
по узору на неки западноевропски двор.
На двор Немањића пехарник је уведен у складу са византијским дворским
церемонијалом на који су се српски владари угледали. Наиме византијског цара су
током свечаних обеда послуживали доместик и доместик столник као и по рангу
знатно виши пехарник. Стефану Урошу је до своје смрти 1362. веран био енохијар
Дабижив. Титулу енохијара различито су тумачили Стојан Новаковић и Константин
Јиречек. Новаковић је сматрао да је у питању подрумар или пивничар, док је према
Јиречеку у питању царски пехарник. Проширена интитулација енохијара Дабижива
помиње се на натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа где се помиње као
енохијар све српске земље, грчке и поморске. Уколико је енохијар Дабижив иста
личност као и Дабижан Чихорић који је 1345. године помиње као слуга онда је овај
властелин у доба Краљевине носио српску, а у доба Царства добио је визатнијску
титулу. Са домаћим и страним звањима јавља се Прибац Хребељановић, отац кнеза
Лазара Хребељановића. Он се јавља као логотет, слуга и велики слуга док је у
једном документу забележен као пехарник.
Двор Немањићаје служио је као узор обласним господарима. Пехарник Радихна се
јавља као властелин деспота Јована Драгаша. За ово дворско звање чест је домаћи
назив слуга, али ово није једино значење речи слуга у српским средњовековним
споменицима.
Савладар у средњовековној Србији
Савладар је била институција у средњовековној Србији која је постојала у доба
Српског царства. Институција је форимирана под византијским утицајима али је
имала и неких локалних специфичности.
Савладарство у Српском царству израсло је из раније у Србији присутне титуле
младог краља као и византијске институције савладарства. Постепено оно је примило
изразито локалне особине постајући специфична установа у којој су се изједначила
овлашћења првог и другог владара. Заједничка владавина цара Уроша и краља
Вукашина није била копија ни угарских ни византијских институција. Она је имала
одлике које су израсле из специфичности самог Српског царства.
Стефан Душан и Урош
У Србији је први владар имао титулу цара док је савладар имао титулу краља. Када
се Стефан Душан крунисао за цара априла 1346. године, он је свом сину Урошу који
је до тада носио титулу младог краља дао титулу краља. Краљевска титула коју је
носио Урош није имала исто значење као раније краљевске титуле. Успостављање
царства дало јој је ново значење. За ралику од ранијих младих краљева, краљ Урош
као очев савладар имао је право да кује новац. Територија којом је управљао млади
краљ била је ограничена на једну мању област док се Урош као краљ савладар
потписивао као краљ свих Срба. Према Нићифору Григори краљ Урош је владао
територијама између Дунава, Скопља и Јонског мора док је Стефан Душан управљао
новоосвојеним крајевима. Међутим, Урош, који је био још дечак, није могао заиста и
да користи савладарска права која је имао, тако да је јединство државе било
сачувано. Цар и његов суд решавали су спорна питања са Дубровчанима, царине су
такође остале у Душановој надлежности.
По протоколарним правилима краљевска титула савладара налазила се испред
деспотске титуле. Његов положај одговара титули византијског сацара чија се улога
понекад сводила на дворски церемонијал. Душанов циљ приликом уздизања Уроша
за краља био је да му осигура положај престолонаследника. Иако има неке додирне
тачке са византијском титулом сацара, институција савладарства у средњовековној
Србији израсла је пре свега из раније титуле младог краља, која је настала под
угарским утицајем.
Стефан Урош V и Вукашин Мрњавчевић
Идеја о савладарству као начину учвршћавања положаја престолонаследника
напуштена је после смрти моћног Стефана Душана. Цар Урош је за краља и савладара
одабрао Вукашина Мрњавчевића, тада најмоћнијег великаша, који је сам управљао
знатним делом територије. Између савладарства Душана и Уроша и савладарства
Уроша и Вукашина постоје суштинске разлике. Краљ Вукашин је имао знатно већа
овлашћења него некада краљ Урош. Вукашинове надлежности су биле готово
изједначене са надлежностима цара. Вукашин се потписивао као краљ Срба и Грка.
Његова интитулација се тако приближава царској интитулацији. Савладари су ковали
новац са натписом краљ на лицу и UROSIUS IMPERATOR на наличју. Судећи по
заједничком посланству које су слали у Дубровник по светодмитарски доходак,
заједнички су убирали и овај трибут. У манастиру Псачи заједнички су живописани
један до другог, цар са почасне десне, а краљ са леве стране. Истоветно су одевени
и држе истоветне владарске инсигније.
Циљ уздизања најмоћнијег обласног господара за савладара био је да се оснажи
централна власт и заустави распадање царства. Али већ у време успостављања
савладарства 1365. године многи великаши су самостално иступали, а крунисање
Вукашина су схватили као јачање Мрњавчевића тако да се ситуација у Царству тиме
само погоршала. После 1366. савладари нису више заједнички иступали. Вукашин се,
пошто цар Урош није имао деце, прогласио за престолонаследника, а свом сину
Марку дао је титулу младог краља.
Ставилац
Ставилац је био дворска титула у средњовековној Србији и Босни. Одговара
византијским дворским титулама доместика и доместика столника. Доместик и
столник имали су задатак да послужују цара на свечаним обедима по строго
утврђеном церемонијалу. У посебно свечаним тренуцима придруживао би се по рангу
знатно виши пехарник. Почасна дужност сводила би се на церемонијал око царске
трпезе. У случају њихове одсутности исту дужност обављали би цареви рођаци. У
питању су биле личности од високог поверења којима је близина цару омогућавала
успон у служби.
Византијски столник и српски ставилац нису истоветне титуле јер је српски ставилац
обављао и дужности византијског доместика столника. Улога ставиоца није се
исцрпљиваа на свечаним обедима већ је обављао и друге послове као што је на
пример управа над хлебарима док је слуга био старешина људи који су се бринули о
вину. Угледник са овом титулом подизао је светодмитарски доходак, потписивао
повеље, а понекад је добијао и улогу милосника.
Титула ставиоца у средњовековној Србији први пут је забележена на двору краља
Милутина. У питању је Ђураш Вранчић, родоначелник Ђурашевића. Милош Војиновић,
син војводе Војина, био је потписник повеље којом је Стефан Душан продао
Дубровчанима Стон и Пељешац. Исту титулу носио је око 1350. године Војислав
Војиновић, доцније један од најистакнутијих српских обласних господара. Исту
службу обављао је и Лазар Хребељановић касније српски кнез.
Након што се прогласио за краља Срба и Босне Твртко I Котроманић почео је да
уређује двор по узору на Немањиће па се и у средњовековној Босни јавља титула
ставиоца. На Твртковом двору ставилац је био Твртко Влађевић док је исту службу
код краља Стефана Дабише обављао Иван Радивојевић. Након дезинтеграције државе
Немањића обласни господари су почели да своје дворове уређују по узору на двор
Немањића па се тако јавља титула ставиоца код Александра, господара Канине и
Валоне кога је служио ставилац Ујеђа.
Како су српски дворови били далеко скромнији од византијског систем служби је
био мање развијен па је тако титула ставиоца заузимала виши положај у односу на
сличне византијске титуле (столник и доместик столник). Ставилац се налази у кругу
малоборјних дворана који су изузетно блиски владару. Ранг ставиоца је опао након
проглашења царства и преузимања звучнијих византијских титула деспота,
севастократора и кесара.
Челник
Челник је у средњовековној Србији била титула са вишеструким значењем и
дуготрајном употребом. У општем смислу то је личност која је на челу једне групе
људи који обављају одређену делатност и у овом значењу титула је посведочена у
раном средњем веку. У каснијем периоду, све до пада Српске деспотовине, ову
титулу су носиле различите личности са разним положајима и функцијама (војни,
дворски, црквени и финансијски службеници).
Управници градова и на владаревом двору
Први помен титуле челника међу Словенима на Балканском полуострву јавља се у
првој половини 11. века у вези са устанком Петра Одељана из 1040. године. Тада се
као заповедник града Димитријаде спомиње челник Љутовој Деволски који је био
личност вична војним пословима. Више векова доцније као заповедник града
Скрадина јавља се челник Ђураш Илијић. Њега је на овај положај 1355. године
поставио цар Стефан Душан али је титулу челника добио раније, за време краља
Стефана Дечанског (1321—1331) и носио ју је готово три деценије, све до 1356.
године. Властелин бана Стефана II Котроманића, Хлап из жупе Соли такође је носио
титулу челника. У доба цара Уроша челници се јављају као заповедници утврђених
градова. Познат је челник Муса који је до 1363. године био заповедник Звечана, а
после тога је управљао Брвеником. Крајем шездесетих година 14. века управник
Звечана био је челник Милош Повик (или Повић).
Челници се јављају и као дворски службеници, односно дворска властела. Они су се
налазили у владаревој непосредној близини и старали су се о заштити његове
личности и извршавали су непосредно његова наређења па су на тај начин били
укључени у рад централне државне управе. На двору у средњовековној Србији у
хијерархији звања с краја 13. и почетком 14. века испред челника су се налазили
тепчије и казнаци. Ипак, челници ће временом преузети компетенције тепчија и
двородржица. На двору краља Милутина забележени су челници Градислав 1284.
године, а касније и челник Бранко 1305/06. године. Челници који су боравили на
владаревом двору обављали су заштиту црквених поседа од злоупотребе властеле.
Због тога се често јављају у улози судија у споровима између цркава и властеле. Цар
Стефан Душан је у том својству слао челника Бранила (1347) и челника Ђурицу
(1350) да изврше разграничење на спорним црквеним поседима. Како је у ово доба
могло бити и више челника једном од њих је додељивана титула великог челника,
обично оном који се налазио у непосредној владаревој близини. Након распада
Српског царства челници се јављају и на дворовима обласних господара.
Забележене су личности са овом титулом на двору царице Јелене у Серу, на
поседима браће Драгаш, у областима Лазаревића и Бранковића, а потом и у Српској
деспотивини све до њеног коначног пада под османску власт.
Најнижу категорију челника чинили су старешине пастира и коњушара. Они нису иста
категорија становништва каo примићури, катунари и влашки кнезови. Коњушки
челник или челник над коњима био је на неком властелинству обично неки
властеличић који је познавао узгој коња. О овцама владара, обласних господара или
властелина бринуо се челник пастира. Господари великих стада одређивали су по
сопственој вољи ко ће бити на челу пастира који чувају њихова велика стада.
У служби црквених властелинстава
Познати су и челници који су служили појединим манастирима или епископијама.
Краљ Стефан Дечански је током оснивања Дечана и утврђивања манастирског
властелинства манастиру доделио и челника Радана, по свој прилици једног ситнијег
властелина. За своју верну службу Радан је добио баштину коју су чинили
разноврсни земљопоседи. Он се бринуо о заштити манастира и његових добара. У
хијерархији на манастирском властелинству он се спомиње одмах после игумана.
Командовао је једним оружаним одредом и уживао је велики углед међу
световњацима на властелинству. Такође је сматран и за старешину манастирских
придвораца из села Дечана. Царица Јелена је у Дечанима као челника поставила
извесног Ивоја. Она је то урадила или у својству ктитора или у својству обласног
господара након повлачења из Сера 1365. године. Ивоје је злоупотребио указано му
поверење па се исувише осамосталио понашајући се као господар Дечанског
властелинства. Забележен је и челник при католичком самостану на Мљету. И овде је
челник био најугледнији световњак који је живео на манастирским поседима. Сматра
се да се појава овог челника може објаснити тиме што се Мљет налазио под
врховном влашћу Немањића који су даровали земљопоседе самостану па су можда и
утицали на организацију властелинства у самостану Свете Марије на Мљету.
Интересе Зетске митрополије у првој половини 15. века заступао је челник. Он је
сматрао митрополитовим службеником и био је овлашћен да издаје јавноправне
исправе приликом куповине и продаје земљишта чији је феудални господар
Митрополија. У питању је митрополитов челник Богдан који је био познавалац
земљишних односа, канцеларијске праксе и правних норми. Располажући оваквим
знањима челник Богдан је био сличан челницима на дворовима српских владара и
обласних господара који су такође често имали задатак да се баве земљишним
односима. У 146. члану Душановог законика прописано је да манастирски челници
(вероватно и митрополијски челници) припадају општој категорији владалаца који су
имали, поред осталих, и задатак да на својим поседима прогоне разбојнике и лопове.
Челник ризнички
Особену групу челника чинили су челници ризнички. Њихове надлежности у великој
мери су се разликовали од дужности свих споменутих властелина и биле су врло
сличне надлежностима протовестијара. Као челник ризнички деспота Ђурђа
Бранковића служио je дубровачки властелин Паскоје Соркочевић (Pasqualis Junii de
Sorgo). Он је био послован човек који јe живео и радио у Новом Брду, а након првог
пада Српске деспотовине под османску власт 1439. године приближио се деспоту
Ђурђу и постао је један од његових најближих сарадника у изгнанству. Он је после
обнове Деспотовине постао челник ризнички и на овом положају је био између 1445.
и 1454. године. Он је водио деспотове финансије са сличним или истим
компетенцијама као и протовестијари. Соркочевић је имао позамашан капитал,
разгранате пословне везе и био је одличан познавалац политичких прилика на
Балкану и у средњој Европи. Он ипак није стекао титулу протовестијара, можда
отуда што је био странац. Његов син Јуније (Жонко) је понео презиме Челниковић
оформљено према очевој титули. Некада се под титулом челника заправо крио
челник ризнички. Такав случај вероватно је био са протовестијаром Богданом који је
носио титулу челника док је био у служби српских деспота. Челник Родоп је
вероватно обављао исту функцију, а можда се може идентификовати и са потоњим
протовестијаром Николом Родопом.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.