Pogledaj Punu Verziju : Najgori trenuci srpske istorije
Najgori trenuci srpske istorije
Predrag Marković
Uvek je teško, a ponekad nema ni smisla, praviti liste najvećih umetničkih dela,
najznačajnijih istorijskih ličnosti... Svakoj takvoj listi se može naći sijaset mana. A opet,
svi volimo da ih čitamo. Neka i ova lista bude predložak za razmišljanje, pa i osporavanje.
1371. Bitka na Marici
Nedovoljno zapažena katastrofa, opštebalkanskih razmera, verovatno zato što su u njoj
učestvovali nezasluženo omrznuti Mrnjavčevići, bez ikakve podrške ostalih velikaša. Posle
Marice vizantijski i bugarski car su postali turski vazali. Marica će kroz nekoliko vekova
ostati jedini samostalni ofanzivni pokušaj balkanskih hrišćana da zaustave Osmanlije.
1389. Boj na Kosovu
Malo koji narod ima tako dramatičan događaj. Malo je bitaka u kojima poginu oba vladara i
gde se pobednik povlači sa bojišta (to je zbunilo tadašnje evropsko javno mnjenje). Osim
što su postali turski vazali, Srbi su na Kosovu polju doslovno izgubili većinu plemića,
tadašnju društvenu elitu. Ipak, strašni Timur Hromi će posle Angore (1402), satrvši
Osmanlije, pružiti šansu Srbima za poslednji veliki uzlet u srednjem veku pod Stefanom
Lazarevićem. Despotovina Visokog Stevana nagoveštava kako bi se razvijala renesansna
Srbija.
1459. Konačni pad despotovine
Upravo u trenutku kada Evropa ulazi u novo vreme, Srbija ispada iz kruga evropskih
društava. Iako je i u osmanskom periodu naše istorije bilo i nešto boljih vremena (za
Mehmed-paše Sokolovića), može se reći da ako osmanlijska vlast nije bila potpuna propast,
ono je bila zaostajanje. Srbi su izgubili ne samo „elitu“ (plemstvo), već i najveći deo „srednje
klase“ (gradsko stanovništvo). Sve institucije su doživele, kako je Cvijić govorio, „kulturni
regres“. Obnovilo se plemensko i stočarsko društvo, koje je razvilo jedinstvenu kulturu.
Možda je dobra tekovina ovog perioda najbolja evropska epska poezija.
1594. Propast banatskog ustanka i spaljivanje moštiju Svetog Save
Kraj srazmerno pomirljive otomanske politike prema Srbima.
1690. Velika seoba Srba
Ovom događaju je prethodio period koji je obećavao. Posle otomanskog poraza pod Bečom,
Austrijanci su prodrli duboko na Balkan. Srbi masovno ustadoše protiv sultana. Onda je
sve pošlo naopako. U austrijskoj vojsci, koja je već bila kod Skoplja, izbi kuga. Na
dalekom zapadu, Francuzi su napali habzburške teritorije. Turci su se konsolidovali i krenuli
u protivnapad. Na sever pođe kolona izbeglica koja se kretala mesecima, stigavši uz Dunav
sve do iznad Sent Andreje. Mora da je bilo strašno kada se cvet naroda zatekao po
močvarama oko Dunava. Ipak, carske privilegije će Srbima omogućiti minimum verskih i
nacionalnih prava. Srbi će u Južnoj Ugarskoj stvoriti novo društvo, sasvim uklopljeno u
evropske tokove vremena prosvećenosti, što je bilo jedinstveno za balkanske narode. U
Bugarskoj i Grčkoj, na primer, nema baroka i klasicizma.
1813. Pad Karađorđeve Srbije
Opet Francuzi! (toliko o večitom prijateljstvu). Posle Napoleonovog napada na Rusiju
(1812), Rusija se povlači sa Balkana. Pre toga, ulazak Rusije u rat sa Turskom 1806.
godine je naveo Srbe da odbace Ičkov mir, kojim je bila dogovorena neka vrsta
autonomije. Srbi su posegli za punom nezavisnošću. Ceo srpski poduhvat je došao na
ivicu propasti 1812. godine. Ipak, Rusi pokušavaju da Bukureškim mirom, tačkom osam,
obezbede amnestiju za Srbe, a ostavljena je i mogućnost pregovora o autonomiji. Srbi su
odbacili Bukureški mir. Odbacivanje mirovnih ponuda će postati jedna od srpskih tradicija.
Da li je trebalo prihvatiti Ičkov i Bukureški mir, ili Trojni pakt? Te hipotetičke misli će
budućim naraštajima Srba zadavati misaone muke. No, vratimo se u 1813. godinu. Turci
su pregazili zemlju uz strahovite zulume. Konzervativna atmosfera u postnapoleonovskoj
Evropi bila je protiv bilo kakvih buna i revolucija. Međutim, Srbi posle 1804. godine postali
su drugačiji narod, koji se više nije mogao uterati u rajetinsko stanje. Prvu priliku za novi
ustanak iskoristio je Miloš, jedan od retkih vođa koji nije emigrirao. Neverovatnom
mešavinom diplomatske veštine, korišćenja ljudskih i institucionalnih slabosti turske države
u rasulu, a i pretnji silom kada je trebalo, Miloš će stvoriti modernu srpsku državu.
1915. Srpski Armagedon
Ovaj zastrašujući biblijski pojam sam pozajmio iz naslova poglavlja knjige Čedomira
Antića. Razvoj događaja te godine, od strašne pošasti tifusa i kolere na početku, do sloma
države na kraju, opravdava takvu apokaliptičku terminologiju. Treći put fizički nestaje
srpska država (pre toga 1459. i 1813. godine). Četvrti put vođstvo naroda kreće u
biblijski egzodus (dodajemo i Čarnojevićevu seobu). Ovaj put Srbi su imali nepodeljenu
podršku sila Antante, uživali su veći ugled nego ikada pre i posle. Čak su i protivnici
pokazivali uvažavanje prema srpskoj vojsci. Umesto da skapaju na blatnjavim obalama
Albanije, Srbi su uspeli da obnove vojsku do te mere, da su uspevali da sprovode uspešne
ofanzive na Solunskom frontu u vreme kada su saveznici potpuno zaglavljeni na Zapadu.
Istovremeno, mladići i dečaci koji su preživeli povlačenje preko Albanije poslati su na škole
po Evropi. Kasnije će oni biti elita srpskog društva.
Srbi će završiti Prvi svetski rat na strani pobednika, u trenutku kada novoproglašeni princip
prava naroda na samoopredeljenje ide na ruku srpskim težnjama. Srbija će u tom trenutku
slavlja prerasti sebe. Stvoriće se nova država, koja će obuhvatiti sve Srbe, ali i razne druge
narode. Od početka do kraja, Jugoslavija će biti zajednica nejasnog identiteta. Da li je to
zemlja tri brata koji bi trebalo da postanu jedan narod, što je bila ideja integralnog
jugoslovenstva? Da li je to savez ravnopravnih republika, koje više od etničke bliskosti veže
zajednička ideologija, čiji su simboli bili Tito, samoupravljanje i nesvrstanost? Ili je u pitanju
interesna zajednica, u kojoj je zajedništvo samo stvar dogovora, u šta se pretvorila
Jugoslavija posle 1974. godine?
1941. Slom i nada
Nikada nećemo znati da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat. Znamo da Hitler nije
poštovao nijedan sporazum. Ali ne znamo da li bi stigao da se okrene Jugoslaviji posle
napada na SSSR. Zapanjujući čin prkosa, kada je 27. marta većina Srba ustala protiv
saveza sa fašistima, što je prva antifašistička pobuna u Evropi, izazvao je podjednako
zapanjujuću kaznu. Svi srpski susedi koji su imali neke teritorijalne zahteve dobili su
zadovoljenje. Progon Srba je otpočeo na svim stranama, ali se u NDH pretvorio u pokušaj
potpunog istrebljenja. Ustaše su prednjačili u odnosu na naciste na dva načina. Počeli su
da trebe Srbe pre nego što se Hitler odlučio na „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja
(početak 1942). Drugo, dnevno su u svojim „najboljim danima“ (leto 1941) ubijali više
civila nego Vermaht u celoj Evropi. Za Srbe nije bilo mesta u „evropskom novom poretku.“
Na sve to se nadovezao i višestruki građanski rat.
Međutim, nada se sastojala u tome što su Srbi bili na strani saveznika, čija se pobeda
nazirala već u decembru, posle Hitlerovog poraza pod Moskvom i ulaska SAD u rat. Ovaj
put ne postoji slika Srba u svetskoj javnosti, već samo slika Jugoslovena. Ipak, ta slika je
vrlo povoljna.
Devedesete
Zemlja u koju su Srbi uložili toliko žrtava raspala se. Odumro je i režim u kome je većina
Srba udobno živela. Milošević pravi dve osnovne greške. Prva je čuvanje socijalističkog
uređenja koje se urušilo u celoj istočnoj Evropi. Ovim daje argumente da se Srbi proglase
za protivnike nove slobode, a da njihovi protivnici u građanskom ratu, bez mnogo svoje
zasluge, postanu zatočnici demokratije. A čak je i socijalistička Srbija bila društvo koje je
negovala više slobode od bilo kog drugog socijalističkog društva, kao i društvo u kome je
bilo najviše multikulturalnosti. U takvoj Srbiji neke manjine su imale skoro državu
(Kosovo). Nije slučajno da je romski jezik dobio prvu gramatiku i rečnik baš u toj trpeljivoj
Srbiji.
Umesto slike o demokratskoj i trpeljivoj Srbiji, svet su preplavile slike o zemlji diktatora i
narodu koji želi da uništi svoje susede. Ironija istorije je bila u tome da su drugi nasledili
pozitivne uspomene na zajedničku državu, a da su u svetskom mnjenju Srbi, koji su
nesrazmerno više od svih dali za stvaranje i očuvanje te zemlje, označeni kao najveći krivci
za njenu propast. Tome je doprinela druga Miloševićeva greška, koja je proistekla iz ideje
da se sačuva neka vrsta Jugoslavije, ali pod njegovim vođstvom. Ova strateška ideja bi se
mogla braniti, ali ne i taktika pomoću koje je sprovođena. Tipično za njega je bilo to da je
u početku odbijao svaki kompromis (konfederacija, autonomija za Srbe u Hrvatskoj,
sporazum sa Rugovom) da bi potom pristajao na mnogo gore stvari. Na sve to se
nadovezao perverzni eksperiment sa sankcijama. Sankcije nigde nisu nanele štete
diktatorima, od Kube do Sadamovog Iraka i Severne Koreje. One samo upropaštavaju
narod, koji se bori za goli opstanak, umesto za slobodu. Nije slučajno da su građanski
protesti 1996. i 1997. godine izbili u vreme kada su sankcije bile uglavnom ukinute.
Sankcije, ratovi i bombardovanje su razorili srpsku privredu, pa i društvo. Ugled Srba u
svetu je pao na najniže grane.
Danas?
Danas se još plaćaju dugovi devedesetih. Demokratskim vladama stižu sa zakašnjenjem
ultimatumi i ucene. Srbija mora da ispunjava uslove koje niko drugi nije morao da ispuni
(odricanje od teritorije). Izgubili su se principi u odnosu međunarodne zajednice prema
regionu. Za secesiju se Srbi u Hrvatskoj kažnjavaju brisanjem sa mape, a Albanci na Kosovu
nagrađuju državom. Svi gore navedeni trenuci su bili teži. Međutim, sa izuzetkom
devedesetih, uvek je postojala snažna podrška makar neke velike sile. U većini slučajeva je
postojao i vidljiv izlaz, vezan za međunarodnu situaciju (pobeda saveznika, svakog u svoje
vreme). Osim toga, unutrašnje rezerve bi svaki put omogućile obnovu društva.
Da li možemo da nađemo odlučnog saveznika? Da li negde ima rezervi unutrašnje snage?
Danas?
Danas se još plaćaju dugovi devedesetih. Demokratskim vladama stižu sa zakašnjenjem
ultimatumi i ucene. Srbija mora da ispunjava uslove koje niko drugi nije morao da ispuni
(odricanje od teritorije). Izgubili su se principi u odnosu međunarodne zajednice prema
regionu. Za secesiju se Srbi u Hrvatskoj kažnjavaju brisanjem sa mape, a Albanci na Kosovu
nagrađuju državom. Svi gore navedeni trenuci su bili teži. Međutim, sa izuzetkom
devedesetih, uvek je postojala snažna podrška makar neke velike sile. U većini slučajeva je
postojao i vidljiv izlaz, vezan za međunarodnu situaciju (pobeda saveznika, svakog u svoje
vreme). Osim toga, unutrašnje rezerve bi svaki put omogućile obnovu društva.
Da li možemo da nađemo odlučnog saveznika? Da li negde ima rezervi unutrašnje snage?
Prvo treba da nadjemo saveznika u svojoj drzavi, a tradicionalni saveznici su nam Rusi.
meni nije jasno.. :kapa: ako su najgori trenuci krenuli od 1371.
kad su bili najbolji?
Šta je uopšte bilo pre toga?
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.