Pogledaj Punu Verziju : Потписивање југословенско-совјетског пакта 5/6. априла 1941.
Једно сведочанство о потписивању
југословенско-совјетског пакта 5/6. априла 1941.
Александар Животић
Југославија и Совјетски Савез су тек у лето 1940. успоставили редовне
дипломатске односе. Краљ Александар I Карађорђевић, а потом и кнез на-
месник Павле Карађорђевић одбијали су сваку сарадњу са бољшевичким
режимом, сматрајући га злочиначком влашћу која се сурово обрачунала са
царском породицом, православљем, словенском традицијом и империјом, у
име интернационализма и светске револуције.1 Дипломатске везе су успо-
стављене у лето 1940. у моменту када је Други светски рат већ увелико био
почео, а Краљевина Југославија изгубила традиционалан ослонац на Фран-
цуску.2 Југославија је у Совјетском Савезу видела снажан политички и вој-
ни ослонац у изузетно кризним временима, али и огромно тржиште за своју
економију која је рапидно губила тржишта у ратом захваћеној Европи.3 Со-
вјетском Савезу се приступало опрезно и стидљиво, уз снажну идеолошку
искључивост и заслепљеност. Снага политичке реалности и неминовности,
али и старе традиционалне везе, дубоко укорењене у свести превасходно
српског народа, терале су југословенску војну и политичку елиту да се
окрене ка Совјетском Савезу и у предвечерје самог сукоба са Немачком по-
тражи спас у загрљају прве земље социјализма.
Југословенска влада је покушала да пактом са Совјетским Савезом
олакша притисак Немачке и њених савезника на својим границама. Полази-
ло се од претпоставке да би снажна совјетска подршка могла одвратити Не-
мачку од агресивних планова према Југославији, али и учврстити југосло-
венску позицију у односу на агресивне суседе незадовољне исходом Првог
светског рата и похрањене територијалним амбицијама на рачун југосло-
венских територија. Сем тога, Совјетски Савез се чинио као једина земља у
којој је Југославија могла да обезбеди савремено наоружање и војну опрему
за своје оружане снаге. Југословенско-совјетски пакт је потписан само не-
колико часова пре немачког напада на Југославију. Зашто се одуговлачило
са преговорима и какво је било становиште совјетске стране – до данас је
остало потпуно неразјашњено. Оскудни југословенски извори и још скром-
нија историографска достигнућа о тој теми не пружају целовитију слику о
околностима потписивања југословенско-совјетског уговора у ноћи 5/6.
априла 1941.
Сведочанство о потписивању југословенско-совјетског уговора у Мо-
скви оставио је Вукадин Милетић, писар југословенског посланства у Со-
вјетском Савезу. Милетић је рођен 27. септембра/10. октобра 1909. у Трсте-
нику, у трговачкој породици. Завршио је гимназију у Крушевцу и студије
права у Поатјеу (Француска). Од 1936. до 1938. био је службеник Мини-
старства финансија у Београду и Новом Саду. У дипломатску службу је сту-
пио 1938. као приправник, а на место писара у Посланству у Москви поста-
вљен је јуна 1940. Краће време је радио у Лондону у Министарству ино-
страних послова југословенске владе у егзилу, а потом је постављен на ду-
жност писара Посланства у Лисабону где је 1943. постао секретар послан-
ства. На тој дужности је био до децембра 1944.5 После рата је живео у
Француској, где је докторирао права. У Паризу је радио као новинар аген-
ције Франс прес (Agence France Press). Умро је 2004. у Паризу. Спис смо
добили љубазношћу његовог сина Николаса Милетића, дугогодишњег но-
винара агенције Франс прес и њеног дописника из Москве, директора ње-
ног представништва у Београду (1988–1994) и Москви (1994–2001), главног
и одговорног уредника за Европу и Африку и главног и одговорног уредни-
ка Франс преса (2006–2010) у чијем поседу је и његов једини оригинални
примерак.
Сећање на потписивање уговора између Совјетског Савеза и Југосла-
вије садржи низ драгоцених сведочанстава о политичким околностима у ко-
јима је потписан, атмосфери која је владала у Москви током преговора и за-
кључења уговора, самом чину потписивања, као и о односу совјетских вла-
сти према југословенским дипломатама после немачког напада на Југосла-
вију 6. априла 1941.
У МОСКВИ, ПРЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА
Телеграм стиже I-ог априла, некако око подне. Министарство иностра-
них послова јављало је из Београда да су чланови делегације за преговоре о
закључењу уговора са Совјетским Савезом кренули за Москву и да је за ше-
фа делегације назначен опуномоћени министар у С.С.С.Р, др Милан Гаври-
ловић.6
Тако су, два дана потом, стигли у Москву ђенералштабни пуковник
Драгутин Савић и бивши пуковник српске војске у Првом светском рату
Божин Симић.7
У ситуацији која је била настала после 27-ог марта, југословенска вла-
да је желела да нађе ослонца у Совјетском Савезу. Међутим, иако су Совје-
ти били прихватили предлог о уговору, по њиховом мишљењу, то је треба-
ло да буде класичан „уговор о пријатељству“, без икаквих озбиљнијих оба-
веза по једну или другу страну.
За оно неколико дана колико су трајали, преговори су се углавном око
питања тих обавеза и кретали. Југословенска делегација тражила је, посла-
ник Гавриловић је ту био нарочито упоран, да Совјетски Савез обећа неку
стварну помоћ у случају сукоба, док су Совјети већ били спремили свој
текст од кога нису одступали.
На крају, с југословенске стране, последња битка се водила око једне
једине речи. Пошто су се догађаји врло брзо развијали, посланик Гаврило-
вић је предлагао Совјетима, које је углавном заступао Вишински,8 да реч
„благонаклон“, уђе у члан који говори о ставу једне и друге стране уговор-
нице, у случају напада на једну од њих. Совјети су предлагали „неутралан“
и нису попуштали.
Тако су се преговори одвијали све до 5-ог априла увече кад нас је др
Гавриловић обавестио да ће до потписивања вероватно доћи у току ноћи.
Додао је да можемо напустити посланство и ићи куд желимо на вечеру, с
тим да му се телефоном јављамо сваког сата.
Око пола ноћи, по његовом позиву, вратили смо се у посланство и
ускоро затим кренули за Кремљ. Али и у онако тешким и напетим моменти-
ма, судбина зна да се нашали! Пред полазак, посланик Гавриловић нам ре-
че: „Позовите саветника,9 он треба да је на вечери код једног румунског ди-
пломате“. Међутим, њега тамо није било, нити смо га уопште могли наћи
одмах. Неко се најзад сети и предложи да га потражимо у његовом стану,
где смо га и пронашли. А он је становао у посланству, само на другом кри-
лу зграде.
Дубоко у ноћ, око I-ог часа пошли смо. Аутомобили су јурили врло
брзо пустим и прилично слабо осветљеним московским улицама. У првим
колима се налазио посланик Гавриловић у пратњи шефа протокола, који је
при улазу у Кремљ морао сићи и поднети стражарима на увид дозволу за
улазак.
Све је почињало да личи на некакав сан. Огромне зидине Кремља
остављају и дању необично јак утисак, нарочито кад им се прилази са стра-
на мање познатих него што је Црвени Трг. Ноћу, гледан са обала реке Мо-
скве или са Трга Мањеж, његова огромна, црна маса улива човеку страх и
буди слике из прошлости, давне и сасвим блиске. У тој некадашњој тврђави
је тада живео и радио онај који није био ни цар ни самодржац, али чији је
апсолутизам био несрављено јачи него ли ма и једног од свих император-
ских величанстава која су у њој становала стално или привремено.
После контроле при улазу, требало је само неколико секунди да се
аутомобилима попнемо на малу узбрдицу од Кремљевских врата до зграде
где је потписан уговор.
На улазу, сачекао нас је дежурни официр, сав обливен бљештавом све-
тлошћу која је долазила од једне врло јаке сијалице изнад самих врата. Он
нас је одмах одвео до сале за потписе међународних уговора. Ни ходници,
ни степенице којима смо прошли, па ни сама сала, нису имали ничег луксу-
зног. Пре би се могло рећи да је све можда било и сувише скромно.
Ушли смо у салу на врата супротна од стола на коме је имало да се из-
врши потписивање. Тај сто се налазио у дну сале у једном углу, а лево од ње-
га су била друга врата кроз која је одмах по нашем доласку ушао Стаљин.10
Сви смо били забринути због ситуације у којој се наша земља налази-
ла, а у исто време импресионирани чином који је требало да се одигра у
Кремљу у нашем присуству и уз наше учешће. Али појава пред нама самог
Стаљина, за кога бар нама млађима није било саопштено да ће бити прису-
тан, деловала је запањујуће.
Совјетска пропаганда била је начинила од Стаљина неку врсту живог
идола. Он је био срж свега, Лењинов најбољи сарадник и настављач њего-
вог дела, спасилац револуције и стваралац новог друштва, најбољи теорети-
чар комунистичке идеологије, једном речи „генијални вожд“ и „отац наро-
да“. Фотографије којима су биле преплављене сваковрсне публикације, при-
казивале су га као човека снажна, широких плећа, густе црне косе и густих
бркова, носа нешто дужег, али лепо извајаног.
У ствари, све Стаљинове фотографије су биле веома јако ретуширане.
Уместо густе црне косе и бркова, тада се код Стаљина коса била знатно
проредила, нарочито више чела, док су бркови били проседели и прилично
отањени. На носу су се јасно видели трагови малих богиња, што је све укуп-
но давало изглед осетно различит од оног на фотографијама. Једино је
осмех често пута био исти. Очи су биле врло живе, а поглед необично
оштар и продоран.
На ногама је имао црне чизме меких сара, а био је обучен у чакшире и
блузу војничког кроја, што је била његова уобичајена „униформа“. Из бли-
зине се могло видети да су му ноге биле кратке и танке, а стомак, прилично
обиман, као насађен на њих. Плећа му нису била онако развијена као што
би се то могло закључити из фотографија, а глава је остављала утисак да је
мања него што је стварно била.
Општи утисак био је да његова особа није деловала онако величан-
ствено како је то званична пропаганда приказивала. Али понашање Стаљи-
на и његова очигледна жеља да одмах створи атмосферу срдачности, у чему
је и успео, допринели су да се брзо заборави разочарење проузроковано ње-
говом појавом.
У таквом расположењу, за нас Југословене, искрснуо је један проблем
на који дотле нисмо мислили. Како ословљавати Стаљина? Са друже? На-
равно, не. Ми нисмо били претставници нити какве комунистичке земље, у
то време Совјетски Савез је био једина комунистичка држава, нити какве
комунистичке партије. Ваше превасходитељство? Ни то није ишло. Ексе-
ленцијо? То је звучало некако чудно. Најзад, готово сви смо усвојили назив
„господин“, што можда не би изгледало довољно у другим приликама, а што
с обзиром на општу атмосферу те ноћи није звучало ни мало некоректно.
Сви смо говорили руски, ми Југословени онако како смо били успели
да научимо за оно неколико месеци бављења у Москви. Стаљин је, наравно,
готово цело време остао у разговору са послаником Гавриловићем. Интере-
совао се за све. Личио је на доброћудног и радозналог домаћина којега
осмех није напуштао. Говорио је о историјским везама српског и руског на-
рода. „Ви сте Словени и православни, као и Руси и крстите се овако“, рече
Стаљин и прекрсти се на наше велико изненађење. „Имате много истих ре-
чи, додаде он, али по који пут оне немају исти смисао. На пример, Руси ка-
жу „пушка“, а то код њих не значи пушка као код вас, него топ“. У једном
моменту, уз осмех, он рече посланику Гавриловићу: „Знате, ја нисам Рус,
али сам руски патриот. Шта мислите о уједињењу свих Словена?“.
Непосредно пре потписивања, Вишински приђе др Гавриловићу и, сав
озарен, рече: „ Имам једну добру вест за Вас. Ваша жеља је испуњена. Реч
„пријатељско“ држање је ушла у текст споразума“.
За разлику од Молотова чије је држање те ноћи било сасвим достојан-
ствено и који је са Стаљином говорио као са неким себи равним, али према
коме има ипак поштовање, Вишински је стално обигравао око Стаљина,
просто му пио сваку реч, понашајући се много више као дворска улизица
него као што то приличи једном високом чиновнику.
Чин потписивања је био кратак. Молотов за Совјетски Савез, а посла-
ник Гавриловић, Б. Симић и пуковник Савић за Југославију, ставили су пот-
писе на руски текст уговора. Српски текст уговора требало је да буде пре-
куцан у два примерка, што је мени пало у део и потписан 6. априла увече.
Иако је уговор потписан око 1,30 ујутро, на дан 6. априла, било је ре-
шено да носи датум 5. априла.
Читајући ове редове, може се неко запитати како је наша делегација
пошла да потпише уговор иако реч „благонаклон“ није још била прихваће-
на од Руса?
Посланик Гавриловић је истина, пошто-пото желео да она уђе у уго-
вор јер је њено тумачење могло бити веома широко уз мало добре воље. По-
ред тога, кад се већ од Совјета није могао добити уговор са неким обавеза-
ма, односно помоћи, требало је извући нешто што би нашем народу изгле-
дало бар као нека могућност да се та благонаклоност претвори у нешто више.
Влада у Београду је била о свему редовно обавештавана. Кад је 5-ог
априла касно увече, министар Гавриловић известио телефоном генерала
Симовића,11 тадашњег претседника Министарског савета, да се од Совјета
ништа више не може извући, генерал је одговорио: „Потписујте одмах“. Тако
се могло десити да смо за „добру вест“ Вишинскога сазнали тек у Кремљу.
Одмах по потписивању, Стаљин предложи да попијемо по чашу шам-
пања, а мало затим и да седнемо за сто, на закуску. Био је то један прилично
дугачак сто који се налазио у истом делу сале, као и онај за потписе, само у
другом углу. Дуж зида је према средини седео Стаљин, њему десно Моло-
тов, а лево Вишински. Насупрот Стаљину сео је др Гавриловић. Совјетски
високи чиновници су били лево од Вишинског, а ми Југословени, почев од
Молотова па удесно до посланика Гавриловића и даље. Наш се број повећа-
вао и распоред стола нешто изменио кад су накнадно стигли наш први се-
кретар и наш војни изасланик који нису могли бити благовремено и тачно
обавештени о часу поласка за Кремљ.
За столом смо сви могли пратити сваку реч Стаљина. У разговору,
упитао је пуковника Савића12 колико би трајао отпор југословенске војске
ако би Југославија била нападнута. Овај је одговорио: око три месеца. На то
се Стаљин обрати нашем војном изасланику,13 који је уосталом изгледао
много сигурније обавештен и који сведе тај рок на месец дана. Стаљин за-
врте главом с неверицом и рече: две до три недеље. Његова су се предвиђа-
ња, вероватно заснована на добрим подацима, показала нажалост као нај-
тачнија. (Ја ово пишем после двадесет година и надам се да су моја сећања,
односно ових рокова сигурна.)
И поред тога што је Молотов скретао пажњу да је касно и да се треба
разилазити, Стаљин је настављао разговор све до седам часова ујутро, кад
смо напустили Кремљ. Пре тога, Стаљин је био предложио здравицу најпре
за Краља Петра Другог, на шта је посланик Гавриловић дигао чашу у здра-
вље Претседника Калињина. Стаљин је онда наставио за све присутне Југо-
словене, а наш министар за све совјетске представнике, почев од Стаљина,
па до последњег чиновника за столом, што је укупно чинило око 25 здравица.
Нама је тај обичај био израније познат, а поред тога видели смо да
Стаљин и Молотов14 пију вино из малих ракијских чашица, па смо ми наше
нормалне чаше само приносили уснама. Стаљин је пио вино које је у Грузи-
ји специјално за њега справљано. Био је на то нарочито поносан јер је и он
био Грузин. Понудио је др Гавриловићу једну чашу и питао га шта мисли о
том вину.
Пред растанак, Стаљин предложи да се поново састанемо исте вечери,
6-ог априла, ради потписивања српско-хрватског текста. Обрати се посла-
нику Гавриловићу и замоли га да доведе сво особље посланства, како нас
који смо ту, тако и оне који су били отсутни. „То ће бити права вечера, а не
само закуска као сада“, рече Стаљин при растанку.
Кад смо излазили из Кремља, дан је већ увелико био свануо, а цело-
купна ратна машина Хитлерова стављена је у покрет против Југославије. С
обзиром на разлику у времену између совјетске и југословенске престони-
це, бомбардовање Београда је почело отприлике час и по после нашег изла-
ска из Кремља.
Ја сам имао само да пређем преко једног трга, па да дођем у хотел На-
ционал, где сам становао. Секретар посланства Драгомир Богић,15 који је
становао у истом хотелу, требало је да дође по мене да заједно идемо у по-
сланство већ око 11 часова...
Телефон је јако зазвонио. Пренух се из сна и погледах на часовник:
9,30. То је био Богић који је телефонирао из посланства: „ Хајдете одмах
овамо. Београд је бомбардован из ваздуха. Рат је почео!“
Жалост и утученост се читала се на свим лицима у посланству, а неиз-
весност је била потпуна у погледу војних операција.
Чим је успео да ступи у везу са Вишинским, посланик Гавриловић га
је замолио да се због догађаја, вечера у Кремљу ограничи на потписивање
српско-хрватског текста. Он је то прихватио.
Целокупно особље посланства је присуствовало овом потписивању.
Стаљин се није појавио и све је врло брзо било свршено.
Два-три дана потом, у наше посланство је донето десетак совјетски па-
соша ради визирања за одлазак у Југославију. На пасошима је стајало као
занимање „ратни дописник“.
Текст уговора објављен је 6-ог априла у јутарњим московским листо-
вима. Његов наслов је: „Уговор о пријатељству и ненападању између Савеза
Совјетских Социјалистичких Република и Краљевине Југославије“. Он са-
држи пет чланова од којих је једино други интересантан пошто су остали
формалне природе. Тај члан гласи: „У случају да једна страна уговорница
буде изложена нападу од неке треће стране, она друга страна уговорница
обавезује се да према првој води пријатељску политику“.
Уговор је био закључен на пет година и ступао је на снагу на дан потписа.
Уз текст уговора, Правда и Известија објавиле су уводнике у којима се
подвлачило да тај документ учвршћује мир и да он још више добија у важно-
сти тиме што је потписан у моменту кад рат у пуном разгару „тежи да увуче
у своју крваву кланицу све нове и нове народе, све нове и нове државе“.
„Међутим“, стајало је у уводнику Известије, „тиме се не исцрпљује
значај новога совјетско-југословенског уговора. Тај значај још је већи због
тога што је уговор закључен између силног Совјетског Савеза, који без пре-
кида води политику мира и Југославије за коју је у овом моменту главно
обезбедити мир“...„Напори нове југословенске владе на учвршћивању свога
спољнополитичког положаја и на очувању мира, нису могли да не изазову
симпатије у Совјетском Савезу“...„Може се сматрати сигурним да ће јуче-
потписани уговор наићи на најживљи одјек у народима братске Југославије
који и против своје воље преживљавају времена тешка и пуна стрепње“.
Правда је такође инсистирала на жељи нове југословенске владе да
одржи мир у земљи и избегне рат.
У време кад је уговор потписан, совјетско-немачки односи су почели
да се кваре. Немачка је већ пребацивала своје трупе у онај део Пољске који
је по споразуму са Совјетима већ била окупирала. То Стаљину није могло
бити непознато, као што је морао знати да се Хитлер спрема да нападне Ју-
гославију.
Зашто је онда пристао да закључи један уговор који, иако није био не-
посредно уперен против Немачке, ипак само могао да озловољи Хитлера?
Шта је Немачка могла мислити о Совјетском Савезу кад он потписује уго-
вор о пријатељству са Југославијом, дакле појављује се као пријатељ земље
чије она уништење тек што није предузела?
Тумачења совјетског става било је много, али највероватније изгледа
оно по коме је Москва желела да, потписујући уговор са Југославијом, баш
у онаквој ситуацији, стави до знања Берлину да њеној сарадњи и њеном по-
пуштању има краја и да се о томе отсада треба водити рачуна, ако се не же-
ли да дође до сукоба са њом.
То су Немци одмах схватили и понашање немачких дипломата у Мо-
скви, који свој бес нису крили, било је један од доказа о званичном располо-
жењу њихове владе.
Кад је Стаљин видео да опомена Немачкој совјетско-југословенским
уговором није дала резултате које је он очекивао, он се решио да учини још
један значајан уступак Хитлеру. 5-ог маја 1941. Вишински је позвао посла-
ника Гавриловића у Министарство иностраних послова и саопштио му сле-
деће: Пошто совјетска влада нема своје дипломатско претставништво у Ју-
гославији, која је окупирана и више не постоји, то се југословенско послан-
ство у Москви, не може отсада сматрати као дипломатско претставништво,
али његов шеф и његово особље могу и даље остати у Совјетском Савезу
као приватна лица.
Пренеражен овим саопштењем, министар Гавриловић је потсетио Ви-
шинског на текст уговора и предупредио га да ће одлука совјетске владе де-
ловати поражавајуће на поробљени народ у Југославији. Замолио га је да
Москва учини неки гест који би помогао Југословенима да схвате отказива-
ње гостопримства као неку меру привремену, наметнуту моменталним
околностима.
На питање Вишинског, шта би се могло учинити, наш посланик је
предложио да совјетска влада не блокира новац који јој је југословенска
влада била доставила ради исплате неког још неиспорученог памука. Со-
вјетска влада је овај предлог усвојила.
Министар Гавриловић је сматрао да чланови посланства треба да на-
пусте Совјетски Савез пошто више њихова званична дужност није захтева-
ла њихов боравак у тој земљи. Наша влада у изгнанству прихватила је ово
мишљење.
Овде ваља напоменути, да према Норвешкој и Грчкој, Совјетска влада
је показала много мање увиђавности него према Југославији. Посланства те
две земље примила су ноте о отказу гостопримства без икаквог претходног
обавештавања или састанака.
Нама је отказ био саопштен усмено, на састанку Вишински–Гаврило-
вић, а штампа о свему томе није ни говорила. Ова је увиђавност свакако би-
ла више потребна Совјетима него нама, јер би објављивање отказивања го-
стопримства Југословенима, са којима су били потписали уговор о прија-
тељству једва месец дана раније, имало врло неповољан одјек, мада се сам
факат није могао дуго држати у тајности.
Евакуацију је требало материјално припремити и то утолико више што
је у међувремену у Москву стигло особље наше дипломатске агенције у
Братислави, које је због прекида односа Словачке са Југославијом било при-
морано да напусти ту земљу.
На дан 2-ог јуна 1941, после непуних једанаест месеци боравка у Со-
вјетском Савезу, чланови првог југословенског посланства у СССР отпуто-
вали су за Турску као приватна лица.17 У Москви су остала два чиновника
са породицама, због болести.
Тако се завршила прва фаза дипломатских односа између Југославије
и Совјетског Савеза. Друга фаза почела је неколико недеља касније, после
напада Немачке на Совјетски Савез, кад је совјетска влада саопштила југо-
словенској влади да ова може поново отворити своје посланство у Москви.
Др Вукадин Милетић,
бивши писар југословенског посланства у Москви
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.