bleja
12-09-2009, 10:18
APOFATIZAM KAO TEOLOGIJA NEPOZNANjA
Apofaza kao negiranje i kao odricanje
Mogli bismo, na pocetku, definisati apofatizam kao nadilazenje zahteva “objektivnog” odredjenja istine, kao odricanje da istinu iscrpimo u njenoj definiciji. Nadilazenje i odricanje ovde ne oznacava odbacivanje ili previdjanje poznajnih mogusnosti koje predstavlja logicka formulacija znanja. Apofatizam se ne poistovecuje sa iracionalizmom, sa nezainteresovanoscu za zakone pravilnosti u formulisanju znanja - posto ti zakoni predstavljaju mogucnost da se znanje ucini opstim i da se u njemu zajednicari. Takodje, apofatizam se ne moze "pobrkati" sa individualistickim misticizmom, sa cuvstvenim izvesnostima koje ne pruzaju istinsku zajednicu. Apofaticki put ili stav pretpostavlja prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije - prihvatanje, npr. i puta potvrdjivanja i puta negiranja - kao mogucnost eventualnog znanja. Upravo to naglasavanje eventualnosti znanja razlikuje apofatizam od svakog pozitivizma znanja, odnosno, od svakog oblika apsolutizacije zakona ili pretpostavki o obaveznoj verodostojnosti saznajne formulacije.
Prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije od strane teoloskog apofatizma ranohriscanskog Predanja, oznacava i istinsko polaziste kasnijih (na srednjevekovnom Zapadu) odstupanja od ovoga Predanja. Apsolutizacija jedne prirodne teologije (theologia naturalis) kao logike potvrda i jedne negativne teologije (theoligia negativa) kao logike negiranja, otkriva krizu teoloskog apofatizma u prostoru zapadnog hriscanstva, odnosno, istorijski razvoj saznajnih mogucnosti u efikasne metode za pristup obaveznim istinama.
Karakteristika zajednickog polazista je u tome da, kako grcko-istocno insistiranje na ranohriscanskom apofatizmu, tako i zapadno-srednjevekovno odstupanje od njega, crpe potkrepljenje ili razjasnjenje svog gnoseoloskog stava, iz osnovnog teksta istocnog apofatizma, iz Areopagitskih spisa. Prema tome, prirodno je da i svako preispitivanje problema teoloskog znanja zapocne od teksta Areopagitskih spisa.
Najkakrakteristicniji predstavnici danasnjih tzv. "sistematskih" teologa zaista se slazu u konstataciji da je zapadna sholasticka i neosholasticka teologija nasla svoje uporiste u Areopagitskim spisima sa namerom da definise nekakvu analogijsku mogucnost znanja Boga, odnosno, trostruki put poznanja (via triplex): put apstrahovanja ili negiranja (via negationis), put nadilazenja (via eminentiae) i put uzroka ili potvrda (via causalitatis ili affirmationis).
Definisanje ovih triju mogucnosti saznanja ima svoje teorijsko polaziste u Aristotelovom ucenju o analogiji bica (analogia entis). Aristotel je koristio pojam analogije da bi definisao bice kao jedinstvo ili logos razlika. Analogija predstavlja jedan odnos "prema logosu", na dole i na gore, koji pretpostavlja slicnosti i razlike bica u odnosu prema njegovoj datoj poznatoj sustini. "Bice se naziva na vise nacina a prema jednome i jedinome naziva se priroda i to ne jednoimeno". Bice, kao jedinstvo razlika, uvek se definise analogno jednom principu koji predstavlja odrednicu svake razlicitosti prema kakvoci, po kolicini, po mestu, po vremenu, po odnosu, ali i uvek analogno svojoj datoj sustini - "prema logosu sustine". Npr. covek i beslovesna zivotinja zajednicki ucestvuju u sustini zivoga bica, a to ucesce odredjeno je slicnostima i razlikama u analognom odnosu.
Aristotel, medjutim, nije prosirio upotrebu analogije sa ciljem da definise i bitijnost bica, odnos prema Bitiju. Jednom takvom prosirenju najpre pristupaju sholastici i koriste analogijsku relaciju bica i Bitija da bi definisali Bitije polazeci od bica, i da bi dospeli do poznanja Tvorca (istinitog Bica) preko poznanja stvorenih stvari. Prema ucenju sholastika, svet kao tvorevina poseduje analognu slicnost sa Tvorcem, slicnost koja pretpostavlja i analognu neslicnost. Ono sto nazivamo "transcendentnoscu" Bozijom predstavlja nekakvo "nadilazenje" kategorija koje odredjuju fizicku stvarnost, ali to nadilazenje pretpostavlja postojanje jedne, u svakom slucaju analogne, neslicnosti Boga i sveta.
Apofaza kao negiranje i kao odricanje
Mogli bismo, na pocetku, definisati apofatizam kao nadilazenje zahteva “objektivnog” odredjenja istine, kao odricanje da istinu iscrpimo u njenoj definiciji. Nadilazenje i odricanje ovde ne oznacava odbacivanje ili previdjanje poznajnih mogusnosti koje predstavlja logicka formulacija znanja. Apofatizam se ne poistovecuje sa iracionalizmom, sa nezainteresovanoscu za zakone pravilnosti u formulisanju znanja - posto ti zakoni predstavljaju mogucnost da se znanje ucini opstim i da se u njemu zajednicari. Takodje, apofatizam se ne moze "pobrkati" sa individualistickim misticizmom, sa cuvstvenim izvesnostima koje ne pruzaju istinsku zajednicu. Apofaticki put ili stav pretpostavlja prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije - prihvatanje, npr. i puta potvrdjivanja i puta negiranja - kao mogucnost eventualnog znanja. Upravo to naglasavanje eventualnosti znanja razlikuje apofatizam od svakog pozitivizma znanja, odnosno, od svakog oblika apsolutizacije zakona ili pretpostavki o obaveznoj verodostojnosti saznajne formulacije.
Prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije od strane teoloskog apofatizma ranohriscanskog Predanja, oznacava i istinsko polaziste kasnijih (na srednjevekovnom Zapadu) odstupanja od ovoga Predanja. Apsolutizacija jedne prirodne teologije (theologia naturalis) kao logike potvrda i jedne negativne teologije (theoligia negativa) kao logike negiranja, otkriva krizu teoloskog apofatizma u prostoru zapadnog hriscanstva, odnosno, istorijski razvoj saznajnih mogucnosti u efikasne metode za pristup obaveznim istinama.
Karakteristika zajednickog polazista je u tome da, kako grcko-istocno insistiranje na ranohriscanskom apofatizmu, tako i zapadno-srednjevekovno odstupanje od njega, crpe potkrepljenje ili razjasnjenje svog gnoseoloskog stava, iz osnovnog teksta istocnog apofatizma, iz Areopagitskih spisa. Prema tome, prirodno je da i svako preispitivanje problema teoloskog znanja zapocne od teksta Areopagitskih spisa.
Najkakrakteristicniji predstavnici danasnjih tzv. "sistematskih" teologa zaista se slazu u konstataciji da je zapadna sholasticka i neosholasticka teologija nasla svoje uporiste u Areopagitskim spisima sa namerom da definise nekakvu analogijsku mogucnost znanja Boga, odnosno, trostruki put poznanja (via triplex): put apstrahovanja ili negiranja (via negationis), put nadilazenja (via eminentiae) i put uzroka ili potvrda (via causalitatis ili affirmationis).
Definisanje ovih triju mogucnosti saznanja ima svoje teorijsko polaziste u Aristotelovom ucenju o analogiji bica (analogia entis). Aristotel je koristio pojam analogije da bi definisao bice kao jedinstvo ili logos razlika. Analogija predstavlja jedan odnos "prema logosu", na dole i na gore, koji pretpostavlja slicnosti i razlike bica u odnosu prema njegovoj datoj poznatoj sustini. "Bice se naziva na vise nacina a prema jednome i jedinome naziva se priroda i to ne jednoimeno". Bice, kao jedinstvo razlika, uvek se definise analogno jednom principu koji predstavlja odrednicu svake razlicitosti prema kakvoci, po kolicini, po mestu, po vremenu, po odnosu, ali i uvek analogno svojoj datoj sustini - "prema logosu sustine". Npr. covek i beslovesna zivotinja zajednicki ucestvuju u sustini zivoga bica, a to ucesce odredjeno je slicnostima i razlikama u analognom odnosu.
Aristotel, medjutim, nije prosirio upotrebu analogije sa ciljem da definise i bitijnost bica, odnos prema Bitiju. Jednom takvom prosirenju najpre pristupaju sholastici i koriste analogijsku relaciju bica i Bitija da bi definisali Bitije polazeci od bica, i da bi dospeli do poznanja Tvorca (istinitog Bica) preko poznanja stvorenih stvari. Prema ucenju sholastika, svet kao tvorevina poseduje analognu slicnost sa Tvorcem, slicnost koja pretpostavlja i analognu neslicnost. Ono sto nazivamo "transcendentnoscu" Bozijom predstavlja nekakvo "nadilazenje" kategorija koje odredjuju fizicku stvarnost, ali to nadilazenje pretpostavlja postojanje jedne, u svakom slucaju analogne, neslicnosti Boga i sveta.