Pogledaj Punu Verziju : Život i priključenija - Dositej Obradović
Дoситej Oбрaдoвић
Дoситej Oбрaдoвић je рoђeн oкo 1739 y Чaкoвy. Oстao je бeз рoдитeљa, шкoлoвaли сy гa рoђaци. Mлaди Димитриje биo je врлo мaрљив ђaк и читaлaц црквeнe литeрaтyрe. Дeчaк сe тoликo зaнeo литeрaтyрoм дa je пoчeo пoмишљaти дa сe пoсвeти aскeтскoм живoтy. Дa би гa oдвojилa oд тaквих књигa и врaтилa ствaрнoсти, рoдбинa гa дaje дa изyчи зaнaт. Дeчaк je тoликo биo зaнeт мислимa o aскeтскoм живoтy дa je нaпyстиo зaнaт и пoбeгao y мaнaстир Хoпoвo, зaкaлyђeриo сe и дoбиo мoнaшкo имe Дoситej. У мaнaстирy je њeгoв вeрски зaнoс oдyдaрao oд нaчинa живoтa мaнaстирских љyди. Игyмaн мaнaстирa Teoдoр Mилyтинoвић oдврaћao je дeчaкa oд вeрскoг зaнoсa и yпyћивao гa нa дрyгaчиjy литeрaтyрy и нayкy. Дoситej сe пoлaкo трeзниo, пoчeo je дa читa литeрaтyрy истoриjскoг кaрaктeрa, Eзoпoвe бaснe, Зaкoник цaрa Дyшaнa. У њeмy сe сaдa jaвљa жeљa зa пyтoвaњeм дa би штo вишe видeo, прoчитao и нayчиo. Рaдoзнao дyх и жeдaн нayкe и знaњa, Дoситej сe oтиснyo y свeт 1761. гoд.: њeгoвa пyтoвaњa трajaлa сy чeтрдeсeт гoдинa - живиo je и рaдиo, yчиo и стyдирao, прeвoдиo и писao y мнoгим зeмљaмa и грaдoвимa. Пo вишe гoдинa прoвoдиo je нa Kрфy, Бeчy, Брaтислaви, Пaризy, Лoндoнy,итд.
Дoситejoвa пyтoвaњa и стрaнствoвaњa нисy билa бaш yгoднa. Пyтoвaњa и живoт y сaмe изискивaлa сy мaтeриjaлнa срeдствa. Сaм их je oбeзбeђивao рaдeћи кao физички рaдник, yчитeљ, лeктoр, кoрeктoр, бeсeдник, прeдaвaч y вojнoj aкaдeмиjи. Пoстao je пoлиглoтa: нayчиo je клaсичнe jeзикe грчки и лaтински, нoвoгрчки, нeмaчки, eнглeски, фрaнцyски, рyски, aлбaнски, рyмyнски, тaлиjaнски.
Дoситej je вeoмa плoдaн писaц. Нaписao je мнoгoбрojнa дeлa кao Kao šтo сy :
"Писмo Хaрaлaмпиjy", 1783.
"Живoт и прикљyčeниja" , 1783,1788.
"Сoвjeти здрaвoг рaзyмa", 1784.
"Бaснe", 1788.
"Пeснa o избaвљeњy Сeрбиje", 1789.
"Сoбрaниje", 1793.
"Eтикa", 1803.
"Пeснa нa инсyрeкциjy Сeрбиjaнoв", 1804.
"Meзимaц" , 1818.
"Иžицa", 1830.
Први дeo живoтa
-сaстojи сe из пoглaвљa y кojимa сe oписyje рoђeњe, рoдитeљи, yjaк, дeтињствo, зaнaт, бeкствo y мaнaстир Хoпoвo. Oвo свoje кaзивaњe Дoситej чaс нaзивa "истoриja" чaс "дoживљaj". Дeтaљнo припoвeдa o свим пojeдинoстимa нajрaниjeг дeтињствa, aли je тo припoвeдaњe прoжeтo мoрaлним кoмeнтaримa , сaвeтимa рoдитeљимa и читaoцимa, кoмeнтaримa свeгa штo oписyje. Свaкo пoглaвљe зaвршaвa сe eсejистичкo-филoзoфским сeгмeнтoм сa идeoлoшкoм критикoм мaнaстирa , мoнaхa и сyjeвeрja или пaк излaгaњeм сoпствeних идeja o слoбoднoм мишљeњy, вaспитaњy пojeдинцa и прoсвeћивaњy нaрoдa. Taкo сe свaкa цeлинa oвoг дeлa живoтa мoжe пoдeлити нa двa дeлa - припoвeдни и рeфлeксивни сa нaрaвoyчeниjeм.
I ДEO
Дeтињствo - првo бeкствo
Двaнaeст бaтинa - yсиjaнo гвoжђe
Kaпaмџиja и тргoвaц - дрyгo бeкствo
Пoчeтaк мojeгa пyтoвaњa
У срeмскoм рajy
Дрyги дeo живoтa
- oписyje истoриjy кoja зaпoчињe "бeкствoм из рaja", из Хoпoвa, пa свe дo бoрaвкa y Лajпцигy, гдe ћe зaпoчeти издaвaњe свojих књигa. У чeмy сy прикaзaни сви oни дoгaђajи кojи вeзyjy млaдoг Дoситeja зa oвaj свeт нaспрaм oнoг y кojeм je дo тaдa живиo. Игyмaн oвoгa мaнaстирa Teoдoр Mилyтинoвић глaвни je кривaц yпрaвo зa тaквo нeштo, нaимe oн гa oдврaћa y нeкoj мeри oд свих дo тaдa пoзнaтих књигa o мaнaстирy, вjeри и дрyгим нeмaтeриjaлним тj дyхoвним ствaримa кojимa сe oн и биo пoсвeтиo.Tjeрa гa дa пyтyje и yпoзнaje нoвe oбичaje, jeзикe, љyдe- yoпштe итд.
II ДEO
Бeкствo из рaja
Нa Kрфy - прeкo мeрe ситнo
У шкoли нoвoг Сoкрaтa - ниje oдвeћ ситнo
Шeст рaдoсних и кoрисних гoдинa y Бeчy
У Eнглeскoj - ни сa ким сe виše нe приjaтeљити
Koлимa прeкo три и пo хиљaдe килoмeтaрa
Život i priključenija
U predgovoru govori da je delo posvećeno srpskom narodu da ga prosveti i pouči, da ga uputi u život ostalih kulturnih naroda Evrope. Ističe kao najvažnije vaspitanje omladine u zdravom racionalističkom duhu. Najavio je svoje delo biografsko pisano u dva dela, želeo je da mladi pođu putem prosvete odmah, a ne da kao on gube najlepše godine u manastiru. Izneo je oštru osudu manastirskog života koja je u delu u toliko snažnija jer je izriče sam tumač koji kaže da manastiri treba da budu na korist naroda za prosvećenje, a ne za zaglupljivanje.
U delu ima mnogo lirskih momenata, u kojima se zapaža mlada i osetljiva duša Dimitrija Obradovića. Dirljivi su opisi opraštanja od groba majke i sestre Julijane kao i opis rodnog sela njegove majke(sentimentalno-preterana osećajnost).
Racionalizam proističe iz velike ljubavi prema srpskom narodu i iz dobro poznatih savremenih prilika. Za njegov rad je značajno zalaganje za narodni jezik i štampanje knjiga. Njegove reči su bile da su narodu potrebne knjige, a ne zvona i praporci.
Dositejev značaj
Dositejeva uloga u razvitku srpske književnosti je u znaku manifesticaje strukturnog a ne vrednosnog načela. Ona prevazilazi i vrednost njegovog dela i opseg njegovog dejstva na čitalačku publiku. Ako novu srpsku knjizevnost shvatimo kao jedinstvenu strukturu, Dositej je nesumnjivo svojim delom udario temelje i dao prve konture toj strukturi. Pošto su poređenja sa Vukom gotovo opšte mesto dositejevske literature, poslužićemo se i sami tim poređenjem, ne radi isticanja prednosti bilo jednog bilo drugog, nego radi boljeg uočavanja osobenog mesta, značaja i uloge koju je svaki od njih imao u našoj književnosti. Dositejev primarni značaj nije u pojedinačnim rezultatima koje je postigao. Njegov veliki i jedinstveni značaj u novoj srpskoj kulturi je u tome što je on zasnovao nauku kao takvu i knježevnost kao takvu-oba pojma uzamam u njihovom modernom značenju, onom značenju koje je Dositej utemeljio i koje je ostalo u bitnome da važi do danas- što je na srpskom jeziku, nesavršenom kakav je bio njegov ali ipak srpskom u osnovi, stvorio nauku i književnost kao forme pisane reči.
Jovan Deretić
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Доситеј је свој књижевни рад започео причом о свом животу, а и касније се више пута у текстовима друкчијег карактера враћао на своје доживљаје и искуства. Пуни наслов његове прве и главне књиге гласи: Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат (1783). Она обухвата Доситејево детињство и рану младост, раздобље у којем су се одиграла два важна обрта у његовом животу: бекство у манастир и бекство из манастира у свет. Друга књига овог дела наставља се непосредно на прву. Она говори о тридесетак наредних година ауторова живота, испуњених понајвише путовањима по нашим крајевима и страним земљама. Како је писац није насловио, један каснији издавач дао јој је наслов Путничка писма.
Као књижевно дело Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и доста оскудно у изношењу појединости из ауторове спољашње и унутрашње историје, недовољно поуздано у историјским чињеницама и хронологији, ово дело, у ствари, доноси у аутобиографском оквиру широку експликацију Доситејевог просветитељског учења примењеног у српским условима. У основи прве "части" дела налази се прича о младићу на животној раскрсници. Својим способностима и духовним тежњама он високо одскаче над околином и зато се не може задовољити старим утабаним стазама већ тражи нови пут. Под утицајем лектире он бежи у манастир, међу калуђере, у жељи да се посвети.
Пошто схвати да је погрешио, спрема се да бежи и из манастира и да пронађе нови пут. У односу на традицију дело се јавља као антитеза доминантном жанру старе књижевности, светачком житију, и на неким местима прелази у директну критику тог жанра. У перспективи даљег развоја наративне прозе у нашој књижевности, оно се, као што ћемо даље видети, јавља као увертира у роман, који представља основну наративну врсту нове књижевности. Али главна намера пишчева није ишла на руку романескним могућностима садржаним у теми, иако их је аутор, по свој прилици, био свестан. Основно становиште из којег произилази структура дела није романсијерско супротстављање стварности идеалу него проповедничко и есејистичко супротстављање једног идеала другом идеалу, једног става другом ставу.
То становиште није спонтано и несвесно, оно је израз унапред постављеног програма. У предговору делу Доситеј каже: "нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намјереније моје књиге". Да би то постигао, он обећава да ће у свакој прилици давати "наравоучитељна назнаменованија и полезне ко управљенију житија совјете и настављенија". Тај свој став касније је још више прецизирао, истакавши да је у том делу имао "два поглавита намјеренија: прво - показати бесполезност манастира у општеству, а фторо - велику нужду науке". И заиста, Доситеј се доследно држао те своје намере. Највећи број страница посвећен је расправљању о његовим омиљеним просветитељским темама, расправљању у коме критика манастира и величање науке представљају само два главна и супротна пола.
Кад се креће у сфери идеја, Доситеј није научник који је заокупљен само оним што хоће да саопшти, него проповедник који стално види пред собом публику којој се обраћа. Његов стил није безлични, дискурзивни стил научних и филозофских трактата него стил страственог проповедника; у њему су сално присутна два жива лица: лице човека који проповеда и лице публике којој се обраћа. То је реторички стил у коме је дошао до пуног израза Доситеј беседник, Доситеј читалац светих отаца, преводилац Јована Златоустог и некадашњи проповедник у далматинским црквама. Богата Доситејева реторика представља, као што је већ истакао Ватрослав Јагић у изванредном огледу Доситејева рјечитост, једну од главних стилских особина његовог дела узетог у целини. Она је нарочито значајна у Животу и прикљученијима, делу које је скоро у целини посвећено пропагирању нових идеја.
Реторика уноси у Доситејев местимично развучени, експликативни стил живу реч пуну унутрашње ватре, аутентичности и енергије, реч која уме да открије осетљиво место код читаоца, да га засмеје и забави неком духовитом досетком, шалом или занимљивом причом, после које долази обично озбиљно упозорење, савет или поука. Сентенциозно уобличене мисли, просветитељске крилатице и пароле, искре мудрости које треба да у души читалаца запале пламен истине представљају врхунац тога стила, неку врсту драмске кулминације Доситејеве реторике. Оне су расуте по разним страницама дела, сусрећемо их нарочито у говорима лица, али има и читавих тематских блокова који су састављени од низа сродних сентеција или сентенциозно интонираних мисли. Такав је онај део из Предисловија који почиње речима: "Губимо се на странпутицама, а чини нам се да смо на првом великом путу" а садржи мисли о неискорењивости старих обичаја, или онај пасаж из првог поглавља у коме износи своје мисли о васпитању.
Реторика није једини начин којим се Доситеј служи да би читаоцу приближио истине које проповеда. У првом делу Живота и прикљученија у улози проповедника не појављује се само Доситеј него и многа лица која су приказана у делу. То су или обични људи из народа, какав је његов тетак Никола или, пак, представници калуђера који и сами жигошу мане свог сталежа. Иако ти људи казују углавном исте мисли које и Доситеј на другим местима сам казује читаоцу, у пишчевом поступку настају ипак радикалне промене. Уместо реторичког односа писац-читалац ту је литерарни однос писац-јунак-читалац. Писац се не обраћа непосредно читаоцу, већ се једна личност обраћа другој личности. Ту смо на прелазу између реторике и литературе. Говори личности су реторички елеменат, али су они дати у књижевном контексту као казивања одређених личности у одређеној ситуацији.
У том поступку треба разликовати два случаја: први, када се разни људи обраћају младом Доситеју и дају му савете и упутства за живот, и други, када две или више личности расправљају о темама општијег карактера. У првом случају су говори уметнути, а најразвијенији и најважнији говор је о науци хоповског игумана Теодора Милутиновића. Ти говори су мотивисани конкретном ситуацијом у којој се налази Доситеј - јунак дела, али мисли које су у њима исказане имају општији дидактични смисао. У њима се не обраћа само нека од личности младом Доситеју него и Доситеј - писац своме читаоцу. Ти говори су један од начина књижевног уобличавања просветитељско-педагошке теме дела. У другом случају имамо уметнуте дијалоге, које треба разликовати од дијалога уобичајених у приповедним делима, дијалога каквих има и у овом и у осталим Доситејевим делима. Реч је овде о дијалогу као посебном литерарно-филозофском жанру чији је зачетник Платон.
. У првом делу Живота и прикљученија унесена су два таква дијалога: дијалог у закључку дела између Доситеја и Грка Зилотија и дијалог у трећем поглављу дела који воде разна лица на гозби код једног темишварског трговца. У првом случају дијалог служи само као техничко средство за развијање пишчевих идеја; личности које учествују у разговору су без одређене физионимије, сижејна ситуација у којој се разговор води је рудиментарна. У другом случају, међутим, то је прави дијалог платоновског типа. У њему је приказано како одређене, живе личности у одређеној ситуацији расправљају о темама од општег, филозофског значаја. Ту имамо, дакле, не само идеје него и карактере и сижејну ситуацију. Та ситуација у којој се разговор води иста је као у најпознатијем Платоновом дијалогу: гозба, која као и код Платона, има не само физичко него и духовно значење. И тема подсећа издалека на Платона.
Доситеј расправља о питању монашког целибата и тим поводом излаже своју рационалистичку теорију брака и љубави. Платонов утицај се огледа и у Доситејевом поступку. Свака личност прилази теми са свог становишта, карактери учесника у дискусији јасно су издиференцирани, ситуација је живо оцртана. На Платона највише опомиње Доситејев смисао да у озбиљно расправљање удене детаље пуне непосредног живота, да пружи истовремено идеално и комично, хумор и патетику, полушаљиви тон духовитих конверзација и страствено доказивање истине. Има једно место у дијалогу на коме је приказано како је Епископ Георгије Поповић, Сократ тог Доситејевог "симпосиона", помоћу сократовске бабичке вештине у извлачењу истине из противника, направио обесну шалу са Архимандритом бездинским, довевши га до закључка да мора или да се ожени или да се даде ушкопити. Ерупција смеха и галаме коју је изазвала ЕпископоЂа шала и Архимандритова збуњеност, приказана је са снажнијим реализмом и изразитим смислом за комично сликање карактера и ситуација.
Расправљање о идејама различитог карактера, као и поуке и савети које Доситеј даје читаоцу било непосредно било преко својих јунака, чине неку врсту просветитељско-философске надградње која се уздиже на наративној основи његове аутобиографије. Доситеј, наиме, излаже своје идеје и даје поуке поводом својих доживљаја више него помоћу њих. Отуд самосталност у развоју идејног елемента у делу, отуд такође и могућност самосталног развоја мемоарског, наративног елемента. Као што су у Баснама на једној страни самосталне приповедне целине, басне, а на другој страни наравоученија, састави есејистичког карактера који се развијају поводом басана али и независно од њих, тако је и у првом делу Живота и прикљученија, с једне стране, мемоарски, наративни елеменат, а с друге - идејни, философски елеменат који се развија поводом првог, али га не апсорбује у себе нити се он у њему раствара.
Том самосталном развоју једног и другог елемента највише дугујемо стилско богатство и разноврсност Доситејевог дела.
Развој наративног елемента у знаку је две различите, чак и супротне стилске тенденције: једна је реалистичко-хумористичка, а друга сентиментално-поетска. Обе се јављају као видови превазилажења сувопарног мемоарског извештавања. Има доста места у делу на којима Доситеј сасвим сумарно, фактографски, без приповедачке рељефности извештава о оном што му се догађало. Али чим дође до неког занимљивијег тренутка, он уме да застане и да га осветли са више карактеристичних појединости. На тај начин у његовом тексту настају мале наративне целине затвореног, анегдотског типа, какве су нпр.: комична епизода о Доситејевом бекству у грчку школу, његов први сусрет са хоповским калуђерима, сцена у којој прича како је свог игумана изненадио одличним читањем, или она у којој је приказан долазак у манастир горопадне мајке његовог друга Ника и др. Основно стилско обележје тих наративних медаљона, расејаних по разним местима његовог дела, јесте комично, хумористичко приказивање, карактера и ситуација.
Доситеј је први наш писац хумориста, први наш човек који је умео не само да моралише поводом разних порока и мана него и да се слатко насмеје људским слабостима и недостацима. Његов хумор је различитог квалитета. Најчешће је благ и добродушан, пун симпатије за човека и његове ситне мане и слабости, али има и тренутака безбрижне игре и раздраганости, као нпр. у већ поменутој сцени са Епископом Георгијем и Архимандритом бездинским. Или други један пример. Доситеј описује долазак у манастир разјарене жене која тражи свог сина, као да је у најмању руку реч о некој непријатељској најезди. Сви калуђери су се посакривали, само се неки Дионисије Хорваћанин, "речит човек и одвећ дрзостан", усудио да "сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком предусретне; но нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео.
Таква је то Амазонка била да би на сто Дионисија ударила. Кад ова своју вику подвостручи и подигне, рекао би чисто да се упали манастир и планине наоколо затутњају".
Доситејев хумор, безбрижан и поетски разигран у овој сцени, добија оштрије, више комочне тонове кад су предмет смеха моралне деформације људске природе. Стари богомољац Дима из једне епизоде дела изгледа као личност створена за комедију. Цео његов карактер је у знаку једне доминантне страсти, претеране верске ревности. Ту његову комичну настраност Доситеј оцртава са неколико изванредно одабраних појединости:
"Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута пре правила и пре него би се црква отворила, пред црквени врати стајало би га вика, и љуто би грчки псовао и ружио попове што закашњавају... Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали, него да им је који најбогатији оборкнез умро; тако им је био додијао и хака дошао. "Благослови, душе", "свете тихи", "Сподоби господи" и "Ниње отпустајеши", то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било".
На комичне згоде старог богомољца Доситеј надовезује не мање комичну причу о једној авантури свог детињства. Пошто је из псовки и молитава старца Диме научио прве грчке речи, Доситеј је добио силну жељу да учи грчки језик. Чим му се указала прилика, он је напустио своју српску и побегао у грчку школу. Али то га је скупо стајало. Сутрадан је насилно приведен у своју стару школу те му је учитељ, док су га четворица ђака држала на клупи "протегнута као воловску кожу", одвалио "једну дужину удараца".
Наведеним примерима могли бисмо додати још читав низ других, али и они су довољни да покажу да је Доситеј не само проповедник и дидактичар него и приповедач са изразотим смислом да уочи оно што је смешно у људским наравима и поступцима, и да је хумор једна од главних стилских одлика његовог дела.
Насупрот том приповедачком, хумористичко-реалистичком стилу развија се друга стилска тенденција дела, коју смо назвали сентиментално-поетском. Кад говори о блиским људима, о мајци и рано умрлој сестри или о пријатељима, Доситеј се сав предаје осећањима и од хумористички настројеног приповедача постаје разнежени, "чувствителни" песник. На мајчином гробу његова чувствителност прелази у делиријум. Он пролива потоке суза, присутни чобани га теше, мада ни сами не могу да зауставе сузе. У сећању обнавља идиличну слику детињства када је по ливадама трчао за јагањцима итд. У таквим приликама Доситеј се не обраћа разуму читаоца, како то иначе чини, него његовом "чувствителном срцу": "Ко има срце чувствително може помислити како ми је било", "Го ворим за оне који имају срце чувствително".
Његова аутобиографија постаје на тим местима оно што је Русоова у целини: исповест осећајне душе. Поред снажног породичног осећања које прожима те пасаже, у њима се појављује и осећање за природу, егзалтација пред њеним лепотама као што је култ природе карактеристично за сентиментализам. Књижевни резултат тог осећања су поетски описи природе, пејзажи, што налазимо и код Доситеја. Најразвијенији је опис околине Хопова, опис који је сав прожет лирским пантеистичким осећањем природе. Навешћемо један одломак из њега:
"Виноград до винограда, окићени и накићени с свакојаки плодовити дрвеси, брдо над брдом, и холм над холмом као да се један на другог драгољубно наслонио, и као да је један сврх другог своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати".
У том опису је и Доситејева мисао о хармонији и универзалној љубави која влада у природи а треба да влада и међу људима. Песникова мисао и осећање постали су интегрални део слике. Ту је превладана она дихотомија мисли и слике, поуке и примера басне и наравоученија, карактеристична за цело Доситејево дело. Као што се идејни, философски елеменат развијао у правцу литературе, да би нашао најпогодинији израз у прелазним облицима као што су: беседа, дијалог, есеј, тако се и мемоарски, наративни елеменат развија у правцу одређене идеје, одређене философије, тако да настају слике и призори изграђени према идејама које су на другом месту експлицитно изложене.
Доситејева аутобиографија је, дакле, у стилском погледу сложено и слојевито дело. У њему постоје три разнородна и међусобно самостална стила: реторички, приповедачки и поетски, и три различита писца: проповедник, приповедач и песник. Свака од тих стилских тенденција присутна је како у првом тако и удругом делу аутобиографије, али у различитој мери и у различитим односима. На тим разликама заснива се и различит књижевни карактер и структура једног и другог дела, као и њихова самосталност.
У првом делу Живота и прикљученија, као што је већ речено, идејни елеменат има превагу над аутобиографским. Доситејево причање стално се прекида поукама, саветима, проповедима, есејистичким и дијалошким расправљањима, због чега у делу нема правог приповедачког континуитета. Уместо да пружи целовит приказ једног раздобља свог живота, Доситеј се са посебним пажњом задржао само на појединим моментима из њега, да би поводом њих развио свој просветитељски програм. На тај начин дело се разбија у неколико самосталних тематских целина, од којих свака на посебним примерима и помоћу нових аргумената развија његове темељне мисли. Таквих целина има шест; Доситеј их је сам издвојио и дао им свима, изузев првој, и посебне наслове. Најобимније од тих основних целина су: прва, у којој је обухваћено Доситејево детињство и младост до његовог покушаја да са игуманом Дечанцем побегне у Турску, трећа, која носи наслов Како сам постао капама?ија и трговац а односи се на Доситејев боравак у Темишвару, пета - Ево ме међу калуђери; што сам тражио, то сам и нашао - која је посвећена Доситејевом боравку у Хопову, и шеста, која носи наслов Закљученије прве части.
Шести одељак је изван аутобиографских оквира првог дела Живота и прикљученија. Доситеј је ту у тобожњем разговору са Грком Зилотијем резимирао и заокружио своју критику манастира и пропаганду науке. У трећем делу који је најобимнији у књизи, аутобиографски елеменат је само оквир ономе што чини праву садржину тог одељка - великог дијалога у коме главну реч има Епископ Георгије и у коме учествује још неколико лица, али не и Доситеј који је, помешан међу слуге, само слушао. Основну тезу свог дела о некорисности манастира и нужности науке Доситеј је ту развио на широкој основи своје просветитељске философије, давши темељну историјску и социолошку критику монаштва, као и низ методолошких савета који се тичу науке и слободног, критичког мишљења. Највише аутобиографског има у првом и петом одељку, али се и у њима причање стално прекида саветима, поукама и критикама које писац излаже или непосредно, у своје име, или кроз говоре других лица. Теме су исте као и у другим одељцима: манастири, наука, васпитање деце, светачка житија итд. Према томе, четири највећа одељка књиге чине четири главне тематско-композиционе целине у којима је основна теза дела сваки пут на други начин развијена и доказана.
Другачијег су карактера два друга одељка - други и четврти. Они су обимом најмањи, те, постављени између великих целина, и један и други изгледају као нека врста интермеца. У њима је аутобиографски елеменат приповедачки много развијенији него у осталима. Паука и проповеди има и овде, али оне нису у средишту пажње већ су то пишчева непосредна преживљавања.
У првом одељку који носи наслов Почетак греческе књиге испричана је већ поменута епизода о Доситејевом самовољном одласку у грчку школу. То је мала педагошка приповетка са поучном поентом да понекад треба прибећи и батини како би се непослушна деца извела на прави пут, дата у ведром, шаљивом тону са комичном ликом старца Диме у позадини. Поред педагошког и хумористичког елемента, у тој епизоди откривамо још један моменат карактеристичан за Доситејево дело у целини: његов доживљај културе. Први додир са грчким језиком, прва грчка слова која је чуо изазивају силно усхићење у његовој детињој машти. Изгледа му да је то све некада знао па затим заборавио, па се сада поново сећа. "Као да је душа моја пре много хиљада година у ком Питагоровом ученику била, и као да је знала једном златни и слатки Сократов и Омиров језик..." Доситеј користи старо питагоријско учење о сељењу душе и хуморески поређења да би поетски изразио осећање које су у њему изазивали знаци непознатог језика.
За разлику од епизоде о бекству у грчку школу, за коју је битан Доситејев доживљај културе, у другој епизоди, чији је наслов Почетак мојега путовања, дошли су до изражаја његово породично осећање и његов доживљај свакодневног живота и природе. Доситеј прича како је на путу од Темишвара за Хопово свратио у родно село своје мајке, како је посетио гробове мајке и сестре и дуго их обливао сузама, како је затим наставио пут кроз прекрасне пределе у којима је сусретао људе предусретљиве и добре. Епизода се завршава поетским описом Фрушке горе и Хопова и панегириком природи и животу који је у сагласности са природом. Насупрот ведром, хумористичком тону грчке епизоде, овде, као што је већ истакнуто, доминира сентиментално-поетски тон који на неким местима има примесе елегично-трагичног, а на другим идилично-рустикалног осећања. То је мала сентиментално-исповедна прича о путовању од Темишвара до Хопова.
На тај начин, први део Живота и прикљученија, и поред тога што почива на две тематске тенденције: аутобиографској и просветитељској, и на три стилске тенденције: реторичко-есејистичкој, реалистичко-хумористичкој и сентиментално-поетској, има одређену унутрашњу целовитост и кохерентност јединствене књижевне структуре у којој све те тенденције имају своје место и функцију.
Други део Живота и прикљученија кад се упореди са првим, кад изгледа кудикамо једноставнији, али у чисто књижевном смислу привлачнији и занимљивији. У њему је приказан Доситејев живот од бекства из Хопова до 1788, кад је дело штампано (у додатку Басана). Како су ту описана Доситејева путовања по разним земљама, то овај део има и карактер путописа. Дело је дато као збирка од дванаест писама анонимном, вероватно измишљеном пријатељу. Оно је, према томе, нека врста писама путника, путничких писама. Доситеј је њиме постао родоначелник доминантног путописног жанра у српској књижевности, путничких писама чији су представници Љ. Ненадовић, Ј. Дучић, И. Секулић и др. Али као аутобиографија и као путопис, други део Живота и прикљученија је особено дело. У њему је Доситејев живот приказан само у најкрупнијим потезима, док се његов духовни развој једва назире из њега. Ни у путописном и документарном смислу дело не пружа много.
Изузев неколико момената, као што су описи острва Хиоса, катедрале у Стразбуру, кентеберијске опатије, у њему има веома мало података о земљама и градовима у којима је Доситеј боравио. Карактеристичне су реченице о Паризу; уместо да каже како је видео и доживео Париз, он упућује читаоца на један туристички водич, наводећи чак и његову цену.
Као и у првом делу, и у другом полази од одређене тезе, само што овде није у питању идеја просветитељског карактера него морална, сентиментална идеја. Он је сам указао на њу у кратком предговору. Његова главна намера у овом делу је да преда "вечном воспоминанију потомков" имена својих пријатеља и доброчинитеља који су му излазили у сусрет за његова странствовања. Књига је требало да буде споменик пријатељства и захвалности, споменик доброти људској. Тој тематкој оријентацији Доситеј је докраја остао веран. Цело његово дело је у знаку слављења солидарности, пријатељства и љубави међу људима. Сећање на некадашње пријатеље изазива у њему најнежнија осећања. За једног учитеља из Смирне каже: "учини ми се као да неко божанство из њега говори", а за другог који се звао Хрисантос: "Хрисантос значи златни цвет, но овога је чловека душа тако блага, слатка и добра била да је достојан био звати рајски, небески, божји цвет". За своје пријатеље из Далмације има ове речи: "Сви су ми они тако добри и мили били да није могуће словом њихову благост и доброту описати".
Такви примери могу се наћи скоро на свакој страници његовог дела. На једном месту он каже да је срећна околност што се родио као сиромах, јер да је био богат, не би могао да упозна највеће богатство - љубав и доброту људску. Овом тематском оријентацијом може се објаснити несразмер у страницама које је Доситеј посветио разним земљама у којима је живео. Писма о грчким крајевима и о Енглеској су најопширинија зато што је у тим земљама оставио највише пријатеља и доброчинитеља. Цело ово дело је химна љубави према човеку, величање пријатељства и доброте људске. У њему је Доситеј изнео своја "достодолжна чувствованија к оним блаженим, великодушним и божијим на лицу земному људима". Дело се завршава цитирањем енглеског философа Бекона, односно његовог есеја о љубави, где он каже да у човеку постоји тајна склоност к љубави према другима, која, ако се не испољи према једном или према малом броју, испољиће се према многима. Међу овим другим, који нису имали најближе да на њих излију своју љубав али који су зато волели многе, све људе достојне љубави, Доситеј је нашао своје место.
У складу са том тематском оријентацијом развио се и стил дела. И овде, као и у првом делу, има поука и проповеди, али оне нису у првом плану, већ су потиснуте у позадину - оне су дигресивног карактера. Величање пријатељства и доброте дало је емоционални тон делу, те овде налазимо продужетак оне линије с којом смо се сусрели у оном одељку првог дела и коју смо назвали сентиментално-поетском. Више него иједно друго дело Доситејево, други део Живота и прикљученија приближава се духу европског сентиментализма. О тој блискости говори и његова епистоларна форма, карактеристична за овај правац. Доситеј велича природну врлину и једноставност обичног човека. Исту људску лепоту и племенитост открива и код својих далматинских познаника, чији је начин живота умногоме близак тзв. природном стању, и код образованих грађана које је сусретао и заволео у Лондону. Доситејева осећајност је стишана, идилична, радосна, оптимистичка, свеобухватна. Доситеј зна да помири разум и осећање, интелект и срце, рационализам и сентиментализам и да у свом књижевном делу оствари јединство ова два духовна правца Џ века, који су се иначе међусобно често сукобљавали и искључивали.
Поред реторичке и сентименталне компоненте, овде је богато заступљена и реалистичко-хумористичка стилска компонента. Необично је да се у једном писцу нађу удружени тако различити таленти и да се у једном делу, поред сентименталних идеализација и егзалтација човеком, налазе сасвим реалистички портрети и комичне сцене. Таквих сцена има у другом делу аутобиографије у већем изобиљу него и у једном другом делу Доситејевом. На пример: како је Доситеј на сеоској свадби у једном славонском селу водио верски диспут са једном задртом ђачином тако бучно "да се земља тресла", како је при доласку на Крф залутао у један женски манастир, како га је у Бечу најурио српски митрополит Јован зато што је дошао у незгодно време, пред ручак, како је провео весео дан у кући једног лондонског трговца са људима које је тек упознао. Али најлепша и најдуховитија од њих је несумњиво сцена са пољским прелатом у којој Доситеј на помамном мору води са својим преплашеним сапутником разговор пун добродушног хумора али и својеврсне животне философије, ведре и оптимистичке, у духу следеће максиме: "При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо" (Џ писмо).
Иако пише о себи, Доситеј се не бави само собом. Битна одлика његове аутобиографије је окренутост другима и другоме, људима и идејама. Све је код њега, међутим, дато кроз призму личног искуства и личних односа. Доситеј као средишњи и најживљи лик књиге остварује се у сталној комуникацији с другима, као јунак с другим јунацима, а као приповедач и проповедник с читатељима. Из тог дијалошког односа настала су два основна књижевна облика Живота и прикљученија, дијалог и писмо. Дијалог преовлађује у првој "части" као израз њене превасходне оријентације на идеје, а епистоларна форма друге "части" сасвим је у складу с пријатељским сећањима која јој дају печат.
Autobiografski roman, poučan roman – sa tezom. Deli se u dva dela. Prvi deo je dat u dijaloškoj formi i pisan je u obliku poučnog romana, a drugi deo je pisan u obliku pisma, epistolarna forma. Roman ima ispovedni karakter. Roman u pismima je omiljeni književni rod sentimentalizma.
Sentimentalizam svoju sliku sveta gradi na osećanjima, a ne na razumu. Osobine sentimentalizma su kult osećanja, kult prirode, kapitalizacija jednostavnog života u krilu prirde, suprotstavljanje sela gradu, prikazivanje porodičnog života, individalizam, ispovedni ton.
Književni žanrovi: porodični roman u epistolarnoj formi, opisne pesme, elegije, putopis, autobiografija u obliku ispovesti.
Zrelost se dokazuje i time što je čovek sposoban da sagleda razumno i pozitivne i negativne strane nekih pojava, dogadjaja.
Dositej (http://beleske.com/srpski-jezik/dositej-obradovic-pismo-haralampiju.html)se plaši odlaska u manastir Hopovo, al njegov strah je splasnuo kada je video da pred pored tridesetak kaludjera ima i dva mlada kaludjera.
Dositejeva osećanja: „krv mu se uzmutila“, odnos prema monasima, strahopoštovanje, strah od nepoznatih, strah od prihvatanja.
Portret igumana Teodora Milutinovića: list obraz, pogled, oči. Pomoću fizičkih osobina prikazane su karakteristične osobine.
ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA DOSITEJA OBRADOVIĆA
Došavši u manastir Hopovo mladi Dimitrije Obradović je tamo bio zamonašen i dobio ime po kojem je i danas poznat — Dositej. Međutim, ne našavši u manastiru duhovni mir, smutio se posve čitajući literaturu koja nije bila primjerena njegovom uzrastu i trudeći se da se na silu ''posveti''. Vrlo brzo je napustio takav način života, o čemu piše u svojoj autobigrafiji Životu i priključenijima. U drugom dijelu Života i priključenija Dositej u epistolarnoj formi govori o svojim putovanjima koja su uslijedila nakon odlaska iz Hopova
Najpoznatija ličnost 18. vijeka među srpskim književnicima i ljudima koji su se bavili javnim radom bio je Dositej Obradović. Rođen u varošici Čakovu u rumunskom Banatu, on je rano ostao siroče i otišao da živi kod strica. Još u najranijem djetinjstvu bio je sklon čitanju knjiga, naročito onih religioznog karaktera, zbog čega se u njemu s vremenom javila želja za monaškim životom. Emotivna nestabilnost koja se razvijala nakon smrti roditelja i obretanja u novom i nepoznatom svijetu, našla je svoj oslonac u Dositejevoj želji da ode u manastir i tamo pobjegne u neki drugi svijet od onoga za koj i je znao. Zaista, sa svega osamnaest godina odlazi u fruškogorski manastir Hopovo, a svoje tadašnje doživljaje i one koje će uslijediti opisuje u svom autobiografskom djelu Život i priključenija .
Dositejev boravak u Hopovu je potrajao svega tri godine. On je tamo bio zamonašen i dobio ime po kojem je i danas poznat — Dositej, dok mu je kršteno i svjetovno ime bilo Dimitrije. Međutim, ne našavši u manastiru ono što je mislio da će naći, smutio se posve čitajući literaturu koja nije bila primjerena njegovom uzrastu. Kako sam kaže: Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela da sam naš stari slavenski jezik privikao; a s druge strane bila su mi štetna, kao svima onima koji, najmanjega razumjenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnjenija i protivrečija, pak hode puni vetra, čineći im se da bog zna šta znadu. A ne umejući suditi i rasuždavati svrh onoga šta znadu, ništa ne znadu; ili bi mnogo pametniji bili da ne znadu ni ono što znadu, jer bi barem pri opštem človečeskom umu i razumu ostali, pak bi bili kao ostali ljudi. Otišavši iz manastira Dositej je ubrzo krenuo da opovrgava vrijednosti monaškog načina života i prosvjete i da se zalaže za prosv i jećenost druge vrste. Pošto je Dositej postao veliki autoritet među učenim Srbima i ostao to i do danas, takav njegov stav je doprinio da se ospori vrijednost tekovina cijele jedne civilizacije — monaške — koja je vijekovima stvarala srpsku kulturu i bila njen glavni nosilac i zaštitnik. Ipak, pod kraj života, već odavno skinuvši crne kaluđerske rize, on je zahtijevao da nakon svoj e smrti bude sahranjen kao kaluđer i ta želja mu je bila uslišena.
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА
КАД САН ПОСТАНЕ ЈАВА
Аутор:
Небојша Берец
Његово монашко име Доситеј дуже од два столећа неотуђива је својина нашег народа. Без њега бисмо били кудикамо сиромашнији
оситеј Обрадовић рођен је у Чакову, банатском селу које је након разграничења које је донео расплет Првог светског рата, остало с оне стране српске границе, у Румунији. У време његовог рођења, међутим, Чаково се налазило дубоко унутар граница монархије Хабзбурга. Година његовог доласка на свет остаје неизвесна, по свему између 1739. и 1744. Али, његов потоњи животни пут сасвим добро нам је познат па отуда ова почетна забуна остаје по страни. Крштен је као Димитрије Обрадович у родном месту где је почео и школовање.
Првобитна замисао да се припрема за свештеника одбачена је, па је упућен у Темишвар где је учио трговину и капамаџијски занат (прављење прекривача). Намера старатеља, пошто је Димитрије рано остао без родитеља, била је да се настави породична занатлијска традиција.
Али, љубав је нашег Димитрија одвукла на сасвим другачије путеве. Недоумице до Хиландара
Још као сасвим мали, занесен црквеном литературом, животима светих, тада уз богослужбене текстове и молитвенике најдоступнијим књигама међу Србима, Димитрије намерава да се посвети духовном животу и да крене у Метохију, у величанствену задужбину Стефана Дечанског. На крају, занесен тајанственим светом књига, јула 1757. године запутио се на Фрушку гору, у манастир Хопово, где је замонашен фебруара 1758. када је и добио монашко име Доситеј.
Тежио је узвишеном, опредељен за наглашени аскетизам у складу са духовним путем којим се запутио. Игуман Хопова Теодор Милутиновић делио је с нашим јунаком љубав и страст према књизи. Деценијама доцније Доситеј се присећао како је одушевљено читао историју „О разоренију Троје”, у рукопису, речима:
„Чинило би ми се као да помажем Ектору да победи Патрокла; и да са Ахилесом около града за оним трчим.”
Пошто је игуман Теодор, Доситејев саговорник, слушалац и учитељ, који као да није веровао да ће се његов ученик задржати у Хопову, напустио овај свет, незадовољан духовним и интелектуалним могућностима које му се у манастиру нуде, окружен неразумевањем, па изгледа унеколико и подсмехом, гладан вишег интелектуалног живота и жељан пробранијих саговорника, наш Доситеј напушта какву-такву сигурност фрушкогорског Хопова и креће у свет почетком новембра 1760. године.
Преко Славоније доспео је у Загреб где се извесно време посветио изучавању класичне антике. Знамо да је током 1761. године боравио у Петрињи, и да се потом посветио позиву учитеља у селима северне Далмације. Изгледа да га идеал монашког живота још није сасвим напустио пошто се септембра 1763. упутио у Хиландар. Након што се тај подухват због Доситејеве болести искомликовао, у том раздобљу он је, између осталог, рукоположен за јереја. Враћа се у околину Книна где, на молбу свештеника Аврама Симића, за његову најстарију кћи пише дело „Буквице”, свој први рад.
После краткотрајног боравка на Крфу, где је учио грчки и као свештеник служио тамошњим Србима официрима, зиму 1765–1766. Доситеј проводи на Светој гори, у Хиландару, што му је изгледа помогло да разреши неке животне недоумице. Године 1766. доспева у Измир (Смирна) у Малој Азији намеран да се посвети учењу код грчког филозофа Јеротеја Дендрина.
Несмирени путник
Већ тада је препознатљива његова основна тежња да се докопа какве озбиљне школе. У прво време изгледа да је помишљао на неку од духовних академија у Русији, највероватније Кијев, попут бројних других Срба. С тим циљем је, између осталог, путовао и на Свету гору, где је била знаменита школа Евгенија Вулгариса, некадашњег студента филозофије у Падови и Лајпцигу. На Атосу је Доситеј провео свега неколико месеци пошто су високе духовне власти у Цариграду претходно затвориле Вулгарисову школу.
Дендрин је у Смирни држао филозофску школу устројену по узору на ону коју је завршио на Патмосу. Када је 1768. године журно напуштао Смирну због наступајућег рата Турака с Русијом, Доситеј је то, по свему, чинио нерадо, забринут због општих прилика. Учитеља Дендрина годинама доцније сећаће се као „новог Сократа”. Тај монах остаће упамћен као један од раних грчких просветитеља, изобличитељ затуцаности и добротвор.
Живот га је даље носио на Крф, у Епир, који описује с необичном топлином, потом у Венецију, поново у Далмацију, где ће у Скрадину, у коме је боравио као свештено лице, довршити „Христоитију” и „Венац од Алфавита”.
Коначно, преко Трста, запутио се у Беч, где проводи године. Живео је подучавајући грчком децу бројне хеленске заједнице. Језик учености код Грка, потпуно ослоњен на античке узоре, тада се битно разликовао од уобичајеног говорног. Сам је изучавао латински, француски, немачки, логику и метафизику. Пишући, годинама потом, сећања, наглашавао је с каквом је љубављу читао и тумачио књиге до којих је долазио. Тако наглашава „Општу историју” Јохана Матије Шрека, витенбершког професора, најпознатијег по делу „Хришћанска црквена историја” у 35 томова. Сећајући се, записаће: „Всеобшту, на кратко, но предивну, историју Шрекову ко с немецкога на сербски преведе, учинитће нацији нашој многоцени дар.” Шрек је настојао да, по примеру Тукидида и Полибија, увек и свему нађе узроке и мотиве, што је изгледа посебно значило Доситеју који је имао дубоке национално васпитне мотиве који су га красили до краја живота. Седме године боравка у Бечу већ је радио као наставник немачког језика.
Припрема
Викентије Видак, који се на столици епископа темишварског налазио од 1759, помагао је неколицину Срба, делатника на пољу просвећивања свог народа, међу њима и нашег Доситеја. Понудио је Доситеју да се посвети васпитању његових синоваца Томе и Петра Видака. Прво да их подучава језицима, француском и италијанском.
За људе жељне знања а скромних имовних прилика, какав је читавог живота био Доситеј, таква понуда била је нека врста згодитка. Он је с њима, у прво време, боравио у Модри, у данашњој Словачкој, где су они били полазници лутеранске гимназије, завидног угледа. Срби су у земљама Хабзбурга, када није било српских, из разумљивих разлога најрадије учили протестантске школе.
Сам Доситеј посветио се изучавању Лајбниц-Волфове филозофије код ректора гимназије Јоханеса Валтера, по списима Христијана Баумајстера, по којима се тада учило широм Средње Европе.
У том раздобљу предано се припремао за остварење свог великог циља: одлазак на студије у Немачку, што је изгледа био део погодбе с митрополитом Видаком, као и нека врста студијског путовања са његовим синовцима по Италији, Француској и Енглеској.
Због рата за баварско наслеђе митрополит их је на крају, уместо у Немачку, послао на школовање у Пожун (сада Братислава). Доситеј је с њима провео и ту школску годину, да би након поновљене молбе митрополиту за боравак у Немачкој, на коју није добио ни одговор, напустио његову службу и отишао у Трст.
Ту је руског митрополита Варлаама учио италијански, и с њим пропутовао Италију, видео Венецију, Ферару, Луку, Пизу, Ливорно. Одатле се запутио на идилично егејско острво Хиос, где је такође предавао италијански, да би коначно преко Цариграда доспео у Молдавију и боравио на имању локалног бољара током годину дана подучавајући његову децу. Новац који је уштедео, читавих 300 дуката, омогућио му је да се коначно упути на студије.
Студије, коначно
У Немачкој, на протестантском универзитету у Халеу, слушао је филозофију, естетику и натуралну теологију. Међу професорима се налазио и Јохан Еберхард који је пресудно утицао на Доситеја. Годинама доцније он ће се сећати како је дуге зимске ноћи проводио изучавајући Еберхардову етику. Као и бројни савременици, поуздао се у добре намере просвећеног владара Јосифа II, сина и наследника Марије Терезије. Веровао је да се овај добронамерни владар ослања на „богодану свободу ума и просвештеније разума”, те да је својство владара са узвишеним намерама да воли своје поданике.
По преласку у Лајпциг слуша физику код професора Борна. Ту остварује још једно давнашње настојање. Наишавши на штампара Бриткопфа који има и ћирилска слова, Доситеј објављује прво дело, „Живот и прикљученија”, чему је претходило публиковање састава „Љубезни Харалампије”. Године 1784. појављује се и „Слово поучително”, његов превод Георга Јоакима Цоликофера, знаменитог протестантског проповедника, пастора, моралисте.
Пошто је на објављивање књига потрошио већи део уштеђевине, Доситеј се, са скромном потпором влашког епископа Ћијука, чије је питомце подучавао, запутио у Париз и Лондон, да би после поновног кратког боравка у Лајпцигу кренуо у Беч.
Ту је провео две године, поново као наставник италијанског и француског. Одатле је стигао у Русију, у Шклов, где га је позвао генерал Зорић, обећавши му да ће му прибавити штампарију, чиме би била остварена још једна од давнашњих Доситејевих жеља.
Симеон Зорић, негдашњи присни пријатељ Катарине II, намеравао је да га задржи као наставника у војном училишту. Пошто се обећање није остварило ни после шест месеци, вратио се у Лајпциг. Зорић му је ипак поклонио 400 дуката, чиме је Доситеј штампао „Басне” и „Песн на взјатије Белграда”. Део живота провео је у Бечу где је живео од давања часова и продаје књига.
Притиснут тешкоћама и немаштином, 1802. године кренуо је у Трст, у нади да ће у средини у којој се налазила десетина добростојећих Срба наћи место и за себе. Српска заједница бројала је до триста душа, међу којима је била и неколицина веома успешних трговаца и бродовласника. Посебно га је помагала породица Теодоровић, а сам Доситеј радио је преводећи пословне папире, у нади да ће основати штампарију.
У Венецији 1803. штампа „Етика или философија наравоучитељна”, посрбљену верзију професора Соаве. Овде је дочекао и улазак Француза у древни град на лагунама. Свега неколико година раније, 1797, Наполеон је укинуо прастару аристократску републику, али је Венеција у прво време била додељена Хабзбурзима.
Међу устаницима
Тих дана до њега стиже радосна вест да је у Србији на делу устанак под Карађорђем. Више није имао мира док се није приближио Србији. У Венецији је, у одушевљењу, 1804. штампао и „Песан на инсурекцију Сербијанов”. Тршћански Срби, међу којима тада није било ниједног с простора Београдског пашалука, 1806. године сакупили су Карађорђевим устаницима помоћ у висини 12.750 форинти. Најзнатнији приложници били су браћа Теодоровић, браћа Ћирковић и Јова Куртовић. Била је то, отприлике, вредност једног већ коришћеног једрењака средње величине.
Доситеј се упутио у Срем, у Карловце, па у Земун. На изненађење Карловчана, посебно богослова, врх српске духовне јерархије најсрдачније га је дочекао. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и мудрости, несумњиво поседник највеће библиотеке међу тадашњим Србима од око 4000 наслова, примио га је у владичанском двору с топлином и срдачношћу.
Тадашњим ђацима падало је у очи да се због читања Доситејевих дела раније могло страдати од тих истих који су га топло дочекивали.
Убрзо потом Карађорђе га користи за поверљивије дипломатске активности, и с тим циљем током 1807. путује у Букурешт у тамошњи стан руске војске.
Првих дана августа те године Доситеј коначно прелази у Београд. Пре тога на подручју устаничке Србије боравио је само једном, накратко у Смедереву. У Београду га је Карађорђе дочекао „широко раширених руку”. Назирало се да се и његови смелији животни снови примичу остварењу. Србија је, како је тада изгледало, била избављена. Године 1808. у Београду је основао Велику школу, што се данас узима као далеки зачетак Универзитета у Београду, а 1810. и богословско училиште. У ту сврху довео је Вићентија Ракића, раније пароха тршћанског храма Светог Спиридона.
Васпитач је Карађорђевог сина Алексе, саветник вожда. Јануара 1811. постао је попечитељ просвештенија, што ће рећи министар просвете. И сан о прибављању штампарије којом би руководио био је близак остварењу.
После једног поверљивог путовања у Букурешт, када је оболео, Доситеј се више није опоравио. Овај свет напустио је марта 1811. године у Београду, окружен општим уважавањем, и сахрањен у порти Саборне цркве.
Пад Карађорђеве Србије 1813. срећом није дочекао. Изгледа да је његова толико жељена штампарија на крају претопљена како би олово послужило за потребе Карађорђеве војске у најтежим данима слома.
Склад речи и дела
Његови савременици били су сасвим свесни да Доситеј „није обичан човек”, како се о њему у Трсту 1805. године изразио руски писац Андреј Кајсаров. Један од најученијих Срба последњих година живота говорио је „Старим, учећи се”. Духовна и интелектуална радозналост није га напуштала.
Човек коме су, како је сам говорио, „на сваком језику стихови мили” био је ретко оличење склада речи и дела. Био је то питом, нежан, препун љубави и саосећања према другима, не само према људима, него и природи, животињама, цвећу, личност „чувствителна”, како би то његови савременици рекли, литерарна природа.
О Доситејевој личности сведоче, између осталог, и бројни преписи његових дела, беседа, мисли, чак писама. До данас су остале сачуване десетине тих рукописа, вероватно само незнатан остатак. Још од времена када је као дете, одушевљен Баронијевим црквеним летописима, намерио да се посвети духовном животу, пригрлио је књигу, као ретко ко, и никада је више није испуштао из руку. Прва сабрана дела у историји српске културе такође су, пренесено, Доситејева заслуга. Глигорије Возаровић, „књиговезац и књигопродавац”, како се сам потписивао, објавио је између 1833. и 1844. године поступно, у десет књига, у Крагујевцу и Београду, сабрана дела Доситеја Обрадовића. Убрзо потом, 1850, његова нова сабрана дела објавио је у Земуну Данило Медаковић. Дуго се веровало да су Доситејева сећања „Живот и прикљученија”, објављена 1783. у Лајпцигу, најстарије аутобиографско дело новије српске књижевности, али је то одбачено након подробнијих тумачења. Та част, колико се зна, припада Партенију Павловићу.
Мудар, родољубив и трудољубив, стваралац у пуном значењу те речи, Доситеј у историји Срба заузима сасвим особено место. Све што је чинио био је рад за добробит отечества.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.