Pogledaj Punu Verziju : Sveti Sava u narodnoj poeziji i prozi
Сава Немањић је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски просветитељ. Мисли се да је рођен 1175. године, судећи по томе да је имао 17 година када је 1192. године отишао у Свету гору. Рођен је у граду Расу. Био је трећи најмлађи син великог жупана Стевана Немање и мајке Ане. Световно име му је било Растко. Као сва владарска и властелинска дјеца,стицао је основна знања из реторике, граматике и теологије код калуђера. Рано је почео да чита житија светаца и да се усхићује њиховим аскетизмом. Из тих разлога и није много марио за изобиља световног живота. Када му Стеван Немања повјерава област Хум на управу, показао је да га власт и почасти много не интересују и да је у својој скромности и повучености предодређен за нешто друго.
Уз помоћ неких руских калуђера, а многи мисле и због унапријед постављеног задатка,Растко одлази у Свету гору 1192. године. Добио је монашко име Сава, по Сави Освећеном,чије је житије са великом знатижељом прочитао, а који је у 6. вијеку био оснивач православног монаштва.
Сава је прво дошао у манастир Пантелејмон, да би се потом нашао у манастиру Ватопед, упознавши многе испоснице као аскета. А како се тамо живјело, најбоље говори Теодосије у биографији о Сави Немањићу:
Испосници живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на стенама морским као птице угнездивши се, кишом и ветром мученим, сунцем и знојем паљени и зимом и мразем мрзли, те бејаху убоги и сироти. Ништа не имаху што би им крадљивци могли украсти, изузев кудељино рубље, па и то недовољно, колико да покрије наготоу тела. Храна им беше мало хлеба и то ретко, а други задовољаваху глад плодовима дрвећа и дивљег биља, које ту растијаше. Пиће им беше из камена горска слатка вода, којом гашаху жеђ, а не беху ни сну много подложни.
Када је Стеван Немања напустио престо и замонашио се у Студеници, прихвативши монашко име Симеун, Сава га позива да додје у Свету гору,што он и чини. На мјесту гдје је некад већ постојао манастир.
Симеун и Сава су подигли прво српско светилиште на Атосу-манастир Хиландар. Градња је завршена 1199. године. Истовремено Сава зида и свију испосницу-Карејску ћелију. За њу ће написати и тзв. Типик карејски, текст који садржи правила о владању испосника и њиховој исхрани. Затим слиједи писање Типика хиландарског, исте године када је завршен Хиландар, са врло тачним подацима: да је Немања у Свету гору дошао 1197. године, да је у Хиландару живио само осам мјесеци и умро 13. фебруара 1200. године. Неколико година касније, кад су крсташи освојили и похарали Цариград, престоницу хришћанског царства (1204.) и основали Латинско царства, и када су се завадили и међусобно била закрвила Савина браћа, он се враћа у Србију и над моштима Стевана Немање мири завађену браћу.
Одмах по повратку Сава почиње да ради на обнови и осамостаљењу српске цркве: обнавља старе цркве и манастире, гради нове, а умјесто грчких свештеника уводи српска свештена лица. Од новоподигнутих манастира је и Жича, у којо ће бити крунисан брат му Стефан за првог српског краља, због чега је и атрибу Првовенчани. Сава се интензивно бави и државничко-дипломатским пословима како би се сачувала српска држава и учврстила немањићка владавина. Дипломатско умијеће Саве дошло је до изражаја нарочито кад су Угари кренули са јаком силом на Србију. Захваљујући мудрости Саве, није дошло до општег рата.
Да би српској цркви обезбједио самосталност и учинио је независном у односу на грчку цркву, Сава путује у Никеју, гдје ће 1219. године од никејског патријарха издејствовати право српске цркве на самосталност, а он бити постављен за првог српског архиепископа. Жича ће постати сједиште српске архиепископије, а Сава ће као архиепископ или патријарх бити на челу српске цркве 14 година.
Послије смрти брата Стефана Првовенчаног на власт долази његов син Радослав. Сава одлази на далеки пут-иде у Јерусалим, Витлејем и на Синај. А кад се вратио Србија је била у пропадању а српска црква на путу да изгуби самосталност. Међутим Радослав је бачен с пријестола а на његово мјесто је дошао Владислав, више окренут истоку. Умјесто ослањања на Грчку, Владислав је био родбински везан за цара Асена II. Сава понаво одлази али овај пут у Палестину. Посјетио је Јерусалим, ишао у Каиро и Александрију, на Синај, а онда преко Цариграда долази у Бугарску у Трново гдје ће се разболити од прехладе. Умро је 27. јануара 1236. године, а у Трнову уз велике почасти и сахрањен. Касније ће Владислав пренијети његове кости у манастир Милешева, своју задужбину. Од тада започиње култ Саве Немањића коме нису могли да одоле ни Турци јер су га поштовали као свеца и јако га се бојали. Да манастир Милешева не би био сабориште свих Срба, а Савин гроб српско светилиште, Синан-паша је наредио да се његове мошти изваде из гроба и у Београду спале на Врачару, гдје је сада храм. Било је то 10. маја 1594. године. Много касније, 1775. године, Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића Свети Сава, као школски празник, слави се 27. јануара.
Књижевно дјело Саве Немањића није обимно нити је јединствено у жанровском смислу. Има ту правих биографских списа, стихова, епистоларних творевина-укупно седам дјела: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Живот св. Симеуна, Служба св. Симеуну, Крмчија или Номоканон-општи црквени устав и Писмо студеничком игуману Спиридону.
Свети Сава у народним умотворинама
Учења Св.Саве су временом прересла у тзв.сбетосавље. Он је био духовни и просветитељски дјелатник, први српски медицинар и апотекар, књижевник, правник,светодавац и учитељ. Поред тога, он је био и велики човекољубац, заштитник сиромашних, увијек близак "простом народу", мрзећи га или бодрећи да надјача зло, да не очајава када је најтеже.
Тако је створен култ о Св.Сави, из којег ће настати многе легенде и разна предања.У многобројним предањима Св.Сава се јавља као највећи мудрац и заштитник: кажњава трговце и варалице, похлепнике и незахвалнике, хвалисавце, лиемјере и лажљивце.Он је свемоћан; има и ту моћ да се може преображавати: час је калуђер, час пастир или просјак, само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.
Митска димензија Савиног лика посебно је јачала у вријеме ропства под Турцима (пјесма Сава и турски цар,Свети Сава и Хасан - паша, Свети Сава спашава јањце од Турака) јер је, тада, национално било поистовјећено са вјерским.Увијек кад се јављало зло, угрожавање националног, јављала се и мисао на Саву, јачао је култ Саве у народу.
О њему пјевају: Војислав Илић, Змај, Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић.
Житије св. Симеуна
Житије Св. Симеуна прво је књижевно оригинално дјело Саве Немањића у српској умјетничкој књижевности. Ово дјело је саставни дио Типика студеничког. Међутим, у Типику студеничком биографија оца је дата опширније, са више детаља.Има дванаест глава са око двадесет и четири стране текста. Дјело је првенствено намјењено калуђерима да сјећају свог оснивача манастира. написано је у духу старохришћанске књижевности. Биографија је писана с намјером да се Немања представи као божји човјек и праведник, да је много урадио на добробит6 народа, изостављајући све оно што би могло да наруши идеалну представу о њему.
У првом дјелу своје биографије Сава скреће пажње ближњима, монасима, како је манстир Студеницу подигао господар Стеван Немања на мјесту које је било "пусто и ловиште зверова". потом говори о његовим напорима да сачува, прошири и учврсти српску земљу, а што му је у 37 гопдина владавине пошло за руком.
Набрајају се сви манастири које је Стеван Намања подигао широм Рашке. а када је свог сина Стефана оженио ћерком грчког цара Алексија Комнена, сазвао је сабор у престоном граду Расу и на њему се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, дајући упутства својој дјеци и поданицима како да се владају и бране од других. Његове ријечи су биле:
Чеда моја драга, не заборавите учења својега и провјеренога закона, мноме установљеног.
Народ ганут чином и ријечима, упућује му молбу да их сироте не оставља јер им је био као отац, пастир који их је водио. Говорили су : Никад у дане твоје вук не уграби јагње од Бога преданог ти стада пастве...
А кад је утјешшио свије ближње, представио им је сина Стефана као будућег владара, тражећи од њих да га помажу и прате на његовом владарском путу.
У следећем дјелу овог списа Сава говори о томе како се Стефан Немања замонашио у својој задужбини Студеници 1195.године.Након двије године одлази у Свету гору, у манастир Ватопед.Затим се даје опис подизања манастира Хиландара, те исте 1195.године.
Ако се гледа умјетничка вриједност Савине биографије, онда је најбољи онај њен дио у коме он описује очеву болест и смрт, показујући сасв свој дар за лиризам и емотивно бојење текста. И овдје је упамћен и заљбиљежен тачан дан и мјесец старчевог побољевања:
У седми дан мјесеца фебруара поче нешто да побољева часна старост његова.
Прво се чују ријечи сина који за себе каже да је у односу на оца "недостојан" и "унижен одасвуд". Он то и јесте у односу на очеве године и искуство, у односу на његову мудрост, велика дјела и показану побожност.Зато је отац у тексту: господин Симеун, часна старост, блажени старац.
Отац, предосјећајући скору смрт, налази за потребнода посавјетује свог младог и још неискусног сина. Он му упућује ријечи мудрости и ријечи утјехе. у његовим ријечима је садржано и велико искуство државника и човјека којио је много видио, прошао и сазнао.Први и велики савјет је:
Сваком храном храни срце јер од њих су извори живота.
А то значи: упијати разна сазнања да би што више обогатио и дух свој испунио, и тако уздигао себе изнад других. Други очев савјет је: Треба се чувати опорих ријечи и увриједа, не изговарати их и не слушати их јер помућују унутрашњи мир и душевну чистоту човјека. Треба слиједити пут истине и правде, увијек спреман да се признају властите заблуде: Право ходи својим ногама, и путеве своје исправљај. Указује му да је живот и у томе да "живот буде у миру".
Отац Неум тражи од Саве да настави са чувањем постојећих закона, да се чува безумних, да иде за разумом.Последњи тренуци Симеуновог живота дати су са много излива љубави оца према сину.За Симеуна смрт је "растанак", дошао одлуком Владике (Бога). Не треба плакати и јадиковати јер је Бог рекао: земља јеси и у земљу ћеш поћи.
Последња жеља оца Симеуна је: Простри рогозину на земљу, и положи ме на њу.И положи ми камен под главу.Послије осам година Сава је пренио његове мошти у Студеницу и над њима измирио завађену браћу.
Савино дјело Житије св. Симеуна отворило је нове странице српске културе.Оно је постало узор како треба писати житија, затим допринјело је да се увећа слава и култ династије Немањића.
Свети Сава у народној традицији
У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.
Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава.
У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту.Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд.
Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед19. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.
Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.
Свети Сава у књижевности
У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.
Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.
У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.
О Светом Сави http://razbibriga.net/clear.gif (http://www.maturskiradovi.net/index2.php?option=com_content&do_pdf=1&id=398)http://razbibriga.net/clear.gif (http://www.maturskiradovi.net/index2.php?option=com_content&task=view&id=398&pop=1&page=0&Itemid=85)http://razbibriga.net/clear.gif (http://www.maturskiradovi.net/index2.php?option=com_content&task=emailform&id=398&itemid=85)
http://razbibriga.net/clear.gifЗаслужан за стварање српске православне цркве, Свети Сава је, како наводе његови биографи, још за живота ушао у народне легенде. Пошто је у народном памћењу сачуван и као просветитељ, он се у народним легендама јавља најчешће у улози учитеља, али учитеља чудотворца. Он је учитељ, просветитељ, неуморни путник, путује од града до града, од села до села и учи народ како да свој живот учини лепшим и богатијим. Довољно је да Свети Сава својим чаробним штапом само допринесе стену и ту ће се отворити животворни извор хладне воде.
Савино име се често везује за лековите изворе уз које су подизане хришћанске богомоље. Много је у легендама о Светом Сави широм српских простора лековитих Савиних извора, па и прича о томе како их је Свети Сава откривао.
Учитељ и просветитељ, Свети Сава у народним легендама учи људе чак и ономе што су морали знати и пре примања хришћанства.Он учи народ како да оре, како да плете ужад, како да осветли и осунча своје домове, како да кује гвожђе и гради воденице.
Култ Светог Саве био је толико снажан, да су људи у многим селима поред постојеће крсне славе и Светог Саву прослављали у истом обреду, чак и уз обавезан обредни седмодневни пост. Сем тога, многе занатлије узимале су Светог Саву за своју еснафску славу. Тако, на пример у Призрену, Свети Сава био је слава самарџија; у горњем току Јужне Мораве, где се иначе гаји конопља, био је заштитник, патрон, ужара; у Пироту и околини кожара, а у целој Србији опанчара. Крајем XVIII века он је код Срба под Аустријом постао и школски светац, школска слава, што је и данас свуда код Срба.
Многи мотиви из бајки и легенди хришћанских времена преточени су у садржаје легенди о Светом Сави, па у тим причама српски хришћански светитељ, каткад поступа као паганско божанство. Кад се прочитају све легенде о Светом Сави, добије се утисак да је он неко врховно божанство, родоначелник који из хаоса ствара ред и због тога мора да се бори против сила хаоса и мрака.
У неким легендама о Сави постоји и доњи свет, што је карактеристични за паганске религије. Тамо су душе предака. Према српском паганском веровању душе умрлих постају мишеви и у том облику се селе у доњи свет. У паганским религијама врховно божанство има свог противника, опонента, зло божанство исте или приближне моћи. Тако је у народним легендама и Сава добио свог опонента. То је Паво.
У погледу формалне развијености легенде о Светом Сави крећу се од сажетости анегдоте до развијености бајке.
Свети Саво и Свети Паво
Свети Паво био је брадат, а ђаво се претвори у девојку, он му рекне: "Обриј браду, Павле, па ћу поћи за те и поникнуће ти златна брада." Кад Свети Паво почне бријати браду пред њега је падала златна длака, а на бради обријаној ницала је свака длака као пасија, мачија, крмећа и свака друга. А кад виде Свети Павле каква длака ниче на његовој бради, он отале побегне у мрачну земљу са половицом необријане браде. Тамо у мрачној земљи Свети Павле прокуне ону земљу, где га је ђаво преварио, тако да се у тој земљи не може ништа множити, ни плодити. Онда Свети Саво пође у мрачну земљу Светом Павлу, да скине клетву са те земље и да измами благослов од њега. Свети Саво, кад пође тамо, поведе и понесе собом: луча, петла, мачку, и кобилу, која је имала ждребе. Ждребе свеже на вратима мрачне земље, кад се буде враћао, да кобила нађе лакше прави пут.
Кад је Свети Саво дошао у мрачну земљу, упитао је Светог Павла: "Може ли се овде ноћити?", а Павле му одговори: "Може се ноћити, али ће те обладати миши и пухови." А Свети Паво рекне: "Ти мене пусти, па се не бој за ме." Свети Павле пусти Светог Саву да ноћи. Потом пошаље своје момке, да пазе шта ће бити са њим, кад га обладају миши и пуси. Кад момци погледају, а Свети Саво пустио две зверке, те једна мише дави, друга пева а луч им светли. Кад кажу Светом Павлу, како је код Светог Саве, он није могао веровати, него сам оде. А кад виђе то, благослови ону земљу, где је све то постало, да се тамо све множи и плоди.
Онда Свети Саво, кад чује тај благослов, узјаше на кобилу, која зна где је ждребе остало, те наже бежати. Свети Павле сети се, да је то Свети Саво измамио благослов, те потече за њим у поћеру. Пошто се Свети Саво помоли Богу, створи се оструга, те се Свети Саво у њу запетља. Потом се опет Свети Саво помоли Богу, те Бог пусти велику воду, која се одонда прозове: "Сава вода". Тако га Свети Паво не може достигнути, већ Свети Саво оде здраво у своју земљу.
Свети Сава и сиромах сељак
Путовао Свети Сава за велики манастир Хиландар, па га на путу задеси зло време, те
сврати на конак једном сељаку који је био убоги сиромах. Сељак га лепо прими, па му да
вечеру и постељу за починак. Кад је било око пола ноћи, а оно прсне жишка са ватре, те
се запали и у пламен букне сељакова кућа, која је била кривињара. Сељак брзо пробуди иза сна Светог Саву, те се овај једва спасе од пожара. Сутрадан, при поласку, рекне Свети Сава сељаку сиромаху:
,,Хвала ти, брате, што си ме примио и што си ми ноћас живот спасао. Тражи од мене што год хоћеш, даћу ти, и не заборави ме кад год се нађеш у невољи.“
,,За сада ти ништа друго не тражимо, већ да ми даш скромну кућицу, те да ми деца не помру од студени“, - одговори сељак.
Свети Сава прекрсти руком, и сељак доби бољу кућу но што је имао.
После неког времена сељак се сети да су му потребни волови и рало за орање, па се попе на брдо које му је Свети Сава показао још при првом виђењу, и викну:
,,О, светитељу, светитељу!“
А Свети Сава му се јави из облака:
,,Шта си рад, брате?“
,,Дај ми рало и волове, немам чим да орем и децу хлебом храним!“
Свети Сава прекрсти руком и рече:
,,Нека ти и то буде!“
Кад се сељак вратио дома, а оно тамо лепи волови и јако рало. Сад је имао и рало и волове, али није имао довољно земље за рад. Зато поново оде на брдо и викну:
,,О, светитељу, светитељу!“
Свети Сава му се из облака одазва:
,,Шта си рад, брате?“
,,Дај ми доста земље, јер немам скоро нимало!“
Свти Сава прекрсти руком, - сад је сељак имао доста земље за рад, али није имао довољно радника, па убрзо опет оде на оно брдо и повика:
,,О, светитељу, светитељу!“
,,Шта си рад, брате?“- одазва се Свети Сава из облака.
,,Дај ми доста слуга и слушкиња, јер имам пуно земље, али нема ко да ми је обрађује, па муку мучим.“
,,Иди, па и то нека ти буде!“ – рече Свети Сава и прекрсти руком, па кад се сељак вратио дома, а оно пуно имање радника: једни жању, други косе, трећи врху, четврти пласте, пети дену...
Виде сељак да је већ газда, па се застиде оне прве мале и тескобне кућице. Поново изађе на дрво и позва светитеља:
,,Дај ми бољу и већу кућу, јер ми је она мала и тескобна, не могу сву чељад да склоним.“
,,Нек ти и то буде!“ – прекрсти Свети Сава руком.
Кад се сељак вратио дома, а оно тамо уместо кућице, - велика и пространа палата, у њој пуно дворкиња, које му жени држе скуте када се туда шета или се гдегод на златним кочијама извезе.
,,Жено, - рећи ће после неког времена сељак својој жени – идем светитељу, нек ми да да будем краљ, а ти краљица, досадило ми што сам газда и ништа више!“
,,Море, немој човече, - одговори жена – доста нам је светитељ дао, причувајмо ово што имамо. Не треба нам више. Веће богатство, већа главобоља!“
Не хтеде сељак да послуша жену, већ опет изађе на брдо и викну:
,,О, светитељу, о, светитељу!“
А Свети Сава му се из облака одазва:
,,Шта си рад, брате?“
,,Дошао сам још за једно да те молим. Не допада ми се земаљска власт: суди се криво и узима се мито, а то је кривица до главе, зато те молим да ми даш да будем ја краљ, па макар за кратко време, видећеш како ће под мојом управом све боље бити!“
На ово се Свети Сава мало замисли и поћута, па на крају ипак прекрсти руком:
,,Нек ти, најпосле, и то буде!“ – рече.
Кад се сељак вратио дома, а оно му се кућа претворила у сјајну и раскошну палату: ту слуге, ту слушкиње, ту војска, велике старешине, те свога краља радосно дочекаше и на рукама у двор унеше. Виде краљ да му се жена на то снуждила, да је погрубела и није се лепо обукла, па је омрзну и зажеле лепшу краљицу. Брзо се врати на брдо и викну:
,,О, светитељу, светитељу, жена ми је ослабила, не може да ме слуша, поклони ми млађу и лепшу краљицу!“
Помисли се Свети Сава, помисли се дуго, и поћута, па ће најпосле рећи:
,,Е, нека ти и то буде!“
Кад се краљ вратио с брда, а оно му по дворишту шета лепа и млада краљица, баш онаква какву је желео. Тако је сад живео баш краљевски, али најпосле његовој лепој краљици паде на памет да види тог светитеља, па посла краља да га позове да ступи код њих у најам. Краљ послуша жену, попе се на брдо и викну:
,,О, светитељу, о, светитељу!“
А Свети Сава му се из облака одазва:
,,Шта си рад, брате?“
,,Пратила ме моја краљица да те позовем да код нас ступиш у најам, јер је рада да те види и да те позна.“
Свети Сава прекрсти руком, па рече само: ,,Као први дан!“
И кад се краљ вратио дома, а оно тамо, уместо сјајне краљевске палате, стоји она првобитна раздрта и чађава кровињара, у којој се крај ватре греје његова прва жена у крпљеном руху, с босоногом децом. Чим га је опазила, жена му рече:
,,Не рекох ли ти ја, ненасити човече, да се једном зауставиш с тим твојим пустим жељама! Ти ме не послуша, па ево ти данас...!
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.