Pogledaj Punu Verziju : Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od I do IV
Моје одељење
Моје одељење је најбоље на свету. Када бих могао да бирам, увек бих овакво
одељење изабрао. Сви смо различити, занимљиви, спремни на игру и нова знања.
Сада смо сви у четвртом разреду. Када се сетим наших несташлука у првом
разреду, слатко се насмејем. Највише ме засмеје када се сетим дељења школског
дворишта на „територије―, где је свака група имала своју. Нико није смео да уђе
на „нашу територију―, иначе дође до туче. Због тога смо имали доста проблема са
наставницом и родитељима, који су нам једва објаснили да је двориште заједничко,
а посебно да не играмо игре у којима се бијемо и свађамо.
У другом разреду смо постали паметнији и разумнији. Дечаци су се мање тукли и
дружили су се са девојчицама, а појединци су награђивани за своје успехе на
разним такмичењима. Жао нам је што је наш друг Давид отишао у другу школу и
свима оставио тугу у срцу. Тај недостатак надокнађен је у трећем разреду, када
су одељење украсили нови друг Бајрам и другарица Анђела. Били смо пресрећни. У
њиховом друштву смо полако заборавили да нам је један друг отишао.
Марљиво смо учили и радили и стицали све више знања, а на занимљив начин смо
учили када смо ишли у Ботаничку башту, на излет у Мали Иђош, на рекреативну
наставу на Рудник, у позориште, у биоскоп...
Брзо је дошао тај четврти разред. Нова наставница енглеског језика нам је дала
знак да морамо више да учимо и вежбамо, да би стекли знање и заслужили добре
оцене, али и то смо заједно пребродили.
Биће нам жао када будемо напустили учитељицу, јер смо све лепе и занимљиве
догађаје провели са њом.
Душан МАРКОВИЋ, 4/4
Јесен
Стигла нам је хладна кишна јесен. Она са собом доноси хладне кишне дане. Дани
бивају све краћи, а ноћи дуже. Хладно је и димњаци почињу да диме.
Кошава брише све пред собом и оставља оголеле гране да ћуте и дремају.
Одлетело лишће прекрива уснули град док сипе хладне, јесење кише. На улицама
покислог града могу се срести ужурбани пролазници који у рукама носе разнобојне
кишобране.
Ипак, није све тако сиво. Деца весело прескачу барице и радују се разнобојним
јесењим падобранцима. Сакупљамо шарено, опало лишће и од њега правимо
хербаријуме и икебане. Ту је и неизбежан плод јесени – кестен, којим се сладимо
док напољу киша добује кроз олуке.
Филип СМОЉАН, 2-5
Јесењи дан
Једнога јутра погледала сам кроз свој прозор. Видела сам пуно разнобојног лишћа
по дрвећу. Изашла сам напоље. Позвала сам другаре да сакупљамо лишће и да га
испресујемо. Кад смо то урадили отишли смо у парк да се играмо. После неколико
дана узели смо испресовано лишће и правили на папиру разне слике. Радовима
смо украсили наше собе.
Аница НЕРАНЏИЋ, 3-5
У жутом ауту дође
У жутом ауту дође јесен и у златно обоји крошње дрвећа и травњаке. У свом
наручју донесе много мирисних и слатких плодова. Као сликарка обоји шарено
јесење цвеће. Јесен и ветар направише шушкави тепих од златножутог опалог
лишћа. Птице селице путују на југ. Бели облаци плове небом као бродови морем.
Листопадно дрвеће се растужило што је остало без своје зелене одеће, а
зимзелено због тога што им је одећа избледела. Сунце тугује што његови зраци
нису више тако топли и сјајни као пре.
Анђела КРСМАНОВИЋ, 3-5
Јесен
Када је једног тихог, росног јутра дошла у моје двориште, пробудило ме је
шуштање лишћа. Отишла сам праћена шумом крошњи у школу. У школи су теткице
имале проблеме. Нису могле да смире лишће. Ветар је дувао тамо-амо, као да се
играо са теткицама. Оне су се љутиле, а ми деца се забављали јурећи се с
лишћем. Разнобојна јесен је лепа, али само док не почну да дувају хладни ветрови
и падају досадне кише.
Марина СМИЉАНИЋ, 3-5
Писмо драгој Весни
Драга Весна,
Коначно смо стигли. Плутајући у бескрају, потпуно сигурни да од наших живота
нема ништа, угледали смо неки чаробан град. У њему је љубав једини закон.
Становници су разноразне ципеле. Нашли смо леп дом. Пошто смо најлепше
ципеле, живимо у двору. Имамо много пријатеља. Никада се не раздвајамо. После
свих мука које смо прошли, коначно уживамо у нашој љубави, у граду који нам је
пружио дом. Желимо да и ти нађеш љубав свог живота.
Твоји Никола и Тина
Анђела КОВАЧЕВИЋ, 3-5
Кад порастем бићу
Кад порастем волео бих да будем сликар.
Тај посао ми се свиђа зато што могу да сликам људе. Мислим да би тај посао
помогао људима зато што би се опуштали уз моје слике.
Кад бих био сликар, насликао бих: зграде, море, људе, шуме, Ајфелову кулу,
залазак сунца, месец, зеца у пољу.
То занимање је позитивно зато што сви могу да ти се диве због твоје дивне
уметности. Стално бих носио бојице.
Могао бих да будем: полицајац, глумац, мајстор... али највише ми се свиђа да
будем сликар.
Александар РИСТИЋ, 1/5
Ако нешто не могу, не значи да не вредим
Ако људи нешто не умеју да ураде, или не знају, то не умањује њихову вредност.
Човек се не мери по изгледу или способности у нечему и за нешто, него по ономе
што носи у себи - какав је у души.
Свако од нас има различите способности и интересовања. Оно у чему сам мање
успешна је гимнастика. Иако су ми се другови и другарице смејали што сам на
турниру у кошарци дала свом тиму кош, нисам им никад узвратила ругањем...
Никоме се не подсмевам ако нешто не зна или не уме да уради.
Трудим се да нађем пријатеље налик себи, са сличним способностима и
карактером. То не значи да не треба да се дружим и са онима који су потпуно
другачији од мене.
Марија КОСТИЋ, 4/4
LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)
Авантуре ј едне семенке
Семенка је једног јутра отишла у шетњу. Када је хтела да се врати, почео је да
дува ветар. Семенка се винула у небо. Семенка је била одушевљена. Када је ветар
престао, семенка је била тужна. Нашао је човек и засадио. И израсла је у
предивну биљку.
Сара ЗИМОЊИЋ, 1/3
Личност коју ћу памтити
Када сам кренула у вртић, први пут сам се срела са васпитачицом Анђелком. Она
има кратку, плаву косу и плаве очи. Сви смо је звали Анђа. Свако јутро нас је
дочекивала уз мио осмех и обраћала нам се нежним гласом. Увек се лепо
облачила. Красили су је стрпљење и доброта. Много се трудила да нас што више
научи и да нас што боље припреми за школу и даљи живот. Умела је да се игра и
шали са нама, да причамо смешне вицеве...
Били смо на зимовању, на Гочу са Анђом. Санкали смо се низ брдо, а на крају
стазе ударили смо у једно брдо и сав снег је пао на њу. Смејали смо се, а она се
није љутила.
Радо се сећам своје васпитачице, јер ме је научила много тога. Њени савети су ми
помогли да лакше прихватим школу и животне обавезе. Кад год могу, одем у вртић
да је видим...
Наталија ТОМИЋ, 4/4
MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)
Опис једног пролећног дана
Већина годишњих доба има нешто посебно по чему се разликује од остале браће и
сестара.
Као по правилу, омиљено дете у породици је оно најмлађе. Оно најраније устаје и
буди све по кући.
Највише се буни Зима, али и она мора попустити пред толиким несташлуцима.
И овог јутра Пролеће жмирка гледајући како се Сунце полако пење степеницама
свога Двора. Сунчеви зраци обасјавају земљу и свака биљка постаје некако виша
и лепша. Осећам топлину зрака на свом лицу. Дрвеће облачи зелену кошуљу.
Стара липа је поново процветала и опија ме својим мирисом. Лагани поветарац
нежно таласа траву. Свакодневно присуствујем целодневној журци лептирова и
пчелица.
Пролећним несташлуцима придружујем се и ја са својим другарима. Све је много
лакше без зимске јакне и тешких чизама. Шта има лепше од лопте у руци и пуно
другара око себе? Заиста, све иде у нашу корист, сваки дан је дужи од
претходног! Када чујемо да оркестар цврчака свира свој хит за крај дивног дана,
знамо да је време да кренемо кући.
Све је некако другачије, лепше. Пролеће никог не оставља равнодушним.
Амар АГОВИЋ, 4/4
Смејала сам се
Једног топлог дана ишла сам на Аду са породицом.
Ставили смо пешкире на плажу и ја сам одмах са татом ушла у воду. Мама је легла
на пешкир. После купања, нас двоје смо одлучили да купимо сладолед. Потрчала
сам према мами да је изненадим. Пришла сам јој с леђа, затворила јој очи рукама и
повикала:
„Погоди ко је!?―
Тек онда сам приметила да то није моја мама. Склонила сам руке и сви смо почели
да се смејемо.
Катарина АНЂЕЛКОВИЋ, 1/5
Месец
Неки људи кажу да је Mесец направљен од сира, а ја не верујем. Мислим да је
направљен од сребрне прашине и да скупља сјај од Сунца. Иако нема доказа за то,
ја у то верујем. Нема ничег лепшег од Месечевог златног и сребрног светлуцања.
Када падне ноћ, Месец нам се смешка са неба.
Јулијана МИЛОШЕВИЋ, 2/2
Прича о лептирићу шаренићу
Била једном лептирица која се звала Милена. Она је била права лепотица. Имала је
жељу. Та жеља је била да добије дете и она јој се испунила. Добила је малу
гусеницу. Када је та гусеница порасла, дала јој је име Лептирко Машнић.
Када је Лептирко порастао у лептира и када је Милена схватила да је довољно
зрео да сам себи направи кућу, послала га је да погледа оближње ливаде.
Лептирко је изабрао ливаду са црвеним цвећем. Тамо је упознао бубицу Марицу.
Играли су се целог дана са Цвећем које се налазило у близини његове кућице.
Сутрадан је Лептирко решио да посети своју баку. Пут је био кратак и лак и стигао
је брзо код ње. Али је, на жалост, бака била у пауковој мрежи.
Лептирку је помогла пријатељица Марица да избави баку. Због тога јој је Машнић
био веома захвалан. Лепо су се играли целог лета...
Ленка СТЕПАНОВИЋ, ½
Сребрно паче
Једнога дана код језера нашла се лабудица. Имала је осам јаја. Приметила је да јој
једно јаје недостаје. Освртала се око себе, али јаје није нашла. Била је јако тужна.
Док је лабудица тог поподнева тражила храну, орао је зграбио једно јаје и полетео
високо са њим. Док је летео, јаје је склизнуло и почело да пада. Иако је пало са
велике висине, није се разбило, већ је пало у друго гнездо. У том гнезду су била
јаја маме патке. Она није ни приметила да има једно јаје више.
Неколико дана касније, јаја су се излегла. Мама патка је приметила разлику међу
пачићима, па је малом лабуду дала име Сребрно паче. Иако је оно изгледало
другачије од осталих, мама патка га је хранила и гајила лепо као и остале пачиће.
Сребрно паче је било радознало и стално се губило од осталих пачића. Једном није
знало да се врати.
Мама патка га је узалудно тражила. Пронашла га је после неколико дана, како
само плива по језеру. Сребрно паче се обрадовало и поново било срећно.
Једном, док су се сви пачићи играли и пливали по језеру, угледаше чудне комшије.
Били су то млади лабуди са мамом лабудицом, и сви су били исти као Сребрно
паче. Мама лабудица је пришла и питала маму патку да ли може да јој врати њеног
изгубљеног лабуда. Патка је тужно пристала, јер је видела да Сребрно паче више
припада лабудовима. Мама лабудица му је променила име у Сребрни лабуд.
Од тог дана, па све док нису порасли, свако поподне су пачићи и лабудићи
веселом грајом реметили тишину језера. Најсрећније је било Сребрно паче, пардон,
Сребрни лабуд јер је, уместо једне, сада имало две породице.
Ања ПЕМАЦ, 2-3
Тигрова љубав
Некада давно, ја сам био тигар и живео сам у зоолошком врту.
Сва деца су прво ишла да се диве мајмунима, а затим да гледају фоке и слонове,
само је једна девојчица стално долазила код мене. Она је била веома добра и
видело јој се у очима да се не плаши него да тражи правог пријатеља. Зато сам
свакога дана једва чекао да дође.
Једног дана девојчица замоли чувара да је пусти да ме мало помази, а чувар се
уплашио да је не уједем па је није пустио. Видео сам да је тужна због тога па сам
одлучио да је пронађем. Замолио сам добру вилу да ме претвори у мачку. Када сам
нашао девојчицу, она ми се јако обрадовала па ме је загрлила и изљубила.
Од тада ја живим код девојчице и ми смо најбољи пријатељи.
Јанко ВУКОВИЋ, 2/3
Пролеће
После дуге зиме, напокон је дошло пролеће. Највише се обрадујем пролећним
весницима и воћу које оно доноси... Цвркућу птице, зује пчелице и цвета цвеће.
Сваког дана, кад завршим домаћи задатак, излазим напоље јер пролеће донесе
лепе дане за игру и шетњу. Такође донесе и лепе мирисе. Пролеће је моје
омиљено годишње доба.
Ленка СТЕПАНОВИЋ, ½
Слатко сам се насмејао
Прошле године сам био са татом, мамом и секом на летовању, на острву Крит.
Једног сунчаног дана ишли смо у водени парк. Ту је било много деце и разни
необични тобогани занимљивог облика. Сви су се баш добро забављали. Предвече
сам одлучио да се и ја спустим са једног тобогана који ми је изгледао страшно.
Скупио сам храброст и кренуо! Летео сам к'о ракета и почео сам да се окрећем, па
ми је глава одједном била доле, а ноге горе! Нисам се уплашио, већ ми је било
смешно. Када сам се спустио, пљуснуо сам у воду из све снаге! Кроз воду сам чуо
како се мама, тата и Исидора смеју. И ја сам им се придружио! Тај дан ми је баш
улепшао летовање.
Матеја ШМИТРАН, ½
Снови се ипак остварују
Још као сасвим мала, Тања је маштала о летењу. Мислила је како би било лепо да
је она једина девојчица која зна да лети. Свако вече, када би легла у кревет,
Тања би сањала да лети. Рекла је мами да ће да научи да лети, а њена мајка је
сматрала то само њеном маштом. У обданишту нико није хтео да се дружи са
Тањом; сви су мислили да је јако досадна зато што стално гледа у птице и пчеле.
Тања је била добра девојчица која има снове као и сва остала деца на свету.
Једног јутра када је ишла са мамом у обданиште, угледала је дивног врапчића
повређеног крила. Застала је, узела повређену птичицу и кренула кући с намером
да јој завије крило. Из собе је узела креветић за лутке и ставила врапца у њега.
Бринула је о њему и хранила га. Када му је рана зарасла, људским гласом рекао
је: „Тања, пошто си бринула о мени, ја ћу ти испунити једну жељу!“. Врабац је
знао шта Тања жели, али пустио ју је да је сама каже. Врабац јој рече: „Сутра
ујутру замисли нешто лепо када се пробудиш, стани на кревет и испружи руке!“.
Онда врабац нестаде. Тања је била срећна што ће јој се испунити жеља. Легла је
у кревет и брзо заспала, а сањала је лептириће. Када се пробудила, одмах је
стала на кревет, испружила руке и полетела! Летела је по соби и ходала по
ваздуху. Брзо је пробудила мајку и показала јој како се лети. Мајка је све време
трљала очи у чуду. Узвикнула је: „Тања, па ти знаш да летиш!“. Мајка је загрлила
Тању и била задовољна што ће се њена девојчица стално играти и што више неће
бити тужна.
Мајка је ухватила ћерку за руку, извадила кључ из малог џепа и рекла Тањи да
отвори врата. Девојчица то уради и угледа у соби диван кревет, сточић, зид са
нацртаном шумом и два прозора са завесама. Мајка рече: „Ово је сад твоја соба у
којој можеш летети по цео дан, али немој никоме рећи да умеш да летиш“.
Тања се стално забављала летењем. Када је пошла у школу, била је ђак
генерације, а када је порасла, постала је учитељица. И увек је летела!
Милица ГРУЈИЋ, 4/4
Мамин рођендан
У кући су живели тата Срђан, мама Марина, ћерка Ана и беба Нина. Тата је радио,
мама кувала и спремала, ћерка је учила, а беба спавала. Онда је мама приметила
да ћерка не ради свој домаћи, те је упитала зашто забушава. На то је ћерка
одговорила да не разуме један задатак. Мама јој је рекла да она то сигурно зна и
да је потребно да се присети и употреби своје знање. Мама није ни слутила да Ана
то намерно ради да би добила на времену, како би са татом спремила изненађење.
Мама је морала да оде до продавнице да купи неке намирнице, а није могла
послати Ану јер је ова радила незавршен домаћи задатак. Тата и ћерка су
искористили тај тренутак. Док је Ана качила балоне и своје цртеже, да би што
лепше украсила собу, тата је позвао остатак фамилије да им се придружи на
ручку. Потом су изнели торту коју је направила бака Мира и украсила је белим
калама од шећера. Поклон су ставили поред торте. Убрзо су стигли и гости.
После неколико минута, зачуло се звоно. Ана је отворила врата и помогла мами, а
остали гости су се сакрили. Мама се веома изненадила када су се сви појавили
испред ње и повикали: »СРЕЋАН ПОЂЕНДАН!» Одушевила се тортом и собом
украшеном само за њу. Свима се посебно захвалила. Чак је и беба учествовала у
изненађењу. Време је пролетело у игри и весељу.
Мама је била пресрећна и рекла је да ће дуго памтити ово изненађење, нарочито
јер су тата и Ана распремили кућу и опрали све судове након прославе, како би се
мама одморила.
Ања ПЕМАЦ, 2/3
Особе којима верујем
Особе којима верујем су мој тата, моја мама и мој брат. Не могу да се одлучим за
једног од њих, пошто су ми сви много драги! Када сам болесна, воде ме код лекара
и брину о мени. Када ме оставе у школи – дођу по мене. Са мојим братом се лепо
слажем. Њима највише верујем јер су моја породица.
Невена АДАМОВИЋ, ½
Моја пустоловина
Док сам спавао, сањао сам чудан сан. Био сам поред реке и пецао. Одједном је
пала велика киша и поплавила све око мене. Пошто ме је тата чекао на другој
страни реке, ја нисам знао како да дођем до њега. Размишљао сам и размишљао,
док ми није синула идеја – могао сам да изградим чамац. Пронашао сам потребан
материјал и убрзо запловио према тати. За весло ми се закачила повећа штука.
Нисам могао да је се отарасим, па сам и весло и штуку убацио у чамац, а ја
веслао другим веслом.
Када сам стигао до тате, није ми веровао шта се све десило, па сам му показао
штуку у чамцу, да бих му доказао. Требало је видети татино изненађење. Штука је
завршила на роштиљу и била веома укусна.
Ударио је гром негде, ја сам се пробудио и схватио да сам сањао, и у сну доживео
невероватну пустоловину.
Јанко ВУКОВИЋ, 2/3
Меда и пчеле
Меда се шетао шумом гладан и јадан, када угледа кошницу пуну меда у крошњи
дрвета. Почео је да се пење на дрво, а ту су га дочекале пчеле које га нападоше у
жељи да спасу свој мед. Меда брже-боље отрча до оближњег језера и потопи се у
воду, како би избегао убоде пчела. Пчеле су се вратиле необављеног посла.
Након што је изронио, меда поново крену на кошницу. Замолио је пчеле да напусте
кошницу, запретивши им да ће просути воду на њих. Пчеле су одговориле да ће
тако упропастити и мед, те ништа неће имати за јело. Меда их није послушао и
кошницу је напунио водом. Сав је мед пропао узалуд.
Поука: „Медо, медо, упоран си али глуп.“
Јулијана МИЛОШЕВИЋ, 2/2
Бајка о рибици и златној бакици
Једног лепог сунчаног дана, на обали сињег мора, рибица је упецала златну баку.
Златна бака је молила рибицу да је пусти: „Ако ме пустиш, испунићу ти три жеље“.
Када је то чула, рибица је одмах отрчала једном старцу који је био сиромашан да
му исприча шта се догодило. Старац и рибица су се заједно вратили на обалу и
рибица је позвала златну баку. Сиромашни старац је пожелео прву жељу. Желео је
да постане млад лекар да би излечио своју комшиницу. Златна бака то учини и
рече: „Постаћеш млад лекар“.
Старац је био срећан, али то није дуго трајало. Комшиница је оздравила, али се
удала за другог. После неког времена досадило је старцу да буде лекар. Мрзело га
је да иде на обалу, па је послао рибицу да уместо њега пожели нову кућу јер је
његова била стара. Рибица послуша старца и оде златној баки. „Добиће он нову
кућу“, рече бака. Старац је био поново срећан. Није више био сиромашан.
Одлучио је да трећу жељу не пожели јер је био скроман. Добио је нову кућу,
излечио комшиницу, а љубав ће пронаћи сам.
Тара ВЕЉКОВИЋ, 2/4
Јесење јутро
Јутро је. Устала сам и отворила прозор. Осетила сам хладан ваздух
који ми је био познат. То је био мирис јесени.
Док сам посматрала природу угле дала сам сунце које се борило да
барем још мало буде шарено и ве село. Ветар је до мог прозора доносио
жуто опало лишће. Чула сам тужан глас животиња које су биле невеселе
јер је лето прошло. Свака жвотиња би била уплашена за храну коју не
би пронашла и склонште у коме би могла да преспава зиму.
Била сам јако забринута за биљке и животиње, јер неће бити топлих
дана. Орасположио ме је звук птичи ца. Њихова песмица личила је на
мелодију коју нико не би могао да одсвира. Деца полако почињу да об -
лаче своје топле, шарене џемпере. Осе тила сам како киша која је ро си -
ла полако пада преко моје косе и сли ва се на образе. Хладан ваздух
раз носио је мирис паприка који су људи спремали за зимницу. Весела
сам, јер знам да ће после јесени зима закуцати на мој прозор и раздрмати
ме.
Свако годишње доба нам доноси нешто лепо, па тако и од јесени оче -
кујем мирисне плодове, романтично опало лишће и лепу слику природе
Дејана Ивковић 4-4
Јесење јутро
Јесење јутро је дивно и блиставо. Оно је најлепшеу једном јесењем
дану.
Када се пробудим у моју собу улазе плавчасти зракови. Сви у кући су
уснули и не могу да савладају дубоки сан. Мама увек прва устане да би
скувала топли чај који заносно мирише. Кроз прозор киша лије као
из кабла, а тмурни велики облаци прекривају сунце. Тужно лишће
опада са гране, а лаган ветрић га односи. Тата креће на посао и то ме
полако разбуђује. После неког времена полако устанем и седнем поред
прозора да бих, макар још мало, гледао дивну и заносну лепу јесењу
природу. Напољу видим да су јесењи плодови већ родили. Људи почињу
да иду у продавницу у јакнама, ципелама и са кишобранима. Цвеће
је увенуло и већ је одавно у сну. Дрво у мом дворишту се полако љу -
ља. Блистави и свиленкасти зра ци се јуре по кући.
Јесен је лепа. Иако је кишовита, тмурна и хладна, има своје лепе боје
и доноси пуно својих златних и сребрних плодова које личе на
јесење бисере.
Растко Бабић 4-4
Јесен у мојој кући
Свако годишње доба лепо јена свој начин. После топлог
лета стигла је и хладнија јесен, пуна својих чари.
Стигла је јесен у мој крај па и у моју улицу. Мој улица
је кратка и нема пуно дрвећа, али се ипак види да је
стигла јесен. Свуда је лишће црвених, наранџастих и
злат них боја. Баште су пуне зрелих плодова и људи и беру
да би их имали преко зиме. Људи ужурбано раде у целој
улици. Већином доносе дрва, јер долази хладно време и
димњаци се већ диме. Вред не комшинице сакуп љају да -
рове јесени и сваки дан са пијаце доносе пуне џакове
зрелог поврћа и воћа. Тако, када се уђе у моју улицу осе -
ти се мирис вредних домаћица. Од мириса пекмеза, па
све до мириса ајвара. На кра ју моје улице живи један
стари дека који данима пече ракију, и морам признати да
ми се тај мирис не допада. Деца у мојој улици уживају
на свој начин у лепотама јесени. Скупљамо отпале орахе
и трудимо се да што више уграбимо дане за играње. Мо ја
сестра са села ми је много лепше описала јесен у њеном
крају, јер људи тамо много ужурбаније раде. Скуп љају
кукуруз, беру грож ђе, ору земљу и сеју пшеницу.
Јесен је плодна, златна, кишовита и прохладна и цео
мој крај и улицу је подсетила на то да ускоро долази зима.
Александра Меданчић 4-4
Кишни дан
Јутро је . Будим се из сна и чујем да неко куца на прозор. Устајем и по -
гледам. Жеља да ћу да угледам неко драго лице претвори се у разочарење.
То је само досадна киша. Разочарана се враћам у кревет. Још један кишни
дан. Играње са другарима на улици је пропало. Остаје ми да бирам између
игре у кући са сестром и гледање телевизора. Можда ћу да прочитам
неш то лепо да ме мало развесели и одвуче мисли од овог ружног и тмурног
кишног дана. Најрадије бих остала у топлом кревету слушајући лупање
кише док ме не успава. Замишљајући како кишне капи на мом прзору
замењују цунчеви зраци полако тонем поново у сан. Једно је сигурно не во -
лим кишу и кишне дане.
Бојана Смиљанић 2/5
Кишни дан
Будим се и устајем. Одлазим до про зора. Напољу киша пљушти. Раз -
миш љам шта да радим овог кишног дана. Пожелела сам да се поново
вратим у кревет. То сам и урадила. Али нисам могла више да лежим.
Устала сам и обукла се. Обула сам гумене чизме, кабаницу и узела кишо -
бран. Изашла сам напоље. Шљапкала сам по барицама. Тражила сам дру -
гаре. Али никог није било. Киша је и даље пљуштала. Ушла сам у кућу. Раз -
мишљала сам зашто киша пада, па сам помилила да се тата облак наљутио на
своју децу. Сигурно мали облачићи нису били добри, па их је тата грдио. И
зато они плачу и праве кишу.
Узела сам књигу и решила да овај киш ни дан проведем читајући.
Јована Јевтов 2/5
Кишни дан
Био је уторак. Још док сам била у кревету, чула сам како капи кише
ударају у мој прозор.
Пролазило је време, а ја сам морала да се спремим за школу. Киша је све
више падала, а ветар је почео нагло да дува. Мама је кренула на посао и мене
је одвезла до школе. Крајем улице су деца ишла са кишобранима разних
боја које су једва држали од јачине ветра. Око нас је летело увенуло лишће
са грана. Убрзо смо стигли до школског паркинга и ја сам кренула сама уз
степенице. У рукама сам носила омиљен кишобран, али ми га је ветар,
после само неколико корака, преврнуо и поломио. Осетила сам страх и почела
да трчим по барама, јер сам желела да што пре уђем у школу.
Иако сам била уплашена, овај дан је на мене оставио утисак.
Теодора Кошпенда 2/5
Мој рођендан
Била је поноћ. До тог часа сам имао двадесет година, па сам после напунио деветнаест.
Сутрадан је све било спремно за прославу мог шеснаестог рођендана. На забаву је дошло 66
деце и 156 родитеља. Добио сам свакојаке поклоне: барбике, шналице, разне перике и женске
мирисе. Врло сам се обрадовао. На ред је дошла торта. Била је огромна. Њом се могло
послужити троје деце и четвртина једног родитеља. То је једна црвена торта, плаве боје, са
зеленим туфнама офарбаним у жуто.
Када су сви појели баклаву, требало је да играмо. Укључили смо радио и позвали обућаре.
Ватрогасци су цртали, одрасли и ја смо легли у кревет да спавамо. Ујутру сам чуо како ме
мајка буди:’’ Сине, доста си спавао. Мораш да доручкујеш па да идеш у школу.’’
Када сам се пробудио, увидео сам да је мој рођендан био сан.
Још једна моја пустоловина је завршена.
Никола Филиповић IV-1
Десет мојих заповести
У животу се морају поштовати нека правила. Правила понашања, живљења, обичаја, одевања и живота
уопште. Ако тога нема све би било у неком расулу и не би се знао неки ред. Као и што наши старији, који
су читали Библију, кажу да постоје десет божијих заповести, и ја имам неки свој ред и својих десет
заповести.
Код мене је прва и најважнија да не крадем, лажем и будем дволичан. Искреност је код мене на првом
месту и то тражим апсолутно и од других. Друга и веома важна, је поштовати старије и родитеље. Можда
они некада и нису у праву, али њихова је увек задња. Трећа, исто веома важна, треба ценити школу и
образовање. Учити, учити и само учити. Без школе нема образовања, без образовања нема посла, а без
посла нема пара. Моја четврта заповест је клонити се љубоморе према друговима и другарицама.
Љубомора је ужасна ствар, која може посвађати и најрођеније људе. Пета је волети и поштовати сестру
своју. Рећи ће да је баш лепо што сам је ставио на пето место, али ипак важно је и да има своје место у
мом животу. Шеста заповест веома важна и ништа мање значајна од других, је помагати мами у кући. Ред,
рад и само дисциплина, што је рекао мој тата, јер џепарац је одмах већи, а мама је задовољнија. Седма је,
бити добар друг. То је у овим временима тешко, али морамо се трудити јер другарство је нешто што
заувек траје. Осма моја заповест је користити обавезно интернет и фејсбук. Без тога нема комуницирања
са читавим светом. Девета је клонити се свађа и туча јер то никоме није донело ништа добро.
За крај, десета заповест је порука свим мојим другарима. Будите кул. То значи волети друге, помагати
другима, комуницирати са свима и бити кул у школи.
Никола Киселовски 4.р. Брежане
И то је љубав
Једна од првих речи које смо чули је реч љубав. То је реч коју чујемо свакога дана пуно пута. Песници о
љубави пишу најлепше и најтужније песме, музику праве због љубави. Сви причају о њој, па се често питам шта је
све љубав?
Видим свуда око себе различите љубави, мале, велике, неузвраћене, тужхе. Сунце воли природу, биљке и
животиње. Пошаље им топлоту и светлост у пролеће. Природа му узврати жубором река,цвркутом птица и
најлепшим бојама цвећа. Пар гугутки изнад моје терасе су направиле гнездо, чекају потомство, гугучу. И то је љубав.
Љубав наше учитељице улива нам сигурност док смо у школи. Она то показује непрестано, док нас учи новом
градиву и брине о нама као о својој деци. И то је љубав. Мој друг из разреда се заљубио у једну девојчицу из школе.
Често је насмејaн, а још чешће плаче. И то је љубав. Много пре поласка у школу открила сам љуба према књизи.
Заволела сам шарене сликовнице, а затим словарице уз помоћ којих сам савладала азбуку. Љубав између књига и
мене се наставила, па сам прва знања о природним појавама, свемируи далеким земљама стекла из енциклопедија.
Књиге су развиле у мени љубав према школи и новим сазнањима. Радујем се свакој књизи коју ми купе родитељи
или поклоне другови и једва чекам да их читам. Често их позајмљујем другарицама па и код њих примећујем љубав
према књизи. И то је љубав.
Постоји много љубави. Љубав према природи, љубав према брату, љубав према симпатији, љубав између
другова и она најдубља, љубав између родитеља и деце. Љубав је свуда око нас и целог живота откривамо неку нову
љубав.
Александра Јанковић 4/2
Догађај који ћу памтити
Био је леп сунчани јесењи дан, а ја сам са нестрпљењем очекивала тренутак када ћу са разредом и
учитељицом поћи на излет. Ходајући ка излетишту весело смо разговарали и једва чекали да стигнемо до етно парка
``Тулба``. Успон је био висок и напоран, а ми смо као врапчићи стално запиткивали учитељицу јел има још пуно ?
Призор који смо ускоро угледали отерао је и најмањи бол у ногама и обрисао и последњу кап зноја. Лишће
на крошњама шумице весело је треперило као да је хтело да нам пожели добродошлицу. У срцу шумице налази се
етно село које као да нас је вратило у неко прошло доба. Много сам желела да уђем у музеј али то је остала само
неостварена жеља. И овога пута моје несташно детињство прекинуло је лепоту тог дана. Са друговима трчала сам по
шумици и сама незнам како осетила сам јак бол на руци, да, тог тренутка камен је био на погрешном месту. Поглед
ми је пао на мој прст, о не, опет исто, страх, а маме нема ту али ту је једно мило лице, једна нежна рука која мења
мамину, да, то је рука моје учитељице Јасмине Станисављевић. Бол је био велики али рука учитељице која ме је
мазила све је то ублажила. Чекала сам маму, убрзо је дошла по мене, била је забринута али и храбра као и увек. Било
ми је тешко да оставим другове који су били поред мене. Отишле смо у диспанзер, а онда у болницу. Тада су сви
страхови нестали, знала сам да идем код најбољег доктора Ненада Сретеновића. Имала сам осећај да је срећан што
ме види али исто тако и тужан због разлога који ме је ту довео. Знам да сам му обећала 24. априла да више никада
нећу доћи због повреде, а ето сад сам прекршила дато обећање. Све је ово тешко и болно за мене, маму, учитељицу,
другове и доктора, а ја свима кажем, све ће бити уреду кад сам у рукама мог белог облака, доктора Ненада
Сретеновића.
Биће ово доживљај који ћу памтити целог живота и бићу захвална учитељици за њена миловања, доктору за
његову хуманост, Игору, Алекси, Николи Првуловићу, Петру, Сањи, Оливери и Ивани што су прави другови и одмах
су звали да ме питају како сам и дошли да ме обиђу. Хвала најбољој учитељици на посети, то ми је дало снагу да
издржим.
Јелена Гвозденовић 4-2
Пролеће се шећка по мом крају
После дуге и хладне зиме, пролеће је дошло у мој крај. Зима је била пуна снега, као права зимска
чаролија. Али је пролеће ипак лепше годишње доба.
Када је пролеће дошло, са собом је донело топле сунчеве зраке и весели цвркут птица. Све је веселије
и зеленије. Природа се пробудила из зимског сна и за собом довела све пролећне биљке и лепу музику
животиња. Дани су углавном сунчани, али понекад тамни облак прекрије небо и онда пада киша. Али
киша више није хладна као зимус, већ по песми птица знамо да ће пљусак кратко трајати. Инсекти су
одмах изашли из својих кућица, чим су први зраци помиловали земљу. Њихово зујање увесељава цео
животињски свет. Први весници пролећа већ су процветали и улепшали ливаде својим цветовима.
Љубичице својим мирисом привлаче сву децу да их беру.
Пролеће нас је извукло из куће и измамило напоље. Почели су топли дани. Све је озеленело. Природа
је најлепша у пролеће.
Душан Милић 3.р. Драговац
Нека мржња гладује
Овај свет је пун људи који се воле, али и оних који мрзе друге људе. Мржња уништава све пред собом.
Због ње се ратује, па многа деца остају без родитеља и дома. Немају где да спавају и немају довољно
хране и слаткиша. Свако дете је то жаслужило. Када би се сви волели, било би другачије. Љубав је
најважнија на свету и она треба да влада светом. Тада би мржња гладовала заувек.
Страхиња Митић 2-3
Моја школа
На углу Моравске и Ратарске улице налази се једна велика
зграда. Када сам био мали, питао сам маму која је то зграда.
Она ми је рекла да је то Основна школа „Вук Караџић“.
Први пут сам ушао у њу 1. септембра 2006. године. Све ми је
било чудно и непознато. Срећом, ту је била наша учитељица
која нас је прихватила и показала где нам је учионица.
Упознао сам нове другове и другарице. Полако смо се
навикавали на школски рад и ред. Свакога дана научили смо
нешто ново – да читамо, пишемо, рачунамо, певамо,
цртамо... Наравно, ми се највише радујемо часу физичког,
кад можемо да играмо фудбал. Наша школа је стара, али
лепо уређена. Учионице су окречене, на прозорима су
стављене тракасте завесе, а у учионицама су компјутери.
Постоји и школска библиотека у којој узимамо књиге. У
фискултурној сали се одржавају спортске секције. Ученици
наше школе освајају прва места на такмичењима.
Иако наша школа, као и све друге, има све мање деце, ја сам
баш поносан што сам њен ђак.
Алекса Цветковић 4-3
Маштам о својој будућности
Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,
односно, да не представљају ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,
нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што
пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чему
бих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,
маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,
и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионални фудбалер, да заиграм у
најбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе сам
заиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутак
замишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волим
клубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватрени
навијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајем
многе људе са различитим обичајима, језиком...заиста, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човек
зна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тиму
Србије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и шта
замишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се да
оно што замишљам и маштам остварим.
Алекса Ђорђевић 3.р. Брежане
На излету
Једног јутра сам пошао у школу. Био је то као сваки обичан дан, све док нас учитељица није
изненадила када је рекла да сутра идемо на Тулбу. Следећег дана сам од узбуђења почео да се
спремам много раније него што је то било потребно.
Кренуо сам у школу. У дворишту су била деца која су као и ја ишла на излет. Изненада сам упао
у колону деце. Весела и гласна дружина је кренула кроз Пожаревац. На том путу смо видели
калдрму улице Ђуре Јакшића. Учитељица нам је рекла да су Турци градили калдрму због превоза
робе и ради путовања. На Тулби су смештене куће из 18. века. Ушли смо у једну од тих кућа. У
њој су били предмети који су коришћени у нека давна времена. Замислио сам како бих ја живео у
времену када није било телевизора и струје, али је било највише безбедне игре и смеха.
Лепо сам се провео на Тулби и научио нешто више о историји и традицији нашег народа.
Урош Ранђеловић 4-3
Како сам провео летњи распуст
Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Распуст је
прошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.
Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.
Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели.у
врелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипак
сам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми било
тешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две нове
медаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.
Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст на
улазу села је изгорео у пепелу. Разнео је ветар прегршт
успомена које је чувао овај стари храст, који је био саставни
део нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, са
мојих турнира и мојих путовања.
Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једва
чекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћу
је баш сада и добити.
Никола Киселовски 4.р. Брежане
Да имам чаробну моћ
Када бих имао чаробну моћ, учинио бих да свако дете има
маму и татау који ће га волети. Да има породицу у којој ће
безбрижно расти и имати своја права – права на срећно
детињство, на одрастање и школовање. Многој деци је све то
ускраћено. Та деца су много тужна и много пате. Најтужније
је када се деца роде болесна или касније оболе. Много деце
никада не проходају. Нека не виде, нека не чују. Нека оболе
од неке тешке болести...нека умру. Своју чаробну моћ бих
употребио да не буде тако. Волео бих да се деца рађају
здрава, да буду срећна и задовољна. Било би лепо да се деци
стално дешавају само лепе ствари.
Сава Десивојевић 3.р. Драговац
Вук Стефановић Караџић
Моја школа се зове „Вук Караџић“. Док нисам
пошао у школу нисам знао ко је био Вук Караџић.
У школи сам сазнао да је он био паметан човек
који је измислио азбуку. Када сам био у Лозници на
рекреативној настави, посетили смо његову родну кућу
у Тршићу. Видели смо где је Вук провео прве године
живота. Вук је много учинио за наш српски језик. Увек
је говорио: “Пиши како говориш, читај како је
написано.”
Када сам све ово сазнао, био сам срећан и
поносан што идем у школу која се зове „Вук Караџић“.
Никола Јанковић III-4
Јесен је, јесен рана
Још неколико сати и стићи ће јесен. Пролази оно насмејано сунце које нас је грејало целог лета.
Замењује га киша која непрестано ромиња.
По пустим улицама пролази само хладан ветар и вредни ратари. Пожутели листови подрхтавају
на ветру и падају у блатњаве барице. Ласте се окупају на жицама и спремају се за пут ка југу. У
виноградима румене се зрели гроздови спремни да их уберу дечије ручице. Пожутели бокори травице,
натопљене влагом, не изгледају више онако лепо и весело. Испод старе липе жбун од шипка, ћути и
бори се са хладноћом прекривен пауковом мрежом. Једино се поља кукуруза жуте као дукат у овом
сивилу. По пољу потрчи понеки зека у потрази за храном. У мојој улици и дворишту не чује се цвркут
веселих птица. И оне су побегле од ове суморне јесење слике. Разигране веверице журе да што више
скупе лешника како би презимеле зинму. Маме и баке вредно остављају зимницу.
Сви журе да искористе још мало овог лепог времена што нам је преостало. Само је јесен рана на
наша врата закуцала.
Јелена Лазић IV Драговац
MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)
Једном сам некога повредио
Дечаци могу да буду врло немилосрдни, да повреде неког а да
то не знају. И ја сам један од њих и нисам поносан на то. Претио
ме је као верно кученце, трчао за мном, имитирао, а нервирало
ме је то што је пунији и што не зна да игра фудбал, иако је две
године млађи од мене. Једног дана двориште је било пуно деце.
Рекао сам му ужасне речи, да је смотан, да не зна ништа. Он је
погнуо главу и поцрвенео. Остала деца су се смејала и уместо да
се и ја смејем, мене је било ужасно срамота. Цело вече сам
ћутао. Мама ме је гледала и није морала ништа да каже. Све сам
и сам знао. Лоше је кад повређујеш људе, а још теже кад
повређујеш оне који те воле.
Никола Киселовски III-Брежане
Да имам чаробну моћ
Да имам чаробну моћ, ја бих се претварао у чаробњака. Могао бих да се претворим
у све што пожелим. Помогао бих великима да оздраве, а малима да испуним жеље.
Летео бих све до Месеца.Дотакнуо бих звезде на небу. Пливао бих са китовима у
океанима. Делфини би ми били пријатељи. Полетео бих и на ћилиму преко
пустиња и планина. Летео бих све до Кинеског зида. Вратио бих се у доба фараона
и гледао како Египћани зидају пирамиде. Скокнуо бих и до Цезара са којим бих
гледао борбу гладијатора и лавова. У Африци бих се играо са жирафама и
леопардима. Ишао бих на још многа места, само када бих имао чаробну моћ.
Александар Момировић III-2
МАШТАЛА САМ
Много волим да маштам. Када ми је досадно и не знам шта да радим, довољно је
да затворим очи и моја машта ме носи где год пожелим.
Тако сам једног тмурног, кишног дана седела и посматрала како се кишне капи
сливају низ прозор. Било ми је јако досадно и затворила сам очи. Одједном сам се
нашла у шареном, сунчаном свету где је све лепо, мирисно и насмејано. Ту и дрвеће
може да хода, птице да говоре, а трава да пева. Маштам да имам крила и да летим као
птица, а сви ме гледају и диве ми се. Летим на други крај планете и пливам у мору са
рибама. Могу дуго да роним без ваздуха. Онда изађем из воде и легнем на топао
песак. Наранџе, ананас и пуно укусног воћа долази код мене и нуди ми се да га
поједем. Таман отворим уста да га загризем кад неко куца на врата моје собе.Мама
улази и носи ми на тањиру исецкану јабуку. Погледам кроз прозор. Још пада досадна
киша. Нема везе, мени је било лепо јер моја машта је најјача на свету.
Ако вам некад буде досадно, немојте тражити да вам купују скупе играчке, јер ви
већ имете једну - вашу машту.Само треба да је укључите и редовно да је тренирате.
Марија Петровић IV 2
ШТА ЗАМЕРАМ ОДРАСЛИМА
К А К О Б И Х ....
Еј, како бих на крају града пауком подигла фабрику дувана ДИН. Мрзим цигарете! На
сваком углу града бих написала: "Узмите здравље, оставите пушење." Уместо фабрике
никотина подигла бих фабрику природних сокова. Делила бих свој деци овог града
велике количине овог напитка за Божић и новогодишње празнике.
Да се ја питам, прекинула бих све ратове. Жеља ми је да у целом свету влада мир.
Ето шта бих ја учинила!
Јована Јанковић II-2
Растанак
Збогом, драга учитељице наша. Хвала Вам за све. Научили сте нас да
бројимо, читамо и пишемо и пуно савета сте нам дали. А највише
хвала за љубав, пажњу и топле речи без којих би ове три године биле
празне. Жао нам је што се растајемо од Вас и Вашег топлог лица.
Али знајте да ће дубок траг који сте у нашим срцима оставили, заувек
ту и остати.
IV 3
Moja najdraža igračka
Moja najdraža igračka su Yu-Gi-OH karte.One su magične karte.Tu možeš da učiš
sabiranje. Volim ih jer u njima ima taktike. To znači da moraš da upotrebiš glavu za
razmišljanje. Mogu da se upotrebe magične, klopke i čudovišta.Pobednik je onaj ko
ima više životnih bodova. Ove karte vole da igraju u školi i svi moji drugovi, moj
stariji brat, kao i njegovi drugovi. Ovim kartama možemo da se menjamo i igramo
po ceo dan. Vrlo sam dobar u toj igri!
Filip Teslić II-3
Moj omiljeni lik iz komšiluka
Kad sam bio sasvim mali u mom komšiluku je živeo deda Pera, koji je mnogo voleo
da ide na pecanje.
On je visok i krupan čovek. Imao je sedu kosu i širok osmeh. Bio je jako dobar i
pošten. Mnogo je voleo decu i svaki put kada bi se vraćao iz prodavnice donosio
nam je slatkiše. Jednom je poveo mene i mog brata na reku na pecanje. Bili smo
veoma srećni, zato što ćemo naučiti da pecamo zajedno sa njim. Smejali smo se,
jurili i najviše pecali do večeri. Kada smo nameravali da podjemo kući, moj brat se
okliznuo i upao u vodu. Deda Pera je odmah skočio i izvukao iz vode mog
uplašenog i skroz mokrog brata. Brzo ga je uvio u svoj džemper i krenuli smo kući.
Kada smo stigli, ispričali smo svima šta nam se dogodilo tog uzbudljivog dana.
I danas, kada smo se odselili i porasli, uvek se rado sećamo našeg dobrog i
požrtvovanog deda Pere, kao i dana kada smo naučili da pecamo.
Matija Bulatović III 2
Шта ми је Никола Тесла
шапнуо на уво
Једно вече сам прелиставао часопис и пажњу ми је привукла фотографија
једног човека. Његов поглед је био јасан, а чело високо. Када сам питао
тату ко је то, он ми је рекао да је на слици Никола Тесла, наш највећи
научник.
Те ноћи сам сањао тог великог човека. Шапатом ми је рекао да је знање
најдрагоценије, а оно се стиче само радом. Док смо мали, ми треба да учимо
и да се образујемо. Када одрастемо и стекнемо знање, ствараћемо дела
корисна човечанству. Својим изумима Никола Тесла је донео добро читавом
свету и учинио живот лакшим и срећнијим.
Ујутру, кад сам устао, саопштио сам родитељима да имам једну велику
животну тајну, а то је: ,,Ми, деца, треба да много учимо да би одрасли у вредне и
поштене људе који ће стварати дела трајнија од човека.”
Владимир Павковић III2
На излету
Јутро је било прохладно, запутили смо се на планину Космај у
обилазак манастира: Тресије, Павловац и Раиновац. Испратило
нас је велико сунце боје наранџе.
Ови манастири су најлепши драгуљ наше историје. У Тресијама
смо присуствовали Литургији, а затим били послужени чајем и
колачима.Монаси организују разне књижевне манифестације,
сабор фрулаша и ликовне колоније. Једне године је проплакао
крст из Јерусалима, монаси кажу да су те сузе слане. Манастир
Павловац је саградио деспот Стефан Лазаревић. У њему данас
живи монах од осамдесет и осам година. Рушевине Деспотовог
дворца обрасле су маховином и окружене високим стубовима.
Поред тече брз поток. За мене је то био прави рај.
Цео дан сам осећала велику радост, срце ми је било испуњено
милином. Схватила сам да природа као и човек осим
физичке,има и духовну лепоту.
Кристина Манић III3
Доситеј ме и данас учи
Иако сам ученик другог разреда, много сам научио о Доситеју.
Учитељица нам је причала о њему и читао сам његове басне.
Научио сам, да је он био паметан човек и да је отварао школе.
Знам да је он био веома мудар и значајан човек, јер наша
школа носи његово име.
Поносан сам «Доситејевац».
Драган Крњајић 3-3
Читајући Доситејеве басне
Доситеј Обрадовић памти се као оснивач прве школе и као
први српски писац.
Када сам читала његове многобројне басне уживала сам у
тим кратким нестварним причама. Питала сам се како би то
било да је заиста стварно. Посебан утисак на мене је
оставила басна «Магарац у лављој кожи». Испред себе
имала сам слику једне смешне животиње. На тренутак сам и
сама пожелела да је видим. Читајући ту басну помислила сам
да се све то стварност. Осећала сам се као да сам са њима и да
видим нешто необично. Па се питам: «Како је магарац могао
са да се обуче у лавље одело? Како је добио ту идеју? Шта је
био разлог да он то уради?» Тако постављајући себи многа
питања, одговорима продужим сваку басну. Иако су кратке,
Доситеј их је написао тако да свако ко их прочита добије
жељу да се тамо нађе.
Читајући ову басну помислила сам да и у стварном животу
није добро «Китити се туђим перјем.»
Милица Самарџија 4-2
О светом Сави
Растко Немањић био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, првог српског владара.
Још као дете Растко је показивао велику мудрост којом је задивио своје родитеље. Посветио се
духовном животу верујући у Бога и божјег сина Исуса. Зато је одлучио да напусти родитељски дом.
Одлази на Свету гору, у манастир Ватопед, где се замонашио и добио име Сава. У миру Свете горе
брзо је схватио мудрост којој су учени калуђери. Сматрао је да је прекопотребно да ту стечену
мудрост пренесе народу. Враћа се у Србију, а на својим путовањима успева да шири хришћанску
веру и описмењује народ. Градећи по Србији манастире, успео је да се избори за самосталност
Српске православне цркве 1219. године и постане њен први поглавар. Његово животно дело живи и
после његове смрти 27. јануара 1235. године, а тај дан данас се слави као школска слава.
О величини и племенитости светога Саве написане су многе приче и испеване песме којих се радо
сетимо на Савиндан, када прослављамо школску славу.
Дејана Гајић 3-3
Хвала...
Волим маму. Мамине очи су као драгуљ, лепе и сјајне.
Хвала ти за све: што си ме родила, што си ме одгајила, за
све...
Волим тату. Татин стомачић је као јастук. Хвала, тата, за
шетњу, за игру, за све...
Моја сека Лоли права је џез балерина, јако ме воли.
Хвала ти, Лоли... за успаванку.
Сунце је као цвет, и као маслачак, и као невен. Хвала
сунцу за лепе дане.
Бог је створио свет. Хвала ти, Боже! Хвала ти, Исусе
Христе! Хвала ти, Богородице!
Алекса Пецељ 2-4
Како видим светог Саву
Покушавам да замислим лик светог Саве.
Видим га ка о најмлађег сина Стефана Немање.
Окружен је љубављу и пажњом. Одраста
на двору са своја два брата. Заједно са браћом стиче
прво образовање. Чита многе књиге о религији.
Другачији је од осталих младића. Не воли
лов, пијанке и не занима га владарски живот. Зато бежи у
манастир. Монаси га радо прихватају. На Светој гори
живи другачији живот. Писао је књижевна дела и градио
манастире. Помирио је своју браћу која су се свађала око
престола. Своје знање преносио је на друге, одрасле и
децу. Учио их је раду и љубави. Љубав, мудрост он у нама
буди, осим ђака славе га сви људи.
Милица Сарић 3-3
Свети Сава
Свети Сава родио се као Растко Немањић 1176. године.
У седамнаестој години напустио је родитељски дом и отишао на Свету гору. Тамо се замонашио и
духовно узрастао, да би постао зачетник наше вере, права, дипломатије, књижевности... Неколико
година потом на Свету гору, у гласовити манастир Ватопед, стигао је и његов отац Немања, али као
калуђер Симеон. Стефан Немања одрекао се царства земаљског и заједно са сином, а уз помоћ цара
Алексија Трећег, обновио је опустели манастир Хиландар 1198. године, своју и српску царску
лавру. Сава му написа и устав па га испунише многим иконама, лепотама и драгоценостима.
У манастир долажаху Срби да кроз подвиг славу народа свог уздижу. Прођоше туда многи теолози,
књижевници, иконописци и други многим племенитим вештинама обдарени.
Тамара Ивановић 4-3
Свети Сава
Када је свети Сава мали био, звао се Растко Немањић.
Неком приликом је на двору од монаха слушао лепе приче о
Светој гори, о којој је све више маштао. Једног дана је
замолио родитеље да иде у лов на јелене, а уместо у лов, он
је побегао на Свету гору. Његов отац Стефан Немања
наљутио се и послао војнике по њега, али Растко се већ
замонашио и добио ново име – Сава. Војницима је дао
писмо за родитеље у ком је написао да не жели да се врати
јер је пронашао оно за чим му срце жуди.
Сава је остао у манастиру и наставио да учи, а његови
родитељи су следили његов пример и за неколико година и
сами се замонашили.
После неког времена Сава се вратио у Србију и основао
прве српске школе.
Ивана Цвејић 2-3
Bio jednom jedan list
List je pao sa drveta i nošen vetrom stigao do gomile suvog lišća. Svi listovi su bili braon žute boje,
jedino on zelen.
Pitao ih je da li može da se igra, ali niko nije obraćao pažnju na njega. Tužan se popeo na drvo i tako
ostao cele godine.
Kada je ponovo došla jesen probudio i ništa nije bilo drugačije. Opet je pao sa drveta u vetar ga je
odneo na isto mesto gde se skupila gomila lišća. Taman kada je hteo da ih pita da se igraju zajedno,
ugledao je parče polomljenog stakla na zemlji. Video je drugačiji lik, više nije bio zelen, i on je bio
zlatne boje. Pojurio je prema ostalom lišću. Ono ga je sada prihvatilo, i svi su se veselo igrali. Kada su
ga bolje upoznali videli su kako je dobar drug.
PORUKA: I oni koji su drugačiji od tebe mogu ti biti prijatelji. Nije važno koje je neko boje i šta nosi,
važno je da je dobar i pošten.
Luka Vuksanović IV2
BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)
Doživela sam na izletu
PUTOPIS
Osvanuo je sunčan i topao jesenji dan. Nigde ni oblačka na nebu. Pomalo pirka
blag vetrić.
Posle kraćeg putovanja stigli smo u Sremsku Mitrovicu na reku Zasavicu.
Odmorili smo se na velikoj poljani ispred restorana “Vidikovac”, a onda ukrcali
na mali drveni brodić ”Umbra”. Krenuli smo u obilazak Zasavice koja je dom
20 vrsta riba, 27 vrsta gmizavaca, 187 vrsta ptica i 670 vrsta biljaka. Og 2004
godine tu žive i dabrovi.
Najlepše od svega je bilo gledati kako se divlje patke igraju u i kupaju u vodi.
Jako su mahale krilima pa je voda pljuskala na sve strane.
Sa “Vidikovca” smo videli okolinu restorana i veliki pašnjak. Tu se hrani veliki
broj domaćih životinja. Dok su krave i ovce mirno pasle, pokušala sam da
uhvatim belo prasence sa braon tufnama. Iznenada se pojavila mama krmača
i mi smo smejući se pobegli.
Posle ručka smo krenuli u obilazak grada. Videli smo ostatke
kuće bogatog rimskog trgovca robljem. Po ostacima sam
zaključila da je nekada kuća bila jako velika.
Najviše su mi se dopale zastakljene iskopine starog hrama, koji
je podignut u čast Svetog Dimitrija. Na drugoj strain iskopine
nalazila se slika Svetog Dimitrija na konju, sa kopljem u ruci.
Na kraju nam je vodič pokazao Sirmijum u kome je rođeno pet
rimskih careva, koji su sagradili svoje palate.
Radujem se što sam bila na izetu. Leto sm se družilii i puno
toga naučili o bijkama, životinjama i našoj istoriji.
Andrijana Popov, II3
LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)
Мој доживљај
Када сам се тог јутра пробудила видела сам ведро небо веселе плаве боје
и сунце које као да ми се осмехује. Море као да је додиривало облаке, а пуно
галебова летело је око терасе. Знала сам да ће то за мене бити посебан дан.
Убрзо су устали моји родитељи и брат. Тата је рекао да ће нам испунити
жељу, вожњу на великој жутој гуми коју вуче глисер. Брзо смо стигли на плажу.
Ставили су нам прслуке и објаснили нам како да се држимо за гуму.Глисер је прво
кренуо споро, а затим је толико убрзао да смо се једва држали на гуми која је
додиривала таласе само једним делићем. Осећала сам се као да летим изнад мора.
Била сам узбуђена, уплашена и одушевљена у исто време. Глисер нас је окретао у
круг брзо, па споро. Одскакивали смо по мору и секли таласе. Моје срце је куцало
као најбржи сат.
Дуго ћу памтити овај доживљај,и уживати у лепим сећањима. Са
нестрпљењем чекам следеће лето и још једну „луду“ вожњу.
Анђела Грујичић 3III
Заједно смо јачи
Често слободно време проводим на игралишту преко пута моје зграде.
Једне прилике група старијих дечака играла је кошарку. У једној екипи је
недостајао играч и стално су губили. Иако сам доста млађи од њих Марко ме је
позвао да им се придружим. Брзо сам трчао и добро додавао лопту. Екипа је све
боље играла. Добили смо неколико утакмица.
Тада сам схватио како екипа мора бити сложна да би победила.
Братислав Икодиновић II3
Заједно смо јачи
Прошле године сам почео да тренирам кошарку и добро ми иде. Постоји само један
проблем, стално се свађамо.
Увек када одем на тренинг препиремо се око лопте и око тога ко ће да пуца на
кош. Тренер нас је окупио и рекао да нема разлога за свађу, да смо ми тим и да ће
свако стићи на ред да да кош. Одлучили смо да га послушамо. Дошао је дан
утакмице. Одлично смо одиграли и наравно заједнички победили.
После ове утакмице сам научио да се до победе може стићи само уз тимски рад.
Лука Ракић II3
Успавана долина
Пре много година замак Ричардових био је дивно место које је уништено
током рата. Сукоб између два краљевства претио је да уништи љубав између лепе
принцезе Ауроре и принца Леонарда.
Принц и принцеза су се јако волели. Принцезини родитељи су, зато што
су остали без новца, руку своје кћери обећали неугледном богатом принцу из
далеког краљевства. Тужна и уплакана принцеза је молилаоца да је пусти да се
уда за Леонарда. Отац јој је рекао: „Дозволићу да се боре за твоју руку. Ко победи
за њега ћеш се удати“. Дошао је дан када су се борили принц Леонардо и Слешер.
Борили су се у Успаваној долини. Принцези није било дозвољено да гледа борбу.
Тек сутрадан су јој јавили да је Леонардо победио.
Леонардо и Аурора су се венчали и направили дворац у Успаваној
долини. Од тада је Успавана долина постала дивно место за живот.
Катарина Којић, III3
Шумска љубав
У шуми је живела веверица која се звала Дороти. Дороти је била
заљубљена у њеног суседа веверицу Антониа, али се стидела да му то призна.
Она није знала да је он заљубљен у веверицу Мицу.
Дороти је купила орахе и наиђе на врапца и он је упита: „Јеси ли чула
вести?“ „Какве вести?“ упита она. А врабац рече: „Онај згодни Антонио се заљубио
у Мицу“. Те ноћи Дороти је дуго размишљала шта да ради. Ујутру је одлучила да
оде до њега и рекла му да га воли. Антонио је размишљао и сам себи рекао: „Моја
суседа Дороти је лепа, вреднија од Мице, а и кува боље од свих веверица у нашој
околини.“ Сутрадан он је отишао код Дороти и запросио је. Живели су срећно све
док једног дана Дороти није отишла у шуму где је нестала. Сви су је тражили.
Антонио је био јако забринут. Када се вратио кући из шуме, затекао је писмо на
столу у коме је добио позив на борбу на планини Букет, па ако победи, Дороти ће
бити његова . Потписа није било. Отишао је одмах на планину Букет где је нашао
злу ласицу која је заробила Дороти. Борио се са њом али није успео да ослободи
своју Дороти. Тада изнад њих пролете њихов пријатељ Црнооки који им је
притекао у помоћ и ослободио их.
Јана Даниловић III3
Узбудљива мисија
Дошао је распуст, брат и ја смо отишли код бабе и деде у Инђију и
радовали се што ћемо тамо остати сами.
Било нам је баш забавно. Сваки дан био је другачији, шетали смо и
смишљали нове игре. Један дан је био за мене посебан. Тетка,брат и ја смо отишли
на игралиште за децу. Игралиште је изгледало као да смо у малом дрвеном граду и
као да је прављено само за нас децу. Ту су се налазили посечени пањеви, дрвене
кућице, мале мердевине...Ми смо смислили игру Нинџа ратници. Имали смо мисију.
Требало је прећи ове нивое и тешке препреке. Наравно-успели смо! Мисија
завршена.
Као и мисија и распуст се брзо завршио, зато једва чекам следећи распуст јер
ћемо наставити мисију.
Вукашин Шево III3
Под ведрим небом
Када је стигао летњи распуст, мој брат и ја отишли смо у Инђију код бабе и деде.
Док још нисмо тамо стигли размишљали смо о разним играма и несташлуцима.
Спремали смо се за спавање и бака није могла да спава од врућине. Синула ми је
идеја да изнесемо кревет на терасу, јер је тамо пријатније.Следећег јутра деда је
изнео фотељу на расклапање, бака је уређивала терасу за нас, ту смо ручали,
одмарали се, читали Забавник...али најлепше од свих су биле топле вечери када
смо са братом Миљаном лешкарили и причали страшне приче.
Тако је изгледала наша кућица под ведрим небом.
Веселин Шево III3
Посета Улцињу
На летњем распусту у јулу, отишла сам са сестриним вртићем у Улцињ.
Тамо сам остала десет дана.
Предзадњи дан, обишли смо улцињски Стари град. Пели смо се дугачким
степеницама и цео град је био од камена. Одлучили смо да кренемо десним
пролазом и у једном тренутку смо схватили да смо се изгубили. Затражила сам од
пролазника помоћ али ме они нажалост нису разумели. Сви су углавном говорили
страни језик. Лутали смо још дуго, дуго. Били смо сви већ прилично уморни. У
једном моменту васпитачица Марина упитала је једну жену где је излаз и госпођа
нам је показала пут. Успели смо да се вратимо на почетак. Кроз мале прозоре
гледали смо и дивили се мору са велике висине.
Након напорног пута сели смо у оближњи кафић да мало предахнемо и
склонимо се од олује. Када је киша престала сви смо се срећно вратили у
одмаралиште.
Анђела Василијевић III3
Љубимац
На летњем распусту сам се лепо провео. Пуно сам се играо, дружио,
путовао. Неколико дана сам провео у селу код баке и деке. Пуно сам радио,
помагао им и играо се. Издвојићу један догађај који ћу посебно памтити.
Пробудио сам се и сека ми је рекла радосну вест. Добили смо кученце. Назвао
сам га Маза. То име ме је подсећало на једног пса кога сам много волео, али га
више нема. Мој нови љубимац је жућкасте боје, има малени репић, велике уши,
умиљате очи и њушкицу, која, кад год је погледам, изгледа као да ми се смешка.
Радосно скакуће око мене и ужива док га мазим.
Много га волим, жао ми је што није код мене, али знам да га бака и дека уживају.
Лазар Ковачевић III3
Свака лењост се плаћа
Често умем да будем лењ. Мама некад неколико пута каже да нешто
урадим. Мрзело ме је да перем зубе. Био бих поспан или бих играо игрице. Једног
дана заболео ме је зуб, напала га је бактерија и морали су да ми га изваде. Скупо
сам платио своју лењост.
Стефан Гускић II3
Princ i Zlatokosa Princeza
Bio jednom jedan kralj koji je imao lepog sina. Sin je bio bogat, ali je bio tužan.
Jednog dana kralj mu je obe¥ao,ako ode u strmu planinu gde se nalazi dijamantski cvet i
ubere ga,pred njim će se stvoriti srebrni konj i odvešće ga do princeze Zlatokose.i reče
mu još: "Ako ima na ruci srce,to znaj da je ona". Princ se spremio i krenuo.Put je bio
dug.Najzad je došao do cveta.Ubrao ga je,a pred njim se stvorio srebrni konj i odveo ga
je do princeze.Dok su leteli konj je bacio srebrne zvezde.Princ i princeza su se
venčali.Imali su puno dece.
Princ je bio srećan,jer je imao princezu i puno lepe dece,a kralj zato što mu je bio sin
srećan i zato što je imao puno unučića.
Vanja Šljivić 3/6
Decak i jednorog
Bio jednom jedan car koji je imao tri sina. Kad car ostari pozove svoja tri sina da dodju
kod njega u odaje. Sinovi udjose i car rece: ¸¸Neko mora da caruje mesto mene, ali
moram videti ko". Posle dugog razmisljanja car odluci da ko nadje jednoroga moze da
postane kralj.
Prvo izadje najstariji sin, baci pero i pero odlete na sever. Onda srednji sin isto to uradi
ali pero odlete na jug. Najmladji sin baci pero, njemu pero pade na jedan kamen. On
onako tuzan krenu u obliznju sumu. Zadje malo dublje u sumu i vidi neku svetlost. Pridje
malo blize i vide jednog belog konja obasjanog svetloscu. Najmladji sin cim ugleda
jednoroga onako srecan skoci na njega. Konj rasiri svoja krila i polete. Decak je uplaseno
gledao zemlju. Ljudi su mu izgledali kao mrtvi. Jednorog i decak su se sprijateljili.
Tako su oni odleteli kuci. Cim je car video jednoroga rece: "Odlucio sam, najmladji sin ce
vladati." Tako najmladji sin poce da vlada i ostade da zivi srecno.
Katarina Krstic III/6
Рађање сунца
Сунце је за све нас главни извор енергије која условљава oпстанак
живота на земљи. Стога сам одлучила да посматрам како се сунце рађа и како је
најлепши део дана кад оно обасјава мој град.
Овога јутра пробудила сам се раније него обично. На то ме приморала
жеља да посматрам излазак сунца. Отворила сам прозор и почела да
посматрам. Све боје које су у том тренутку трепериле на мом прозору су
одсјај сунчеве светлости. Сунце је своје прве зраке спустило на планину Старицу
која се налазила изнад моје зграде. Приметила сам да је пре изласка сунца
све било усамљено: шума, цвеће, чак су и врапци са великим нестрпљењем
чекали сунчев зрак. Сва лепота природе која је око нас је сунчев дар. Ја верујем
да је сва природа захвална сунцу које је одувек било ту са нама и у лошим и
добрим тренуцима. Посматрала сам сунце неко време и приметила да је
осветлило неколико делића мог града и да се веће осветљење могло очекивати
у току дана.
Моје посматрање је престало,али није престало сунце да греје јер ће оно
увек грејати.
Маријана Николић IV3
Када бих...
Када бих живјела у свијету једнооких људи, а да само ја имам два ока, ја бих се осјећала тужно и одбачено, ако ме они не би прихватили као једну од њих. А ако би хтјели са мном да се друже, разговарају и играју, ја се не бих осјећала одбачено и била бих сретна у том свијету једнооких.
Сара Маринковић III4
Моја мајка
Много драгих личности имам око себе, али најдража је моја мајка. Зове се Кристијана. Она за мене има најлепше име.
Она има двадесет осам година. Има смеђе очи и црну косу. Највише воли да носи црвене панта- лоне. Често ме милује својим нежним рукама. Племенита је особа и жели свакоме д помогне. Када није у могућности да пружи помоћ другом, растужи се. Њена љубав према мом брату и мени нема границе. Она се нађе увек поред нас када нам је потребна и у свему нас подржава.
Моја мама је за мене најдража особа, јер је увек уз мене. Волим је када је насмејана, чак иако јој понекад није до смеха.
Јелена Попадић 3. разред
Моја мајка
Многе особе су ми драге, а за мене је најдража моја мајка.
Моја мајка има зелене очи и смеђу косу. Она има нежно лице.Волим када ме грли својим нежним и топлим рукама. Ујутру ме буди за школу нежно и с пољупцем. Са мамом могу да разговарам о свему. Она ме увек разуме и саветује. Понекад ме грди, када нисам послушна. Тада сам много тужна и желим да се поправим.Често ме чека на улици када се враћам из школе, тада помислим да много брине о мени. Волим када ме усрећи неким лепим поклончићем.
Много волим моју мајку, зато што ме воли и брине о мени.
Санела Бодо
3. разред
Моја најдража личност
Мени најдража личност је моја мајка. Она се зове Светлана. Има тридесет седам година, а по занимању је домаћица.
Мама има кратку плаву косу, смеђе очи и средњег је раста. Она има нежне руке и мио поглед. У њеном крилу се осећам топло и безбедно. Из школе ме дочека раширених руку, а ја јој трчим у загрљај. Тада знам да ме мама много воли. Према мени је нежна и брине се када сам болесна. Понекад нађе времена да заједно слушамо музику и да се играмо. Када није код куће, јако сам тужна.За сваку добру оцену ме награди пољупцем. Волим када ми каже: „ Ти си моје злато!“
Једино се поред ње осећам срећно и заштићено.
Валентина Болдижар
3. разред
http://razbibriga.net/clear.gif http://razbibriga.net/clear.gif
Мој друг
Мој друг се зове Александар, Саша Мајсторовић.Саша је мршав, има кратку црну косу и црне очи. Он је симпатичан, добар друг и воли да се шали. Саша, његов брат Милош и ја се дружимо тако што заједно решавамо укрштене речи из Јуниора. Често се шалимо. Волим свог друга Сашу, јер се лепо слажемо и зато што није љубоморан као девојчице.
Ирина Дижак
разред
Моја другарица
Моја другарица се зове Николина. Веома је лепа. Коса јој је до рамена и смеђе боје. Николина је добра. Жели да помогне другима и све дели. Николина и ја волимо да се шминкамо и да цртамо. Волим је зато што се не свађа и када нисам у школи дође да ми покаже домаћи задатак.
Марија Калочан
разред
Мој друг
Мој друг се зове Адриан. Има црну косу и браон очи. Он је средњег раста и мало дебељуца. Делимо све заједно. Волим га зато што ми помаже и не прави се важан.
Немања Ковач
1. разред
Моја другарица
Моја другарица се зове Марија. Она има браон очи и косу. Марија је паметна и добра. Играмо се луткама, цртамо и бојадишемо. Волим је зато што се слатко смеје.
Николина Катона
разред
Na izletu
Izlet koji ću pamtiti je protekao u Beogradu.Kada smo se smestili u autobus krenuli smo.Zaputili smo se u vazduhoplovni muzej gde smo videli mnogo aviona i helikoptera.Kada smo ušli mogli smo da kupujemo suvenire.Učiteljica nas je pozvala da vidimo avione.Kod svakog aviona smo malo stali da bih nam vodič ispričao o njihovim značajnostima.Videli smo prvi srpski avion,ratne avione,i još mnogo njih.Sve smo videli pa smo išli da gledamo kratak film o avionima.Film se završio a mi smo se spakovali i krenuli napolje.Opet smo ušli u autobus i krenuli.Išli smo prema hramu Svetog Save.Došli smo ispred hrama i stao nam je dah kada smo ga ugledali koliko je lep i veliki.Ušli smo unutra zapalili sveće a neki su kupovali suvenire.Tu smo se manje zadržali.Otišli smo malo u Knez Mihajlovu ulicu da se šetamo.Razgledali smo igrali se, pricali...Otsli smo na adu Ciganliju na igralište.Svi smo se dobro zabavili.Autobus je dosao po nas pa smo krenuli kući.Vratili smo se i odmah sve preprcali roditeljima.
Luka Tamindzija III
Kaki sam proveo zimski raspust
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.