Pogledaj Punu Verziju : Školska torba puna tuđih promašaja
Vera Aćimović
Da li se sećate domaćeg filma "Srećna porodica", u kojem sin svira violinu, ćerka igra
balet a međusobno razgovaraju na engleskom. Ova komedija s početka osamdesetih
postala je stvarnost tranzicione sadašnjice. U filmu dovedeno do karikature danas je
svakodnevica mnogih osnovaca i adolescenata, koji pod teretom neispunjenih ambicija
svojih roditelja, umesto da uživaju u detinjstvu provode sate na teniskim terenima ili u
školama stranih jezika.
Upravo je ovaj film bio prva asocijacija naše sagovornice kada smo predložili razgovor o
neostvarenim roditeljskim željama. Prof. dr Gordana Dedić, neuropsihijatar i
psihoanalitički psihoterapeut, radi na Odeljenju za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju
Klinike za psihijatriju VMA i načelnik je Odseka za zdravstveno prosvećivanje.
- Roditelji u svoje dete unose neke sopstvene želje i deca to mogu, ali i ne moraju da
prihvate - kaže prof. Dedić. - Zavisno od tipa roditelja i roditeljstva, to su uglavnom
očevi, ali nije pravilo, naročito sada kada se uloga muškarca promenila i majke su sve
češće te koje "nose pantalone" u kući. Zloupotreba roditeljskih želja odvija se po
obrascu "eto, ja nisam mogao, možda će moći moje dete". Na primer "ja sam želeo da
budem doktor, ali nisam imao para, pa će moje dete završiti medicinu". Ovo poslednje
naročito je izraženo kod generacija iz pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina
prošlog veka, kada su se više cenile intelektualne funckije i profesije kod kojih se
završava fakultet, jer je to značilo i bolji standard. Nove generacije mladih roditelja, koje
su devedesetih godina išli u osnovnu školu, s jedne strane imaju sećanje na svoju
porodicu, koja je možda bila i boljeg položaja, a s druge strane su prošli ozbiljnu krizu, u
trajanju od skoro decenije i na svojoj koži osetili ozbiljne promene, pa kad su konačno
stasali da postanu roditelji oni su, naravno, poželeli da njihova deca to izbegnu. To je
sasvim normalno očekivanje, ali su se umešali socio ekonomski faktori, u smislu da su
neki postali mnogo bogatiji nego što su ikada pomišljali da mogu da budu i tu počinju
problemi. Ne samo da roditelji žele da deca ispune njihova očekivanja ili da ih makar
dostignu, već im nude modele koji nisu bili iz njihove porodice, koji uopšte nisu balkanski,
već dolaze sa zapada, gde se od dece traži da studiraju u inostranstvu ili još u
predškolskom uzrastu uče po nekoliko jezika, idu u muzičku, baletsku školu.
Postavlja se pitanje koliko je to primereno, koliko su deca sposobna da prate roditeljske
želje. Ona, naravno, moraju da zadovolje svojim intelektualnim predispozicijama da bi
uopšte ušla u tu roditeljsku priču, koja je često, usled nedostatka vremena ili preterane
ambicije krojena prema šablonu usvojenom iz literature, filmova ili pop kulture koja
dominira na televiziji. Možda roditelji pokušavaju da nadoknade ono što u svoje vreme, u
ratnim i poratnim godinama nisu mogli da priušte. Deci treba ponuditi sve što je moguće,
ali upravo tu leži zamka jer se postavlja pitanje koliko deca to žele. Nekad roditelji u
svojoj ambiciji deci nude izbor sportova koji njima ne leže, pa se tako, na primer,
trapavo dete šalje na klizanje.
Statistika govori da 25 odsto dece roditelji vode na neki sport. Nije reč o igranju na
poljani ili u komšiluku, već aktivnosti koja često angažuje cela popodneva. Opet,
istraživanja govore da 70 procenata dece napušta sportove koji su im na neki način
nametnuti. Sport je nešto što treba da bude fizička aktivnost, a samo malom broju dece
će postati buduća profesija. Iako među decom sigurno rastu novi Vlade Divac, Novak
Đoković ili Ana Ivanović, mnogo je zdravije baviti se sportom nego očekivati neke
vrhunske rezultate koje deca možda ne mogu da postignu. Učenje jezika je korisno, ali
postavlja se pitanje koliko detetu ostaje slobodnog vremena kada se obaveznim školskim
jezicima pridruži još jedan. Treba pronaći ravnotežu između potreba i želja, ali imajući u
vidu da se često javlja disproporcija između želja jednih i potreba drugih. Svako ima
svoje ideale, s jedne strane roditelji, s druge deca, i treba raditi na tome da se oni
poklope.
- Setila sam se jedne pacijentkinje, već majke male devojčice, koja u svoje vreme nije
smela da kaže tati, inače profesoru matematike, da ne želi to da studira, iako je bila
talentovana. Ona je svakog leta, umesto da se igra s decom, vežbala zadatke s tatom i
verovatno joj se matematika ogadila. Stariji brat je odbio poslušnost i otac ga je
bukvalno oterao od kuće, živeo je sam kod bake, radio, finansirao se, uspeo da završi
fakultet i odnosi su se izgladili. Ona nije imala hrabrosti da se suprotstavi tati i krenula je
njegovim stopama, da bi u rekordnom roku završila matematiku, iako je zapravo htela da
studira engleski. Dakle, postoje i ekstremni slučajevi, gde roditelji apsolutno odbace dete
ukoliko se ne povinuje njihovim željama. Pasivnija deca to prihvataju, dok se ona malo
ratobornija suprotstavljaju.
Roditelj-diktator će bez pogovora tražiti od deteta da ispunjava njegove želje, u
suprotnom, ono nailazi na zabranu. Na deci je da li će to prihvatiti, povinovati se i
manje - više uspešno otaljavati ili odbiti. Aktuelan je upis u srednje škole i na fakultete, i
praksa govori da je neuspeh mnogo veći kod one dece kojoj je izbor nametnut. Ukoliko
se to desi, bolje je dozvoliti da propadne jedna godina i tako omogućiti detetu da se
vrati onome što želi. Dešava se i da dete ne zna šta hoće, pa roditelji moraju umesto
njega to da osete. Ali, to već zahteva kvalitetniji odnos između dece i roditelja, u kojem
jedni prepoznaju potrebe drugih. Neko je naučio da bude submisivan, pasivan, pa
jednostavno ćutke prihvata nešto što će kasnije možda i zavoleti, ali to je možda prvo
ispoljavanje budućeg odnosa u kome će roditelji, ako su detetu izabrali školu jednog
dana birati i bračnog partnera. Deci treba dozvoliti da u nekom momentu sama odlučuju,
uz podršku roditelja.
- Najveći je problem neprepoznavanje potreba deteta od strane roditelja. Ugledanje na
uzore, po tipu "pokondirene tikve" može da dovede do velikih problema. Na primer,
ukoliko komšija školuje decu u Italiji "pa ako mogu oni, mogu i ja", a dete pritom ne voli
da se odvaja od kuće ili jednostavno nema takve ambicije. Dešavalo se, kod nekih
pacijenata, iako je daleko od toga da bude pravilo, da se tokom takvih odvajanja uđe u
prve psihotične epizode ili depresije.
Identitet se formira do treće godine života, kada dete stiče jasnu sliku o sebi i o onome
drugom. Kasnije je identitet pod uticajem zabrana, moralnih normi i ponašanja koje se
stiče u porodici i društvu. Roditelji intuitivno svojoj deci nude ono što su njima njihovi
očevi i majke ulili kroz odobravanje ili zabranu. U nemogućnosti da dostignu identitet koji
im se nudi u porodici, ili osećaju prezir prema vrednostima koje se nude, deca u odbrani
od nametnutih ambicija biraju identitet potpuno suprotan onome što roditelji žele i ulaze
u delikventno ponašanje, kriminal, prostituciju, narkomaniju.
- U konfuziji adolescentskih godina, perodu bura, razmišljanja, donošenja važnih životnih
odluka kod dece se ponekad javlja osećaj da nisu ravni sa svojim roditeljima i ponekad
ulaze u model suprotan čak i sopstvenim genetskim i intelektualnim sposobnostima, koje
kao struktura ličnosti može da zadovoljim, pa i u delikvenciju. Zašto deca to biraju? Bolje
je biti najbolji u nečemu, pa makar to bilo i loše, nego večito u senci roditelja, koji su
uspešni, koji su direktori, koji su naj - naj. Negativan identite upravo je jedna vrsta
bunta, revolta prema svim onim identitetima koji se nude u porodici.
Decu treba podržavati, usmeravati, prepoznati njihove potrebe, ali ljubav je najvažnija.
Kvantitet ne može da nadomesti kvalitet, pa je bolje provesti pet minuta u aktivnosti u
kojoj dete uživa nego sate i sate na terenu za sport za koje dete ne pokazuje nikakav
afinitet.
Opasni sindrom
U praksi postoji sindrom "maja i juna", kada deca, zbog loših ocena koje ne mogu da
poprave i prevelikih roditeljskih očekivanja često učine nešto nažao sebi. Nisu retki ni
pokušaji samoubistva.
Tipovi roditelja
Autoritativni ili diktatorski roditelji postavljaju stroga pravila i očekuju da se ona poštuju.
Plasiraju deci ono što oni smatraju ispravnim, a što je u skladu s njihovim vlastitim
ubeđenjem iako u mnogim slučajevima njihovo insistiranje na redu i disciplini postaje
teret detetu. Dete se takvih roditelja plaši i iz straha se njima u svemu pokorava. Takvi
roditelji imaju zapovedničko držanje, obično su kruti, emocionalno siromašni, veoma
strogi, a ponekad samoživi i agresivni. Od deteta se zahteva da bude tiho i
disciplinovano, da ne pokazuje emocije (pogotovo u javnosti). Roditelji smatraju često
da upravo takvim vaspitanjem pružaju detetu priliku da očvrsne i razvije se u zrelu, jaku
i samostalnu osobu, ali događa se upravo suprotno.
Deca autoritarnih roditelja često postaju sramežljiva i povučena, nesamostalna i zavisna
o nekom autoritetu, a ponekad ostavljaju i utisak hladne osobe jer su naučena da ne
pokazuju emocije. Drugi smer prema kojem može poći dete autoritarnih roditelja je
agresivnost, da bi napakostilo roditeljima i od njih izvuklo i minimum emocija, pa makar se
ta emocija zvala ljutnja.
Permisivni ili blagi roditelj, s druge strane, nastoji da bude što popustljiviji, ali je veoma
pasivan kad teba da postavi ograničenja ili da uzvrati na neposlušnost. Takvi roditelji ne
postavljaju stroge zahteve, niti imaju jasne ciljeve za svoju decu, verujući da im treba
omogućiti da se razvijaju u skladu s prirodnim sklonostima. Detetu se sve dozvoljava,
gotovo da nema zabrana, te se može dovesti u situaciju da se oseća zanemarenim i
nevoljenim. Mada roditelji smatraju da izostankom zabrana podstiču samostalnost,
postižu upravo suprotno: dete postaje sramežljivo, nesamostalno ili čak u nekim
slučajevima agresivno samo da bi se osetilo voljenim i u centru pažnje i brige.
Autoritativni roditelji (ne autoritarni koji su, zapravo, diktatorski), nasuprot diktatorskim i
blagim, uspevaju da dovedu u ravnotežu jasna ograničenja sa intimnom porodičnom
atmosferom. Oni daju smernice, ali ne nameću krutu disciplinu; objašnjavaju svoje
postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka. Takvi roditelji
uvažavaju samostalnost svoje dece, ali od njih zahtevaju visoki standard odgovornosti
prema porodici, drugovima i široj zajednici. Podstiče se i ceni odgovornost. Kod dece
ovakvog načina vaspitanja omogućuje normalan razvoj samopoštovanja i
samopouzdanja, deca se osećaju i slobodno i zaštićeno, te postaju samostalni mladi ljudi.
U prebrižne roditelje, među kojima su najčešće majke, spadaju oni koji žive u stalnom
strahu da se njihovom detetu nešto ne dogodi kada oni nisu s njim. Oni ne mogu
najčešće da sagledaju stvarne mogućnosti svoga deteta u njegovom osamostaljivanju
već nepotrebno dugo smatraju svojom odgovornošću zadovoljavanje detetovih potreba i
obaveza. Deca ovakvih roditelja postaju nesigurna, nepouzdana i nesamostalna.
Stalni strah u kome žive ovakvi roditelji čim nisu s detetom, često se prenosi i na dete,
pa se i ono plaši odvajanja, produžava se njegova zavisnost od roditelja i usporava
razvoj.
Glavne odlike demokratskog tipa roditelja su u tome što oboje zajednički podižu svoje
dete, utiču na njegov razvoj i podjednako se osećaju odgovornim kada nastanu teškoće
ili dođe do neželjenih posledica.
Svoj autoritet kod dece ovi roditelji zasnivaju na međusobnom poznavanju, poštovanju i
razumevanju. Lični primer im je osnovno sredstvo u delovanju na dete. Ovi roditelji se
prirodno ponašaju pred svojim detetom. Ne ustručavaju se da priznaju kada su pogrešili
ili kad nešto ne znaju.
Dete takvih roditelja se ne zatvara u sebe, govori o svojim uspesima i neuspesima,
sukobima s drugovima, itd.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.