Pogledaj Punu Verziju : Govor kod životinja
http://razbibriga.net/imported/2011/10/kraljica_termita-1.jpg
Zanimljivu pojavu kod mrava otkrio je u tadašnjoj Holandskoj Gvajani, zoolog Ivan
Sanderson.
Matica, ili kraljica mrava (Macrotermes bellicosus), nestajala bi iz svoje prostorije u
mravinjaku, iako je to bilo fizički nemoguće. Naime, kraljica mrava je prevelika da bi mogla
izaći iz ćelije kroz vratašca kojima prolaze drugi mravi. Nemoguće je, takođe, da sruši ćelije
koje su tvrde poput betona. Zagonetka nestanka mravlje kraljice je izgledala neshvatljiva, ali
je Sanderson ustanovio da je reč o teleportaciji. Naime, obojio je kraljicu mrava
prepoznatljivom bojom i zatvorio njenu ćeliju. Kroz nekoliko minuta ona je jednostavno
nestala! Sanderson je nastavio kopati po mravinjaku. Naišao je na istu, obojenu, mravlju
kraljicu, kako mirno boravi u nekoj drugoj prostoriji, hraneći se i ležući jaja. Ovaj zoolog
posvetio je istaživanju mrava četrdeset godina, da bi došao do zaključka o životinjskoj, to
jest mravljoj teleportaciji, što su potvrdili i drugi naučni istraživači.
Među najpoznatija svetska životinjska čuda spadaju psi i mačke koji govore ili čak
računaju, a takvih primera zabeleženo je na desetine. Iako su najčešće kućni ljubimci ti koji
su najpametniji, među neobičnim životinjama možemo pronaći i slona. Najrazgovorljiviji
slon na svetu bio je Batir iz zoološkog vrta u Karagandi u Kazahstanu. To je bio indijski
slon koji je znao izgovarat: 'Batir je dobar' i reči kao što su 'piti' i 'daj'. Inače, noćni čuvar
u ovom zoološkom vrtu je tvrdio da Batir noću razgovara sam sa sobom!
Najviše životinja koje govore ima među psima i mačkama. Amerikanac Džerald Rajt,
nastanjen u Dalasu, imao je dobermana koji govori 'zdravo', 'volim te', 'mama','van', kao i
imena petnaestak žena, i to dubokim basom, kako su izveštavali novinski reporteri.
Lancer, kako se ovaj pas zvao, je i svog veterinara oslovljavao imenom. Svedoci su tvrdili
da pas sasvim čisto i precizno govori i da nije reč ni o kakvom triku njegovog vlasnika, već
o svojevrsnom čudu prirode.
Takođe govore i mačke, poput Muri, koja je na nemačkom jeziku mogla reći 'da', 'ne' i 'Ana',
a mogla je i pevati uz klavir. Štaviše, Muri je nastupala na internacionalnom šou programu
u Beču. No, to nije ništa prema Vajti, mački pričalici koja je živela na Floridi. Ona je bila
jedna od dve mačke porodice Deem (druga mačka je Bleki, što nije nevažno.) Naime, Vajti
(Bela) je za sebe govorila kako je 'dobra mačka', dok je govorila za Bleki (Crna) da je ona
'loša mačka'. Uz to, Vajti je jedina mačka koja je dala intervju, i to magazinu Fate, 1965.
godine. Moć govora ove po izgledu sasvim obične mačke nije razjašnjena, uprkos velikom
trudu nekoliko naučnika. No, u vezi sa Vajti se ipak pojavilo jedno starinsko, okultno
tumačenje: da je u vlasti duha ili da je čarobnjački medij. Slično objašnjenje bilo je dano i
za Bena, psa koji je govorio, kojeg je dr E.J.Dingval u svom radu uporedio sa snagom
crnog psa srednjevekovnog čarobnjaka Agripe, koji nije samo mogao govoriti, nego je
znao i tajne svog gospodara.
Ð*ЕЧЕ МИ ЈЕДÐРЖИВОТИЊÐ
Ðутор:
Душан Терзић
Много је дивних и поÑвећених људи који Ñу живот провели радећи на разумевању животиња и живећи међу њима. Један од њих је профеÑор УниверзитетРи добитник Ðобелове награде Конрад Лоренц
Живећи Ñа животињама кроз целу Ñвоју иÑторију, човек је развио различите начине како Ñе опходи према њима да би добио оно што му је потребно. И, углавном, Ñматра животиње прилично глупим, нижим Ñтворењима, а Ñебе паметним и Ñве нај, између оÑталог, јер животиње ниÑу у Ñтању да имају тако виÑокоÑложен начин комуникације какав је језик код људи... Ðли, примећено је да Ñе и животиње у Ñвом Ñпоразумевањ ƒ, такође, кориÑте неким знаковима. Када је човек толико изнад животиња како то да до Ñада ниÑмо проговорили њихове језике? Ðа пример, замиÑлите у излогу књижаре наÑлов: ÑрпÑко-пÑећи речник. Или енглеÑко-мачји. Вероватно би влаÑници бројних кућних љубимаца били Ñрећни да почну да говоре Ñа Ñвојим миљеницима.
друге стране, знамо да неки папагаји успевају да науче бројне речи и реченице људског језика и да их мање-више одговарајуће користе. Неки пси, такође, успевају да науче бројне речи, мада не могу да их изговоре. На пример, газда каже: „Донеси ми папуче” и пас оде у другу собу и донесе му управо папуче. Или „Где је тај и тај” и пас се узмува тражећи све док не стане испред именоване особе. За једног припадника бордер коли, посебно паметне врсте паса, сматра се да је научио значење око три стотине речи! И велики мајмуни, посебно шимпанзе и патуљасте гориле, успешно су учени да се споразумевају с људима. Прво су их учили да на посебној табли са симболима притисну неки од њих ако хоће, на пример, јабуку. И то им је ишло веома добро па су научени да склапају и просте реченице. Један од њих, по имену Коко, тако је успео да изрази да је тужан и да хоће мачку, недуго пошто му је омиљеног друга у игри, мачку, згазио ауто. Када су му донели маче, био је веома срећан.
Онда су научници, схватајући да је говорни апарат мајмуна недовољно прилагођен људским речима, покушали да их науче да се споразумевају с људима, па чак и између себе, користећи своје шаке, то јест употребљавајући симболе које користе глуви и неми људи. Уз огромне дугогодишње напоре, поједини човеколики мајмуни успевали су на тај начин да конструишу и просте реченице, слично као када су користили ону таблу са симболима.
Паче у џепу кошуље
А шта је човек, „круна стварања” или „врхунац еволуције”, успео да научи? Заправо и не тако мало. Много је дивних и посвећених људи који су живот провели радећи на разумевању животиња и живећи међу њима. Један од њих је професор Универзитета и добитник Нобелове награде Конрад Лоренц. Његова прелепа књига „Говорио је са животињама” препуна је доживљаја које је имао од малена до старости живећи на фарми окружен мноштвом разних животиња. Нобелову награду је 1973. године, заједно са Тимбергеном, добио јер је доказао да је кокошкама урођено да препознају опасност из ваздуха – сенку јастреба – мада су их та два научника одгајили од јајета и те кокошке нису имале од кога из своје врсте то да науче.
У овом огледу јастреба је глумила направа коју су природњаци спуштали низ жицу, а која је давала сенку сличну као када јастреб надлеће двориште. Кокошка би панично кретала да сакупља своје пилиће и тера их у заклон сваки пут када би се та сенка појавила у дворишту. Конрад Лоренц утврдио је и да пачићи имају природну потребу да одмах по излегању из јајета упорно прате први већи покретни објекат који угледају. То чак може да буде и картонска кутија. Ово је названо феноменом „утискивања”.
Лоренц је до тог открића дошао на тежи начин: поÑматрајућРједном у инкубатору како паче излази из јајета није ни Ñањао да је управо поÑтао мајка. Пошто је паче изашло он Ñе померио да оде, што је, како Ñам каже, била кобна грешка. Паче је кренуло да неÑпретно трчи за њим. Прво му је то било забавно, али каÑније Ñваки покушај да Ñе одвоји од тог пачета био је праћен тако паничним и жалоÑтивим глаÑањем и беÑомучном трком за њим да је био принуђен да га и на предавања на универзитет ноÑи у горњем џепу кошуље. И још горе, у току ноћи морали Ñу да Ñпавају један поред другога. Његово паче би Ñе на Ñвака два-три Ñата будило у Ñвојој кутији и оглашавало.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Конрад Ñе временом извежбао да кроз полуÑан и Ñам одговори глаÑом који је подражавао онај којим Ñе оглашава мама-патка. Тада би Ñе паче Ñмирило и наÑтавило да Ñпава. И тако Ñве док паче није одраÑло. То је било веома заморно, али каÑније је Конрад, огледа ради, овако одгојио и целу групу пачића. Када их је једном приликом водио у шетњу, пише у Ñвојој књизи, забаÑали Ñу у гуÑту траву. Уплашио Ñе да ће их погубити па Ñе ÑпуÑтио четвороношкР, да би га пачићи боље видели, и почео да бауља кроз траву квачући на Ñав глаÑ. Поред ограде окупљала Ñе Ñве већа маÑа људи која је поÑматрала тај призор. Оно што Конрад није знао је да они од гуÑте траве уопште не виде пачиће већ Ñамо пуначког човека Ñа наочарима, кога Ñу неки знали као профеÑора универзитетР, како бауља по трави и кваче на Ñав глаÑ...
Други пут Ñе нашао у граду, недалеко од Ñвоје фарме, када је, пробијајући Ñе кроз маÑу Ñвета на улицама, изнад Ñебе угледао Ñвог великог папагаја како пролеће. Папагај Ñе, изгледа, изгубио. Ð£Ð¿Ñ€ÐºÐ¾Ñ Ñтиду, Конрад је дрекнуо папагајÑки зов, који људима звучи веома необично, па Ñу многи поÑкакали и окренули Ñе ка њему. Срећом, чуо га је и папагај и Ñве Ñе објаÑнило када је живопиÑна птица Ñлетела на Конрадову главу.
Мирис као лична карта
Да су став тела и понашање веома важни у споразумевању са животињама говори нам и искуство које нам, опет на малим екранима, преноси у својим емисијама Цезар Милан, стручњак за псећу психологију. Он тврди да пси некако препознају енергију са којом наступамо и да се према нама односе на основу ње.
И други посвећени љубитељи животиња и научници чинили су и чине велике напоре у разумевању начина споразумевања са животињама. Само, ми се користимо углавном гласом, његовим значењем и интонацијом, уз мању помоћ покрета лица и руку, док животиње углавном више користе друге начине споразумевања. Камелеон се, на пример, када се спрема за борбу, за неколико секунди претвори из зеленог у црног. А када заводи женку боје мења веома брзо – час је жут, час црвен, час љубичаст.
Мирисни сигнал у животињском свету често је права „лична карта” јединке, из ње други сазнају у каквом стању је та јединка, је ли здрава, снажна, ког је пола и слично. На разним деловима тела животиње често се налазе мирисне жлезде којима се она у пролазу трља о, на пример дрво, обележавајући тиме своје подручје. Термити, мрави, чак и пчеле у ваздуху, за собом остављају мирисни траг, посебно ако су нашле већу количину хране, да би и остале јединке могле да га следе и нађу ту храну.
Повратник на крај
Пчеле када стигну у кошницу пошто су нашле храну, одиграју и прави плес којим осталима саопштавају у ком се правцу, према Сунцу, налази та храна и колико је далеко. Ако се процветале биљке налазе у близини, пчела изводи једноставни кружни плес. Остале радилице, сместивши се иза ње, понављају њене покрете и, пошто изведу два-три корака тог плеса, то јест пошто понове „наглас” добијена упутства, крећу у сакупљање нектара.
Да би другарицама пренела колико је далеко храна смештена, пчела додатно извија трбушчић и одаје посебан звук. Ако пчела за 15 секунди плеса праволинијском путањом усред осмице пређе десет пута, храна се налази на око 500 метара од кошнице, ако прође шест пута – око километра, а ако иде баш споро и за 15 секунди плеса пређе тај правац само једном – храна је веома далеко, више од десет километара, утврдили су научници.
Свака породица друштвених инсеката, пчела, мрава или термита има мирис својствен само њој. Ако су неке јединке дуго одсуствовале и у додиру с другим породицама „закачиле” њихов мирис, њих не пуштају у кућу. Ни више животиње то не дозвољавају. Ако на крају и прихвате повратника, он заузима најниже место у групи, и сви могу да га киње.
Песма под морем
Научници су били не мало изненађени када су утврдили да у сваком кокошијем друштву постоји строга хијерархија – тачно се зна која кокошка сме да кљуца коју. Оне изнад понекад за казну кљуцну оне испод и на тај начин може да се направи тачан низ у коме ће бити јасно ко је изнад кога. У кокошијем језику научници су открили чак око тридесет речи.
Међу њима је више сигнала за опасност. На пример, ако опасност долази из ваздуха, сигнал је кокотави звук који постепено расте, па кокошке беже под неки заклон, док је сигнал за опасност на земљи звук који нагло расте и кокошке онда беже на страну супротну од извора звука.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Врло је богат и језик чавки. Звук који најтачније може да се подражава са „кја” значи „летите за мном”, а нешто као „кјаев” позив је да се лети кући. Младе чавке не знају кога треба да се боје и родитељи их при појави опасне грабљивице упозоравају својеврсним шкргутавим криком. И једна оваква лекција довољна је да чавка упамти ко јој је непријатељ. У природи нема много прилике за поправни.
Птице показују и одређену обдареност за учење страних језика, у њиховом случају других врста птица поред којих живе. Гачци и чавке разумеју одлично једни друге и чак се некад удружују у заједничка јата. Вране које живе на обали мора одлично разумеју сигнал за опасност који је део споразумевања галебова који су, иначе, велика опасност на аеродромима који се налазе недалеко од мора. Ако птица улети у мотор, авион може да се сруши. Зато су се људи досетили па пред полетање сваког авиона емитују снимљени галебов звук којим се оглашава опасност и онда се они разбеже.
Није никакво чудо што и разне врсте мајмуна имају бројне сигналне звукове. Код павијана је, на пример, препознато осамнаест. „Ак, ак, ак” сигнал је за опасност. Када младунче заостане за чопором, почиње да завија „ау, ау, ау” са дужим паузама током којих ослушкује одговор. Ако младунче или слабији члан чопора добије ударац од некога, он обавештава околину са „иии”. И предводник се неретко умеша да казни кривца. Када жели да поседи са неким загрљен и да се мало пробиште, павијан се оглашава уздахом налик на „хон”.
И још је много разних сигнала које су посвећени биолози и други научници препознали као део споразумевања у животињском свету. Научници су снимали „песму” разних врста китова и делфина испод мора, која се углавном одвија на фреквенцији која је изван наше границе чујности. Вода, као много гушћа од ваздуха, тај звук преноси на огромне даљине. У ствари, изгледа да је океан веома бучно место, ако сте кит. А људи су нашли да песма китова, када се пребаци на фреквенцију коју ми можемо да чујемо, делује умирујуће, па су издали и неколико плоча које садрже такву музику. А научницима се чини да су донекле препознали основно значење неких од тих звукова, мада доста од те песме им је, и даље, неразумљиво.
Нада на крају тунела
Не можемо да кажемо да нам је сасвим, дакле, непознато, како се животиње споразумевају, али изгледа да има још много простора за напредак у разумевању.
На основу успеха у решавању неких логичких практичних задатака које је створио човек, научници су направили и листу животиња поређаних по интелигенцији, како је човек види. Први су, наравно, мајмуни, други делфини, трећи, веровали или не, свиње! Ипак, то су задаци које је осмислио човек по својој мери и питање је колико су применљиви на испитивање различитих врста које живе у различитом окружењу.
Ваља, међутим, рећи да је већина „говора” животињама урођена и да се не учи тек после рођења као што је то случај код нас. То посебно важи за животиње на нижој развојној лествици. И животиња коју човек одгаја далеко од припадника њене врсте користиће одређене гласове које та врста иначе користи. А што се тиче разговора с њима, видели смо да је то, донекле, могуће, али наш говорни апарат разликује се од говорног апарата многих животиња и не можемо сасвим исправно да изведемо одређене звукове.
Iako nemam kucnog ljubimca, ja pricam sa psima na ulici kad mi se priblize, cak i kad laju. I nikad me ne diraju.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2026 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.