Pogledaj Punu Verziju : Бајке словенских народа
СРПСКЕ БАЈКЕ
Чудотворни нож
Некакав младић учини клетву да се не ће оженити другом но царевом ђевојком, те
један дан стопице крене у цара и запроси ђевојку.
Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али
најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога неокоћена бијела без биљеге,
другога нејахана црљена с црно.м главом, и трећега непоткивана црна с бијелом
главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага
колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш, твоја ђевојка не ће
бити."
Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на
ђевојци и пође с Богом натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем
разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини
од и каква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је
пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у јујтро рано
крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу
опреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме
сутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала.
Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да
се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.
Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у
вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на
лијеву док упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери
онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај
нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти сви коњи сами доћи и као
јагњад паднути пред тобом, те ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње
похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му
је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у
коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три
коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он
поклонити."
Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас
онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу,
угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се шчну
плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на
гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који
долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три
каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види
насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен,
док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар
он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару.
Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није
могло бити, него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије
тражити, а он му одговори: „Честити царе! ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож
чудотворни за добит." И ово му обоје цар дарује, те он дома натраг с ђевојком и
ножем пјевајући.
Змија младожења
Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила богу да јој
да да роди. Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: „Та дај ми, боже, од срца
порода, па би и љута змија била!" После некога времена она се осети трудна и кад
буде време роди змију па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје
дете. Та змија за двадесет и две године није пустила од себе никаквог гласа а кад јој
се наврше двадесет и две године она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме
жените". А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за
змију?" „Е," одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господскога рода,
него ону која ће доћи у царство да живи". На то му рекну отац и мати да он сам себи
изабере коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошаље оца да му је проси. Отац
оде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је
прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она,
богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, забога, остаде трудна са
змијом?" А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана
једнако за то питати, најзад јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету
нема „Преко дана је", каже, „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијску
кошуљу те изађе момак, лепота на свету. Када би само и дању био онакав као што
ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија".
Свекрва, кад то чу, врло се обрадује па рече снаси: „Е, кад је тако, то ћемо ми
учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом". Па се онда договоре шта ће
радити.
Кад пада вече, он свуче кошуљу змијињу са себе, метне је под узглавље па легне
спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе и
матери кроз пенџер дода а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а
он скочи из сна и повиче: „Шта то уради, да од бога нађеш? Сад ме видиш, па ме
више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап
тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем лре растати докле руку
преко тебе не пребацим". То изрече па га нестане.
Она је после носила оно дете пуне три године и напослетку јој дотужи па науми
тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвоздени штап па пође у свет.
Идући тако и тражећи га свуда, дође к Сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим
рукама ватру изгрће. А она, кад то виде, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке
умота а Сунчева је мајка запита: „Откуд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори:
„Невоља ме, мајко, натерала", па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео
и како иде по свету те га тражи „па сам", вели, „дошла питати твога сина не би ли ми
могао он за њега што казати, није ли га где видео јер он преко свега света прелази".
Сунчевој мајци се на то врло ражали, ла јој рече да се склони мало за врата. „Ето,
иде Сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили па ти у љутини може што
учинити, већ се ти притаји док се оно не одмори". И она се склони за врата али ето
ти Сунца, па назвавши матери добро вече, рече јој: Мајко, ту мирише рајска душица".
А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а
како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: „Има има, мајко, него нека изађе
слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе и исприповеди му сву своју невољу;
најзад му рече: „Јарко Сунце, ти сијаш по целом свету, ниси ли гдегод видело такога
и такога човека?" Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело и пошаље је
к Месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој
Сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она
оде к Месецу, нађе Месечеву мајку код куће па је пољуби у руку и назове: „Помози
бог, Месечева мајко." А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А откуд ти
овде?" Онда јој она каже сву невољу своју и како је била код Сунца и покаже јој што
јој је његова мајка поклонила и рече како је Сунце послало да пита Месеца није ли
он где видео њеног мужа. Месечева мајка јој одговори да се мало склони за врата јер
ће сад доћи Месец љутит и уморан, и она се склони. Кад ето ти Месеца како дође,
назва матери добро јутро па јој рече: „Овде мирише рајска душица" А мати му
одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска
душица доћи?" Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изађе слободно, нећу
јој ништа". Онда она изађе, па му приповеди све што је и како је, па му најзад рече:
»Сјајни Месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли где год видео такога и
такога човека?" А Месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам
нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће
дрвље и камење и завлачи се свуда". Кад она оданде пође, поклони јој Месечева
мајка златну квочку с пилићима.
После тога она дође к ветровој мајци те јој исприповеди све како је страдала и како
је дошла да пита њенога сина ветра није ли он негде видео такога и такога човека.
Ветрова мајка јој на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад
мој син срдит доћи па те може сву издрапати". И она се склони за врата. Кад ето ти
ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран. Како
дође назва матери „помоз' бог" па јој рече: „Мајко, овде мирише рајска душица". А
она му одговори: „Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети а како ће
рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, нека изађе слободно,
нећу јој ништа". И тако она изађе пред ветра и исприповеди му невољу своју а ветар
јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује.
Него, моја ће ти мајка дати златан разбој, са златном пређом и чекрком, па кад
дођеш у онај град а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај и пусти
квочку и пилиће те их храни и изнеси преслицу". Она тако и учини. Кад дође у онај
град, и опанци јој се подеру и штап пребије. Она према царевоме двору намести
разбој, пусти квочку с пилићима и изнесе преслицу па стане ткати.
Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам
царица, па ипак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића". И
посла свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја
нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним па
ћу јој дати преслицу". Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар
како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с
њим стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене
не бих ли се растала с твојим дететом". Али цар нити што види нити чује. Сутрадан
она да царици златну преслицу са златним по-весмом и златним вретеном а царица
заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ
да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи; и
тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало,
баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Кад сване,
стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава и једнако виче да
пребаци десну руку преко ње не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица
прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, а жена јој
их обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у
мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне увече
под браду сунђер те у њега саспе пиће које му царица донесе и тако остане при
себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава а она повиче: „Светли царе, сунце
огрејало, пребаци руку преко мене не би ли се растала с твојим дететом". А цар, кад
то чу, одмах руку преко ње пребаци и онај час почне се она трудити и роди му
мушко чедо златоруко и златокосо. Затим он остави ону земљу и царицу а с првом
женом и дететом врати се у пређашње царство своје.
БЕЛОРУСКЕ БАЈКЕ
Свирач чудотворац
Живио некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже
врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану пасти, наћуле уши и
слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.
Истјера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и дјевојке пјевају, шале
збијају. Ноћ блага, топла. Красота!
Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и дјевојке за трен ока се смире. И
сваком се чини као да му се неки слатки осјећај по срцу разлива, као да га незнана
нека сила понијела и носи све више и више у плаво чисто небо, звијездама јасним.
Сједе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осјећају да их боле руке, ноге,
преко дана изморене, да глад подсјећа на се.
Сједе и слушају.
И жељели би да сједе тако цијелог свог живота и да слушају свирачеву свирку.
Свирала умукне. И нико не смије ни с мјеста да се макне, да не поплаши тај чудесни
звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и под само небо се диже.
Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и
снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов
живот - чемер и биједа, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да
им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше
побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.
Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звијезде, играју облаци -
све игра, весели се.
Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтио, могао је од људског срца да
уради.
Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свијет кренуо. Кад дође, засвира,
људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.
Дуго је свирач тако по свијету ишао, добре људе веселио, злим спахијама без ножа
срце резао: гдје он дође, људи их више не слушају. Спахијама је био као кост у грлу.
И спахије намислише да га у смрт отјерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да
убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи вољели
свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.
Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.
Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послали.
Препријечили вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им попут жара горе.
А у свирача ништа осим виолине у торби нема. "Е", мисли он, "дошао ми је крај."
Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко
струна превукао.
Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. Замрло грмље и дрвеће, ни
листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали - тако и остали.
У уво се претворили, глад заборавили.
Престао свирати свирач, а они као кроз сан у нестали.
Кренуо он даље. Сунце већ за шуму зашло, само на крошњама још блиста, као да их
златном бујицом облива. Тихо, ни жива душа се не чује.
Сјео свирач на обалу ријеке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако дивно
засвирао да су се у свирку и земља и небо удубили. А кад је полку започео, све живо
заиграло. Звијезде у игри као зимска мећава лете, облаци небом плове, а рибе се
тако разиграле да је ријека као вода у лонцу узаврела.
Ни водени цар не издржа - и он играти стаде. И тако се размахао да је вода обале
преплавила. Уплашили се ђаволи, поискакали из рјечних залива. Од бијеса пуцају,
зубима шкргућу, а ништа свирачу не могу.
Кад свирач видје да је водени цар људима невољу нанио, поља и вртове им
поплавио, престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.
Иде он, тако, иде, и одједном види - трче к њему два господичића.
- У нас је данас забава - кажу.
- Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.
Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.
- Добро - рекао им - свираћу вам.
Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На
столу некаква велика, дубока здјела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају
редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.
Пришао и свирач здјели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, видје да то
нису господа и госпођице, већ ђаволи и вјештице и да се обрео у паклу, а не у
дворцу.
"Аха", мисли он, "ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу
ја вама засвирати!''
Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао - и све се у паклу у прах
разлетјело, а ђаволи вјештице главом без обзира се разбјежали.
ЛУЖИЧКОСРПСКЕ БАЈКЕ
Космодеј
Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао,
одлазила је девојка к својој куми.
Једном јој рече кума:
— Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти
главицу млеком, а ножице пивом умивати!
И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу
млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која
је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу:
— Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде!
Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе
девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком,
сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави.
Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Када би огладнела, јела би суви
хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку.
Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:
— Лепа девојко, пусти ме унутра!
Девојка упита пса и мачку:
— Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим?
Они јој одговоре:
— Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати.
Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:
— Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!
Девојка опет упита:
— Псићу и мацо, смем ли?
А они одговоре:
— Дај му свакако мало!
Кад је вечерао, рече старац:
— Лепа девојко, опери ми ноге!
Девојка опет упита:
— Псићу и мацо, морам ли?
А они одговоре:
— Да, опери му ноге!
Потом рече брадати човек:
— Лепа девојко, покажи ми постељу!
Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:
— Да, припреми му свакако постељу!
Потом су сви полегали и уснули.
Када се девојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у
прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали
певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На
стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.
Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј.
Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде
свадбу са много гостију, ко ја је три дана трајала.
Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога гласника
оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.
Али маћеха позавиди својој пасторци на тако великој срећи и рече своме мужу:
— Одведи и моју девојку у шуму!
Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим
кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку у шуму и начини јој
тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.
Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски
дух Космодеј, залупа на врата и позове:
— Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми
нешто да једем!
Девојка упита пса и мачку:
— Смем ли да га пустим унутра?
А они одговоре:
— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!
Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече Космодеј:
— Лепа девојко, опери ми ноге!
А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:
— Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!
Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:
— Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!
Девојка опет упита:
— Псићу и мацо, смем ли?
Али они одговоре:
— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!
Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору
пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна
и плакала.
Дванаесторо браће
Био некад отац који је имао дванаест синова, а ниједну кћер. Када су сви одрасли и
један за другим занате изучили, дођу синови к оцу и кажу:
— Оче, дозволи нам да у свет пођемо и да сваки од нас потражи себи жену која ће му
бити мила.
Отац на то одговори:
— То вам радо дозвољавам, али се женити не смете док год не нађете оца који има
дванаест кћери а ниједног сина. Уколико ми обећате да ћете тако поступити, пуштам
вас и желим вам среће на путу.
Синови обећају оцу да ће му жељу испунити, и тако крену на пут. Свуда су се
распитивали постоји ли где такав отац. После дугог времена учини им се сав труд
узалудан. На крају им неко рече:
— На педесет миља одавде живи отац који има дванаест кћери, али он жели дати
своје кћери дванаесторици синова једнога оца.
Ова вест браћу веома развесели и они одлуче да се сместа тим девојкама упуте. Али
им људи уз пут рекоше:
— На своме путу морате проћи кроз страшну долину. Тамо влада зао дух, који све
живо у камење претвара, на првом месту оне којима није наклоњен. За такве после
нема никакве наде. Само покаткад, али веома ретко, пропусти зао дух људе кроз
своју долину.
Али се браћа не уплаше, већ наставе пут. Најпре дођоше у велику мрачну шуму. У
средини шуме окупиле су се са свих страна многе дивље звери, које су од глади
страшно урлале. Браћа им сву своју залиху хлеба и сувог меса баце, тако да им више
ништа за јело не остаде. А звери се хлебом и сувим месом засите и смире. Онда се
пријатељски приближе браћи и из захвалности им понуде неколико својих длака,
говорећи:
— Ако будете у нужди, не заборавите да те длаке запалите! Мирис запаљених длака
осетиће све звери и одмах ће вам притећи у помоћ.
Потом стигну браћа на језерце. Тамо набасају на лопове који су крали рибу. Када
крадљивци угледаше дванаесторо браће, утекоше главом безобзирце, а оставише
уловљену рибу. Браћа пусте рибе поново у воду. За ту услугу подаре рибе браћи
неколико својих крљушти, говорећи им:
— Ако будете у нужди, баците крљушт у воду! Све рибе ће вам одмах притећи у
помоћ.
Браћа су се већ три дана налазила у великој и мрачној шуми, непрестано истражујући
пут. Четвртог дана у зору приближе се ономе страшном долу. Њега је још прекривала
дебела магла, па, иако је грануло сунце, зраци се нису могли пробити. А уоколо, као
дрвеће из земље, уздизало се на хиљаде каменова. То су били људи које је зао дух
окаменио.
Ово камење је служавка злог духа свакодневно прала. И сада је од камена до камена
ишла с крпом и ведром воде. Браћа је љубазно замоле да им код злог духа
издејствује дозволу за пролазак кроз долину. Али девојка то одбије, јер се јако
бојала злог духа. Ипак им рече где он борави, до давши:
— Тамо ћете видети планину. У њој је језеро по којем плива патка, у патки је јаје, а у
јајету пламичак. Тај пламичак је зао дух. Ко пламичак угаси, тај ће духа победити и
ослободити све ове људе који сад стоје окамењени.
Али језеро је било под земљом, у срцу планине, па браћа до њега нису могла
допрети. Размишљајући шта да ураде, сете се обећане помоћи звериња, па један од
њих предложи:
— Запалимо длаке и позовимо их у помоћ!
Тако и учине. А тада са свих страна похрлише звери, сручише се на планину, па су
гребали, копали, рили и земљу превртали све док не разнесоше и не поравнаше целу
планину.
Пред браћом се сад појави подземно језеро, а на њему патка, која је тачно по
средини воде пловила. Како да је ухвате? Најзад се један од браће сети обећане
помоћи риба.
— Спустимо крљушти у језеро и дозовимо рибе у помоћ!
Тако учине. И гле, одасвуд нагрнуше рибе и почеше да гоне патку према обали. На
обали је браћа ухвате. Одмах је закољу, јаје изваде и разбију, а пламичак у води
угасе. На то се разлеже страшан тутањ и земља се затресе. Звери се у страху
разбеже. Али то потраје само тренутак. Одмах затим се магла у долу разреди, а на
хиљаде каменова преобрати у људе, који почеше притицати са свих страна да се
захвале избавитељима.
Браћа сада лако превалише пут кроз страшну долину и убрзо пронађоше оца који је
имао дванаест кћери. Кад чуше зашто су дошли, пријатељски их прихватише и богато
угостише.
Није дуго потрајало, а браћа крену са својим невестама кући. Отац је за својих
дванаест синова и њихових дванаест девојака спремио велику свадбу, која је
неколико дана трајала. А са свих страна су придолазили људи које су браћа
ослободила, да им се у весељу придруже, да их дарују и срећу пожеле.
РУСКЕ БАЈКЕ
Морски цар и Василиса Премудра
Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у
лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други
пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи
могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће
време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео
даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да
лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну
годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је
пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на
земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора.
Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао
није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара
посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику
дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и
пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам
мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут
си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити,
да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у
двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га
у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи
иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на
тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за
храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега.
Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су,
летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе
моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара
срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти
брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем
дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до
некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па
стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их
отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима
- узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних
животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво.
Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако
мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми
даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим
путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и
миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића.
Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и
краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и
обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим
се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако
обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на
реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали
су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају
царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо,
угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео
се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде.
Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у
дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој
девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут
ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом -
ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза
жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и
пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће.
Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се
у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити
доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се
наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим
другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и
Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се
лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да
до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори
прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну
једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да
држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се
скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока
направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано
буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме
метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да
урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају
птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се
царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и
упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна
се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на
дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди
Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне.
Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између
мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је
исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут
погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те
убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми
изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и
приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи
не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је
спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње
капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у
твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му
дају.
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце
гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се
зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза
њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра -
он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра -
да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са
доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара,
а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној
смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то
време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у
оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе
потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад
био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога
попа и оронулу цркву.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и
сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља,
царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео
је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући
оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само
упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако
не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је
пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у
просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се
спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству:
колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и
невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била
сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у
дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави
голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се
не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из
њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић
заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај
себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.
ПОЉСКЕ БАЈКЕ
О девојци и чудовишту
Био један врло богат трговац, који је трговао само материјалом за женске хаљине.
Он је имао три кћери: две старије су биле женине, јер се оженио удовицом, а једна,
најмлађа, била је његова рођена. Једном кад је требало да отпутује преко мора, да
купи нешто ново, модерно за своју продавницу, запита кћери, најпре најстарију, шта
би хтела да јој купи. А ова му одговори да жели тканину проткану златом. Он јој
обећа да ће донети онакву какву жели. Онда запита млађу шта би желела да јој купи.
А она му одговори да би желела најлепши и најмодернији чојани материјал. Он јој
обећа да ће га донети, па упита најдражу, најомиљенију кћер шта би она желела. Она
му одговори да жели да јој донесе такву ружу која ће увек мирисати и која никад
неће увенути. Он обећа да ће јој донети све што жели.
И пошто се опростио са женом и својим драгим кћерима, он крену на пут. Срећно је
препловио море, накуповао свега што је требало да купи, и за обе кћери је такође
купио, само најмлађој није могао да нађе оно што је желела. Зато оде златару и
наручи му да направи ружу од самих дијаманата. Намирисао ју је лепим мирисима и
радостан кренуо кући.
Укрцао се на брод, и брод је кренуо, али кад су већ били насред мора, дигоше се
огромни таласи, бура се усковитлала и брод потону. Трговац изгуби све и једва му
пође за руком да спасе голи живот. Испливао је на неко острво и почео да се осврће
на све стране. Није знао где се налази и куда се денуло све оно што је купио. А
највише је жалио за оном лепом ружом коју је требало да однесе својој драгој кћери.
Тада га нешто подстакну да крене даље. Иде он тако и мисли: шта да ради? Како ће
кући стићи? Са чиме? Празних руку? Кад одједном погледа, а пред њим, на једном
брдашцету, врт сав окружен тучаним стубићима. Он уће у врт и поче се освртати
унаоколо, а све му се овде свиђало. И помисли:
„Боже мој! Боже мој, колико је овде лепоте, а ја сам сав мокар и тако гладан."
Најзад се окрену на леву страну и угледа диван замак, који такође није био затворен,
већ широм отворен. Он уђе тамо и попе се на први спрат; уђе у једну собу, и као што
никог није било у целом замку тако никога није било ни у соби. Он седе и поче
размишљати:
„Хм, такав замак и празан! налик на мој стомак... Већ сам тако гладан да ћу, можда,
од глади овде и умрети."
Уто му приђе неки човек, кога уопште није видео, већ је само чуо његове речи. Тај
човек му се овако обрати:
- Иди у другу собу, зашто да овде узалуд седиш и размишљаш? Тамо ћеш бар нешто
појести! Донео сам ти тамо доручак, ново одело, воду за умивање и твоје ствари које
си изгубио у мору.
А трговац ће на то овако:
- И лепу ружу?
А он му одговори:
- Е, то не!
- Зашто не?
- Зато што тако лепу ружу можеш добити и код нас у врту, свежу.
И овај се више ничему није противио, само је отрчао у другу собу. Тамо је нашао оно
што му је било обећано. Умио се, обукао, појео доручак, и мисли:
„Е, баш сам се добро најео! Како су људи овде добри! Али зашто се не могу видети...
шта би то могло бити?"
И он изађе у врт да се прошета после доброг доручка. Иде он тако стазом и разгледа
све цветове. Изненада угледа жбун дивних ружа, управо онаквих какву је желела
његова кћи. Приближи се жбуну и испружи руку да откине једну за своју кћер. Тада
га нешто ухвати за рамена грозним канџама и стаде викати промуклим гласом:
- Јеси ли ти садио да сада кидаш? А он вели:
- Смилуј ми се, потребна ми је таква ружа за моју кћер!
Оно га пусти, трговац се окрену и угледа необично чудовиште какво нико на свету не
беше видео и можда никад неће видети. А чудовиште му вели:
- Даћу ти и цео жбун, али ми кроз годину дана доведи ту своју лепу кћер, коју волиш
више него живот.
А трговац му на то рече:
- Ах, Боже драги, шта ти тражиш од мене, да ти доведем своје дете да га прождереш!
А чудовиште му вели:
- Да сам прождрљива звер, ни ти овде не би читав остао. Трговац ће на то:
- Па зашто ти је онда потребно моје дете?
- Зашто ми је потребно, потребно ми је, а ти то не питај! Само буди сигуран да јој се
овде ништа нажао неће учинити! Кроз годину дана ћеш ми је довести, годину дана ће
бити код мене, па ћу је онда опет на годину дана послати теби.
Трговац пристаде и доби за то од чудовишта диван букет ружа какве је желела
његова кћи (јер то су биле руже које никад нису венуле и које су увек мирисале).
Обрадован тиме, опростио се с чудовиштем, које је било врло нежно према њему и
звало га татицом и које је рекло да ће кроз две године бити његов зет, тражећи од
овог да му обећа кћеркину руку и да га неће презрети као зета. Трговац му обећа,
само да би смирио страшно чудовиште.
Чудовиште, радосно што га овај не презире, рече му да га узјаши, и пренесе га са
његовим стварима преко мора. И тако је тутњало као да удара својим канџама по
калдрми, јер за њега то није ни било море, већ сув пут, све сам глатки камен, док је
за људе то било страшно море. Трговац није могао да се уздржи од смеха те запита
чудовиште:
- А којим путем ти то идеш?
- Царском цестом!
И пренесе трговца на другу страну. Трговац сјаха с њега а чудовиште повика:
- Пољуби ме! Та бићу ти зет!
Трговцу, наравно, беше страшно непријатно да љуби такву наказу, али га је
пољубио, и на изглед пољубац је био врло нежан. Опростио се са чудовиштем и
отишао кући. Свим кћерима је предао поклоне, само је својој жени заборавио да
донесе ниску крупног бисера, чиме је хтео да је изненади. Сасвим је био заборавио!
Тако прође месец, један и други, а он постајаше све тужнији и ништа није могло да
га развесели. Рок се већ приближавао. Он постаде још тужнији. Једног дана приђе му
најмлаћа кћи и запита га:
- Татице мој, шта ти то недостаје те си тако жалостан, очи су ти пуне суза, ништа те
не радује, као да ја не постојим на свету?
А он јој одговори:
- Шта да ме весели? Ти ћеш отићи од мене, ко зна шта ће се с тобом десити. Можда
ћеш и пропасти... Можда се више нећеш ни вратити. А онда ни ја нећу остати на свету.
А она одговори оцу:
- Али не брини, татице! Мени ће тамо бити добро - вели - та не идем на губилиште!
А отацје упита:
- А откуд ти знаш да не идеш на губилиште?
- Татице мој, ко је за кога створен, за њега ће и умрети. Отац викну на њу:
- Значи, ти желиш да умреш ради тог наказног чудовишта! А она рече:
- Наравно! Немаш се зашто љутити, оче, јер си му ти обећао да ћеш га узети за зета.
Отац се присети тог обећања и нежно загрли кћер. Рече јој да спакује ствари и посла
је оном страшном чудовишту. Путовала је врло тужна, стигла тамо, никог није ни
видела нити чула ичијег говора, чак није чула ни птичју песму (јер је тамо све било
зачарано, чак и птице). Ушла је у тај дворац, све собе су биле отворене и све што јој
је на ум пало, тамо је нашла. И она поче мислити:
„Јесам ли ја то све имала у оца? Сестре су ми биле љубоморне, мајка зла, све су ми
отеле и још ме истукле. О Боже, Боже, како ће овде бити добро!
Онда је села у најлепши салон, који је био намештен како се њој свиђало и у ком су
се налазиле свакојаке играчке за њу: лутке, цвеће... све што би јој на ум пало. Сита
се већ била наиграла, и мисли:
„Играчке су ми дали, али ми нису дали да једем!"
У истом тренутку нека невидљива особа донесе јој изврстан ручак, такав какав ни
код куће никад није имала. Добро се најела, легла на отоман и заспала после ручка.
Лагано је отворила очи и погледала, али никог није приметила. Па рече:
- А, то си ти дошао! Добро је што ми се не показујеш, иначе бих те се поплашила.
Почела је да разговара са тим чудовиштем које није видела испред себе, али је чула
његов глас и осећала како јој својом шапом додирује руку. Разговарали су врло
стидљиво, она се страшно бојала, а он се трудио да је привикне на себе и говорио је:
- Не бој ме се! Иако сам тако страшан, ти чујеш моје речи! Говорим ти спокојно,
благо и ништа зло ти се крај мене неће десити.
Иди сад од мене, јер ми већ почиње бивати мрско да разговарам с тобом, морам се
мало поиграти луткама, нисам навикла на тако озбиљне разговоре.
Он јој на њен захтев пољуби руку и оде. Она се мало поиграла луткама, мало
посвирала на клавиру па изађе у врт да се прошета. Иде она тако по врту, разгледа
цвеће, кида га, прави себи букете и мисли:
„Имам све руже, али где је мој жбун с оним ружама од којих ми је отац донео букет?"
Иде она тако по врту, тражи, и најзад га нађе. Приближи му се, поче да кида руже и
најзад угледа на неколико корака од себе нешто страшно, црно. Она погледа боље,
тако страшно се уплаши да се онесвести. Било је то чудовиште. Дуго је лежала, јер се
чудовиште од љубави такође било онесвестило и није знало да се и она, за којом је
он тако чезнуо, исто тако онесвестила. После неког времена она се освести, протрља
очи, приближи се тихо чудовишту и опипа га. Загледа га боље и види да су му очи
затворене и да не зна да га додирује. Она седе покрај њега и поче га миловати и, из
несташлука, из своје детињатости, дуну му у уво. Чудовиште се мало покрену, она се
одмаче, јер га се бојала, али се поново врати свом несташлуку и други пут му дуну у
уво. Чудовиште је лењо погледа, а ова се поплаши и повика:
- Јаој, како су му одвратне очи!
Он се насмеја и она сад угледа његове страшне очњаке:
- Ох, какви одвратни зуби!
Али више није бежала од њега, само га је пажљивије посматрала и приметила да баш
није тако одвратан каквим га је сматрала. Она му рече:
- А зашто ти, јадниче, ту лежиш тако? Сав си мокар, мрави врве по теби, а ти лежиш и
лежиш, као да ти је неко наредио...
- Остави ме на миру, нећу још дуго тако лежати, само ти буди боља према мени! Јер
ти ме тераш од себе и дозвољаваш да ме мрави уједају.
Тако су сваки дан разговарали, она се навикла на њега и више га се није бојала.
Провела је тамо, у том замку, целу годину а да чак није ни помислила на родитеље и
ни на шта, тако јој је пријатно протицало време са тим одвратним чудовиштем.
Била је ту већ годину и шест недеља, а он је запита не би ли ишла оцу. Она му
одговори да би ишла, само јој се не путује. Онда јој он рече:
- Али иди! Оцу је тамо досадно без тебе. Кад будеш хтела, вратићеш се овамо.
- Па, добро, отићи ћу!
Он онда даде девојци звонце и црвену јабуку и рече јој, кад та јабука буде
полубледа - он ће бити болестан, а кад буде бледа - њега више неће бити у животу,
и нека онда зазвони тим звонцетом.
- Истог тренутка ћеш бити крај мене!
Она се опрости с њим, а он позва неке људе које она није видела и нареди им да је
однесу оцу. Кад су је донели оцу, овај јој се веома обрадова и рече јој:
- Зар ти је тамо било рђаво кад си дошла? А она му одговори:
- Не, знала сам, оче, да ти је досадно без мене, па сам дошла, а ако хоћеш, могу се
одмах вратити.
Оцу би врло непријатно што је она то рекла, те јој рече и закле се да не знам како
буде хтела да се врати, ма на глави дубила, он је неће пустити. Она се на то
насмејала и помислила да је то само празна прича.
- Па имам звонце, и могу се вратити одмах чим зазвоним!
Сакрила је јабуку и звонце у комоду и заборавила да бар с времена на време погледа
јабуку, а јабука је постајала све блеђа, све блеђа, док није сасвим побледела.
Једном се мајка толико била наљутила на њу да јој је рекла:
- Губи се натраг!
Овој би тако непријатно да се одмах присетила јабуке. Загледа у комоду а јабука
сасвим бледа! Она затресе звонцетом и тог тренутка се обре у свом омиљеном
дворцу, за којим је тако чезнула.
Прво, чим је стигла, пошла је да тражи чудовиште. Тражила га је свуда, по целом
дворцу, по целом врту и нашла га испод жбуна малина; био је покривен сламом. Она
подиже сламу, а он лежи испружен, зуби искежени и већ почиње мало да заудара.
Кад ти она паде на њега, кад поче плакати, заливати га сузама, љубити - он
васкрсну. Испруживши шапу према њој, он почедајој пребацује:
- Видиш како ме се сећаш! Вратила си се тек онда кад су ти тамо досадили и
извређали те.
А она га поче молити за опроштај, да се не љути на њу што га је заборавила. Онда јој
он рече:
- Иди у замак и кроз пола сата врати се овамо!
Она га пољуби и оде. Дође у замак и тамо затекне послугу у ливрејама, сву поређану,
и сви јој се захваљују што их је избавила, воде је по целом дворцу, показују јој све,
најлепше намештене салоне, све што јој је и пљувачка могла на језик донети, свега је
тамо било.
Кроз пола сата је отишла оном чудовишту, али није затекла чудовиште него дивно
обученог принца, који је стајао са групицом војника. Кад је стигла, музика је почела
дивно свирати а сви су јој се лепо захваљивали што их је избавила. Наилазили су и
сељаци и такође јој се захваљивали, јер су и они били зачарани: цело село и замак
били су зачарани. Јер тог принца био је проклео неки други кнез, и њега и цело
његово село. Принц јој се такође стаде да захваљује, нареди да се одмах спреми
брод на мору и са њом и целом бандом музиканата укрца се у њега. Док су пловили,
музика им је свирала. Путовали су родитељима и радовали се што ће се узети. А он је
био тако леп да га се није могла нагледати. И стално му је говорила:
- Како си био одвратан и заударао раније. А он јој одговара:
- Али сада миришем!
Кад су стигли родитељима, отац се веома обрадовао што ће му кћи постати краљица,
а сестре, да су могле, у кашичици воде би је удавиле од зависти. Она је то
приметила, али није придавала пажњу томе, јер је знала да ће отићи чим јој отац
направи свадбу.
И отац им приреди свадбу. Сви су се лепо забављали, радовали и честитали јој.
После свадбе отпутовали су у свој замак и дуго заједно живели у срећи, живели,
живели док нису умрли.
ХРВАТСКЕ БАЈКЕ
Свештеник бога Перуна
У старо доба живео је у светом гају свештеник бога Перуна. У малом храму, који се
налазио усред гаја, свештеник је богу приносио разне жртве у плодовима и
животињама; оно што је од жртава остајало јели су свештеник и његове две кћери и
тако се прехрањивали. Старац је у својој сиротињи био миран и задовољан али кад
су му кћери стасале за удају он се узнемирио јер није имао чиме да их опреми.
Једне ноћи, док је спавао у својој колиби поред храма, усни да пали жртве Перуну и
да му Перун говори:
„Не бој се, мој добри свештениче! Сутра ће ти доћи вртлар Прибуд да тражи твоју
старију кћер а мало затим просиће ти и млађу лончар Милорад. Подај своје кћери јер
су оба просца добри момци."
Заиста се све догодило онако како је свештеник сањао. Уз сватовску свирку и песму
одведоше му зетови кћери. Старац је неко време туговао за њима али му се ускоро
врати његов стари мир и спокојство.
После неког времена старац зажели да види своје кћери па пође прво у посету
старијој. Упитао ју је како живи а она му задовољно одговори:
„Добро нам иде, оче. Цели дан радимо у вртовима, натпевамо се са птицама; у
румени сутон заливамо плодове а затим, мирни и задовољни због доброга дана,
седимо на клупи пред својом кућом и уживамо у свежини божје ноћи".
Уто дође и зет, вртлар, обрадова се тасту и рече жени да спреми добру вечеру. Кад је
старац утолио глад и напио се медовине, он диже поглед к небу и блажен стане
захваљивати богу:
„Слава теби, силни Перуне, за сва добра која дајеш људима!"
А кћи дода:
„Оче, када му о празнику Огњенога креса будеш палио жртве, замоли свога доброг
бога да нам пода-ри обилну кишу јер је земља испуцала од суше па су се плодови
скоро спарушили".
„Децо! Мој бог је и ваш бог јер је он створио свет и владаће њиме и онда када нас
нестане. Молићу му се да вам подари кишу а он је добар и зацело ће вам је дати".
Старац се опростио и отишао у посету млађој кћери која је живела на другом крају
истог села. Тамо га опет врло лепо дочекаше. Лончар је био у великом послу јер се у
целом крају прочуо као најбољи мајстор у прављењу и шарању посуђа разне врсте и
облика. Видећи да му и млађа кћи срећно живи, свештеник после вечере диже пехар
медовине, куцне њиме о сто и пожели младима још много здравља и весеља:
„Колико је капљица у овом пехару, нека вам бог да још толико година!"
Свештеник је погледао према небу и замолио богове да му штите децу и подаре
унучад.
„А онда ми, о богови, дајте мирну и лаку смрт у сну да вам и тамо на небу верно
служим!"
Кћи му рече:
„Оче, кад о празнику Огњеног креса будеш доброме богу давао жртве паљенице,
замоли га да нам да што топлије дане и подржи ову сушу; муж ми је начинио много
свакојаког лепог посуђа и, ако падне киша, сва ће нам се мука претворити у блато."
Старац обећа, опрости се с њима и оде у свој свети гај. Али, када је те ноћи хтео да
заспи, он се сети шта је обећао старијој кћери и да треба, у исти мах, да моли
Перуна и за кишу и за сушу.
Све до празника старац је размишљао како да реши ствар. Уочи самог Огњеног креса
он уђе у храм и стаде пред кип доброг бога чија се риђа брада црвенела на
светлости лојанице. Свештеник клече и поче разговарати са својим богом. Утом и
заспи а у сну му се јави добри бог и рече:
„Верни мој слуго, радо бих ти учинио по вољи али ја не могу у исто село да пустим и
кишу и сушу у исти мах!"
„Моћни боже" - усуди се да каже старац. - „Ти пусти кишу тамо на почетку села где
су баште мога старијег зета а подај сушу грнчару који је на завршетку села".
На ту молбу се Перун грохотом насмеје да се његов дрвени кип затресао па рече:
„О, мој добри слуго, ти си заиста мудар саветник а и боговима каткад треба савета.
Зато ћу те повести са собом нашем оцу."
И стари свештеник у великом чуду виде како бог сиђе са свога постоља, пружајући
му руке, и осети како се заједно с њим уздиже на небо.
Сутрадан, кад су људи дошли у свети гај да славе празник Огњеног креса, нађоше
старога свештеника како блажена лица спава вечним сном у подножју Перуновог
кипа.
СЛОВЕНАЧКЕ БАЈКЕ
Пастирче
Давно једном један дјечак напасао у Истри, близу мора, неколико крава и нешто коза
и оваца. Било је послијеподне и врело сунце пекло је земљу. Тада дјечак угледа три
лијепе дјевојке како спавају на припеци. То су биле виле. Биле су неизрециво лијепе
и врло много су личиле једна на другу: биле су скоро исте по свему. Мирно су
лежале и, бар онако наоко, слатко спавале. Дјечаку није ни на памет падало да би то
могле бити виле. Мислио је да су то обичне дјевојке, које су се, шетајући по сунцу,
умориле па легле и заспале.
"Али сунце ће их опећи", помисли дјечак у себи. "Штета да изгоре тако лијепа лица!
Морам им помоћи".
Попе се на оближњу липу, наломи великих лиснатих грана и те гране забоде око
дјевојака, тако да их сунце није виик могло гријати.
Недуго послије тога виле се пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и распитивати
једна код друге ко је био тако доброг срца да их сачува од сунчеве припеке. А оне
су све добро знале како се то десило, јер виле никада не спавају, већ се само
претварају да спавају. Распитивале су се само зато да би видјеле хоће ли се дјечак
јавити или не.
Али се пастирче не јави, него чак покуша да побјегне, јер није могло гледати у виле:
њихова коса је и сувише бљештала, сијала као суво чисто злато. У том тренутку све
три су већ биле код њега. Није им могао побјећи. Упитале су га што хоће да му даду
зато што их је сачувао од сунчеве припеке. Но дјечак се није усуђивао ништа да
затражи. Понудиле су му једну чудну кесу новца, у којој није никада мањкало жутих
златника. Али пастирче за све то није марило, пошто још није ни знало шта је новац.
А да се само игра новцем и да га огледа, ни то дјечак није хтио, јер новац је нешто
мртво, а он је имао жива говеда и овце и козе, до којих му је било стало више него
до свега другога. Кад су виле то примијетиле, рекоше му:
- Када увече потјераш стоку кући, чућеш за собом од мора циликање разноврсних
звона, али немој нипошто да се осврнеш све док не дођеш кући.
То су рекле и нестале.
Тек сада је дјечак увидио да то нису биле дјевојке као и друге, него да су то
вјероватно биле виле.
Сунце се полако све више и више приклањало мору и дјечак је своје мало стадо
потјерао кући. Што се више приближавао кући, све је било јаче звоњење и
цингарање иза његових леђа. Али је заборавио шта су му виле наредиле. Кад је већ
био на пола пута, он се из радозналости окрену да види ко то за њим тјера толику
стоку. Угледао је велико стадо оваца, крава и коза, које су ишле из мора за његовим
стадом. И у тренутку кад се окренуо стока је престала да излази из мора на суво.
Само она стока која је већ била изашла из мора пратила га је до куће. Да се пастирче
није осврнуло, имало би неизмјерно много стоке. Али му је било и то довољно и он
је своје, исто тако сиромашне сусједе богато обдарио стоком коју су му подариле
виле на тако чудан начин.
ЧЕШКЕ БАЈКЕ
Принц Бајаја
Једном се један млади краљ морао опростити са својом женом и поћи у рат.
Ускоро после његова одласка, роди краљица два сина. У читавој земљи настаде
весеље и одмах се спреме гласници да однесу радосну вест краљу. Дечаци су били
здрави и расли као из воде. Но, ипак, онај старији био је нешто јачи, а тако остаде и
кад су поодрасли. Старији је читавог дана по дворишту трчкарао, скакао и верао се
на коњићу који је био истих година. Други је, међутим, најрадије тапкао по меким
ћилимима, шврљао око мајке и није излазио никуда осим у врт. Због тога је мајка
старијег мање волела: млађи остаде њезин мезимац. Кад је дечацима било седам
година, врати се краљ из рата и с неизмерном радошћу загрли мајку и децу.
- Који је од њих старији, а који млађи? - упита отац краљицу. Мислећи да је краљ
ово пита због тога да би знао ко ће бити престолонаследник, краљица подметну
млађег сина за старијег. Краљ је, додуше, оба сина волео једнако, али кад су
постали младићи, ипак старији чу често да млађег помињу као будућег краља. То га
је жалостило до те мере да му је живот на двору дојадио и у души му се јави жеља да
оде у свет. Једном се потужи на свој бол коњићу и исприча му да би најрадије
отишао у свет. На то му коњић, људским гласом одговори:
- Кад ти се код куће не свиђа, пођи у свет, али без очева одобрења немој ни корак
да учиниш! Саветујем ти да не узимаш никога са собом и да не јашеш другога коња
осим мене. То ће ти донети срећу.
Принц се зачуди што коњ говори људским гласом и упита га како то. Коњић му
одговори:
- Немој ме то питати, ја ћу ти бити и чувар и саветник док ме будеш слушао.
Принц обећа коњићу да ће у свему слушати његов савет и оде у дворац да пита оца
сме ли отићи у свет. Кад је родитељима изнео своју молбу, отац није хтео да му да
дозволу, али мајка одмах на то пристаде. Ипак принц не одустаде од своје одлуке и
напокон измоли и очев пристанак. Хтели су да принцу спреме пратњу, коње и све
остало за пут. Али овај то забрани и рече оцу:
- Шта ће ми, оче, толики људи и коњи? Узећу нешто новца и одјахати на своме малом
коњу у свет потпуно сам. Имаћу мање брига и тешкоћа.
Опет је морао много молити оца све док он не пристаде. Напокон је све било
спремљено за пут, мали принчев коњ је стајао оседлан испред капије, а горе се
опраштао принц с родитељима и с братом. Сви су горко плакали, а у последњем часу
и мајци би жао што јој дете оде у свет. Нареди му строго да се догодине врати кући,
или бар да пошаље поруку.
После кратког времена коњ је већ носио свога принца преко широког поља, далеко
од града. Неко би мислио да седамнаестогодишњи коњ не може бити тако хитар! Али
овај коњ није остарио јер то није био обичан коњ. Имао је длаку меку као кадифа,
ноге танке као струна. био је брз као срна. Пута је нестајало, дуго су ишли, а принц
није знао камо га коњић носи док није опазио куле некога лепог града. Ту коњић
скрену с пута, претрчи поље до једне стене која је стајала недалеко од красне
шумице и, кад тамо дођу, удари коњић ногом у стену, ова се отвори, а они уђу. Била
је то лепа, пространа штала.
- Сада ћеш ме овде оставити - рече коњић принцу. - Сам ћеш отићи у град, у дворац.
Мораш се направити да си нем. Краљ ће те примити у службу. Али пази да се не
издаш. Ако ти буде нешто требало, било шта, дођи до стене, трипут покуцај, а стена
ће се отворити.
Принц помисли:
"Мој коњић је тако паметан, он сигурно зна да је то за моје добро" - па узме своју
одећу и пође.
Дође у престони град који је био у близини стене и пријави се код краља. Краљ,
видећи да је младић нем, сажали се над његовом младошћу и задржи га код себе.
Убрзо увиди да га може за многе послове искористити. Штогод се догодило у
дворцу, у свему је знао да да савет и читав дан је трчкарао по дворцу и у све је био
упућен. Кад је краљу требало писара, није могао наћи спретнијег. Сви су га волели,
али због тога што је био нем и на све одговарао само "бајаја", остало му је име
Бајаја. Нико га није звао другачије.
Краљ је имао три кћери, једну лепшу од друге. Најстарија се звала Здобјена, друга
Будинка и најмлађа Славјена. Бајаја је највише волео да буде у друштву девојака и
било му је дозвољено да буде с њима макар по читав дан. Био је нем, тамног образа
да га је било страх погледати, и једно му је око било повезано. Краљ није могао ни
помислити да би се могао свидети којој принцези. Али су га принцезе ипак волеле, и
он је морао да иде с њима. Плео им је венце, доносио цвеће, упредао златни конац,
цртао им разне птице и цвеће за вез, а то им се свиђало. Међутим, најрадије је
слушао најмлађу и оно што је за њу направио било је увек најлепше тако да су јој се
сестре у шали ругале. Славјена је била доброг срца и допуштала сестрама да се с
њоме шале.
Кратко је време био Бајаја на дворцу. Једнога дана дође у дворану, где је краљ
доручковао, и виде га како седи сав жалостан. Упита га знаковима шта мује.
Краљ га жалосно погледа и рече:
- Мили дечаче, зашто ме питаш? Зар ти не знаш каква нам несрећа прети и каква ће
нам три горка дана настати?
Бајаја заврти главом да не зна, и на лицу му се појави велики страх. Краљ му опет
рече:
- Рећи ћу ти, иако нам не можеш помоћи. Пре много година овамо су долетела три
змаја: један с девет, други с осамнаест и трећи с двадесет и седам глава. У моме
граду настала је таква страва да се људима коса на глави дизала. Људи су се
скривали јер нису били сигурни за живот. Ускоро нигде више ни стоке није било, јер
се морало дати оним змајевима само да не уђу у град. Упркос томе, ипак су много
људи пождерали. Нисам више могао да слушам то јадиковање па сам позвао у дворац
једну вештицу да ми каже како бих бештије истерао из земље. Али јао, она ми јави да
ћу их се решити само ако им обећам своје три кћерке које су се управо расцветале.
Мислећи да ћу се некако снаћи, када немани из земље истерам, обећао сам ову
нечувену жртву. Краљица је од бола умрла, али кћерке нису о томе ништа знале. Тог
часа змајеви су се иселили, и читаве године ништа се о њима није чуло до синоћ.
Пастир је дотрчао сав изван себе да јави да су змајеви опет у истој пећини где су и
пре били и да се грозно деру. Ја, несрећни отац, морам сутра дати своје прво дете
као жртву за своју земљу, прекосутра друго, онда треће и бићу просјак!
Тако је јадиковао несрећни краљ и чупао косу с главе. Тужног лица, оде Бајаја
принцезама, али се смртно преплаши. У црним хаљинама, с лицима као од белог
мрамора, седеле су заједно и прежалосно плакале што ће се њихов млади живот тако
страшно завршити. Бајаја их је тешио и доказивао им да ће се сигурно наћи неко ко
ће их ослободити. Јаднице га нису ни чуле и нису престале да плачу... У целом граду
завладала је велика жалост и туга јер је свако волео краљевску породицу. Цели град
као и дворац био је пресвучен црним сукном.
Бајаја се пожури тајно из града преко поља до стене где је био затворен његов
коњић; кад је трипут покуцао, стена се отворила и он уђе. Помилује коњићу сјајну
гриву, пољуби му бело чело и рече:
- Мили коњићу, долазим теби по савет, и, ако ми помогнеш, заувек ћу бити срећан.
Онда му почне све причати што се у дворцу догодило.
- Све ја то већ знам - одговори коњић. - Због тога сам те овамо и довео да помогнеш
принцезама. Сутра рано ујутро дођи овамо и ја ћу ти рећи остало.
Радостан, отрча Бајаја у дворац; многи су могли да му замере на његову весељу, али,
на срећу, нико га није видео. Читав дан није излазио из соба принцеза и свашта је
измишљао да их бар мало утеши, али му то није успело.
Другога дана већ у освит био је код стене. Коњић га дочека и рече:
- Сада подигни камен испод мог копита и извади све што нађеш! Бајаја брзо послуша
и извади из рупе скривене под каменом велики сандук. Коњић му нареди да га
отвори. Кад је то учинио, извади три прекрасна одела, мач и узду за коња. Једно
одело било је црвено, извезено сребром и дијамантима, а све што је на њему било
чврсто било је од сјајног челика. Друго је било бело, златом везено, оклоп и кацига
од злата и бела перушка. Треће одело било је светлоплаво, богато извезено сребром,
дијамантима и бисером, уз то бела и плава перушка. Уз сва одела био је и један
једини мач чија је ручица сјала од драгог камења, а исто тако и узда за коња.
- Ова одела су твоја, само најпре узми црвено.
Бајаја се обуче, прикопча мач и пребаци узду коњу преко главе.
- Само ти кажем: не смеш се бојати и спустити се на земљу. Сеци немилице неман и
ослони се на свој мач.
Тако нареди коњић кад су излазили из пећине. Међутим, у дворцу је био тужан
растанак и гомила народа је испраћала Здобјену из града. Већ су били недалеко од
судбоносног места кад принцеза сиђе. И кад је требало управо да пође до стене,
паде у несвест. Одједном, из даљине долете коњ и на њему витез с црвеном и белом
перушком. Дојахавши до њих, нареди да се народ уклони, а принцезу одведу и да га
оставе самог. С каквим су весељем испуњавали његова наређења! Али принцеза није
хтела да оде, него је хтела да гледа какав ће бити крај.
Чим се витез попео на стену, већ се стена с треском отворила, а змај с девет глава
изиђе напоље обазирући се за жртвом. Тада прискочи Бајаја на своме коњићу,
извади мач и једним замахом одсече три главе. Змај се грчио и поче да баца ватру и
отров надалеко и нашироко. Али принц се и не обазире, него само сече и сече, док
свих девет глава не одсече, а остало доврши његов коњић својим копитама.
Кад је змај угинуо, окрене се принц и журно оде одакле је и дошао. С чуђењем
гледала је Здобјена за њим. Сети се да ће је отац чекати те се брзо упути дворцу с
целом својом пратњом. Ко би био у стању да опише очеву радост кад је видео кћер
живу и радост сестара јер су се понадале да ће се можда и за њих наћи
ослободилац. Уто Бајаја дотрчи показујући им да и он верује да ће и њима доћи
помоћ. Иако су се бојале другог дана, ипак су биле веселије и разговарале су с
Бајајом.
Другог дана била је изведена Будинка. Догоди се све као првог дана. Чим су стигли
на место, видели су да долази витез с белом перушком, и неколико часака након тога
витез се јуначки ухвати у коштац са змајем с осамнаест глава, док неман најзад не
црче. После завршене борбе, нестане витеза као и првог дана. Кад се принцеза врати
у замак, сви су жалили што му не могу речима исказати своју захвалност.
- Ја знам, сестре - рече Славјена - да ви нисте витеза молиле. Али ја ћу пред њега
клекнути и тако ћу га дуго молити да пође са мном док не пристане.
- Зашто се смејеш, Бајајо? - упита Здобјена опазивши насмејано лице немога. Али
Бајаја је почео скакати по соби и рукама показивати колико се радује да ће видети
витеза.
- Будало, још није ту - одговори Здобјена.
Трећег дана, одведена је Славјена, а овога пута пође с њом и сам краљ. Срце
јаднице дрхтало је од страха кад помисли на то да би ослободилац могао да не дође
и да би могла да буде предата змају. У том часу зачују се радосни усклици да витез
иде. Као и прва два, тако и овог трећег витез убије, иако су и он и његов коњ готово
пали од тешке борбе. Тада приступи краљ и Славјена и замоле витеза да пође с њима
у дворац. Но он то није хтео да учини. Славјена је клекла пред њега и ухвативши се
његове одеће молила га је тако упорно и умиљато да је принцу срце тукло од
узбуђења. Одједном се коњ трже и витез се изгуби.
Жалосна што не може да награди свога ослободиоца, врати се Славјена с оцем кући.
Сви су мислили да ће довести витеза те су били разочарани.
Отада сви постадоше опет срећни. Али то није трајало дуго јер им је запретила нова
несрећа. Једног дана добије краљ од суседног краља објаву рата. Одмах разашаље
писма, и гласници се разлете на све стране да сазову кнежеве и господу на
скупштину у краљевски дворац. Све је било свршено и господа су стигла одмах.
Краљ им изнесе своју жалост и замоли их да му помогну. Понуди им као награду
руку својих кћери. Ко би одбио помоћ уз овакву награду? Сви су се разишли
обећавајући да ће тог и тог дана доћи са својом војском. Вршиле су се припреме за
бој, и краљ је хтео лично да стоји на челу своје војске. Дан пре почетка борбе
стигло је све племство и била је велика гозба. После тога краљ се опрости с кћерима
које су плакале, нареди још Бајаји да на све припази и уз звуке труба и фрула сви
одоше у рат.
Бајаја је послушао речи краљеве, све је надгледао, а ипак није пропуштао да учини
било какво весеље принцезама и да не буду тужне. Одједном му паде на ум да је
болестан. И не слушајући савете лекара који су хтели да му помогну, рече да ће ићи
сам по неко биље које ће га излечити боље од свих лекара. Принцезе помисле да је
луд и пусте га да иде. Али он не оде по биље него до свог коњића да се с њим
посаветује да ли да помогне краљу у рату. Коњ га дочека и нареди му да обуче бело
одело, да узме мач и узјаше на њега и да оде у борбу. Бајаја га пољуби.
Већ много дана трајала је борба, а краљева војска била је сваким даном слабија јер
није могла да се одупре великој непријатељској премоћи. Главна битка била је
одређена за други дан и требало је да ова битка одлучи коначан исход.
Читаву ноћ краљ је издавао заповести и најзад посла гласника кћерима с наређењем
шта треба учинити ако буду побеђени. Ујутро су се предали божјој заштити и
поређали се у строј. У том часу загрме трубе, зазвечи оружје, стреле полете и
борбени поклици одјекну у широкој долини. У редовима непријатеља одједном се
појави младић у белој одећи, у златној кациги с белом перушком. Јаши на малом
коњу, а у руци држи голем мач којим немилосрдно сече непријатеље који су
помислили да је то зао дух. Тада се охрабри и краљева војска и стане уз раме
храброме јунаку. Кратко време након тога непријатељи се почеше повлачити, а кад је
бели витез убио њиховог вођу, разбежа се као стадо без пастира. Ту бејаше бели
витез лако рањен у ногу тако да му је крв обојила белу одећу. Чим то краљ примети,
скочи с коња, растргне свој шал и повеже му крваву рану молећи га да с њим пође у
шатор. Витез му се само захвали, ободе коња и нестаде га. Краљ готово заплаче од
жалости што му је већ четврти пут побегао витез коме је био дужан толику
захвалност. Победник се врати кући с великим пленом. У главном граду је
одушевљено дочекан, а на дворцу су приређене разне свечаности и весеље.
- Дакле, мој управниче - ослови краљ Бајају - како си управљао нашим домом у мом
одсуству?
Бајаја потресе главом: добро, али принцезе се почну смејати и Славјена рече:
- Морам ти тужити, оче, твога управника јер је непослушан. Почео је побољевати.
Лекар је хтео да му да добар лек, али је он рекао да ће сам ићи по биље. Оде и врати
се после два дана храмљући и болеснији него што је био.
Краљ погледа Бајају, а овај се само насмеје и окрене на пети да покаже како му није
ништа.
Кад су принцезе чуле да је њихов ослободитељ опет оцу у боју помагао, нерадо су
пристале да буду жене кнезова, јер су се надале да би витез могао доћи по неку од
њих. Краљ је био у недоумици како да изврши награђивање. Сваки од кнежева
помагао му је колико је могао и сви су се храбро борили. Коме да да своје кћери? И
измисли начин како да свима учини по вољи. Онда дође међу кнезове говорећи:
- Мили пријатељи, ја сам рекао да ћу дати своје три кћерке за жене онима који ми
буду у борби највише помагали. А ви сте ми сви верно помагали и због тога сам
донео одлуку да не учиним никоме нажао. Станите у ред: свака од мојих кћери
бациће с балкона златну јабуку. Коме се докотрља њена јабука, тај ће бити
принцезин муж. Јесте ли задовољни?
Сви су били задовољни. Краљ је то рекао и принцезама које су се морале с тим
сложити да не изложе оца срамоти. Обукле су скупоцене хаљине, свака је узела у
руку јабуку и попела се на балкон испод којег су у реду стајали кнежеви и господа.
Између гледалаца поред самих младожења стајао је Бајаја.
Најпре је бацила јабуку Здобјена; јабука се котрљала, котрљала управо до ногу
Бајаје. Бајаја се одмакне и она се откотрља до ногу лепога кнеза који је радосно
подигне и изађе из реда.
Сада баци Будинка и, као и пре, друга јабука докотрља се до ногу Бајаје, али је и
сада неми тако спретно одбије да се чинило као да сама иде управо до ногу лепог
витеза који је подигне и погледа невесту на балкону.
Сада баци Славјена; овога пута Бајаја не избегну јабуку, него је радосно подигне,
потрчи горе, клекне пред принцезу и пољуби јој руку. Али она му се истргне,
побегне у своје собе горко плачући што мора да се уда за немога. Краљ се љутио,
кнежеви су гунђали, али што је било било је, ништа се није могло променити. Након
тога је била гозба, а после гозбе требало је да се одржи витешки турнир на коме је
награде имала да дели једна невеста. На гозби је Славјена седела замишљена и ни
речи није проговорила. Младожењу Бајају нико није видео и краљ је мислио да се
разљутио и побегао. Сви су јадни Славјену жалили и желећи је развеселити,
замолили су је да она дели награде.
Славјена је напокон пристала. Већ су господа седела поред ограде, већ су се
противници борили и узајамно се побеђивали, кад јави гласник да напољу
чека витез на маломе коњу и моли да учествује у игри. Краљ дозволи. Тада уђе у
отворени простор витез у плавој и белој одећи, а на сребрној кациги бела и плава
перушка. Принцезе су готово крикнуле видећи лик и коња храброг ослободиоца.
Витез се поклони госпођама и почне се борити с кнежевима. Али колико их је било,
све их је победио и остаде победник.
Славјена му приступи носећи златан појас. Витез се пред њом спусти на колена и она
му обеси о врат златан појас који је сама извезла. Склопљених очију, она чу само
слатке речи:
- Невесто красна, још данас ћемо се видети!
Краљ и обе невесте сиђу да задрже витеза и да му се за све захвале. Али он само
летимице пољуби Славјени руку и нестане. Ова је мислила на речи које јој је шапнуо.
Гозба се наставила, само је Славјена седела у својим собама и не хтеде међу госте.
Месец је сјао и коњић последњи пут понесе од стене свога господара. Кад дојаши
пред дворац, скочи Бајаја с коња, пољуби му врат и чело, а коњић нестаде. Нерадо
се растаде наш витез од верног пријатеља, али га је овде чекала награда.
Замишљена седи Славјена мислећи да витез неће више доћи, тада отвори девојка
врата и рече да Бајаја жели говорити с принцезом. Славјена не одговори, глава јој
падне у јастуке. Уто је неко узе за руку, она подигне главу и пред собом виде лепога
јунака - свога ослободиоца.
- Љутиш се на свог младожењу и кријеш се пред њим? - упита Бајаја.
- Зашто ме питаш кад ниси мој младожења - шапну Славјена.
- Јесам, девојко, пред тобом стоји неми Бајаја који ти је цвеће брао, од смрти
ослободио и тебе и твоје две сестре и твом оцу у боју помогао. Ја сам твој
младожења.
Свако може претпоставити да се Славјена није љутила на њега. Недуго након тога
отворе се врата гозбене дворане и у њу уђе Славјена с витезом у белој одећи и у
златној кациги представљајући оцу немога Бајају као свога младожењу! Отац се
обрадовао, гости се зачуде, а сестре са стране гледаху. Сада настаде право весеље и
сви почеше пити у здравље заручника; тако до раногјутра.
После свадбе, оде Бајаја са Славјеном у посету својим родитељима. Како се,
међутим, уплаши кад виде да је читав град пресвучен црним сукном. Упита одмах шта
то значи и чу да је умро млади краљ. Пожури у дворац да утеши своје родитеље.
Само је он могао у томе успети. Родитељи су, наиме, и њега сматрали мртвим јер
тако дуго нису о њему ништа чули.
У дворац опет уђе радост, скинуто је црно сукно, а његово место заменило је
црвено. Бајаја постаде краљ у свом краљевству и до смрти бејаше срећан са својом
Славјеном.
СЛОВАЧКЕ БАЈКЕ
Љупка и Кововлад
Било је то давно, нико се више не сећа када. Живела нека сиромашна удовица и
имала кћер јединицу, необичну лепотицу, по имену Љупка. Мајка је била тиха жена,
покорна а кћи ни издалека није личила на њу. Тешко да би се у читавом свету могла
пронаћи још која тако горда девојка.
Лепоту свако воли. Зато су из оближњих и удаљених места долазили многи људи да
просе Љупку. Мајка је поздрављала свакога ко би дошао у њену кућу, али Љупка је
просиоцима давала такве одговоре да се ниједан од њих није усуђивао да још једном
прекорачи праг удовичине куће.
- Зашто то чиниш? - питала је мајка. - Зашто си тако горда? Шта желиш? Бираш
просиоце као малину.
Све што јој је мајка говорила, Љупка је примала на једно уво, а испуштала на друго,
па што се више око ње отимало младића, она је била све охолија.
Једне ноћи, беше месечина, мајка није могла око да склопи; једнако је мислила
зашто јој је кћи тако горда. Притом погледа Љупку и примети како се смеши у сну.
Зацело је нешто весело сањала.
Ујутру мајка упита Љупку:
- Шта си то ноћас сањала, па си се тако смешила?
- Кад би само знала, мајко, какав је то сан био! Сањала сам да је дошао да ме проси
млад и леп пан, а крај врата му стоје бакарне каруце. Он ми поклони златан прстен с
драгим камењем што је сијало као звезде на небу. А кад смо пошли на венчање, сви
су само у мене гледали и завидели ми.
Мајка на то ништа не рече.
Тог дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб. Мајка их љубазно дочека.
Али Љупка се обрецну на мајку овим речима:
- Губи ми се с тим сеоским хлебом. Нека твој сељак дође по мене у бакарним
каруцама и нека ме вери златним прстеном са драгим камењем што ће сијати као
звезде на небу. Тад ћу поћи за њега.
Следеће ноћи мајка опет не могаше да заспи.
„Шта ли ће бити са мојом охолом ћерком?" - мислила је она.
Тад, одједном, Љупка се стаде смејати у сну.
- Шта си сањала па си се тако смешила у сну? - упита је ујутру мајка.
- Ако баш хоћеш да знаш - одговори Љупка скоро не гледајући мајку - онда ти могу
рећи. Сањала сам да је по мене дошао млад пан, а крај врата стоје сребрне каруце;
он ми стави на главу златан венац који је сијао као месец на небу, па док сам се
венчавала, сви су ме гледали и завидели ми!
Мајка ништа не рече, само заплака. А Љупка отвори прозор који је гледао у башту и
стаде размишљати какво цвеће да поклони том пану кад буде дошао да је проси.
Тога дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб.
Мајка се обрадова, али Љупка ни да чује.
- Губите се с тим вашим хлебом! - повика Љупка. - Нека тај ваш господар дође по
мене у сребрним каруцама да ме украси златним венцем који ће сијати као месец на
небу. Тек тад ћу поћи за њега.
Те ноћи мајка опет није спавала; бринула је за охолу Љупку. Одједном, Љупка се
стаде гласно смејати у сну.
Мајка је пробуди, али Љупка се окрете на другу страну, опет заспа и опет се стаде
смејати; тако се смејала све до свитања.
- Зашто си се сву ноћ смејала? - ујутру је упита мајка.
- Не могу ни да ти кажем! Сањала сам младог лепог пана, који је дошао у златним
каруцама и донео ми златан вео што је сијао као сунце на небу. Кад сам у том велу
пошла на венчање, сви су ме гледали и завидели ми.
Мајка само удари дланом о длан.
Тог тренутка нешто загрме, затутња на улици. Љупка појури према прозору. Има шта
видети. Пред њиховом кућом стоји троје каруца пуних нагиздане господе - једне
бакарне, друге сребрне, а треће златне. Из златних каруца изађе прекрасан млади
пан у зеленој долами, у црвеним чизмама и са белим шлемом.
На њему се све пресијава од злата, сребра и драгог камења. Љупка покри очи рукама.
Млади пан ступи напред, а остали гости пођоше за њим па сви заједно уђоше у кућу.
Сви се поклонише удовици и Љупки. Мајка занеме од чуда. Али зато је Љупка
цвркутала као ластавица. Брзо је обрисала марамицом беле клупе около стола па
све позвала да седну.
- Шта желе панови? - тихо упита мајка. - Нека нареде!
- Ми не можемо да наређујемо - одговори један од њих. - Ми смо дошли да молимо.
У вашем врту, мајко, расте један цвет. Ти не знаш какав је то цвет. И ето, ми смо
дошли да нам дозволиш да пресадимо тај цвет у нашу башту,
- Али ја сам само сиромашна удовица - одговори мајка. - И моја башта је сиромашна.
У њему нема цвета за тако угледне госте.
- Имаш такав цвет - опет ће један од сватова. - То је твоја кћи; њу хоћемо да
просимо за нашег пана.
Удовица није знала шта да одговори.
- Молим да ми опростите, али као што је обичај, дозволите ми да вас упитам. На
какав хлеб зовете моју кћер?
- На какав хлеб! - осмехну се млади пан. - На какав хоћете: ја сам Кововлад,
господар свих рудника.
Удовица никад није чула за таквог пана. А Љупка и не сачека да мајка одговори, већ
отрча у башту, набра најлепше цвеће и даде га Кововладу. И Кововлад јој поклони
златан прстен са драгим камењем, златан венац и златан вео. Они се верише и Љупка
уђе у своју собу да обуче свечане хаљине. Не позва другарице да дођу да је прате и
да је хвале, не позва ни сусетке да је спреме за венчање. Сама се обуче и кад се тако
обучена појави у соби, рођена мајка је једва препознаде, а панови беху очарани
њеном необичном лепотом.
Љупка и не погледа мајку, чак јој не рече ни једну лепу реч. Тако изађе из куће.
У селу се сви узбунили: старо и младо, сви су дошли у цркву. Све се озари кад
Љупка уђе у цркву. Само су у њу гледали.
Младенци затим седоше у златне каруце, а кад су пролазили поред удовичиног дома,
Љупка нареди да брже потерају коње. Мајка истрча на улицу, али свадбена поворка
беше већ промакла. Видевши то, мајку обузе туга.
А свадбена поворка је за то време јурила кроз горе све даље и даље. Љупка није
могла да се надиви своме мужу и није ни примећивала куда је воде. А водили су је
по уском кланцу; унаоколо су се дизале само голе стене и горе се видело мало парче
неба. Они се затим приближише високим вратима; коњи стадоше рзати; врата се
отворише, коњи улетеше као стрела; врата се поново затворише.
Са свих страна дојурише патуљци са сребрним фењерима, а за њима.је ишао
Земљотресац и грохотом бацао огромне стене, тако да од пута којим је дошла
свадбена поворка не остаде ни трага.
Љупка се у страху припи уз мужа.
- Не бој се - рече он.
Испред њих се разведри и патуљци ишчезоше један за другим.
Кад постаде потпуно светло, Љупка пред собом угледа страшну провалију. Доле је
жуборио поток, таласи су ударали о стене. Преко провалије беше некакав мост,
капљице су долетале до њега, а он је светлео као дуга на небу. Само што каруце
прођоше, из воде изрони водењак и мост нестаде као да га никад није било: таласи
га са грохотом прогуташе.
Пред њима се тад појави висока и густа шума, па чим уђоше у њу, наиђе Вихор и
стаде за њима с треском ломити столетно дрвеће све дотле док од пута не оста ни
трага. Прошли су шуму и пред њима се показа долина између високих планина, а
насред долине, на гвозденој стени, заблиста Кововладов замак, направљен од чистог
кристала.
Љупку заболеше очи од блеска.
У дворцу је приређен свадбени пир. Сви гости седоше за дугачке столове, јели су,
пили и веселили се. И Љупка се веселила, али није ни јела ни пила. На столовима
беше много онога што Љупкине очи никад нису виделе, што никада није окусила, али
не беше ничег од оног што ми на нашим столовима имамо.
Љупка не издржа па затражи хлеба.
Патуљци јој за трен ока донесоше три хлеба и да између њих изабере који хоће:
један беше бакарни, други сребрни, трећи златни. Али Љупка не могаше да их једе, а
другог хлеба овде не беше.
Љупка је хтела да буде господарица. То јој се испунило. Хтела је богатство -добила
га је.
Сад би се она радо вратила својој мајци, али како! Мајка је већ умрла и лежала у
влажној земљи, а пут којим би се вратила натраг био је затрпан и разрушен.
Љупку су пуштали само једном годишње да иде кући. Али ни тад није излазила у
свет. Само су је ноћу чули како тугује на гробу своје мајке, причајући јој о својој
несрећи.
Ту она проводи три дана, а затим се враћа у свој богати дворац, где се настављала
њена несрећа.
Извор:
''Антологија народних бајки света'', Букленд Београд 2003.
УКРАЈИНСКЕ (МАЛОРУСКЕ) БАЈКЕ
Чаробно копље
Живео једном младић по имену Данило. Али, сви су га звали Несрећни Данило. И
поред тога што је, јадник, био вредан — ништа му није полазило за руком. Изнајми се
он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао Данило њиву, засејао је
пшеницом и чека да сазри. Искласала и сазрела пшеница - дивота погледати! Али,
баш кад је дошло време жетви удари такав град да све уништи. Крене Данило другом
газди, па се погоди да му чува коње. Напаса Данило коње и тимари их да не може
бити боље; и баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже - бану из шуме
вуци и растргну коње. Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:
- Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може
ништа догодити!
Газда пристане и Данило почне да ради. Труди се он колико може, али кад дође
време да узме свој камен као награду - а оно нема камена, неко га украо из газдиног
дворишта.
- Па добро, кад си толико несрећан - кажу људи Данилу - пођи до цара, можда ти он
може нешто помоћи.
Послуша их Данило и пође к цару, а овај га лепо прими у своме двору. Каже цар
како је већ чуо за његову невољу.
- Него, хајде - рече цар - узми и ради нешто. Хоћу да се уверим да ли си заиста
несрећне руке.
Нареди цар слутама да докотрљају три бачве. У једну наспе злата, у другу угља, а у
трећу - песка. Затвори бачве и позове Данила.
- Хајде, покушај своју срећу! - осмехује се цар. - Ако изабереш бачву са златом -
постаћеш цар, ако изабереш бачву са угљем - постаћеш ковач, а ако покажеш прстом
на бачву са песком - онда си, заиста, несрећан и ја ћу ти дати коша да идеш из мог
царства.
Приђе Данило бачвама, гледа он, гледа не би ли погодио у којој је злато. Двоуми се.
Стрепи. И, најзад, показује руком:
- У овој је злато!
Отворе бачву - кад тамо - песак.
И тако цар се увери: Данило је заиста несрећан. Подари му коња да га носи из
царства. И још му дадне козачко одело, копље и сабљу.
- Иди из мог царства - наређује цар - потражи на другом месту своју срећу.
Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три. Свуда око њега
степа. А он нема ни залогај хлеба да окуси. А његов коњ нема ни травке да чупне.
Трећег дана утледа Данило стог сена.
— Добро је — мисли Данило — бар ће се коњ најести.
Али, тек што је пришао стогу — стог се запали.
Заплака се Данило од муке.
„Ето, тако је то кад је човек несрећан!"
Наједном чује како неко запомаже из стога:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне ће он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
— Ух — згрози се Данило. — Баш си страшна!
А змија му каже:
— Кад си ме већ извукао из ватре, онда ме однеси и до куће.
— А откуд бих знао где је твој дом?
— Стави ме испред себе на седло и како ти ја показујем главом тако ти окрећи коња.
Данило тако и уради. Змија подигла главу и окреће је час на једну час на другу
страну, све док нису стигли до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и говори: ».' ■."".
— Ово је мој дом. Причекај ме, Данило, ја ћу одмах изаћи.
Чека Данило, чуди се откуд змији тако леп дворац. Чека он и види: из дворца излази
лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње.
Стајао је као зачаран.
— Уђи, Данило — каже лепотица. - Ти си мој спасилац.
Уведе Данило коња у двориште. Кад тамо — два бунара. Захвати девојка из једног
бунара пола ведра, успе у њега прегршт овса и каже:
— Ево ти за коња. Нек се наједе!
„Шта она хоће? — размишља Данило. — Три дана нисмо јели ни пили, а она мисли да
ће мога коња нахранити са једном прегршти овса."
Тако премишља Данило. Али, ништа не говори. Гледа и чуди се шта се то са њим
збива. У том га и лепотица позове:
— Изволи, Данило, да те угостим!
Пође Данило са лепотицом у гостинску собу и угледа на трпези чашу с водом и
корицу хлеба.
— Хајде, Данило, прихвати се јела — понуди га лепотица, показајући на корицу
хлеба и чашу с водом.
— А шта да једем? — наљути се Данило.
— Па овде нема хране ни за један залогај.
— Само ти једи, па ако ти буде мало — ја ћу ти дати још. Загризе Данило корицу и
сркне воду из чаше. Намах осети како је сит и како му се снага повратила. Поједе
затим корицу и попије воду.
— Хоћеш ли још? — пита га лепотица и смешка се.
— Не бих више могао ии мрвице. Толико сам се најео да се једва крећем.
Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу. Каже она Данилу:
— Мене су зле виле зачарале. А ти си ме спасао и ја ћу да те наградим. Даћу ти
чаробно копље и чаробну кошуљу. У њима ћеш бит непобедив. Кога год дотакнеш
својим чаробним копљем он ће бити побеђен. А чаробна кошуља ће те штитити од
сваког оружја.
Узме Данило чаробно копље и навуче чаробну кошуљу. Опрости се од лепотице,
захвали јој се на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.
Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ —како у гомилама некуда бежи.
— Хеј, људи, шта се догодило? — пита Данило.
Људи препознаше Данила. Били су то његови земљаци. Бежећи, они су му казивали:
— Ех, Данило, откако си ти отишао снашла нас је велика невоља. Напали су нас
туђинци. Цар тражи јунака који би могао да спасе царевину од туђинаца.
Чим то зачује одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се ка цару.
Каже он цару:
— Ја ћу да спасем царевину.
— А колико ти војске треба, Данило? — пита га цар.
— Мени не треба нико — каже Данило. -Ја ћу сам растерати нападаче.
И пребаци Данило чаробно копље преко рамена, па се упути ка нападачима. А ови,
чим га угледају — јурну на њега.
— Хајде, враћај се одакле си дошао! — вичу туђинци.
— Враћајте се ви! — одговара им Данило и скида копље са рамена. Спрема се за
љути бој.
Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А
он јури напред. Па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем.
И кога год дотакне — тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да не могу победити. Прикупе још војске. И навале са свих страна. А
Данило размахује својим копљем. И пустош прави међу непријатељима.
Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити
Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу и она стане да се
распитује:
— Реци ми, Данило, где се крије твоја снага?
Види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па одговара:
— Ето, у овим чизмама је моја снага.
Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.
Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотци Данилове
чизме и вичу:
— Предај се, Данило, ево твојих чаробних чизама.
А Данило се смеје и јури на нападаче. За тили час растера их на све четири стране.
Опет долази баба к Данилу и распитује се:
— Реци ми, храбри Данило, где је скривена твоја снага?
— Ево, у овом појасу је сва моја снага — одговара Данило, а добро зна да га то баба
куша.
Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други.
Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад
победити Данила.
Сачекају да сване дан, па навале са још већом војском на Данила. Машу Даниловим
појасом и вичу: -
— Хајде, Данило, предај се. Украли смо ти чаробни појас!
Данило се смеје и још брже растерује велику непријатељску војску.
Поново долази баба да искуша Данила.
— Реии ми, Данило. где је твоја снага?
— Хоћу, баба, сад ћу ти истину рећи. Моја је снага у овом чаробном копљу и овој
чаробној кошуљи. А да би видела и како се борим јахаћеш сутра са мном, на коњу.
И ма колико се баба изговарала да она то не жели, Данило јој није допусттио да оде.
Сутрадан чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе. Па кад угледа
Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре,
па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се
захвали Данилу.
Обрадује се и цар, па каже Данилу:
— Јуначе, чиме желиш да те наградим?
— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем
лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је
наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији
он саопшти своју одлуку:
— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача.
Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после
моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку. А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни
Данило.
Извор:
Чаробно копље, украјинска бајка
БАЈКЕ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ
Како је пропала Сунчева женидба
Једном одлучило Сунце да се жени, па све земљско живо позвало на свадбу. И од
њих су многи дошли, ко с коњем, ко с магарцем, ко с мазгом, а ко је без стоке пешке
ишао. Много је народа дошло, са свих страна, ко сдесна, ко слева, ко спреда, ко
страга. Дошли су сви са Земље. Само један деда-Тарло не долази. А и он је био
позван да дође на свадбу Сунчеву.
Е, кад су се сви скупили и хтели да крену по младу као сватови, рекоше свадбари
Сунцу:
— Хајде море, зете, нахрани добро стоку, јер већ треба да пођемо!
Сунце је отишло и бацило сено стоци да једе и сетило се да деда-Тарла још нема.
Вратило се и рекло сватовима:
— Чекајте, море људи, још мало; још један није дошао - деда-Тарло. И он ће сада
пристићи.
Попело се Сунце високо, да види да ли деда-Тарло долази или не долази. А он је
пешке ишао путем и терао пред собом кривог магарца.
Кад је дошао код Сунца, деда-Тарло је везао магарца близу губице и ставио испред
њега као храну камен белутак. Када су свадбари кренули по младу свако је узео
своју стоку. И онда су видели деда-Тарловог магарца испред кога је стајао камен
белутак, камен као храна! Сви су почели да се смеју, и подигла се велика граја, нису
могли да схвате ко се због чега смеје и већ су попадали на земљу од смеха.
А деда-Тарло им је онда рекао:
—Зашто се смејете, бре народе, као глупаци, као будале? Ви се мени смејете што већ
сада учим магарца да гризе камење? А не размишљате ви да је до сад једно Сунце
грејало, и понекад се због њега све сушило, сушила се трава, сушило жито, и сав
берићет. И целу годину није било ничег за јело, ни за људе, ни за стоку! А сада, кад
се ожени ово Сунце, даће му Бог децу, а од деце не зна се које ће бити од кога јаче,
сијаће још више, и то мноштво сунаца исушиће земљу. Сада нам даје Сунце сено и
сламу да нахранимо стоку за свадбу, а тада неће нићи никакав берићет. Шта ће тада
јести стока? Бар нека се већ сад навикне камен да гризе, а и ми треба да се
навикнемо да једемо камен. Зато сам везао овог кривог магарца да једе камен
белутак, а ви се будале смејете!
Како им је ово рекао деда-Тарло сви су се свадбари досетили: — Истина, није право
да се Сунце жени!
Ко тамо, ко 'вамо, сви су кренули да беже, и пропала је Сунчева женидба. Свако је
отишао на своју страну и Сунце је тако остало нежења.
Превод бајке
''Како је пропала Сунчева женидба'':
Весна Какашевски
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.