Pogledaj Punu Verziju : Istorija plastike
1. Parkesin
Na početku šezdesetih godina devetnaestog veka se sigurno osećao miris promena posle
kojih će čovečanstvo drugačije razmišljati i svet drugačije izgledati. Čarls Darvin je napisao
Poreklo vrsta i uveo teoriju evolucije u okoštali i već odavno istrošeni kreacionizam koji,
nažalost, i danas opstaje; Paster je objavio teoriju mikroorganizama i uveo pasterizaciju,
čime se omogućava mnogo komercijalnija upotreba hrane; izolovan je kokain koji se prvo
uvodi u sva domaćinstva da bi se lečili zubobolja i umor a kasnije u samo ona bogatija da
bi se lečili kompleksi; i Aleksandar Parks je patentirao novi materijal, Parkesin, kome
optimistično prognozira dugoročnu upotrebu.
To je takođe bilo vreme u kome su velike sile dokazivale prestiž ne samo vojnom silom već
i tehnološkim napretkom i prikazanom brigom za njega. Engleska i Francuska su se, kao
veliki rivali, takmičili naizmeničnom organizacijom Velikih međunarodnih izložbi nauke i
tehnologije, i u tom decenijskom međusobnom bacanju rukavice u lice, London se odlučio
da 1861. godine pokaže još jednom tim Francuzima kako se pravi Svetska izložba.
Međutim, splet istorijskih okolnosti (rat za nezavisnost Italije, građanski rat u Americi,
smrt popularnog princa Alberta) dovode u pitanje održavanje sajma.
Londonska velika međunarodna izložba nije otvorena na desetogodišnjicu prve izložbe, već
godinu kasnije u nezavršenoj Izložbenoj zgradi koja se prostirala na 6.5 hektara i sa
brojnim propustima u organizaciji. Od 29000 izlagača iz 36 zemalja, čak 7000 je dobilo
medalje. Među njima je bio Aleksander Parks koji je prvi put prikazao svoj patentirani
pronalazak, parkesin, za koji se danas zna da je u pitanju prva plastika koju je čovek
napravio.
Parkesin je bio napravljen od celuloze koja je tretirana azotnom kiselinom i vrlo malo
rastvarača. Za razliku od gume, mogao je biti obojen bilo kojom bojom i oblikovan bilo
kako. Nakon četiri godine, Parks osniva kompaniju sa ciljem da ponudi tržištu svoj
proizvod. Ipak, želja da cenom nadvlada konkurentsku gumu ga je dovela do kraha, jer su
troškovi bili veći a kvalitet lošiji od planiranog. Pored toga, Parks je zapamćen kao
pronalazač koji je postavio osnove za dalji razvoj plastike i vrlo plodan čovek – u svom
životu je patentirao preko 80 pronalazaka i imao dvadesetoro dece.
2. Celuloid
Ako je nešto u devetnaestom veku obećavalo sigurnu zaradu, to su bili robovi i slonovača.
Stizali su užasnim, teškim i dugačkim putem od Afrike do Evrope koji niko ne bi potegao
da nije donosio toliko novca. Međutim, robovi su bili kvarljiva roba za koju niko nije mogao
da garantuje da će stići u istoj količini u kojoj je i krenuo. Zato je kabasta slonovača bila
bez promašaja. Bar dok je bilo slonova. U Istočnoj Africi, odakle je dolazila mekša
slonovača, dakle bolja za graviranje i obrađivanje, godišnje je bilo ubijano oko 3500
slonova da bi se u Engleskoj pravile drške za kišobrane, kutijice, figurice za šah, ukrasi,
nakit, klavirske dirke, bilijarske kugle…
Američki proizvođači bilijarskih kugli Felan & Kolander su osetili mnogo veću potražnju za
proizvodima od slonovače nego što je bila ponuda, i rešili da daju 10.000 dolara onome
koji stvori odgovarajuću zamenu. Džon Vesli Hajat je prihvatio izazov i nekoliko godina
radio na traganju za takvim materijalom. Po svemu sudeći, kada ga je izmislio nije se javio
na otvoren konkurs već je oformio svoju firmu, Albany Billiard Ball Company.
Džon je eksperimentisao sa sastojcima parkesina i na kraju je došao do željenih rezultata
kada je na celulozni nitrat delovao sa kamforom pod umerenom temperaturom i pritiskom, i
to je bila osnova njegovog patenta iz 1870. godine. Pored toga, uspešno je napravio
neophodne mašine za proizvodnju novog materijala – a to njegov prethodnik Parks nije
uspeo.
Celuloid je postalo generičko ime za plastiku od celuloznih nitrata i taj materijal je našao
široku upotrebu u drškama za noževe, igračkama i lopticama za stoni tenis. Kasnije se otkrilo
da je celuloid prilično zapaljiv, pa se njegova upotreba danas svela samo na loptice za stoni
tenis. Međutim, te daleke 1870. godine bio je sjajan. Mislite da se zbog njega prestalo sa
ubijanjem slonova?
3. – BAKELIT
Do svoje 35.godine, Leo Hendrik Bakeland je stvorio sebi uslove da radi šta god hoće. Sa
sedamnaest godina postaje najmlađi student Univerziteta u Gentu (ili Ganu, zavisi sa koje
strane dolazite u ovaj belgijski grad) i do 21. godine postaje doktor nauka i asistent na
fakultetu. To što se oženio ćerkom svog profesora sigurno nije imalo veze sa njegovom
akademskim napredovanjem, ali verovatno nije ni odmoglo. Otišao je u Ameriku i tamo
nastavio da se bavi onim što mu je bila strast odmalena – fotografijom. Svoj prvi veliki
uspeh je napravio devedesetih godina devetnaestog veka sa pronalaskom Veloksa,
poboljšanog fotografskog papira koji je oslobodio fotografe od korišćenja sunčeve
svetlosti za razvijanje fotografija. Sada su to mogli da rade pod veštačkim osvetljenjem,
što je bio mnogo lakši način za rad. 1899. godine je Džordž Istman, čovek koji je krivac za
sve ove milione fotografija koje liče jedna na drugu – osnivač kompanije Kodak koja je
napravila prve foto aparate za amatere, dakle Istman je otkupio prava na Veloks papir od
Bakelanda za neverovatnih milion dolara.
Nakon toga, Bakeland se sa porodicom seli u Jonkers (blizu Njujorka), štalu nove kuće
pretvara u laboratoriju i – nastavlja sa radom. Sledeće što ga je zainteresovalo su elektro
izolatori. Do tad se koristio šelak, smolasta izlučevina jedne vrste insekata, i s obzirom da
je elektrifikacija upravo uzimala maha, ma koliko da se trudile bube nisu mogle da opskrbe
rastuću tražnju za izolovanim žicama. Tri godine neupešnih pokušaja su bile potrebne da
Bakeland sa svojim asistentom dođe do novog materijala – bakelita. 1907. godine je
zagrevanjem fenola i formaldehida došao do tečnosti koja je bila dobra za oblaganje
površina poput laka. Daljim zagrevanjem ta tečnost se pretvarala u testastu, gumastu
smesu. Kada je tu smesu stavio u bakelizator, dobio je čvrstu, providnu supstancu koja je
mogla biti beskonačno mnogo puta oblikovana. Jednom rečju: plastiku.
Reklamiran (i korišćen) kao materijal sa hiljadu namena, bakelit je ipak bio samo najava
početka doba plastike. Danas se uglavnom koristi za domine, mažon (mahjong), šah,
dame, bekgemon, kockice… znači bakelitom se još samo igramo. Nekada vesnik novog
doba, danas igračka. Kako se vremena menjaju.
4 – Celofan
Najstariji plastični materijal koji je i dalje u širokoj upotrebi je celofan. Kao i mnogi drugi
pronalasci, celofan je nastao u nameri da se reše neki drugi problemi od onih za koje ga
sada koristimo.
Žak Brandenberger je na miru ručao u restoranu kada je čovek, takođe mušterija
restorana, u prolazu prosuo čašu vina ispred njega. «Prokletnik…», mrmljao je sebi u
bradu a govorio «Ništa, ništa…Zaista nije problem.» i uz osmeh morao da sačeka na
sledeći zalogaj dok konobar ne zameni čaršav. Pomislio je kako bi bilo dobro da postoji
tkanina koja bi bila nepromočiva. Žaku Brandenbergeru, švajcarskom hemičaru, bilo je
potrebno osam godina da razvije novi materijal – celofan. Naravno sa potpuno drugačijim
ishodom od početne zamisli.
Eksperimentisao je sa raznim materijalima koje je dodavao tkanini ali je ona sa dobitkom
nepromočivosti gubila svoje osnovne osobine. Jednostavno, bio je previše krut. U jednom
od neuspeha primetio je da se od tkanine odvaja tanak providan sloj. To je bio trenutak
kada Brandenberger odbacuje ideju o nepromočivoj tkanini i počinje da razvija tanak
providni materijal. 1908. on je konstruisao mašinu za proizvodnju celofana, koji je dobio
ime kao kovanica reči celuloza i diaphane (providno).
http://razbibriga.net/imported/2011/10/clear_cellophane1-1.jpg
Prvi značajan klijent Brandenbergove firme La Cellophane Societe Anonyme bila je američka
kompanija Vitman koja je koristila celofan za uvijanje svojih čokolada. I kako se iz
nastavka u nastavak ove priče o plastici dokazuje, Amerikanci su rođeni za posao.
Kompanija DuPont je ugovorila sjajan posao sa Brandenbergom. Dobili su ekskluzivna
prava na prodaju celofana u Americi, a zauzvrat La Celofan je dobio ekskluzivna prava na
ostatak sveta za sve proizvode koji će se dobiti od DuPont-ovog daljeg razvoja celofana.
Danas se celofan koristi u prehrambenoj industriji, u proizvodnji selotejpa, u procesu
dijalize, za pakovanje cigareta, itd. Pored praktične, celofan je zastupljen i u umetničkim
vizijama: Cellophane House, Cellophane city, Sellotape art.
5 PVC
Polivinil hlorid (PVC) se proizvodi procesom polimerizacije monomera vinil hlorida. 57%
njegove mase je hlor, što znači da PVC koristi manje nafte od ostalih polimera. PVC je na
trećem mestu po svetskoj proizvodnji svih vrsta plastike. Godišnja proizvodnja je oko 35
miliona tona.
PVC proizvodi se prave od otrovnih hemikalija. Tri hemikalije su u srži proizvodnje PVCa:
hlor se pretvara u etilen dihlorid, koji se pretvara u monomer vinil hlorid, i na kraju postaje
PVC. I vinil hlorid i etilen dihlorid su veoma opasni. Vinil hlorid izaziva redak oblik raka jetre
i loše utiče na centralni nervni sistem. Takođe, etilen dihlorid je karcinogen i šteti jetri i
centralnom nervnom sistemu.
Mnogi proizvodi od vinila koriste dodatne hemikalije koje menjaju hemijsku čvrstinu
proizvoda. Naročito su problematični plastifikatori koji se dodaju da bi PVC bio fleksibilan.
PVC proizvodi često sadrže otrovne dodatke kao što si ftalati, olovo i kadmijum. Mnogi od tih
aditiva nisu hemijski vezani za plastiku i mogu da se presele sa proizvoda na onoga koji ga
koristi. U nekim slučajevima, ti aditivi iz proizvoda odlaze u vazduh unutar vaše kuće. Neki
ftalati su povezani sa reproduktivnim problemima, preuranjenim razvojem dojki kod
devojčica, lošim uticajem na spermu… Određeni ftalati su zabranjeni za proizvodnju dečijih
igračaka u SAD.
PVC je otkrio Valdo Semon 1926.godine, dok je kao zaposleni u fabrici guma BF Gudrič
istraživao vezivanje gume za metal. Otkriće metode plastifikovanog polivinil hlorida je bilo
slučajno otkriće za vreme ovog istraživanja.
Prošlih godina, dosta naučnih dokaza govore u prilog tome da otrovne hemikalije prelaze iz
PVC u naša tela. Danas se bebe rađaju a da su već bile izložene moguće štetnom uticaju
ftalata i dioksina koje mogu dovesti do velikih zdravstvenih problema. Ftalati su pronađeni u
sobnom vazduhu i prašini, ljudskom urinu, krvi i majčinom mleku. Najviši nivoi su pronađeni
u deci starosti od 6 do 11 godina i kod žena.
PVC se koristi kao izolator, u proizvodnji cevi, kućne elektronike, znakova, spojeva cevi u
kućnim instalacijama, podovima…
PVC podovi često zahtevaju korišćenje otrovnih sredstava za čišćenje. Ovakvo održavanje je
odavno proglašeno izvorom zdravstvenih problema, jer se u tim sredstvima nalaze otrovna
isparljiva jedinjenja kao što je formaldehid (poznati karcinogen). Studija životnog ciklusa
podova pokazuje da količina isparljivih jedinjenja ispuštena od samo jednog voskiranja može
da se uporedi količinom istih tih jedinjenja koje pod ispusti za sve godine korišćenja.
Kada se PVC proizvodi nastaje i dioksin. Pored toga on nastaje kada se PVC reciklira,
sagoreva u pećima ili u slučajnim požarima. Dioksini su sada prisutni u okruženju i u lancu
ishrane.
Stvaranje dioksina je glavni problem u životnom ciklusu PVC-a. Termin dioksin se odnosi na
familiju hemikalija koje se stvaraju nenamerno. Dioksini su kancerogeni i dokazano je da
izlaganje dioksinima dovodi do niza zdravstvenih problema, naročito nanose štetu imuno i
reproduktivnom sistemu. Oni ostaju dugo u našim telima i njihov nivo ne opada, dakle uvek
su na granici dozvoljenog ili preko nje. Potrebno mu je sedam do jedanaest godina da se
raspadne.
Iskorišćeni PVC se obično ne reciklira zbog velikih troškova u odnosu na korišćenje nove
(nereciklirane) smole.
Odlaganje PVC otpada ugrožava okolinu i zdravlje ljudi. Fleksibilni PVC se razgrađuje u
zemljištu, i otrovni aditivi odlaze u podzemne vode.
6 – Polietilen
Svako vreme mora biti spremno za pronalaske naučnika. Takođe, ne verujem u slučajna
otkrića. Neke stvari jednostavno čekaju svoju priliku i kad ona naiđe pojave se i testiraju
okruženje da li je spremno da ih prihvati.
Tako je polietilen prvo otkriven u 19.veku ali ko je tada pomislio čemu će to sve služiti
danas, posle više od sto godina. Ostavili su ga zbunjenih lica negde da čami i čeka novu
priliku. Možda svet nikada i nije bio spreman za njega, ali danas, 77 godina posle, ne
verujem da se iko preterano raduje zbog njegovog pronalaska. Dakle, 1933. godine
polietilen su slučajno (ponovo) otkrila dva britanska naučnika, Erik Foset i Redžinald
Gibson, dok su eksperimentisali sa gasovima pod visokim pritiskom i primetili da se na dnu
njihove laboratorijske opreme stvorilo nešto nalik na vosak.
Dve godine kasnije, taj ostatak se proizvodio u velikim količinama za oblaganje telefonskih
kablova. Međutim, najveću slavu je pridobio za vreme Drugog svetskog rata kada je bio od
ključnog značaja kao radarska komponenta. 1950. godine biva u masovnoj upotrebi kada
polietilen počinje da se proizvodi u dva oblika: «tvrdi» koji služi da obloži cevi i sačuva
naftu u rezervoarima, i «meki» koji se koristi kao omotač oko salama i kobasica i za
oblaganje televizijskih kablova.
Glavni problem nastaje sa ključnim proizvodom od polietilena, a to je plastična kesa.
Procenjuje se da se u Americi godišnje upotrebi oko 100 milijardi kesa, nama je potrebno
dvadeset minuta da je bacimo a njoj je potrebno do 1000 godina da se razgradi. Dok se
razgrađuje, polietilen prodire u zemlju i, naravno, truje je. Neki gradovi, pa čak i države su
uvele obavezu da se kese naplaćuju na kasi i to se pokazalo kao veoma uspešnim
konceptom za smanjenje enormne potrošnje polietilenskih kesa. Zašto to ne koriste i
ostale države, nije mi poznato.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/polietilen2-1.jpg
Polietilenske kese mogu da se recikliraju ali veći deo se koristi za bacanje smeća, što čini
reciklažu skupljom, ili se jednostavno bacaju u okeane ili mora odakle ih je mnogo teže
izvaditi.
60 miliona tona polietilena se proizvede godišnje u svetu.
1 milion plastičnih kesa se u svetu iskoristi svakog minuta.
22 evrocenta Irska naplaćuje svaku plastičnu kesu i taj novac prosleđuje ministarstvu za
zaštitu životne sredine.
Za 94% se smanjilo korišćenje kesa za nedelju dana posle uvođenja takse na kese u
Irskoj.
Bar 100.000 životinja godišnje umre od plastičnih kesa, jer ih smatra za hranu.
7 – teflon
Obično se kaže da bogate ne treba pitati kako su zaradili prvi milion, a za DuPont, treću po
veličini hemijsku kompaniju na svetu, se zna. Zaradili su ga proizvodnjom i prodajom
baruta američkoj vojsci. Kasnije počinju da se bave i plastikom, i 1938. godine sasvim
slučajno otkrivaju polimer sa izuzetno čudnim svojstvima: bio je veoma klizav i neaktivan u
odnosu na sve hemikalije. Nazvali su ga Teflon i prvo ga iskoristili – za proizvodnju
artiljerijske municije. Kasnije stidljivo ulaze i u prehrambenu industriju, ali se tu i
zadržavaju; širu, kućevnu namenu teflon još uvek ne dobija. Testovi su otkrili da se ovaj
materijal omekša na oko 340oC i da se tada oslobađa u vidu malih količina gasa, a
pogađate – taj gas na utiče baš najbolje na čovekovo zdravlje. I dok su se Amerikanci
brinuli o zdravlju svojih domaćica, Francuz Mark Gregoar i njegova žena Kolet su došli na
ideju da teflonom oblože kuhinjsko posuđe. 1956.godine osnivaju fabriku Tefal i već posle
dve godine prodaju milionitu posudu obloženu teflonom. Naravno da i Amerikanci, pošto
su uvideli mogućnost velike zarade, pokreću svoju proizvodnju. I od tada, povremeno
dobijaju pritužbe građana i udruženja da svojim proizvodima truju ljude.
Čak ni DuPont ne opovrgava činjenicu da se od već pomenutih gasova mogu javiti
simptomi nalik na grip, ali tek pošto izložimo teflon temperaturama većim od 340oC, što
se, navodno, ne dešava. Međutim, testiranja su pokazala da tiganj stavljen na običnu
električnu ringlu dostigne 400oC za tri minuta i 20 sekundi.Pri toj temperaturi teflonski
tiganji ispuštaju bar 6 otrovnih gasova, od toga dva karcinogena. Dok su debate vodile
jeste li ili nije teflon otrovan (razna udruženja tvrde da je jedinjenje C-8 koje ispuštaju
teflonske posude: karcinogen, EPA – Environmental Protection Agency – oklevao da izađe
sa konačnim sudom, DuPontovi toksikolozi su ubeđivali javnost da je sve u redu) posuđe
se prodavalo i prodaje se kao da se ništa ne dešava.
Bilo kako bilo, dok pržite palačinke u tiganju obloženom supstancom koja je zauzela mesto
u Ginisovoj knjizi kao najklizavija postojeća supstanca, razmislite makar da smanjite jačinu
vatre, jer jedinjenja C-8, po nekim ispitivanjima, ima već u svačijem organizmu.
8 – najlon
Prvi svetski rat se završio i ljudi su pokušavali ponovo da uživaju u godinama koje slede iako
je za mnoge to bilo nemoguće. Žene su se potrudile da daju svoj doprinos vraćanju života u
normalne tokove i, kako to već biva sa stvarima koje postaju moderne, probudile su se
jednog jutra, poželele da dalje razbiju stege oko njih i počele da nose kratke suknje. Ne
kratke kakve su se nosile šezdesetih već samo do kolena, ali budite ubeđeni da su i jedne i
druge otpočele novu eru za žene i naravno izazvale oduševljenje muškaraca. Dakle, ženski
list se prikazao i okretao glave prolaznicima, a da bi se spojilo lepo i korisno bile su
neophodne čarape. Svilene čarape, krhke, tanke i skupe, mučile su žene koje su želele da
izgledaju lepo i kad tome ne doprinose vremenske prilike jer su uglavnom morale da se bace
posle prve upotrebe.
Tu tržišnu mogućnost je želeo da iskoristi menadžment kompanije DuPont, preuzima dr
Valasa Karotersa Harvardu i postavlja ga na čelo sektora za razvoj. 1934. Karoters čini
značajne korake ka razvoju veštačke svile, a 1935. godine DuPont je patentirao novu
vlaknastu materiju pod imenom najlon. Čarobno vlakno je predstavljeno svetu 1938., a
1939. žene čekaju satima u redu da bi nabavile svoj par najlonki koje su bile izdržljivije od
svilenih čarapi, ali i skuplje. Prvi put u istoriji jedan proizvod od veštačkog materijala je više
vrednovan od prirodnog. Samo prve godine prodato je 64 miliona pari čarapa. Pomamu za
njegovim izumom, Karoters nije doživeo jer je depresija od koje je bolovao učinila svoje i
1937.godine on uzima cijanid i umire.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/nylonad1-1.jpg
Uskoro svet biva uvučen u novi vrtlog i onog trenutka kad SAD uđu u Drugi svetski rat,
najlonskih čarapa više neće biti na tržištu. Najlon će se koristiti umesto azijske svile za
proizvodnju padobrana, šatora, konopaca, pa čak se koristio u proizvodnji papira za
novčanice. Najlonke, koje su koštale 1,25$ pre rata, sada su mogle pronaći samo ispod
tezge za 10 dolara i na nogama engleskih žena kojima su one bile omiljeni poklon od
američkih vojnika.
Posle rata, pa i danas, najlon je materijal koji se koristi za proizvodnju čitavog niza proizvoda
i još uvek spada među najrasprostranjenija veštačka vlakna u svetu.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/kerb-1.jpg
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.