Pogledaj Punu Verziju : Први сукоби Срба и Турака
Пре Марице
Душко Лопандић
Једне тамне ноћи без месечине, у години 1352, омања барка бешумно се приближила
пристаништу на азијској обали мореуза Дарданели. Чим је пристала, у њу се укрцало
неколико десетина војника добро наоружаних стрелама и сабљама – хроника је
забележила да их је било осамдесет. Под окриљем таме, брод ђеновљанских
трговаца спремних да за звечеће златнике возе за свачији рачун пребацио је војнике
на европску страну мореуза. Био је то турски одред који је водио принц Сулејман,
син емира Орхана.
Војници су се хитро и тихо узверали уз стрму обалу ка ониском византијском
утврђењу Цимпе. Неколико дана раније двојица рибара обавестила су их да је утврда
слабо брањена. Неколико византијских војника није ни стигло да се прене из сна, а
већ су лежали у крви, посечени сабљама.
Следећег јутра у тврђави је било чак 3000 турских ратника. Ипак, још нико те
године – понајмање Византинци заузети непрекидним међусобним зађевицама и
грађанским ратом две династије (Палеолога и Кантакузена) и навикнути на сталне
упаде и изгреде турских плаћеника – није био свестан далекосежног значаја догађаја
који ће утицати на историју и судбине многих генерација. Наиме, Турци Осмалније
су од те ноћи почели трајно насељавање Балкана.
Сенка ратника
Две године касније нови догађај учинио је да намере Турака Османлија постану
јасније. Првог марта 1354. године страшан земљотрес погодио је источно
Средоземље. Чак су и дебеле цариградске зидине на појединим деловима биле
оштећене, док су неки градови уз обалу Босфора потпуно разрушени. Највећу штету
претрпело је стратешки важно место са утврђењем и луком, Галипоље у
Дарданелима, око сат хода од тврђаве Цимпе. Земљотрес су пратили олуја и ледена
киша.
Било је довољно да се над порушеним зидинама назру само сенке турских
ратника, па да се преживели, узнемирени и смрзнути становници Галипоља у паници
дају у бекство. Турци принца Сулејмана ушли су у аветињски пусто, порушено место.
Закључили су да им је сам Алах помогао и показао пут. Сада нису држали тек једну
утврду, него цео град и његову околину. Почело је масовније турско насељавање у
Европи. Уз ратнике, стизале су и њихове породице, земља је дељена у тимар, на
обраду насељеницима из Анадолије.
http://razbibriga.net/clear.gif
Овога пута турска најезда изазвала је знатно узнемирење међу грчким
староседеоцима. Византијски цар Јован VI Кантакузин покушао је да новцем убеди
своје дотадашње савезнике – Османлије – да се врате одакле су дошли. Међутим,
њихов вођа, емир Орхан, није се удостојио ни да дође на састанак који му је
предложио византијски цар. Касно је славољубиви Јован VI Кантакузин схватио да је
дугогодишњим коришћењем османских војника у грађанском рату против својих
непријатеља починио судбоносну грешку.
Скоро пола века пре описаног догађаја, Турци Османлије почели су да све
озбиљније узнемиравају Византију, која се почетком 14. века претварала у сенку
некадашње моћне државе. Иако је Михајло VIII Палеолог 1261. године успео да од
Латина преотме Цариград и да формално поново васпостави Ромејско царство, ни он,
још мање његови потомци ни издалека нису могли до обнове моћ коју је некада имао
цар Византије. Још је током 11. века Византија морала да под притиском Турака
Селџука напусти добар део Мале Азије, онај са најбогатијим пашњацима и
најбројнијим становништвом. Попут спарушене коже, подручје царства у Азији се
пред нападима исламских ратника стално смањивало и повлачило ка западу, према
обалама Егејског и Црног мора.
Газија син газије
Кад је легендарни Ертогрул, отац Османов, на челу 444 коњаника и њихових
породица из народа турских Огуза, од племена Каји, стигао са истока бежећи од
Монгола, од тамошњег селџучког владара добио је нешто земље на граници с
хришћанским царством. Било је то месташце на око двеста километара од Цариграда.
Емир Осман је на почетку владао тек малом облашћу на источној граници некадашње
провинције Витиније. Али, за разлику од бројних других „газија”, бораца за
Мухамедову веру на ободима посусталог хришћанског царства, он је поред
срчаности и одважности имао и посебан дар да уреди освојене земље. Чим би заузео
један крај, земљу је равноправно делио на тимаре између својих ратника. Поред
ратника, доводио је и учене људе – улеме, познаваоце исламског учења, као и
дервише, који су му помагали да уреди државу. Следбеницима је наређивао да
према свакоме буду праведни, да према поданицима поступају благо и да их не
вређају, без обзира на то да ли се радило о раји, хришћанима. Тако је уместо већ
неорганизованог Византијског царства, на његовим граничним пределима у Малој
Азији наступала добро устројена османска држава.
Први Османов већи успех у борби догодио се јула 1302. године. У бици код Бафеума,
близу града Никомедије, Византинци су потучени до ногу. Турци су постепено освојили
целу област Витинију и, заобилазећи утврђене градове, стигли до обала Егејског мора.
Касније су, један по један, након дуге, вишегодишње опсаде заузимани и градови у које
се склањало околно становништво. Турци нису поседовали опсадно оружје, па су
протеривали или претварали у робове околно становништво, тако да би град био
одсечен од извора снабдевања и глађу присиљен на предају. Тако су пали Бруса (у
1326, години смрти емира Османа, након седам година опсаде), па Никеја (1329) а
затим и важна поморска лука Никомедија (1337, после девет година опсаде).
Престоница Османлија пренесена је у Брусу. Османов син Орхан, сјајан ратник и
организатор као и његов отац, поносно се називао „Султан, син султана газија, Гази,
син газије, Господар хоризонта, Херој света”. Он је посебно допринео реформи
османске војске. Уместо лаке коњице, турских газија, створио је и прву сталну
војску која се у борбама борила пешке и која ће нешто касније добити име јаничари.
Уз њих, створени су и коњички одреди спахија, као и акинџије, ударна лака коњица,
и башибозук, нередовне трупе. Турци су тако имали прву професионалну и сталну
војску у феудалној Европи у којој се она окупљала на позив владара само за један
поход и на одређено време.
Док је емир Осман троструко увећао земље које је наследио, Орхан је своје земље
увећао петоструко. „Увек шири своју земљу уз помоћ џихада (светог рата)”, био је
његов завет синовима. Византијски цар је у првој половини 14. века изгубио готово
све поседе у Малој Азији. На реду је била Европа.
борби за Цариград
Чини се да нико није толико олакшао и омогућио даље ширење Турака Османлија
колико сами Византинци, посебно већ помињани цар Јован VI Кантакузин. Када је
1341. години у смањеној и осиромашеној држави избио жесток грађански рат између
поборника малолетног и легитимног цара Јована V Палеолога и некадашњег првог
царског саветника и самопроглашеног цара Јована VI Кантакузина, обе сукобљене
стране за помоћ су се обратиле суседним Турцима. Заслепљеност због међусобица
била је толика да су у једној епизоди грађанског рата (1345. године) становници
Цариграда клицањем и радошћу дочекали војску од 10.000 Турака коју је емир
Орхан послао цариградској влади као помоћ у борби против супарника.
Турске помоћне трупе тако су годинама редовно учествовале у сукобима између
византијских претендената на престо или у борбама Византинаца са суседима –
Србима или Бугарима. Да би утврдио савез с Османлијама, Кантакузин је 1346.
године своју кћерку Теодору дао за жену емиру Орхану. Први пут је једна
византијска принцеза завршила у харему мухамеданског владара, што је и пет векова
касније Његош помињао у „Горском вијенцу”: „Сан паклени окруни Османа, дарова
му луну ка јабуку, злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија
(тј. мираз) младе Теодоре...”
Борећи се за рачун Грка, Турци су временом добро упознали Балкан, снагу и слабости
разних хришћанских војски, начине борбе, утврђења и становништво, богатство
земаља, географију и природу. У делу „Срби и Турци” Стојан Новаковић је нагласио
несхватљиво слепило византијске политике тога доба: „Читаву половину 14. века с
Турцима се из мале Азије водила опасна игра без рачуна, за љубав ситних сплетака и
међусобица... Немоћ и страсно слепило политичког супарништва водили су Турцима
руку и показивали им шта треба да раде.”
Прешавши у Европу, Турци су се ускоро сукобили са једним другим народом чији
су владари у то доба такође гајили амбиције да освоје и замене слабо Византијско
царство. Били су то Срби, чија се држава у претходне две генерације нагло
проширила преузимајући византијска подручја и протежући се добрим делом
Балкана, од Дунава на северу до Егејског и Јонског мора на југу.
Енергични краљ Урош II Милутин, савременик емира Османа (обојица владара били су
дуговечни: Милутин је владао од 1282. до 1320. године, а Осман од 1281. до 1326),
током једне деценије освојио је добар део Македоније, укључујући Прилеп и Скопље.
Његов унук Стефан Душан продро је до Атине, заузео целу Тесалију, Епир и добар део
Тракије, остављајући Византинцима само Солун. Душан се у Скопљу 1346. године
крунисао за „цара Срба и Грка” не кријући тако да му је крајњи циљ био – Цариград.
У средњовековним хроникама, повељама и записима забележени су и први сусрети и
сукоби два освајачка народа – једног хришћанског и другог исламског – који су
почетком 14. века са запада и са истока све више притискали некадашње моћно
Царство Ромеја. Већ у време цара Душана било је јасно да се турска плима неће лако
зауставити.
У српским повељама, као и у биографији краља Милутина, приповеда се једна од првих
епизода у сукобима Срба и Турака, који су били насељеници у Византији и добрим
делом прешли у хришћанство, те су их називали „Туркопули”. Сукоб је повезан са
историјом знамените „Велике каталонске компаније”, дружине од неколико хиљада
шпанских најамника који су прво ратовали у служби византијског цара, да би се након
1305. године одметнули и харали за свој рачун по Балканском полуострву. Њима се
придружило и неколико хиљада Турака.
http://razbibriga.net/clear.gif
Краљ Милутин први је на границама своје државе осетио
опасност од најезде с истока
Ова чудновата дружина је од 1305. до 1309. године упадала на Свету гору где је
безуспешно опседала и српски манастир Хиландар. У животопису архиепископа
Данила II (у то време игумана Хиландара) приповеда се како „безбожни народи,
Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталанци... многе свете храмове спалише
огњем, собрано њихово благо разграбише, робље одведоше...”
Разделивши се затим у више група, Каталанци и Турци отишли су на разне стране.
Једна група од више хиљада Туркопула (византијски хроничар наводи да је било
хиљаду коњаника и петсто пешака), под вођством неког Мелекила (или Мелика)
ступила је у службу српског краља Милутина и населила се у Србији. Краљ их је
разоружао и одузео им коње, дао им земљу под обавезом да се у случају рата
одазову на његов позив. Мелик је примио хришћанство. Како каже С. Новаковић,
„најамни војници од врсте какви су били ови Турци, без куће и кућишта, у оно време
су били много цењени у источним државама. Та врста војске замењивала је у оно
време данашњу редовну војску...”
Међутим, после неколико година (вероватно 1311. године) Мелик и његови Турци
побунили су се против српског краља. Милутин је побуну брзо и сурово угушио. „И
отпочевши против њега (краља Милутина) сплетку, са друговима својим, би ухваћен
(Мелик) и сконча злом смрћу.” Милутин је након тога (1312. године) послао помоћ од
2000 војника свом тасту, византијском цару Андронику II који је имао сличне тешкоће с
другим делом турских банди које је у Тракији предводио вођа по имену Халил.
Византинци и Срби су, удружени, поразили и потпуно уништили Халилове Турке. У
повељи Хиландару краљ Милутин је овако описао ту победу: „И тамо их кроз нас
грешнике, сила Божја порази, предавши једне смрти, осудивши друге у заточење, а
неке, и не мало њих, предадосмо у ропство земљи српској.”
Занимљиво је да је у време краља Милутина српска војска на позив византијског
цара Андроника II ишла у рат и на другу страну Босфорског пролаза, чак у Малу
Азију. Након победе над Халилом, краљ Милутин је на молбе свог таста (Андроник II
био је отац српске краљице Симониде) решио да своје ратнике окуша и против
анадолских Турака. Тако је 1313. године велики војвода Новак, по надимку
Гребострек, предводио српски одред који је заједно с византијским јединицама
напао Турке. Није сигурно да ли се радило о Османлијама, који су у то време, како
смо већ поменули, опседали Брусу, или су (вероватније) у питању били Турци који
су припадали малоазијском емирату Ејдин.
У повељи краља Милутина приповеда се како је српска војска „прешла Црно
море”, ушла „у саму ту Анатолију”, у државу „безбожних Персијанаца” (то јест
Турака) и како се „отворио велики рат, не једанпут или двапут него много пута”.
Срби су били успешни у овим борбама, иако није забележена већа битка. Они су
изгледа растерали Турке и Византији повратили нека мања места. Успеси су били
привремени. Ратовање Милутинове војске није трајало више од једног лета, пошто се
радило о феудалној војсци која се на крају ратне сезоне разилазила кућама. Турци
су се поново вратили у иста насеља чим се српска војска вратила у своју земљу.
Варка из грмља
И док су се сукоби Турака и Срба у доба краља Милутина догађали далеко од
српских земаља – чак у Малој Азији – већ у време цара Душана турско присуство на
Балкану било је приметније и још опасније. Поједине византијске хронике описују како
су трупе Турака Селџука, које је из Мале Азије довео цар Јован VI Кантакузин да би се
супротставио освајањима српског цара Душана 1343. године „жестоко опустошиле
крајеве потчињене Трибалима (тако су Византинци називали Србе) одвлачећи људе и
стоку са поља и куће палећи и многима без борбе стављајући ратни оков”. Иако
формални савезници византијског цара, Турци су често ратовали за свој рачун, па су
пустошили и пљачкали не само по областима непријатеља, него и на самом
византијском подручју.
Трупе цара Душана у два маха су се сукобиле с турским јединицама и у оба случаја
биле су поражене. Прва права битка на простору Балканског полуострва одиграла се
маја 1344. године код места Стефанијане, на путу између градова Сера и Солуна. Тих
дана, Душан је добио обавештење да су латински бродови попалили лађе којима је
одред од 3100 Турака Селџука намеравао да се пребаци с Балкана у Малу Азију. Био је
то турски одред који је на Балкан стигао на позив цара Јована VI Кантакузина. Душан је
наложио војсковођи Прељубу (кога византијска хроника назива „храбрим, срчаним и
искусним” војводом) да нападну и униште турску војску. Сукоб се завршио победом
Турака који су применили једну ратну варку.
http://razbibriga.net/clear.gif
Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у околна брда обрасла грмљем, а Срби су
оставили коње и пешице кренули за њима, тешко се крећући узбрдо под теретом
оружја и оклопа. Претварајући се да се повлаче, Турци су их заобишли и кренули ка
остављеним коњима, до којих су брзо стигли „будући без оклопа и лаки”.
Узјахавши коње, устремили су се на Прељубове војнике. „Већина (српских војника)
паде убијена од Персијанаца (тј. Турака) а не мало их је заробљено; остали се једва
спасоше, растуривши се пешке по брду...” Иако српски губици у овом окршају нису
били тако велики, радило се о првом поразу српских коњаника у сукобу с Турцима.
Хроничар наводи да се Душан након овог пораза привремено повукао.
Капетан хришћанства
Други сукоб српске и турске (овај пут османлијске) војске одиграо се октобра 1352,
исте године када су Турци заузели тврђаву Цимпе. До борбе је дошло на реци Марици,
код града Димотике. И једна и друга војска ратовале су за туђи рачун, односно за
сукобљене стране у византијском грађанском рату: цар Душан је одред од 7000
коњаника под командом казнаца Бориловића упутио у помоћ свом савезнику,
петнаестогодишњем цару Јовану В Палеологу. С друге стране, супарник младог
Палеолога Јован VI Кантакузин добио је помоћ од свог зета, емира Орхана – 10.000
добро опремљених ратника које је водио предузимљиви и опасни Орханов син
Сулејман. Тако је борба Срба и Турака требало да реши питање ко ће владати у
Цариграду.
Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз Марицу ка тврђави
Емфитион, недалеко од Димотике. Неочекивано су наишли на бројну османлијску
војску. „Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са
непријатељем и склоне се у Димотику... А Трибали (Срби) са друге стране остадоше,
напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући
бројнијима и јачима, потпуно су побеђени.” Српска војска наводно је имала коње
знатно уморније и спорије од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег
непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један
део српске војске је изгинуо, други део је заробљен, а казнац Бориловић се с остатком
војске спасао бекством.
Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском
цару да се суочава с много озбиљнијим и тежим супарником него што су били
Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих
земаља. Тако је забележено да је (око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром
Орханом. У том циљу, упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју
кћерку за једног од Орханових синова. Пример Јована VI Кантакузина, који се
ородио с Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.
Емир Орхан прихватио је могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на
Душанов двор. Међутим, посланике, које су пратили и Срби, напали су византински
војници. Неки су убијени, а остали заробљени. Изгред је утицао да се привремено
покваре односи између Турака и византијског цара Кантакузина, али је и прекинута
тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира. Неколико година
касније, све више схватајући колико је озбиљна турска опасност, цар Душан је
покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија.
У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354),
Душан је посебно посланство послао на папски двор у Авињону (у то време папа није
столовао у Риму). Главни предлог цара Душана папи Инокентију VI био је да црквени
поглавар подржи борбу против „неверника” и да српског цара именује „капетаном” (то
јест предводником) целокупне хришћанске војске у тој борби. Заузврат, обећавао је да
ће и он и цео његов народ прихватити католичку цркву. Иако су контакти између
српског цара и папе настављени и током 1355. године, предлог цара Душана није
донео резултате. Наиме, цар је крајем те године преминуо (децембра 1355. године).
После Душанове смрти више није било снажне силе на Балкану која би могла да
заустави Османлије.
Орханов наследник, султан Мурат I, већ је 1361. године заузео Чорлу (Цурулон,) место
пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком.
У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра.
Адријанопољ (Једрене) пао је око 1368. године. Према повести турске хронике,
Једрене је освојио Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио
заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су
ујутро житељи Турцима својевољно отворили капије. Султан Мурат I пренео је нешто
касније престоницу из Мале Азије у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка
новим освајањима у Европи.
Решени да од Турака преотму Једрене, краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су
у одсудну битку. У септембру 1371. године велика српска војска спустила се у
долину Марице...
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.