Galaksija

[причалица]

Galaksija je masivni gravitacijom vezan skup zvezda (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0), međugalaktičog gasa (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9C%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%B3%D0% B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8 _%D0%B3%D0%B0%D1%81&action=edit&redlink=1), plazme (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B0) i (moguće) nevidljive tamne materije (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B0_%D0%BC%D0%B0%D1%82% D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0).

Galaksije se po veličini dele na na one najmanje (patuljaste) koje sadrže oko 10 miliona zvezda do enormno velikih koje sadrže i do bilion(1012) zvezda. Pretpostavlja se da u vidljivom delu univerzuma postoji preko stotinu milijardi (1011) galaksija. Većina galaksija u prečniku ima od hiljadu pa do stotinu hiljada parseka (par desetina hiljada pa do par stotina hiljada svetlosnih godina). Galaksije su jedna od druge često udaljene više miliona parseka (ili megaparseka). Galaksije su međusobno povezane gravitacijom i kao takve čine skup ili galaktičko jato, koja zajedno mogu formirati i superjato. Pretpostavlja se da 90% materije u galaksiji čini takozvana tamna materija.
Podaci prikupljeni posmatranjem govore da većina galaksija sadrži barem po jednu supermasivnu crnu rupu u svom centru. Vrlo je verovatno da naša galaksija, Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%83% D1%82) poseduje jedan takav objekat.

[причалица]

Reč „galaksija“ potiče od grčke reči „galaksijas“ („γαλαξίας“) odnosno „kiklos galaktikos“ i u prevodu znači „mlečni krug“ jer takav izgled imaju pojedine galaksije kada su posmatrane pod vedrim nebom.

Kada je Vilijam Heršel napisao katalog o objektima u dubokom svemiru upotrebio je naziv „spiralne nebule“ misleći prevashodno na galaksije poput Andromeda 31. Kasnije, kada se utvrdila prava udaljenost ovih objekata, galaksije su nazivane i „masivne konglomeracije zvezda“ ili „kosmička ostrva“. Ipak, uzevši u obzir da reč „kosmos“ predstavlja celinu svega postojećeg, naziv je odbačen, tako da su masivni gravitacijom vezani skupovi zvezda postali poznati kao galaksije.

[причалица]

Galaksije se dele na tri glavna tipa:

- eliptične
- spiralne i
- neregularne.

Uzevši u obzir da se Hablova klasifikacija bazira isključivo na vizuelnom morfološkom tipu, to znači da postoje neke bitne karakteristike i osobine po kojima se pojedine galaksije razlikuju, a pripadaju istoj grupi-tipu. Primer su formacije zvezda, ili aktivnosti u centru.

[причалица]

Morfološka klasifikacija galaksija

Astronomi dele galaksije (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D 0%B5) prema njihovom obliku (eliptične (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%95%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0% B8%D1%87%D0%BD%D0%B0_%D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B A%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5&action=edit&redlink=1), spiralne (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_% D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D0 %B0) i premošćene spiralne galaksije (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D1% 88%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B5_%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%8 0%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5_%D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0 %D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5&action=edit&redlink=1)) i dalje prema osobinama pojedinačne vrste (zakrivljenost spirale, broja krakova i sl.). Sistem za klasifikaciju galaksija se naziva Hablov viljuškasti dijagram.

http://razbibriga.net/clear.gif

[причалица]

Hablov dijagram (ili Hablova sekvenca) je klasifikacija galaksija koju je razvio Edvin Habl 1925. godine. Takođe se naziva "viljuškasta klasifikacija" zbog svog izgleda (kao zvučna viljuška (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Звучна_виљушка&action=edit&redlink=1)).

Hablov dijagram počinje sa leve strane sa eliptičnim galaksijama (http://sr.wikipedia.org/wiki/Елиптична_галаксија). Eliptične galaksije se obeležavaju od E0 do E7.

"E" znači "eliptična", dok broj označava koliko je "ovalna" galaksija, gde je 0 loptasta galaksija a 7 galaksija u obliku diska. Tehnički, broj u oznaci je deset puta eliptičnost galaksije. Tako, na primer, galaksija E7 ima eliptičnost od 0,7.

[причалица]

Nakon eliptičnih galaksija dijagram se deli u dve grane. Na gornjoj grani su spiralne galaksije. Grana počinje sa "S0", tzv. lentikularne galaksije.
"S" znači "spiralna" a "0" znači "galaksija bez krakova". Na istoj grani se nalaze još četiri tipa spiralnih galaksija koje imaju krakove, "Sa" do "Sd". "S" takođe znači "spiralna", a malo slovo označava koliko su rašireni krakovi:

Sa – tesni kraci i svetao centralni disk
Sb – bolje definisani kraci nego kod Sa
Sc – mnogo širi kraci nego kod Sb
Sd – veoma širkoki kraci, najveći deo sjaja je u kracima a ne u centralnom disku

[причалица]

Na donjoj gani dijagrama su premošćene (prečkaste) spiralne galaksije (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D1% 88%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%8 0%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0 %D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0&action=edit&redlink=1) sa oznakama SBa do SBc. Ova grana počinje sa SB0 galaksijama praćeno brojem koji pokazuje koliko je "most"(prečka) definisan. Nakon toga nastavljaju SB galaksije sa dodatim malim slovima koja imaju sledeća značenja:

SBa – svetao centar i uski kraci
SBb – šire i bolje definisani kraci nego kod Sba galaksije
SBc – još širi kraci i mnogo manje jasan centralni deo galaksije
Za našu galaksiju, Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%83% D1%82), se veruje da je SBb galaksija.
Hablov dijagram nema nikakve veze sa evolucijom galaksija. Naime, S0 galaksije se ne dele u dve grupe (spiralne i premošćene), niti spiralne galaksije evoluiraju u eliptične. Zapravo, veruje se da su eliptične galaksije starije od spiralnih.

[причалица]

Osim navedenih, postoje i nepravilne galaksije - Irr-I, koje imaju spiralnu strukturu deformisanu na neki način, i Irr-II, koje ne spadaju ni u jednu drugu kategoriju.



Tip galaksije
Masa (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0)
(broj masa Sunca (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0_%D0%A1%D1 %83%D0%BD%D1%86%D0%B0&action=edit&redlink=1))
Svetloća (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0% BE%D1%9B%D0%B0&action=edit&redlink=1)
(broj svetloća Sunca (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BD%D1%86%D0%B5))
prečnik (kpc (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BA))
Procenat posmatranih
galaksija


Spiralne /
Premošćene
109 do 1011
108 do 1010
5-250
70%


Eliptične
105 do 1013
105 do 1011
1-205
20%


Nepravilne
108 do 1010
107 do 109
1-10
3%

[причалица]

Spiralna galaksija je tip galaksije (http://sr.wikipedia.org/wiki/Галаксија) u Hablovom nizu (http://sr.wikipedia.org/wiki/Хаблов_низ) koju karakterišu sledeća fizička svojstva:








Znatan ukupan moment impulsa (http://sr.wikipedia.org/wiki/Момент_импулса)
Galaksija se sastoji iz jezgra koje je okruženo diskom
Jezgro podseća na eliptičke galaksije (http://sr.wikipedia.org/wiki/Eliptička_galaksija) i sadrži mnoge stare zvezde (one koje pripadaju tzv. Populaciji II (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеларна_популаци� �а&action=edit&redlink=1)), a obično i supermasivnu crnu rupu (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Супермасивна_црна_ рупа&action=edit&redlink=1) u svom središtu.
Disk je ravan, rotirajući skup mladih zvezda (Populacija I (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеларна_популаци� �а&action=edit&redlink=1)), međuzvezdane materije (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међузвездана_мате� �ија&action=edit&redlink=1) i rasejanih zvezdanih jata (http://sr.wikipedia.org/wiki/Расејана_звездана_јата).
Spiralne galaksije su tako nazvane zbog toga što se disk sastoji od grana (http://sr.wikipedia.org/wiki/Спирална_грана), sjajnih od formiranja zvezda (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Формирање_звезда&action=edit&redlink=1), koje se približno logaritamski (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Логаритамска_спир� �ла&action=edit&redlink=1) šire od jezgra. Premda ih je ponekad teško uočiti, ove grane razlikuju spiralne galaksije od lentikularnih (http://sr.wikipedia.org/wiki/Лентикуларне_галаксије), koje imaju strukturu diska ali ne i spiralne grane.Diskove spiralnih galaksija obično okružuju veliki sferoidni (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сфероид&action=edit&redlink=1) haloi sastavljeni od zvezda populacije II, od kojih se mnogi nalaze koncentrisani u zbijenim zvezdanim jatima (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Збијена_звездана_ј ата&action=edit&redlink=1) koja kruže oko centra galaksije.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Galaksija M101 (poznata i kao NGC (http://sr.wikipedia.org/wiki/NGC) 5457), primer spiralne galaksije.

Za našu galaksiju, Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/Млечни_пут), se dugo smatralo da je spiralna, sa Sbc klasifikacijom u Hablovom nizu, međutim, nedavna istraživanja pomoću svemirskog teleskopa Spicer (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свемирски_телеско� �_Спицер&action=edit&redlink=1) potvrđuju da ona u stvari pripada prečkastim spiralnim galaksijama (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пречкаста_спиралн� �_галаксија&action=edit&redlink=1).

[причалица]

Rani pionir istraživanja o formiranju spiralnih grana je bio Bertil Lindblad. On je shvatio da je ideja da su zvezde trajno raspoređene u oblik spirale neodrživa zbog „dileme o namotavanju“. Pošto se brzina rotacije galaktičkog diska razlikuje u zavisnosti od udaljenosti od središta galaksije, radijalna grana bi brzo postala zakrivljena kako galaksija rotira. Grana bi, nakon nekoliko obrta galaksije, postajala sve zakrivljenija i sve bi se čvršće obmotavala oko galaksije. Međutim, rezultati posmatranja govore da se ovo ne dešava.

Prvi prihvatljivu teoriju su osmislili Frenk Šu (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Френк_Шу&action=edit&redlink=1) i Lin 1964 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1964). Oni su sugerisali da su spiralne grane manifestacija talasa gustine u spirali. Pretpostavili su da zvezde putuju u blago eliptičkim orbitama kao i da su orijentacije njihovih orbita u korelaciji tj. elipse se pomalo razlikuju u svojoj orijentaciji (jedna u odnosu na drugu) uz rastuću udaljenost od galaktičkog centra. Ovo je ilustrovano na dijagramu. Jasno je da se eliptičke orbite u pojedinim oblastima približavaju što daje efekat postojanja grana. Zvezde, dakle, ne ostaju zauvek u poziciji u kojoj ih sada vidimo, već prolaze kroz grane dok putuju svojim orbitama.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Objašnjenje o izgledu grana spiralnih galaksija

Alternativne hipoteze koje su predložene uključuju talase formiranja zvezda koji se kreću po galaksiji; sjajne zvezde nastale u tim formiranjima brzo odumiru čime ostavljaju tamnije oblasti iza talasa čineći tako talase vidljivim.

[причалица]

Eliptičke galaksije se, prema spljoštenosti, klasifikuju od E1 do E7.

Ove galaksije (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D 0%B0) su bez uočljive strukrure. Tipični primeri su pratioci spiralne galaksije (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_% D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D0 %B0) M31 u sazvežđu Andromeda (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B5_% D0%90%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0 %B0).
Ovo su, u stvari, kompaktini sistemi čije mase ne prelaze 10 na 10 masa Sunca (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BD%D1%86%D0%B5) bez međuzvezdane materije. Apsolutini sjaj ovih galaksija iznosi najviše -13m.7, a za mnoge od njih je ispod -12m. Spektralna klasa je G3.7 i predstavlja srednju klasu zvezda u ovim galaksijama.

[причалица]

Prstenasta galaksija je galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/Галаксија) koja po svom obliku podseća na prsten.

Prsten galaksije se sastoji od ogromnih, relativno mladih plavih zvezda (http://sr.wikipedia.org/wiki/Звезда) koje su izuzetno sjajne. Centralna oblast sadrži relativno malo sjajne materije (http://sr.wikipedia.org/wiki/Материја). Astronomi (http://sr.wikipedia.org/wiki/Астрономија) misle da prstenaste galaksije nastaju kada manja galaksija prođe kroz središte veće galaksije. Pošto se galaksija većim delom sastoji od praznog prostora, ovaj „sudar“ retko dovodi do nekog stvarnog sudara među zvezdama. Ipak, gravitacioni (http://sr.wikipedia.org/wiki/Гравитација) poremećaji koje bi takav događaj prouzrokovao bi mogli da izazovu talas (http://sr.wikipedia.org/wiki/Талас) formiranja zvezda koji bi prošao kroz veću galaksiju.

Hoagov objekat (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хоагов_објекат&action=edit&redlink=1), koji je Art Hoag (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арт_Хоаг&action=edit&redlink=1) otkrio 1950 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1950). godine, predstavlja primer prstenaste galaksije.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Hoagov objekat, primer prstenaste galaksije

[причалица]

Lentikularna ili sočivasta galaksija je galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D 0%B0) koja predstavlja prelazni tip između eliptičnih (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BD%D 0%B0_%D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1 %98%D0%B0) i spiralnih galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_% D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D0 %B0) u Hablovoj klasifikacionoj šemi (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B2_%D0%BD%D0%B8% D0%B7). Lentikularne galaksije su galaksije koje imaju disk (kao spiralne) koje su potrošile ili izgubile svoju međuzvezdanu materiju (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9C%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%B7%D0% B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%BC%D0%B 0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0&action=edit&redlink=1) (što je odlika eliptičnih galaksija). Zbog svojih slabo ocrtanih spiralnih grana (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5_% D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5), često je teško razlikovati lentikularne galaksije od eliptičnih, ako se posmatraju spreda, odnosno ako nam je okrenuta njihova prednja strana (naličje).
U Hablovom nizu (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A5%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0% B2%D0%BE%D0%BC_%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D1%83&action=edit&redlink=1) lentikularne galaksije se klasifikuju kao S0, SB0, E8.

[причалица]

Nepravilna galaksija je galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D1%98%D 0%B0) nepravilnog izgleda i bez jasnog definisanog oblika ili strukture. Nepravilne galaksije se dele na dve klase, označene sa Irr I i Irr II.
Irr I galaksije sadrže veliki broj OB asocijacija (grupa vrelih, mladih, visoko luminoznih (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9B%D1%83%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0% BE%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82&action=edit&redlink=1) zvezda (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0)) i HII regiona (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=HII_%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE %D0%BD&action=edit&redlink=1) (sjajni oblaci jonizovanog vodonika (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA) koji okružuje mlade, vrele zvezde) i popriličnu količinu gasa (oko 20% ukupne mase je u formi gasa). Mogu da imaju naznake spiralne strukture. Masa ovih galaksija se kreće u rasponu od oko milion Sunčevih (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BD%D1%86%D0%B5) masa do nekoliko milijardi Sunčevih masa, a prečnici od oko 3.000 do 30.000 svetlosnih godina.
Irr II galaksije su "maglovitog" izgleda i najčešće sadrže popriličnu količinu gasa i prašine. Neke od njih imaju deformisan oblik koji može da nastane sudarima ili bliskim prolascima sa drugim galaksijama ili burnom unutrašnjom aktivnošću.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
NGC 1427A (http://sr.wikipedia.org/wiki/NGC_1427A), primer nepravile galaksije udaljene 52 miliona svetlosnih godina.

[причалица]

Patuljasta galaksija je mala galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/Галаксија) koja može imati do nekoliko milijardi zvezda (http://sr.wikipedia.org/wiki/Звезда), što je mali broj u poređenju sa 200-400 milijardi zvezda koliko ima naš Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/Млечни_пут). Veliki Magelanov oblak (http://sr.wikipedia.org/wiki/Велики_Магеланов_облак), koji sadrži preko 30 milijardi zvezda, ponekad se klasifikuje kao patuljasta galaksija dok ga drugi smatraju za standardnu galaksiju koja kruži oko Mlečnog puta.
U lokalnoj grupi (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Локална_група&action=edit&redlink=1) ima mnogo patuljastih galaksija: ove male galaksije često kruže oko većih, kao što su Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/Млечни_пут), Andromeda (http://sr.wikipedia.org/wiki/Андромеда_(галаксија)) i Triangulum (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Триангулум_(галакс ија)&action=edit&redlink=1).
Mlečni put ima 14 poznatih satelitnih patuljastih galaksija. Pogledajte članak Mlečni put (http://sr.wikipedia.org/wiki/Млечни_пут) za više informacija.
Patuljaste galaksije se javljaju u više različitih morfologija (http://sr.wikipedia.org/wiki/Класификација_галаксија):

Eliptička galaksija: patuljasta eliptička galaksija (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патуљаста_елиптич� �а_галаксија&action=edit&redlink=1) (oznaka dE) i njen podtip - patuljasta sferoidna galaksija (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патуљаста_сфероид� �а_галаксија&action=edit&redlink=1) (oznaka dSph).
Nepravilna galaksija: patuljasta nepravilna galaksija (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патуљаста_неправи� �на_галаксија&action=edit&redlink=1) (oznaka dI).
Spiralna galaksija: patuljasta spiralna galaksija (http://sr.wikipedia.org/wiki/Патуљаста_спирална_галакси ја).

[причалица]

Evolucija galaksija

Više stotina miliona godina nakon što je vreme počelo da teče (posle Velikog praska) pod uticajem gravitacije u vasioni su počeli da se izdvajaju u zasebne celine ogromni oblaci gasa. To su bile protogalaksije, spororotirajuci kuglasti skupovi vodonika i helijuma od kojih će milijardu godina kasnije nastati galaksije. Unutar ovih oblaka slobodno su vršljale čestice tvari u svim smerovima i svim brzinama, sudarale se, odbijale, ali i lepile jedna za drugu pod dejstvom gravitacionog privlačenja. Vremenom su nastale milijardi grudvi ovih čestica. Veće su privlačile manje i tako se još više uvećavale. Pod dejstvom sopstvene gravitacije njihova zapremina se smanjivala, a time se povećavao njihov unutrašnji pritisak. Kod mnogih je pritisak narastao do takvih razmera da su se pokrenuli nuklearni procesi i grudve su se užarile i zasijale sopstvenom svetlošću. Tako su nastale prve zvezde, a time i galaksije.
Te prve zvezde bile su sačinjene samo od vodonika (3/4) i helijuma (1/4) jer drugih elemenata nije ni bilo. Ali te zvezde su bile dobra kuhinja za stvaranje novih, težih elemenata. U eksplozijama supernovih ti elementi su rasuti daleko u međuzvezdani prostor. Ta nova zvezdana prašina bila je testo za nove zvezde i druga tela.

[причалица]

I same protogalaksije su se sažimale ka svom centru pod dejstvom svoje sopstvene gravitacije. Svaka čestica materije gravitaciono utiče na sve ostale čestice, ali rezultanta svih takvih privlačenja je sažimanje oblaka materije ka svom centru.

Dakle, zapremina oblaka se smanjuje, a tada na scenu stupa zakon održanja ugaonog momenta obrtanja i sa smanjenjem zapremine spororotirajuci oblak počinje brže da se obrće (u literaturi na ovom mestu je neizbežno poređenje sa klizačicom koja se obrće sve brže što ruke više privlači sebi).

Ali sa brzim obrtanjem raste centrifugalna sila koja sa svoje strane tera čestice od centra rotiranja. Konačno, rezultat uravnoteženja svih kinetičkih sila jeste razvlačenje nekada loptastog oblaka u disk. Ili, ako ne u disk ono bar u neku stišnjenu kuglu.

[причалица]

Sve što se nalazi unutar ove stišnjene kugle vremenom uredi svoje kretanje prema opštem proseku. U sudarima i pod gravitacionim dejstvom svih formi materije sve konačno počne da se kreće uniformno.

Ali zvezde koje su se formirale u spoljnim oblastima protogalaksija nemaju gotovo nikakvu priliku da se sudare. One se kreću kroz ogromna, daleka i pusta prostranstva i izložena su jedino opštem dejstvu gravitacije galaksije. Te zvezde se tvrdoglavo i danas kreću po svojim starim putanjama sasvim različitim od putanja zvezda iz unutrašnjosti diska.

Prepoznajemo ih po njihovom siromašnom sastavu pošto su nastale u doba kada su postojali samo laki elementi. Često se kreću u jatima od nekoliko stotina do nekoliko miliona zvezda. Jedna takva je M13, koja se sredinom leta teleskopom lepo vidi iz nasih krajeva.

[причалица]

To su inače najstarije zvezde koje uopšte postoje (destak milijardi godina) i one su svedoci najranijih dana galaksije. Kreću se na nekih desetak hiljada svetlosnih godina iznad i ispod diska galaksije, u prostoru za koji se dugo verovala da je sasvim pust i prazan. Međutim, oderđeno, dosta snažno gravitaciono dejstvo, daleko veće od gravitacionog dejstva spoljnih zvezda, se očitava u ovim oblastima i astronomi danas čvrsto veruju da su ti daleki prostori dobro popunjeni tamnom materijom.

[причалица]

Posmatrajući galaksije i mereći njihove udaljenosti od nas, tj. od Mlečnog puta Habl je primetio da sa daljinom opada gustina galaksija, tj. da je u našoj blizini koncentracija galaksija veća, da se u blizini naše galaksije na okupu nalazi više drugih. I u drugim delovima kosmosa mogu se otkriti skupovi galaksija koje se nalaze u nekoj gravitacionoj vezi. Jednostavno, galaksije žive svoj život u jatima. Jato kome pripada naša galaksija nazvali smo Lokalno jato (Local Group), a zovemo ga jos i Lokalna grupa.


U Lokalnom jatu dominiraju svojom veličinom M31 i nas Mlečni put. To su pravi giganti među susednim patuljastim satelitima. Najpoznatiji pratioci Mlečnog puta su Veliki i Mali Magelanov oblak (za koje se znalo i pre pronalaska teleskopa), a najpoznatini sateliti M31 su galaksije M32 i M110. To zapravo znači da u okviru Lokalnog jata postoje dva podsistema ili podgrupe okupljene oko dve glavne galaksije. Treći veliki član Lokalnog jata (iako dosta manji od prethodno pomenutih) je galaksija u Trouglu, M33. Izgleda da je ova galaksija na samoj granici gravitacionog uticaja M31. I M33, čini se, ima svog pratioca. To je patuljasta galaksija LGS 3.

[причалица]

Broj članova Lokalnog jata je sumnjiv. U literaturi iz sredine osamdesetih godina mogli ste naći podatak da ih ima manje od dvadeset. Danas je na spisku vise od trideset galaksija koje pripadaju Lokalnom jatu, a ima još kandidata, tj. za više njih tek postoji sumnja. Ovo naše jato zauzima prostor od deset miliona svetlosnih godina u prečniku sa centrom negde između Mlečnog puta i M31.


Izgleda da Lokalno jato nije stabilan skup i verovatno je u prošlosti pretrpeo značanje promene. Pretpostavlja se da su galaksije danas okupljene oko eliptične Maffie 1 nekada pripadala našoj grupi galaksija. To opet znači da i među bliskim jatima postoji međusobni gravitacioni uticaj i da će se razmena galaksija nastaviti i u budućnosti. Isto tako i unutrašnja struktura jata nije stabilna i neki astronomi predviđaju sudar naše galaksije sa M31 nakon čega bi nastala gigantska eliptična galaksija.

[причалица]

Mlečni put

Jedna od najneobičnijih i najlepših pojava na istinski tamnom nebu zasigurno je traka blede bele svetlosti što se proteže s jednog kraja horizonta na drugi. Upravo zbog svog izgleda ona je dobila ime »Mlečni put«. Na severnoj hemisferi se ovaj svetlosni trag najbolje vidi tokom letnjih meseci. Na južnoj je hemisferi mnogo upečatljiviji - toliko da su južnoamerički Indijanci dali imena njegovim pojedinim delovima, baš kao što su zapadni astronomi svrstali u sazvežđa određene grupe zvezda.


Nažalost, Mlečni put nije toliko sjajan da bi se mogao posmatrati sa područja gradova koji su osvetljeni ogromnom količinom veštačke svetlosti, tako da ga mnogi ljudi nikada u životu nisu videli.


1610. godine Galileo Galilej je po prvi put izveo teleskopska posmatranja Mlečnog puta i otkrio da je sastavljen od mnoštva pojedinačnih zvezda. Mi danas znamo da se naše Sunce nalazi unutar sistema zvezda koje su raspoređene u obliku diska. Ovu ogromna skupinu, koja uključuje sve zvezde koje možemo zapaziti na nebu, nazivamo galaksija Mlečni put ili jednostavno – Galaksija.

[причалица]

Zvezdani sistem oblika diska kom pripada i Sunce, kvantitativno je prvi put prikazao Vilijem Heršel 1785, iskoristivši teleskop da bi izbrojao zvezde koje je mogao da sagleda u svim pravcima. Tada je otkrio da je broj zvezda otprilike isti u svim pravcima oko Mlečnog puta, što ga je navelo na pomisao da se Sunce nalazi u blizini centra Galaksije.

http://razbibriga.net/clear.gif

Tek mnogo kasnije utvrđeno je da nije bio u pravu. Međuzvezdana prašina apsorbuje svetlost zvezda i ograničava optičko posmatranje u ravni Mlečnog puta na zvezde u području od 6500 sg. Heršel je bio u mogućnosti da vidi samo sićušan delić zvezda koje nas okružuju.

[причалица]

Modernom opremom i instrumentima, astronomi mogu da vrše posmatranja na talasnim dužinama radio i infracrvenih talasa, a elektromagnetno zračenje na ovim dugačkim talasnim dužinama lako prolazi kroz međuzvezdanu prašinu. Na osnovu ovih novih osmatranja astronomi danas predstavljaju Galaksiju kao tanak, kružni disk svetleće materije, koji se kroz svemir proteže već pomenutom dužinom od 100.000 sg.

Prašina i gasovi koji su osnovni materijal potreban za stvaranje zvezda, gusto su raspoređeni u blizini galaktičkog diska. Disk je naizgled »ugrađen« u Halo, oreol mračne materije koja se prostire na 160.000 sg od centra Galaksije. Zbijena zvezdana jata su takođe raspoređena u veliki sferičan venac oko galaktičkog centra. Naše Sunce kruži oko centra na udaljenosti od skoro 27.000 sg.

[причалица]

Unutar granice od 3.200 sg (od galaktičkog centra) zvezde više nisu ograničene diskom, već formiraju sferno jezgro sazdano od najstarijih zvezda.
Iako naša zvezda leži veoma daleko od središta galaksije, njen disk se prostire na skoro jednakoj udaljenosti i posle Sunca. Mlade zvezde Mlečnog puta koncentrisane su u nizu spiralnih kraka.

http://razbibriga.net/clear.gif

Već je pomenuto da naša Galaksija liči na Andromedinu galaksiju, M31, ali postoje među njima i neke bitne razlike. U disku Mlečnog puta nalazi se mnogo više zvezda nego u Andromedi, dok ona prednjači u broju zbijenih zvezdanih jata, ima mnogo sjajnije jezgro i disk joj je veći od diska Mlečnog puta.

[причалица]

Do ranih godina XX veka astronomi su prihvatali Heršelov zaključak da je centar Galaksije negde u blizini Sunca, i da se ona prostire na samo nekoliko hiljada svetlosnih godina od svoga centra. Prelazak sa heliocentričnog na galaktocentričan pogled na Mlečni put, kao i prva saznanja o njegovoj istinskoj veličini, bili su osnova istraživanja o rasporedu zbijenih zvezdanih jata.

Zbog svog sjaja, i činjenice da im položaj nije ograničen centralnom ravni Galaksije (gde bi inače bila zamračena zvezdanom prašinom), zbijena jata se mogu posmatrati teleskopima čak i ako su na veoma velikim udaljenostima.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif

Većina zbijenih jata sadrži barem nekoliko promenljivih zvezda tipa Lirida, čije su apsolutne magnitude poznate. Udaljenost od neke Liride u loptastom jatu, i odavde udaljenost do samog jata može biti izračunata uz pomoć njene prividne magnitude. Harlou Šepli je iskoristio ovu tehniku da bi izračunao udaljenosti do Zbijenih zvezdanih jata.

[причалица]

1917. godine iskoristio je udaljenosti i pravce 93 zbijena jata da bi sačinio mapu njihovog trodimenzionalnog položaja u svemiru. Otkrio je da ova jata formiraju čvrst sferičan sistem, ali da centar te sfere nije u blizini Sunca, već u nekoj tački u središtu Galaksije.

Šepli je pretpostavio da je sistem loptastih jata smešten u centru Mlečnog puta, što je do danas potvrđeno mnogim dokazima, uključujući i zabeležene položaje zbijenih zvezdanih jata u drugim spiralnim galaksijama.

[причалица]

Raštrkana izmaglica pojedinačnih zvezda koje nisu članice jata, ali ih ima daleko više, takođe postoji van granica oblasti zbijenih jata. Ovo mnoštvo zvezda i zvezdanih skupova čini Halo galaksije – region čiji radijus premašuje glavni disk nekoliko puta.

Pojedinačne Liride pronađene su u znatnom broju na udaljenostima od 30 do 50 hiljada sg sa obe strane galaktičke ravni, što pokazuje da Halo mora imati spoljnu debljinu od oko 95000 sg. Nedavno je otkrivena jedna Lirida na 160 hiljada sg od Sunca, a nekoliko zvezdanih jata nalazi se na više od 200 hiljada sg od centra Mlečnog puta.

[причалица]

Ako nam dalja istraživanja pokažu da su ovi objekti vezani gravitacionim silama za našu Galaksiju, a nisu samo intergalaktički nametljivci, tada će se veličina Halo-a proširiti mnogo dalje od vidljivog oboda galaktičkog diska. Najnoviji podaci o rotaciji Mlečnog puta daju nam razlog da pretpostavimo da halo sadrži veliki deo mase Galaksije.

U ovoj oblasti ima i gasa čiji jedan deo emituje X-zrake. Da bi se stekli uslovi za emisiju ovog zračenja, on mora imati temperaturu od oko 106 K. Gas, zagrejan verovatno udarnim talasom neke supernove ili zvezdanim vetrovima, širi se samo u unutrašnje delove Halo-a i određuje oblast koja se uglavnom naziva Galaktička korona .

[причалица]

Međuzvezdani prostor Mlečnog puta nije prazan - osim gravitacionog i magnetnog polja, u njemu se nalazi međuzvezdana materija, koja se sastoji od međuzvezdane prašine i gasa .

Međuzvezdana prašina sastavljena je od čestica prečnika oko 10-15 m i mase oko 10-16 kg. Na njima se vrši apsorpcija, rasejanje i polarizacija svetlosti zvezda. Ovi efekti su nam najveći izvori podataka o međuzvezdanoj materiji. Sama prašina je neravnomerno raspoređena, a najviše je ima u ravni Mlečnog puta.

[причалица]

Međuzvezdani gas se sastoji prvenstveno od vodonika, koji zajedno sa helijumom sačinjava oko 99% njegove mase. Većina gasa je mračna i hladna, sa temperaturama između 5 i 30 K.

Postoje i oblaci gasova koji imaju temperature od nekoliko desetina do nekoliko stotina Kelvina i koji sadrže najviše atomskog vodonika. U blizini veoma toplih zvezda, vodonik je jonizovan njihovim ultraljubičastim zračenjem.

Istraživanja su pokazala da je neutralan atomski vodonik u Galaksiji ograničen na veoma »pljosnat« sloj. Ovakav vodonik se prostire daleko izvan Sunca, do daljine od 80000 sg od centra naše Galaksije. Sa pozicije Sunca, sloj neutralnog atomskog vodonika debeo je samo 400 sg.

[причалица]

U unutrašnjim oblastima Mlečnog puta, prašina se najčešće nalazi na istim mestima kao i neutralan vodonikov gas, i zbog toga je i njeno prostiranje ogarničeno na disk, sa najvećom koncentracijom u spiralnim kracima. Debljina sloja prašine je takođe oko 400 sg. Što se tiče zračenja prašine koja leži oko centra Galaksije, ono je veoma slabo.

Najhladniji vodonikov gas ima temperature ispod 30 K i uglavnom se nalazi u obliku molekula vodonika (H2). Ovi se molekuli grupišu u džinovske molekularne oblake, koji su u velikom broju pronađeni u širokom prstenu na udaljenosti između 10 i 25 hiljada sg od galaktičkog centra. Molekularni oblaci se u velikoj većini slučajeva ne mogu pronaći na više od 300 sg iznad ili ispod ravni Galaksije. Molekularni vodonik registrovan je i u centru Mlečnog puta.

Najmasivniji molekularni oblaci nalaze se u spiralnim kracima. U mnogim slučajevima spajaju se u velike skupove, koji sadrže desetine ili više zasebnih grupa.

[причалица]

Većina zvezda u blizini Sunca kreće se u skoro paralelnoj ravni u odnosu na jezgro Galaksije, dok su njihove brzine uglavnom oko 40 do 50 km/s. One spadaju u zvezde malih brzina. Radijalne brzine bliskih oblaka gasa takođe su male.

Neke, pak, zvezde imaju brzine veće od 80 km/s i njih svrstavamo u zvezde velikih brzina. Ove zvezde se kreću duž orbita velikog ekscentriciteta i seku Sunčevu orbitu u ravni Galaksije pod prilično velikim uglovima. Bliske zvezde kreću se takvim orbitama da prolaze kroz naš »komšiluk« i samo su privremeno blizu nas.

[причалица]

Zbijena zvezdana jata i zvezde u Halo-u galaksije takođe imaju orbite veoma različite od Sunca i spadaju u objekte velikih brzina. Većina zvezda velikih brzina usporavaju iza Sunca u svom kretanju kroz Mlečni put.

Gusta koncentracija uglavnom starih zvezda popunjava centralni deo, čije su najsjajnije zvezde crveni džinovi i velike plavičaste zvezde , nedavno rođene iz gasova koji se čvrsto drže oko galaktičkog centra.

[причалица]

Okružujući spiralni disk i centralno ispupčenje, prostire se svetlosni oreol satkan od starih zvezda koje (u proseku) imaju nešto manju masu od Sunca, uključujući relativno mali broj pojedinačnih zvezda i oko 200 loptastih zvezdanih jata, raspoređenih iznad i ispod diska.

Premda je od 6000 do 8000 zvezda vidljivo sa Zemlje golim okom, retko ih je moguće videti više od 2500 sa jednog mesta u jednom trenutku. Većina sjajnih zvezda koje vidimo su atipične zvezde, većih masa, prečnika i sjajnosti od našeg Sunca.

Sa druge strane, ogromna većina zvezda u Sunčevoj blizini su bleđe od njega; toliko blede da se ne mogu posmatrati golim okom. Iako blede i crvenkaste zvezde čine više od polovine zvezdane populacije Mlečnog puta, nijedna od njih nije vidljiva golim okom.

[причалица]

Mnoge sjajne zvezde dobile su svoja imena. Većina su arapska, zasnovana na položaju zvezda unutar originalnih grčkih sazvežđa. Zvezde iz nama vidljivih 88 sazvežđa ispred svog imena imaju dodata i slova grčkog alfabeta, koja ustvari označavaju stepen njihove sjajnosti. Tako najsjajnija zvezda u sazvežđu nosi oznaku a , sledeća po sjajnosti je b , i tako dalje.

Astronomi razlikuju zvezde i po tome kom spektralnom tipu pripadaju. To je sistem klasifikacije koji označava pretežnu (dominantnu) boju zvezde, tj. refleksiju njene površinske temperature.

[причалица]

Po Harvardskoj spektralnoj klasifikaciji, postoji sedam osnovnih spektralnih tipova, koji su ustvari preuveličane boje zvezda po delovima spektra, i koji se označavaju velikim slovima abecede:

O, B, A, F, G, K i M.


Svaki spektralni tip je dalje podeljen na 10 delova, od 0 – 9, od toplijih ka hladnijim.

Većina zvezda u Galaksiji spada u tip M, sa manjim brojevima, sve do tipa 0 koji je veoma redak u Mlečnom putu. Oko 90 % zvezda su na glavnom nizu HR-dijagrama, i spadaju u patuljke tipa F do M.

[причалица]

Sledi tabela spektralnih tipova sa oznakama, bojama i prosečnim temperaturama zvezda.



Oznaka
Boja
T
Primer zvezde


O
plavobele
25-30x103 K
l Orionis


B
plave
15-25x103 K
Rigel, Regulus


A
bele
» 9000 K
Sirius, Vega


F
bledožute
» 7000 K
Kastor


G
žute
» 6000 K
Sunce, a Centauri


K
narandžaste
4-4,5x103 K
Aldebaran, Arktur


M
crvene
2,5-3,5x103 K
Barnardova zvezda

[причалица]

Šta se krije u centru naše galaksije


Pre svega mali uvod. Gama-zraci ili gama zračenje je oblik elektromagnetnog zračenja ili emisije svetlosti, koje nastaje usled interakcija subatomskih čestica, kao što je elektron-pozitron anihilacija ili radioaktivni raspad. Gama zračenje je elektromagnetno zračenje visoke frekvencije i energije (kratkih talasnih dužina - ispod 10 pikometara). Gama-zraci se sastoje od fotona visoke energije (oko 100 keV) Gama zrake su najviši oblik energije svetlosti.

FERMI ili Gamma-ray Space Telescope (FGST) (http://en.wikipedia.org/wiki/Fermi_Gamma-ray_Space_Telescope) prozvan i "Gamma-ray Large Area Space Telescope (GLAST)" letelica koja je iz niske Zemljine orbite (na visini od 550 km i inklinaciji od 28,5°) u potrazi za gama zrakama. Tim svojevrsnim skenerom dubokog neba pratimo i otkrivamo aktivna galaktička jezgra, pulsare, jake izvore energije i pokušavamo dokučiti i tajne misteriozne tamne materije.

[причалица]

Instrument FERMI ili Gamma-ray Burst Monitor se upravo i koristi za proučavanje takvih gama zraka. Projekat je pokrenut 11.06.2008. kada je u orbitu izbačen raketom Delta II 7920-H. Misija je objedinjeni projekat SAD, Francuske, Nemačke, Italije, Japana i Švedske.

Da sada pređemo na jedan zanimljivi detalj, koji nam je otkrio FERMI skenirajuci našu vlastitu galaktiku, tačnije njen centar.

"Ono što smo sada videli su dva gama zračenja koji u obliku dvaju mehurića se protežu 25.000 svjetlosnih godinaseverno i južno od galaktičkog centra", izjavio je Doug Finkbeiner, astronom na Harvard-Smithsonian centra za astrofiziku u Cambridgeu - Massachusetts, naime oni su prvi prepoznali ovu strukturu.
"Mi u potpunosti još ne razumemo njihovu prirodu ili poreklo. Još ne možemo razabrati kako je ta pojava nastala. Taj se oblik proteže preko više od pola vidljivoga dela neba, od sazvežđa Device na severnom do sazvežđa Ždrala na južnom nebu " - kaže Doug Finkbeiner.

[причалица]

"Od njegovog lansiranja 2008, FERMI u više navrata pokazao da se pomera granice projekta, dajući nam nove uvide u prirodu prostor-vremena …", rekao je Jon Morse, direktor odseka astrofizike u NASA-inom sedištu u Washingtonu. "Ovim najnovijim otkrićima i dalje pokazuju da FERMI poseduje izvanredne performanse."

Mehuri se sastoje od jonizovanih čestica i uglavnom su sastavljeni od gama zraka, a u njihovuspoljašnjem delu, bliže središtu galaksije, blago prevladavaju X-zrake. Interesantno je da je do otkrića Finkbeinerov tim došao obrađujući na Internetu dostupne slike obradom javno dostupnih podataka iz njegove Fermi's Large Area Telescope (LAT). LAT je najosetljiviji i najviše rezolucije detektor gama-zraka ikad pokrenut.

Emisija ove strukture ima mnogo više energije nego gama-zračenje bilo drugde u Mliječnom putu. Struktura se takođe poseduje jako dobro definirane rubove.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif

Takav oblik i emisije sugerišu da je nastala kao rezultat velikih i relativno brzih oslobađanja energije - od izvora ili procesa koji ostaje misterija. Pojedine teorije daju nam pojašnjenja da su to mlazevi iz supermasivne crne rupe u središtu galaksije, drugi tvrde da su mehuri nastali od izlova gasova iz stvaranja zvezdanih jata. Za ovoliki nebeski objekt pokretač je mogao biti događaj koji je odjednom stvorio mnoštva tih zvezdanih rojeva koje i postoje u blizu središta Mlečnog putae. Ipak još smo uvek bez pravog objašnjenja ove novootkrivene pojave čiji pravi uzrok tek treba da se otkrije.

[причалица]

Šta kriju Magelanovi oblaci?

Pre svega, da se ukratko upoznamo sa time šta su uopšte Magelanovi oblaci.
To su dve nepravilne patuljaste galaksije locirane na južnom nebu, koje poput satelita kruže oko Mlečnog puta, te su svi zajedno članovi naše mnogobrojne Lokalne grupe galaksija. Svrstane su u grupu nepravilinih galaksija, jer se u njima do nedavno nije uočavala jasna simetrija ili definisano jezgro. Vidljive su i to veoma lepo golim okom ali samo sa juzne hemisfere planete.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Mali Magelanov oblak

Sigurno je da su ova dva nebeska objekta bila poznata ljudima još u praskozorje istorije. Prve tragove uopšte o njihovom postojanju nalazimo kod starih aboridžinskih naroda Australije, ali prve pisane tragove u zapadnoj civilizaciji ostavio nam je persijski astronom Abd–al Rahman Al Safi, koji 964. godine u svojoj "Knjizi nepokretnih zvezda" pominje Al Bakr, Belog Bika, objekat koji se ne vidi iz Bagdada ali se vidi sa prolaza Babd al Mandeba. Sledeći ko ih je pominjao bio je slavni moreplovac Amerigo Vespuči, u pismima sa svog trećeg putovanja 1503–4. godine. Konačno, za vreme svog epskog putovanja oko Zemlje, Fernando Magelanih je posmatrao i opisao, a saznanje o njima je 1519. godine donešeno u Evropu.

[причалица]

Veći objekat, poznat kao Veliki Magelanov oblak (VMO), udaljen je od nas 50 kpc (oko 160.000 sv godina) i većim delom je lociran u sazvežđu Sabljarka (Dorado). Njegov ugaoni prečnik je negde oko 7°, što znači da je oko 5 puta manjeg prečnika od naše galaksije. Veruje se da ima 100–200 milijardi zvezda, što je samo 10% naše populacije. Dugo se smatralo da je ova galaksija nepravilna, ali su nedavni radovi (Sung Kim i saradnici) potvrdili da ima izraženu spiralnu strukturu.Mali Magelanov oblak (MMO ili NGC 292) je patuljasta galaksija skoro sasvim smeštena u sazvežđu Tukana, udaljena je 65 kpc, i meri oko 4° u prečniku. Predstavlja jedan od najudaljenijih objekata na nebu koje ipak možemo da vidimo golim okom. Sadrži "svega" 30 milijardi zvezda.

[причалица]

Zajedno sa divovskom Andromedinom galaksijom M31, Magelanovi oblaci su sa još 40–ak manjih galaksija članovi naše lokalne skupine galaksija i nama su najbliži vangalaktički objekti.

Za objašnjenje uzajamnog delovanja i pojava koje to prate, poslužiće nam prigodno predavanje Meri E. Putman, post–doktoranta na školi za astronomiju i astrofiziku Australijskog nacionalnog univerziteta, održano 2000. godine.Rezultati interakcija Mlečnog puta i Magelanovih oblaka ogledaju se kroz delovanje nekoliko gasovitih kompleksa velike brzine koje se nalaze u sastavu samih Oblaka.
Ti kompleksi su poznati pod deskriptivnim nazivima kao što su Magelanov most, koga čini jedna vodonična "veza" između Malog i Velikog Magelanovog oblaka, zatim Magelanov potok, koga čine gasovita vlakna elementarnog vodonika, dimenzija 10° × 100°, a koja se protežu duž Oblaka, i Vodeće ruke, difuznih vlakana vodonika, koji predvode, prethode Oblacima.

[причалица]

Mehanizmi koji su odgovorni za nastanak ovih pojava su još uvek uzrok mnogih debata u astronomskim krugovima, a nedostatak valjanog modela i detaljnih i opsežnih osmatranja su samo neki od glavnih uzroka nerazumevanja ovih do nedavno potpuno nepoznatih pojava.
Nedavno su naučnici iz Australije (među kojima ima i naših ljudi), objavili seriju velikih mozaika, sa podacima prikupljenim radom na nekoliko veoma značajnih projekata, gde su u punom svetlu prikazana sva tri navedena Magelanova kompleksa u dvostruko većoj rezoluciji nego što je to bilo moguće ranije. Neki od tih najznačajnijih projekata su npr. "HI Parkes All Sky Survey" (HIPASS), "SMC HI" dr Snežane Stanimirović, "LMC HI" dr Kim Sunga, kontinuumske mape dr Miroslava D. Filipovića itd. Iz svega iznešenog, jasno je da su te pojave međusobno povezane, ali i da su po svojoj brzini i prostornom rasporedu nezavisne. Upravo te razlike donekle bacaju svetlo na njihovo poreklo i sadašnje stanje.

Velika gustina "grudvi" vodonika u pravcu galaktičke grupe Skulptora, koja je, a možda i nije u vezi sa navedenim pojavama, takođe su predmet opsežnih razmatranja i istraživanja.

[причалица]

Praktično sve galaksije u vasioni pre ili kasnije postaju deo nekog interaktivnog sistema. Naravno da to važi i za našu galaksiju, ali do nedavnog otkrića patuljaste galaksije Sag DEG u sazvežđu Strelca, strujanja vodonika u Magelanovim oblacima predstavljala su jedan od retkih sigurnih znakova naše interaktivne prošlosti.

Gigantske strukture neutralnog vodonika, poznate kao Magelanov potok, Magelanov most i Vodeća ruka, reprezentuju njihove međusobne interakcije kao i interakcije sa Mlečnim putem. Ovi Magelanski vodonični kompleksi sačinjavaju najveći deo visokoubrzane koncentracije vodonika, onoga što se na nebu južne hemisfere registruje kao "oblaci velike brzine" (High Velocity Clouds – HVC).

To su objekti koji se uklapaju u klasičnu sliku galaktičke vodonične rotacije, čija se brzina kreće u rasponima od = 90 – 400 km s–1 (po studiji Wakkera & Van Woerdena iz 1997).

[причалица]

Ukupna HVC populacija ima brojne alternative svog nastanka: od supermehurova u galaktičkom disku, do plimskih ostataka ili do jednostavne gradivne materije Lokalne grupe.

Da bi mogli putem objekata HVC lakše da shvatimo i odredimo stepen interakcije naše galaksije sa Magelanovim oblacima, potrebno je da detaljnije upoznamo ukupan raspored vodonika u HVC. To nam danas omogućavaju, između ostalih, i složene mape dobijene posredstvom složenog programa za radio–osmatranje HIPASS kojima se prate prostorna kretanja HVC (Putman & Gibson, 1999), kao i otkrivanje ranije prikrivenih struktura i malih ali brzih grudvi gasova unutar Magelanovog sistema.

[причалица]

Tri materijalna kompleksa koja karakteriše velika brzina kretanja i koja su klasifikovana kao ostaci Magelanovih oblaka nazivaju se Magelanov most, Magelanov potok i Vodeća ruka. Kada bi bili na istoj udaljenosti od 55 kpc, računa se da bi njihova ukupna masa iznosila 4,87 × 108 masa Sunca.

Magelanov most i Vezni region predstavlja ogroman pramen hladnog neutralnog vodonika približne mase ~ 3 × 108 mase Sunca, koji spaja dva Magelanova oblaka i ima brzinu u rasponu od oko 125 km s–1 na repu Malog Magelanovog oblaka (MMO) ili na tzv. Šeplijevom krilu, do oko 300 km s–1 u produženom kraku Velikog Magelanovog oblaka(VMO). Gravitacioni modeli pokazuju da se ovaj Most pružio od MMO još tokom bliskog kontakta dva Oblaka negde pre 0,2 milijarde godina (Gardiner & Noguchi, 1996). Podaci koje je pribavio HIPASS otkrili su nove strukture duž Mosta, što sugeriše da je Most zapravo nastao od materijala poteklog sa oba Oblaka. Most je jedini HVC za koji se zna da sadrži zvezde, a prosečna starost većine sazvežđa u njemu (10 – 25 miliona godina) govori da je Most region u kome se rađaju mlade zvezde (Grondin, Demers & Kunkel, 1992).

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Mapa gustine neutralnog vodonika Magelanovog mosta koji spaja Veliki i Mali Magelanov oblak. Projekcija je bazirana na prethodnim mapama sistema i na njoj su označeni glavni delovi. Obojene konture su gustine 1, 2, 4, 8, 16 i 32 × 1020 cm–2.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
Integrisana mapa jačine Magelanovog potoka (νLSR = – 400 do + 400 km s–1), koji polazi od MMO i Mosta i pruža se do deklinacije + 02°. Radi lakšeg snalaženja obeleženi su položaji grudvi MS I i MS IV, koje je prvi zapazio Mathewson 1979. godine.

[причалица]

HIPASS–ova mapa Magelanovog potoka prikazana je na drugoj slici. Potok prati Magelanove oblake na dužini od preko 100° i ne predstavlja samo uzanu nit koja je označavana na prethodnim mapama (Mathewson, Cleary i Murray, 1974), već jednu složenu mrežu vlakana i grudvi gasa. Ukupna masa mu je procenjena na malo više od 108 masa Sunca. Početak Potoka sadrži višestruka vlakna i strukture koje su karakteristične za udarni talas i prostire se severno od MMO i Mosta, i kreće se brzinom od νLSR = 90 – 240 km s–1. Većina vlakana se završava na deklinaciji 60°, ali glavna struja gasova Potoka nastavlja da teče ka severu, gde se račva i postepeno opada. Grudve velike gustine prate Potok i po položaju i po brzini, sem u predelu galaktičke grupe Sculptora, o čemu će biti još reči. U Potoku nisu uočene nikakve zvezde (npr. Guhathakurta & Reitzel, 1998), ali se vodonik lako uočava na svim lokacijama duž Potoka čija je gustina veća od 1019 mase Sunca (Weiner & Williams, 1996; Bland – Hawthorn & Maloney, 1999), što pokazuje da je Potok jonizovan fotonima poteklim od galaksije (Bland – Hawthorn & Maloney, 1999).

[причалица]

Treći Magelanov kompleks predstavlja prirodnu kopiju Potoka i naziva se Vodeća ruka . Ta tvorevina, 4 puta manje mase od Potoka (znači svega 6% od ukupne mase gasova), znatno je difuznije strukture od Potoka i njena vodeća pozicija jasno pokazuje da su plimske sile dominantni mehanizam u formiranju Magelanovog potoka. Do nedavno, jedino ovaj kompleks je sa sigurnošću bio definisan kao Magelanov ostatak (Putman, 1998), jer su slabije rezolucije predhodnih snimaka prenebregavale vlakna materije između grudvi i veze sa Magelanovim oblacima. Dalji dokazi o Magelanskom poreklu ove tvorevine određeni su određivanjem metaličnosti uz pomoć pozadinske galaksije NGC 3783.

[причалица]

http://razbibriga.net/clear.gif
HIPASS je obezbedio mapu vrhunskog intenziteta, koja prikazuje Vodeću ruku u punom rasponu, kao i Magelanove oblake, Most i početka Potoka (kako je i obeleženo). Položaj pozadinske galaksije, NGC 3783, takođe je označen. Da bi se izbegla emisija iz galaktičke ravni (koja se prostire od 120 km s–1 u tom pravcu),

[причалица]

Nakon što su HIPASS i ostali projekti omogućili otkriće Vodeće ruke, počelo je sa nagađanjima o poreklu i ostalih vodoničnih pojava u Magelanovom sistemu na južnom nebu. Jedna važna grupa HVC koje je HIPASS uspešno detektovao jesu kompaktni vodonični oblaci velike brzine (CHVS) koji okružuju Magelanov potok i Vodeću ruku.

Da li su ti objekti dodatni ostaci interakcije galaksija ili pak mogući udaljeni tragovi Lokalne grupe (Blitz, 1999, Brown & Burton, 1999.), za sada možemo samo da nagađamo. Većina CHVC svojim položajem i brzinom prate čitav Magelanov kompleks, što sugeriše da su u vezi sa Potokom ili Vodećom rukom; međutim, između deklinacija –30° i –40° CHVC imaju mnogo veći brzinski raspon disperzije (~ 500 km s–1; od νLSR = –250 do 250 km s–1) od prosečne disperzije materijala samog Potoka (~ 80 km s–1). Ovaj deklinacioni opseg obuhvata južnu i bližu stranu (na ~ 2 Mpc) Skulptorove grupe galaksija. Slika 4 pokazuje složenost tog regiona, u kome se pozitivne brzine CHVC utapaju među galaksije, dok Magelanov potok nastavlja ka jugu.

[причалица]

Ovi rezultati su postali posebno interesantni kada su objavljeni rezultati Jerjena, Freemana i Binggeli (1998) o merenjima udaljenosti, koji su govorili o tome da Grupa Skulptor nije zapravo odvojena grupa galaksija, već samo jedan ogranak Lokalne grupe, koji formira pramen galaksija dimenzija 6 x 2 Mpc, sa M31 i Mlečnim putem na jednom kraju (danas je čitava hipoteza dovedena u pitanje).

Kompaktni HVC ne pripadaju normalnoj distribuciji materijala Magelanovog potoka, već mogu da leže bilo gde duž pomenutog ogranka galaksija. Na navedenoj dužini od 2 Mpc ukupna masa oblaka ima masu od ~107 masa Sunca i prečnik od ~ 20 kpc.Budućnost ovih navedenih gasovitih kompleksa može da krene po jednom od navedenih scenarija: 1) mogu ponovo da srastu sa Magelanovim oblacima; 2) mogu da srastu ali sa Mlečnim putem; 3) mogu da stvore jedan šroki gasoviti halo oko galaksije; i 4) da formiraju patuljastu galaksiju.

[причалица]

HIPASS je omogućio ogromnu količinu informacija o razmeštaju neutralnog vodonika na južnom nebu. Uzajamni gravitacioni uticaji Magelanovih oblaka i Mlečnog puta stvorile su neobične tvorevine, a strukture otkrivene tom prilikom pružile su značajne informacije o tačnim mehanizmima odgovornim za njihovo nastajanje.Rezolucija i prostorno odmeravanje HIPASS–a prvi put su omogućila istraživanje složene populacije kompaktnih HVC i njihovog mogućeg vangalaktičkog porekla. Posmatranje u pravcu Skulptorove grupe galaksija se pokazalo kao idealno mesta za početak takvog istraživanja. Dalja proučavanja će omogućiti napredak u određivanju količine vodonika, veću rezoluciju pri određivanju brzina, kao i optička i UV merenja pri određivanju metalnost[5] (http://www.astronomija.co.rs/galaksije/3606-ta-kriju-magelanovi-oblaci.html#_ftn5)i Magelanovih i HVCV objekata.

[Cruz]

Snimljena najbliža galaksija našoj koja je obavijena – prašinom!

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
(http://www.znanost.com/wp-content/uploads/2012/01/magellanova-galaksija.jpg)
Galaksija Veliki Magellanov oblak koji se nalazi u našem najbližem ‘susjedstvu’ ujedno je i jedna od najvećih satelitskih galaksija naše Mliječne staze. NASA je objavila infracrvenu fotografiju koja otkriva stvaran izgled te galaksije.


Do sada su sve fotografije Velikog Magellanovog oblaka bile snimljene optičkim teleskopima. Obični teleskopi rade u vidljivom dijelu spektra i ne mogu vidjeti iza oblaka plina i prašine ili kroz neka druga za obične teleskope nevidljiva područja. Ova fotografija, koju je snimio svemirski opservatorij Herschel infracrvenim teleskopom Spitzer, otkriva skrivene oblake prašine koji u potpunosti obavijaju cijelu galaksiju, piše dnevnik.hr
Poput mnogih nepravilnih galaksija Veliki Magellanov oblak je bogat međuzvjezdanim plinom pa se u njemu konstantno rađaju nove zvijezde, što zrokuje izbacivanje tona i tona prašine.
NASA je pojasnila: Jezgra je uvijek žute ili crvenkaste boje jer se u njoj nalaze starije zvijezde, a u plavičastom dijelu se nalaze mlade zvijezde. Najpoznatije skupina zvijezda u Velikom Magellanovom oblaku, Tarantula Nebula, na slici se vidi vrlo jasno. Radi se o najsvijetlijem dijelu galaksije malo lijevo od njezina središta.
Mali i Veliki Magellanov oblak nazvani su po Ferdinandu Magellanu, prvom Europljanu koji ih je ugledao. Veliki Magellanov oblak se nalazi u sazviježđu Dorado i udaljen je oko 170.000 svjetlosnih godina a Mali Magellanov oblak, koji se nalazi u sazviježđu Tukan, udaljen je 210.000 svjetlosnih godina.



Izvor:
http://www.znanost.com (http://www.znanost.com/)

[Cruz]

Otkrivena najstarija galaksija?

Japanski astronomi tvrde da su otkrili najstariju galaksiju, iako se u toj kategoriji “takmiči” više njih. Naučnici kažu da se ova galaksija oformila pre 12,91 milijardu svetlosnih godina, a otkrili su je uz pomoć teleskopa “Subaru” i “Kek” na Havajima.

http://razbibriga.net/imported/2012/06/226212_mesijer9jatozvezdablizucentragala-1.jpg?ver=1339531699



Svetlosna godina je udaljenost koju svetlost pređe za godinu dana, dakle oko 10 triliona kilometara, podsetio je “Telegraf”.

Ričard Elis sa kalifornijskog Instituta za tehnologiju kaže da je otkriće japanskog tima ubedljivije od drugih, jer su se oni koristili metodama koje svi odobravaju.

Francuski tim je 2010. godine objavio da je uz pomoć “Habla” otkrio galaksiju staru 13,1 milijardu svetlostnih godina, a prošle godine su kalifornijski naučnici rekli da su videli galaksiju od pre 13,2 milijarde godina, takođe uz pomoć “Habla”.

- Međutim, oni tek treba da potvrde svoja otkrića drugim metodama – ukazao je Elis.

Takođe, prošlog meseca su američki astronomi, sa Univerziteta Arizona, saopštili da su otkrili galaksiju udaljenu 13 milijardi svetlosnih godina. Oni su se poslužili teleskopom iz Čilea.

Trenutna teorija je da je univerzum rođen u eksploziji, takozvani Veliki prasak, koji se odigrao pre oko 13,7 milijardi godina.

Izvor: Blic Online

[причалица]

Naučnici smatraju da su konačno otkrili tamne galaksije, za koje su do sada samo pretpostavljali da postoje, prenosi “Nacionalna geografija”.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Plavim kružićima su označene tamne galaksije, a crvenim krugom kvazar koji ih osvetljava

Tamne galaksije su objekti bogati gasom, kao i obične galaksije, ali za razliku od njih, nemaju zvezde koje bi ih osvetljavale. Astronomi su primetili desetak takvih objekata pomoću najvećeg optičkog teleskopa na svetu, smeštenog u Čileu.


Oni su posmatrajući svemir iskoristili jedan od najjasnijih izvora svetlosti – kvazar HE0109-3518.

Taj kvazar, odnosno galaksija u čijem centru se nalazi supermasivna crna rupa, sija snagom stotina biliona zvezda (milion miliona) i osvetljava okolne galaksije u poluprečniku od deset miliona svetlosnih godina, a naučnici su među njima primetili tamne galaksije.

Za ove tamne galaksije je utvrđeno da su udaljene oko 11 milijardi svetlosnih godina, što znači da ih mi danas vidimo onakvim kakve su bile pre 11 milijardi godina.

Ovo otkriće ima veliki značaj za teoriju o evoluciji galaksija.

- Vidimo ove tamne objekte kao "bebe galaksije", odnosno onakve kakve su bile pre 11 milijardi godina. Tada su karakteristike njihovih gasova, kao što su sastav, gustina i još neki još uvek nepoznati parametri, činile idealne uslove za formiranje zvezda. Ove tamne galaksije, koje sada konačno posmatramo kako su izgledale u ranom univerzumu, su na neki način karika koja nedostaje u evoluciji galaksija i predstavljaju "kamen temeljac" na kome su izgrađene današnje sjajne galaksije - objasnio je Sebastijano Kantalupo, astronom sa Univerziteta u Kaliforniji i vođa naučnog tima zaslužnog za otkriće.

Za naučnike je još uvek misterija kako se zvezde formiraju od gasova u tamnim galaksijama, a jedna teorija kaže da se to dešava kada postanu dovoljno velike ili kada se sudare sa drugim galaksijama.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Naučnici su otkrili galaksiju koja "rađa" više zvezda u jednom danu nego što naša čini u celoj jednoj godini.

http://www.dodaj.rs/f/x/KM/4mkMrZsz/supermama.jpg
"Supermama" - galaksija koja "rađa" više zvezda u jednom danu nego što naša čini tokom čitave godine

Astronomi su koristili NASA teleskop Čandra koji posmatra niskoenergetske iks zrake da bi uočili daleku galaksiju koja proizvodi oko 740 zvezda godišnje.


Poređenja radi, naš Mlečni put iznedri po jednu zvezdu godišnje. Izdašna galaksija, kojoj su naučnici dali nadimak "kosmička supermama", udaljena je 5,7 milijardi svetlosnih godina.

Nalazi se u središtu nedavno otkrivenog klastera galaksija koji je dosad najsjajniji izvor iks-zraka u svemiru.

Astronom Majkl Mekdonald iz Instituta tehnologije Masačusetsa izjavio je za AP da galaksija ima još jednu čudnu karakteristiku - stara je oko šest milijardi godina, a tako stare galaksije obično ne proizvode više zvezde.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Supermasivna crna rupa u centru naše galaksije vuče ka sebi mladu zvezdu i njen oblak od kojeg se formiraju planete.

http://www.blic.rs/data/images/2012-09-14/273054_strelac-a-crna-rupa-mlecni-put-nasa_ff.jpg?ver=1347574705
Supermasivna crna rupa "Strelac A" u središtu Mlečnog puta

Poput drugih galaksija i naš Mlečni put ima crnu rupu u svom središtu, nazvanu “Strelac A” (Sagittarius A ili Sgr A), koja je izbacila zvezdu sa njene prvobitne orbite, iz prstena mladih sunaca koja kruže oko Sgr A.

Pre nego što će uopšte dobiti šansu da se razvije u Solarnom sistemu, disk gasa i prašine biće progutan, objavio je tim Centra za astrofiziku Harvard-Smitsonijan u Kembridžu, Sjedinjene Američke Države.


Početkom godine naučnici su objavili da su videli oblak jonizovanog gasa i prašine kako pada ka Sgr A. Oni su zaključili da se oblak oformio kada se sudario gas koji je oticao sa dve obližnje zvezde. Međutim, astronomi Rut Marej i Abraham Leb smatraju da je ovaj oblak protoplanetarni disk koji okružuje zvezdu male mase.

Novorođene zvezde zadržavaju oko sebe disk gasa i prašine milionima godina. Ako bi jedna takva zvezda propadala ka našoj crnoj rupi, radijacija i gravitacija bi rastrgle materiju koja je okružuje za svega nekoliko godina.

Mlada zvezda sada ide ka crnoj rupi eliptičnom orbitom. Iako je premala da se vidi, njen protoplanetarni oblak se kida putem ka crnoj rupi, pa su naučnici uspeli da opaze njegove ostatke. Kako se zvezda bude kretala ka Sgr A, još više materijala sa diska biće otrgnuto tokom sledeće godine. Međutim, dok oblak ide ka uništenju, zvezda će verovatno preživeti.

- Gravitacija crne rupe je dovoljno jaka da otrgne gas od zvezde, ali ne i toliko jaka da povuče samu zvezdu – kažu naučnici.

- Ovde su na snazi iste vrste sila koje generišu plimu i oseku. Crna rupa generiše toliko jake sile da one odvlače velike delove diska daleko od zvezde. Unutrašnji deo diska će preživeti – gas blizu mlade zvezde se drži čvrsto, jer je dublje u njenom gravitacionom bunaru – ističu oni.

Šansa ipak postoji
Iako je centar Mlečnog puta negostoljubivo mesto, naučnici smatraju da postoji šansa da se u toj kosmičkoj ratnoj zoni oforme planete.
Iako je ovaj protoplanetarni disk uništen, zvezde koje su ostale u prstenu oko crne rupe čuvaju svoje oblake od kojih se formira planeta. To znači da one mogu da naprave planete uprkos neprijateljskom okruženju.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/342714/Crna-rupa-iz-centra-nase-galaksije-upravo-usisava-planetu-u-zacetku

[причалица]

Astronomi su primetili do sada neviđeni fenomen – dva skupa galaksija povezanih “mostom” veoma vrelog gasa, koji se proteže na neverovatnih 10 miliona svetlosnih godina.

http://www.blic.rs/data/images/2012-11-20/290096_skupovi-galaksija-povezani-mostom-od-gasa-esa_ff.jpg?ver=1353441686

Fenomen, koji podseća na asgardski Most duge iz nordijskih mitova o bogu Toru, uočen je uz pomoć svemirskog teleskopa “Plank”, čija je misija potraga za najstarijim izvorima svetlosti u univerzumu.


“Plank” takođe detektuje objekte koji su na neki način povezani sa drevnom svetlošću, kao što je ovaj gasni most između skupova galaksija, poznatih kao Abel 399 i Abel 401.

Naučnici Evropske svemirske agencije navode da je oblak gasa koji povezuje skupove galaksija vreo kao i gas koji okružuje Abel 399 i 401, te da je njegova temperatura 80 miliona stepeni Celzijusovih.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/354086/Kosmicki-fenomen-Skupovi-galaksija-povezani-mostom-od-gasa