Војислав Илић

[Man]

Старац


Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд.

Заман, што ме разговара
Прошлих дана спомен знан:
Мене мучи и обара
Неодољив неки сан -

Свршено је... Поглед тужан
Укочено на свет сја:
Видим да већ није нужан
Нит' ко мени, - ни ком ја

Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд -

Ал' ме ипак радост нека
Утешити лепо зна:
Много милих мене чека
У држави вечног сна...

[Man]

Домовина


Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга

[Man]

Исповест
I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништава је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи! ... Пријатељу драги,
О много чему мислио сам ја -
О благо оном, ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда,
Али по њима није ишô сам. -

За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.

II
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страшно муте,
Над људском душом њихова је власт.

Триумвир силниу, овладатељ света,
Презире гордо у заносу све,
И војску своју жртвује и царство,
И, грозно павши, од љубави мре.

Акцијум виде неизбројне жртве,
Пожар галија, поразу и јад -
Многа је звезда утрнула тада,
Многа је мајка закукала тад!

Чудни су пути, којим страсти воде,
Ал’ све што живи ове путе зна:
Садашњост њина непобедљив град је,
Прошлост је њина пепео и прâ.

Па кад је тако - тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач:
У борби с њима не помаже ништа
Блажена мудрост, очајнички мач.

III
Све, што год живи - свом се паду клони;
Променом време означава ход;
Оно нам даје веру и обара,
Слаби и снажни цео људски род.

На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не признајем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја признајем све.

За владе силног Августа, у Риму,
Умире Христос... Ах, није он сам:
Хиљаде гину на распећу своме,
Хиљаде људи ждере жар и плам!

У крв огрезну, трупином се покри,
И цирк, и форум, и поље, и град,
И с нова вера из крви се диже,
И с нова светли заблиста се над. -

Ал’ бурне тежње људског самољубља
Створише папу - и створише с њим
Читаве војске грозних Торквемада,
И Рим је опет онај стари Рим!

IV
Истина где је? ... Иди својом стазом,
Ал’ познај себе, па да познаш њу;
Корачај мирно по ускоме путу,
И буди скроман - истина је ту.

Ал’ шта ме гони, те се умом крећем
Међ’ сјајне звезде, у пучине дно?
Какве ме тамо очекују тајне?
Има ли краја тумарање то?

Тавним се вечност заогрће плаштом,
Ал’ слаб је разум, да га дигне с ње:
Погледај напред - не види се ништа,
Погледај натраг - ништаво је све...

Кô сморен путник у дубокој ноћи,
Што заман баца мутни поглед свој,
И разум људскитако исто лута,
И страшно кличе у невољи тој -

Ал’ нигде гласа... Нигде станка нема,
Уморну своју да окрепи моћ,
Одјек се губи, сустаје и пада,
И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!

V
Само кад прошлост пробуди се древна,
И старе среће загреје ме жар,
Очајне сузе помуте ми поглед,
У души сине заборављен чар. -

Ја љубим онда, ја верујем онда,
Срећне младости обузме ме крас,
И моје лире дрхтајући звуци
Свој сањалачки кроз ноћ шире глас:

Прошлост је гробље. Преко сурих плоча
Тумара седа старост. Коров густ
Покрива стазе и гробове неме
И сав предео, суморан и пуст.

На трошни спомен она спушта главу,
А поветарац лелуја седу влас...
Срце се стцара у кам, душа леди,
А на уснама изумире глас -

И само сузе теку... Тавна прошлост
Поново сине, као лепи сан,
Небо се, можда, грози, земља стреса,
Ал’ робље своје не испушта ван.