Vasko Popa

[Man]

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

[Man]

PRE IGRE

ZAŽMURI SE NA JEDNO OKO
ZAVIRI SE U SEBE
U SVAKI UGAO
POGLEDA SE
DA NEMA EKSERA
DA NEMA LOPOVA
DA NEMA KUaKAKVIČJIH JAJa

ZAŽMURI SE I NA DRUGO OKO
ČUČNE SE PA SE SKOČI
SKOČI SE
VISOKO
VISOKO
VISOKO
DO NAVRH SAMOG SEBE

ODATLE SE PADNE SVOM TEZINOM
DANIMA SE PADA
DUBOKO
DUBOKO
DUBOKO
NA DNO SVOG PONORA

KO SE NE RAZBIJE U PARAMPARČAD
KO OSTANE ČITAV I ČITAV USTANE

TAJ IGRA

[Man]

Пепела

Једни су ноћи други звезде

Свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори

Ноћи се затим међу собом поделе
Једне буду звезде
Друге остану ноћи

Опет свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори

Ноћ последња буде и звезда и ноћ
Сама себе запали
Сама око себе црну игру одигра


Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема

Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени

Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова

Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко

Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала

Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу

Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Смрт сунчевог оца

На три корака од врха неба
Од липе у вечноме цвету
Старо је сунце застало

Поцрвенело позеленело
Окренуло се око себе трипут
И вратило своме исходу

(На наше очи да не умре)

Кажу да има сина сунчевића
Док се окат и за нас не роди
Научићемо мрак овај да сија

Звездознанчева оставштина

Остале су за њим његове речи
Лепше него свет
Нико не сме у њих да се загледа

Чекају на окукама времена
Веће него људи
Ко може да их изговори

Леже на мутавој земљи
Теже него кости живота
Смрти није пошло за руком
У мираз да их однесе

Нико не може да их подигне
Нико да их обори

Звезде падалице главе склањају
У сенке његових речи

Ružokradice


Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

[Man]

Vrati mi moje krpice


Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

[Man]

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim

Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

[Sibi]

ODJEKIVANJE


Prazna soba, stane da reži
Uvučem se u svoju kožu.

Tavanica, stane da skiči
Hitnem joj jednu kost.
Uglovi, stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost.
Pod, stane da zavija
Hitnem i njemu jednu kost.

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost.
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost.

Prazna soba, stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram.

I odjekujem, odjekujem,
Odjekujem...

[Пркос]

Vasko Popa

KOSOVO POLJE

Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Psenicu selicu
Dva ukrstena sunceva zraka
Slazu je u krstine

Kos naglas cita
Tajna slova rasuta po polju

Bozuri stasali do neba
Sluze cetiri crna vetra
Sjedinjena krvlju bojovnika

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo...

[Пркос]

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

Vasko Popa

[Пркос]

PADNI MI SAMO NA PAMET

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Izadji samo preda me
Oci da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta
Cutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe
Secanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je medju nama došlo

[Пркос]

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja

Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima

Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi

I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama

U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

[Пркос]

Odlazak

Nisam vise tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu vise nisam

Neka udju
Neka pregledaju neka pretraze

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opusci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam vise tu

Privezan camac njise se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reci
U oblacnom grlu visi
Nisam vise tu

S mesta se nisam pomerio
Ali vec sam daleko
Tesko da ce me stici.

[Пркос]

Odjekivanje

Prazna soba stane da rezi
Uvucem se u svoju kozu

Tavanica stane da skici
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevcu
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treci i cetvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost

Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram

I odjekujem odjekujem
Odjekujem

[Пркос]

PATKA
Gega se prasinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako ce je stici

Nikada
Nikada nece umeti
Da hoda
Kao sto je umela
Ogledala da ore

[Пркос]

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

[Пркос]

Ruza nad cergom

Je li ovo nas svet ili nije

Kraguj nam plameni sa srca pada
Vetar divni srce napusta
Noktima se hvatamo za poslednji dah

Za sta da se uhvatimo

Ni oblak da nam pruzi ruku
Ni kamen da podmetne rame
Ni vreme u pomoc da pritekne
Ko jos smrti zube broji

Niko crna preostala krvi

Ujedi stravu za srce
Ujedi i oblak i kamen i vreme
I otvori crnu ruzu u vazduhu

Je li ovo nas svet ili nije

[Пркос]

[left]Ciklus: Poklonjenje hromoe vuku

5.

Podigni kamen sa svoga srca
Hromi vuce

I pokazi mi kako pretvaras
Kamen u sunconosni oblik
I kako oblak u jelena zlatoroga

I ako te ne zamara pokazi mi
Kako pretvaras jelena u beli bosiljak
I kako bosiljak u sestokrilnu lastu

I pokazi mi ako se jos secas
Kako pretvaras lastu u zar-zmiju
I kako zmiju u alem kamen

Podigni kamen sa svoga srca
I na moje ga polozi
Hromi vuce

[Пркос]

I ti hoces da se volimo
Mozes da me pravis od moga pepela
Od krsa moga grohota
Od moje preostale dosade

Mozes lepotice

Mozes da me uhvatis za pramen zaborava
Da mi grlis noc u praznoj kosulji
Da mi ljubis odjek

Pa ti ne umes da se volis

Vasko Popa

[Пркос]

******

Pahuljica si snezna
Tisinu oko mene
Sto raspeva
Grana si rascvetana
Osmeh na usnama
Sto mi zapali
Oluja si letnja
Krila sto mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce sto mi padne
Duboko

******

[Пркос]

Pre igre

Zazmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavicjih jaja
Zazmuri se na drugo oko

Cucne se pa se skoci
Skoci se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom tezinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparcad
ko ostane citav i citav ustane
Taj igra


http://www.mycity.co.yu/phpbb/uploads/10630_tango.jpg

[Пркос]

***


Ruzokradice

Neko bude ruzino drvo
Neki budu vetrove kceri
Neki ruzokradice
Ruzokradice se privuku
Ruzinom drvetu
Jedan od njih ukrade ruzu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kceri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ruzokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nadju srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ruzu

***

[Пркос]

Vucja So


Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke



I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke



I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi



Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena



I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu




Oca pravog nisi imala


Majka ti nije bila kod kuce
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom

Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama

Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ

Sagni se gola ako možeš

Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom

Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

[Пркос]

VISOKI LJUBAVNICI

Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila

On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva

Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja

Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu

Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole

Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze.

[Пркос]

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim

Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči mi zebu

Otimamo trenutke
Od brzobzirnih testera

Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

[Пркос]

DALEKO U NAMA


1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba


2

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova


3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan


4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama


5

Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule


6

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod


7

Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu


8

Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali


9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim


10

Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku


11

Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale


12

Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda


13

Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi


14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi


16

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš


17

U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim


18

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem


19

Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana


20

Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni


21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu


22

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo


23

Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari


24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si


25

Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene


26

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti


27

Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica


28

Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela


29

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama


30

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

[Пркос]

ULJEZ

Kap krvi u uglu neba

Da nisu zvezde opet pochele
Da dele plavet da se ujedaju
Ili da se ljube

Za sunchevim okruglim stolom
ne govori se nishta o tome

Lomi se samo ognjeni hleb
Chashe svetlosti idu od ruke do ruke
I mrtve zvezde sopstvene zglobove glodju

Shta trazhi kap krvi u uglu neba
U tome coravom uglu neba

[Пркос]

SAN BELUTKA

Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta j s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša
Među svetovima svet

[Пркос]

Vasko Popa: Hilandar
Uspravna zemlja (1972)

Crna majko Trojeručice

Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim

Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice

[Пркос]

Matija Bećković: Vasko Popa

U Hilandaru
Pitam za Arsenija
Monah u suroj rizi
Koga pamtim
Još od prvog dolaska

Kažu da je uzeo zavet molčanja
I da već poodavno
Nikoga ne viđa
I ni s kim ne progovara

Kad je njegov narod
Najviše govorio
A najmanje znao šta priča
Obrekao se da ćuti

Ali možda će tebe primiti
I s tobom izgovoriti koju
Samo to moramo da ga pitamo

Uskoro u keliji molčalnici
Posle nemog zagrljaja
I podužeg ćutanja
Arsenije progovori

Je li umro Vasko Popa

Pognuh glavu
Umesto odgovora
A tišina opkoli njegove reči
I zacari još dublji muk

On zaustavi brojanice
I tako mi navesti
Da je vreme rastanku

Kao da se iz jednog života
Vraćam u drugi
Jedva čekam da objavim
Šta sam čuo
I kao da sam ga na onom svetu
Zatekao zdrava i živa
Dovikujem u nebesa

Raduj se Vasko Popa!

[Sibi]

PRE IGRE


Zažmuri se, na jedno oko.
Zaviri se, u sebe u svaki ugao.
Pogleda se, da nema eksera, da nema lopova.
Da nema kukavicijih jaja

Zažmuri se i na drugo oko.
Čučne se, pa se skoči.
Skoči se, visoko, visoko, visoko...
Do na vrh, samoga sebe.

A odatle se padne, svom težinom.
Danima se pada, duboko, duboko, duboko...
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad,
Ko ostane čitav i čitav ustane.
Taj igra...


***


KLINA (Majstorska igra...)


Jedan bude klin, drugi klešta.
Ostali su majstori...

Klešta uhvate klin za glavu,
Zubima ga, rukama ga dohvate.
I vuku ga, vuku...
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu.
Teško je izvaditi iz patosa klin.

Majstori onda kažu:
Ne valjaju klešta!
Razvale im vilice, polome im ruke
I bace kroz prozor.

Neko drugi, zatim bude klin.
Neko drugi klešta.
Ostali su majstori...


***

POSLE IGRE


Najzad se ruke uhvate za trbuh,
Da trbuh od smeha ne pukne.
Kad tamo trbuha nema...

Jedna se ruka jedva podigne,
Da hladan znoj sa čela obriše.
Ni čela nema...

Druga se ruka maši za srce,
Da srce iz grudi ne iskoči.
Nema ni srca...

Ruke obe padnu,
Besposlene padnu u krilo.
Ni krila nema...

Na jedan dlan sad kiša pada,
Iz drugog trava raste.
Sta da ti pričam...

[Ometač]

Белутак
Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

[Ometač]

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

[Ometač]

Сан белутка

Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет

[Ometač]

Љубав белутка

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види

[Ometač]

Пустоловина белутка

Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку

[Ometač]

Тајна белутка

Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему

[Ometač]

Два белутка

Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар

[Ometač]

Белутак у српској митологији

Има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника. "Сваки ловац треба да носи под појасом... округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња."
Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се чза ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.
И обичај 'пуштања воде' (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.
Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ - "Интерпринт", Београд, 1998, стр. 33.