Tragedija genija

[mica]

Vladimir Stanojevic je napisao ovu knjigu. Da li je, neko citao? Ja nisam, ali hocu. No, moja tema bi bila o toj vezi izmedju nervnog rastrosjtva i dusevnog i moralnog poremecaja sa jedne i stvarastva sa druge strane. Da li i vi, mislite da tim, nadarenim ljudima koji su imali mogucnost da vide nesto drugp, bilo lako da zive u ovom svetu, medju obicnim, prosecnim ljudima? Kako biste se vi, postavili da vam je dete, takvo, odnosno da ima tu mogucnost da vidi iznad vas? Da li biste se radovali ili bili zabrinuti?

[mica]

Evo, da navedemo nekoliko primera, kroz istoriju:

Fridrih Nice , jedan od najzanimljivijih filozofa XIX veka , jedna od mnogih tragicnih genija umro je u potpunom nervnom rastrojstvu, govorio je: „ Na kraju krajeva, pitanje ostaje otvoreno: moyemo li ostati bez bolesti razvijajući makar i nase vrline? I zar nasa zedj za znanjem ne trayi bolesnu dusu isto onoliko koliko i zdravu? ”

„Mocart - (Wolfgang Amadeus Mozart - 1756-1791) bečki kompozitor, najznamenitiji kompozitor u XVIII veku, još kao dete pokazivao je nežnu telesnu građju, slabe živce i zadivljujuću preranu muzičku darovitost, pravi ”Wunderkind„: svira na klaviru u svojoj trećoj godini , komponuje u svojoj petoj godini koncertne komade, preduzima svoju prvu muzičku turneju u Beču u svojoj šestoj godini. Iako nežnog zdravlja i slabih živaca u tolikoj meri da zbog najneznatnijeg neprijatnog povoda dobija živčane napade i gubi svest, on u toku svog kratkog života od 35 godina objavlijuje 179 originalnih kompozicija. Njegovi živci bili su u tolikoj meri razdražljivi, da je u svojoj desetoj godini bežao od dobovanja u doboš jer ga ono baca u nesvest.

On pokazuje i osobitu sklnost polnoj ljubavi, i u 15. godinini zaljubljuje se u devojku stariju od sebe deset godma. Poslednjih godina svoga kratkog života patio je od manije gonjenja i od halucinacija. Najćešće ga pritiskuje jedna neobična vizija: oseća da ga neko primorava da iskomponuje svoj vlastiti rekvijem. On piše o tome ovo:

”Vidim ga neprekidno preda mnom, on me primorava, podstiče bez prekida i nagoni da to komponujem mimo svoje volje. Ako bih pokušao da odustanem od toga posla, odmor me zamara i satire više negoli rad„.

Umro je prerano, od tuberkuloze, u jeku stvaralaštva.”

Ima jos, puno primera, verujem da cete se setiti.

[DaDole]

Sjajna tema za koju se nadam da će dugo živjeti:)
Nisam čitala knjigu,ali ću je sigurno pročitati...genijalnost u tragediji kao epilogu i mora li tako završiti..:hm:
Kad si pomenula već Ničea..on mi je bio prva asocijacija jer sam čitala knjigu "Kad je Niče plakao" koja me istinski dirnula..on je u svom genijalnom ludilu bio zapravo jedna velika nesreća i paćenik..to otvara niz pitanja kojima možemo obasuti ovu temu.
Nesumnjivo je da su "sve visine osamljene"..svi veliki umovi čovječanstva ..

[mica]

Da, mene je ta knjiga, "Kad je Nice plakao", sitresla skroz. Do koje mere se on borio sa sobom, pa one jak emigrene...Uzas:sad:

[DaDole]

Da,mico i mene je isto to jako potreslo...ali,pored tih patnji ,rastrojstva i destrukcije..zapanjujući je stepen neprihvaćanja od strane okoline što je redovan usud svih genijalnih umova..
sredina nikad,a ni tad ne prašta "drugačije" ..
ali, vratimo se na pitanje iz uvodnog posta..kako bismo se postavili da je naše dijete po nečem ono dijete koje vidi "drugačije"..nesumnjivo je da bismo bili ponosni,i da bismo ga bodrili...ali,uz to ide i neminovni strah svake majke..ipak,takvo dijete "ide svojim putem" i ne obazire se jer slijedi samo i isključivo sebe,na svoj mali,ali genijalni način:)