Šaljive narodne priče

[Bisernica]

Izvor : Wikipedia - Викизворник

Утопио се поп што није руку дао

Укрцају се у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне реке док на један мах дуне жесток ветар и изврне се чун те сви у воду. По срећи, сви су знали пливати до самога попа; док се почну топити, сваки од њих ухвати се за чун и тако препливају на другу страну. Кад се врате кући, кажу попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав глас попадија кукати као коме је невоља, па их запита: Како се утопи? А они јој одговоре: Кад се изврну чун, и ми сви у воду падосмо, сви једногрлце завикасмо: „Дај, попе, руку! Дај, попе, руку!" И он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и тако се утопи. Знам ја, кукава кукавица, рече попадија да је тако. Ма, да сте му завикали: „На, попе, руку!" хоћаше скапулати, јер је вазда, тешко мени, научио узимати а не давати.

[Bisernica]

Еро и кадија


Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на мјесту. Онда Еро брже-боље отрчи кадији: "Честити ефендија, твоја крава убола моју краву!" "Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао!", пита кадија. "Није нико", одговара Еро, "него се поболе саме!" "Е, вала море, марви нема суда!" Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!" "А, а, море! Стани док погледам у ћитап", рече кадија, па сегне руком да довати ћитап, а Еро те за руку: "Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој крави у ћитап, е вала нећеш ни својој!"

[Bisernica]

Еро и турчин


Орао Турчин ралицом по страни изнад некакве ћуприје, а Еро путем терао неколико натоварених коња. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: Ђа, шароња, Ђа! И ти имаш памети, а Еро је нема. Уто Еро дође на ћуприју, па натера коње преко ћуприје, а њега стане запомагање: Јао мене до Бога милога, што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове па стрчи к њему: Шта је, море Еро, шта је? О, мене, до Бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. Ајде, море, и ти за коњима. Не смем, господару, Бог а божја вера, ја туда за живот прећи! Бре ајде, море, не лудуј! Како не смеш прећи преко ћуприје куда иде свет и коњи натоварени прелазе! Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: 'Ајде, море, шта ћеш дати да те ја пренесем на леђима? А шта иштеш, господару ? Даћеш ми дванаест перпера. 'Ајде-де! Упрти Турчин Еру те га пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: Немам, господару, ни перпера, Бог и божја вера! А Турчин: Како немаш, бре! Зашто лажеш! Оди опет на леђа. Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје, па га онда збаци Турчин на земљу: Ето! Цркни ту кад немаш чим да платиш! Па онда оде својим воловима и почне опет орати. А Еро онда скочи, па преко ћуприје: Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памети, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје.

[Bisernica]

Пустио бих ја њега, али неће он мене


Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му: Ходи, ухватио сам хајдука! Друг му одговори: Кад си га ухватио, а ти га поведи амо. Онда му он каже: Али неће да иде. Кад му друг на то рече: Ако неће да иде, а ти га пусти, а он му одговари: Пустио бих ја њега, али неће он мене!

[Bisernica]

И вреди


Поставила кума куми чанак граха и мало ајвара, па селе обе да једу. А кад се гошћа наклопи на ајвар, а граху ни мукајет, онда домаћица рече: Узми, кумо, и граха! А гошћа јој одговори: Хвала, кумо, добар је и ајвар. На то домаћица рече: Али ајвар је скуп: ока по то и по то! А гошћа одговори: И вреди!

[Bisernica]

Како циганин научи коња гладовати


Некаквоме Циганину учини се тешко хранити коња, зато намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати ишта за јело. Кад коњ после неколико дана цркне од глади, Циганин рекне: Хеј, несреће моје! Таман кад га научих гладовати, онда црче!

[Bisernica]

А шта ти је

Један човек којега је болео зуб срете другога човека
где јауче иза гласа, па га упита шта му је. Овај му
одговори да га је ујела змија, а он му рече: Е, ја мишљах тебе зуб боли!

[Bisernica]

Звали магарца на свадбу


Дремао магарац над празним јаслама, док неко закуца на врата обора. Кад, ко је долетла ластавица на сву прешу, те рече магарцу: Брже! Послали су ме по те да идемо на свадбу. Упита магарца његов син: Што ће рећи да тебе зову стара а мене млада не, кад бих ја боље и запевао и поиграо од тебе? Ваља да им је нестало дрва или воде, одговори магарац.

[Bisernica]

Забунио се као циганин у луку


Нашли Циганина где краде лук, па га запитали што то чини? А он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио за њ да га ветар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар лука запита: „А шта ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденог лука, он видећи да се нема куд одговори: То зло и јест што је у торби!

[Bisernica]

Хоџа се боји за крчаг


Кад год је Насрадин хоџа слао ђака по воду увек би га најпре истукао, па му тек онда дао крчаг у руке и послао га по воду. Чудно било то људима, па ће га напослетку један пријатељ једнога дана запитати: А зашто тако радиш, ефендија ? Најпре истучеш ђака, па му тек онда даш крчаг у руке? Бијем га зато да ми не разбије крчаг. Јер кад га већ разбије, која ми је фајда да га онда бијем?!

[Bisernica]

Добро је кад и кад и жену послушати


Отиде једном некакав чивчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш, него само један пар пилади. Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види где носи пар пилади рече: Еј, валај, рајо, како си? Добро, у твоје здравље, мој лепи ага! одговори му чивчија. А јеси ли, болан, још што донио него то двоје згурене пилади? Богме, ага, нисам, него да ти право кажем, хоћах понети и мало масла, па ми, да опростиш, жена не даде, говорећи ми да немамо у кући но нешто мало. Ага се поглади по бради, па рече: Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никад слушати. Након неколико дана опет дође чивчија некаквим послом до аге и понесе му мало масла. Ага га упита: Јеси ли ми, болан, још што донио него ови филџан масла? Не, ага мој, него да ти право кажем: даваше ми јутрос, да опростиш, моја жена један добар пар кокоши и десет пута рече ми: „На, понеси ово нашем добром аги", а ја, како ми ти оно рече скоро, не хтедох жену послушати. На то му ага рече: Добро је кад-и-кад и жену послушати!

[Bisernica]

Запалио кућу да изгоре миши


Имао један човек тикава и дрењина у кући о јесени, те их је чувао за пријатеља кад би му у кућу дошао. Однекуда навру миши и једну му лубеницу начну, а напану на суве дрењине. Кад он то види, почне се бити шакама по глави; не знајући како би мише похватао, а још мање како би их из куће изагнао, он завиче: Чекајте, чекајте, сад ћу ја вама показати погански синови! Па унесе у кућу бреме сламе па зажди, а затвори врата. Почне кућа у плам горети, а миши стадоше цијукање. Домаћин ће на то рећи: Ха, ха, тако ћу ја вас, да знате коме штету чините!

[Bisernica]

Вадили сир из бунара


Приповеда се како су се Плаванци враћали ноћу с пазара кући, а била месечина, па сврате на један бунар те запрепну воде да пију, па удно бунара угледају пун месец. Најпрви који га је угледао завиче: Браћо, ено нам среће! Ено у бунару некоме пануло творило сира колико наш сеоски млин, а жуто као масло! Сви му рекну: Шути, не вичи, да све село не чује! Тад они навале капама, фишек-кесама и опанцима црпити воду из бунара како би могли сир извадити. У тој њиховој радњи зађе мјесец за брдо, а њима сира нестане у бунару с очију. Свак један другоме постаде лупеж, те један другога почне по торбицама и њедрима пребирати, а кад не нађу ни код кога, почну се од чуда крстити што би од оноликога творила сира! Најстарији од друштва стаде мислити, па озбиљно и јетко рече: Ама ви зборили или не зборили, правдали се и не правдали, ви ми не можете продати рог за свећу; сир није вода прождрла, но или нечији пас или неко од вас, ама нисте ви криви но ја који се с лудијем дружим.

[Bisernica]

Потезали гору да би им била ближа дрва


Што ћемо људи, Бог ви и брацка! завиче кнез сеоски својим сељанима одријесмо себе и своје жене доносећи из оне ојађеле горе далеке дрва, откад опустошисмо секући по селу и около села; него хајте да се послушамо, да сваки сутра ко може дође и да донесе ко гођ има ужета и конопа па да ону гору опашемо и сви сложно потегнемо не бисмо ли је какогод примакли к селу. Добро говориш, кнеже, душе ми! повиче поп, те они тако и учине. Сутридан ево под гором мушко и женско, надовежу конопе, опколе гору и почну је потезати, но ни с мјеста. Народ повиче: Ма што ти, попе, стојиш залуду, спопала те грозница! Што се дајбуди не молиш Богу да нам данас ал' икад помогне? А зар не чујете, чудо вас грдило, да се одријех молећи, али све узалуд, јер је Бог може бити сад у некаквом вишем послу, или је међу вама прошле ноћи когођ згрешио, те нам се оштети јутрос посао!

[Bisernica]

Пас и кућа


Приповедају како је пас, скупивши се у клупко на мразу од зиме, рекао да друге зиме неће чекати без куће, него да ће је одмах градити како лето дође, додајући још да му велике куће не треба и да ће је ласно начинити; а кад се лети на врућини извалио и разбацао све четири ноге и реп и главу свако на своју страну, онда је рекао: Ко ће мени оволику кућу начинити ? И тако опет остао чекати зиму без куће.

[Bisernica]

Сељани купују памет


Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи. Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене. Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока. Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре. Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете. Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу. Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: Шта вам је? Ево је у броду, нигдје није побегла. Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне.

[Bisernica]

Ђаволска сланина


Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се састраг попне на сомић и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће гдје је спавао човјек са женом и с децом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: Ко је то? А крадљивац одговори: Ја сам ђаво. А човјек повиче: Па шта ћеш овде, анатема те било? А крадљивац одговори: Ћути, ево сам ти донио једну сланину. А човек, још већма уплашен, повиче: Иди бестрага, анатемате и тебе и твоје сланине! А крадљивац онда рече: Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем. Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју. Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.

[Bisernica]

Бачванин и Грк


Возио Бачванин Грка у Пешту. Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње. Кад дођу увече у крчму на конак, Грк рече Бачванину: Море, кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, пак ћемо заједно јести. Бачванин радо пристане у тај ортаклук. Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванину: Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него 'ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све. Бачванин пристане и на то, пак легне спавати. Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши хлеба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагњетом преда се и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он те заспи. Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванину: Еј, море, кочијашу! Устај, казуј шта си снио? Пробудивши се, Бачванин му одговори: Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре. Онда Грк почне: Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи Бог на престолу своме. То је тако лепо да се не може казати; па онда Бог спусти одозго велике мердевине, па зовне и мене да идем горе к њему. А ја онда уз мердевине ајде горе. Стани, господару, доста је, повиче Бачванин. Ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим да нећеш више амо ни доћи; па онда узмем те поједем све месо. "Шта море бре, повиче Грк поплашен, ја се шалим, море!" - "Богме, господару, одговори Бачванин, ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио.

[Bisernica]

Праведна пресуда


У Сарајеву један богаташ изгуби зашивену кесу новаца, пак пусти телала, и обрече дати с благословом сто гроша ономе који је буде нашао. Пошто телал вичући прође по сокацима, ето ти једнога сељака гдје носи кесу: Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци што си изгубио. Богаташ пун радости спопадне кесу, пак је отвори и стане новце бројити; али му се одмах окрене радост на жалост кад помисли да му ваља дати сто гроша ономе што је нашао; и стане мислити како да му их не да. Тако, пошто изброји новце, рече сељаку: Ти си, дакле, побратиме, извадио твојих сто гроша, јер је у кеси било осам стотина гроша, а сад нема више од седам стотина? Добро си чинио! Фала ти! Сиромах се човек упрепасти кад чује то, и више му буде жао на беду него за обречених сто гроша; зато се стане клети и преклињати да се он новаца није ни дотакао, него да их је донео као што их је нашао; богаташ пак стане тврдо при своме. И тако се мало-помало сваде и отерају се кадији на суд. Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша а сад нема до седам стотина; сељак пак да се он новаца није ни дотакао, него да му их је онако донео као што је нашао; онда им мудри кадија, познавши шта је и како је, пресуди овако: Ви обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина; тако то нису новци тога трговца, него некаквога другога човека. Ти дакле, Еро, носи те новце кући, па их остави док не дође онај који је изгубио само седам стотина гроша; а ти, трговче, чекај док ти се не јави онај који је нашао осам стотина гроша.

[Bisernica]

Подупирали месец полугама


Дошло херцеговачко момче у Приморје код свога кума о Арханђелову-дне крсноме имену, па по вечери крај ватре упитаће га Приморац: Ма, да ну, куме! Заборавих те упитати, нађосте ли ону нашу одиву, што вам је једну ноћ побегла? Ма какву жену, јеси ли луд? упита га Херцеговац. Сад ће Приморац приповедати. Ево, браћо, да вам причам: Удадосмо ту скоро једну нашу девојку у село овога мога кума, па нешто викнуо на њу домаћин, а она, ни пет ни шест кано ти од господскога и јуначкога соја побегне из куће, а муж њен запомажи и дигни све село на оружје те за њом у потеру кроз једну шуму. Месец је грејао као дан, а испред зоре хоће да зађе, те кнез њихова села повиче: „Браћо! Ако зађе месец, брука над срамотом, него сваки усијеци по једну добру полугу па да мјесецу не дамо да зађе прије него жену нађемо или бар док сване!" Послушаше га, и сваки извади свој нож, и почеше кроз гору сећи полуге, а уто зађе мјесец, а мало се и наоблачи, те сви у мраку, па се почеше дозивати, да знају где је ко. Тумарајући тако кроз гору, сусретне се један њихов сељанин с попом, и у ономе карамлуку ухвати попа за браду па помисли да је жена, те стане викати: „У помоћ, браћо, ко је мој! Ево ја ухватио жену!' Заболе попа и дојади му теглећи га сељак за браду, па повика: „Пусти, ђаволе, ђаволи ти душу растезали! Није ово жена, него поп, спопала те трострука грозница, дабогда!'

[Bisernica]

Сејали ситну со да роди крупна


Некакво село куповало ситну со, и зато што су је много харчили дајући је хајвану и солећи јестива, а скупо плаћали, један дан по летургији седећи пред црвком рече кнез: Гле, људи, како нас Приморци мудро варају, продајући нам ситну со! Зашто не бисмо ми ову ситну сејали, па да нам крупна рађа, и да не трошимо толике силне новце утаман ? Сви му одговорише: Добра ти је, кнеже, душе ми, и паметна. Сутрадан сваки домаћин своје волове у јарам те преори поткућнице и посеј колико је ко у кући имао. После осам дана опет се састану пред црквом, и питаше један другога: Је ли твоја со изникла? Јок оно. А твоја? Није још ни моја. Кнез ће сад рећи: Ја се бојим да нам нијесу Приморци продали старога семена!

[Bisernica]

Кум и његова прасица


Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе; и ови му га купи. Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се свјетује. Кум му рече: Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси. Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца! Тако, тако, куме, вазда говори, рече му кум. А он му опет рече: Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама. А кум опет: Тако, тако, само, куме, вазда говори. Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли! рече опет сељак. А кум једнако: „Тако, тако, куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дел.

[Bisernica]

Зет и пуница


Некакав зет дође у пунице, и седећи код ватре види ђе две жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обе руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпосле ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже-боље седне, па сланицу с рукама метне међу ноге да се не би видело шта му се догодило. Кад потом седну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако после многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију укућана не ћедне ни сести за софру нити ишта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: Ти мени не даде вечерати. Пуница се на то тргне, и одговори му: Анатема те било! Како ти нисам дала вечерати? Та нисам ли те звала и нудила више од десет пута!

[Bisernica]

Вина мех и његова песма


Крене сељанин у једну варош на два-три дни пред крсно име да донесе два меха вина, те купујући онако жељан као и остали сељани напије се по закону, и начне по вароши као код куће певати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан певати и свим путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари седе покрај једнога меха пуна вина и стане махати главом пут њега чудећи се како вино онако весеље човеку у главу и срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи Певај и ти гребен ти свићу! Кад си у мех, не хоћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђе.

[Bisernica]

Нешто шушну


Некакав човек казао да је ту и ту видео десет курјака. Кад га они којима је казивао заокупе с доказивањем да то не може бити истина, онда он спусти на девет, па на осам, и тако дотера до једнога; а кад му ни то не хтедоше веровати, него му стану говорити да се то њему привидело откуд ондје курјак и тако даље онда рекне: „Нешто шушну! Мени се учини има десет курјака. "

[Bisernica]

Кад се арчи нек се арчи


Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусретне, говорећи му: „Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду. Остав' се, куме, душе ти! " одговори гост. „Само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човеку намерна најбоља. " Пошто наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уђе звекну се шаком по глави, па узевши соли баци у пињату говорећи: „Ех, мога ископања!" Но размисливши да само со неће осмочити кртолу и повољити госта, узме и две црвене паприке те пошто и њих врх кртоле врже рече: Кад се харчи, нек се харчи!

[Bisernica]

Приправљали ражањ за зеца


Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: Гле, гле, браћо, онога зеца те бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву. То је ласно, повиче најстарији у дружини половица нас хајдемо за њим у потеру да га ухватимо, а половица нека убере добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом. Добра ти је, рече један у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да га међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује кућној чељади, јер није право да од њега једе ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је ли овако, браћо? Добра ти је! рече трећи него ко што о чем, ми о добру, док није зец где у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном. Одоше половица њих за зецом у потеру, а пола тражити јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца, нигде ни трага од њега, но видеше негде у гори где је био неко зажегао ћумур па задимио, те се они упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори тражијаху јасенов ражањ, и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, те завичу на њих: Камо зец, море бре? А ови тако исто упитају срдито ове потернике: Ево ватре, ви сте га без нас изели! Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе кући на носилима однети. Кад су се примакли близу села, упиташе их сељани: Ко вас поби? Одговорише им: Лукави зец и јасенов ражањ.

[Bisernica]

Свету се не може угодити


Један човек, идући из вароши кући, јахао је на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнаест година, ишао поред њега пешице. Сусретне их један човјек, па рече: То није право, брате, да ти јашеш, а дете да иде пешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца и посади сина на њ. Мало даље сретне их други човек па рече: То није лепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пешице, твоје су ноге млађе. Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човјек, па рече: Каква је то будалаштина ? Два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, па да вас обојицу шћера. Онда сјашу обојица и пођу пешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у средини. Сретне их четврти човек, па рече: Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пешице ? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину: Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама. Па оборе магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смејати и чудити, онда отац, уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дрешити, повиче: Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; и тако отиду кући.

[Bisernica]

Ако стече памет, неће се оженити


Један отац хтио да ожени сина врло млада, но је хтио да чује савјет од једнога свог најмилијег пријатеља, те пође к њему, и рече му: Шта би ти сјетовао, мој по богу брате, бих ли оженио, ове јесени мог јединка сина? Ја, да сам тобом, - одговори му - не бих ни још за коју годину, док дајбуди стече мало више снаге, а и памети. - Ти си човјек луд; - одговори му отац - болан, ја га баш зато и женим доклен је премлад и луд, јер ако мој син стече памети, неће се никад оженити.

[Bisernica]

Баба и смрт


Била некаква баба одвећ срдита, а имала унучад врло опаку и немирну, те се с њима један дан угусте заинати; а они на њу камењем. Додија се баби, те почне у плачу и у једу проклињати себе, и од јада завиче: - О смрти, ђе си, забога, узми ме с овога свијета! У тај час прикаже се страшна смрт, па завиче: - Ево ме, ко ме оно зваше? Баба се препане и покаја се што рече, па проговори: - Ено оно моје најстарије унуче!

[Bisernica]

Цар и дијете


Шеташе се једном некакав цар, па се срете с једним ђететом и, онако у шали, запита га: - Ђе ти идес, дијете? Дете нешто било зловољно, па му опрцито одговори: - Не знам. Цару би жао, те заповједи да ухвате оно дијете и да га затворе у тамницу, које одмах слуге учине. Након два-три дана цару се ражали зашто оно дијете стави у тамницу, а опет помисли: ко зна ђе је оно ходило, шта ли да уради. Па пође к ђетету у тамницу и упита га: - Зашто ми, дијете, одговори ономадне да не знаш ђе идеш? А он цару: Видиш и сам да нијесам знао: ко се надао, ко ли је знао да ја идем у тамницу?

[Bisernica]

Циганин и цар


Циганин се пријави цару за послужника код коња. Погоде се нека му плати сваки муж који се боји своје жене што дуката. Послије неколико дана дође и рече Циганин цару: - Ево у босци имам прелијепу ђевојку од петнаест година; ако те бегенише, ја ти је поклањам на дар. Цар прихвати: - Доведи ми је, али се чувај да не би дознала моја царица. Сад Циганин пружи руку и рече: - Дај што дуката: и ти се бојиш жене, а царска се ријеч не пориче.

[Bisernica]

Циганин и диња


Продавао човек диње, па наиђе и један Циганин. Човек се хтеде нашалити, па му рече: - А бре, Циго, ако ме одмах брзо слажеш, даћу ти једну дињу. - Шта ће ми две диња, мулим газда, доста је и једна, - одговори Циганин. - Па једну сам ти и казао. - Бођидуса, казао си ми да ћес ми дати два диња. - Лажеш, Циго! - Па кад лажем, дај ми тај диња што си ми га обецао за лаж! - рече Циганин, и однесе дињу.

[Bisernica]

Циганка звала Муја


Дошле Швабе да ћерају Циганина у ропство. Кад су запитале Циганку где јој је муж, Циганка изиђе пред своју чергу и зовне га у њихову присуству: - О Мујо, о, о Шума ти мати, брда се врати, геле поскагеле, дођи одмах, Швабе те траже.

[Bisernica]

Чобанче преварило попа


Путовао некуд поп подаље из своје нурије, па дође у незнано село. Изнад села нађе једно чобанче, па желећи да у добру кућу дође у конак, упитаце чобанче:
- Ко у овом селу најбоље стоји, дијете?
- Петар ковач, - одговори дијете - поваздан је уз наковањ.
- Не питам те то, но ко је у овоме селу најјачи.
- У мога стрица во Зимоња. Нема у цијелу селу ниједнога вола да му море добости ја утегнути.
- Ама, не питам те ни то, но ти мени кажи ко је најстарији у овом селу.
- Дуд насред села, што се пода њ искупљају сеоска говеда, - одговори му дијете. Поп се на то наљути, па ће ђетету:
- Хајде, дијете, с ђаволом!
- И ти, попе, с богом! - рече му дијете. Пошто се поп одмаче од ђетета, предомисли се, па ће му довикнути:
- Не било ти, дијете, оно што ти рекох!
- Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! - довикну му дијете, а поп се угризе за губицу.

[Bisernica]

Ђаволак


Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко, док још није знало за се, па га однио у Свету Гору и онамо га отхранио и научи о књизи. Кад му је било већ око осамнаест година, онда га повед уза се као ђака, и пође амо у свијет да пише. Кад дођу у прво село, а то ђевојке ухватиле коло па играју, ваљада је била неђеља или какво весеље. Кад угледа ђак ђевојке, зачуди се каква су то створења, па онако мало као весело и зачуђено упита калуђера: - Шта је оно, духовниче, шта је оно? А калуђер, као намргођен, одговори му: - Не гледај онамо, синко, нити питај шта је: оно је ђаво. Онда ђак најумиљатијим гласом рече: - Дела, духовниче, бога ти, да купимо онога једног ђаволка, па да га поведемо намастиру.

[Bisernica]

Ђевојка удовица и пуштеница


Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом. Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отида некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: "Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј. Соломуну), он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао." Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме. Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. "Ено оно је премудри." Човек се зачуди, па помисли у себи: "Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!" Па се онда упути к Соломону; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је. Онда му премудри одговори: "Ако узмеш ђевојку, ти знаш, ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!" па се онда окрене, а човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: "Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;" па се врати натраг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је свјет! Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: "Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли да све зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе стапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла.

[Bisernica]

Добро хвала


Састану се двојица сиромаха, два главна пријатеља, који се нијесу задуго виђели. Пошто се најприје за здравље упитају, упиташе један другога: -Како ми сад животариш? -Добро, одговара други. Што имам пара- све ми је у житу, што имам жита- све ми је у брашну, што имам брашна- све ми је у хљебу, а што имам хљеба- све ми је у трбуху.

[Bisernica]

Рецепт


У стара су времена доктори били свуда и љекари и апотекари, као што су још у Турској; али је у ришћанској Европи данас обичај, да доктор болеснику само напише, шта му треба, пак се с оном његовом ћедуљом, која се зове речепт, иде у апатеку, те апатекар лијек начини. Један пут устави један сељак кола са два вола пред апатеком, пак скинувши с њи велика собна врата, унесе ји унутра. Апатекар, избечивши очи на њега, рече му: "Шта ћес ти, брате, овђе с тим вратима? Мајстор, што прави врата, сједи мало даље тамо на десно." Али му сељак одговори: "Овим вратима, господине, не треба никакав други мајстор осим вас, јер су она здрава и читава, него само гледајте, шта пише на њима: јуче је био господин доктор код моје болесне жене, и ћео је да јој напише некакав лијек, пак нијесмо могли наћи ни пера ни артије ни мастила, него само мало креде, те је ето написао речепт на собним вратима; него вас молим, господине, гледајте шта пише, те ми брже начините." Апатекар, чудећи се и смијући толикому речепту, начини му одма лијек.

[Bisernica]

Е лијо сад си долијала

У некој земљи огласи се лажљив врач. Цар од оне земље дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: - Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; али ако не погодиш, погубићу те. Онда он, замисливши се мало, рече сам себи: - Е лијо, сад си долијала| Чувши то цар, одмах повиче: - Погоди, лисица и јест И тако га отпустише као правог врача.

[Bisernica]

Ере поје врбу


Ишло дванаест Ера путем, па дођу на неку воду, и ту угледају криву врбу нагнуту над водом. Онда ће један рећи: - Ене, другови, ожеднела она врба па не може да дохвати воду. Хајде да је напојимо - севап је. - Па како ћемо, - упитају остали - кад је дебела и висока? - Па ето како, ја ћу се ухватити за врх од врбе, а један од вас мени за ноге, а трећи овоме другоме, а ћетврти трећем, и тако редом, док се сви похватате један за другога, и тако ћемо је савити и напојити. Тако и учине. Кад су се сви похватали, повика први: - Јесте ли се сви похватали? - Јесмо, - одговоре они. - Е, онда држите се ви чврсто, док ја пљунем у руке да приузимем за гране, готов сам их испустити, - па пусти врбу да би пљунуо у руке, а они се отисну сви у воду да се подаве, осим првога који је знао пливати. Он исплива, па кад стане на обалу, окрене се да види шта је са осталима, па видевши да нема ниједнога, рече: - Их, побогу! Умало што не би зло!

[Bisernica]

Еро с онога свијета


Копао Турчин с Туркиоњом кукурузе, па на
подне отиде Турчин да препне и да напоји

- "Помози Бог, кадо!"

- "Бог ти помогао, кмете! а одакле си ти, кмете?" -"Ја сам, кадо! с онога свијета." - Јели Бога ти! а нијеси ли виђео тамо
мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?"

- "О, како га не би виђео! он је мој први комшија." -"Бала Богу! здраво је, али се Богме доста мучи без
ашлука: Нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву".

- "А оћеш ли ти опет натраг, не би ли му могао понијети,да му пошљем мало ашлука?"

- "Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо."

Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и што гођ je било
новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро
замакне уз поток, ал' ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те придагња:

- "Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета,
па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за шта да
купи дувана нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе. "

А Турчин: "Па куд оде? Куд оде?"

А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај, уз поток. Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи у нутра, па повиче виденичару: -"Бјежи, јадна ти мајка! Ено Турчина да те посијече,
већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо
туда око воденице." Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турицин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: "Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу? -"А Еро му каже: "Ено га видиш, ђе утече уз брдо." Онда Турчин: -"Држи ми море коња." Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичарем, овамо, онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: -"Камо новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Мују на они свијет?" Воденичар се стане крстити и снебивати: -"Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца." И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде шта је. Онда Турчин потрчи на врат на нос к воденици; кад тамо, али hоћес! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Туричин савија шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: -"Cовече! шта уради?" Вели(Тамо њој матер!) -"Tи си му поSлала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му поSлао и коња, да не иде пјешице."

[Bisernica]

Гради ко има а краде ко нема


Некакав зенђио човек градио кућу , пак је хтио да учини једну ствар што други никада није учинио и да тим докаже свијету своје богатство, те измисли и начини алку на авлинским вратима сребрну па позлаћену, и запише на вратима великим словима: "Овако чини ко има". Пође путем некакав човек сиромах па кад види што никад прије није чуо ни видио, донесе по ноћи једно гвозђе те разврати алку на вратима и понесе, а запише: "Овако чини ко нема".

[Bisernica]

И то ће проћи


Све ће проћи, и највеће зло као и највеће добро. Некакав путник дође у једно село у коме је господар имао прекрасан двор, па код двора једнога свог роба ухватио у јарам те орао по њему. Кад путник то чује, би му врло жао, и, отишавши господару на орање, стане му говорити да то није право, и заиште да би му продао оног роба да се онако не мучи; али прије него му господар одговори, окоси се на њ роб говорећи: - Шта је теби стало за то? И то ће проћи. Путник се нађе у чуду, па окрене својијем путем. Кад се путник послије дугог времена врати натраг, и дошавши опет у оно село, дозна од сељака да је цар, чувши како је господар свога роба мучио, господара погубио, а његов двор и остало све имање дао робу. Путнику буде врло мило, и дигне се к робу и стане му честитати захваљујући богу што се тако догодило. Али роб, не марећи ништа за то, одговори му: - И то ће проћи.

[Bisernica]

Јуначко срце


Изружила жена мужа, а он прибјегао у комшилук и окупио плакати.
Слегоше се комшије око њега: - што јечиш, болан? Која ти је гадна рана?
А он јецајућ: - Изружила ме жена, па ми не може јуначко срце одолити.

[Bisernica]

Како је постала кртица


Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога синчића закопао у земљу, пошто га је најпре научио што ће одговорити кад се запита. Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео неправдом туђе да приграби рекне: - О црна земљо, ти сама кажи чија си! - Твоја сам, твоја! - зачује се детињи глас из земље. Прави газда, чувши то, тргне се. И судија пресуди да њива припада оном који је неправедно тражи. Суд се разиђе. Онда отац с мотиком у рукама навали копати земљу да извади дете, али детета нема! Зове га. Дете се оџива, али све даље бежи. И тако се претвори у кртицу. Тако је, веле, постала прва кртица.

[Bisernica]

Клин чорба


Приповиједају да је дошао солдат баби у кућу и искао да му да штогод за јело, а она му казала да нема ништа у кући за јело. Онда солдат рече: - А ти ми дај барем тигањ и мало воде да начиним клинчорбу . Баба му то да, а он узме тигањ и метне у њега гвозден клин, па налије воде и метне на ватру. Кад се вода угрије, а он заиште од бабе мало соли, и баба му да, те је посоли. Кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то: само да види од чуда како ће то бити клинчорба, те саспе у ону воду и замете; потом заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти, те оно замасти; па онда скине с ватре и клин извади напоље, а клинчорбу изједе.

[Bisernica]

Ко није добро свезао


Кад је некакав човек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом.
Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута,
па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала.

[Bisernica]

Ко умије њему двије


Био стриц и синовац, па рече једном синовац стрицу:

- "Хајде, стрико, да идемо у чету."

Стриц пристане и пођу. Идући тако путем сустигну једнога човека ђе води два брава на узлици. Тада рече синовац стрицу:

- "Хајде да украдемо она два брава."

А стриц му одговори:

- " Како ћемо, јадан био, украсти, кад их води за узлицу?"

А он му рече:

- "Ласно ћемо их украсти, пусти ти мене."

Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити онај с бравима, па се сакрије украј пута. Кад наљеже онај што ћера два брава, дигне опанак па га опет баци говорећи:

- "Што ће ми ови један?"

Чувши то синовац отрчи опет напријед, па и други опанак изује и баци на пут, па се опет сакрије. Кад онај с бравима опет наљеже, и види још један опанак, онда му буде зао што онај први није узео, па свезе своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави. У томе се они пришуња па одреши два брава и одведе стрицу. Послије тога пођу даље стиц и синовац да четују. Идучи тако виде једнога човека ђе оре њиву су два вола. Тада рече синовац стрицу:

- "Хајде да му украдемо једнога вола из рала."

А стриц му одговори:

- "Како ћемо, јадан био, украсти вола испред човека?"

А он рече:

- "Ласно ћемо украсти. Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако:" чудим се,""па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему што оре на једном волу."

Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па стане вика:" Чудим се! чудим се!" Кад се ономе човеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: "Чему се чудиш, јадан био?" А овај му с камена одговори:

- "Чудим се тебе што ореш с једнијем волом."

А орач му одговори:

- " Не орем с једнијем него су два."

Па се брже боље врати к ралу да види јесу ли му обадва вола, кад тамо, а синовац се пришуњао и украо вола из рала. Тако стриц и синовац ућерају вола и два брава. Идући отоле дођу на једну пећину. Онда стану па закољу једнога брава, огуле га и припеку. А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу:

- "Хајде да једемо."

А синовац му одговори:

- "Сад ћемо, стрико, док се мало охлади. Него дотле ми хајде да се плашимо, па који се више поплаши, онај први да почне јести."

Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати:

- " Бау! бау! бау!"

А синовац му одговори из пећине:

- " Не бојим се ја баукања; ти си, стрико."

Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе напоље па узме мјешину од закланог брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи:

- " Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико."

Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи дома без ништа, и тако синовцу остане, све. - Ко умије, њему двије.

[Bisernica]

Крећи оче игумане


Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру, па од жалости, када види да ће умријети, почне плакати. Упита га један од најстаријих калуђера, који је као у ручи држао да ће он по смрти игумана старјешином постати: - што ти је, оче игумане, те тако плачес? Одговори му он: - Како нећу плакати, кад промислим како ћете ви јадни калуђери без мене пошто ја умрем, како ли ће ови наш манастир без добра управитеља као што сам ја? А они му калуђер одговори, као да плаце: - Крећи ти, оче игумане, не мисли се ништа за манастир.

[Bisernica]

Крепао котао


Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га:" Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер." Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи:" Знаш, шта је господару?" "Шта?" запита трговац. Богме се окотио твој котао" одговори сељанин, "и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао , а ја твојега нећу." Браво! браво!" одговори трговац, "по томе се види, да си човјек поштен, фала ти!" "Него молим те, господару" придода сељанин, "нека још који дан у мене поштоји котао, јер га онако болесна не могу справити." "Добро докле" одговори му трговац. Послије дешетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: "Господару, не знаш несреће?" "Које?" запита трговац. "Крепао котао." "Како крепао, ничији сине!" продере се трговац, "како може котао крепати?" "Ето како" прихвати сељанин, "штогођ се коти, ваља и да крепа." И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали.

[Bisernica]

Настрадин дијели овнове


Заробило девет горских хајдука десет овнова, па стали да их дијеле. Дијели, па дијели, како год почну, на сваког долази по један, а само на једног по два овна. Такву кавгу заметнуше и да ће оружје тргнути, кад ли нанесе срећа Настрадина крај њиха. Кад га они виде, викну га: - Де, хоџо, пејгамбера ти, нареди крај инату и кавги, раздијели овнове како те твоја правица учи, па како ти речеш, нам ће право бити. Сад уђе хоџа у дружину и рече: - Ако заиста на моју ријеч пристанете, како по праву и правичи речем, и ако ми неће нико злобити, то ћу право подијелити. Сви хајдучи учини се клетву, а то би Настрадину драго, па ће овако: - Вас девет и један ован је десет; ја један и девет овнова - то је опет десет. То рекавши, остави хајдучима једнога овна, а остало девет са собом оћера.