Pogledaj Punu Verziju : Iz pera kolumnista
Pisac kod psihića
on December 23rd, 2011 by AmitzDulniker
Doktore, ne znam da li ste nekad čitali nešto o životu Hermana Hesea? On je bio ozbiljno lud čovek, još u pubertetu je na par godina zaglavio u zatvorenu ustanovu posle pokušaja samoubistva, iz koje su ga jedino puštali na praksu u jednoj knjižari. Posle se sa punoletstvom nekako izvukao napolje, menjao poslove, pušio, pio, pisao. Vreme ko vreme, ludak k’o ludak, ponovo je zaglibio sa sranjem u glavi pred kraj Prvog svetskog rata. Žena mu je bila šizofreničarka, sin teško bolestan, a otac umro, pa se ponovo vratio samolečenju psihoanalizom. Ponekad sam, ponekad u saradnji sa čuvenim Karlom Jungom. Baš je u to vreme napisao Demijana. Tad se inače zakačio i sa Nemačkom javnošću prvi put, proglasiše ga izdajnikom zbog stavova prema ratu. Kasnije ga je to pratilo kroz čitav život, mislim to, da je izdajnik, ludak i alkos, uprkos Nobelovoj nagradi za književnost 1946. godine.
Nego doktore pustimo sad Hesea, želim da vam kažem kako izgleda moj dan. Prvo rasteram Ganguliće iz kreveta, podignem se, i stojećki, onako krmeljiv odmah uključim laptop koji stoji na radnom stolu. Dok se operativni sistem računarske šklopocije diže, uvučem se pod tuš da bih se dozvao svesti. Zatim se umotam u ćebe i sednem da vidim šta ima novo na internetu. Usput ispritiskam sve kese na stolu, da vidim da li je ostalo još Smokija, Klipsija, kafe u kesici, lekova protiv bolova. Obično je sve prazno, pojedeno još jutros.
Znate doktore, nemam nikakav pravi stres rilif u životu, ono ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne bijem svoju devojku, ne šutiram kučiće po ulici, jedino što redovno ****m, pijem kafu i lekove protiv migrene, ali to i nije neki stresrilif kad živiš u ovakvim okolnostima. Malo sam besan zato što su najveći moroni zauzeli ključne pozicije u našem društvu, ali taj deo smatram zdravim razumom, ozbiljno bih se zabrinuo za svoje zdravlje, kada bi mi to bilo okej, ili kada bih to ignorisao.
Dakle sednem tako umotan u ćebe (štedi se struja na grejanju za dvd Zdravka Čolića), gledam, čitam komentare i poruke koje mi ljudi ostavljaju na internetu. Ima ih dosta, pa mi je jako teško da se nekog odreknem, kofein i migrena nabijaju tenziju u mozgu i zato ću pokušati da dočaram kako to meni sve izgleda.
Više nisi onaj stari! To care! Pitam se uopšte ko si ti? Ovaj uvredljiv tekst ima elemente za ozbiljnu krivičnu prijavu protiv tebe! Ti si muški šovinista koji samo može da gleda žene i da drka! Legendoooo samo tovari! Ja sam lezbejka, a okrenula sam se ženama zbog takvih muških svinja poput tebe! Bolje pišeš nego što si čovek, žali bože talenta kad si govno od čoveka! Ovo ti je nešto najbolje što si ikad napisao! Puši k! Ovo je najveće sranje koje si ikad napisao! Je l’ možeš da pročitaš moje pisanje, ako ti nije problem? Žao mi je kad vidim kako te ljudi ne razumeju! U poslednje vreme su ti tekstovi sve gori i gori, nekad sam te redovno čitao/la, a sada samo ponekad bacim pogled! Sve si bolji i bolji! Tovari kretene careeee! Izašao članak u novinama o najpopularnijim blogovima, tebe nisu nigde spomenuli i čitaniji si od svih njih pojedinačno! Mrzim kad pišeš o politici! Volim da čitam kad napišeš politički tekst, ovo ostalo ti je neozbiljno! Ovako nešto može da napiše samo neko ko ima mali k! Glupost neviđena! Daj piši o seksu! Pravo u metu! Zgadio si mi se! Je l možeš nešto da napišeš o inkluziji? Pederčino crkni i ti tvoja prava pedera! A ti si znači za Tomu! Mnogo psuješ prostaku! Hvala ti što postojiš! Šta mi kažu zvezde, mnogo sam sjeban ovih dana, e da izvini što se nisam javio godinu dana! Ti si budala, zamerio si se svim bitnim ljudima u državi kako misliš da se iko ikad reklamira na tvojoj web strani! Je l’ hoćeš da napišeš neki tekst za moj magazin?
Sedim tako doktore i čitam, poruke i komentare, boli me glava, migrena plus jaka kafa, Smokija više nema. Otvorim analitiku svoje web strane, Indira Radić pet puta čitanija od prvog sledećeg teksta, onog sa uvredljivim slikama. Oni tekstovi u kojima ima neke edukativne crte su ispod crte ispodproseka. U pravu su za reklame na web strani, nikad ih neću imati jer nema dovoljno Indira Radić i za mene i za Svet, Blic Puls, Skandal . . Opet pljeskam one kese da vidim ima li bar neki Klipsi da je zalutao. Nema. Ustajem, hranim džukele, odlazim u mesaru po pljeskavicu i u dućan po kafu. Vraćam se, sedam za kompjuter, da vidimo šta danas ima od tema: Mladić drkao pa crkao! Mladić pobedio u onanisanju ! Đilas sazidao most! Gladna porodica se ubila! Goga zbudžila sise! Sekirom na svastiku! Pas lajao na prolaznika!! Žene pokažite ko stvarno nosi pantalone!
Eto doktore, ponekad se pitam da sad Herman piše blog šta bi mu pisali ljudi u komentarima i u porukama, da li bi tvrdili da je lud, peder, izdajnik, da mu je mali k , da li bi mu pisali “To care!”, ili bi se pitali koji mu je k sa onim navarenim Pablovim magičnim pozorištem. Pitam se šta bi on mislio o svemu tome.
Nego doktore, daj da završavamo ovu seansu i da stavim neku dobru sliku i komentar ispod nje da se posetioci ove web strane ne bi osećali zajebanim što su večeras boravili ovde, a da nije bilo ni reči o Severini, k...., p..... ili Miletu Kitiću.
Mislio sam da se zajebavaju
on December 19th, 2011 by AmitzDulniker
U periodu dok se srpska javnost bavila mnogo važnim pitanjem ispravnosti i poštenja Kruševačke konobarice Marine Moračanin, koja je pre par nedelja vratila vlasniku torbicu koju je našla u wc kafića u kojem radi, a u kojoj je navodno bilo 200.000 evra, između ostalog pomenuto je da je Ivica Sač Dačić obećao ovoj čestitoj devojci posao u srpskoj policiji. Najiskrenije, mislio sam da se ministar mortadela zajebavao, i da je to onako više u šali rečeno, kao u fazonu, “potrebni su nam takvi ljudi u policiji”, ali da je bio svestan da je cela Marinina priča ipak samo rekla-kazala, pobude zbog kojih čak i da je bilo tako kako je rečeno su ostale nejasne, a da ne govorim o tome da realno gledano to nije nikakva kvalifikacija za posao u policiji pored gomile pravnika i policajaca na srpskom birou za zapošljavanje.
Na kraju je sa svih strana, pa i policije potvrđeno da u čuvenoj “torbici” nije bilo tolike svote novca i da priča nije bila baš onakva kakvom su je mediji na prvu loptu predstavili, a zbog koje je Marina dobila sliku i šapku na prijemu u ministarstvu i na kraju krajeva to obećanje zaposlenja.
Ipak kako je Ministar Kofer čovek od reči, koji ispunjava svoja obećanja, izuzev u slučaju Kosova, Evrope i obračuna sa kriminalom, Marina Moročanin je danas dobila rešenje o zaposlenju u policijskoj upravi grada Kruševca.
Svakog dana postoje hiljade ljudi koji čine dobra dela, koji vade utopljenike iz reke, pomažu bespomoćne, volontiraju po raznim organizacijama gurajući glavu u torbu, na primer samim ulaskom u romsko “naselje” koje je sabirni centar za sve kriminalne radnje u gradu, da bi romska deca mogla da odu do škole i nazad, koji nikada ne odu u medije i od toga naprave “one man reality show”.
Šta su sad ti svi ljudi veće budale od Marine Moročanin?
Normalna, poštena Srbija je danas još jednom poražena, poražen je normalan sistem vrednosti, jer svako ko čini dobro delo da bi iz toga izvukao bilo kakvu korist, ne čini dobro delo već pruža uslugu, da li je naplaćuje novcem, ili na neki drugi način nebitno je. Poražen je sistem obrazovanja, zapošljavanja, poražena je ideja da je ministar u službi naroda, a ne ekskluzivac koji zapošljava ljude principom ciganskog kralja. Istim onim kojim je na primer Idi Amin dodeljivao dragim ljudima stanove – ko mu se svidi može da dobije, ko mu se ne svidi leti napolje.
Današnji primer zaposlenja Marine Moročanin u državnoj upravi je paradigma srpske negativne selekcije na mikro nivou.
Ova vlast je od državne uprave napravila buvlju pijacu kojom haraju bande džeparoša i seoski đilkoši, instant jebači jeftinog urban-street marketinga, a narod je postao jedan veliki amorfni igrač igara na životnu sreću. Plana i budućnosti, bez.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Koferi s novcem su presudni za zaposlenje u srpskoj policiji. Jezivo.
Godina prođe al’ onakav klip ne može da prođe (hejterska verzija)
Slušaj Žare, mislim, je l’ nije problem da te zovem Žare? Nije? Jeste? Nije? Okej, zvaću te Žare, dakle slušaj prijatelju, ti si gotivan lik, bio si glumac, žene te gađale gaćicama, muškarci gotivili dokle god te ne bi njihove žene gađale gaćicama i sve je bilo kul. I onda se desilo šta se desilo, jebi ga, dešava se i drugima, ti si to malo teže primio, jer nisi čovek iz tog zanata, pa ti je ubistvo eto, malo teže leglo. Kad ti ne bi bio u bedaku, nego realno pogledao ovo naše poluostrvo shvatio bi da je ovde to na ceni. Nisi p.... da ćutiš, ovde se bre ceni da nekog rokneš, što više ljudi makneš to si veći car, ako si odgovoran za desetine, stotine i hiljade leševa, onda si heroj, nacionalni, bez obzira na nacionalnu pripadnost, tako da je malo bedak što toliko dramiš oko toga.
E sad, ne cimam te zbog toga da te nešto teši-m, nego bih da ti dam nekoliko internet advrtajzing saveta kako bi mogao da od te svoje patetike napraviš dobar brend. Pazi, nisi ti loše počeo, skapirao si na šta se rulja na Balkanu loži, ono Amerika, šetnja pored reke, teške misli, ali upakovane u jednostavan izraz. Ovo ono, uglavnom si skapirao taj vizuelni deo, zabrinut si, sjeban, iako si u Americi, život nema smisla i slično, voli to rulja na Balkanu, međutim mnogo si bre opširan kad pričaš. Kapiram ja da je to tvoj fazon, ti bi da to sve nekako bude na nekom intelktualnijem nivou, misliš ako pročitaš nekoliko teških rečenica ljudi će ozbiljnije shvatiti tvoj problem. Oće k.! Oni jedva prate zaplet u turskoj seriji, jer prate tri odjednom, i ti dođeš kao neki izlet u tu životnu dubinu koja je iz nekog razloga na ceni ako želiš da te dožive kao pametnog. Preslušaju šta imaš da kažeš dok traju reklame u seriji, šeruju na Fejs uz konstatciju “ja njega obožavam”, “divan je”, “kako sam se ložila na njega dok je bio mlad” i ti si brale moj džaba pričao o sudnici i slobodi, da si čvrkao đokom po astalu kao Peđa D Boj više bi te ljudi cenilo.
Dakle, moraš da skratiš taj svoj izraz, ugledaj se uspešnije kolege od sebe. Evo na primer Ekrema Jevrića. On je isto crnogorac, isto je u Americi, isto šeta uz reku, govori tešku filozofiju, ali je to spakovao u izraz koji ljudi lakše razumeju. On je u istom vremenskom periodu u kojem si ti pročitao pola knjige poslao jasnu poruku svojim sledbenicima. Dvesta puta. Kakav je život u Americi Ekreme? – “Kuća – pos’o, pos’o – kuća”, a ti, šta si ti poručio bacačicama gaćica? – Jao ja sam ubio, sad mi krivo, al’ ovde mi je manje krivo, odnosno ovde su ljudi, ljudi, pa onda oni imaju obzira za to što sam ja, jebi ga . . ja sam crnogorac, ali sam Beograđanin, ali sa Cetinja, ja bih zapravo da me nema, ali me i.ma na svakom kiosku – boga mu poljubim Žare, sredi se malo. Razumem ja da ti je teško, ali u advrtajzingu nema teško, samo pozitivno, selfmarketing i štanc, odnosno hiperprodukcija. Žare u spotu, Žare na tribini, Žare bloguje, Žare na Tviteru, Žare ima 300.000 fanova na Fejsu, da bi Žare konačno završio u Velikom bratu.
Rijaliti šou, to je cilj svih modernih umetnika. Da ih dva meseca zatvore u neki studio, da žderu, loču, spavaju za džabe, da ih publika u pauzama između turskih serija gleda kao što u zološkom vrtu gleda majmune u kavezu. I onda da se do besvesti glasa sms-om ko je tu stvarno najgotivniji. Ako te usere možeš da da uletiš u ekipu sa takvim rijaliti imenima kao što su Vendi, Ekrem, VB Marko iz Granda, Miki, Đani i ostali.
Dakle, ja bih na tvom mestu prvo otvorio naloge na svim socijalnim mrežama, onda bih tvitovao o tome kako se u kom trenutku osećam povodom svog “dela” kako kažu tu u Americi. Na dvadesetak minuta otprilike, modernim slengom. Na primer “Voleo bih da me nema, jer sam izvršio delo, tipa ubistvo”.
Onda bih snimio pesmu. Isto ovako kao što si snimio recital, samo pesma, neki semplovan ritam, harmonika, možda i gusle i ti pevaš srž stvari ” ‘dina-prođe, dan-nikad, a šta da radim jaaAAAaaa, to niko ne znaaaAAAaaa ‘dina-prođe, dan-nikad, ‘dina-prođe, dan-nikad, ’dina-prođe, dan-nikad”, ima da nabiješ dvajes puta više pregleda na Jutjubu od ove tvoje kuknjave.
I onda ti ne gine poziv za VB, Parove, Farmu, Štalu i ostale hit emisije u Srbiji, a tu leži pravi keš.
E da, još jedan savet, gledaj apeluj na medije da više ne govore kako te je Boris pomilovao, deluje onako gej, ali ne gej, kao gej pornjava, nego ono homo emo gej, ljubić za pedere. Mislim ipak mi govorimo o ozbiljnom “delu” i ozbiljnoj kazni.
by AmitzDulniker
Stvarno mi se ponekad povraća od kojekakvih dr.kadžija :( posebno ako je ovako gejast :aha:
Ima i drugih,nije jedini kolumnista-brisi ovog ako ne pase-brisi temu -kako god ti se svidja:namigusa:
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20Januar%202014/vedrana-rudan-za-intervju.jpgVedrana Rudan: O seksuNe zanima me seks. Ne može mi odvratiti misli od kredita, upale očnog živca, alergije, visokog tlaka, kupnje plave hortenzije od svile, odlaska u Kino Croatia… Volim i telefonski razgovarati sa Majdom. Previše sam iskrena? Danas svakoga tko kaže da je seks precijenjen odmah vode u ludnicu. Zato ljudi o toj temi šute. Ja, eto, ne šutim. Baš sam hrabra ženska.
Šezdesetogodišnji francuski predsjednik Hollande već tjednima jaše sve televizije, portale i pisane medije. Njegov se “slučaj” razvlačio i u Dnevniku Hrvatske teve. Urednica se znakovito smijuljila dok je najavljivala prilog o francuskom jebaču godine. Tko će biti prva dama s kojom će Jebollande krenuti u posjet Americi? Trudna ljubavnica ili nevjenčana žena? Hrvati su na nogama jer nam nacionalna teve nije dala jasan odgovor.
Ovih nas dana uznemiruju i vijesti o seksualnom životu pokojne Jackie i ubijenog Johna. John Kennedy ušao je u povijest kao Rz Brzotrz. Njegova ljubavnica, glumica Angie Dickinson izrekla je nikad zaboravljenu rečenicu, pedeset sekundi seksa sa Johnom ostat će mojih najuzbudljivijih pedeset sekundi u životu.
Pokojna Jackie se, dok joj je muž štrcao u svaku dvonožnu metu, valjala sa pokojnim baletanom Nurejevim koji je paralelno tucao nju, njenog šogora, pokojnoga Roberta Kennedya i njenog muža, pokojnoga Johna. Jackie je otkantala Nurejeva tek kad je bacio oko na njenog sina, pokojnoga Johna Jr.
O Clintonu koga je ***** gotovo došao političke glave baš se sve zna. Plava haljina Monice Lewinski blagoslovljena mrljama sperme zauvijek je ukucala Clintona u američku povijest. Tko još pamti njegovu vanjsku ili unutarnju politiku?
Napoleon. Koje je sve zemlje osvojio a koje izgubio? Znamo samo da je jednoj od svojih jozefina sa ratišta poručio: “Stižem. Ne peri se!”
Zašto nam prodaju tezu da su najvažnije stranice ljudske povijesti ispisane spermom? Tko to nama manipulira?
Jedino seks sve nas diže iz mrtvih? Tu laž nad lažima najbolje koriste autori reklama. Imate problema sa prostatom? Progutaj tabletu prostač, stajat će ti kao mač. Ako vam beba bude jela Bibolino svršit ćete fino jer će zaspat mali Vitolino.
Poznato je i tko su najbolji ***to su muškarci stari između šezdeset i devedeset i sedam godina koji imaju lovu, nekretnine, pokretnine a još su ministri, mafijaši, predsjednici vlada, država i Evropske unije. Kamo vodi moje nabrajanje općepoznatih istina? Vi već znate da čovjek može i bez hrane i bez vode i bez interneta. Bez seksa ne može
Previše sam iskrena? Danas svakoga tko kaže da je seks precijenjen odmah vode u ludnicu. Zato ljudi o toj temi šute. Ja, eto, ne šutim. Baš sam hrabra ženska. Napisala sam što mislim o seksu iako riskiram da mi neki od mojih mnogobrojnih čitatelja poruče kako pišem ovako jer mi fali ..
hrabra kolumna,nema šta
Vedrana Rudan o Nives
Nikad nisam upoznala gospođu Nives Celzijus. Žao mi je zbog toga. Prema toj gospođi gajim iskreno poštovanje. Mlada, hrabra, vrijedna, uspješna, pametna… I još uvijek je u Hrvatskoj nisu kamenovali. Osim verbalno. To zato jer je Hrvatska uljuđena, civilizirana, europska zemlja. Da nije, Nives Celzijus bi sigurno obrijali glavu, iskopali rupu u zemlji, uvalili ju u nju do vrata, a onda gledali kako joj galebovi na smetlištu kopaju oči a divlji psi grizu lubanju.
Pretjerujem? Ne. Mržnja koja u Hrvatskoj vlada prema ženama potpuno je oslijepila sve takozvane zdravomisleće ljude. Da bijesna mržnja prema ženama ne hara Hrvatskom o Nives Celzijus i njezinoj knjizi “Gola istina” ne bi se govorilo već godinama. Što je vještica učinila znamo. Napisala je knjigu koja se prodala u preko sto tisuća komada. Dovoljno da se gospođu proglasi šupljoglavom, nepismenom glupačom.
Takva spodoba ne da nije zaslužila Kiklopa, za one koji ne znaju, “ugledna” književna nagrada koja se uručuje “uglednim piscima” na pulskom Sajmu knjiga, nego joj se treba nadahnuto narugati. Zato joj se doma, umjesto Kiklopa, šalje Marinkovićevog “Kiklopa”, neka se ženska obrazuje.
Da li je ova sramotna priča priča o Nives Celzijus? Nikako. Ovo je priča o stanju u hrvatskoj kulturi, ministrima i ministricama kojima ne pada na pamet objasniti pučanstvu zašto je nakon ove neviđene afere gospođa Magdalena Vodopija ostala šefica pulskog Sajma knjiga.
Zato jer je “pametna”? Zato jer joj je Sajam knjiga ostavio ćaća? Zato jer nema mjere devedeset, šezdeset, devedeset? Zločesta sam? Ja? Jaaaaaaa? Ne ona koja Nives Celzijus otima nagradu iako ju je dobila u skladu sa kriterijima koje je utvrdila sama gospođa Vodopija? Pulska kompanija nevinu ženu vrijeđa preko medija, odlazi na sud, ne poštuje se pravomoćna sudska odluka nego se popušta tek pod prijetnjom ovrhe. Mi koji plaćamo porez platili smo sudske troškove koje nam je oko vrata objesila zločesta, drska i nezamjenjiva gospođa Vodopija.
Drago mi je što gospođa Nives Celzijus u svom ratu za pravo na dostojanstvo nije ostala sama i što je ipak na kraju pobijedila. Uručen joj je Kiklop na koga nije računala ali ga je zaslužila. Drago mi je što je jučer Nives Celzijus pružena prilika da u “Nedjeljom u dva”, najuglednijoj emisiji Hrvatske televizije, pokaže da ljepota i pamet ipak mogu skupa iako je to u Hrvatskoj nešto što se ni jednoj ženi nikad ne oprašta.
Nežnicah
21-01-2014, 19:43
Natčovek Alek
Ne samo bravu na vratima kabineta i srca alamanima iz Agencije za kontrolu letenja, Vučić je, kažu, u nastupu pravdoljubivog besa i jednom rukom podigao konferencijski sto od dve tone i zafrljačio ga o zid, pa prekornim pogledom srušio i ostatak zida, zatim prešao u salu za sednice, potrpao ministre pod mišku, održao sednicu Vlade radeći zgibove sa sve ovima pod miškom, istrčao iz zgrade, u besu šutnuo zid pomerivši zgradu za tri i po metra, istrgao tramvajske šine iz asfalta, savio ih uz izvinjenje putnicima u tramvaju kojeg je na leđima preneo do sledeće stanice, skočio u Savu koja je od tog trenutka prestala da se uliva u Dunav i naposletku burmom obasjao dotad sumoran i oblačan dan (ko je pomenuo burmu, kakva burma, ne znam ja ništa o tome)?!
Sve to zbog 13. plate koju su zaista nezajažljivi kontrolori neba tražili, iako zarađuju kao da im je samo nebo od dedova ostalo u amanet!
Principijelno, PPV bi isto učinio i da su neki ubogi radnici tražili šestu platu, mada statistika govori da takvih gotovo i nema u Srbiji.
Jednostavno, ni po babu ni po stričevima, već po Nebojši Stefanovići, predsedniku Skupštine i udruženja nosilaca tetovaža sa likom i citatima velikog vođe!
On je tu da žarom deteta koje samo što je odgledalo film Brus Lija interpretira događaje, izbegavajući da preuvilačava stvari, jer dovoljno mitskog imaju same po sebi, s obzirom da je reč o čoveku...
- Vi ne znate kolike on muke ima čak i da iseče nokte, grickalice pucaju o njih, bre! Kakav je tek pakao kad treba da se ošiša- nema tih makaze koje ne otupe posle dva pramena, a u svakom pramenu po deset kilograma najjače, najsjajnije i najvoluminiziranije kose- omakne se, tako, Stefanoviću po koji detalj iz privatnog života lidera, idola, mesije i mladoženje koji svedoče u prilog tvrdnji da je brava još i dobro prošla, odnosno, ove secikese iz gorepomenute agencije.
Zamislite tek šta će biti ako se za dva dana ne preda Darko Šarić, već sačeka treći, da ga uhapse kako je i obećano, do kraja godine?!
Pa, neće samo postradati brave, već će Vučić u besu i nadljudskoj snazi ščepati obećanje, podići ga iznad glava i zafrljačiti čak negde do marta- aprila, ako ne i dalje!
Ne daj bože da mu na vrata kabineta zakucaju i ostala obećanja data za ovu godinu, prognoze i predviđanja- kancelarije u Nemanjinoj 11 ličiće na salune, a odgovorni na Ekrema Jevrića posle tri piva...
Ko ne veruje nek pita predsednika Skupštine: „Iz objektivnih razloga bili smo sprečeni da uradimi ponešto od obećanog- ko je mogao da računa na odbeglog lava kojeg je Alek morao golim rukama da savlada i kometu koju je dočekao na grudi i šamarom je dezintegrisao na čestice sitnije od atoma, takozvane alekome?..
Mihailo Medenica
Bisernica
21-01-2014, 19:52
GDE SMO ONO STALI? Rođenje Izborovo
Legenda kaže sledeće, a pripovedač će je samo prepričati...
Ne baš ni toliko davno, iđahu tri mudra čoveka - na leđima svojih najgrbavijih kamila - ekonomskom, kulturnom i društvenom pustinjom, što nekada bejaše plodna zemlja. Tu su zemlju neki lakomisleni ljudi rasparčali, a potom su je neki drugi lakoprsti ljudi opustošili i opljačkali. I videše tri kralja kako jedna zvezda na nebu gasne i pada prema jednoj tački na obzorju. Tri mudraca bila su na jednom važnom putovanju, ali je to jedna druga priča koja sa ovom konkretnom zvezdom na nebu nema ama baš nikakve veze.
„Gle! Pogledajte, mudra braćo, zvezda padalica!“ - reče jedan od tri mudraca svojim od klackanja na kamilama umornim kolegama.
„Vidimo, vidimo... Šta je, aman, to ovih dana tako navalilo, pa zvezde padaju toliko?“ - zabrinuto će se naglas zapitati drugi mudrac.
„Tranzicija. Pojava koja se stalno dešava na nebu. Jedne zvezde smenjuju druge“ - mudro će prozboriti treći.
„Tranzicija, dabome“ - saglasiće se prvi mudrac i odmah se potom zamisliti - „Ja ne videh, koje je boje bila zvezda? Crvene?“
„Ne, mislim da je bila žuta. Samo ne znam da li je došla iz onog sazvežđa gde ima dvanaest žutih zvezda u krug poređanih?“ - ponovo se glasno zapita drugi mudrac.
„Nije. Tih dvanaest se vide kad je nebo plavo. A nebo je već duže vreme crno, kao što vidite. I nije bila crvene boje, te su odavno prestale da padaju“ - još jednom će dati svoj precizni odgovor treći mudrac.
„Hm. Žuta zvezda padalica. Retkost“ - konstatovaše na rečima uvek najbrži mudrac.
„Da nije neki loš znak? - zabrinu se uvek zabrinuti mudrac.
„Nije nikakav ni loš ni dobar znak. U ovom delu sveta konstelacija se menja na svakih 13 godina, a tada ili u toku narednih godinu dana padne i poneka zvezda. Sad je trinaesta završila, a počela četrnaesta, taman na vreme“ - odgovoriće uvek najpametniji mudrac.
„Ajde da vidimo gde je to pala!“
„Da ne skrenemo sa puta, znate gde smo pošli?“
„Nećemo, to nam je usput.“
I tako se tri mudraca zaputiše ka mestu na obzorju gde je pala žuta zvezda padalica. Na tom putu sretaše se sa mnogim čudesima, koji ukazivahu da će ih na mestu zvezdinoga pada sačekati nešto uzvišeno i onostrano: naiđoše na ljude koji po sredini vare cev koja se ne nastavlja ni na jednu stranu. Naiđoše na zatvore koji se velikom brzinom pune i još brže prazne, povremeno čak i sa istim ljudima koji brzo ulaze i još brže izlaze. Naiđoše na čoveka koji veoma radosno deli odlikovanja ljudima koji se čude, a i ne raduju, što ih dobijaju. Naiđoše na praznu kasu iz koje se deli novac za plate i penzije, bankare koji dele kredite koji se ne vraćaju, poštare koji nose račune koji se ne plaćaju. Naiđoše na mesto između dve zemlje koje to čas jesu čas nisu, gde je čas administrativni prelaz čas granica, a sa jedne strane na drugu čas prelazi čas ne prelazi čovek obučen čas kao domar čas kao Betmen.
Svakakva čudesa su još na svom putu videla tri mudraca. Bolnice bez lekova, gradove bez vode, vojsku bez oružja, vozače bez koncentracije, njive bez seljaka, škole bez dece, navijače bez obraza, ministre bez tri čiste a sa tri nule, popove bez skromnosti, diplome bez znanja i ispita, poznate bez razloga, zgrade bez dozvole, biznismene bez para, analitičare bez analize, teoretičare bez teorije. I sva su ih ta čudesa vodila do jedne štale u kojoj je bila nekorišćena glasačka kutija, obasjana ugaslom svetlošću žute zvezde padalice. Oko nje se bio sakupio razni svet, ali ne ceo, nego pola njega, spreman da takav radosno pozdravi Izbor koji će se u kutiji roditi.
Zadivljeni ovom slikom, tri mudraca spremiše govore i poklone. U govorima misliše da upozore na brojna iskušenja kojima će Izbor morati odoleti tokom svog života. Spremiše se da upute na zagonetne reči Predskazanja, kako na one reči koje donose nadu povodom novoga Izbora, tako i na one koje ostavljaju mogućnost velikoj strepnji, a bez ulaženja u to da li je nada dublja od strepnje ili obratno. Misliše mudraci da ukažu svetu na ranije Izbore, te kako se stvar s njima po pravilu završavala. Spremiše se mudraci i poklone da podele: Donacije i Investicije, uz izvesnu mogućnost da ih pojedu Korupcije i Monopolizacije; Reforme i Modernizacije, uz još izvesniju mogućnost da ih upropaste Mahinacije i Malverzacije. I sve su to bili spremni da učine mudraci, no ih je sprečavalo to što se još nije znalo da li će i kada nastupiti rođenje Izborovo. Stvar je otežalo i to što se pojavila nemačka babica, koja reče da od tog posla izgleda nema ništa. Pa su se tri mudraca ponovo popela na kamile i pošla svojim putem.
„Zanimljivo mesto beše ovo gde smo bili. Šteta što smo u žurbi, pa ne videsmo Događaj“ - reče prvi mudrac sa visine svoje kamile.
„Mogli smo da sačekamo. Brinem se da li ćemo ikad ponovo imati prilike da vidimo rođenje Izborovo“ - zabrinu se drugi.
„Ne sekirajte se. U ovoj štali to se dešava svako malo. Biće to opet, brzo“ - reče mudro treći i podbode kamilu da bržim kasom krene u pustinju.
A na crnom nebu sijale su neke nove zvezde, svojim punim noćnim sjajem.
Voja Žanetić
Istina jest da je u mojoj pokojnoj domovini pio Kraljević Marko ali je i Šarcu vode davao. U mojoj umlaćenoj zemlji mi doduše nismo učili da je čovjek nastao kresanjem Adama i Eve ali smo učili da treba ljubiti bližnjega svoga. Ne ga klati, ne ga protjerati, ne ga mrziti do sudnjega dana. U pokojnoj zemlji, samo je u mom srcu živa, nikad mi nije palo na pamet da ću jednom živjeti u ovome u čemu živim danas. Živim u karikaturi od države a moji mi gospodari svakoga dana poručuju, tko ne krade državu osiromašuje obitelj. VRATITE MI JUGOSLAVIJU!
Sjećate li se? Pamtite li Jugoslaviju? Nije bilo droge. Nije bilo dvadesetosatnog radnog vremena. Trudnicama se nisu uručivali otkazi. Kriminalci su smjeli krasti i ubijati samo izvan Jugoslavije. Doduše, za vrijeme Jugoslavije u Rijeci je živio čovjek koji bi znao na cesti glasno zatuliti: “Druže Tito Josip Broz, Ive ti je gol i bos.” Isti bi ga čas strpali u bajbokanu. Ne, ne, nikako ne, Jugoslavija nije bila demokratska zemlja. U njoj nisi smio pjevati onu Velebitu a spominjati Titovo ime uzalud bio je zločin nad zločinima. Ipak, vratite mi Jugoslaviju.
Za vrijeme Tita američki predsjednici nisu smjeli u jugoslavenske luke slati svoje ratne brodove, neka ih jugoslavenski robovi peru. U Jugoslaviji nije bilo robova. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije tražio da jugoslavenski građani ginu u njegovim ratovima. Za vrijeme Tita mi smo protestirali protiv američkog rata u Vijetnamu i palili američke zastave. Nismo šutjeli onako kako danas šutimo kad utorkom Obama bespilotnim letjelicama ubija djecu u Pakistanu. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije bio jugoslavenski predsjednik. Vratite mi Jugoslaviju
Izvor: http://protest.ba/v2/vratite-mi-jugoslaviju/
Facebook ili “Želje slušalaca”, u čemu je razlika?Autor: Amela Keserovic
rošle subote sam privremeno deaktivirala svoj Facabook profil. Ništa komplicirano. Dva klika i još treći da izabereš polje u kojem navedeš jedan od razloga zbog kojeg odlaziš iz virtualnog svijeta. Facebook, između ostalog, pita; osjećate li se sigurno na ovoj mreži, znate li je koristiti, i da li možda imate neki drugi profil…? Nijedno od navedenog. Došlo mi tako. Tri klika i to je to!
Najtačniji odgovor zapravo je; učinila sam to da testiram sebe. Želim znati koliko sam ovisna o ovoj vrste komunikacije i „suživota” s onima koje dobro znam, kao i onima koje površno znam, i čak s onima koje nikada u životu nisam vidjela.
Dok sam bila dijete, sjećam se, svako ko je koristio radio da nedjeljom uz pjesmu pozdravi prijatelje (emisija se zvala “Želje slušalaca”), da se pohvali kako je dobio snahu u kuću, i da je sina poslao u vojsku…, bio je papak. I ne bezveze papak, već papak par ekselans.
Ima jedan vic koji se prepričava u vezi s ovom temom; majka se jednog dana požalila sinu; sine, ja kako god skratim ovaj tekst za nedjeljnu želju, uvijek mi ostane neko koga nisam pozdravila. Šta da radim?
- Ništa mama. Stvar je jednostavna. Napiši samo jednu rečenicu, da pozdravljaš cijeli svijet i tako nikoga nećeš izostaviti.
Nije li i Facebook postao upravo to. Nekadašnja radijska emisija – “Želje slušalaca”, u kojem se seljački hvalimo da smo, naprimjer, bili u nekoj televizijskoj emisiji, pa kada naša samodopadljivost nije nahranjena do zadovoljavajuće granice, onda idemo dalje, i u tom svom besmislenom freak showu sebe objavljujemo i na screenshotu!!?
- Vidi me, vidi me, vidi me…, pobogu vidiiiiiiii meeeeee…”. Vrišti mala glava na slici iz sveg glasa. Za svaki slučaj, neka se zna, ako je neko propustio gledati TV. I tako do nekog narednog, veoma važnog i “previše relevantnog” gostovanja.
Izrazim želju nekidan da kupim knjigu, ne mogu doći do naslova. Domaća je radinost. Ni danas ne kontam autora šta radi po Facebooku, je li reklamira sadržaj knjige ili sebe. Trudim se, ali od 150 njegovih slika u prirodnoj veličini, ne polazi mi za rukom. Čas je ovdje, čas ondje, čas na Marsu, pa na Mjesecu, a onda u Kini, pa za jednim stolom, pa za drugim, pa naopako, pa naglavacke…, smijulji se, ne zna ni on više, te je sa Suljom, Mujom, Ivom, Mirom…i, da je Kennedy živ, i s njim bi garant za stolom sjedio.
Vjerujem i dalje da čovjek koji vodi ispunjen život nema potrebu (a mislim da to i ne radi), javnost obavještavati o najsitnijim i najintimnijim detaljima iz svog života. O svakom novom porculanskom servisu koji je kupio, o svakoj vježbi koju je na spravi ili bez sprave napravio, o svakoj džumi na kojoj je bio…, suri koju je na uho nekome proučio, o svakom padanju u nesvijest i slomu živaca, jer mu je vjetar na Biambarama nekidan puhnuo na lijevu, a ne na desnu stranu…
Pitam svoje kolegice s posla šta smatraju najvećim neukusom na tuđim FB statusima. Evo šta kažu:
- Smiješno mi je kada neko objavljuje fotografije svih svojih dnevnih obroka, a neko u istom trenutku i ne tako daleko od njega nema ni za kljukušu.
- Zabavljaju me žene koje se još nisu jedino slikale na bojleru.
- Ne odobravam nijedan oblik omalovažavanja tuđeg rada, radnog mjesta, postignuća, bilo čega
- Mislim da je među našom omladinom, sudeći prema onome koliko poštuju Andrića i Selimovića, količina pročitane literature obrnuto proporcionalna objavljenim statusima …
- Ja ću samo reći ovo: Ako je nekome dobro u životu, nema on kada visiti 24 sata na FB. Daj da uživam, pusti mi se slika i statusa.
Bilo ih je još. Ali, ovo je mjera. E, upravo je mjera nešto što mi se čini da poodavno ne razumijemo najbolje. Uredu je ponekad pretjerati i u objavi 150 statusa dnevno, ponekad se i ogoljeti, servirati album od milion slika, ali ugraditi kompletan svoj privatni i poslovni život u jednu običnu mrežu, socijalnu mrežu, pomalo je zabrinjavajuće. Ne mogu reci da je ovo oglupljelost bosanska kad je ima gdje god se okreneš. Možda se samo mi ovako mali i u ograničenim količinama i brojkama, u odnosu na one velike, lakše i brže uočavamo.
Prevelika samodopadnost svakako nije neka vrlina. Ne odlikuje velike. A, šta je vama Facebook? Mene asocira na bezveznu oker boju.
Mojih 15 novogodišnjih odlukaAutor: Lejla Lojo
Negdje dva dana prije ulaska u Novu godinu, koja, srećom, u sebi neće nositi nesretan broj 13 i s ono malo nade u bolji život, koja ti je ostala nakon preživljavanja iste te godine, zapadne te prilično nezahvalna dužnost da čitateljima pišeš o tome kako će u ovih narednih 365 dana sve biti sjajnije, bajnije, vedrije, optimističnije… Hoće li?
Ne znam… voljela bih misliti da hoće. I, jesam te noći s 31. na prvi u Novu godinu zaista ušla nasmijana, kao i u svaku dosad, iako sam znala da će sva ta euforija trajati do narednog jutra.
poučena onim što nisam naučila i shvatila ove godine, niti svih prethodnih, odlučih spisak “instalirati” odmah pored kreveta, tako da će to biti prvo što ću vidjeti čim ustanem. Čisto da ne zaboravim…:)
1. Konačno otići zubaru… U Novoj godini treba se još više smijati, kako na tuđi, tako i na vlastiti račun i zato osmijeh mora biti savršen.
2. Prestati se družiti s ljudima koji te smaraju ili komunikaciju svesti na najmanju moguću mjeru. Danas je slušanje tuđih problema (ukoliko nemate mogućnost isključenja), luksuz koji bi se trebao platiti. Jer, problema nikad više, a strpljenja za slušanje istih, nikad manje. Dosta vam je vlastitih.
3. Jednako tako ignorirati hvalisavce, kako one virtualne (na društvenim mrežama), tako i one koje svakodnevno susrećete. Ne zbog toga što vas njihovo hvaljenje nervira, nego zato što ste sigurni da većina toga nije istina. Ako nešto vrijediš, hvalit će te drugi. Između ostalog, baš niko ne voli hvalospjeve.
4. U skladu s prethodnom tačkom, manje vjerovati u savršene brakove, jer ne postoje. Ili postoje u veoma malim procentima, te ne očekivati previše. U prilog ovoj tezi ide i nedavna vijest objavljena u Dnevnom avazu da se broj razvoda tokom 2013. u odnosu na 2012. povećao za 9,45 posto. Odluka: Brak prolongirati do daljnjeg.:)
5. Ne zavidjeti ljudima koji su u braku.
6. Konačno shvatiti da “žene lažu”! Pogotovo kada vam prepričavaju pojedine “savršene” epizode iz svojih života kao, naprimjer, kako su isprošene ili kako je njihov dom baš uvijek sređen, ručak im uvijek ispadne najukusniji, a i djeca su im najbolji učenici u razredu… Ako je zaista tako, imaju neki teži poremećaj. Pola baciti u vodu. Ne zavidjeti ženama koje lažu. http://www.azramag.ba/wp-includes/images/smilies/icon_smile.gif
7. Prestati, ali zaista prestati vjerovati u romantične filmove! Nekidan mi je jedna starija, obrazovana i životnim iskustvom bogata gospođa rekla: “Ako čekaš princa na bijelom konju, obično dođe samo konj”.
8. Više ići na planinu i boraviti na zraku, kako bi konačno eritrociti došli na željeni nivo.
9. Zbog poslovnih obaveza, ne zaboraviti jesti.
10. Biti DVOSTRUKO bolja TETKA, sestra, kćerka, rodica, prijateljica…
11. Skinuti se s Facebooka i odmoriti od virtualnog svijeta barem jedan mjesec.
12. Ne ići u Albaniju na ljetovanje, osim u hotel s pet zvjezdica.:)
13. Pokušati više usrećiti ljude do kojih vam je stalo, ako ni zbog čega drugog, onda iz sebičnih razloga. I vi ćete se osjećati bolje kad nekome izmamite osmijeh na lice.
14. Manje analizirati propale veze i one koji su ih takvim učinili.
15. Više čitati! Pri tome ne mislim na čitanje 100 naslova i podnaslova dnevno, nego na najmanje dvije knjige mjesečno…
Sretna nam Nova godina!
Nastavnica i psiholog
Jelisaveta Rogošić
Doprinos Jelene Karleuše psihološkom obrazovanju mladihKada uđete u učionicu i pokušate da naučite učenike osnovnim konceptima psihologije, nekada vam to pođe za rukom. Neki učenici razumeju više, neki manje, neki više uče i trude se, ali ima i onih koji ne uče, ne znaju, ne trude se i nemaju nameru da to promene. I onda dođe trenutak kada vas jedan nezainteresovani učenik koji ne želi da zapamti ni najjednostavniju definiciju, a kamoli neki kompleksni stručni pojam, potpuno uključen u čas, pita: „Profesorka, a šta je to insomnija“? I kada pokušate da saznate gde je čuo za taj pojam, sa širokim osmehom odobravanja izgovori ime estradne umetnice koja je valjda otpevala istoimenu pesmu.
Radoznalost učenika je dobar znak, podstiče nastavnike da vole svoj posao. Podstiče razvijanje inteligencije i mišljenja, proširuje vokabular, znanja i kompetencije.
Ali postoji trenutak kada je teško prihvatiti da je interesovanje za neko psihološko stanje pobudila neka estradna umetnica, a ne nastavnik koji se trudi i predaje.
I kada se to ponavlja iz generacije u generaciju...
Međutim svi smo mi ljudi i uzdižemo se iznad toga. Bitno je uspostaviti usku saradnju, zarad dobrobiti omladine. Mislim da je prerano razmišljati o sindikatu prosvetno-estradnih radnika, ali nikad se ne zna.
Prvo bih se, zbog uzdizanja iznad toga, izvinila Ceci što nije pomenuta u naslovu, pošto pojam monotonijaučenici takođe poznaju iz njene popularne pesme. Ne znaju šta znači, ne znaju na šta se odnosi, ali naučili su reč. Poznaju kako zvuči.
I zbog toga što je bitnija zvučnost, monotonija je ispala iz naslova. Insomnija zvuči zvučnije. Kada se sve sabere i oduzme, posao nastavnika ipak nije uzaludan, ponekada može da podari smisao zvučno poznatim rečima. Zato je kooperativnost od izuzetnog značaja.
Recimo da je umesto stiha: „Oženjen sam, kao momak živim“ u pesmi Saše ili Dejana Matića, pomenut koncept „kriza srednjih godina”, možda bi se neko dete i zapitalo šta je to tačno.
Naravno ne može da stane u pesmu baš sama definicija ili bliže određenje kao npr. maladaptivni bihejvioralni obrazac na biološki proces starenja ili sl. Ali ovako jednostavna formulacija nikoga ne navodi da se pita. Nekako je jasno na banalan način.
Nasuprot tome, svaka nejasnoća izaziva kognitivni nesklad i otvara radoznalost. Kada bi tekstovi bili malo manje transparentni potpomogli bi obrazovanje u većem stepenu.
Učenici svakodnevno nailaze na pesme poznatih estradnih umetnika, a kada vole neku vrstu muzike ona ostavlja i jedan specifičan estetski doživljaj i emocionalni ton. I ako je ne vole, ona takođe ostavlja određeni estetski doživljaj i emocionalni ton.
S pozitivnim ili negativnim emocionalnim tonom lakše mogu da zapamte koncepte koje treba da nauče, samo da počnu da se pojavljuju u tekstovima novih i starih zvezda zaslepljujući sjajne folk scene.
Stihoklepci će se sigurno snaći, čak i kada pišu tekstove prema ličnosti i energiji estradnog umetnika, tu može da se nađe veliki broj psiholoških kategorija, specifičnih bihejvioralnih šema i adikcija.
Čak i reči inteligencija, mišljenje i vrednosti mogu da se pojave u izvesnom kontekstu.
Kada se nešto prodaje u ime emocija i seksa, to nešto može da bude pobuđujuće za um, a ne zatupljujuće. Npr. „Ostavio si me, ne smem da te sretnem, zbog tebe sam agorafobična...“, bio bi sasvim legitiman i svrsishodan tekst. Sa malo efekata, dobrog vibrata i specifične boje glasa, postao bi pravi hit.
Nadam se da će svi ljudi dobre volje učestvovati u podsticajnom poduhvatu oplemenjivanja popularne folk scene komplikovanim rečima i u krajnjem ishodu podupreti nove obrazovne trendove. Kasnije se u drugoj fazi implementacije može očekivati da učenici sami saznaju šta neki koncept znači i pokrenu čitave rasprave na redovnim časovima. Od pozitivnih ishoda i novih horizonata saradnje... do pobede... u ime naroda!
Slavenka Drakulić: Ženska priča: stezanje, rezanje, izgladnjivanjeNi ženska moda nije više što je još jučer bila. Promjene nisu još dramatične, ali postaju vidljive. Naime, kad im se nešto ne dopadne, danas žene reagiraju putem društvenih mreža.
Ponekad i u tolikoj mjeri da se nekakav CEO – obično muškarac – osjeća prozvanim ispričati se. Upravo to se nedavno dogodilo s najnovijim katalogom i reklamom H&M-a, u kojem se pojavljuju fotografije za novu size plus seriju odjeće.
Manekenka koja nosi odjeću konfekcijskih brojeva 44 i više, izgleda u njoj sve samo ne 'plus'. Izgleda, naime, posve normalno, kao da nosi srednju veličinu.
U čemu je problem? U tome da nam se poručuje kako je 44 normalna veličina? Kad bi barem bilo tako… Naravno da najviše žena nosi upravo 'srednju' veličinu i da im se ne sviđa kad se to zove 'size-plus'. No nije stvar samo u imenu, nego u propagandi.
Nameće nam se mršavost predstavljajući normalnu veličinu kao 'size plus!' – zaključile su ljutite žene. Na scenu je izašao i CEO dotične kuće, nešto muljajući o tome kako su veličine stvar tumačenja.
Sjećam se kad je 1993. tu istu modnu kuću potresla jedna druga afera. Pred Božić su započeli kampanju donjeg rublja koje je reklamirala Anna Nicole Smith. Ogromni panoi s njenom fotografijom u crnom vešu, postavljeni uz rubove cesta i autoputova i na autobusnim stanicama u samim gradovima umalo su urodili prometnim kolapsom. Bilo je slučajeva da su se dečki, vozeći auto, malo previše zagledali u zavodljive obline plavokose ljepotice (sigurno je nosila barem broj 44) i skliznuli u jarak pored ceste. No sudeći prema fotografijama u najnovijoj kampanji, obline Anne Nicole Smith ne bi stale u današnji size-plus! Jer, čini se, size-plus se stisnuo poput vunene haljine, zabunom oprane u perilici na programu za bijelo rublje…
Ne mora svaka modna kuća proizvoditi i veličine iznad 42, ali morala bi paziti kako definira normalne, a kako veličine plus. Ionako normalne žene imaju dosta problema s nalaženjem odgovarajuće odjeće, jer je većina modela namijenjena anoreksičnim tinejdžericama. One pak – što je najčudnije – sigurno imaju manje novca od svojih starijih sestara, mama, tetka, susjeda…
U posljednjih dvadesetak godina dominirajući trend mršavosti u modnoj i reklamnoj industriji istopio je i ono malo preostalih oblina s modnih pista.
O tome svjedoče alarmantne brojke o bulimiji i anoreksiji, odnosno poremećajima u ishrani: računa se da jedan do dva posto žena u dobi između 15 i 40 godina boluje od bulimije.
Zanimljiv je odnos između oboljelih žena i muškaraca, koji iznosi 9:1.
Treba reći da su stručnjaci ustanovili i kako većina ljudi koja na ovaj drastičan način želi smršavjeti ima zapravo normalnu težinu!
Pitanje samopouzdanja
I ne samo to, žrtve ovih opakih bolesti sve su mlađe i mlađe. Djevojčice daleko prije puberteta postaju svjesne društvenih normi koje trebaju zadovoljiti da bi ih se smatralo lijepima, tako da oko 12 posto njih do dvadesete godine iskusi neku vrstu poremećaja u ishrani. Naravno da je zabrinjavajuće kako njihovo samopouzdanje i zadovoljstvo ovise o količini sala, odnosno veličini odjeće u koju stanu. Ali to je i opasno. O toj opasnosti se puno piše, ali kampanjski, kao da je potrebno da neka sirotica podlegne izgladnjivanju kako bi se publika osvijestila, a industrija mode malo prikočila. Recimo, kao nakon 2005., i smrti od anoreksije Ane Caroline Reston, brazilske manekenke koja je na 1,74 m visine težila 40 kila. I nije bila jedina… Nakon toga je Italija zabranila tzv. veličinu nula i s modnih pista uklonila djevojke kojima tjelesni indeks iznosi manje od 18 i koje su – što je također važno – mlađe od 16 godina. Traži se da se pistom prošeću i modeli koji nose veličine 42 i 44. Isto je napravila i Španjolska, i još pritom zabranila proizvodnju ženske odjeće manje od broja 36, jer veličine ispod toga su zapravo dječje? Nije li se ozbiljno apeliralo na modne kuće da ne uzimaju za manekenke žive kosture? Očito, sve to nije dovoljno i nastavlja se tužna ženska priča stezanja, izgladnjivanja, rezanja, e ne bi li se zadovoljili trenutačni kriteriji ljepote.
Istina, diskriminacije prema izgledu uvijek će postojati. Ali možda će pobuna žena uroditi nekim promjenama? Masovna reakcija na sporni oglas pokazuje, naime, nešto drugo: žene nisu samo pasivne potrošačice svega što im se nudi. Nisu, dakle, samo bespomoćne žrtve. Žene smatraju da za svoj novac imaju pravo tražiti ne samo odgovarajuće proizvode, nego i odgovarajuću reklamu. Modna industrija koja nameće kriterije morala bi imati poštovanja prema potrebama i zahtjevima svojih potrošačica, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog jedinog principa do kojeg joj je stalo - zbog veće zarade. Ako CEO-i ne shvaćaju da se moraju pristojno ponašati prema onima od kojih žive, onda zaslužuju ne samo kritiku, nego i bojkot. Pored problema koje imaju s neplaćanjem ionako jeftine radne snage, bojkot kupaca im najmanje treba. Društvene mreže, pomoću kojih se danas organiziraju politički prevrati, to sigurno mogu postići. Treba samo imati na umu to da su modne kuće tu zbog nas – ma koju veličinu da nosimo!
Miljenko Jergović: Riječi izmišljaju djeca i pjesnici, a ne lingvistihttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/11%20Novi%20folder/miljenko-jergovic3.jpg
Evo člančića zbog kakvih novine i postoje: Lana Bunjevac piše u Jutarnjem da je žiri sastavljen od jezičnih stručnjaka, novinara i jednoga književnika (nama poznatog Ingoa Schulzea), izabrao najodvratniju riječ godine u njemačkome jeziku.
Tako oni svake godine, biraju najmrskiju riječ, a kako je njemački jezik vrlo živahne tvorbe riječi, i svake godine u njemu se iskuje mnoštvo složenica, ružne se riječi, obično, pronalaze među složenicama, koje se u hrvatski mogu prevesti samo kao fraze.
Najružnija njemačka riječ za 2013. je “socijalni turizam”. Njezino primarno značenje u Dudenu, piše Bunjevac, tiče se pružanja mogućnosti sirotinji da odlazi na godišnji odmor.
Sekundarno značenje, koje i jest odvratno, glasi: “ukupnost promjena položaja koje osobe poduzimaju da bi došle do uživanja određenih socijalnih naknada.
..
Vole li Nijemci njemački jezik, ako mu svake godine biraju one najodvratnije i najružnije riječi? Je li to, možda, izraz njemačke samomržnje, je li to njihov autošovinizam, posipanje pepelom kao izraz nacionalnog identiteta?
Ili, možda, svoj jezik vole Hrvati, kada po njemu vršljaju poput policijskih uhoda, traže mu tuđice, tri**** posuđenice, jasenovče u jeziku srpske riječi, pretvaraju ih u dim i pepeo, a izmišljaju nove, ljepše i hrvatskije?
Ili oni, možda, u hrvatskome jeziku vole samo svoju mržnju?
Nisu Nijemci ništa bolji ljudi od Hrvata, ali osjećaju potrebu da se, iz higijenskih razloga, makar i ceremonijalno, oslobađaju mržnje, i da čuvaju svoj jezik od vlastitog zla. Nijemci, vjerujem, njemački jezik vole taman onoliko koliko ga štite od sebe, a ne od drugih. Ima li u njemačkome tuđica, posuđenica, stranih riječi?
stoga dana kad i važan člančić Lane Bunjevac, ili možda sutradan, u našim je novinama objavljen ovakav naslov: “Zagrepčanin u Sibiru nožem ubio Nišanina”.
Pročitavši to, shvatio sam da se dogodilo nešto strašno, ali mi u prvi mah, doista, nije bilo jasno koga je to ubio Zagrepčanin. Sibirskog tigra? Pripadnika nomadskog plemena? Ili, gluho bilo, nositeljica inicijala pod tekstićem ne zna kako se zovu žitelji Niša? Ne zna ona, ne zna lektor, a ne zna, bogme, ni urednik kojemu je ovakav naslov legao k’o šamar budali
Neešto drugo je mene užasnulo: živa pretpostavka da su neki hrvatski jezikoslovci odlučili da će se stanovnik Niša od sada na hrvatskom zvati – Nišanin!
Ova riječ, doista, nosi njihov rukopis. Da ne bismo koristili taj balkanski, otomanski, vulgarni i antihrvatski sufiks, koji nalazimo u srpsko-bosanskim riječima meraklija, Nišlija ili kamiondžija, od sada ćemo Nišliju proglasiti Nišaninom.
Ali zar takve nisu i sve one riječi što ih izmišljahu hrvatski jezikoslovci, od očvrsja do kopnice, i od vrtoleta do zrakomlata? Eto, kad darovit govornik intervenira u jezik rađa se pičkopaćenik, a kad intervenira jezikoslovac, nastaje Nišanin.
Ali ne bi mene ovo ni upola tako uzrujalo da rođenjen nisam Sarajevljanin.
Naši su partneri debele kukavice koje na nas nasrću jer smo nenaoružane na doživotnoj dijeti. Ni jedna žena nije dovoljno mršava? Koja pizdarija. Ni jedna žena nije dovoljno debela.
Autor: Vedrana Rudan (http://www.6yka.com/home/user_content/VmVkcmFuYSBSdWRhbg==/vedrana-rudan)
Opet je u Hrvatskoj muškarac ubio partnericu. To je vijest jer je ubojica policajac a policajci nas, to svi znamo, štite a ne ubijaju.
Zašto mužjak ubije svoju ženu? Kakvo glupo pitanje, ženska ga “provocira”. :haha:
Mužjaci imaju tanke živce, njihove žene nikako da se prilagode.
Ne znam zbog čega se u posljednje vrijeme hrvatske ubojice žena samoubijaju. Da ne pucaju u sebe u zatvoru bi provele dvije godine jer bi se lijepo ponašale. Ne bi ubile zatvorskog čuvara jer zatvorski čuvari mužjake ne provociraju. Čuvar ima pištolj, lisice, krupne šake, stopala u bakandžama, sto kila, moć.
Pokojne žene ništa od toga nisu imale. Bile su nenaoružane i trideset kilograma lakša od svog zlostavljača.
U čemu je naš problem?
Zašto muškarci vladaju svijetom? Zato jer su teži od nas.:haha:
Oni mršaviji ponašaju se kao da su deblji, tako su odgojeni. Mi? Kako možemo pružiti otpor? Osvajati mesad onako kako to većina žena danas čini potpuno je krivo. Napuhavanjem sisa, usana i učvršćivanjem bedara nećemo puno sebi pomoći. Oko nas žive mlađe, čvršće, napuhanije.
Mužjaci su tražena roba jer je nama veza s njima dokaz da smo normalne.
Žena bez muža ili ljubavnika nešto je od čega treba bježati, pokazivati kćerima u kakvo se čudovište mogu pretvoriti ako ne budu krotke i lijepe. Kako izaći iz priče? Kad ćemo postati osobe a prestati biti noge, lice, ***, dupe, sise? Kad nabacimo četrdesetak kilograma.
Da su pokojne “provokatorice” bile teže od svojih protivnika, da su redovito trenirale i jednim udarcem mogle ljubavi svoga života slomiti vrat sve bi bile žive.
Mi, umjesto da radimo na masi i snazi, treniramo krhkost. “Žena nikad nije dovoljno mršava.” Ta rečenica zvoni u svakom uhu “civilizirane” žene. Možda bismo ipak trebale promijeniti disk?
Da ja imam sto trideset kilograma mome mužu ne bi palo na kraj pameti da hvali moju teleću juhu.
Srkao bi svoju juhu iz vrećice. Neke od vas će reći da moj muž ne bi živio sa mnom da imam sto trideset kila. Ne pratite me. Kad bi svaka žena imala preko sto kila ne bi mogao birati.
Bio bi okružen trokrilnim ormarima, preciznije, ne bi birao on nego trokrilni ormari.
Kad ćemo progledati? Danas sam pametna a još jučer sam bila na dijeti. Dok ovo pišem grizem bijelu čokoladu, znam da bijela čokolada nije čokolada, ali ja uživam baš u bijeloj. U loncu se ne krčka komad teleće koljenice. Aleluja, aleluja. Ako budem uporna jedan će telčić postati vol. Možda i bik?
Drage moje, naši su partneri debele kukavice koje na nas nasrću jer smo nenaoružane na doživotnoj dijeti. Ni jedna žena nije dovoljno mršava? Koja pizdarija. Ni jedna žena nije dovoljno debela.
“Danas mi je 37. rođendan i moram priznati da je bilo prilično interesantno do sada. Kad se osvrnem iza sebe shvatam koliko je svaka faza mog života, svaki uspjeh, pobjeda ili tuga imala uticaja na momenat u kojem se sada nalazim. I ja sve to volim”.
Dawn Gluskin je u blogu koji piše na Huffington Post-u pisala o lekcijama koje je naučila do svoje 37 godine.
1. Sreća dolazi iznutra. Previše vremena provodimo tražeći sreću u spoljašnjem svijetu, ne shvatajući da se sreća nalazi u nama samima.
2. Treba biti zahvalan na svemu. Dobro, zlo, lijepe i ružne stvari. Cijeli naš život je divan poklon, pa su i bol i tuga dio našeg životnog puta.
3. Drugačiji pogled na svijet, mijenja život. Kada se stvari pogledaju iz drugog ugla, sve vam mož izgledati drugačije. Sagledajte bolje situaciju kada se osjećate povređeno, bijesno ili uplašeno.
4. Svijetu se ne može ugoditi. Bolje je da budete ono što jeste, pa da vas zbog toga mrze, nego da vas vole zbog onog što glumite da ste.
5. Svijet je naše ogledalo. Ono što volimo kod drugih je ono što volimo kod sebe. Ono što nam kod drugih smeta je dobar pokazatelj da treba da se dublje zagledamo u sebe same.
6. U naš život svako dolazi s razlogom. Na nama je da budemo otvoreni prema lekcijama kojima nas mogu naučiti. Što vas neko vodi težim putem, veće ćete lekcije naučiti.
7. Povjerenje. U teškim vremenima, mislite na to da vam Univerzum čuva leđa i sve će biti u redu.
8. Nikada ništa ne shvatajte lično. Ono što ljudi rade u odnosu sa vama, vjerovatno je odraz onoga što se događa u njihovim životima, pa samim tim nema veze sa vama ili ima veoma malo.
9. Šetnja u prirodi je ljekovita. Dodir sa prirodom razbistriće vam misli i poboljšaće vaše raspoloženje. Mnogo toga o životu možete da naučite pukim posmatranjem prirode.
10. Povrijeđeni ljudi povrjeđuju i druge. Ipak, volite ih. U redu je i da ih volite sa bezbijedne udaljenosti.
11. Moraš da osjetiš da bi se izliječio. Suočite se sa svojim strahovima, slabostima i istinom da biste mogli nastaviti dalje.
12. Savršenstvo je iluzija. Stremite savršenstvu, ali dozvolite sebi da napravite i nekoliko grešaka i da budete srećni.
13. Širom otvorite oči. Nemojte da budete fokusirani samo na jednu stvar, jer ćete time propustiti svu ljepotu života koja je pred vama.
14. Uživajte u putovanju. Nije sve u konačnom odredištu, ima nečeg i u putovanju. Radujte se vašim uspjesima, čak i onim malim.
15. Oproštaj nema veze sa drugima. To je stvar koja će vama da donese mir i slobodu koju zaslužujete. Opraštajte brzo i često.
16. Svi imamo intuciju. Kada naučimo da budemo mirni i da slušamo, možemo da naletimo na drevnu mudrost. Slušajte šaputanje vašeg srca. Ono najbolje zna put.
17. Neka vaša duša sija. Budite autentični. Niko na svijetu nije poput vas. Osjetite sebe cijelim svojim bićem i živite punim plućima da ostvarite svoju svrhu.
18. Svi smo moćni stvaraoci. Ako se na nešto dovoljno pažljivo usmjerimo i budemo uporni, možemo to i da ostvarimo. To treba uvijek da imate na umu.
19. Puni smo svjetlosti. I ti, i ja, i oni drugi. Svako u sebi nosi svjetlost kojoj povremeno put prepreči sjenka. Pomozite im da je savladaju i da svjetlost ponovo pronađe put
20. Ne shvataj život previše ozbiljno. Iz njega niko ionako neće živ izaći. Nasmij se, budi šaljivdžija i iskoristi šanse. Zabavi se malo.
21. Okruži se ljudima koji te vole i podržavaju. Uzvrati im ljubavlju i podrškom. Život je suviše kratak za sve osim toga.
22. Delikatnost. Imaj velike snove i vizije i juri strastveno za njima. Ali, ponekad i popusti. Budi fleksibilan u odnosu na život.
23. Davanje je tajna dobijanja. Širi svoje znanje, ljubav, talente. Podijeli sa drugima bez straha i zadivićeš se koliko će ljubavi i ljepote doći do tebe.
24. Oprezno: Nemoj davati previše. Ako potpuno isprazniš svoju čašu, ništa nećeš imati više da pružiš. Ravnoteža je ključ.
25. Kaži "Da!" svemu što ti popravlja raspoloženje. Naravno, reci "Ne!", bez izuzetaka, svemu što te čini nesrećnim. Vrijeme je dragocijeno i njime moraš da rukuješ pametno.
26. Ponekad prerastemo prijateljstva. To ne znači da su ona bila loša ili da ste loši vi. To samo znači da ste krenuli drugačijim putevima. Čuvajte ih u srcu, ali kada vas vuku nazad ili povređuju, vrijeme je da im date prostora i odete.
27. Strah je često dobar pokazatelj onoga što želimo i šta nam je u životu potrebno. Neka vam bude kompas i uživajte u avanturama kojima vas vodi.
28. Prevazilaženje strahova je jedna od najboljih stvari koju sebi možeš da uradiš. Dokaži sebi da možeš da uradiš baš sve.
29. Naša tijela su prevozno sredstvo do naših snova. Odnosite se prema njima s ljubavlju i punite ih pozitivnom energijom. Ali nikada iz vida ne gubite širu sliku. Izgled je subjektivna stvar i vremenom će izblijediti. Ipak, bitno je da ostanete zdravi.
30. Neka oni koje volite to i znaju. Nikada ne možeš nekome previše puta da pokažeš ljubav. Tvoje vrijeme, prisutnost, ljubav i pažnja su tvoje najveće bogatstvo koje drugima možeš da daš.
31. Sadašnjost. Uči iz svoje prošlosti i uživaj u lijepim sjećanjima, ali nemoj da zavisiš od njih ili da im pustiš da te progone. Sanjaj velike snove o budućnosti, ali nemoj da time budeš opsednut. Uživaj u sadašnjem trenutku.
32. Život je pun uspona i padova. I jedno i drugo nam je potrebno da bismo iskazali sve naše potencijale. Samo se vežite čvrsto i uživajte u vožnji.
33. Svi smo jedna velika porodica. Niko nije bolji ili lošiji od drugih, samo je u drugoj fazi životne vožnje.
34. Vježbaj svakodnevnu zahvalnost za sve blagoslove u svom životu, velike i male. Ne samo da ćeš se zbog toga osjećati bolje, već time stvaraš prostor i za sve buduće radosti, zdravlje i prosperitet.
35. Nismo centar svijeta. Nekada nas ego natera da se tako osjećamo, ali kada iskoračiš van okvira, vidjećeš svijet u drugačijem svjetlu, tuđim očima i iz drugačije perspektive.
36. Svijetu treba više ljubavi, svjetlosti i smijeha.
37. Ti si guru. Skoro sve vreme u životu nam drugi govore šta da radimo, mislimo, šta je dobro i kako uspjeh treba da izgleda. Ne moraš da nasjedaš na to. Misli svojom glavom, kada prestaneš da radiš ono što ti drugi govore i počneš da pratiš svoju intiuciju, bićeš neizmerno srećan.
David Albahari: Vratimo nedeljuhttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Mart%202%202013/David_Albahari1.jpg
Šta se desilo s nedeljom?
Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat.
Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala.
Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime.
Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.
Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana.
Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.
Tekst je napisan 2010. godine, a objavljen je u Politici
Vedrana Rudan: Smail-aga krvav harač kupiZnam kakvi ljudi vladaju mojom zemljom, ipak poželim da ih sretnem i popričam s njima kao da su ljudska bića. Želim reći, toliko me pere očaj da sam sad zabasala u patetiku. Da li je moguće da baš nitko u Vladi ne kuži kolika je drskost uvlačiti se u tamne audije?
Mogli bi ih vratiti, lažu da ne mogu, prodati nekom hrvatskom tajkunu ili odvjetniku koji može kupiti čitavu Hrvatsku. Tim bi činom smirili raju kojoj je, znam jer živim među njom i pripadam
Zašto naši političari svoj talent objašnjavanja neobjašnjivog ne iskoriste da našim vjerovnicima nacrtaju kako se građani Hrvatske nalaze između smrti od gladi i vraćanja dugova. Svaki vjerovnik će shvatiti da mu više vrijedi živ nego mrtav dužnik. Uzalud. Samo crknut Hrvat za naše je političare idealan građanin "pravne države". Tako Hrvatskoj tepa Milanović.
U meni kuha bijes. Ne bih se ovako osjećala kad bi sve te drske spodobe odglumile bar malo empatije prema narodu sa čijih leđa kožu deru. Ministrica koja "brine" o sirotinji ne bi smjela "brinuti" u dizajnerskoj haljini. Jovanović bi morao u sebi brojiti do deset prije nego nas pošalje u *****.
Oni nas mrze. To je ono što mene najviše boli. Što sam vam učinila? Plaćam vas, živim u strahu zbog vas, djeca su mi u panici, starci oko mene mole boga da ih smrt izbavi iz hrvatske agonije, zadnju paru izvlačite iz naših džepova da biste mogli živjeti poput careva. Ni to vam nije dosta.
Morate biti bahati, zlobni, zločesti, cinični. Ludim. Ne znam što ću sa sobom pa čitam Mažuranića. Možda mi on pomogne da me hrvatski život ne ubije? Smail-aga Čengić ostao mi je u sjećanju kao inkarnacija zla. Kako je u njegovo vrijeme raja liječila stres?
Otkud zlato, koji krova nema,mirna krova da ukloni glavu?Otkud zlato, koji njive nema,nego tursku svojijem znojem topi.Otkud zlato, koji stoke nema,no za tuđom po brdijeh se bije?Otkud zlato, koji ruha nema?Otkud zlato koji kruha nema?
Tako je vapila sirota raja. A za vrijeme Smail-age Čengića PDV je bio 10%.
Kako ste danas?
Od ovog će vam teksta biti neugodno. Ako ga nastavite čitati, možda ćete morati prekinuti to što sad radite, na cijeli dan.
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/diskriminacija1.jpgAutor: Dijala Hasanbegović (http://www.6yka.com/home/user_content/RGlqYWxhIEhhc2FuYmVnb3ZpxIc=/dijala-hasanbegovic)
Molim vas, prestanite ga čitati. Idite igrati fudbala na male. Zavijajte sarmu. Pogledajte film.
Bit će vam neugodno i neću vam se sviđati. Da mi ime ne piše pri vrhu teksta, i da vjerovatno nisam tagovana pri vrhu linka koji će moja urednica i čitatelji podijeliti na društvenim mrežama, začas biste skrolali do dna strane da vidite ko sam, jer kladim se da vas nijedan tekst o protestima dosad nije upozorio da će vam od njega patiti srce i probavni trakt. Zatvorite prozor i idite u BBI, u šetnju, u kadu. Pročitajte nešto lepršavo i neopterećeno, ipak je ponedjeljak. Teško je ponedjeljkom onima koji imaju posao. I onima koji ga nemaju.
Molim vas, prestanite čitati ovaj tekst, posljednji poziv.
Posljednji poziv za glasnogovornike lažnoga žala za fasadama zgrada, izlozima tržnih centara u kojima se peru novci, svakodnevnim životom u kojem su uživali a koji su neki nesretnici omeli svojom drskom odlukom da gladni budu javno, da gladni budu glasno, da gladni budu zastrašujuće konkretno - da napuste tekst. Hvala.
Dvadeset su godina gladni i obespravljeni uobičajena slika iz priloga na domaćim televizijama. Grupa obespravljenih radnika, prenzionera, majki, supruga, studenata, ljubitelja životinja, davno je postala metafora, prilog u Dnevniku koji gledamo krajičkom oka, ma skoro obrvom, sljepoočnicom ga gledamo, da nam sivilo prizora ne ogaravi oči kao olovo s novinskog papira. Prilog o ljudima koji protestiraju pred vladama, tvornicama, pred ustanovama, obučeni u pedeset nijansi sive, postao je u našim medijima opće mjesto, skupa s ravnim, bezizražajnim glasom reportera, čija je reportaža također tragično puna općih mjesta i izvještačenih žalova.
Isti ti mediji odjednom su nabavili sasvim novo ruho kad su ljudi, obučeni u pedeset nijansi sive, najednom planuli u narančastocrvene plamene jezičke, i njihovo je sivilo suknulo u bosansko nebo, tog dana vedro i tranzicijski plavo. Drugi su se nezaposleni i gladni povukli ustranu i sve to posmatrali, njih hiljade, i cijela je scena bila negdje na pola puta između svih onih demonstracija koje smo gledali kako se dešavaju po evropskim gradovima posljednjih godina, putem tih istih medija, i mirnih, civiliziranih protesta ljudi obučenih u pedeset nijansi sive, a koje gledamo već dvadeset godina. Opće mjesto je tačno. Bosna je mjesto susreta. Ponekad i ovakvih.
Reakcionarni mediji, podatni i jeftini kao i uvijek, već su spremni. Reporterke nazalnoga, piskavoga glasa kmeče kako “ovakomm nijemm gorilomm niti devedesetmm druuugeeeeeeeemmmm“, kao da im je to baš sad, samo od sebe, palo na pamet, pa one slobodarski zaurlale u mikrofon, a dvadesetinešto im je godina, i devedeset druge se i ne sjećaju. Sve to dok nanervirane gospođe na stanicama za komercijalni autobus otpuhuju „BAŽASAČUVAJ“ u fenirane šiške. Shvaćam, traume su ratne, svježe. No molit ću, one postratne, još su svježije.
Srećom, ruž na usnama i puder na obrazima raznih mirjana hrga ostao je netaknut. Voditelji u studijima napudrani su i prekrečeni bolje nego ijedna fasada u Sarajevu, kroz tu se šminku ne vidi nikakva emocija, ali zato im se u izvještačenom glasu osjeti zabrinutost da bi ovo možda moglo eskalirati u, nedajbože, štagod konkretnije od dječjih crteža i vozića ispred skupštine. Strah je opravdan: kad te ljudi civilizirano mole godinama da im vratiš ljudsko dostojanstvo, a ti to ignoriraš, pitanje je vremena kada ćeš osjetiti silinu njihovoga bijesa.
I sve stižu, voditelji Al Jazeere, dok lektoriraju twitter komentare na hrvatski, tu, NA LICU MJESTA, dok nam ih čitaju naglas s ekrana, na kojem ih gledamo napisane na bosanskom, usred revolucije, jer to je zaboga najvažnije na svijetu! Stati na branik jednog od konstitutivnih jezika dok vlada gori! Važno je lektorirati Selmu iz Sarajeva, koja je napisala „protest“, a ne „prosvjed“, i da se ne radi o „uslovima“ nego „uvjetima“. Ovim putem apeliram da se Mirjani Hrgi dodijeli nagrada za simultano prevođenje komentara običnih građana s bosanskog na hrvatski tokom izvještavanja s protesta.
Drugi, oni više lični i manje profesionalno napudrani, poput Senada Haždifejzovića, imaju drugačiji stajling. Lica koje izgleda kao da je razoreno s onih 12 kila spida koje su htjeli podvaliti demonstrantima, slavni novinar ima valjda najpatetičniji one man show u karijeri, i dvoje članova plenuma iz Tuzle, mirni i nadmoćni, gledaju u kojem će tačno momentu Hadžifejs od silnog čaršijskog kreveljenja pasti sa stolice i srušiti patetične kulise svog nebitnog, mahalskog, prostačkoga studija.
Šta se događa, možete li mi reći šta se događa?, panično pitaju prijatelji iz susjedstva, preko okeana, iz Skandinavije, s odmora, iz svoga doma, i najednom „zabrinuti građani“, dotad klasično konformistični i od vijesti na postalima zainteresirani uglavnom za nove dijete i automobile , odgovaraju im magičnom riječju koju, kladim se, nikad nisu izgovorili u životu, ali koju je medijska mašina spremno proizvela: HULIGANI!
Huligani pale i ruše, i pljačkaju, i kamenjaju! Huligani, po direktivi nekog dubokog grla, pljačkaju pale i ruše! Zabrinuti su građani, nakon 20 godina pljačkanja, rušenja, obespravljenosti, stagnacije, sramote, gladi, nezaposlenosti, nepravde, smrti, korupcije, krađe, rušenja, varanja, oportunizma, laži, tuge i zastrašujuće beznadnosti, shvatili da neko ruši, pali i pljačka, tek kad im je neko pokvario petak. Ne više maloljetni delikventi. Već vandali. Huligani. Vikinzi. Politička korektnost i obzir prema mladosti ove sezone nije u modi.
Čitate li tekst još? Je li vas sram? Želim vam da doručkujete jaja na sramu, da ručate teleće šnicle s prilogom od srama i večerate voćni jogurt s ekstra velikim komadima srama! Jogosram! Na akciji je u Konzumu.
Ljudi koji s transparentima stoje sa strane, odlučni da ne idu, odlučni da ostanu, ruku praznih od kamenja, oni ljudi što nisu ponijeli jaja da gađaju zgrade institucija jer su se sjetili da je to hrana, ne razilaze se. Ne gledaju televiziju, ne čitaju novine, ne browsaju Facebook, da vas čuju, dragi sugrađani, kako, spremno i u horu, kao krošnja puna režimskih slavuja, diskreditirate sve zbog čega su tu danas.
Zbog čega su živjeli 20 godina.
Zbog čega su se, iz ovog ili onog razloga (koji ste toliko upetljali u judeomasonske zavjere da ste se počeli međusobno sudarati) odlučili izići na ulice, i prvi put prepoznati jedni druge po kruljenju u želucu, po tikovima koje su im ostavile traume od opomena pred isključenje, po bijesu koji ih sjedinjuje bez obzira na obrazovanost i stručnu spremu, pa čak i tu nacionalnost, koju potajno obožavate, sve glumeći po domjencima građane i građanke. Da, gospodo vizionari i veliki istražitelji stvarnih razloga. Njima ste se nacerili u lice, ne političarima koji, i sami se sudarajući i rigajući neslućene gluposti za beznačajne portaliće, krstare protestima tražeći sebi saveznike za ostanak na vlasti. Meni ste se nacerili u lice.
Je li vas sram?
Rekli ste mi da sam glupa.
Rekli ste mi da sam izmanipulirana.
Rekli ste mi da sam naivna.
Rekli ste mi da ste se u mene razočarali.
Rekli ste mi da ne vjerujem sebi i svome malom, crnom, ko kamen tvrdom želucu, nego vašim dokonim teorijama.
Osam godina ne radim ni za koga
Osam godina gledam kako ljudi koji misle da pedere treba liječiti, ulične pse pobiti sačmaricom, da su feministice žene ispranoga mozga nesposobne za normalnu socijalizaciju s ostatkom društva, koji misle da se pisac zove Vladimir Nadzor, koji misle da je nezaposlenost u BiH problem stava (mi želimo da smo gladni), koji misle da trebamo uštedjeti tako što nećemo jesti, koji misle da žena nije ostvarena ako nema djecu i obitelj - osam godina, dakle, gledam kako ti ljudi ujutro, svježe uglancanih cipela, idu na posao, dok jedem doručak koji mi, nekim čudom, kao u bajci, valjda, raste u frižideru... neka ih.
Na njima svijet ostaje. Na meni ne. Takvu je poruku meni poslao moj rodni grad. Moja draga palanka, sa svojim tradicionalnim bosanskim prebijanjem ljudi koji su došli prisustvovati festivalima s queer tematikom.
Zar ti, Dijala?! Zar ti ovo podržavaš, zar si ti toliko naivna, zar ne vidiš da je Nevidljivi Ružičasti Jednorog, u saradnji sa Avengersima, ispinovao ove gladne i bijesne stomake? Zar ti, obrazovana na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, toj tužnoj, hladnoj instituciji koja ljubi mediokritete i u krilu nina poslušne studente koji uče iz knjiga izdatih 1953., pa da podržavaš proteste i revolucije? To je tako out. Podijeli, Dijala, smiješnu sličicu. Zašto si snuždena? Hajmo podijeliti smiješnu sličicu na Facebooku, da nam svima bude šega.
Nije mi smiješno.
Nije mi šega.
Šokirani su ljudi koji mi pišu, da me pitaju šta se to događa. Ima među njima i poneki prijatelj, njemu naišaretim lako, ali ima i onih koje nije zanimalo niti kako sam, niti jesam li živa, dok nije Sarajevo počelo da gori. Zašto je, osim radnika crnih nokata, huligana iz tehničke škole, ubačenih elemenata iz političkih stranaka, inteligencija tako bijesna, pitao je jedan od njih. Zašto je inteligencija bijesna i necivilizirana? Vi to ozbiljno? Jeste mislili da smo bijesni od jučer? Jeste mislili da smo se prije dvije sedmice odlučili biti bijesni, jer nam je dosadno, zima nije bila čemu, propali su planovi za skijanje na Jahorini? Ko ste vi? Živimo li mi u istome gradu? U istoj zemlji? Hodamo li mi istim asfaltom? Ko ste vi meni? Ko sam vama ja?
Dragi sugrađani. Je li još čitate tekst? Jako je ličan. Takva sam oduvijek, veoma lična. Tri dana sam glumila da sam offline, tri dana sam ležala skvrčena kraj laptopa, ugašenog. Gadio mi se moj kompjuter, sedam godina star, al' još u funkciji. Povrijedili ste me.
Povrijedili ste mene, i hiljade ljudi koje ste dosad morali čuti u silnoj karnevalskoj buci nacionalista, lobista, spinera, satiričara i političara, a niste.
Tri sam dana, a to je za mene puno, u kratkim i bolnim izletima na internet, povraćala želučani sadržaj i gutala gastale, gledajući kako moje bivše kolege novinari na portale stavljaju slike selebritija s protesta, pa to isto dijele na društvenim mrežama, kao da se radi o Vogue magazinu. Jesu li ikome pali na pamet ljudi koji nisu na tim slikama? Je li znate, dragi sugrađani, da ljudi koji nisu na tim slikama, već noćima ne spavaju, ne jedu, ne pišu, ne sviraju, ne ljube, ne napijaju se, ne hvataju objektive kamera? Je li znate da postoji mogućnost da su među njima ljudi s kojima ste se smijali, bjesnili, bistrili politiku, sanjali o novim svjetovima, pričali o mjestima koje ste posjetili? Znam da znate. Zašto ste odlučili smijati im se u lice?
Nisu li, makar zato što znate da im je srce na pravom mjestu, zaslužili od vas civiliziranije suprotstavljanje mišljenja, i malo više poštovanja, o vi ljubitelji civilizacije, pristojnosti i poštovanja?
Tri dana sam povraćala svoj želučani sadržaj i tri dana nisam dotakla tipkovnicu. Moja je sreća što sam, u deset godina svog neradnoga vijeka, naišla na urednice koje razumiju moju bolest. Moja je urednica zamijenila senzaciju i ekskluzivu za mir moje duše, i ja pišem ovaj tekst kad su već svi rekli sve. I crna mi slova titraju na bijeloj podlozi i možda zaspim sutra. Možda već zaspim večeras.
Hvala vam, dragi sugrađani i poštovane kolege novinari i pisci, što ste stali na stranu onih kojima odbrana ne treba. Što ste odbranili NJIHOV grad, njihove zgrade, njihove plaće, njihove prodavnice. Sad napokon i bez trunke sumnje znam gdje živim.
Jedino mi nije sasvim do kraja jasno kako je moguće da se za dvadeset godina šačica sretnih ljudi kojima ovi protesti i njihovi razlozi nikako nisu bili jasni, nisu zapitali je li pravedno da su njihove napojnice konobarima u visini nečije socijalne pomoći ili dječjeg doplatka? Kako se urednici portala nisu zapitali je li pravedno da informiraju javnost o situaciji u vlastitoj im zemlji, istovremeno ne navodeći imena fabrika čiji radnici protestiraju, jer su rečene fabrike njihovi sponzori? Je li pravedno da se, kao novinari i pisci, s tih istih portala rugate demonstrantima? Je li pravedno da su vaši honorari četiri puta manji od plaća vaših urednika, kojima prodajete svoj integritet za kratki bljesak plitkog humora i senzacije?
Drage nepoštovane i ogađene mi vlasti, vama se zadnjim obraćam, jer to najmanje zaslužujete.
Hoćete da vam kažem da se predajem? Da ste pobijedili?
Hoćete da vam kažem da na vama svijet ostaje? Ovakav svijet, sigurno da. Svijet o kojem svojim tijelima i svojim glavama sanjaju prijatelji koji već danima, na plenumima, rade vaš posao, onaj je u kojem ima mjesta za sve nas.
Jer, u vašem svijetu, ja nisam ničija nada. U vašem svijetu, ja sam savršeno pomirena i divno sretna zbog činjenice da, najvjerovatnije do kraja svojih najaktivnijih radnih godina, neću služiti nikome i ničemu. To je jedini pojam slobode koji sam ja, u dvadeset i prvom stoljeću, u zemlji za koju kažu da je u Evropi, stekla. I kao Camusov Sizif, naučila sam ju voljeti.
Sada ću ju i iskoristiti. Protiv vas.
Tekst preuzet sa portala Diskriminacija.ba (http://www.diskriminacija.ba/kako-ste-danas#.UwsS6gEMr_A.facebook)
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/Skinny-model-at-Madrid-fa-007.jpgVedrana Rudan: Kostur sa naslovne strane
Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Angelina Jolie ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kate Middleton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet. Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljica samo fotošopirana može izgledati kao djevojčica iz osmogodišnje škole.
Zapanjila sam se. Jedna od tri najbolje hrvatske teve voditeljice već mjesecima ne silazi sa naslovnica ženskih časopisa jer je najzad postala “normalna”. Presretno izjavljuje kako nakon tko zna koliko godina može na sebe navući suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi.
Žena u četrdeset i drugoj čuva suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi? Još je bizarnije što je sletjela na sve naslovnice tek kad je postala kostur. Zašto visokoobrazovana, pametna, lijepa žena sebe svodi na vješalicu za dizajnerske haljine koje su kreirali pederi opsjednuti guzičicama dječačića u četvrtom osnovne? Moderne žene svih godina nasjedaju manipulaciji plastičnih kirurga i zagovaratelja Dachau-looka. Privlačne smo samo kad možemo zaklepetati kostima?
Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Angelina Jolie ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kate Middleton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet. Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljica samo fotošopirana može izgledati kao djevojčica iz osmogodišnje škole.
Koji život? Dođeš uvečer doma, otvoriš frižider, izvučeš iz njega list salate, ubaciš ga u usta, zaliješ čašom vode i tako… Do kraja života. Jesmo li totalne luđakinje, mi žene? Definitivno. I dok naša voditeljica u gledanoj teve emisiji zbog koje je od sebe učinila to što je učinila leluja na tankim nogama, struk joj kao u ose, pokraj nje voditelj. Zadrigli muškarac u odijelu, sako mu puca, gledatelji samo čekaju kad će sa trbuha nekome iz publike lansirati dugme u oko.
Nimalo ga ne brine što liči na kasicu prasicu. Zna da su muškarci neodoljivi u svakom obliku. Nakon emisije, raskopčan, odlazi doma, tamo gurne glavu u frižider i krene ga čistiti od kulena, sira, pive i kolača. Nikad taj nije od mame tražio da mu iz njegovog ormara izvuče hlačice iz šestog razreda. Nikad taj neće dati intervju kako je ovih dana uskočio u hlačice iz sedmog razreda. Da tako nešto kaže odmah bi ga odvezli u ludnicu.
On nije lutak, on je osoba. Ne sviđa mi se samouvjereni debeljko zato jer je inkarnacija svih muškaraca kojima se, s pravom, živo **** kako izgledaju. Život je samo jedan. Oni svoje trbušine ponosno nose, na svakom koraku dižu potkošulje i češkaju burad kad ih svrbi.
A mi… Pumpamo sise, brišemo bore, skidamo kilograme, vraćamo se u mladost u koju se nitko ne može vratiti. Prežalosna sam zbog one ženske. Nadam se da će ovih dana ipak napuniti frižider. Ako joj zbog toga prigovore neka punih ustiju promrmlja da je svoga tela gospodar.
Ma, bit ću iskrena. Zašto me ta priča toliko pogodila? Ovih dana uporno pokušavam na sebe navući svoju trudničku haljinu iz sadamdeset i pete. Ne ide pa ne ide. A vidi nju. Za koji će dan na ekranu skakutati u pelenama.
Vedrana Rudan: Ja sam Mama, Velika Mama
Živimo u svijetu u kome je trendi baviti se borbom za prava manjina.
Na dostojanstven život imaju pravo crnci u Americi, bijelci u Južnoafričkoj Uniji, šepavi, grbavi, pederi, djeca sa posebnim potrebama, starci, djeca bez roditelja, psi lutalice, napuštene mačke…
Jedina skupina koja diljem svijeta nema baš nikakvo pravo na pravo da ne bude zlostavljana su žene. Siluje ih se jednako u Indiji i Švedskoj, vrijeđaju se preko svih mreža, dečki ih mlate u svakoj školi u svakom dijelu kugle zemaljske.
Mlate ih i siluju očevi i muževi, siluju ih i prijatelji i znanci i neznanci i vojnici sa kojima se zajedno bore u Afganistanu i civili, kanadski ragbijaši… Muževi im uvaljuju nož u grlo a zatim budu pušteni na slobodu jer su u trenutku ubojstva bili pod stresom. Ubiti majku, sestru, ženu, djevojku ni u jednoj zemlji nije zločin koji će potresti svijet zato jer svijetom vladaju muškarci.
U dobra stara vremena žene su znale odakle im prijeti opasnost pa su, ili ostajale u kući, neka ih siluje samo onaj tko s njima živi, ili bi izašle iz kuće pa bar vidjele njušku svog zlostavljača. Nije neka radost ali možeš živjeti u nadi, ako si ambiciozna, da ćeš mu kad tad doći glave. Danas kad više živimo u virtualnom nego u realnom svijetu, ako danas uopće postoji realni svijet, svaku ženu vješt zlostavljač može rastezati kako ga volja.
Zakonom ništa nije definirano. Zato je najnormalnije da se ispod fotki naših uspješnih žena na netu izdrkavaju bolesnici širokoga spektra. Naše su pjevačice, slikarice, sportašice, i ne samo naše, “kurve”, najblaže rečeno, “koje treba jebati”, još blaže rečeno. Svi portali žive od lajkova i lajkanja a do njih je najlakše doći ako objaviš fotku žene koja je nešto u životu učinila.
Mužjacima svih zemalja ženski je uspjeh ono preko čega oni jednostavno ne mogu prijeći a da ga sakriveni iza izmišljenog imena ne izvuku, tko zna da li samo virtualno, i dobro ne izdr***
. Zanimljivo je da muškarci svoju izlučevinu doživljavaju kao uvredu. Nikad nam nitko nije objasnio zašto. Možda se ipak negdje u dubini duše, s pravom, sami sebi gade?
Odvratno je biti žena. Nekad su mužjaci spaljivali vještice danas djevojčice tjeraju na samoubojstvo objavljujući o njima gadosti na netu.
Ima li tome lijeka?
Jedan od načina kako bi žene mogle zaštititi sve buduće žene je da prestanu rađati. Od danas dovijeka. Kako je nemoguće dovesti tri žene u skupinu koja će se boriti za isti cilj, odgajane smo da jedna drugoj budemo muškarac, ovu ideju treba od****
Kako si ipak pomoći?
Svaka bi majka od starta trebala sa majčinim mlijekom u kćer cijediti spoznaju da su svi muškarci svinje. Kad kći malo naraste morala bi je upisati na tečaj borilačkih vještina.
One kojima se ne da provoditi dane u dvorani morale bi od svoje pete naučiti baratati nožem.
U petoj nožić, u petnaestoj nož u dvadesetoj pištolj. Štitnike za uši na uši, nekoliko sati obuke i to bi bilo to.
Svaka bi žena iz mamine sise morala izvući i spoznaju da joj, da bi bila normalna, ne treba muškarac. Muškarci su u našim životima bitni koliko i papirnata maramica. **beš vjenčanicu, vjenčanje, princa, dječurliju…
Boriti se treba za svoj krov nad glavom, za svoj ključ, za život u miru i veselju sa samom sobom.
Ako ipak rodiš pa ti se dogodi sin pred tobom je zadatak velik ko neboder.
To nešto što među nogama ima to što ima treba krvavim radom, korak po korak, od nečega što je predodređeno da postane smeće pretvoriti u toplo ljudsko biće.
U nekoga tko nije ženomrzac. Za svaku je ženu koja rodi sina to apsolutno najveći izazov u životu i najveća pobjeda ako to postigne.
Žene koje su odgojile muškarce koji vole i poštuju žene su istinske heroine svakog vremena.
Ponosna sam što sam jedna od njih. Moj sin je muškarac koji voli žene, bori se za njihova prava i sve je ono što drugi oko njega nisu.
Samo zbog toga ja se svom odrazu u ogledalu svako jutro poklonim i kažem: “Ženo, carice!”
KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
O sudbini engleskih srna i nevinim žrtvama revolucijePribližava se stogodišnjica Prvog svetskog rata. Kažu biće dernek u Sarajevu. Međunarodna zajednica, zajedno sa domaćinima, će se obrušiti na Gavrila Principa i Mladu Bosnu. Pošto je Ivo Andrić bio član Mlade Bosne, ja, da oprostite, kada je Fra Ivo u pitanju, sve što je on radio i govorio bezrezervno i slepo podržavam. I što je najvažnije, ne pitam se ja. Pita se on.
Dakle, inetrnacionalna zajednica i Sarajevo sa svojim internacionalcima su odlučili da zajedno dejstvuju. Za tu priliku će producirati snimanje nekoliko osmominutnih filmova o atentatu na Franca Ferdinanda. Već vidim te filmove. Oni će se kretati između impresija (kod onih dobronamernih) i osuda kod politički korektnih. Kada bih ja pravio taj film, fokus bi bio na Ferdinandu. Mana iz detinjstva: uvek sam minirao svečane akademije i njihovu dramaturgiju i verovao da samo komunisti lažu, a sada se pokazuje da to nije istina.
Dakle, u tom osmominutnom filmu, kada bih ga ja radio, ne bih pričao o Gavrilu Principu i herojskoj Mladoj Bosni i temama o kojima je tako lepo pevao Safet Isović. Bogata biografija Ferdinanda je prava poslastica za filmić. Knjige kažu da je Ferdinand najviše vremena provodio u lovu. I to ne samo kao običan lovac. Ubio je, opet knjige kažu, oko 500.000 grla divljači. To pišu engleske knjige. Zasto engleske? Nisu u pitanju nikakve ujdurme "MI6", nego podaci o Ferdinandovom ubijanju na teritoriji engleskih lovišta. Istoričari tvrde da je Ferdinad tamo počinio pokolje. Koliko god su se ajkači trudili da mu na nišan uprave srndaće za odstrel, on je iz neposredne blizine često promašivao. Ili, što je gore, on je samo ranjavao divljač. Pogađao je tek toliko da životinja padne, a onda je, kada bi ugledao da još uvek živi, bacio pušku, nasrnuo na srnu i davio je dok ne izdahne! Hteo je golim rukama da oseti slast ubistva. Nije se to desilo samo jednom. Naravno, piscu ovih redova nije namera da pravda ubistvo Ferdinanda, iako, priznajem, taj čin me nije ganuo! Možda bih se i ja rasplakao nad sudbinom žrtava Sarajevskog atentata, ali su upravo filmovi snimljeni na tu temu izazivali osećaj dosade, a nikako emocije
Zbog toga mi teže pada davljene srna po Engleskoj. I ne samo to. U romanu "Zločin i kazna", Raskoljnikov ne ubija samo lihvarku Aljonu Ivanovnu, nego i njenu maloumnu sluškinju. To je zbog toga što u revoluciji stradaju i nevini, kažu teoretičari, ali i sam Dostojevski. To ne znači da meni nije žao Sofije, trudne žene, ali u revoluciji stradaju svi. Teoretski i praktično. U školi sam učio da su mladobosanci bili revolucionari, a školovao sam se u vremenima kada su revolucionari bili na ceni. Po mišljenju međunarodne zajednice, sada bi trebalo da učim nešto drugo. Kasno mi je da se menjam! Ni Englezima nije bilo žao prestolonaslednika pa su zbog toga stavljali u školski program učenje o vidovdanskim junacima i o mladobosancima. Mislim da njima nije odgovarala Austrougarska. Ta su vremena daleko iza nas. Tada ljudi nisu bili ovako strasno posvećeni humanizmu niti su profitirali na ovolikoj brizi za čoveka. Tako da sam sumnjičav kako će ti filmovi koje će nam snimiti biti neka pljačka u odnosu na one koje sam gledao u detinjstvu! Šta nam preostaje? Da se borimo protiv dosadnih filmova koji su stvoreni na temu Sarajevskog atentata i podvale koja nam se sprema. Do tada treba da gledamo u oči jedni drugima. Da prepoznamo jedni druge. Sve zbog Ive Andrića, koji je bio tamo, sa njima!
KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Pobunjeni anđeliDa li vam je ikada palo na pamet da je Gavrilo Princip suđen za veleizdaju, a da za to nije bilo pravne osnove? Da li biste u najsmelijim snovima mogli pretpostaviti da je jedna od najvećih carevina vodila montirani proces?! Zašto da ne, kada nam je današnjica krcata sličnim pojavama!
Mlada Bosna je bio jedini multietnički projekat Južnih Slovena koji nastaje samo voljom pojedinaca i komšijskih naroda u jugoistočnoj Evropi. Ova ideja nije rođena i ispečatirana u kancelariji neke od obaveštajnih službi velikih sila. Nastao na razvalinama dveju umirućih carevina, ovaj pokret je ostao svetla tačka u istoriji srpskog, hrvatskog i bošnjačkog naroda. Snaga te ideje nije skrivena u pukoj istini da su članovi Mlade Bosne bili sinovi sva tri naroda. Ima period titoizma kada su Marko, Ivica i Enes bili načelo društvenog delovanja u SR Bosni i Hercegovini. I to je, kako smo videli, završilo u krvavom sunovratu devedesetih. Šta je onda bilo vezivno tkivo Mlade Bosne? Ivo Andrić, i sam član ove organizacije, mladobosance naziva pobunjenim anđelima, a završnih stotinu stranica romana "Na Drini ćuprija" posvetio je upravo rađanju ideje o novom životu, slobodi i nagoveštaju sloma okupatora.
KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Sever, jug, istok, zapad!Gde smo mi u svetskoj priči? Teško pitanje. Najčešće menjamo strane sveta da bi nam bilo potaman! Ubi nas fukara! Duhovna i materijalna! Knez Mihajlovu u Beogradu nije napravio goljo, nego bogati trgovci, Trebinje je nastalo upravo kao izraz bogatstva, mostarske magaze nisu punili klošari! Gde god pogledaš, pre ili kasnije, nadvlada fukara.
ve što je kralj Aleksandar napravio ostalo je da svedoči kako je ova moja teza o fukari tačna. Drug Tito se posle Drugog svetskog rata uselio u Beli dvor k'o oni siromasi iz Bunjuelovog filma "Viridijana". Odmah je optužio Karađorđeviće da su pokrali zlato i escajg i razne drangulije odneli u London. Pre neki dan je otvoren Titov trezor i baš tamo su nađene navedene stvari. Ko je onda lopov, bogataš ili onaj koji se uselio u vilu "lopova"? To se kod nas nikada ne sazna! Kako god okreneš, bogataši na kraju stradaju od pravednika!
Pred oči mi izlaze pojedini američki filmovi s njihovom istorijskom tematikom. Tamo se lepo vidi kako su se obogatili Amerikanci u toku Prvog svetskog rata. Namakli su lovu na trgovini oružjem i ratnoj ekonomiji kao najboljem preduzeću, razvili vojnu industriju, a onda i laku! Posle su mogli da kontrolišu cenu nafte u čitavom svetu i kada su bečki Jevreji napravili Holivud, zavladali su svetom. Tek preko uticaja filmova i kasnije televizije, oni su krenuli u kontrolu ljudskih snova širom planete. Kada su šezdesetih stigli Bitlsi i Stounsi, stvar sa kontrolom je već bila zabetonirana. Upravo zbog lake industrije su na kraju i pobedili Sovjetski Savez. Ljudi vole da se zabavljaju, a ne da rade kao što se tvrdi!
KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Molim, ako može bez promenaBrinu me stvari koje ne nalazim na Vikiliksu. Otkako je Putin proterao USAID iz Rusije ostaju velike količine novca koje nisu iskorišćene za rušenje ruskog predsednika. Molim Boga da zaobiđu našu teritoriju, pravdoljupce, humaniste, sindikaliste, pučiste i, što je najvažnije, levičare bogataše. Nekada je Moskva upravljala levičarima i oni su živeli od ideala. Danas su levičari najveći bogataši i vole Stejt department!
Kada je osamdesetih krenuo raspad Jugoslavije sve je bilo protiv moje volje. Najteže mi je padalo što su se u meni borila dvojica. Prvi je bio praški đak koji se naslušao hegelijanskih ideja. Čista nemačka filozofija! Među njima najvažnija ona da čovečanstvu ne trebaju revolucije nego nauka i da ona počinje tamo gde staje revolucija! Onaj drugi u meni, gorički mangup, nemirni gorštak, jedva je čekao neku pravdu da se za nju pobije, ako treba i da izgine! Taman kada sam pomislio bolje je ovako kako Zapad kaže, pusti tuču, dosta su krvi prosipali naši preci, mladi Crnogorci izađoše na ulicu. Žuta greda 1989! Šta god da su rušili (tu je u meni prevladao onaj drugi) meni je srce zaigralo. Dugo posle Titove smrti naš narod nije poverovao da je on mrtav. Tek su mladi Crnogorci najavili tu realnost. "Nemoj samo da mi ulica menja život, lepo brate u parlament pa tamo fino demokratski da se sve reši", govorila je civilizovana gospoda. Tada sam već predavao na Kolumbiji i pripremao "Arizonu drim". Putovanja u Ameriku i nazad. Kada sam se vratio da primim Avnojevu nagradu, izbi revolucija u Rumuniji! Da li je izvedena od strane lokalnih producenata ili je to bila koprodukcija? Otac mi kaže: "Bogami, Emire, ti ko da nisi Hercegovac! Kako je to moglo biti bez ovih sa strane?!"Kasnije se desilo šta se desilo. Raspala se naša zemlja, došao je rat. U tom ratu smo svi pokazali kakvi smo magarci, to nije prvi put. Kako mi se čini, opet ćemo. Iako nam je Zapad darovao filozofe koji su se borili protiv revolucionarnih tradicija, stizale su revolucije, jedna za drugom. Izgleda da je moj otac bio u pravu. Nema prave savremene revolucije bez efikasnih obaveštajaca. Onaj Hegel je mislio na sređene zapadne zemlje kada je govorio da nauka počne kada utihnu topovi. Nije mislio na nas. Producenti prve revolucije u Rumuniji su provalili do koje mere mi Sloveni volimo promene i kolika je naša sklonost ka žurci. Posle Rumunije došlo je do serije malih revolucija.
Od Rumunije daleke 1991, pa preko narandžaste Ukrajine, Beograda, Gruzije, arapskog proleća u Egiptu, Libije, Sirije... Posle tih revolucija nikome nije bilo bolje, ali demokratija živi. Pitaš Rumuna posle - pa šta bi? Kažu - ovi ne mogu da okreče ono što je Čaušesku izidao. Isto pitaš Ukrajinca, i on nezadovoljan. Narod kuka, ali demokratija je srećna. I što je najgore, ti narodi samo piče promene. Jednu za drugom. Nas neprestano nešto izvodi na ulicu. Čak i kada nema stranih producenata. Ipak, najbrojnije su one revolucije u kojima ko ovce krenemo za pastirom obaveštajcem! Onog 27. marta 1941. pohrlio narod na ulicu protiv pakta sa Nemcima. "Bolje grob, nego rob", vikali su naši ljudi! Na ulice ih je izvela pravdoljubivost, ali ih je povela, pre svega, engleska obaveštajna služba!
Zato me i brine ova priča oko USAID-a! Gde će oni sa tolikim parama koje su predvideli za Rusiju, a tamo im je, svi znamo, uskraćeno gostoprimstvo! Samo da ih ne iskoriste za promene. Dosta ih je bilo! Živeo nemački filozof Georg Vilhelm Fridrih Hegel! Vreme je za nauku, a ne revoluciju! Volođa je u Rusiji uspeo da pobedi revolucionare! Da li će i nama tako nešto poći za rukom?
http://www.frontal.rs/sajt/doc/Image/novosti_sr/kultura/41886_vest_razvedena-zena.jpg
Љиљана Чекић: Зашто касаба не воли саме жене?Рођењем на Балкану свако женско биће постаје роб. Сваки роб има свог робовласника. Прво су то родитељи, а онда долази муж. Он вјенчањем постаје легитимни власник женског бића.
Према њему се односи како хоће - воли га или мрзи, искориштава, обожава, злоставља, а када му роб досади, он слободно може да га отјера. Нема кривице, нема друштвене осуде. Тјерањем роб не престаје да буде роб, него постаје одметнути роб. А то је много горе, јер роб без робовласника и није живо биће. Он је друштвено невидљив. Он је екскомунициран. Он некако никоме ни не треба. Евентуално неком другом робовласнику да га краткотрајно или дуготрајно искористи. Јер једном отјеран роб постаје трајно само распуштени роб. Распуштеница.Уколико роб има довољно новца он може да откупи слободу, па тако распуштени женски роб постаје слободан човјек и сва претходна прича не важи. Само са довољном количином новца сваки роб може да се упише у слободне грађане. Ко има пара не гледа му се ни доб ни пол и може да се жени, удаје и распушта колико год хоће.Важније је на Балкану имати мужа и не изгубити га него имати здравље, памет, углед, таленат, образовање, сан, радост, енергију, руку, ногу, бубрег, штитну жлијезду, жуч, све прсте, око, вид, слух, косу, зубе, стражњицу, предњицу, нормалан ниво жељеза, холестерола, триглицерида, ериторцита, леукоцита, тромбоцита, свих лабораторијских налаза у границама нормале. Важније га је имати него негативан тест на маркере тумора, негативан Папа тест, негативан патохистолошки налаз...
Све ће вам то лакше опростити, али немање, односно имање па немање мужа - то се овдје тешко опрашта. На свим славама, свадбама, крштењима, Новим годинама, Првим мајевима, љетовањима, зимовањима, на свим путовањима и када возите и када вас возе - неко ће вас опоменути да немате најважнију ствар или објекат или шта год, зависи како ко доживљава то нешто или тога некога. Дакле, када вас виде на граничном прелазу како возите ви, а носите кофере, шанса да вас не питају гдје су остали је - никаква. Вјероватно кад сам мушкарац путује са кофером, који ријетко који зна да спакује, нико се неће чудити. Али ако сама жена сједне да вози ауто и иде на море или негдје у бијели свијет, ту нешто никако није у реду.И није га важно имати ради себе. Углавном је бескористан. Него због чаршије. Не воли касаба саме жене. А још кад нису јадне то већ прелази у дијагнозу. Ако си сама, а не жале те, ако си сама па те још мрзе, а помало ти и завиде, ти си онда најстрашнија кучка, зло које хода улицама, примјер који доказује да се може живјети и без богочовјека-мушкарца. То да је свака разведена жена курва, ма шта курва, највећа курветина - то се подразумијева. Исто тако ако си удата, ма шта радила људи ће сакрити. Да се не чује. Да муж не сазна. О удатим курветинама писаћу други пут.
Један савјет настао емпиријским методом након посматрања довољно великог броја животних прича гласи: Када добијете свој примјерак мужа шчепајте га као доберман. Не пуштајте по цијену да му откинете комад меса или читав огран. А ако сте шчепале туђег па га са супарницом натежете као праћку, а он „јадник“ не попушта ни на једној страни, пустите туђу имовину, али тако изненада и тако јако да кад изгуби своју прљаву равнотежу удари у свој животни ослонац и обори и њу и себе. Оставите их да леже на животном рингу. Они ипак заслужују једно друго.
Tihomir Dakić: Banj Brdo i sebično krdohttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/11%20Mart%202014/Stado-1.jpg
Autor: Tihomir Dakić (http://www.6yka.com/home/user_content/VGlob21pciBEYWtpxIc=/tihomir-dakic)
Banj Brdo
Neću dužiti, priču znate, samo pod mnogo poznatijim imenom koje nikada neće nestati a to je Šehitluci. Koristio sam „novi“ naziv da bi se rimovalo. Kada ljudi nauče šta su uzroci, a šta posljedica vječitih sranja u ovoj zemlji možda i krenemo negdje. Para nema. Ili ih možda ipak ima?
Kratko i jasno. I biće ih sve manje i manje za vas, što mi je drago, iskreno. Kreću otkazi i to mi je drago. Kako sam strani plaćenik, a domaći izdajnik koji se stalno nešto bunio da NAM bude bolje, onda se ne sikiram. Sjećam se pitanja ljudi „A što ti to radiš?“, „Šta imaš od toga?“, „Ko li ga plaća?“, „Ti očito imaš dosta slobodnog vremena?“ itd.
Valjda ljudi zaključuju po tome kako i kada bi oni se borili za zajednička prava?!
Tehnološkim viškom je proglašeno devet čuvara na Šehtlucima koji trebaju da dobiju otkaz. Samim tim bi se i rampa digla koja je ograničavala kretanje automobilom do spomenika. Radnici se pobunili. Jedan mali broj građana se pobunio. Peticija. Mediji malo i odluka se odgađa dok se ne nađe rješenje koje bi zadovoljio dio građana. Niko ne zna kakvo će rješenje biti, a bojim se, jer kada „stručnjaci“ sjednu da nađu neko rješenje a bez uključivanje krajnjih korisnika ili nekih eksperata onda se desi sranje. Ali dobro. Otkazi će ići svejedno. Para nema, jedno pedeset miliona KM manje novca u Gradskoj kasi. Sitnica. Skoro trećina ide na plate uposlenih kojih je po svim standardima previše.
Nezgodacija, jer su ove godine izbori pa vladajuća partija zna da ne smije puno da daje otkaze jer to znači po osobi, sigurno manje jedno 8 do 10 sigurnih glasova.
U Banjaluci kako vidim, promoviše se samo istorija koja je vezana za vrijeme Vrbaske banovine, za vrijeme Bana Svetislava Tise Milosavljevića.
Prije toga Banjluke nije bilo, a ni nakon toga. Kako to zaključujem?
Pa pogledajte objekte koji su iz perioda turaka i austrougara, pa i za vrijeme Jugoslavije. Sve se raspada. Naša kultura i naša istorija se raspada. Gradi se nova istorija i bolja, ova od ’92. godine.
Od tada skoro sve postoji. Ostalo se sve raspada.
Sebično krdo
Neki dan idem da pogledam ivericu za neke preskupe elemente koje sam dovezao u preskupoj Ladi Samari (ovog proljeća puni 23 leta), pa sam išao do nakadašnjeg Incela. Stao sam na raskrsnici pri samom ulazu i slika koju ću pamtiti, a vezati je za veliku glupost čovjeka. Ko je ikada bio na prostoru bivšeg giganta incela vidio je koliko je hala tamo smješteno. Sada je sve devastirano, a rata nije bilo u Banjaluci.
Kako to? Sa desne strane pri samom ulazu imate jedno 20 znakova imena firmi, neka zastupništva i proizvodnje sa stranim repromaterijalom. Sve su privatnici. Rade i zapošljavanju ljude. Države nestalo, državno uništeno koje je bilo društveno dobro. Pogledajte po Krajiškoj ljepotici, kako je od milja zovu, kako su sve državne firme pokradene i još uvijek se krade.
Sve je stalo samo veliki privatnici rastu. Kada ljudi komentarišu, da li je loše u Banjaluci i da li se ljudi trebaju dići na ulice, ja vam samo mogu reću da pogledate na raskrsnici u centru grada ljude i automobile. Prošetajte ulicama i pogledajte vile i zgrade koje su nikle.
Na ulici ima malo slobodnih ljudi koji javno iskazuju svoje stavove, bilo da se radi o aktivnostima, inicijativama, volonterskim radom ili protestima ako treba.
Svi ostali su u fazonu. Dobro im je. To je, fakat, velika većina. Pogledajte oko sebe. Pogledajte skupu odjeću što ljudi nose. Pokušajte doći do podatka koliko je ljudi zaposleno u javnim institucijama. Oni, njihova rodbina bliža i dalja, prijatelji, kumovi…u ovom stanju u državi nikada neće izaći na ulicu ili pokrenuti neko pitanje.
Zašto bi? Pa zahvajujući ovom stanju oni su zaposleni..
Pod izgovorom da imate djecu i da morate da ćutite, da se borite samo za sebe, da imate stan, auto, idete na ljetovanje svake godine pa i na zimovanje, vi samo ćutite. Pa gdje mislite da vi živite? U Diznilendu? U kreditu ste do guše, jer vam je neko rekao da morate tada i tada da imate to i to.
edva ste stan kupili a oboje radite kao marva. Da se mora ići sa 25 godina na ljetovanje preko neke agencije. Novi telefon, veći auto (polovni). Krediti, lanci i katanci. Više niste slobodan čovjek. Život i sloboda su vam do praga vašeg stana. Za ulaz vaše zgrade vas boli ona stvar, ima budala, oni će se izboriti da se stavi sijalica u ulaz. A Banj Brdo? Ma šta vas briga, ima budala koji će se boriti da vi možete fino šetati gore sa djecom koja se veselo igraju, ne shvatajući da ako ostanu ovdje, zahvaljujući njihovim roditeljima, vraćaće njihove dugove čitav život. Lijep poklon svojoj djeci ostavljate.
I da, ove godine su izbori, znate za koga treba glasati da bi ostali na poslu. On vas je zaposlio, valja mu i služiti. Poslije naravno negirajte da ste glasali za njega, to je u modi. Sretno vam bilo.
Fenomenologija SrbijeĐorđe Latinović
http://www.nezavisne.com/slika/kolumna/Djordje-Latinovic.jpg
Završeni su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Pola Srbije je glasalo, a pola apstiniralo, što je odredilo izbornog pobjednika.
Tranzicija u Srbiji je duga fantazmagorija političkog raspadanja. Ima neke ironije i paradoksologije u tome da su doskora zajedno na vlasti u Srbiji bili konvertibilni socijalisti i slobodni radikali, jednojajčani blizanci koji su devedesetih godina diktirali politiku, koja je od Srba napravila gubitnički narod u svakom pogledu. Pa su im na naplatu došli računi sopstvene vladavine. Jedina politička predvidivost u Srbiji su bila nova iznenađenja koja su išla od lošijeg ka gorem. Čini se da je tom nizu događaja na ovim izborima došao kraj, što nije zasluga samo izbornih pobjednika.?
Fenomeni Srbije nisu samo njeni, oni važe i za druge tranzicijske zemlje, ali nekako u Srbiji dobijaju svoj razgolićeni, vidljiviji, prepoznatljiviji, pa i ekstremniji pojavni oblik. Tamo su estradizacija političkog života, tabloidizacija društva, zombizacija javnosti, totalizacija politike, kretenizacija intelektualnosti, provincijalizacija i vulgarizacija u svakom pogledu bili dugovječniji nego drugdje. Srbija je predugo zarobljena u jednom hermafroditskom tranzicijskom sistemu, kombinaciji državnog socijalizma u javnom, i političkog kapitalizma u privatnom sektoru, koji generiše i pospješuje sve loše strane oba ova sistema, koji parazitira na partijskoj ekonomiji. Kako razumjeti politički život zemlje u kojoj sve stranke, nakon ranijih održanih izbora, hoće da budu na vlasti, a niko neće da bude u opoziciji, pa ni izborni gubitnici? U kojoj se demokratskoj zemlji u Evropi trostruki predsjednik stranke i dvostruki predsjednik države otima da ponovo stane na čelo svoje stranke nakon izbornog poraza?
Vlast u Srbiji je godinama egzistirala na ucjenjivačkom kapitalu marginalnih patuljastih stranaka, interesnih grupa i pojedinaca, koji stoje iza paravana političke scene. U teškim vremenima racionalni politički ljudi sličnih uvjerenja se ujedinjuju i okupljaju, jedino se u Srbiji razjedinjuju. Srpska politička scena je izgledala kao "leskovački voz", u kojem se voze sve stare političke olupine, a stalno novi i novi putnici pristižu u vagon-restoran. Srbiji je odavno bila potrebna konsolidacija parlamentarizma.
U takvoj situaciji bilo je samo pitanje dana kada će se pojaviti politički desperados, koji će prepoznati krizu političkog predstavljanja i zbrisati sa političke scene sve političke lažnjake, dupljake, ušminkane i posvađane demokrate i obračunati se sa preostalim političkim sektama, koje su odbijale političku promjenu u vremenu i prostoru. Kad političke stranke same nisu htjele promijeniti politički kontekst, sada je on radikalno promijenjen izborima voljom birača. Sada se pruža prilika da se politička scena raščisti i uspostave novi odnosi među strankama. Zato je SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem ubjedljivo pobijedio na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji, i postigao najbolji izborni rezultat koji je ostvarila jedna stranka u savremenoj istoriji parlamentarizma u Srbiji. Šta se može naučiti iz izbora u Srbiji? Do čega može dovesti višegodišnje iznevjeravanje birača, osvajanje vlasti na jednom programu i vladanje po drugom? Izbori su pokazali kako završavaju stranke koje odbijaju da se mijenjaju.
Svaka odgovorna vlast se mjeri veličinom i težinom problema koji treba da riješi, vrstom izazova koji stoje pred njom, a ne matematičkim zbirom mjesta potrebnih za njeno sastavljanje. Srbija je u velikom problemu i njoj je potrebna snažna i odgovorna vlast za velike, možda i nerješive probleme. Srbiji je već dugo nedostajao unutrašnji Socijalni pakt za stabilizaciju i razvoj, bazični konsenzus vodećih stranaka i društvenih činilaca o strateškim pitanjima budućnosti Srbije. Skeptici već govore da je to nemoguće. Kad pitaš od koga je nemoguće, oni kažu od nas samih. Nedavno sam pročitao u nekim novinama da u Srbiji žive ljudi koji se odazivaju na imena Tito, Staljin, Kardelj, Karađorđe, Slobodan Milošević i drugi, što bi značilo da joj ne nedostaje lidera. Do tada ostaje da se vidi hoće li Srbija biti Čiča Tomina koliba, Sao Toma i Principe ili moderna Četvrta Republika?
причалица
11-05-2014, 10:32
GDE SMO ONO STALI? Pola osam
Voja Žanetić
Drago mi je što se konačno upoznajemo. Ja sam Pola Osam.
Da se odmah razumemo, ja nisam onih Pola Osam što se godinama lažno predstavlja, otimajući moj identitet i krijući svoj zaostali položaj u danu. Krijući i svoje pravo rogobatno ime - Devetnaest I Trideset, koje niko od milja neće nikad da nazove Pola Dvadeset. Godinama se borim da dokažem da sam samo ja Pola Osam, a da taj izopačeni termin dovodi silan svet u zabludu. Nije mi do sada uspevalo da se s time izborim, jer se to lažljivo doba dana pozivalo na neke konvencije, koje dozvoljavaju da i prepodnevni i popodnevni termini mogu da uzimaju ista imena, kao da dan ima dva puta po dvanaest časova, a ne dvadeset i četiri, kao što je uvek bilo i kao što će uvek biti.
Decenijama, dakle, živim u mešavini anonimnosti i sramote. Crvenim od stida neprestano, bezuspešno pokušavajući da objasnim da samo ja treba da nosim ime pravih, čistih i nevinih Pola Osam. Oko tih, mojih Pola Osam, nisu se skupljale mase da saznaju šta sa televizije poručuje tupava vlast i šta tupavo treba da se misli do sutra u isto vreme. Niti sam ja temporalni krivac za naivni i nevini izlazak ljudi na prozore sa šerpama i loncima, po kojima se udaralo u slavu budućeg dolaska nosilaca važnih funkcija. Niti ja treba da osećam odgovornost što se energija tog lupanja po građanskom kuhinjskom posuđu valjano iskoristila da se nekim drugim loncima i šerpama presipalo iz kazana tranzicije u privatne džepove. Tih Pola Osam, večno zakasnelih i mračnih - pa sa koje god strane da se gleda - nikakve veze nije imalo sa onim što sam ja. Ali to nikog nije zanimalo, jer se za mene niko nije interesovao. Sve doskora.
Ja uvek mogu da kažem da me je sunce ogrejalo, ali ovih dana mi se baš to i desilo. Odjednom su svi saznali da postojim i ja, onih pravih Pola Osam, te da ću sad i ja za nešto nositi zasluge. Ja ću biti nosilac preporoda i razvoja, ja ću biti simbol reformi i napretka, moje će se ime sa važnošću izgovarati kada se bude odgovaralo na pitanja „Koliko ima sati?“ i „Kasnimo li?“. Po meni će se razrezivati kazne za neodgovorne i bahate, one koji ne razumeju da je došlo neko novo doba i da više nema „Vidimo se u devet“. Ili „Sutra dolazim ranije, oko osam i petnaest“. Prošla su ta vremena, sad ko ne dođe u mojih Pola Osam, bolje da nikako ne dolazi, ama bolje da i ne polazi uopšte. Jer zna se kad je pravo vreme, a tad je kad sam ja. U Sedam I Trideset, kako ću od sada zvanično da se zovem, u zakonskim odredbama i pripadajućoj pratećoj dokumentaciji.
Sad kad budemo poranili, više nikad nećemo da kasnimo. A zakasnili smo da vidimo da je pao Berlinski zid, te da nije nastao novi između Karlobaga, Ogulina, Virovitice i Karlovca. Zakasnili smo i kad su spalili dokumentaciju i dosijea odneli kući, pa ko s kolikom gomilom fascikla raspolaže, taj toliko vlasti ima. Zakasnili smo da vidimo da su fabrike u Kini, a novac u Americi, pa sad nemamo ni fabrika ni para. Zakasnili smo da već jednom razumemo da je Tito umro i da glavni grad više nije Beograd, nego Berlin, Vašington i Moskva. Zakasnili smo da objasnimo tajkunima šta je stvarno kapitalizam, pevaljkama šta je stvarno muzika, inteligenciji šta je stvarno obrazovanje, partijama šta je stvarno država, tabloidima šta je stvarno novinarstvo. Šta god pogledaš i čega god da se dohvatiš, zakasnili smo, ali sad više vala nećemo.
Sad će sve biti drugačije, jer sad ima da poranimo. Pa će lenji da budu vredni jer su ranije ustali. Biće profita, jer će se ranije pokazati. Smanjiće se i dugovi, jer ćemo ranije da uzmemo kredite, onda kad su manje kamate. Doći će i investitori, jer su mnogo puta dolazili već u osam, ali nikog nije bilo. Pravde će biti, jer ona je spora i dostižna, a mi ćemo već od rane zore da je prestižemo. Biće manje nezaposlenih, jer se sad otvara mogućnost i za drugu smenu. Sve ćemo ranije da završavamo: ranije ćemo u Evropu; ranije ćemo da izgradimo Južni Tok; ranije ćemo od drugih uzeti Arapima pare. Ranije ćemo i u krevet, pa će valjda tako biti veći natalitet, ranije ćemo zaspati, pa će biti manje briga, ranije ćemo ustajati, pa ćemo valjda jednom završiti šta smo i ako smo ikad započeli. Shodno svemu tome, ranije ćemo u izlazak iz krize, a što je najvažnije: ranije ćemo i zaboraviti šta je ranije bilo i da li nam je, ko - i po čemu ono beše - poznat još od ranije. Što je dobro, i to smo trebali i ranije.
Pa eto. Ja sam Pola Osam i drago mi je što se konačno upoznajemo, onako baš kako treba i kad mu je pravo vreme. Jednoga dana, kad se naviknemo i ja na vas i vi na mene, moći ćemo zajedno da kažemo da nam je posle Pola Osam sve bilo drugačije, lepše, bolje i pametnije. Kamo lepe sreće da je Pola Osam bilo i ranije, nego eto sad.
Po ovom novom vremenu.
Dragan Bursać: Končitina brada u našoj haljinihttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/01Maj%202014/koi.jpg
A, pederi i ovi transkakosezovu mogu nam samo pokušati zamutiti vid. I pljunuti pod prozor. Neće im uspjeti. Končita je tek puka marioneta kojom nas iluminati, rotšildi, rokfeleri i ostali na čelu sa Monsantom žele uništiti.
Sve se poklapa.
Austrijski predstavnik Conchita Wurst pobjednik je Evrosonga 2014. Pravim imenom Thomas "Tom" Neuwirth, poznatiji jelte kao Conchita Wurst, poznat je po tome što se na svojim nastupima oblači kao žensko, ali i pored šminke ostavlja svoju muževnu bradu.
Biblijom u glavu
Ali, dragi čitaoče, sve je to jedna prevara i obmana!
Prvo i prvo, Pogledajte na Google pod "Nimrod whale", pa ćete vidjeti da ova bradata žena liči na Nimroda koji je stvorio Vavilon.
Evropska zajednica je novi Vavilon, a "Rise of the Pheonix" predstavlja rađanje novog Vavilona tj istu tu EU.
Malo arhitekture. Evropski parlament je u obliku tvrđave Babela, a evropska himna "Oda radosti" je Betovenovo djelo. A, opet, svi znamo da je on bio iluminat. Tom logikom zaključujemo da je EU novi satanski poredak.
Pažljivijem slušaču pjesme, na 3:22 će se prikazati satanski broj koji, nije na odmet napomenuti, koristi i Džordž Buš u svom đavoljem bratstvu Skulls and Bones.
I to mi svi znamo.
Naši narodi su zato rekli istorijsko NE Evroviziji i toj i takvoj Evropi. Ovaj put smo bili ujedinjeni. Dobro, osim onih đetića, jodlera i Makedonaca.
Nisu Srbi, Hrvati i Bošnjaci šaka riže, zrno soli, komad kruha... A jok! Pravićemo mi našu Balkanoviziju bez pedera, tranži i ostalih isturenih pervertita novog svjetskog poretka.
Dovešćemo u žiri vladike, fratre i hodže. Eto, ispoštovaćemo pravilo o nošenju haljetka i brade u isto vrijeme. Em su ovi naši bolji i ugledniji od Končite, em imaju svakovrsno iskustvo: od stajlinga, do pjevanja, maženja i morala, pa nam glasovi publike i ne trebaju.
A, kad smo kod publike, zna se da to samo pederi gledaju i da pederi glasaju. Da je tako pokazuje i svijetao primjer naše otečestvujuće Rusije, koja je zabranila prenos ovog Vavilonsko-kopenhaškog šoua. To ti je baćuška, brale!
A ne k’o ovi Crnogorci, balkanski izdajnici! Pa oni hapse rusku mladost koja se onako prirodno i zdravo veseli u svojim mercedesima i majbasima po Budvi. Ali neće još dugo! Napašće njih ruska mornarica iz Perasta, neotuđive ruske teritorije. I to podmornicama klase Ajkula i nevidljivim Suhojima, najnovijim, boljim od američkih, normalno. Onima što gase struju svima. Tajno oružje oni Teslino imaju. To im je Srbija dala '99. Nego, da pustimo sad izdajnike i petokolonaše puput Slovenaca i Crnogoraca. Okrenimo se budućnosti! Pa šta ćemo ako Končita postane pravilo? Zapitajmo se braćo i sestre u Hristu, Muhamedu, Zlaji i Mili??? Pa, po toj logici smo mogli natjerati Dina Backovića da pusti kosu, pa bi u Skenderiji bio šejtanski bal. Ali nismo mi, velim, tolike budale.
Mi smo ozbiljan svijet. I dok gore po Skandinavijama i Evropama prave svjetski poredak sa bradatim ženama, mi radimo, stvaramo, investiramo. Naše partije otvaraju radna mjesta, naši građevinci rade 24 sata, po cijenu ulaska u tuđi posjed. Naši kriminalci pošteno kradu, ali, brate mili, daju i narodu nekad pive i graha. Naši popovi i hodže vole dječake, možda više od svih Končita zajedno, ali se ne hvale time na svakom koraku. Naši novinari vrše najopasnija i najveća istraživanja na polju učestalosti brijanja voditelja Dnevnika, naše firme rade i radnicima daju ponekad platu...
I sad će nama Končita i Končite otvarati oči nekim zapadnim vrijednostima.
Pa naša djeca su za njih bogovi interneta. Mi možemo napraviti Fejsbuk grupu koja će ukinuti sve njihove trandže i pedere.
Nego, kad smo kod naše djece, dobro možda ona vole da se opijaju, razbijaju i lome spomenike i kače gole drugarice po fejsu. Ali budimo iskreni, mladost je to. Zdrav i prav omladinac voli, brate mili, sise drugaričine, voli popiti, poslušati Cecu, staviti Soraju na profil, voli četnika i ustašu, voli biti fajter.
A ne da škole zapadne uči i da se dženderajiše. Jer, šta god ovi zapadnjaci pričali, pederluk je zarazan. Prvo završiš gimnaziju, upišeš fakultet, nisi u partiji, volonterišeš, počneš tretirati žene kao ljudska bića i, dok dlanom o dlan, eto te sa tropskim koktelom u zagrljaju kakvog brke. Tako to ide.
Neka nama naš djece! Pa pitajte prosječnog roditelja banjalučkog šta mu je draže - Da mu sin razbije naaki sat, koji em je kriv, em ne radi u centru grada, ili da pusti bradu i obuče maturalni haljetak odjedared? A, rođaci? Pa i vi bi više voljeli malog huligana od Končite maturantkinje.
I sve što vidite oko sebe je teorija zavjere. Ubjeđivaće vas u suprotno, ali sve ima svoj plan. Plan po kojem ovi odozgo hoće da nas unište.
Možda bi prošlo nezapaženo, ali mi imamo naše istraživače koji su primijetili čudnu "slučajnost". Ramazan počinje na Vidovdan! Baš ove godine! Pa jel’ to vama normalno i slučajno? Dabome da nije. Hoće da nas opet zavade Austrougari, pa su mjesec tako nariktali.
Ali reći ću im svima, pa šta bude! Dok Baja Mali Knindža pjeva sa trga Krajine u Banjaluci, dok se iznad njega nalazi grafit - Ratko Mladić srpski heroj, dok se muškići hoće potući, a curice prodati i udati, dok je broj neopravdanih časova dosegao broj zvijezda u mliječnom putu, dok je crkva studentima najpouzdanija institucija, dok se stranački podmladci intelektualno uzdižu po banderama lijepeći plakate, dok kriminalci bacaju bombe po diskotekama, ja se ne bojim niti za ovu omladinu, niti za ovu zemlju. Ovdje je sve izvjesno, bilo je i biće.
Vedrana Rudan: Maršal Đoković
Objavljeno: 21.05.2014. - 09:09
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/01Maj%202014/novakkk.jpg
Vodurina, ****na tekućina, uništila je sve što smo gradili proteklih dvadesetak godina. Izbrisala je granice, čak se i mržnja u kojoj smo se opušteno valjali utopila u njoj. Četnik pomaže ustaši, ustaša pomaže četniku… Đoković je na fejsu nacrtao Jugoslaviju, pozdravlja i svoje i nas… Klanje nas rastavi, davljenje nas sastavi. Mi smo Đokovićevi, Đoković je naš!
Jugoslavija je nestala u krvi. Konačno smo prestali biti braća. Planuo je mir. Zašto vodurina nije ostala u koritu?
Mir na području pokojne Jugoslavije ima nekoliko lica. Todorić kupuje Mercator, Ledo seli u Srbiju, posla nemaju ni Slovenci ni Hrvati ni Srbi ni Bosanci, oni se tako više ne zovu, ni Makedonci…
Mržnja koja nas je u ratu pretvorila u krvavo klupko pomogla nam je da u miru, oprani, gradimo dvorce našim gospodarima. Nazvala me danas prijateljica užasnuta od onog što Hrvatsku čeka u idućoj petoljetki. Ana tvrdi da će nam ukrasti vodu, jedino što mi Hrvati još imamo. Ameri će nam izbušiti Jadran i pretvoriti ga u baru.
Miljenko Jergović: Vrijeme je poplava i ljudi nakratko postaju dobriEpizodu o “velikom povodnju” Ivo Andrić je dovršavao u Beogradu pod okupacijom, za vrijeme Drugoga svjetskog rata, pedesetak godina nakon stvarnih velikih poplava koje su mu poslužile kao inspiracija. Imao je četiri godine kada se 1896. izlila Drina kod Višegrada, i toliko narasla da je prekrila most. Bila je to pod Drinom ćuprija, i nitko nije znao što će se dalje dogoditi, i što će ostati kada se voda povuče. Tog proljeća voda je odnijela istočnobosansku kasabu Rudo. Kažu da od gradića nije ostalo ništa, pa je moralo biti podignuto novo Rudo.
Poslije je, u sljedećih pedesetak godina, sve do 1942. kada pisac stavlja tačku na svoj silni roman, bilo poplava, Drina se izlijevala, voda je nosila kuće i ljude, konji su spašavali one koji su konjima vjerovali, ali nijedan se povodanj nije mogao mjeriti s onim iz 1896. Jedino taj je bio veliki povodanj.
Bješe li to u prvom razredu gimnazije ili u drugom, kada smo za pismeni rad iz materinjeg jezika dobili temu: “Što simbolizira veliki povodanj u romanu Ive Andrića ‘Na Drini ćuprija’”. Napisao sam da, po mom mišljenju, veliki povodanj ne simbolizira ništa, jer je poplava uvijek samo poplava, kao što je požar samo požar, a zemljotres samo zemljotres, i kako su ti događaji za one koji ih dožive toliko strašni da naprosto nema mjesta za bilo kakvu simboliku, ali da vjerujem kako bi profesorica mogla biti zadovoljna ako kažem da veliki povodanj simbolizira Drugi svjetski rat, kada su se naši narodi i narodnosti bratski okupili oko zajedničke nevolje.
Moj rad je ostao neocijenjen. Profesorica je napomenula da sam vrlo dobro obrazložio ono što ne mislim, ali da me ne može ocijeniti ako to ne mislim. Jer doista, ona je u velikom povodnju vidjela Drugi svjetski rat. A meni je govor o tome što simbolizira neka književna pripovijest bio poput pristajanja na teoriju zavjere. Proizvoljnost koja se uzdiže na razinu principa, vjere i legende.
U Andrićevoj priči ljudi od svih vjera nađu se zajedno da čekaju kada će se voda povući. Samo tada vjeruju jedni drugima, razgovaraju, povjeravaju se, samo tada osjećaju između sebe neko više ljudsko zajedništvo. Ništa ih više ne razdvaja, jer je najednom tako veliko i moćno to što ih spaja.
A ništa ljude općenito tako ne spoji i ne zbliži kao zajednička nesreća, pa još ako je neobjašnjiva, prirodna, nikakvim ljudskim djelovanjem izazvana nesreća, tada je njihova bliskost potpuna, bespogovorna, nezaboravna. Toga se kasnije sjećaju čak i s pomalo nostalgije i čežnje za onim rijetkim trenucima u životu kada su bili dobri i kada su bili okruženi samo dobrim ljudima.
Da bi tako bilo, važno je znati da za poplavu, za potres i za požar nitko nije kriv. Naišla je stihija veća od čovjeka i ujedinila sve ljude. Je li ih ikakvo dobro tako moglo ujediniti? Nije.
Ovoga svibnja naišle su strašne poplave.
Počelo je u Srbiji, nastavilo se po Bosni i stiglo do Hrvatske. Potopilo je Maglaj, Doboj, Obrenovac, potopilo istočnu Slavoniju.
Bit će onih koji će reći da odvodni kanali nisu održavani kako treba, da se ljudima osvetilo zatrpavanje rijeka krupnim i sitnim otpadom i da tko zna što još nisu učinili kako treba. Drugi će propovijedati o globalnom zatopljenju, i govoriti o apokalipsi koja je, kao i svaka druga apokalipsa, zasnovana na nekoj neumoljivoj logici. Treći će, pak, profesionalni vjernici i vjerski pastiri, u poplavi vidjeti Božju kaznu. Tražit će se krivac, a krivca neće biti.
I to je dobro. Jer treba samo zamisliti kakav bi se nekontrolirani bijes sručio na onoga za koga bismo saznali da je kriv za ove poplave.
Narodi unesrećenih, a onda i unesrećeni sami, snivali bi o velikoj osveti, i godinama bi se, pa i desetljećima, svako naše pokrenuto zlo opravdavalo poplavom koju su nam nanijeli oni. I najednom, naše zlo više i ne bi bilo zlo, jer je manje od njihove poplave. Najednom bi naše zlo postalo dobro, koje bismo slavili, skandirali mu na nogometnim utakmicama, uzdizali ga do oltara i proglašavali svojim - identitetom. Za poplavu, međutim, nitko nije kriv. Ona je poplavila sve koji su se zatekli u dolini, u podnožju, na obali. Pošteđeni su samo oni koji su ostali po brdima, ali i njih hvata strah, pošto ne znaju kakva će ih nesreća stići.
Potopljenim ljudima danas obećavaju pomoć. Obilazi ih nesposobni premijer, prikazujući se tako moralno superiornim u odnosu na svog suparnika, koji za to vrijeme drži govor na predizbornom skupu.
Ali pomoći neće biti ni od jednoga ni od drugoga. Ne bi je bilo ni da su pametniji i sposobniji ljudi. Ne bi je bilo naprosto zato što se nepoplavljeni nikada neće suživjeti s poplavljenim, nepogoreni s pogorenim, nepotrešeni s potrešenim...
Mi ćemo na poplave brzo zaboraviti, čim nastupe suše i temperature od plus trideset, dok će oni koje je voda nosila dugo sušiti, popravljati i krpiti svoju sirotinju. Voda uništava strašnije nego i vatra. Nakon vode sve je smeće i sve prnja. Poplava ćemo se sjećati memorijom televizijske slike, a oni će se poplava sjećati lično. Glavom i srcem.
Važno je samo da nitko za ovo nije kriv. Ni globalno zatopljenje, ni ljudski nemar i nerad, ni država, ova ili ona. A iz činjenice da nitko nije kriv proizlazi i ona druga: poplava je bila vrijeme kada su ljudi jedni prema drugima nakratko bili dobri.
Po tome će se, više nego po ičemu drugom, pamtiti ova nesreća.
Po svojoj prirodi ljudi nisu dobri, i ništa ih u nas i oko nas ne poziva na to da budu dobri. Umjesto da ih odgajaju i čine ih plemenitijima, samo im pomažu da zadivljaju, da se ukvare i istrunu. U tome im pomažu Crkva, Država, Novine, Televizija. A ljudima samim to zlo nije mrsko. Ono je u njima i oko njih, jednostavnije je zlome živjeti, u zloj državi, pokraj zlih pastira čovjeku je dobro i korisno biti zao.
Po svojoj izvornoj prirodi čovjek i jest zao. Ne treba velika pamet da bi se to znalo. Ali ima nešto u njemu što ga navede da žudi za dobrotom i da se sjeća toga kada je nekome bio dobar i kada su bili dobri njemu. Otud i nostalgija za velikim povodnjem. I naša ganutost kada, negdje kod Maglaja, helikopter iz starozavjetne vode spašava majku i dijete.
Vedrana Rudan: Kateina guzica
Žene su lako kvarljiva roba. Najviše vrijede između petnaeste i devetnaeste. Kad navrše dvadeset i pet lagano su načete, u tridesetoj prezrele. Hvata ih panika. Nije lako šetati gradom i nalijetati na ugašene muške poglede. U četrdesetoj, iako znaju da su otpisane, skraćuju suknje, pumpaju sise, ugrađuju umjetne jagodice, u guzicu umeću silikonske polulopte, sve u jalovoj nadi da će izgledati kao da im je dvadeset i devet.
Mi smo, otkako jesmo, komad mesa. Muškarci su potpuno drugačija bića. U pubertet ulaze u četrdeset i petoj kad su poželjni ali premladi, sazrijevaju u šezdeset i petoj, u sedamdesetoj im ni jedna ne može odoljeti. Kad bogati riknu u devedesetoj njihove se dvadesetpetogodišnje udovice dave u suzama jer su, ni mlade ni stare, ostale bez muškarca. Što je žena bez muškarca?
Naivčine misle da kroz ženski pakao prolaze samo žene iz susjedstva. Nije tako. Pratite slučaj Kate? Valjda ste svi vidjeli golu guzicu buduće kraljice? Britanski tabloidi nisu htjeli otkupiti fotografije da ne bi povrijedili svoju princezu. Zato se njemački Bild raspištoljio. Zahvaljujući internetu svijet je najprije vidio Kateine sise koje je pokazivala suncu na nekom francuskom balkonu. Pred nekoliko je tjedana u Australiji šutirajući loptu otkrila trbuščić.
Radi li se o nezgodama, ili… Da Kate nije željela pokazati svoju riticu ne bi u nevidljivim tangama stajala pod elisama helikoptera. Postoje načini kako sačuvati guzicu od pogleda svijeta ako to želiš učiniti. Kate to ne želi jer je i ona samo jadna žena koja je navršila trideset i drugu.
Žene u trideset i drugoj nikad ne računaju da imaju trideset. One galopiraju prema četrdesetoj. Još ako si žena muškarca kome bi legla svaka starija od petnaest i mlađa od dvadeset i dvije kužimo da nam Kate svojom golom guzicom, sisama i ravnim trbuhom poručuje, nemam trideset i dvije, vidite me, imam petnaest.
Nemaš, Kate, nemaš. Ista si poput nas. Misliš da jesi jer imaš dobro dupe i ravan trbuh. Zato si gola gledala u francusko sunce, gola hodaš pod elisama helikoptera, staješ uz rub vodoskoka koji riga vruću paru iz podzemlja i obnažuje ti duge, lijepe noge. Ipak, uskoro, i ti ćeš izbjegavati helikopterske elise u širokom krugu.
Kad normalna žena diže ruke od sebe? U kojim godinama? Nikad. Između dvije kemoterapije luta gradom u potrazi za ludim rupcem, u šezdeset i petoj nokte na kvrgavim prstima premazuje ljubičastim lakom, stalno smo na dijeti, sve od sedam do devedeset i sedam.
Da li nam Kate treba pokazivati golu guzicu i sise ili bi bilo bolje da je ostala pokrivena? Neka se otkrila. Jednom će imati dokaz da je vrijedila. Gledam svoje gole fotke iz sedamdeset i druge. Dugačke noge, gole sise, ležim na leđima jer mi je prednjica bila bolja od stražnjice. Na nudističkoj plaža? Što vam pada na pamet? Na običnoj plaži. ****š našu golotinju u dvadeset i nekoj ako je baš svi ne vide.
Svaka žena zna da je konzerva na kojoj piše, najbolje upotrijebiti do četrdesete. Zato, Kate, požuri! Još te nismo vidjeli na ginekološkom stolu.
Srbi nisu silovali Andželinujoš otvorenije pismo Angelini Jolie - Anđi Džolić
Autor: Grof Đuraz (http://www.6yka.com/home/user_content/R3JvZiDEkHVyYXo=/grof-duraz)
Mila moja Anđo,
Znam da nije prošlo mnogo vremena od mog prvog pisma tebi (http://www.6yka.com/novost/2420/otvoreno-pismo-andji-djolic), al’ evo, moram opet da ti pišem, muka me netjerala. Na bih ja, vjeruj mi, al’ ti si kriva! Na stranu što si đubar i što mi nisi ni „A“ rekla, a kamoli odgovorila na prethodno pismo. Razumijem ja da si ti VAJPI (VIP) persona, al’ s tim u vezi očekivao sam više i manira. Neću ti patetisati o tome kako sam očekivao da ćeš se javiti i na iskrenim riječima se zahvaliti. To tebi nek je na čast.
Ove riječi što ti sada pišem iskrene su i iz srca. I sama znaš da je srce jedan važan organ i kada ono želi da pošalje poruku, tu nema puno rasprave. Nego, da pređem na stvar, pošto znam da si stalno u žurbi i da ne možeš da čitaš moje i Markove konake. Valja dolar krvavi umnožavati, valja sitnu nejač vaspitavati, valja Hljeba Pitu zbog trave zajebavati.
Ovije dana na našim televizorima i u drugim medijima, reklo je da imaš u planu doći na Balkan, tačnije u Srbiju i Pink studio da snimaš neki film. Isprva, svi su bili ushićeni, već se krenulo pričati kako je to dobro za Srbiju i region, biće posla i slične žvake, a ako film uspije, vođeni tvojim primjerom, doće i ostali holivudski mešetari, perači para i arhitekte iluzija da za duplo manje budžete snimaju dobre filmove. Kontam se – neka, lijepo, nek se radi, nek se gradi.
skreno, gnušam se Pink (ne)kulture i osjećam ogroman prezir prema svim tekovinama te kreacije užasa (Grand parada, farme, razne folk gromade ) te doprinosu u sistematskom ruiniranju kulturnih vrijednosti na Balkanu, al’ vjerujem da tebe to ne zanima. Reću ti samo da je u Banjaluci, Pink konglomerat zaposjeo i dan danas drži jedan od najboljih koncertnih prostora koji je postojao nekada u gradu na Vrbasu. Al’ što naš narod voli reći – što je đavo dao, đavo će i uzeti. Nemo’š se obogatiti na kulturnoj degradaciji jedne nacije a bome i regiona, a da đavo ne uzme svoj dio. Profit je super, al’ gramzivost je smrtni grijeh. Znaš ti to jako dobro, Hljeb Pita je glumio u filmu SEDAM.
Simpatični su bili komentari mnogih ljudi gdje se pričalo o stavu, patriotizmu, odlučnosti i moralnim načelima gospodina vlasnika Pinka, što je u najmanju ruku totalno bizarno jerbo je taj čovjek arhitekta kulturocida jednog regiona. Ok, znamo, šta publika ište to se i daje, para vrti đe burgija neće, al’ jedno je sigurno – užas ostaje užas.
Nego, ****š njega, ti si moj problem.
Kada sam pročitao šta je dio scenarija, otišao sam na Šehitluke velikom brzinom pun pitanja mnogih, a sve sa tvojim likom i djelom u glavi. Da bi čitaoci znali šta si naprdila, dajem na uvid: „ U jednoj sceni prikazuje se grupa od dvadesetak Srba, uzrasta od dečaka do penzionera, koji siluju lepu i mladu muslimanku, dok srpske žene navijaju sa strane, a u drugoj sceni poludeli srpski vojnik odseca dojku silovanoj muslimanki i onda je besno grize!
zvini, al’ meni je to pravo bolesno. Bez obzira što sam negdje još pročitao da se silovana muslimanka i silovatelj Srbin na kraju zavole, nije mi pomoglo pri poimanju tvoje namjere.
Da ne bih ja bio zadrti Balkanac, kao što si rekla za onog tamo Mitrovića, uložiću određen intelektualni napor da ti kažem što mi je taj tvoj zahvat jezivo – grozomoran!
Činjenica je da je u nas bio rat, to bar svako zna. Isto tako, vjerujem da je bilo raznih scena i klanja, mučenja, silovanja, vađenja očiju i ostalih elemenata genocidisanja jedni drugih. Ma, znaš i sama kako to ide po Iraku, Avganistanu, Vijetnamu, Gwantanamu..
Mene je posebno rastužilo to što sam više očekivao od tebe, jer si ti ipak UNCHR-ov ambasador mira. Putovala si svuda, svašta si vidjela, mnogima si pomogla i to je lijepo, al’ mišljenja sam da stanovnicima BiH ne treba još jedan takav film. Sa takvim temama i takvim scenama, snimljeno ih je podosta od rata pa naovamo. Imamo mi naše režisere koji to obrađuju i dobijaju nagrade, pare od države itd. .
Meni se džigera okrenula kada sam vizuelizlizovao to. Ne radi se tu o Srbima i silovanju, već o smislu i besmislu toga – Dokle?
Nije dovoljno što vlast tvoje zemlje ratuje od 45-te pa naovamo stalno, konstantno i na svakom kontinentu, pa ‘aj’ što ubijaju ljude, troše milijarde na oružje, bombarduju, pale i muče, od civila prave pojmove poput kolateralne štete, već Vi hoćete to da snimite, pravite filmove, uložite dolare i onda ih opet umnožite i zaradite na tuđoj nesreći. Đe je tu humanost, ambasadorko?
Anđo, muko moja, tolike sam nade polagao u tebe, toliko puta sam gledao tvoje obnažene fotke i mislio kako bi bilo pofajn da se zavučeš pod moje ćebe, pa da mi opričaš sve što te tišti i boli. Sada si mi se nekako ogadila. Rzmišljam danima što ti je to trebalo, a onda mi moj Bog, Google, ukaže par stvari
- Kao osnivačica grupe 'Ljubilice’, u vrtiću sam izmislila igru u kojoj sam ljubila dečake i glumila da mi se to gadi. Kako sam bila jako seksualna, nagovarala bih ih da se još ljubimo, nakon čega bi se skinuli goli.
Zbog toga sam imala jako puno problema i uvijek sam bila kažnjavana. Prvo seksualno iskustvo imala sam sa 14 godina. Dečka koji mi je uzeo nevinost porezala sam nožem. Potom je i on to učinio meni. Oboje smo bili prekriveni krvlju, srce mi je lupalo od uzbuđenja.
Od tada, kada god bih se osećala zarobljenom i nesrećnom, sekla bih se. Danas mi je celo telo prekriveno ožiljcima - dodala je Anđelina. Više nisam divlja Anđelina koja se seče i pije krv svog muškarca, već majka kojoj su najvažnija njena deca - završila je intervju.
Sve se nešto kontam, možda je to od toga, lična frustracija i devijacija izvitoperena i stavljenja u kontekst zarade na žrtvama – Bošnjacima i krvnicima – Srbima, a sve zato što si kao mala bila, ‘ajmo reći, malo krvoločnija i sexualno naprednija.
Nije ni to problem, ako su to neki prenosi u tvojoj glavi, postoje stručna lica koja ti sigurno mogu pomoći, i ja sam par puta bio kod Doktora Šengena i vidi me sada –blistam!
Mene muči još jedna stvar!
Ako si stvarno ambasadorka mira i humanosti, zar ne bi trebalo time da se baviš, čak i kroz film?
Zar scenario nije mogao da bude drugačiji, humaniji?
Zašto bi on nju silovao i rezao i pojeo sisu, dok krvožedni srpski posmatrači navijaju??
Zar se njih dvoje, muslimanka i Srbin (ili bilo koja konstitutivna mix kombinacija) nisu mogli upoznati negdje u Švedskoj, Americi, Holandiji, pa se zavoljeti…pa da joj on ljubi sisu i venerin brijeg, ona uzdiše, a njemu grašci znoja silaze niz kičmu dok se spajaju u svojoj ljudskosti, mladosti, ljubavi i strasti.
Oni su mogli biti mladi i obrazovani koji su ratom izbjegli u bijeli svijet, a uspjeli su, uprkos mučnoj prošlosti i izbjeglištvu postići uspjeh na brojnim i prestižnim svjetskim univerzitetima (znam jako mnogo takvih) te su se zavoljeli, napravili bebu, pa je ona iz te sise dojila to malo biće, a on ih pazio, čuvao, volio.
Mogli su, al’ nisu, jer se cijeđenje krvi sa velikog platna, praćeno krikom silovane, mnogo intenzivnije zariva u napaćene umove gledalaca. Ko želi da na velikom platnu gleda stvari kao što su sreća, ljubav, porodica, potomci. Zašto bi neko gledao tuđu sreću? Mnogo lakše i opuštenije će uživati u tuđoj muci i patnji. Ali, zar se nije dovoljno zaradilo na našoj, BiH muci? Dokle više, o vi lešinari novog svjetskog poretka?
Anđo, evo na očigled svih čitalaca kažem ti otvoreno i jasno – Ne volim te više!
Možemo nekad otić’ na kafu, sresti se na nekom banketu il’ pozdraviti na ulici, al’ ja više za tebe ništa ne osjećam i tako će biti sve dok ne napraviš jedan humani film koji će naše narode povezati i zbližiti, a ne ubijati i rezati sise. Fuj.
još se sjećamo kravljeg ludila, ptičje gripe, svinjske gripe, magareće gripe, side koja je pobila pola Afrike. Odakle se pojavila do danas nismo doznali. Nitko više ne spominje majmune koji su nam pred dvadesetak godina bili najveći krivci za ubijanje Afrike.
Vedrana Rudan: Ebola
Nisam bila u kontaktu sa “izlučevinama bolesnika od ebole” pa ipak mi se riga. Dokle će nas strašiti muslimanskim terorizmom, Putinovim ubijanjem ljudskih prava i ebolom? Sve u isto vrijeme. Kad god se u svijetu dogodi opaki zločin, ovaj u Gazi je holokaust, onda nam vladari svijeta šutnu na naslovne stranice svojih medija neizlječivu boleštinu.
Još se sjećamo kravljeg ludila, ptičje gripe, svinjske gripe, magareće gripe, side koja je pobila pola Afrike. Odakle se pojavila do danas nismo doznali. Nitko više ne spominje majmune koji su nam pred dvadesetak godina bili najveći krivci za ubijanje Afrike. Navodno su imali neke gadne buhe, pa su te buhe skočile na nekog Afrikanca, onda je on tucnuo sebi sličnu gladnu, golu i bosu siroticu, pa su onda buhe s nje skočile na Rocka Hudsona, da nisu skočile na njega za sidu se ne bi ni znalo…
Farmaceutska industrija s vremena na vrijeme posije nekakvu eboletinu tamo gdje ne treba. Za promjenu predlažem Vašington, Pentagon i ostale centre demokracije. Dok industrija oružja ubija stotine tisuća nevinih na svim stranama svijeta nama na naslovnicama novina i u udarnim terminima teve emisija javljaju da je jedna gospođa koja je iz Afrike avionom došla u London povraćala, imala temperature i najzad, u bolnici, umrla. Odmah su je testirali na ebolu, nije bila ebolična ali se ipak “mole svi koji su s njom bili u kontaktu da se hitno jave…”
**** mi se za ebole. Kad god su u akciju spašavanja svijeta uključeni, između ostalih, Beogradski aerodrom i Zagrebačka zračna luka znam da mogu mirno spavati. Snaga njihovih odreda za sprečavanje katastrofa svjetskih razmjera upravno je proporcionalna sa količinom istine koju nam isporučuju gospodari svijeta.
Trenutno, ebola ubija Afriku da bismo zaboravili kako Ameri i Židovi masakriraju Gazu. Kad umlate i razvale sve živo i mrtvo u Gazi gospođama u Londonu će pasti temperatura. Nećemo gledati ni diretne prijenose prijevoza zaraženih Amera koje zabrinuta Amerika iz Afrike vraća doma u za njih posebno opremljenu bolnicu. U međuvremenu će demokrata Obama tvrditi da je Putin ubojica ljudskih prava, Hrvatska i Crna Gora će Rusiji najaviti još oštrije sankcije a ja ću doma jebati mater sebi koja se nisam rodila u Mađarskoj. Da mi je Orban predsjednik znala bih da mi život nije u rukama kretena.
Orban koga naši mediji poznati po objektivnosti nazivaju “fašistom” najavljuje suradnju sa Putinom, naši rektalni ulošci bi prije umrli nego nešto napravili za svoju zemlju, bori se protiv banaka, ne osvrće se previše na lopovsku EU… Zašto ja već od pogleda na naše političare dobijem ebolu?
Da, to sam vam htjela reći. Moje pisanje je meni psihoterapija ali i razlog za psihoterapiju. Svi normalni ljudi oko mene brinu o višku kilograma, obješenim sisama, da li će u Hrvatskoj dovijeka padati kiša, Ana ne zna da je muž vara, Emil misli da Tanja ide na tečaj engleskoga, ne ide, neki su gladni, drugi znaju da će sutra biti gladni. Nitko od ljudi oko mene ne mlati opsesivno po tipkovnici. Oni nalaze radost ili žalost u malim stvarima. Ukratko, žive. Samo ja pišem.
TREBA MI ODMOR! Zbogom, za vjernike i agnostike. Boh i se, za čakavce. Zdravo, za komunjare. Čao, čao, za moga unuka Tina. I ne brinite zbog ebole. Vas će ubiti robijanjem.
Brankica Stojanović: Mi smo stokahttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20Avgust%202014/stoka.jpg
Zašto?
Zato što sve pripadnike plemena zvanog stoka možeš da:
- staviš da spavaju gdje god, čak i na njihovom izmetu, nije važno. Važno je spavanje.
- daš da jedu šta god, ona će žvakati bezvoljno i biće joj isto, jela krompir, a jela krastavac
- im mijenjaš uslove, da galamiš na njih, da ih zatvaraš u mrak, da ti odlučuješ kad će i šta raditi, da ti odlučuješ da li ćeš ih liječiti ili pustiti da umru, da li će biti čisti ili prljavi. Stoka nema mišljenje. Sve joj je dobro.
Znači, mi smo stoka.
Elem, slušam ja godinama već kako je za sve kriv sistem. Muču ljudi po cijele dane kriveći sistem. Krenimo redom:
Ko čini sistem? Ljudi.
Ko je odabrao ljude koji imaju veće ovlasti nego obični smrtnici? Ljudi.
Ko kvari i popravlja sve oko sebe? Ljudi.
Ko je doveo zemlju, i kao planetu i kao državu, do propasti? Ljudi.
Nego, ko je onda kriv za sve? Ljudi.
Beskrajno sam ljuta.
Ljuta sam na činjenicu da svako od nas pojedinačno, svaki ljud, izdvaja od svoje plate procenat kako bi se solidarisao sa zemljom u kojoj živi i radi. Čak i ljudi koji su ugroženi u poplavama. I dobro, šta ćemo sad sa tim novcem? Gdje je? S kim se solidarišemo kad se u ovom trenutku i ono što je valjalo, raspada jer voda se ne solidariše ni sa kim.
Ljuta sam jer mi u BiH najveću raspravu vodimo oko toga ko je za Gazu, a ko protiv, a bolnice nam nemau sterilisane gaze.
Ljuta sam jer smo toliko kontaminirani da nas ljubavne veze, seksualne navike, način zapošljavanja djece funkcionera više zanima od ličnih sudbina.
Ljuta sam na činjenicu da mi medicinska sestra govori da ne zna kad će biti izvršen zahvat nad mojom bakom jer im je poplavljen podrum.
Ljuta sam jer smo stoka koja je čak prestala i da muče, jer i to zahtjeva energiju.
Sad samo kuckamo po tastaturama.
Pa sam samim tim ljuta i na sebe.
Ali ne mogu goloruka na bager.
Da li vi znate da naše bake i djedovi, ujaci i strine, mame i tate, braća i sestre, leže u bolnicama koje liče na automehaničarske radnje, u kojima medicinske sestre PMS liječe na njima, a njih ne liječi niko. U kojima je klima uključena tako da mojoj baki, ili bilo čijoj drugoj udara u glavu pa da ne ode kući zdrava, već prehlađena. Da jedu krompir prokuvan u vodi, sa sve vodom, jer je to bolnički zdravo. Da li vi znate da bolesni kod nas ne bi trebali da idu u bolnicu jer će im biti još gore?
Ja bih da političari odu sedam dana u bolnicu i da budu tretirani kao što je moja baka tretirana ovih dana. Identično. U istim uslovima. Pa ako prežive – mogu da nastave da se bave poslom. Ali da im se oduzmu novčanici i mobilni telefoni. Da ne zovu ljude koji znaju ljude i ne stavljaju ispod žita nikom pare “da ih pripazi”. To bih ja.
I sad kad svi sve znamo, a pravimo se da ne znamo, i naljutimo se samo kad nas to, kao sad mene, lično dotakne, šta ćemo sad?
Ništa. Lajkati, šerovati, presvući mokre čarape, pomoći nekom ako smo u stanju, ali i o tome razmisliti jer smo prošli put pomagali pa nije to baš bilo sve kako treba.
Zašto? Jer smo stoka. Jedva čekam da vidim ko će u oktobru najviše muuuukanja i rikanja i kokodakanja dobiti.
Ako nas do tad ne odnese mutna rijeka.
Nežnicah
09-08-2014, 21:33
A, koja je kazna za nas?
Koliko smo, kolege, zaista drugačiji od ubice malenog anđela?!
On se iživljavao nad njom, a šta mi činimo njenim roditeljima, sestri, familiji?..
Koliko još puta to nevino dete mora da umre u agoniji „istraživačkog“ novinarstva ne bi li je ostavili da počiva u miru, ne bi li neprebol tih ljudi učinili dostojnim večnog leleka za detetom, a ne vriskom sa svakim novim slovom, svakim redom „novih detalja monstruoznog ubistva“?!
Publika je željna krvi, znam, ali to nas više čini saučesnicima negoli što nas opravdava.
Saučesnicima u zločinu koji će proći bez kazne, jer mi smo pravednici, zar ne, i u ime nekog višeg dobra ljutu ranu povijamo ljutom travom?!
Ne mislim na sve kolege, niti sve medije, ali i jedan je previše da rovari po svežoj humki, da zavlači ruku do lakata u duše tih nesrećnika čije dete pokriva crna zemlja i još crnje šlajfne nekrofilskog ringišpila…
Ako je za ubicu jedina primerena kazna smrt, koja je za nas?!
Lično, kaznio bih ga životom do poslednjeg daha iza sedam brava, jer smrt je blaga, trenutna, spokojna, ali opet ne znam koja je kazna za nas najprimerenija?
Njegova je žrtva sada u raju, prerano i premlada u njemu, ali sasvim sigurno među anđelima, a gde su žrtve našeg zločina, jer zaista ne mogu drugačije nazvati ono što činimo pod tužnim izgovorom novinarstva?!
Ni jednim slovom ne izuzimam sebe, jer deo sam istog kola prokletih i posvećenih.
Posvećeništvo podrazumeva pisanje o zločinu, buđenje svesti, pa i jadikovku za tim premilim bićem, jer ljudi smo pre nego novinari, ali ne podrazumeva bal vampira, veštica i veštaca!
Neprebol je, rekoh, i nema utehe za one koji će naricati nad grobom i kad mi za koji dantijana zaboravimo na njega.
Ništa što napišemo neće živote tih zlosrećnika učiniti lakšim, ali ih svakim nakaradnim slovom možemo učiniti nepodnošljivijim, težim i od prokletog trenutka kada je kovčeg s anđelom tupo udario o dno rake.
Kada zaboravimo da smo ljudi pre nego novinari- nismo ni jedno ni drugo!
Monstrum je učinio zlo za koje je, ponavljam, život najgora kazna.
Ono što mi činimo živote nekih pretvara u kaznu goru od smrti koju prizivamo za zločinca!
Utehu ne možemo da pružimo, ali mir moramo!
Mir da neutešni roditelji doveka pate za detetom, a ne da iznova sahranjuju „nove detalje monstruoznog ubistva“!
Počivaj u miru, anđele!
Upamet se, kolege, ljudi smo, pa potom novinari, ili nismo ništa…
Mihailo Medenica
Dragan Bursać: Druga smrt Tijane JurićPoštovani mediji,
Dajte mi još detalja o smrti Tijane Jurić! Hoću da saznam sve o njoj, hoću da vidim svaki video snimak sa njom dok je bila među nama. Da klikćem i lajkam njene fotografije. Ispoštujte me urednici i novinari i dajte mi podatke. Sve vam vjerujem. Moj život je udisaj oporog vazduha od teksta do teksta o Tijaninoj smrti. I zato hoću i imam pravo da znam do u detalj svaki sekund njenog posljednjeg dana života.
Gdje je tačno bila na selu, sa kim se družila, na kakvoj se žurci zabavljala. Hoću da znam odmah, sada! Morate mi sve napisati i opisati. Do u tančine. Kako je krenula sa slavlja, kuda se kretala, gdje je tačno išla. Hoću da angažujete psihologe, psihijatre i da mi kažete o čemu je razmišljala tinejdžerka iz Subotice. U koga je vjerovala i kome se nadala. Hoću da znam njen život prije smrti.
A, hoću da znam i sve o njenoj smrti. Kako je udarena autom? Da li je uopšte udarena autom? Koliko je bila povrijeđena? Da li je bila pri svijesti? Jel' imala 47 kilograma baš kako se priča? Moram da saznam odmah i sada. Da li je vrištala, da li je imala lomove, frakture? Angažujte neke ortopede, pedijatre, moram znati!
Hoću sve i odmah o ubici! Jel' baš dva metra visok? Jel' tačno 120 kila težak ili vi to onako odokativno, napamet lupate. Izvažite ga i izmjerite. U milimetar i gram. Provjerite da li je njegov onaj crveni golf tri. Provjerite od koga ga je kupio, sa kim se pogađao, na koju je autopijacu išao. Vidite kakve je kobasice pravio kao mesar. Ljute ili obične? Nije beznačajno. Moram znati. Upregnite psihijatre i nutricioniste da pojasne vezu između mesarske profesije, kobasica, silovanja i ubistva djeteta! Treba mi i ta informacija očajnički! Uđite na njegov FB profil. Provjerite sa kim se dželat Dragan Đurić družio, provjerite mu sve prijatelje, rodbinu do šestog koljena, saznajte gdje je sa svojom djecom ljetovao, gdje ih je vodio na sok i kolače.
dite kod njegove familije, fotografišite mu majku, rodbinu. Sa suzama, grčem i u agoniji. Što više fotografija. Iz svih uglova. Hoću suze i bol! Ma, hoću i krv! Hoću da vidim ljude kako se okupljaju oko kuće Đurićevih sa kamenicama i spremaju se na linč čitave porodice. Neka padne krv, samo da je dobrom kamerom snimljena i na vrijeme na portale okačena. Moram to gledati. Hoću lajv prenos! Neka se i ove smlate sa televizije malo angažuju! Hoću kamere iz vazduha. Neka neko iz mase baci prvi kamen, pa da se mogu mirno zavaliti u fotelju i posmatrati linč. Pravi. Odistinski. Dosta mi je Farmi i Velike braće. To me ionako više ne pali. Nema više adrenalina u posmatranju tuče pijane Vendi sa mladom nadom neke folk produkcije. Ovo su, bre, stvarni ljudi, ovo mi dajte.
Hitajte novinari, sokolovi moji, do Tijaninih roditelja. Saznajte da li joj je otac bio u zelenaškim dugovima zaista ili postoji neki demanti. Ucijenite ga! Napravite intervju sa ocem i majkom u agoniji. To su istinske emocije, to hoću da vidim. Hoću da čujem ispovijesti ljudi na sedativima, hoću opet fotografije, puno njih. Hoću video snimke. Svakog člana Tijanine porodice. Moram znati šta oni misle o ubici. Za kakvu su oni kaznu. Pravite anketu među Jurićima a propo smrtne kazne i obavještavajte me iz časa u čas, iz sekunda u sekund.
Molim vas, mediji moji, hranitelji moji, branitelji moji, prenosite uživo sahranu, svaki detalj ukopa. Napravite konkurs za najbolji školski rad posvećen Tijani. Neka se uključe svi koji su je znali. Neću neke fejkare koje su samo čule za Tijanu. Dakle, autentični vršnjak i prijatelji pokojne Tijane. Objavljujte radove u feljtonima. Iz dana u dan, iz sata u sat. Sve ću ih pročitati. Uvedite takmičenje u kome će sastav sa najviše lajkova dobiti neku nagradu, pa da se i mi pošteni čitaoci aktivno uključimo.
Objavljujte što više tekstova ljudi koji pričaju o sumraku novinarstva koje je palo na slučaju Tijane. Svih ljudi. Baba, djedova, psihoanalitičara, neuropsihijatara, prosvjetnih radnika, kamenorezaca, novinara, etičara, sociologa, filozofa, školaraca i mesara. Hoću da znam, moli li se Ceca za Tijaninu dušu! Sve to objavite i dajte mi.
Ali ja hoću još! Budite originalni i kreativni. Otvorite profile "ZA" i "PROTIV" smrtne kazne. Uvedite takmičenje, kladionicu, štaznam. Da to bude interaktivno. Hoću da vidim kako se pljuju pobornici i protivnici ovog "sudskog lijeka". Ma, hoću, poslenici moji medijski, ako treba i da kakve javne borbe organizujete. Sve, naravno, snimajte i postavljajte na sajtove.
Moram znati koliko je potencijalnih dželata kao što je ovaj Dragan Đurić na Balkanu. Moram da znam gdje se kreću, kako razmišljaju i čime se najčešće bave. Ma, hoću da ih mapirate i da nam po simboličnoj cijeni ponudite aplikaciju koju možemo skinuti, pa da pratimo gamad.
Morate nastaviti sa radom. Smrt djeteta ne znači smrt svakog pravog tabloida. I sami znate, a vjerovatno su vam i urednici rekli da je najbolja zvijezda - mrtva zvijezda. Leba ne ište, a leb vam donosi. Bavite se posttraumatskim stresom familije Jurić. Pravite intervjue sa njima. Redovno.
Popratite četresnicu, kako i dolikuje. Sa puno fotografija, na kojima dominiraju od bola izopačena lica i sa pokojim bijelim cvjetićem, dekoracije radi.
Granajte vaše istraživanje, mili moji! Pratite svaki sekund novog suđenja vijeka. Pišite o svakom detalju monstrumovog zatvorskog života. Moram znati u kojoj je ćeliji. Da li mu je komšija Legija ili nepoznat čovjek. Ako je nepoznat, pa, doznajte mu ime, majku mu! Hoću istog časa da saznam koliko je zlotvor dobio da odrapi. Ako treba, probudite me u 3 ujutro da saznam.
U međuvremenu, ne dozvolite da se ova gnusobat zaboravi. Svaki dan podsjećajte javnost i mene, roba vašeg čitalačkog, koje je boje bio duks kojim je Tijana zadavljena, kako je izvedeno samo silovanje koje je prethodilo ubistvu. Ako je prvo ubijena, pa silovana, pod naznakom HITNO, SKANDAL ili slično, prenesite mi.
Hoću da živim tuđu smrt, svake stotinke svog bezvrijednog života. Samo prava smrt u agoniji, negdje dovoljno blizu da bi bila stvarna, a daleko da bi mi se dupe uredno znojilo u fotelji, za mene je vrijedan fakat. Dakako, potpomognut vama, mediji moji dragi, koji ovu simfoniju užasa nadopunjujete milozvučnim morbidnim detaljima.
Negdje za par mjeseci, kad me adrenalin potpuno popusti, kad se isključim iz FB grupe "Smrtna kazna za monstruma" i ,Najljepše priče o Tijani", desiće se, uz vašu pomoć, opet nešto što će mom mišjem bivstvovanju dati smisao. Naći će se novi monstrum. Ili njih pet.
I zato hvala vam, mediji moji... Vi ste mi hrana, klik i lajk. Moj šer i moj tvit. Moj komentar, opservacija, radost i zanimacija. Moj klip, moja fotka, moj tekst, moj naslov, moj lijek.
Kažu neki da ste pretjerali, no ne vjerujte analizi ljudi na samrti svojih profesija. A u budućnosti od vas očekujem da preduprijedite i samu zbilju i realnost. Zaskočite nekog zlotvora u činu ubistva i silovanja. Zamislite koliko je to klikova i lajkova. Ili još bolje, stvorite svojim tekstovima nove zlotvore koji će othranjeni na vašem humusu dubina crnih pratiti, motriti i ubijati djecu. Da, vi to možete i na dobrom ste putu, tabloidi moji dragi.
Iskreno Vaš,
Mali Sivi Miš koji bi želio ostati anoniman i koji pod pravim imenom i prezimenom pljuje po tabloidima i gnuša se njihove emotivne obogaljenosti.
"Živimo u dobu usamljenosti"
Pisac i filozof Džordž Monbajot napisao je kolumnu za britanski Gardijan u kojoj konstatuje da živimo u dobu usamljenosti, koje će skupo koštati čovječanstvo. Mi vam je u cijelosti prenosimo:
Antropocen, kako su naučnici nazvali epohu u kojoj živimo, doba je čovjekovog ogromnog uticaja na biosferu, ali se po malo čemu razlikuje od ranijih doba.
Ipak, jedna razlika je očigledna: ovo je doba usamljenosti.
Kada je Tomas Hobs tvrdio da je u prirodnom stanju, prije nego što je čovječanstvo iznjedrilo autoritete, koji će ga kontrolisati, vlada “rat svih protiv svih”, nije mogao više pogriješiti.
Od starta smo društvena bića koja u potpunosti zavise jedna od drugih. Naši preci sa istoka Afrike nijednu noć nisu mogli da prežive jedni bez drugih. Mi smo oblikovani i to u većoj mjeri od bilo koje druge vrste, kontaktom s drugima.
Doba u koje ulazimo, u kom postojimo potpuno nezavisno jedni od drugih, drugačije je od svih ostalih.
Pre tri mjeseca objavljena je vijest da je usamljenost postala epidemija među mladim ljudima. Nedavno je isto rečeno za starije.
Ebola nikad neće ubiti toliko ljudi kao ova opaka “bolest”. Društvena izolacija može dovesti do prerane smrti, koliko i pušenje 15 cigareta dnevno, a istraživanja pokazuju da je usamljenost dva puta smrtonosnija od gojaznosti.
Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće postaju učestaliji kada se prekine komunikacija među ljudima. Sami ne možemo.
Tačno je da su se fabrike zatvorile, da ljudi češće putuju automobilima nego autobusima, da više gledaju Jutjub nego što odlaze u bioskope, ali te promjene ne uspijevaju da objasne brzinu urušavanja modernog društva.
Ove strukturne promjene prati ideologija koja se protivi životu i koja podstiče i slavi našu izolovanost od društva. Rat svih protiv svih - kompetitivnost i individualizam - postao je religija modernog doba, koju opravdava mitologija o usamljenim rendžerima, samoizgrađenim ljudima, samostalnim preduzetnicima… Za najdruštvenija od svih stvorenja, koja ne mogu preživjeti bez ljubavi, društvo više ne igra nikakvu ulogu - samo herojski individualizam. Važno je samo pobijediti, a ostalo je kolateralna šteta.
Djeca u Britaniji više ne žele da budu vozači autobusa ili medicinske sestre - više od petine reklo je da samo “žele da budu bogati”. Bogatstvo i slava su jedine ambicije za čak 40 odsto ispitanih.
I jezik se menja u skladu s tim. Najuvredljvija riječ postala je “gubitnik”. Više ne govorimo o ljudima, nego o individuama.
Jedan od tragičnih ishoda usamljenosti jeste to što se ljudi okreću televiziji, kao utjesi. Čak dvije petine starijih ljudi smatra TV svojim najčešćim društvom.
Ovo samoliječenje pogoršava simptome bolesti.
Istraživanje ekonomista Univerziteta u Milanu pokazalo je da televizija podstiče takmičarski duh i paradoks visokog dohotka: naime, to što nacionalni dohodak raste ne znači da raste i sreća stanovništva.
Naučnici su otkrli da su osobe koje često gledaju TV manje zadovoljne svojim prihodima, od onih koje ga gledaju rijetko. TV ubrzava pokretnu traku hedonizma i primorava nas da još više radimo, kako bismo imali identičan nivo zadovoljstva.
Šta je poenta? Šta dobijamo iz tog rata svih protiv svih? Konkurencija podstiče rast, ali rast nas više ne čini bogatijim. Čak i da je to istina, ne bi nas učinila srećnijim.
Čak ni jedan procenat svjetskog stanovništva, u čijem je vlasništvu 48 odsto svjetskog bogatstva, nije srećan. Istraživanje Koledža u Bostonu pokazalo je da osobe sa prosječnim godišnjim primanjima od 78 miliona dolara sebe ne smatraju zadovoljnim, nego paralisanim anksioznošću, nezadovoljstvom i usamljenošću.
Mnogi su rekli da se osjećaju finansijski nesigurnim: da bi stali na čvrsto tle, vjeruju oni, potrebno im je, u prosjeku, oko 25 odsto više novca. Da ga kojim slučajem dobiju, vjerovatno bi im bilo potrebno još 25 procenata. Jedan ispitanik je rekao da se neće smiriti dok ne bude imao milijardu dolara na bankovnom računu.
Za ta osjećanja rastrgli smo prirodu koja nas okružuje, degradirali uslove življenja, predali svoju slobodu i zadovoljstvo kompulsivnom hedonizmu bez zadovoljstva u kom, pošto smo progutali sve ostalo, počinjemo da vrebamo sebe same. Zbog toga smo uništili samu suštinu čovječanstva - našu povezanost.
Ako želimo da prekinemo taj ciklus i ponovo se udružimo, moramo se suočiti sa sistemom koji nas žive jede, a koji smo sami napravili.
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/001%20Oktobar%202014/guske.jpg
Dragan Bursać: CIK, cik, cik pogodi! Evo već skoro dvadeset dana Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine broji. Danima tako broje ljudi manje od 10% glasačkih listića, pošto su u izbornoj noći prebrojali bezmalo 90%.
I taman kada se narod ponadao da će se zabijeliti dim iznad sarajevskog sjedišta CIK-a, kad ono prc. Stigla odluka da se glasački listići sa ukupno 48 biračkih mjesta u BiH ponovo prebrojavaju. Ajmo Jovo na novo, samo nek je veselo.
Stvarno je krajnje vrijeme ovakav CIK dislocirati na smetljište istorije. U digitalnoj eri, države od 200-300 miliona stanovnika za 48 sati saznaju rezultate izbora. U analognoj eri, jedna Indija od preko 1,2 milijarde stanovnika u razumnom roku sazna rezultate. U predanalognoj eri, Nigerija sa preko 100 miliona ljudi za 10 dana zna ko će ih voditi. Eto, jedino Bosna u ranom Kromanjonu sa ovakvim CIK-om, kao iz najboljih srednjevjekovnih papinskih intriga, danima čeka da čuje ko su svi akteri ovdašnjeg političkog igrokaza.
Naravno da je ovakvo prebrojavanje glasova, koje bi brže odradio prosječno dresiran šimpanza, otvorilo sumnje kod gotovo svih partija koje su u utrci za neki od nivoa vlasti, to su svi očekivali. Na poslijetku, nije niti bilo realno nadati se nekom demokratskom priznanju poraza. Nego je CIK, ovim svojim diletantskim i bahatim ponašanjem, (p)ostao samo reprezent države u kojoj tavorimo i ništa više.
Što bi rekli kvazinovinari „moramo se zapitati“. Istinabog, stvarno se moramo zapitati da li u CIK-u sjede ljudi sa ozbiljnim mentalnim problemima, koji se žale i kurti i murti kako im sporo pristižu glasački listići, kako ima neregularnosti „koje mogu uticati na tok izbora“ i slične ublehe ili je u pitanju nešto drugo. A, prije će biti da drugo mjesto svrbi.
Naime, u dosadašnjim izbornim procesima postdejtonske BiH, a bogu hvala zbog opštih, lokalnih i ponovljenih izbora, CIK je radio...paaa, jedno veliko ništa. Osim što je bio zapisničar, tek puki ćato izbornih rezultata. Njegova uloga je bila negdje između redara i higijeničara. Daleko, miljama daleko od predsjednika odjeljenske zajednice ili nedajbože blagajnika. Stare birokrate u CIK-u su bile tek puki papirobrojci nečega što se već unaprijed znalo.
Da se ne lažemo, osim Republike Srpske, rezultati svih dosadašnjih izbora na svim nivoima, pa i ovogodišnjih, na osnovu parametra izlaznosti i prvih par hiljada prebrojanih listića, bili su evidentni i nikome nisu niti mogli nauditi. To je CIK, na kraju krajeva, svojom ekspeditivnošću i pokazivao. Pa čak i ove godine u Federaciji BiH, već u izbornoj noći se znalo da je Bakir Izetbegović i njegova SDA veliki pobjednik.
U Republici Srpskoj je, osim uobičajenih odokativnih rezultata izbornih štabova, nastao CIK-muk. Tajac. Ništa. Njente. Najgrotesknija u ovoj igri prebrojavanja je bila situacija kada su prvi ljudi CIK-a, u ponoć, kada je vatra ključala u svakom čovjeku koji je taj dan izašao na izbore, rekli kako su „za danas gotovi“. Za danas gotovi? Kako, šta, zbog čega, jel povečerje, moraju li se ići tuširati, imaju li radno vrijeme, rojila su se pitanja svake zdravomisleće jedinke. Zamislite, u jeku prebrojavanja, brojač prestane brojati. Bilo gdje i bilo šta. To može jedino Gustav u istoimenom mađarskom crtiću i CIK.
Od te noći, pa do zaključenja ovog teksta, prebrojavanje se pretvorilo u jedno ritualno mrcvarenje, gdje novinari, poslati od strane svojih redakcija po n-ti put na pressicu , saznaju od čika i teta u CIK-u kako je prebrojano za čitavih 1,6% glasova više od juče i da će sutra proces biti nastavljen...Ova tragikomedija još ne prilazi sigurnoj luci kakvog-takvog kraja.
Nego, osim što Željka sumnja na Mladenove, Tadić na Dodikove i ostali svi zajedno jedni na druge, šta nam je ovaj eksperiment sa radom CIK-a pokazao?
Pa, pokazao je kako ovu atrofiranu organizaciju, kao i većinu drugih u paradržavi, treba mijenjati ili usavršiti, u najgorem slučaju. Pokazao je da se sve do sada izborni proces vodio po sistemu jedna trećina apstinenata, jedna trećina pravih glasačkih listića i jedna trećina trampe u partijskom happy hour-u, između 19 i 20 časova. Sad, neka neki zlobnik kaže da griješim, a ja ću mu odmah odgovoriti da mi pokuša dokazati suprotno i kraj priče. E, taj srećni sat, taj period - ja tebi, ti meni par stotina glasački listića po izbornom mjestu i jeste veliki problem za CIK, baš sada i baš u Republici Srpskoj.
A, što baš sada i što u Republici Srpskoj? Zato što su rezultati na nož, u pet deka, što bi narod rekao. CIK-u je naprosto bilo lako svih prethodnih godina zažmiriti na oba oka, pa i prekriti ruke preko očiju u sretnom satu, e da bi kasnije formalno u kakvoj manjoj opštinici ponovio izbore i to je to. A, sad svaki glas gotovo direktno mijenja titulara vlasti. Sad CIK-ova presuda, hajde da budemo korektni, tačno brojanje glasova, znači direktan uticaj na ishod izbora u Republici Srskoj. Mnogi će reći - Pa to im i jeste posao! Jeste, ali nije bio do sada. A, krali su svi. Uvijek i stalno. Od vremena Ante Markovića do danas. Krali su za 10 maraka, za deset metara asfaltiranog puta, namiještali su rezultate po principu Đuro tebi u pripizdićima gornjim za sto glasova, Jovo meni u pripizdićima donjim za 150. Recite vi meni da nije tako.
Neka CIK kaže da nije tako! Neka kaže da je sve u redu ili neka odradi posao, imenuje i prezimenuje one koji su radili malverzacije i okonča ovu farsu.
Ta, svi znamo da je Dodik stari/novi Predsjednik, da je Ivanić novi član Predsjedništva iz reda srpskog naroda, da je SNSD sa koalicijom osvojio tijesnu većinu. U čemu je problem? Uprijeti prstom na prevarante? Pritom, taj prst neće imati težinu, ma ni teoretsku, da promijeni stanje stvari na terenu. To što je možda mogao imati težinu da je radio svoj posao, e to je posve druga priča!
Problem je u gospodi koja se dvadeset godina nisu miješala u svoj posao, pa su malo izanđali i zarđali. Problem je u kompletnom sistemu, koji je, ruku na srce, sa strancima stvorio najkomplikovanije izbore na planeti i najimpotentniju izbornu komisiju.
CIK je spao na ČIK pogodi i tu i ostao.
Написала : Мирјана Бобић – Мојсиловић
„Ово је прича о Србији која када се погледа у огледало, понекад има образ једноставан и чист, попут млека!“
Свет је отишао дођавола, то је најмање што се може рећи о ужасима који нас обасипају одасвуд – од страве у улици политике, језе тероризма, изненађујуће тезе да оловка није оружје, хорора сиромаштва, запрепашћујуће агресије политичке коректности, породичних трагедија и лудила која нам свакодневно одузимају дах, до узнемирујућих назнака онога што би могло да се деси. У овом свеопштем распиривању мржње, рата и освете, у овом систематском грађењу бесмисла и потпиривању очаја, у овом планетарном умору од грозота, пронаћи лепу малу причу која нема никакве везе са оним што представља глобалну стварност виђену очима медија, равно је подвигу.
Е, па, постоји таква прича међу нама, и што је најлепше, сами смо је направили. Једна сиромашна породица, са троје деце, из села у које аутобус свраћа само два пута недељно, у једној потресној телевизијској репортажи, изјавила је да би све било боље у њиховим животима, када би, некако, ако би икако било могуће, имали само једну краву, јер би онда деца имала млеко, и сир и кајмак, и не би били гладни.
Без икакве институције, фонда и организације, без икакве медијске помпе, група анонимних људи покренула је на друштвеним мрежама акцију да се деци купи крава. Објављен је рачун оца породице, и људи су давали колико су могли, неки и по 500 динара. И, пре Нове године крава, којој су деца дала име Цветанка, стигла је у њихово двориште. Уз краву, преостало је новца, па су купили и вепрића и крмачицу. Деца су их назвала Флекица и Бели. Неколико дана касније један човек из Аустрије послао је такође новац, и из Ужица је деци стигла још једна крава. Са две краве и два прасета, та породица је добила разлог да се осмехне животу. У новој репортажи о њима, и кравама и прасићима, емитованој пре неколико дана, мајка породице је изјавила да ако буде среће и једна од крава им отели женско теле, да ће га радо поклонити некој другој породици која нема од чега да живи.
Због те реченице, због ове приче, као и због њеног гласа који оџвања попут кристалних звончића, човек може да помисли како није лоше, понекад, живети овде. Јер, има људи, а има и крава.
Ова прича је прича о Србији, о оној бољој Србији за коју понекад помислимо да је нема, да је нестала, да је пребијена, огорчена и посустала, да је изманипулисана и обесмишљена, одустала услед свих оних ужасавајућих вести о лоповлуцима, малверзацијама, покраденим добротворним акцијама, о филантропији која воли да се слика за ударне вести, ово је прича о оној Србији за коју помислимо да је узмакла пред безобзирношћу пропагандног милосрђа које је постало друго име за рибарење људских душа.
У овој причи постоји још један мали детаљ, који је фасцинантан: мајка ове породице је два пута недељно јављала организатору акције колико је новца уплаћено на рачун – до у динар. Без икаквог лукавства, одуговлачења, чекања да се прикупи што више новца, без икакве калкулације, а да јој то нико није тражио, та мајка је испостављала извештај – за пола краве, за две трећине, и онда за све остало. Чак је јавила и да су прасићи два пута јели оног дана кад су стигли.
Цветанка, Флекица и Бели, као и Шара која је после стигла, то је Србија истинитија и лепша од сваке Прве и Друге и Треће Србије, то је Србија у којој нема претњи, ни морања, ни користољубља, ни калкулације, ни грандиозности, ни политичких поена, него само обичног голог живота, који је флекав, и бели, и шарен и понекад цветан. То је она тиха, нормална, обична Србија која није изгубила оно мало душе, и која разуме да сви ми понекад и у понечему, можемо бити очајни и сами, попут ове породице из планинског села код Ивањице, у које аутобус свраћа само два пута недељно, кад нема сметова.
Између свих оних грандиозних тема које заузимају све просторе духа, између грмљавине у политичким говорима, претећих вести и пажљивог паковања локалне и глобалне филантропије, ово троје деце и њихове краве које су стигле пред Нову годину, изборило се за мајушни тренутак у коме смо могли да видимо да Србија, кад се погледа у огледало, понекад има образ једноставан и чист, попут млека.
Šta žena treba?
Autor: Jelena Kalinić (http://www.6yka.com/home/user_content/SmVsZW5hIEthbGluacSH/jelena-kalinic)
mam prijateljicu. Ona je mlada, pametna, odgovorna, talentovana i divno izgleda. Nažalost, čini se da joj sve to smeta da bude sretna. Zato je počela ići na psihoterapiju i uzima antidepresive
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/00000001%20Februar%202015/zena_1329511788_670x0.jpg
Zapravo, ne! Priča ne ide tako! Ona ne ide na psihoterapiju i ne uzima antidepresive jer je mlada, pametna, odgovorna i talentovana. Njoj se sve to počelo događati kada joj je šef rekao da je mahnita.
Vidite, njen šef klasificira žene u tri kategorije: guskice, sponzoruše i lezbejke. „Guskice“, ili, kako on to još nekad zove, „mačkice“ ili „mjao-mjao“ je kategorija žena koje su nesposobne da misle same, ali se znaju umiljavati i treptati okicama. On to voli. Druga kategorija, to su „sponzoruše“, proračunate, hladnokrve predatorke, koje ništa u životu ne rade sem što peglaju kartice. On to također voli. „Lezbejke“ su poslovne, hladne, ozbiljne žene koje se ne može odvući u krevet i ne spadaju u kategoriju „guskica“ ili sponzoruša“. On ih ne voli, ali ih trpi jer su često mnogo bolje organizovane od muških partnera u poslu.
Moja draga prijateljica na prvi pogled izgleda kao „mjao-mjao“ tip, ali se ponaša kao „lezbejka“. Ona se također buni kada joj neko komentariše oblik grudi i ne podnosi bilo kakve šale vezane za seksualnost. To njenog šefa, znate, zbunjuje. On ne može da tačno procijeni o kom se tipu iz njegove klasifikacije radi, što znači da ne može ni predvidjeti reakcije takve osobe. Onda mu je najlakše da tu osobu svrsta u „mahnita“.
Jesam li zaboravila reći da joj je ovaj komentar uputio nakon što joj je pokušao dodirnuti grudi? Nisam? Nije ni bitno. Ono što je bitno je to da je ona sad bez posla. Dala je otkaz jer je počela povraćati svaki dan prije nego što krene na posao. Njen savršeni život se pretvorio u borbu sa depresijom, u borbu sa sobom, u bijes i nemoć. Rekla je da će naći posao ili će početi vlastiti biznis, ali da će svaki put odlaziti od onih koji je budu vrijeđali. Bravo, curo!
Ali, onda se pitam - šta je to savršeno?
Imam druga. Moj drug je oženjen. Njegova supruga ima divne plave oči, crvenu, dugu kosu i divan glas. Budale! Vi ste svi budale ako ste mislili da ću vam sada pričati priče o nevjerstvu, trivijalizirati ljubav jer, ne, oh, ne, neću! Ako ste to očekivali, molim vas, gospodo, preskočite ove strane i nemojte im se vraćati...
Pitala sam ga da li se ona pred njim raspukne kao zreo nar u novembru, da li se katkad razbije pred njim kao staklena kugla za novogodišnju jelku, ostavljajući krhotine u rukama, da li joj suze unište lice tragovima saprane šminke, da li joj ruke drhte kada je sama, da li ga nekad samo nijemo gleda dok joj je pogled satrven krikom, šta joj to jedino on vidi u lelujavim dubinama zjenica, da li zna da je on jedini čovjek kojeg tako nježno gleda, misleći da to niko neće primijetiti. Da li zna da ga smatra čuvarem svoga malog svijeta, svoje fotografije savršenog svijeta, jer je on taj koji zna koliko su je povrijedili, a da je nisu ni silovali, ni udarili, ni pokrali. Pitala sam ga da li zna koliko je hrani njegov zagrljaj, njegova sveprisutnost iz sjene, da to što je on mangup, dozvoljava njoj da bude dama, da, zbog toga, ona pred njim može da se istopi, bude slaba, zgrčena dok je on tješi, milujući joj bedra. Da li zna da se njih dvoje njišu u istom ritmu, čak i onda kada ne vide jedno drugo.
Rekao je da zna.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.