petrana
30-10-2009, 07:45
Smak sveta
E ovako. Juce posle sto godina gledala sam samo par minuta drugi dnevnik I cujem da anm se priblizava sinjski grip. Uso mi namah strah u kosti. Kazem jutros u kuci “eto, svinjski grip nam kuca na vrata.”. A kazu mi: “ti je psiholoski rat, nemo to da slusas”.
Snadji se majcin sine. JEl moguce d aje stvarno psiholoski rat da ans non stop plase svim I svacim. A ko sa kim ratuje? Cim dodjes do tog pitanja eto ti paranoje. Sta raditi. Ni o cem ne razmisljati? Misliti samo o vaznim stvarima? A koje su stvari vaznije od golog opstanka.
Ispada da je danas postalo najbolje za opstanak ne misliti o opstanku.
U moje doba, kad sam isla u srednju skolu imali smo predmet odbrana I zastita. Tu smo ucili o pojmu psiholoskog rata, I raznim primerima nam je potkrepljena cinjenica postojanja takve jedne pojave. Danas, ako pomenes psiholoski rat, ima da ti kazu da si opsednut teorijom velike zavere.
I sad, oce li propast sveta ili nece? JEl mi umisljamo neke stvari ili ne? …
I da se radi samo o tom sto sam gore napisala, zaista se ne bih time bakcala I ne bih trosila ni moje ni vase vreme. Ali, ima nesto jos. Ima nesto. Davno, dk jos nisam znala da o ovim stvarima ne valja da se razmislja mnogo nego samo ono kao, a nikako iz prave, desila mi se sledeca stvar. Razgovarala sam sa jednom devojkom, veoma sugestivnom, nosila je naocare, izgledala veoma produhovljeno, uredne frizure,… I ona mi kaze nesto tipa : “zar ne vidis da vreme prolazi sve brze. Pa to vec svi znaju. Vrem…” NEsto u tom fazonu da vreme tece sve brze, da se ubrzava. Izbecim ja, jel moguce to. I sta sad. I odem brze bolje odatle. AL gde se sakriti od vremena? Pocelo je nesto veoma blesavo. Mani se zaista ucinilo kako vreme prolazi mnogo brzo I nisam nekako to mogla da obuzdam I … taj mi je dan prosao kao tren. I negde predvece se nekako obuzdam, I nekako kazem sebi : “ej bre dosta! Sta je ovo. Ebe mi se za to kolika je brzina vremena” I stane to.
I od tada, kad mi neko pomene propast sveta, samo se mislim “dovidjenja. Sto se mene tice moze sutra, boli me uvo”
Ps. To iskustvo gore bilo mnogo jezivo, samo sto ga ne umem bolje opisati
I sad
Sta vi imate reci o propasti sveta?
E ovako. Juce posle sto godina gledala sam samo par minuta drugi dnevnik I cujem da anm se priblizava sinjski grip. Uso mi namah strah u kosti. Kazem jutros u kuci “eto, svinjski grip nam kuca na vrata.”. A kazu mi: “ti je psiholoski rat, nemo to da slusas”.
Snadji se majcin sine. JEl moguce d aje stvarno psiholoski rat da ans non stop plase svim I svacim. A ko sa kim ratuje? Cim dodjes do tog pitanja eto ti paranoje. Sta raditi. Ni o cem ne razmisljati? Misliti samo o vaznim stvarima? A koje su stvari vaznije od golog opstanka.
Ispada da je danas postalo najbolje za opstanak ne misliti o opstanku.
U moje doba, kad sam isla u srednju skolu imali smo predmet odbrana I zastita. Tu smo ucili o pojmu psiholoskog rata, I raznim primerima nam je potkrepljena cinjenica postojanja takve jedne pojave. Danas, ako pomenes psiholoski rat, ima da ti kazu da si opsednut teorijom velike zavere.
I sad, oce li propast sveta ili nece? JEl mi umisljamo neke stvari ili ne? …
I da se radi samo o tom sto sam gore napisala, zaista se ne bih time bakcala I ne bih trosila ni moje ni vase vreme. Ali, ima nesto jos. Ima nesto. Davno, dk jos nisam znala da o ovim stvarima ne valja da se razmislja mnogo nego samo ono kao, a nikako iz prave, desila mi se sledeca stvar. Razgovarala sam sa jednom devojkom, veoma sugestivnom, nosila je naocare, izgledala veoma produhovljeno, uredne frizure,… I ona mi kaze nesto tipa : “zar ne vidis da vreme prolazi sve brze. Pa to vec svi znaju. Vrem…” NEsto u tom fazonu da vreme tece sve brze, da se ubrzava. Izbecim ja, jel moguce to. I sta sad. I odem brze bolje odatle. AL gde se sakriti od vremena? Pocelo je nesto veoma blesavo. Mani se zaista ucinilo kako vreme prolazi mnogo brzo I nisam nekako to mogla da obuzdam I … taj mi je dan prosao kao tren. I negde predvece se nekako obuzdam, I nekako kazem sebi : “ej bre dosta! Sta je ovo. Ebe mi se za to kolika je brzina vremena” I stane to.
I od tada, kad mi neko pomene propast sveta, samo se mislim “dovidjenja. Sto se mene tice moze sutra, boli me uvo”
Ps. To iskustvo gore bilo mnogo jezivo, samo sto ga ne umem bolje opisati
I sad
Sta vi imate reci o propasti sveta?