Man
16-03-2012, 20:30
Uključim televizor pre neki dan i ima šta da vidim: neki mrsomud od kuvara ubeđuje javnost kako će - i to na moje gladne oči - da spremi leskovačku mućkalicu za deset minuta! Ajde što su nas učili da škole samoupravljača dođu skoro pa ko fakultet, neka gi i sve onej diplome iz vukojebine od bivšu nam domaju, pristajem čak i na ove titule kod privatnici gde - čast na izuzeci koji i ja lično poznavam - doktorsko zvanje pada u krilo ako ne prilegneš dvaput posle ručak, ali ga je kulinarski „Radojica, dete nerazumno“ muški prekarao! Dame i gospodo, nekad je zvanje na kuvara nosilo umetnički oreol: krajnje je vreme da lepa književnost opet preuzne stvar u svoje ruke!
Potrebno: leskovačko roštilj-meso, od juče; svinjske vešalice - bele i dimljene, od malopre; kobasice, al da ne ripav od magareće meso u nji; iznutrice, sve što dovatiš pre nego gi neki Džeki (da ponovim još jenput, ega neki nisu upantili: čapa za avliju, biran po osetljivi kinološki kriterijumi: malečak - da ne jede mnogo i rundav - da mu neje ladno) već ne omanda pri klanje; slanina, mož i „integralna“, ako svinju toviš sa integralne žitarice; kačkavalj, nikako posan; ljuta leskovačka paprika - gruvana i tucana, u sve nijanse, od liht-crveno do noć-crno; crn lukac; ljute džinke, sveže, iseckane, bez dršku i peteljku, onej što gi u normalne države računav u „sredstva za masovna ubistva“; merak - srazmerno s vreme, žurba - ič...
Još jenput da naglasim: osnovno što ti treba za pravi „leskovački voz“ je vreme; ne mož dvaput da ulegneš u istu Veternicu, t’d neće budnete isti ni reka ni ti. Tek posle ovuj ne-se-žuri filozofiju - nema hitni poslovi na ovaj svet, postoje s’m ljudi što su zakasnili - dolaziv na red roštilj-meso, muški upaljena ckara sas nauljene žice, domaći ćumur i dobar roštilj-majstor, obavezno Leskovčanin. A toj se ne proverava sa ličnu kartu, već sa sposobnos da kaže glas cč, al odjenput; tek tad ga puštaš oko roštilj: čak i ništa da ne znaje, lako će nauči jer mora da ima urođen talenat; „quod erat demonstrandum“. Ono, ruku na srce, otkako smo ovija bajagi majstori počeli da valjamo u katran i perje i da gi šaljemo u pogolemi gradovi - te ti čudo: svi postali šefovi na kujne u elitni restorani - i neje gi mnogo dobri ostalo: Dragija „Bure“ su nasledili pokojni Boško Vla iz „Složnu braću“, „Mondiš„, Zoki „Sandokan“, Kaleja iz „Avliju“, Joca „Grkinja“, „Gurman“, Joca „Mali Mančester“, „Vruć vetar“, „Havana“, Vlaja „Cap-cap“, Pera „Princ“ od Dunijski...
„Leskovački voz“ mož da ispadne i malečak i golem, sve zavisi od gosti: ovaj maleji vikamo još i „dečji“ - ima samo sedam ganga, pa ga davamo na mušterije što preferirav isto tolko padeži; golem ima četrnajes - taman za pravog muža! „Kakav na jedenje - takav i na onodenje“, te ga leskovački komentar - sas poreklo iz ženski krugovi, da ne bude posle zabuna - za onija što mrljaviv po tanjir pljeskavice tnke ko flis-papir i ćevapčiki taman tolki da ti zapušiv rupu od plombu, ako ti ispadne od nerviranje... Muško neje muško bez sto kila, bez zamajac nema ni motor, a jedenje bez „voz“ je samo mezetlk!
1. Ćebapi
Za dobri ćebapi ti je najvažnija funija kroz koju će proteraš meso i majstor sa srce da ga pušti do kraj: ćebapi ne mog da budu dobri ako ne odripuju na ckaru kad gi frljiš! Kad se smiriv, uzneš deset komata, garniraš s’m sa crn lukac - iseckan na kockice - i poslužuješ. A pošto je lukac biljka, traži i da se zaliva: sas špricer ladan ko duša na taštu. Ništa više! Al ni pomanje od toj...
2. Pljeskanica
Toj što gu vikav „malečka“ je samo kafanska navlakuša; ako neje golema ko radkapna, toj i neje pljeskanica. Meso se pretvori u loptu da gu provaljaš kroz gruvanu papriku - ljutina se vidi po boju, ne mož pogrešiš, a ako kiksiraš, će zapantiš dok si živ - i u iseckan crn lukac; sad mož se pljeska na dlan, al da paziš na ivice: ni padnute, ni dignute. Tuj je majstorija u pravenje, isto kolko i da odrediš ljutinu po merku na mušteriju, a posle samo obrćaš na ckaru... E, sad što se uvek nađe neki „heroj“ iz metropolu što misli da - pored srneća leđa bez pomfrit - ume da jede i ljuto, to je drugi padež; džabe gim vikaš da se ne ide sas golo dupe međ pijani Turci, ništa ne pomaga... Poslednja „žrtva“ mi je bio zamenik iz „Zabavnik“ - inače saglam čovek; malko naivan jer ga neko ubedio da ume da jede ljut roštilj, pa sam morao da mu držim dopunsku nastavu iz „ljutologiju“. Logično, počeli smo sa ćebapi i pljeskanicu; nisam s viljušku stigo ni do zamišljeni centar od „leskovački kompakt-disk“, ete gu kapitulacija: čovek najpre pozeleneo ko Marsovac, a posle dobio i boju ko da je pobego iz neku delegaciju od samit na nesvrstani. Dok se urednik „urednički“ držao, što jes-jes, zamenik se prvo znojio i skidao sako, kravatu i košulju - gazda od restoran pritrčavao da ga pokriva i šapkao „ovo je poštena kafana“ - posle je buljio oči ko prizetko na testament, a na kraj se držao za banderu ispred kafanu - sa suze ko da mu tražim sto evra na zajam - i vatao vazduh... Dobro, oće čovek sve da proba, pa kako da mu ne učiniš?
- će se nastavi -
Potrebno: leskovačko roštilj-meso, od juče; svinjske vešalice - bele i dimljene, od malopre; kobasice, al da ne ripav od magareće meso u nji; iznutrice, sve što dovatiš pre nego gi neki Džeki (da ponovim još jenput, ega neki nisu upantili: čapa za avliju, biran po osetljivi kinološki kriterijumi: malečak - da ne jede mnogo i rundav - da mu neje ladno) već ne omanda pri klanje; slanina, mož i „integralna“, ako svinju toviš sa integralne žitarice; kačkavalj, nikako posan; ljuta leskovačka paprika - gruvana i tucana, u sve nijanse, od liht-crveno do noć-crno; crn lukac; ljute džinke, sveže, iseckane, bez dršku i peteljku, onej što gi u normalne države računav u „sredstva za masovna ubistva“; merak - srazmerno s vreme, žurba - ič...
Još jenput da naglasim: osnovno što ti treba za pravi „leskovački voz“ je vreme; ne mož dvaput da ulegneš u istu Veternicu, t’d neće budnete isti ni reka ni ti. Tek posle ovuj ne-se-žuri filozofiju - nema hitni poslovi na ovaj svet, postoje s’m ljudi što su zakasnili - dolaziv na red roštilj-meso, muški upaljena ckara sas nauljene žice, domaći ćumur i dobar roštilj-majstor, obavezno Leskovčanin. A toj se ne proverava sa ličnu kartu, već sa sposobnos da kaže glas cč, al odjenput; tek tad ga puštaš oko roštilj: čak i ništa da ne znaje, lako će nauči jer mora da ima urođen talenat; „quod erat demonstrandum“. Ono, ruku na srce, otkako smo ovija bajagi majstori počeli da valjamo u katran i perje i da gi šaljemo u pogolemi gradovi - te ti čudo: svi postali šefovi na kujne u elitni restorani - i neje gi mnogo dobri ostalo: Dragija „Bure“ su nasledili pokojni Boško Vla iz „Složnu braću“, „Mondiš„, Zoki „Sandokan“, Kaleja iz „Avliju“, Joca „Grkinja“, „Gurman“, Joca „Mali Mančester“, „Vruć vetar“, „Havana“, Vlaja „Cap-cap“, Pera „Princ“ od Dunijski...
„Leskovački voz“ mož da ispadne i malečak i golem, sve zavisi od gosti: ovaj maleji vikamo još i „dečji“ - ima samo sedam ganga, pa ga davamo na mušterije što preferirav isto tolko padeži; golem ima četrnajes - taman za pravog muža! „Kakav na jedenje - takav i na onodenje“, te ga leskovački komentar - sas poreklo iz ženski krugovi, da ne bude posle zabuna - za onija što mrljaviv po tanjir pljeskavice tnke ko flis-papir i ćevapčiki taman tolki da ti zapušiv rupu od plombu, ako ti ispadne od nerviranje... Muško neje muško bez sto kila, bez zamajac nema ni motor, a jedenje bez „voz“ je samo mezetlk!
1. Ćebapi
Za dobri ćebapi ti je najvažnija funija kroz koju će proteraš meso i majstor sa srce da ga pušti do kraj: ćebapi ne mog da budu dobri ako ne odripuju na ckaru kad gi frljiš! Kad se smiriv, uzneš deset komata, garniraš s’m sa crn lukac - iseckan na kockice - i poslužuješ. A pošto je lukac biljka, traži i da se zaliva: sas špricer ladan ko duša na taštu. Ništa više! Al ni pomanje od toj...
2. Pljeskanica
Toj što gu vikav „malečka“ je samo kafanska navlakuša; ako neje golema ko radkapna, toj i neje pljeskanica. Meso se pretvori u loptu da gu provaljaš kroz gruvanu papriku - ljutina se vidi po boju, ne mož pogrešiš, a ako kiksiraš, će zapantiš dok si živ - i u iseckan crn lukac; sad mož se pljeska na dlan, al da paziš na ivice: ni padnute, ni dignute. Tuj je majstorija u pravenje, isto kolko i da odrediš ljutinu po merku na mušteriju, a posle samo obrćaš na ckaru... E, sad što se uvek nađe neki „heroj“ iz metropolu što misli da - pored srneća leđa bez pomfrit - ume da jede i ljuto, to je drugi padež; džabe gim vikaš da se ne ide sas golo dupe međ pijani Turci, ništa ne pomaga... Poslednja „žrtva“ mi je bio zamenik iz „Zabavnik“ - inače saglam čovek; malko naivan jer ga neko ubedio da ume da jede ljut roštilj, pa sam morao da mu držim dopunsku nastavu iz „ljutologiju“. Logično, počeli smo sa ćebapi i pljeskanicu; nisam s viljušku stigo ni do zamišljeni centar od „leskovački kompakt-disk“, ete gu kapitulacija: čovek najpre pozeleneo ko Marsovac, a posle dobio i boju ko da je pobego iz neku delegaciju od samit na nesvrstani. Dok se urednik „urednički“ držao, što jes-jes, zamenik se prvo znojio i skidao sako, kravatu i košulju - gazda od restoran pritrčavao da ga pokriva i šapkao „ovo je poštena kafana“ - posle je buljio oči ko prizetko na testament, a na kraj se držao za banderu ispred kafanu - sa suze ko da mu tražim sto evra na zajam - i vatao vazduh... Dobro, oće čovek sve da proba, pa kako da mu ne učiniš?
- će se nastavi -