Man
07-07-2012, 08:58
„Ако је дуг направила власт без пристанка народа, ако је то потрошено противно интересима државе и ако су повериоци знали за то, народ нема обавезу да прихвати овај дуг“, каже теорија непоштеног дуга.
Финансијска, а затим светска економска криза која дивља светом од 2007. године, последњих годину – две дана претворила се у дужничку кризу чија је персонификација Грчка са укупним дугом од преко 350 милијарди евра. Проблем грчког дуга није ни близу решења, Европу већ оптерећују нова потенцијална дужничка жаришта, Шпанија или чак и Италија која су много већа и опаснија од Грчке.
Како постаје све јасније да Грци никада неће отплатити дугове, а док покушавају да то ураде прети им дугогодишња рецесија и привредни пад, тамошња јавност се све више осврће на то ко је задужио државу, на шта је дуг потрошен и која је улога иностраних поверилаца. Упоредо са тим, све чешће се говори о ретко коришћеној, али легитимној теорији непоштеног дуга (енг. одиоус дебт) коју је почетком двадесетог века конструисао Александер Сак, Рус који је након Октобарске револуције 1917. године, емигрирао у Западну Европу, а затим у САД.
Дуг режима не обавезује нацију
Према његовој, међународно прихваћеној, правној теорији када се диктаторски режим задужи, не због потреба државе или друштва, већ да би ојачао себе или репресију над друштвом, дуг је непоштен и не обавезује нацију.
То је дуг режима, односно лични дуг који је владалац уговорио. Да би дуг обавезивао државу мора бити коришћен у интересима државе и уз пристанак народа. Дугови чија је намена противна интересима државе и за које поверилац зна, не обавезују државу. Повериоци су тиме учинили непријатељски акт према народу и не могу очекивати да народ преузме на себе дугове режима.
Ову су теорију први пут претворили у праксу Американци када су освојили Кубу од Шпанаца крајем 19. века и одбили да плате дугове које је шпански колонијални режим наметнуо Куби. Америка је то исто поновила у овом веку, када је свргла Садама Хусеина са власти у Ираку и дугове Ирака приписала режиму и прогласила их непоштеним.
Еквадорски прекид са ММФ-ом
Најновији случај непоштеног дуга није, међутим, наишао на одобравање међународне инвестиционе заједнице, а то је дуг Еквадора који је 2008. нови председник Рафаел Кореа прогласио непоштеним, прекинуо сваку сарадњу са ММФ и Светском банком, а њихове представнике избацио из земље. Упркос претњама инвеститора, међународне заједнице и финансијских организација, Еквадор је одбио да плаћа дугове претходних режима који су закључивали штетне уговоре са странцима на штету државе, а у корист своју и инвеститора. Земља која је била богата нафтом, све више је тонула у дугове, а приходи од црног злата ишли су на плаћање камата. Од дуга од 1,17 милијарди долара 1970. дошла је на ниво од 14,25 милијарди 2006. године.
Кореа
Један од првих потеза новог еквадорског председника, не баш омиљеног на Западу, било је оснивање Комисије за ревизију дуга састављене од домаћих и иностраних стручњака која је 14 месеци чешљала све уговоре од 1976. године. На препоруку Комисије, држава је престала да отплаћује доспеле дугове на име државних обвезница. Након осам месеци неплаћања, повериоци су отписали 65 одсто дуга, па је Еквадор за 800 милиона долара откупио преко три милијарде сопственог дуга и тако се решио огромних камата које су пустошиле буџет.
Еквадор је уместо на камате и корупцију, новац усмерио у социјалну заштиту, здравство и образовање, што је ову земљу претворило у једно од бољих места за живот у Латинској Америци, а према неким економистима земљу извукло из дуге неолибералне ноћи.
Треба рећи да након одбијања плаћања дугова, финансијско тржиште остаје затворено за земљу. Еквадор је, на пример, финансијера нашао у Кини.
Политичари неће проверу дугова
Сличности између Грчке и Еквадора су очигледне. И у Еквадору, као сада у Грчкој, ММФ је захтевао да се штеди, да се смање плате, пензије, издаци за здравство, школство и све друго како би се вратили дугови.
Привреда је смањивана, па је упркос штедњи и смањењу стандарда – дуг и даље растао. Разлика је што је председник Кореа учинио нешто што се ретко спомиње као алтернатива – проверио дугове и одбио да плати оне који су резултат корупције и чији је циљ био пуњење џепова владајуће елите, а одбио је и услуге ММФ-а. С друге стране, грчким политичким лидерима то не пада на памет, јер су и сами деценијама учествовали у нагомилавању сличних дугова.
Иако редак, није нечувен ни пример да је нека од развијених земаља кредитора прогласила део дуга нелегитимним и одрекла га се. Тако се Норвешка 2006. године одрекла око 62 милиона евра потраживања од Еквадора, Египта, Јамајке, Перуа и Сијера Леонеа. Норвежани су овим сиромашним земљама позајмили преко 440 милиона евра како би оне купиле 156 норвешких бродова. Тако је у ствари помоћ норвешкој индустрији представљена као дуг презадужених земаља. У Еквадору је откривено да је иницијални дуг за куповину бродова био приватни и износио 13,6 милиона долара касније претворен у државни дуг од 50 милиона долара.
Слична тактика коришћена је и у Грчкој коју Немачка притиска да штеди, а у исто време продаје јој, на пример, подморнице за преко милијарду евра.
Ерик Тусен (Ериц Тоуссаинт) професор на Универзитету у Лијежу који је био један од чланова еквадорске Комисије за ревизију дугова и оснивач организације Комитет за аболирање дугова трећег света истиче да је Кореа саветовао бившег грчког премијера Папандреуа да не тражи помоћ од ММФ-а и да оснује Комитет за ревизију грчког дуга. Испоставило се да је грчки премијер урадио управо супротно.
Правила која је Грчкој поставила Тројка (ММФ, ЕУ, ЕЦБ) су рушење економских и социјалних права грчких грађана, илустрована смањењем плата, пензија. На пример, први Меморандум није ни одобрен од стране грчког парламента како треба, процедура његовог усвајања није била демократска. Тројка је рекла морате да прихватите. Ако не прихватите наша правила, нећете добити помоћ. Све то је тотално без поштовања принципа демократије у управљању земљом. За мене нови дуг у 2013. години који ће представљати већину укупног спољног јавног дуга Грчке је нелегитиман и требало би да буде поништен, објаснио је недавно Тосен у интервјуу грчком магазину Crash.
Помоћ великим банкарима а не задуженим државама
Главнина помоћи ЕУ Грчкој фактички служи за спасавање француских, немачких и британских банака које су предњачиле у кредитирању Грчке. С друге стране, Европска централна банка је, у склопу помоћи банкама, давала зајмове по каматној стопи од један одсто, са чим су онда банке куповале државне хартије од вредности земаља са каматама од 5,6 или седам одсто.
Белгијски стручњак баца светлост и на политику помоћи ММФ-а у Латинској Америци, Азији и Источној Европи 1980-их и 1990-их година, коју сада у сарадњи са ЕУ намеће и Грчкој, док у реду чекају Португалци, Ирци и Шпанци.
Оно што сада раде у Грчкој већ је применивано пре 20 или 30 година у Латинској Америци, Азији, Африци и земљама бившег Совјетског Савеза. То је пропало јер није створен раст и запосленост. Али права мотивација и није економски раст. Права мотивација ММФ-а и других чланова Тројке је да не обезбеде раст. Они знају савршено да се са таквом врстом економске политике Грчка неће економски опоравити. Они нису глупи, веома су паметни. Користе кризу стратешки, да смање плате и животни стандард становништва зато што желе земљу и свет вечно растућих профита за велике корпорације. То је права мотивација. Они желе да помогну и ојачају велике финансијске корпорације као што су Голдман Сакс, Дојче банку, ЈП Морган и остале велике приватне банке из Европе и САД, прецизно објашњава намере међународне финансијске помоћи Тусен.
Добар пример нелегитимног дуга је и онај који је влада Исланда покушала да наметне својим грађанима како би спасла банке и исплатила скоро седам милијарди евра њиховим штедишама из Велике Британије и Холандије.
Упркос закону који је донела скупштина, председник Исланда је одбио да га потпише и уместо тога расписао је референдум на коме је око 90 одсто грађана одбило да враћа дугове банкара и њихових поверилаца. Упркос најављеној одмазди енглеских званичника, Исланд у последње две године бележи привредни раст.
Србија на путу ка презадужености
Србија, иако далеко од нивоа дуга какав је у Грчкој, ипак се налази на шинама које воде у дужничку кризу. Спољни дуг је прешао 80 одсто БДП-а што нас и по најрастегљивијим мерилима сврстава у високозадужене земље. Сада чекамо формирање владе, која по свему судећи неће морати да брине о вођењу фискалне политике, јер спас налази у ММФ-у који има захтеве сличне оним у Еквадору или Грчкој – замрзавање или смањење плата и пензија, повећање пореза, приватизација свега што још није продато. Ревизија дуга Србије никоме није ни на крај памети.
Прилику за проглашавање дуга нелегитимним Србија је имала почетком 2000-их година, након промене власти, али тада су међународне финансијске институције и кредитори играли значајну улогу у реформама. У међувремену, током санкција СР Југославији, међународни кредитори су зарачунавали затезне камате на дугове које Југославија није могла да плаћа због забрањеног платног промета. Тако је дуг од 6,4 милијарди долара из 1990. године нарастао на скоро 11 милијарди само по основу камата, будући да се Југославија није могла задуживати. Касније су нам великодушни Париски и Лондонски клубови поверилаца опростили око две трећине дуга, односно отприлике онолико колико су износиле камате на камате, на дуг који нисмо смели да враћамо.
Финансијска, а затим светска економска криза која дивља светом од 2007. године, последњих годину – две дана претворила се у дужничку кризу чија је персонификација Грчка са укупним дугом од преко 350 милијарди евра. Проблем грчког дуга није ни близу решења, Европу већ оптерећују нова потенцијална дужничка жаришта, Шпанија или чак и Италија која су много већа и опаснија од Грчке.
Како постаје све јасније да Грци никада неће отплатити дугове, а док покушавају да то ураде прети им дугогодишња рецесија и привредни пад, тамошња јавност се све више осврће на то ко је задужио државу, на шта је дуг потрошен и која је улога иностраних поверилаца. Упоредо са тим, све чешће се говори о ретко коришћеној, али легитимној теорији непоштеног дуга (енг. одиоус дебт) коју је почетком двадесетог века конструисао Александер Сак, Рус који је након Октобарске револуције 1917. године, емигрирао у Западну Европу, а затим у САД.
Дуг режима не обавезује нацију
Према његовој, међународно прихваћеној, правној теорији када се диктаторски режим задужи, не због потреба државе или друштва, већ да би ојачао себе или репресију над друштвом, дуг је непоштен и не обавезује нацију.
То је дуг режима, односно лични дуг који је владалац уговорио. Да би дуг обавезивао државу мора бити коришћен у интересима државе и уз пристанак народа. Дугови чија је намена противна интересима државе и за које поверилац зна, не обавезују државу. Повериоци су тиме учинили непријатељски акт према народу и не могу очекивати да народ преузме на себе дугове режима.
Ову су теорију први пут претворили у праксу Американци када су освојили Кубу од Шпанаца крајем 19. века и одбили да плате дугове које је шпански колонијални режим наметнуо Куби. Америка је то исто поновила у овом веку, када је свргла Садама Хусеина са власти у Ираку и дугове Ирака приписала режиму и прогласила их непоштеним.
Еквадорски прекид са ММФ-ом
Најновији случај непоштеног дуга није, међутим, наишао на одобравање међународне инвестиционе заједнице, а то је дуг Еквадора који је 2008. нови председник Рафаел Кореа прогласио непоштеним, прекинуо сваку сарадњу са ММФ и Светском банком, а њихове представнике избацио из земље. Упркос претњама инвеститора, међународне заједнице и финансијских организација, Еквадор је одбио да плаћа дугове претходних режима који су закључивали штетне уговоре са странцима на штету државе, а у корист своју и инвеститора. Земља која је била богата нафтом, све више је тонула у дугове, а приходи од црног злата ишли су на плаћање камата. Од дуга од 1,17 милијарди долара 1970. дошла је на ниво од 14,25 милијарди 2006. године.
Кореа
Један од првих потеза новог еквадорског председника, не баш омиљеног на Западу, било је оснивање Комисије за ревизију дуга састављене од домаћих и иностраних стручњака која је 14 месеци чешљала све уговоре од 1976. године. На препоруку Комисије, држава је престала да отплаћује доспеле дугове на име државних обвезница. Након осам месеци неплаћања, повериоци су отписали 65 одсто дуга, па је Еквадор за 800 милиона долара откупио преко три милијарде сопственог дуга и тако се решио огромних камата које су пустошиле буџет.
Еквадор је уместо на камате и корупцију, новац усмерио у социјалну заштиту, здравство и образовање, што је ову земљу претворило у једно од бољих места за живот у Латинској Америци, а према неким економистима земљу извукло из дуге неолибералне ноћи.
Треба рећи да након одбијања плаћања дугова, финансијско тржиште остаје затворено за земљу. Еквадор је, на пример, финансијера нашао у Кини.
Политичари неће проверу дугова
Сличности између Грчке и Еквадора су очигледне. И у Еквадору, као сада у Грчкој, ММФ је захтевао да се штеди, да се смање плате, пензије, издаци за здравство, школство и све друго како би се вратили дугови.
Привреда је смањивана, па је упркос штедњи и смањењу стандарда – дуг и даље растао. Разлика је што је председник Кореа учинио нешто што се ретко спомиње као алтернатива – проверио дугове и одбио да плати оне који су резултат корупције и чији је циљ био пуњење џепова владајуће елите, а одбио је и услуге ММФ-а. С друге стране, грчким политичким лидерима то не пада на памет, јер су и сами деценијама учествовали у нагомилавању сличних дугова.
Иако редак, није нечувен ни пример да је нека од развијених земаља кредитора прогласила део дуга нелегитимним и одрекла га се. Тако се Норвешка 2006. године одрекла око 62 милиона евра потраживања од Еквадора, Египта, Јамајке, Перуа и Сијера Леонеа. Норвежани су овим сиромашним земљама позајмили преко 440 милиона евра како би оне купиле 156 норвешких бродова. Тако је у ствари помоћ норвешкој индустрији представљена као дуг презадужених земаља. У Еквадору је откривено да је иницијални дуг за куповину бродова био приватни и износио 13,6 милиона долара касније претворен у државни дуг од 50 милиона долара.
Слична тактика коришћена је и у Грчкој коју Немачка притиска да штеди, а у исто време продаје јој, на пример, подморнице за преко милијарду евра.
Ерик Тусен (Ериц Тоуссаинт) професор на Универзитету у Лијежу који је био један од чланова еквадорске Комисије за ревизију дугова и оснивач организације Комитет за аболирање дугова трећег света истиче да је Кореа саветовао бившег грчког премијера Папандреуа да не тражи помоћ од ММФ-а и да оснује Комитет за ревизију грчког дуга. Испоставило се да је грчки премијер урадио управо супротно.
Правила која је Грчкој поставила Тројка (ММФ, ЕУ, ЕЦБ) су рушење економских и социјалних права грчких грађана, илустрована смањењем плата, пензија. На пример, први Меморандум није ни одобрен од стране грчког парламента како треба, процедура његовог усвајања није била демократска. Тројка је рекла морате да прихватите. Ако не прихватите наша правила, нећете добити помоћ. Све то је тотално без поштовања принципа демократије у управљању земљом. За мене нови дуг у 2013. години који ће представљати већину укупног спољног јавног дуга Грчке је нелегитиман и требало би да буде поништен, објаснио је недавно Тосен у интервјуу грчком магазину Crash.
Помоћ великим банкарима а не задуженим државама
Главнина помоћи ЕУ Грчкој фактички служи за спасавање француских, немачких и британских банака које су предњачиле у кредитирању Грчке. С друге стране, Европска централна банка је, у склопу помоћи банкама, давала зајмове по каматној стопи од један одсто, са чим су онда банке куповале државне хартије од вредности земаља са каматама од 5,6 или седам одсто.
Белгијски стручњак баца светлост и на политику помоћи ММФ-а у Латинској Америци, Азији и Источној Европи 1980-их и 1990-их година, коју сада у сарадњи са ЕУ намеће и Грчкој, док у реду чекају Португалци, Ирци и Шпанци.
Оно што сада раде у Грчкој већ је применивано пре 20 или 30 година у Латинској Америци, Азији, Африци и земљама бившег Совјетског Савеза. То је пропало јер није створен раст и запосленост. Али права мотивација и није економски раст. Права мотивација ММФ-а и других чланова Тројке је да не обезбеде раст. Они знају савршено да се са таквом врстом економске политике Грчка неће економски опоравити. Они нису глупи, веома су паметни. Користе кризу стратешки, да смање плате и животни стандард становништва зато што желе земљу и свет вечно растућих профита за велике корпорације. То је права мотивација. Они желе да помогну и ојачају велике финансијске корпорације као што су Голдман Сакс, Дојче банку, ЈП Морган и остале велике приватне банке из Европе и САД, прецизно објашњава намере међународне финансијске помоћи Тусен.
Добар пример нелегитимног дуга је и онај који је влада Исланда покушала да наметне својим грађанима како би спасла банке и исплатила скоро седам милијарди евра њиховим штедишама из Велике Британије и Холандије.
Упркос закону који је донела скупштина, председник Исланда је одбио да га потпише и уместо тога расписао је референдум на коме је око 90 одсто грађана одбило да враћа дугове банкара и њихових поверилаца. Упркос најављеној одмазди енглеских званичника, Исланд у последње две године бележи привредни раст.
Србија на путу ка презадужености
Србија, иако далеко од нивоа дуга какав је у Грчкој, ипак се налази на шинама које воде у дужничку кризу. Спољни дуг је прешао 80 одсто БДП-а што нас и по најрастегљивијим мерилима сврстава у високозадужене земље. Сада чекамо формирање владе, која по свему судећи неће морати да брине о вођењу фискалне политике, јер спас налази у ММФ-у који има захтеве сличне оним у Еквадору или Грчкој – замрзавање или смањење плата и пензија, повећање пореза, приватизација свега што још није продато. Ревизија дуга Србије никоме није ни на крај памети.
Прилику за проглашавање дуга нелегитимним Србија је имала почетком 2000-их година, након промене власти, али тада су међународне финансијске институције и кредитори играли значајну улогу у реформама. У међувремену, током санкција СР Југославији, међународни кредитори су зарачунавали затезне камате на дугове које Југославија није могла да плаћа због забрањеног платног промета. Тако је дуг од 6,4 милијарди долара из 1990. године нарастао на скоро 11 милијарди само по основу камата, будући да се Југославија није могла задуживати. Касније су нам великодушни Париски и Лондонски клубови поверилаца опростили око две трећине дуга, односно отприлике онолико колико су износиле камате на камате, на дуг који нисмо смели да враћамо.