Pogledaj Punu Verziju : za blog : "da li kratke price lice?"
Boks
Uvek sam volela boks. Secam se dobro meceva Mate Parlova. On mi je tada bio najlepsi muskarac na svetu. Ti su mecevi bili mnogo kasno navece, valjda su se odrzavali negde daleko u svetu. Mracan dnevni boravak, osvetljen samo ekranom i ja se krijem iza fotelje.
Tako sam odgledala i neke filmove koji su se u to vreme davali kasno. Kasnije se pojavio Muhamed Ali. Htela sam da crknem kada sam gledala kako drhti i pali olimpijsku vatru. Plakala sam tada. Ubedjivala sam sebe da su ga naterali na to. Da su ga drogirali.
To nije bilo dobro za moj odgoj. Izgradila se u meni ona najgora vrsta zene, ona sa kompleksom vise vrednosti. Rec botoks meni ne znaci nista. Dzba se trudim da pokusam da mi bar do nekle bude stalo do tih gorucih zenskih tema. U meni je beast, nicim je ne mogu ukrotiti. Ulazim u Beauty sopove. Ulazim i iz godine u godinu pokusavam da kupovinom laka za nokte nateram sebe da koristim te stvari. Sasvim bez uspeha.
Nije bas da sebi pevam "Bora-Bora" kada vidim novu ili dublju brazdu. Cak i izbegavam u poslednje vreme ogledala koja su osvetljena tako da se bore dobro vide. Ali, jaci je prkos prema svemu sto bi zivotu bilo nametnuto.
Da stvar bude komplikovanija, u tom periodu detinjstva, to sa Matem i filmovima, tu je bio i Broz. Muskarca koji nema u sebi slobodan duh, kom imponuju fina mesta, dobar glas i dobra drustva, i pored sveg truda da se ipak jednog dana udam, dozivljavam u sebi kao mumificiranog Broza. A oni drugi, oni su sve sami Mate Parlovi, i obicno ne mogu ni rec da izvezem dok ih gledam.
Ptica
Budjenje. Čini mi se da nema nestvarinijeg dela dana od ranog jutra.
Dok još se svi ne probude, dok još se ne čuju uobičajeni zvuci, kao da još se nije skupila ona osoba koja će provesti taj dan. Lagano se vraćaju u svest predstave o tom koliko je članova uže familije,kojom se profesijom bavimo, šta sve moramo obaviti u tom danu, sa koliko novca raspolažemo...Ako u vremenu jednog dana postoje trenuci kojima je moguce ugrabiti mirniji, staloženiji udah od onog na koji smo navikli, udah koji vraca snagu, ti su trenuci najgušći u rano jutro. Tu možeš osetiti sebe kao stvorenje bez odela, navika, mišljenja, bilo svojih il tudjih. Osetiti, makar na trenutak, kako je svaki tvoj sledeći korak, samo tvoj, onakav kako ga iskoračiš. Rana jutra me podsećaju na proleća. Razlika je samo što u proleće zna po čitav dan da me muči osećaj da iz grudi hoće da izleti pesma.
Skoro sam na jednoj stanici od jednog čoveka čula da je neko rekao: "Umetnost je javna neuroza" Nije mi se to dopalo. Tačnije, naljutilo me.
Nemam jasnu predstavu ni o moralu ni o dobroti i svim tim humanim ili etičkim pojmovima, čak su mi i reči koje bi ih izrazile strane, al po toj svojoj nemoći da "oslobodim" tu pticu naslućujem šta bi sve to moglo biti. Pesnici, oni koji "moraju pustiti" pticu. To su ptice medju
Magarac
Danas sam cula od jednog deteta: "Magarac misli a covek razmislja.". Misao sta je? Misao ume da vodi, ali gde? Hod na slepo. Do kad covek sebi dopusta hod na slepo. Cini mi se da je sav moj hod do sada bas taj hod na slepo. Do kada? Do kad sam zaobilazila da sebi kazem sta je pravda. A to covek zna, cim stane, cim ne da da ga misao vodi. Kada stane, pravda je jasna. I onda se vise ne postavljaju pitanja o sustini. I sustina je tada jasna.
Secanja
Volela bih da ima makar malo bola u secanju na jednoroga. Nacrtan belo na plavom kao za deciju slikovnicu. Volela bih da makar bolom obojim tu nestvarnu sliku sebe u nesvesti, sebe bez razmisljanja, bez znanja o uzroku i posledici. Da sam vilin konjic, i da je moj zivot samo u jednom danu, to bi bio kao jedan zivot, u jednom komadu, proveden kraj jednoroga, belog na plavom. A nisam. I, da li je moguce da je to bila samo jedna maska. Venecijanska maska za jedan dan il nesto duze. One su dobro uradjene i mogu duze da traju. A da ima makar malo bola u tom secanju, tesila bih se da je to bio pehar koji sam prinala usnama. Prinela, za prsten.
covek i zica
Covek hoda po zici. Totalno slepilo za sve sto mu govore velicine, boje, oblici. Kao kocka, citav covek stavljen na samo jedan oslonac, na zicu. I dok hodas, slusas kako plesu. Neznanje, lakoca koraka, plese sa posrtanjem, sto poziva oprez.
covek se smeje
Taj osmeh , kiseo, a ne i gorak. Mozda je orgija u ovom po formi urednom zivotu. To je granica. Granica od prostora u kom bol ne bi ostao u tebi, bol koji bi pokrenuo. Ovako, sustanje umesto oluje.
ukor
Dodje dan kada su nesvesno i svesno jedno te isto. Dan kada pad nije nista tezi ni laksi od leta. Jutros mi ne hramlje misao o tebi. Leti meko, kao tvoj ukor.
tvoj profil
Nije lako izgubiti pogled na tvom profilu. Povuci liniju i krenuti dalje, bez pozdrava. Zagledan u lepotu noci, ostavljas me, da sanjam.
oluja
Muska prilika, sirokih ramena, u tamnom odijelu. Pretrcava ulicu. Ni zurno, ni sporo, kao gaz dobrog konja. Gusta, kudrava, kratko podsisana kosa. Glavu je sagnuo blago, samo spustio ka grudima bradu, a pljusti kisa. Tim odmjerenim, beskrajno skladnim korakom, ostavio mi je nesto protiv prolaznostihttp://razbibriga.net/imported/2009/09/smile-1.gif. Na plecima je mogao nositi i oluju.
kuca na selu
Danas je cetvrtak i tacka. Sutra ce biti petak. I nema danas Sunca, vec je vece, cetvrtak vece. Jos mi je hladno u aprilu. Maj ceka dobru priliku. Doturam mu hranu i novine. Kaze da je za sada dobro u podrumu. Prati oglase. Zanima ga kuca na selu.
bajke
Pocela sam da brojim sede vlasi cekajuci princa na belom konju. I veceras cu opet sesti sama kraj prozora, zamisljena. Sustizu me ona kikotanja iz detinjstva. Nije mi bilo sladje igre no nagovoriti nekog da mi cita pa se slatko smejati tim izmisljenim dogadjajima i likovima. "Ko moze poverovati u takve gluposti?", pitala sam se. Cekala sam nekog naivnog gosta kog bih nagovorila na citanje kao da cekam srecu. A danas brojim sede i zivim bajku.
beton pod stiklom
Uzalud je razbijao glavu. Pokusavao je da prespe misli iz svoje u njenu.Trudio se zarom onog koji je naucio da ceka. Pre no sto je progovorio bio je strpljiv. Nije kmecao kao druga deca dok mu se zadnjica lepila za pelene. Znao je da to tako mora biti, da samo budala trazi ono sto ce sigurno dobiti. I uvek je na kraju bio opran. Ali, njen se nerazum drzao ponosno na svaki udar, kao beton pod stiklom.
prica o potkrovlju
Upoznao sam Nadinu dok se spremala za studije. Sam sam se ponudio da joj nadjem stan.
Stara, prastara gradnja. Prizemlje i dva sprata. Stan na drugom spratu. Drveni sanducici za postu. To mi se dopalo. Usko stepeniste puno maltera, i buka. Na odmoristu prvog sprata stajala je starija zena, lica smezuranog kao da joj je stotinu godina.
“Grade potkrovlje. Nije ovo predvidjeno za vise stanara. Hoce da nam sruse zgradu.”
“Dobar dan.”
Takve me zene nisu zanimale.One pricaju svoje a ja na to: “Dobro jutro”, “Dobar dan.”…
Stan malen ali pristojan. Jedini je problem susenje vesa. Nema balkona pa je strik namesten ispod prozora, sasvim isturen, bez ikakve nadstresnice. Znaci, ako pada kisa nema pranja. Suvise je malo prostora da bi se susilo u stanu. Cena je bila vise nego povoljna. Stvar je bila resena.
Dolazio sam vikendom. Uskoro smo se vencali. Nisam zamisljao zenu kako sa cegerom ide na pijacu. Istina, nisam zamisljao ni zenu studentkinju. Ali, nisam voleo kalupe.
Stigao sam u petak vece. Ujutro me probudilo zvono na vratima.
Predamnom je komsinica sa prvog sprata. Drzi stipaljku za ves, a u njoj kurton.
“Dobar dan.”
“Ovo, ovo je palo na moj strik u sredu!”
U istoj slici su se nasle njene debele naocare, nasminkana usta, ogrlica od cilibara i ta plava stipaljka sa kurtonom. Samo sto ne rekoh: “Gospodjo! Vi ste negde krenuli!?”.
“Gospodjo! Radite sa tim sta hocete. To nema veze samnom.”
Zatvorio sam vrata. Da nema potkrovlja, smisljao bih neki epitaf.
bilijar
Potanko mi objasni kako da gurnem lopticu i zasto bas tako a onda se nasmesi i kaze: "Aj’ sad da te vidim.”. Gurnem, i sve upropastim. Desavalo se da kaze levo a ja posaljem desno. On se zamisli, smislja novu taktiku. Bio je genije za bilijar. Sa njim niko nije hteo da igra ako je sam, ja sam bila otezavajuca okolnost. Nije pomagalo. Tog dana smo dobili svaku partiju. Dva su se momka opasno zainatila. Otisli su crveni kao paprika, i mene su gledali popreko. Igralo se u pivo, a on naglasi: “Meni pivo. Viski ne pijem.”
Na kraju se ugasila sijalica ispod platnenog kisobrana. Nije nam se zurilo na spavanje, jastuk ne bezi. Cekali smo na stanici preko puta pekare da stigne vruc burek. Imala sam osecaj da mi je u glavi sir a ne mozak ali sam zapamtila da je rekoa da se nikada ne treba.
karijes
Vracala sam se sa stanice peske. Preprecim put kroz manji blok zgrada u cijem je sredistu bilo nesto nalik malom trgu oko kog se zadrzalo par niskih kuca. Pruzila sam korak i nisam se obazirala ali mi se glava svojevoljno kretala desno i lagano sam postajala svesna slike na desnoj strani. Stajala je zena obucena u pamucan sorc i majcu bez rukava. Na nogama je imala japanke koje je skoro zarila u sljunak ispod sebe. Pored nje ogroman policajac sa beleznicom. Ono sto je citavoj slici davalo sasvim nerealan izraz pa mi se cinilo da sanjam bio je polozaj tela te zene i njen oblik. Delovala je sasvim kao dete od tri do cetiri godine. Malo rastavljene noge , kolena povucena nazad, malo izbaceni kukovi i stomak, ramena u sasvim prirodnom polozaju, ruke spustene kraj bokova, al ne oslonjene o telo. Verovatno je zbog tog decijeg izgleda policajac stajao kao da su slucajno jedno blizu drugog. Na glavi joj je bilo nesto slicno frizuri, kosa stavljena na glavu. Izraz lica nije imala, nije imala ni pogled. Ima lice, ima oci, i te oci su u stanju da vide, ali ne vidi ispred sebe. Slusala sam i citala o kontemplaciji i niko nije blize tim stvarima od te zene, gledaju akvamarin i jedu samo praziluk. Prosla sam blok i njegov karijes grada.
Srusili su trg i niske kuce oko njega. Grade novu zgradu. Mozda ce je klinci zvati super-nova.
sanjala sam
Sela sam na drvo odsecenih grana i mastala o nama. O sretanjima na krovu uz miris sunke sa tavana. Krila sam kljunom cesljala i sanjala da mozes stici na vreme i kraj mene se nagnezditi. I pre i posle ces leteti. A jos, jos me zezalo da sam sanjar i da nikad neces stici.
sizika
Sokolica i Sizika, dve komsinice, dve prijateljice. Zivele su lepo, imale skladne odnose sa svojim ljubljenim supruzima. Ono sto ih je jos vise spajalo u ovim nadobudnim vremenima bilo je to sto su obe imale po sina i cerku. Sokolica Kojota i Vandu a Sizika Pericu i Lindu. Danas je veoma tesko naci bilo kakvog a kamoli seksualnog partnera i te su se dve zene, zadovoljne svojim dobrim seksualnim zivotom izuzetno nadale u dobar odabir svoje dece trenutno pubertetlija. Nadale su se , ali avaj.
Sizika je jos od njegovih pelena zatvarala oci pred cinjenicom da se njen Perica sasvim cudno ponasa. Uzdala se u prirodu i u njegovog oca i u svoje ljubavno umece, na kraju, uzdala se u batinu ako nista od toga napred navedenog ne proradi. No, Perica se nije dao omesti tudjim nadanjima, on je bio dete sebi podredjeno. Vec je dovoljno pripreme ucinjeno za ono sto se ima reci, za ono sto je sirotoj Siziki srce slomilo, vec je dovoljno naklapanja, Perica je Kojota zavoleo. Perica je tako ocajnicki za Kojotom trcao, da je Siziki bilo prosto zao da ga ped svima skine i istumeza. I to nije bilo sve. Kojot je imao seksualne fantazije sa Sizikom. I za to je izgleda bila odgovorna Sizika, i to oni trenutci kada bi bila ocajna zbog Pericinog ponasanja u Kojotovoj blizini. Njoj bi tako tuga na licu dala jednu privlacnu varijantu da Kojote nije mogao prosto da odoli i pored sinovske privrzenosti Sokolici, a znao je kako ce je time povrediti, poceo je javno Siziki se udvarati.
U svoj toj zbrci Vanda i Linda su izrasle u dve seksualno izuzetno neodlucne dame. Cinilo im se ako kazu da svet ce puci i ostace i bez ono malo oceva sto su makar nedeljom vece kuci.
Sokolica i Sizika su se odlucile na vitaminsku kuru radi oporavka nervnog sistema. Ovo je jedan zivot, posle vise nista nema.
macke na krovu
To je bilo vreme bunila. Cinilo mi se da ne umem da koristim noge i ruke, da me neko nije naucio tom cem uce druge, sputano, malodusno. Kao lutka bih prilazila prozoru, skalnjala bele zavese i gledala na krov garaze u dvoristu. Tu su se skupljale macke. Moguce da ih nisam posmatrala dugo, al kao da satima traje ta slika njihovog izlezavanja na suncu, kretanja i mirovanja jednako zadovoljnog. Silazile su gipko niz stepenik koji je spajao prvi sprat zgrade sa krovom garaze. A onda ih najednom spopadne neka jarost, poustaju i nakostrese se. Prepirke su resavale zestoko, nije im trebao branilachttp://razbibriga.net/imported/2009/09/smile-1.gif. Moje bedno stanje, mrtvilo, camotinja.. o tom se jednako bledo i secam, vremenski deluje kao nesto jako kratko, mada znam da sam godine provela u tom; a te macke na krovu, to su bili pre pogledi sa prozora; a te su slike zive pune trajanja i vremena. Pocela sam da hvatam sebe kako setajuci ulicom imitiram macku na krovu.
Pocetak
Opet sam pocetnik, a pocetnistva mi je dosta. Pocetak i poceci. Pocetak po pocetak, i napokon vidim dobro. U mulju sam do iznad kolena i gazim. Pocetkom zovem ono kad jednu nogu pokusavam da izvucem kako bih je ponovo zario u mulj, a od tog ne bi bilo nista da ona druga nije dubok oslonac i oko nje se vec hvata barsko bilje. Sarena zabica mi krekece na ramenu i cita naglas novine, oglase za posao. Ona je sigurna da sam nekada davno doziveo brodolom i da zato lutam tuda, gde mi nije mesto. Ona veruje u neko ostrvo u daljini i sapce mi uporno i uporno o tom kako je tamo mnogo lepo. Prica o domorodcima i kako su im devojke lepe. Dobro je da nije komarac, do sad bih je sigurno klepio kad mi bas dojadi, a posle bi mi ipak bilo zao. Sta bih slusao u ovoj vodurini da nije nje.
Curka
"Koja sam ja ćurka." Uvek mi je lakše kad to sebi kažem, bar malo ublaži. Sad, da li je stvar u tom sto mi lakse da to cujem od sebe i tako se pripremam na ono što bi mi mogli reci drugi ili coveku prosto prija da se malo pljeska, ne znam. Takvi tipovi sa samoosudjivačkim manevrima obično su poslušni đaci, i ja sam bila dobar đak. I evo, ženi se još jedan. Ne verujem da je ostao još neko muškog roda stariji od mene a da se nije oženio, da mene čeka. A baš mi se sviđao. Prodavao je krompir na maloj pijaci u našem kvartu. Kupovala sam sve po neko kilo, a vamo, maštala kako cu doći jednog dana da kupim džak krompira i zamoliti ga da mi pomogne da odnesem do kuće. Dođem jutros, njegova tezga prazna. Zagledam okolo a jedna zena dovikuje: "Ženi ti se danas Đole.". Bilo bi mi tačno lepše da mi se planina sručila na glavu no što sam to čula. I to tako, ko da svi znaju što se tuda vrtim. Možda je i on znao. I odjednom mi se više miris pijace nije sviđao uopšte, čak sam se namrštila. Na kraju, svi kažu da je Đole ustvari preprodavac, da nikada nije motiku uzeo u ruke, a vamo priča da prodaje svoju robu.
nije red, al se mora
Srela sam danas jednog drugara iz mladjih dana, jedno dete vozi u kolicima a drugo pored kolica. Pitam ga: "Gde si ovo naso. Ajde reci kojim si putem to isao i ovo nasao da i ja idem tamo http://razbibriga.net/imported/2009/11/lol-1.gif" A kazem ovoj maloj pored kolica "Ukrascu ti guzu.", a ona meni "E neces.". I pozdravim se sa "ćao", a mala "ćao", opet ja "ćao", kad ona opet "ćao", i tako dok nisam ukapirala da njena mora biti poslednja. http://razbibriga.net/imported/2009/11/cool1-1.gif
More
"Zivot je more,
pucina crna,
po kojoj tonu
mnogi sto brode...".
Igrala sam folklor u jednom drustvu. Imali su grupu mladjih i grupu starijih igraca, mi smo im bili ko maskote. I tako, u autobusu svi zajedno, i ovi stariji su pevali nase zabavnjake. Secam se kako mi je ta pesma bila cudna. Dugo mi je to bila jedna od pesama koju cu da zapevam kad se skupi drustvo, pevljiva je a i deluje kao da prica o necem jako znacajnom, o zivotu. I sad, da li je u toj pesmi covek riba ili je covek ribar kog nosi brod i da li je ta pucina crna zivot ili smrt? A pesma koja je meni ustvari bila bas u srcu jos od nekih sest sedam godina
"Pozdarvite moga tatu,
tamo iza sedam gora,
pozdravite moga tatu,
na talasima plavog mora..."
Plavog, ne crnog mora.
a sad mi u usima : "na pucini plavog mora, ljuljao se val
kao neki tromi medo, kad krene na bal"
Rambo :)
********* i u snu
Sanjala sam da se uvela na forumu cenzura,
da se prate reci koje se pojavljuju, i da postoje neke reci koje ne smeju da se koriste.
Sedim u nekakvoj kancelariji te cenzure, a glavna cenzurantkinja je moja zamenica direktora. Ono, ona nije losa al je malo preka, jedina je razlika sto u snu ima malo drugaciju frizuru, i nekako malo opasniju facu. Zavalila se u fotelju, klati se i posmatra ekran kad ce da se pojavi opasna rec.
I odjednom zapisti, kao ono znak za uzbunu i na ekranu crveno svetlo i rec koju je neko upotrebio u postu: POL.
Ja izbecila i kazem joj: "Pa sta je u toj reci strasno." Ona kaze nesto tipa, to je jedna od zabranjenih reci.
A onda ja kazem nesto kao: "Ali, kako ces napisati tekst o romanticnoj ljubavi bez pola?"
I pocnem da se smejem, to je ono najzesce, i probudim se iz sna od smeha. Ne znam da li vam se to desilo u zivotu, meni je ovo drugi put. Prvog se sna ne secam, znam da je bila neka mnogo smesna recenica u kojoj se pominju kokoske, i pocnem da se smejem i probudim se. To bilo davno.
I evo ovo sad. Probudim se od smeha, 4 i 30. Setim se koliko puta mi nije uspelo ujutro da se setim sta sam sanjala i nekako nagovorim sebe da ustanem i zapisem u svesci osnovno. Bilo mnogo neverovatno, pa reko ima da mi ispari iz glave.
http://img36.imageshack.us/img36/2883/gifbinmuhammadalidodgin.gif
petrana ja sam sokiran....
petrana ja sam sokiran....
cime? bas me zanima
Citanje
U srednjoj skoli vise nikog nije bilo stid da kaze da ne voli da cita, to se bas cesto moglo cuti. Ali, cim na red dodje da se za lektiru cita neka knjiga sa malim brojem stranica, svi polete da je uzmu, da je i oni procitaju. Kao da je problem bio u kondiciji. Mozda su bas svi srednjoskolci i srednjoskolke potajno mastali o tom da imaju dara za pisanje, sto je podrazumevalo i dar za citanje, ali nisu imali kondicije za to, kao sto je bilo i malo fudbalera, a svi su pokusavali tako nesto.
I kada je na rad dosao Molijerov "Tvrdica", knjigu nisam mogla naci ni u jednoj biblioteci, knjizari i slicno. A bilo mi je negde na uglu secanja kako je stajao citav red uzanih knjizica sa tom recju tvrdica, u nasoj, skolskoj biblioteci. I krene se u potragu preko majkinih prijateljica kad http://razbibriga.net/imported/2009/11/eek1-1.gif Jedna, i to prva kojoj sam se obratila, vec je uzela da na poslu fotokopira "Tvrdicu" i kaze da ce je kopirati u tri primerka. To su bili zaceci fotokopir masine, tada jos nije postojala ni jedna fotokopirnica u gradu, kopiralo se na poslu za dzabe, ali si mogao da odgovaras za to sefu. ALi, kada se radi o citanju, koja majka ne bi pozelela tada svojoj cerki da bude obrazovana i nacitana. Stigao mi je glanc nov primerak. Listovi su bili priljubljeni jedan uz drugi trebalo ih je pazljivo prevrtati. Po prvi put sam drzala kopiranu knjigu u rukama, poprilicno me to bacilo u neki osecaj cudan; ono sto sam drzala da je cudo drustva, ono sto je bilo moguce tamo nekim ogromnim velikim ljudima, onimm cija su se imena stampala na koricama, sad radi majkina prijateljica.
I u ovom momentu mogu da se setim tehnoloske nevinosti tog vremena. Jedan poveci broj devica je te sedmice lezalo u svojim krevetima i citalo Molijerovog "Tvrdicu", svaka se nadajuci da ce bas ona na tom pismenom zadatku zablistati kao rasna leptica na kao pamuk belom papiru vezbanke. Pisaci stolovi u beloj svetlosti najobicnijih elektricnih lampi iz proslog stoleca, bez tastatura i ekrana. Kisni dani ostavljaju srednjoskolce nasamo sa knjigom i muzikom sa radija ili u najboljem slucaju sa neke mini linije.
iskrenoscu petrana.... :sojka:
Mozda i lice,samo ih treba uvek iznova citati...pouku izvuci...i ne zaboraviti...
Evo jedne poucne price.
Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu
od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u
ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."
Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu
svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre
otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je
to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i
položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani.
Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada
ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je
specijalan."
Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više
čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne
smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s
porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna
celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne
čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi
sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji
parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti,
slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja
uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi
verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom,
svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare
prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s
njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena
omiljena hrana.
Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre
prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne
pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i
žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće,
koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili
čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I
svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki
dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.
Da to je jedna od mnogih prica....
glagol "misliti"
Nema mi tuplje, gluplje, napornije, dosadnije reci od reci mislim. A tesko je se otresti ko da je krpelj, to je jedna krpeljasta rec. Branim se od nje jos od pelena http://razbibriga.net/imported/2009/11/lol-1.gif. Pocne sa onim kada ti govore stariji, secanja kao iz crtanog filma, oni sto im vidis noge ti govore: "I ti mi mislis." ili "I ono mi misli.". U ono vreme su se jos uvek prosvetni radnici borili protiv te nemani i redovno nam, barem po tri puta na dan, isporucivali lek u obliku teksta: "Ti mislis! Sta ti ima da mislis. ". Secam se tih pokusaja da ukapiram sta su nam hteli reci sa te dve recenice. I ko zna koliko puta sam bila na pragu predivnog oslobadjanja od tog nestvarnog glagola, i opet. Ko opaka bolest, stetocina, odnekud se pojavi i natovrlja, ne mozes je se otresti. I http://razbibriga.net/imported/2009/11/think-1.gif, verovatno je prosto treba prihvatiti. Pa nije ni ona kriva sto je rec. Rodila se i ona medju morem drugih lepih, podgojenih, stipkavih, vrckavih, lepuskastih reci. Bori se za opstanak, namece, trudi da zazivi. Reci je bez predrasuda, nonsalantno, kao sto Parizanka zabacuje esarpu oko vrata, zaista radeci sasvim prakticno nevaznu stvar na ovoj zemlji, ali sa uzivanjem kao da popravlja suncev sjaj.
Pokusavam da dopustim sebi sliku jedne takve dame, kako seta u noci kroz privatni park, nekog markiza ili sta vec, mada je to krajnji trud, i zaista je pretesko u masti jedne zene dozvati potpun lik neke druge zene, drugacije zene. To je pre zujanje od slike, a ne slika. Pojavljuju se njeni delici i nestaju, menjaju ih drugi, nedoreceno. Ali ipak, da se naslutiti, ne misao, vec glad.
Plivačica
Velika šteta je učinjena našem gradu, njegovim stanovnicima, mladim naraštajima, njihovom stasavanju, kulturi... Šta sve se tu ne bi dalo navesti, nisam nikada razmišljala o tom šta je medju tim pojmovima stvarno a šta izmišljeno za govore na državne praznike. http://razbibriga.net/imported/2009/11/think-1.gif Ali, i kad razmislim, ne mogu dalje od onog što su mi utuvili u glavu. Znači, velika je šteta učinjena našem gradu.
Izgradjena je prva fontana u našem gradu i objavljen je konkurs za izradu skulpture koja bi se stavila u centar fontane. Umetnici, vajari, radili su šta su znali, nije bilo nekih ograničenja. Vrlo brzo je komisija izabrala kamenu plivačicu, "Plivačica", tako joj je bilo ime. Neverovatna, neočekivana kamena ženska prilika je osvanula na najvažnijem mestu našeg grada.
Veličanstvena. Rukom je zabacivala kosu nazad, prkosno, bez prekida. Jednom nogom zakoračila a tvrdoglavo ostajala na mestu. Nasmejana sam prolazila kraj nje, izmišljajući raznorazne razloge za te šetlje po gradu. Opčinjena lepotom sam gledala bez stida neverovatnu, zaboravljenu žensku figuru. Spartanka sa grudimahttp://razbibriga.net/imported/2009/11/icon_biggrin-1.gif, malim, jakim. Oblog ali stegnutog stomaka, neverovatno jakih nogu, ni najmanje nije ličila na žene u gradu, na žene na ovoj planeti koje se vide. Bila je to neka žena, devojka, koja se ne vidi, pa je vajar pokazao, pokazo mladeži, da se zna.
I digla se uskoro nezapamćena buka oko plivačice. Povikali svi ljudi koji su imali karakternih osobina da se ona skine. I skinuše je. Kažu da su je bukvalno bacili negde na neku livadu van grada, i da se umetnik žalio zbog takvog ophodjenja prema njegovom delu. Jeste da su ga pošteno platili pre nego što se nije pokazalo šta su kupili, ali, to je ipak njegovo delo.
Vodopad
Leto je dušu dalo za moj plan. Jedini problem je što je malo daleko, ko će iščekati toliko. Ali vredi. Leti rade bašte, muzika se na otvorenom lakše prima. Jedno je kada sediš u kafiću, zagušljivo, prigušeno svetlo. Al' prigušeno prostorom. Tako se i muzika ponaša u kafićima, stešnjeno, stisnuto za gušu. Nema tu prave romentike. Da Mocart kojim čudom obiđe današnje kafiće, odmah bi sam zabranio da se na takvim mestima sluša. Malte ne, njegova se volja i sprovodi. Ali zato, da vidi letnje bašte, puko bi od jeda što tu ne može i njegovo dupe da seda. Sve je tu spremno za maštanje, samo treba dobro namestiti termin. Naveče ne ide, možda popije pa me se i ne seti, ili , još gore, pomisli da je to samo provod. Još vam ne rekoh, plan mi je da nadjem muža.
Prvo, definitivno je da mora biti leto. Vremenska uža odrednica, dan. Raspitam se kada je u njegovoj firmi pauza. Zovem ga na kafu. Već sam odabrala letnju baštu jednog kafića u gradu, savršeno doteranu. Imaju čak i veštački vodopad u više boja. Muzika je odgovorna da istakne nežnosti mog srca. Lagano ću da vraćam šoljicu na tacnu, tiho da pričam. Odatle se lepo vidi gradski park. Istaći ću kako volim prirodu, životinje, a decu naročito.
Bilo bi pametno da proverim i horoskop za tu sedmicu. Takav plan mogu samo zvezde da poremete.
Bio sam tako slobodan da sve tekstove prebacim u tvoj blog. :raz_064:
Bio sam tako slobodan da sve tekstove prebacim u tvoj blog. :raz_064:
jooj
imam mnogo gresaka
ko ce to da ispravlja :lol:
ti :raz_097:
p,s. napravljene dve kategorije :andjeo:
Bio je to težak životni zadatak. Svi zadaci koje mi je država stavljala na pleća, nisu bili ni prineti ovom. Bilo mi je svega sedamdeset tri godine a senat je zahtevao, svi senatori do jednoga, zahtevao da se povučem. "KADA" pitao sam, "Koliko godina mi dajete?". A oni, te proklete derikože, oni su se zacerekali i jedan se drznuo da nešto izfilozofira. "Vama samo životna kupka može pomoći." . Meni da filozofira! Ne mogu reci ni: "kao mail sam bio dete", i tada sam imao u glavi pola državnih poslova, tačnije, samo me vojska još zbunjivala, i to više zbog loše kuhinje nego što mi je neka aktivnost tih šupogljoglavaca bila nepoznata.
I šta mi je bilo činiti, pozvao sam u pomoć stare spise, čuvao sam ih za neku takvu priliku, priliku u kojoj se sa ljudskom glupošću ne može izaći na kraj. Par puta abraka dabra, par dabra abraka i bio sam u USA, oktobar 2009. Nije da je bilo lako, bilo je naporno privići se na sasvim nepoznate uslove života. Na samom ulasku u vremensko prostornu zonu sam bio poprilično imućan. Ali, to je bio poprilično težak period, ekonomska kriza, i samo mi je ostala ova kada i ova soba i jos 5 000 000 $.
Navukao sam cega sam stigo u kadu, lišća, trave, sitne zemlje. To je ovde teško naći, brane da se čupa trava, možeš i kaznu za takvu akciju da platiš. Uglavnom, sada je u kadi bas udobno. Tu odmaram i maštam o tom da uskoro napravim još jedan luk u vremenu. Senatori bi popadali od srčanog udara kada bih se pojavio u, na primer trideset sedmoj godini života. Da to bude jutro, kucnem onog drskog glavonju po ramenu i kažem: " Da li je vreme da mi servirate dorukckacak ?".
Maštam o tome mada znam da su mi šanse za to skoro nikakve. Abraka dabra zahteve da prodje još najmanje dvadeset godina, a do tada, ko zna šta će biti sa glavonjom.
Stalozena samosvest :lol:
O kako je njoj preko glave stalozenosti i nestalozenosti. Da, za posao to je izuzetno vazna stavka i tu se treba drzati mudro, stalozeno pristupati. Prestanak radnog odnosa je zeznuta stvar u bilo kom vremenu u bilo kakvim okolnostima, dotice ti samosvest. Skoro su negde prikazali na TV-u grupu radnika kako u blatu idu tamo vamo masuci ogromnim plakatima, traze pravdu. Nakon trideset i vise godina radnog staza, ostaju bez plata. Ej bre, koja je tu samosvest potrebna pa ostati u svesti. I ne znas kome je gore. Onaj sto je samac, godinama istanjio odnose sa rodbinom i prijateljima, kome je takav potreban, gde ce, kome ce. Ko ce mu kupiti sapun da nije bar prljav ako je gladan. Onaj sa porodicom, kuda. I onda, kako od zivota praviti rebus. Neispricane price, neodgonetnuti ljudi, zagonetni ljudi... Koga to moze da zanima, istinski, zaista da zanima. Proslost ne greje i ne hrani. Prisnost, zagrljaj. Mozda je nekom tezak. Onda samo topao pogled, ni rec ne mora nekada biti, ne moza neko. Samo da se spoje prsti i pogled ostane na njima.
A on je na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj stvarnosti, drugacijoj od njene. Ona je sasvim plitko, uronjena u zemlju, teska, usporena. A on brzo gubi strpljene trazeci zivahnim pogledom nesto. Ona ga ne moze zvati da sedne, samo mu je ostavila mesto.
iskrenost
Ne mogu dovoljno da potonem u sebe, svoja secanja, proslost sta li, da se dovoljno duboko i sigurno setim, da li sam ikada priznavala rec iskrenost. Meni licno ta rec cak deluje kao strana, uopste ne kapiram koji su to objekti, bilo spolja ili unutra za koje bih zakacila iskrenost, kao neki pojam koji lebdi, ali gde. Nema vise nade da cu postici ikada dovoljno obrazovanja da povezem te zamrsene predstave o jeziku, recima i njihovom znacenju. Mogu da razumem da je neko iskren, da je pogled iskren, da glas zvuci iskreno, ali iskrenost, ne.
Samo nagadjam kako sam se odrekla ili kako nikada i nisam primila tu rec za stvarnu. Kada je pred tobom ziv covek, kog mozes dotaci rukom, sta mozes traziti od njega, ima li tog u sta smes dirnuti a da ostane toplina u dodiru. Ili prihvatas sve iza tih vrata ili...
Kao da stojim zamisljeno kraj otvorenih vrata secanja i naviru slike ljudi, mladih i starih ljudi, njihovih zivota zgusnutih u moje secanje na njih. Smesno, al' uporno mi se namece jedna kozna jakna, raskopacana i nenajavljen drag posetilac, porodicni prijatelj. Neki njegov trenutak u zivotu, meni sasvim nejasan, ne lici na sebe danas iz tog secanja a opet, i to je on. I kao da je bas taj on imao neki znacaj za mene. http://razbibriga.net/imported/2009/11/lol-1.gif Setila sam se. Bilo je to za Bozic i on je na jedvite jade stigao da svrati do nas, i onako nedoteran, polurazdrljan sedne sa stomakom na sve strane, ta je jakna bila za njega mala, a ispod neka bela rolka koja je jos vise isticala salo na stomaku, stigao je da nam donese poklene za Bozic. I. Ljudi nam daju koliko stignu i kako stignu, koliko se izvrpolje njihova srca. I mi smo takvi. Cupamo se i trzamo, pa sta uspemo da damo.
A kad pritisnem sebe tom teskom, sumornom, cepidlakastom recju, iskrenost,
mogu samo da izadjem lagano iza nenkih vrata i naslonim se uz njihov okvir, pozeljno
Kisa
O, bilo je ko kamen tesko mrdnuti sa mesta to sto se isprecilo izmedju nas dve. Davno davno bese to kada smo se gledale i setale. A i sta nas je vezivalo, tesko je reci. To je bilo vreme zedji, zedji za ma cim, ludilo rasta http://razbibriga.net/imported/2009/11/lol-1.gif, ne znas gde si i sta bi hteo. Da je makar bilo korena za tu nasu generaciju, mozda ga je i imao neko, ali nas dve definitivno ne. Al' eto, kako smo na slican nacin rasle bez korena, tako smo i dosle i do ovih dana slicno same i slicno dosadne svim onima koji su nasli nesto za sta ce da se drze. I, nazvala me je. Trazila vise puta da se vidimo, da se nadjemo, da setamo. Da budemo same zajedno. Valjda se time sto ona zove prva kaze kako je ona u goroj poziciji od mene, ja jos mogu da izdrzim, a ona ne moze vise; ili je mozda obratno? Mozda je njoj jasnije u kakvom smo sosu? Nisam bila bas sigurna sta je od to dvoje po sredi, uglavnom, nisam bila bas voljna da prihvatim. Nisam zaboravila koliko je znala da bude zatvorena i preka, al' eto, bila je uporna i pristala sam. Ispalo je da je razlog sto ona moze da zove prva to sto ima mnogo slabije secanje od mene. Zaboravila je zasto smo se i kako razisle, ili je to samo odglumila, ne znam. Uglavnom, nije bilo lose setati sa nekim, za promenu. A i, nije je izdao dar za pricu, a volim da slusam, i nisam se opirala. Setale smo dok je hladna kisa lila, bas su nas nekako uhvatili mokri dani za praznike. Trebalo je samo par dana, par setnji da se sasvim izgubim u toj prici. Okrenula je sve moguce stavove o zivotu, sve moguce odnose prema ljudima. Na pocetku je novogodisnja cestitka bila da mi zeli da se u ovoj godini udam kao sto to i sebi zeli da bi na Bozic rekala kako joj nije ni na kraj pameti da se udaje. Gledala sam je smuceno, jer ta je recenica dosla upravo nakon jedne borbe da ne komentarisem neku drugu nejnu pricu: "Cekaj bre, pa zar nisi rekla pre neki dan da bas zelis da se udas.:" I bas kada sam izgovarala to,stadoh. Zar nije moje cutanje upravo isto to.Krv u coveku vri, a kad izadje, moze samo da se pretvori u lepljivu sukrvicu. Ili ga znas unutra, slutis i ne pitas. Ili.... A ako ga isterujes napolje, ne mozes dobiti nista.
Opera
Evo u ovom svemiru negde sam i ja. Koordinate mesta mog boravka mogu se tacno, precizno izracunati u svakom trenutku, samo ko bi se time bavio? Mogu da zamislim komandira neke stanice za pracenje kretanja pisaca http://razbibriga.net/imported/2009/11/lol-1.gif. Iz nekog meni sad nepoznatog razloga mnogo u toj nekoj buducnosti bude vazno za ekonomska pitanja gde se koji pisac, ocu reci covek nalazi, i bude razvijena sva moguca tehnika, ili je to tehnologija za pracenje polozaja pisaca. Posto su tada i tehnologije za kretanje i menjanje polozaja jako napredovale, velika je rasprava otvorena oko uzimanja referentne tacke ili tela, od cijeg ce polozaja zavisiti polozaj svih pisaca u svemiru. Jedan od komandira je uporan da to bude zvezda ali se drugi bune, da zvezda ce predugo da traje, da se time daje prevelik znacaj i onako preznacanim piscima. Oni su za neku planetu kako bi rok te tacke bio sto kraci i u neko dogledno vreme se polozaj pisaca ipak dovede u nestabilan polozaj i ...
Takav projekat se vec razmatra u NASi ali su informacije procurele, dosta je toga poznato o tom kako i sta ce se od tih ideja realizovati i kada. Jednom od pisaca je palo na pamet da cak napravi neki komad, nesto, mozda cak i operu, kao neki mjuzikl, ali sa elementima prave starinske opere. Da bude ukljucen ceo orkestar, mozda cak i vise solista, violina, klavir, udarljke neke... plus solisti pevaci, koji ne bi bili na sceni, i citav hor...
Hor bi na primer oglasavao sta se nekada, u proslosti mislilo o piscima, u vecini. Naprimer, sta je bar pedeset posto stanovnistva svemira mislilo o piscima, a solisti bi pevali ono sto su pojedini veliki pisci u proslosti mislili o piscima. Sami junaci na sceni bi bili trenutni pisci i oni bi pevali ono sto oni sami misle o piscima. A instrumenti solisti, te njihove solaze, to bi bilo sta ce se tek misliti o piscima. Ono kad se dopusti malo vise slobode u izrazavanju nego sto to dopusta jezik reci....
Izvodjenej opere, ustvari prvo njeno pisanje pripremanje i td. poprilicno je komplikovano, tako da ce najverovatnije NASA da preuzme i samu operu. Racunaju da ce od prihoda sa izvodjenenja opere moci da prikupe znacajna sredstva za projekat pracenja pisaca.
Koji forum najvise volis?
Izvukla je iz gepeka ogromnu metalnu kofu punu crvene farbe i cetku. Gegala se nespretno noseci je, krenula puteljkom ispod mosta. Tamo je jedan sivi zid na kom ce ispisati svoj prvi grafit ljubav-mržnja. Imala je vise ideja: spokoj-nemir, rat i mir, srbin-hrvatica... ali se na kraju odlucila za ljubav-mržnja, taj joj je donosio mir-mir-miiiiirrrrrr.
Sve je ona pokusala. Ubedjivala je sebe da to i nije bitno, da je zivot takav, sve pametne recenice ovog sveta sebi je ponavljala. Mozda je to i pomagalo na neki nacin, mozda je ona zaista postajala pametnija, ali to joj ni najmanje nije bila neka bliska cinjenica, satisfakcija kako se kaze. Sasvim izmisljena rec, umisljena, rec od asvalta.
Moguce da je slikar pa da moze da nacrta da joj je usao u kosti ili da je pevacica i da joj glas prenosi to cudo, da slika u vazduhu, da ume da pise, bilo sta sto bi dalo nacin, da napravi neki protok, barem privid da izlazi iz nje, pa da ce jednom izici. Nesigurna nada, ostrvo od trave na mocvarnom jezeru, nesigurna nada da nije taj smisao naslonjen sav na njega, onaj smisao koji se iz kurtuazije pre njega morao glumeti pred svim drugim dalekim licima.
A da li se nadala tome da ce jednom izaci, da li je zelela da jednom izadje. Ili je htela da se pohvali celom svetu da ga ima u sebi, da ga je zarobila. Da li joj je to davalo tajni povod za zivot. Da li je to on ili neka zvezda. Zvezda covek. Nemusta neverovatna pra slika coveka, potonula u petu i sija i centar je zivog coveka, coveka od mesa, koji je ovom prilikom ona. Pomerio joj se centar iz srca iz stomaka. Nezavidno zavidna pozicija hladne planete koja se Suncu ne moze primaci a to bi htela i ne bi htela. Mesom prihvacen apsurd, zivot kao prihvatanje apsurda zagrljaj apsurda i prirode, apsurda i coveka. Da je ljubav kada osetis da ljubavi nemas.
Umro sam sa čašom crnog vina u ruci.Polupijan u kafani polupraznoj zagledan kroz čašu u konobaricin dekolte napunjen njenim mesom,složen uredno kao tek ispeglane košulje u ormar.Osetio sam da me nešto steže u grudima i čitava zadimljena prostorija počela se vrteti oko moje glave kao ringišpil na kom radosna deca pokušavaju da uhvate Paju Patka.Da sam mrtav shvatio sam po konobaričinim pokretima dok mi je vešto gurala ruku u košulju i pokušavala da masažom grudi učini da mi srčka opet počne udarati.Ništa me nije stezalo dole ni kad mi je veštačkim disanjem brojala zube.Gotovo je.Gledao sam je nekako sa visine,sa plafona prostorije,čini mi se,dok se ona sa suzama u očima mučenički borila da me vrati u život.Vrhunac voajerizma je kad gledaš samog sebe u uzbudljivoj seksi sceni sa zgodnom ženom...Ali tako je to kad umireš i napuštaš svoje telo.Put do konačišta mog duha brzo je prošao.Pred glavom mi nisu prolazile slike svake scene iz života,ne nije istina to što pričaju,pred očima su mi prolazile najerotičnije scene polnih činova koje sam imao.Kao u dobrom erotskom filmu.Ništa nabudjeno,ništa preterano,mnogo vrisaka,ženskih orgazama,pocepanih grudnjaka,haltera i čipkastih crnih gaćica...Bože...o Bože zar je svemu kraj?Još jedna laž je da čovek u duhu,bez tela ne može doživeti seksualno uzbudjenje.Goreo sam gledajući ove radosne trenutke i leteo negde iznad sve više i više...Ogromna bela kapija odjednom ispred mene,let se završava i dočekuje me zgodna plavuša andjeoskog izraza...Pa naravno da je andjeoskog izraza kad je to andjeo pomislio sam i instiktivno pogledao u mesto gde je nekad stajao moj krivak jer sam zbog silnog uzbudjenja mislio da se tu nešto dešava,a ne bi bilo zgodno da ovaj andjelčić to vidi.Medjutim ništa...ničeg tu nije bilo samo dim izmedju mojih nogu.Tad sam se prvi put jako uplašio."Odvešću te do gazde"Reče.Sad sam gotov,razmišljao sam...već sam video zažarenu vatru,i djavolčiće spremne da me okreću na njoj kao što sam ja okrenuo za života hiljade nedužnih prasića i jagnjića.I pojavio se gazda,začudo ne tako strašan,ne tako opasan.Izgledao mi je poznato kao neko ko ga dugo,dugo poznajem."I...Šta sad"?Upitao me je."Ništa".Odgovorio sam."Verovatno kazna,doživotne muke,dranje kože s ledja i slično.Bio sam grešan."Začudo,nije mi izgledao kao neko ko želi da me kazni.Osmehivao se..."Ti misliš da je sve ono tvoje bludničenje bilo loše?Nisi nikog povredio,žene su uživale...Da li si nekog povredio,ubio,da li si nešto nekad ukrao?"Odrično sam odgovorio,gnušao sam se za života postupaka u kojima bi nekom naneo bilo kakvu vrstu bola..."Onda ne vidim tvoj greh.Ti si samo ulepšavao život drugima."Razmislio sam...Čovek je u pravu.U stvari gazda je u pravu.Kad bih mogao još samo malo...Zavapio sam.Smisao života nije u tome objasnio mi je.Ni koliko ćeš žena imati,ni koliko ćeš snošaja imati.Smisao je da ljubav vlada.Znam,odgovorih pametnom,velikom gospodaru Svemira,ljubav je ono za šta sam živeo.Izgledao je zadovoljno mojom naučenom lekcijom.Izvukoh iznenada keca iz rukava.Reinkarnacija!Šta je sa tim gospodaru moj?"To je samo za one koji ne nauče lekciju i ne shvate da je ljubav najvažnija.To je za one koji svaki snošaj imaju iz čisto egoističkih pobuda sa namerom da zadovolje isključivo sebe i svoje nagone.Tako rade životinje.Ti si naučio lekciju."Rado bih utvrdio gradivo gazda".Rekao sam,sigurno bi mi u ovom trenutku oči bile ispunjene suzama da sam ih imao,a u grlu bi mi bila knedla pomislio sam,a od predjačnjih uzbudjenja dok sam gledao konobaricu i slike iz odnosa koje sam za života imao,spolovilo bi mi se ponašalo kao visibaba koja silno želi izaći na svetlost dana u trenutku dok sneg kopni.Prepoznao je stanje mojih emocija."Dobro."Puštam te još jednom dole.""Svoju mudrost stečenu kroz prethodne živote koristi isključivo u svrhe širenja ljubavi i ljubavnog zanosa.""Sećaćeš se ovog našeg razgovora samo u trenucima duboke meditacije,drugačije ne,ajde sad...idi još jednom dole."Po prvi put ovo biće posmatrao sam kao svog nebeskog oca."Hvala ti oče...biću tvoj rob i sluga." I sada u tišini večernjeg mira,i stanju svoje meditacije dok izgovaram Oče naš koji si na nebesima,prisećam se mudrih reči svog Oca.Ona me večeras čeka,a i ja čekam.Čekam da krenem u još jednu misiju širenja ljubavi medju pučanstvom,da misionarim svojim čuvenim misionarskim položajem,ili već po želji kako se kojoj svidja.Važno je samo da se zadatak ispuni.
Kovač alal ti vera! Napisao bi još nešto ali bi bilo ... Bravo ! :lol:
Opalac, Kovac..svaka cast !
Boziji izaslanice, Ti koji hodish vodama i vladas ribama ..Ti,
vaskrsli smrtnice, sto zivote udahnjujesh zenskim bićima i ozivljavas ih svakim zagrljajem..
.vecno svetleo i orao plodne njive tople životne ma gde god bio i vino pio i njedra celivao!
;)
Kovač alal ti vera! Napisao bi još nešto ali bi bilo ... Bravo ! :lol:
Hvala komšija.
Opalac, Kovac..svaka cast !
Boziji izaslanice, Ti koji hodish vodama i vladas ribama ..Ti,
vaskrsli smrtnice, sto zivote udahnjujesh zenskim bićima i ozivljavas ih svakim zagrljajem..
.vecno svetleo i orao plodne njive tople životne ma gde god bio i vino pio i njedra celivao!
;)
Hvala tolče.
Oraću njive svojim malim plugom,
Družiti se sa njim ko sa najboljim drugom,
Udahnuću život ženskim bićima
I diviti se njihovom pi....lićima :lol:
...pohvalio bih umetničku vrednost ovog pisanija, ali bih ujedno kovaču skrenuo pažnju na to da se još nije probudio,....još je mrutav,...
I to, tamo gde je bio, nije vrhovni gospodar, već njegov neposlušni sluga razvratni. Dokaz, koliko je sposoban je tu,...
i jednog, tako pametnog kovača je prevario,...uputio ga da nastavi bludnim životom,....
a kad ga stvarno pozove na rzgovor, biće mu kasno za život,...već će se na smrt uveliko navići!!!
Zazijavalo
18-08-2010, 11:34
Šta znači mrutav?
Valjda isto što i rzgovor?
Petrana, guzo lepa, napisaću jednom jednu kratku priču o
tvom drugom ljubimcu, Titu, i posvetiti je tebi. :kojote: :heart:
Jedan stari Ciroki Indijanac ispricao je svom unuku:
"U ljudima se odvija neprekidna bitka.Tu se stalno bore dva vuka. Jedan je Zlo. To je strah, gnev, zavist, zalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, ogorcenje, inferiornost, lazi, lazni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro.To je radost,mir,ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosjecanje, velikodusnost, istina, samilost i vera".
"I koji vuk pobjedjuje?"- upita unuk
Stari Ciroki odgovori:
"Onaj koga hranis."
Zazijavalo
19-08-2010, 17:36
Baš je pominjao ego? Stari Čiroki, to jest... :undecided:
ma...moderna interpretacija ;)
Zazijavalo
19-08-2010, 17:39
O!
al si probirljiv...gledaj u shustinu...a ne prebiraj po buhama :)
Zazijavalo
19-08-2010, 18:04
Tako ja to... Kako kad trebiš pasulj. Na kraju na stolu ostane sama suština. Al opet mora da se iskuva i prva voda baci. :lol:
Batali protokole i privid...uzivaj u zrncu -poruci kojom ono odishe iako je i to iluzija :)
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.