Odlomci i kratke priče

[ljubičica]

radost ga cijelog prozimala, radost sto zivi, i radost sto je on ON. bio je ponovo rodjen. a ono najljepse bilo je to sto je sad postao osoba koja je zeleo da bude. da je izmedju svih mogucnosti koje su postojale mogao da odabere samo jednu, ni jednu drugu ne bi izabrao.
sada je znao: u svijetu postoji hiljadu vidova radosti, ali je u sustini sve jedna velika radost: sto si uopste u stanju da volis.

beskrajna prica-michael endehttp://razbibriga.net/imported/clear.jpg

[ljubičica]

Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. KLEPAC - PATULJCI ŽIVE U KUGLAMA

[Bisernica]

Cijeli život provedemo želeći da nešto dostignemo, slijedeći snove, vjerujući da ćemo, kad to dobijemo, postati sretni... ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lijepo, produhovljeno je ono čemu težimo. Posljednja stanica je smrt. Ako ne znamo da budemo sretni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure, to su sve one stvari za koje oni vjeruju da će im donijeti sreću, a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i, ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudio, čovjek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - "Prsten''

[Bisernica]

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.



Čarls Bukovski

[Cruz]

Ruke. Kako samo izgledaju te mase ljudskih ruku što se miču po gradskim ulicama? Te ljudske ruke kolju, puštaju krv drugim životinjama, stvaraju strojeve, bodu iglama, drže usijane pegle, svjetiljke, zastave, britve, instrumente, ljudi ih pronose ulicama i ne znaju što bi s njima? Skidaju suknene šešire, mašu palicama, nose u rukama predmete, cigarete, knjige, jedna ruka drži drugu ruku u magnetizmu tjelesnog dodira, tople su ruke ljudske, znoje se, krastave su, ranjene, okupane, nafarbane, njišu se u mrtvim njihajima, prate kretnju ljudskog gibanja kao mesnati uresi u jednoličnim amplitudama, i tako se miču ljudske ruke po ulicama zajedno s ljudima, po tom dugotrajnom i jalovom ljudskom putu, koji teče i koji navire izmedju zidova gradskih kao voda.
A ljudi vuku sobom svoje ruke, svoje dugove, svoje gnjile zube i brige, i žene, i djecu, i umorne noge, i nezdravo, žalosno tijelo, i tako se miču u bokovima i u zglobovima, otvaraju usta, govore, viču, a gdjegdje javlja se na usnama ljudski smijeh.

Povratak Filipa Latinovića, Miroslav Krleža

[Bisernica]

Izuzetne fizicke ljepote, jednako kao i izuzetna umjetnička djela, pobudjuju u nama poštovanje. Neko poštovanje koje je svo šutnja i kontempltacija. Jer fizička ljepota nije puki fizički fakat:kad je to doista ljepota višeg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. I zato nosilac takve izuzetne fizičke nadarenosti zrači ljepotom neke instinktivne samosvijesti. Stoga stvor obdaren neobičnom fizičkom ljepotom redovno ima i to svojstvo da umije nositi svoju ljepotu.Čak i krasotica iz kakvog divljačkog plemena, koja nije nikada sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to držanje, tu nesvjesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje biće, to nejasno osjećanje vrijednosti koje izbija iznutra. U tome i jest, ako se smije tako reći, ljepota, ljepote.To je odraz nefizičkog u sferu fizičkog, u prostore duha. I to je jedna od onih stvaro pomoću kojih se čovjek izvlači iz gvozdenog oburča egzistencije.Jer svaka se istinski velika fizička ljepota transponira u nematerijalno, teži da izadje iz uskih granica pojedinačnog i vremenskog, i prebacuje se u bezgranično i sveopšte- u iluziju vječnoga, nepropadljivoga, apsolutnoga.To jest, ona upravo kao veliko umjetničko djelo postaje sama za se jedan kosmos, cjelokupan i završen...

Vladan Desnica – Prokletstvo Ivana Galeba

[svetlost]

Hodam svetom kao da je on negde tu, iza, kao da imam oslonac i nekog da mi čuva leđa, hodam kao da u svakom trenutku imam kuda da se vratim, da se okrenem i potražim ga...svesna da to nije tako, ali nesvesna da to nije tako, onako za stvarno, bez šale.
Kad se uplašim, krijem se iza njegovog imena. Iza nekoliko ljudi koji su mi ostali iza njega, da mi budu na pomoći, krijem se i kad nemam iza čega da se krijem, pravim se da imam. Nikada nije prestao da mi nedostaje.
Premalo je i prekratko bio tu, da bi stigao da me bilo čemu nauči. Ili me je možda naučio svemu, ali sam ja to kasnije u nekim teškim godinama zaboravila. Ili možda nisam zaboravila nego sam tek ponekad jaka da budem ono što me je on možda sve vreme učio da budem. Ili me jednostavno nije učio ništa, uveren da deca služe da se razmaze i da se družiš sa njima, a da sve drugo nije važno. Znao je da neće dugo ostati pored mene. Možda je unapred nadoknađivao sve to što kasnije neću imati, možda je mislio da tako treba. Možda i nije ništa planirao i promišljao nego je jednostavno bio takav kakav je bio...ne znam ja to, znam samo da sam ga tražila godinama pošto je umro u nekim ljudima koje je voleo, u nekim zabeleškama, pričama moje majke, pa i u nekim pogrešnim muškarcima, da se osetim sigurno. Sve uzalud.

Kad je svet imao brkove – Ana Radmilović

[svetlost]

Priča drugoga Kalendara…
Kad carev sin nabasa na prelepu devojku, princezu koja već 20 godina tamniči u podzemnom dvorcu, u vlasti efrita Đorđirusa, sina Radžmusa i pohodi je svakog dana.

…Carev sin, ophrvan strašću namah odluči da sruši u paramparčad podzemno kube i da ubije efrita. Ona prsnu u smeh i reče: “ Ćuti i zadovolji se onim što imaš! Eto, onaj bedni efrit imaće samo jedan dan na 10 dana, a ja ti obećavam svaki put ostalih 9 dana!” Ali zanesen žarom strasti, princ se u rečima daleko zalete i reče joj: “ Nipošto! Odmah ću da srušim kube i da pomlatim sve efrite!”

Na te reči, da ga umiri, zatočena princeza izdeklamova stihove:

“Tražiš da nikad prekida nema, tražiš da ljubav – ljubav priprema! Kad tako treptiš, ti si u vlasti bezumnog grča, bezumne strasti! Uživaj prosto, sigurne ploti, podaj se rado ljupkoj lepoti, jer ko god traži bezumne spone u klonulosti mora da klone! U jad dosade, u prekid trajni – živi, voli u ljupkoj tajni! Rastanak ti teško pao, kao sinji teret grubi, ne znaš mudrost, jad je znao – Ne vezuj se, nego ljubi! Nad sevdahom drži vlast: umor prati svaku strast!”

Ali mladić ne obraćajući pažnju na stihove koje mu je devojka deklamovala, udari iz sve snage nogom po svodu!

U tome času pripovedanja Šeherezada vide da se jutro pomalja i nenametljivo zaćuta.

1001 noć

[Bisernica]

Pismo prijatelju

U još jednoj noći punoj zabluda i pitanja, u potpunoj tišini prema svetlosti sveća, ostavljam ti tragove za buduće uspomene. Znaš da je za mene život bio nužno zlo, koje nisam, uprkos pokušajima, uspeo da iskoristim. A i kako bih? Niko nije, prijatelju, gospodar svog života, nego njegov rob, a ja sam celog svog ostao rob olovke i hartije. Evo, i noćas pišem uz svetlost sveće na hartiji, umesto na onim pomagalima, koje nikad nisam voleo, iako bi mi koliko god olakšali posao. I meni, a i tebi. A koliko to može biti lakši način, ako ga ne voliš?

Noćas, u ovom porodilištu ideja, gde smo zajedno stvarali, gde smo nekad ispijali kafe, smejali se, plakali, i ko zna šta sve još, a prisetićeš se i sam nakon čitanja ovog pisma, noćas nazirem hrpu papira pored sebe, još jednu u ćošku i, između ostalog, pitam se da li je tačno ono što je jedan poznanik rekao: „…sve u svemu, svako svoj kraj dočeka na „radnom mestu“, umre od onoga što najviše radi – vojnik od metka, drvoseča u šumi, vatrogasac u požaru,…, a pisac.. Pisac na WC-šolji.“ Nikad nisam voleo tako banalna izražavanja, ali eto, priznajem da je bio blizu. Metaforički, naravno. Stalno neka razmišljanja, filozofiranja, merenja reči, a ko će i znati „šta je pisac hteo time da kaže!“ I sam se pitam čemu?! Ali, da nije toga bilo, teško bi se unutrašnji haos bar na trenutak dovodio u red. I, kao što vidiš, i dalje bolujem od one iste bolesti – od nepresušne želje za mirom. Ja sam duhovna lutalica. Tražim, tražim, pa stanem kad pomislim da je tu. Teško je nama usamljenima. U svakoj svetlosti vidimo svoj izlaz. K’o da je to rešenje. Izaći. A gde ćemo? Mi, robovi vlastitih osećanja i umova? Gde ćemo? Ne može se ni iz kože, ni iz okvira sopstvenog uma! A suviše kasno shvatiš da je mir pored tebe i u tebi. A šta će ti? Kasno shvatiš da je traženje mira samo samoodbrana. Nemir je, moj prijatelju, mnogo opasnija stvar. Mir tražiš, neprestano tražiš, a nemir te nikada ne napušta. I sve je veći, i što se više braniš, nemirniji postaješ, i što više razmišljaš, nemir je sve veći. Steže te kao omča oko vrata. Uzalud joj se opireš i uzalud pokušavaš da je se oslobodiš, ako nemaš oslonac pod nogama. Što je više stežeš, ona je jača. I uzalud joj se opireš, kad ćeš svakako skončati iskolačenih očiju i modrog vrata.

Nemirni smo mi otkad je sveta! Smiri se deoo čoveka s vremena na vreme, a ostali njegovi nemiri razdiru, nikad ne čekaju! Šta ćeš?! Prokleti smo mi odavno! I uzalud je tražiti krivca! Koga ćeš kriviti? Pogrešnu prošlost, koju ne možeš ispraviti, sadašnjost, koja o tebi odlučuje? Svi smo mi jednako krivi i glupi. A i kome da veruješ? Kome da se obratiš kada ostaneš sam? Onome od pre dve hiljade i kusur godina za koga ne znaš ni da li je postojao? Ili njegovom ocu Bogu? Ima taj podugačak spisak, nema on vremena da svima nama obezbedi sve što nam treba i da svakome ispunjava hirove i budalaštine! Dao ti je život i tu su ti sva rešenja! A mi komplikovani grešnici, smrtnici, od toga pravimo pitanja! Od jednog napravimo dva, pet, sedam… A drugačije i ne može. Nema konačnog rešenja. Davno sam rekao da je Bog lična stvar, neko kome pribegavaš u samoći i očaju, a čuči u svakome od nas. Ono vrhovno dobro, kojim savest raspolaže, a ne neki maskirani masakr umova, koji se propoveda. Mi smo samo razularena banda, koju niko ne može dovesti u red. I uvek smo sami, makar se po hiljadu puta pomolili tom istom Bogu.

Tražio sam mir u drugima, i mir i sigurnost, nekog ko ume da odgovori na pitanja i nekog kome ću odgovarati na pitanja, nekog ko ćuti i priča kada treba, a evo me sada… Vidiš i sam, prijatelju, da (ne)razumevanje i (ne)sebičnost kvare odnose među ljudima. A bez obzira na to, bez ljudi ne možeš, bez ljubavi ne možeš, a ne možeš ni bez prijateljstva…

Ćutim… Večeras sam sa sobom ćutim. Bar želim sam sa sobom da ćutim, a opet me moja bolesna želja za pričom goni da ispišem poslednje redove. Ćutim, a govorim ti toliko toga što možda i nećeš razumeti.

Ostadoh sam sa neispisanim stranicama ispred i sa gomilom ispisanih iza sebe. Ostadoh sam sa pogledom na svoj život. Ne, prijatelju, nije ovo ispovest. Ovo je samo pogled na ono što je prošlo, moja osećanja pred kraj.

Ceo život proveo sam upoznavajući ljude, a nikad ih nisam upoznao. Vidim sve ono što nisam ni sanjao da se može ukoreniti u ljudsku dušu. Onde gde se korov ne istrebljuje, ne može niknuti ništa dobro. A danas se korov gaji. Upoznavao sam ljude, a nikad sa njima nisam umeo. Umeo sam jedino sa onima koje sam ja oblikovao, sa onima koje sam iz svoje glave čupao, sa onima koji žive negde među ovim papirima. Moj odnose sa ostalima dobro znaš, neću ti ih prepričavati. Ovo je moja samica, odvojen sam od sveta, ali sam ipak deo njega. Sasvim neobičan deo. Sa jedne strane je želja za samoćom, a sa druge želja za ljudima. Ta kontradiktornost me je mnogo koštala. I sad stojim razapet na sopstvenom krstu, u svojoj mračnoj odaji. Ali, neka. I treba tako.

Boli me misao, prijatelju. Sopstvena me misao boli, ona najtanja.. Boli me i ovo staro, ogromno, gadno i gladno srce. Osakaćeno i jadno. A ne bih ga menjao ni za koje drugo, ovo je svašta pretrpelo – i mržnju i ljubav. I primalo i davalo i jedno i drugo. Uvek sam se branio rečima da ne umem da mrzim. Nije važno da li umeš da mrziš, mržnja se sama dešava. A ako umeš da voliš, umeš sve! Na kraju, onaj ko ne ume i ne može da mrzi, ne ume ni da voli. Ti znaš mene! Zaljubljen sam se rodio! Zaljubljen u sve. U život. Iako sam taj isti život proklinjao hiljadu puta, govorio da ga mrzim, glumio pesimistu, a, u stvari, obožavao život, samo sam se suviše plašio da se suočim sa njim. Voleo sam i davao kao da sam poslednji na ovom svetu.

Žena! Žena je sam đavo, prijatelju moj! Ali, to ne znači da je muškarac bog! Ko će znati šta je muškarac! Ma, ko će znati i žena šta je! Ostareh, a odgovora nigde! Vara se onaj koji misli da se mudrost stiče godinama! Nema tu definisanja! Žena daje, žena uzima. Žena voli. Voliš i ti, ali nikako da krene. Onu koju voliš, nemaš nikad, u drugima je tražiš. Srećni su oni koji nemaju taj problem! A mi, usamljeni, kao što rekoh, u svakom zračku vidimo nadu, izlaz, spasenje… Uhvatim ga na trenutak, ali on, k’o leptir nemirni, žuri nekuda dalje, a za sobom ostavi veću prazninu nego što je pre bila. Samoća, prijatelju, to ti je strašna stvar! Želeo je ili ne, oduvek i zauvek je tu. Zadaje bol udarajući o unutrašnje organe, lomi, pritiska, guši, a neće van. Ne da se! I uvek neka borba sa samim sobom, čak i onda kad ni najmanje ne izgleda tako. Svi smo mi sebični. Neko manje, neko više, ali svi.

Sam sam izgradio zid tišine oko mene. Koliko mi je nekada bio potreban, noćas mi toliko ne treba. Trudim se da ga srušim ovim rečima, ali ne ide. Odbijaju se i vraćaju meni. Jednostavno mi nedostaje samo ona reč, kojom bih savršeno opisao trenutno osećanje. Eto, prevalio sam toliki put, a još uvek ne umem da nađem odgovarajuću reč. A osećanje je tu. Kraj se nazire. Tu je i poslednji znak. Kraj puta.

Drhtavom rukom pišem, jer u momo telu nema više snage kao nekada, iako moj duh, moje želje i ideje i dalje žive, i sve su tu, među hartijama. Znaš ti mene, prijatelju! Ništa ne sme ostati nedorečeno, jer u nedorečenosti i leži glavni razlog nerazumevanja! Sve je tu – i ono što je bilo, i ono što je sada, a i ono što će biti. Takvi smo mi, uvek znamo da naslutimo, pa možda se i dogodi.

Sprema se oluja. Ne znam zašto, ali radujem joj se. Ne njoj, koliko samoj kiši. Ne čudi se, prijatelju! Noćas padaju sve maske! Ti me poznaješ bez njih. Noćas ja stojim pred sobom bez ijedne od njih, gledam sebi u oči i priznajem sve krivice i greške. Misli putuju unazad. Znam šta sam radio, znam šta nisam, a mogao sam. Znam šta sam sve želeo. Čudno je to što se nekih želja nisam setio na vreme. Sada je već kasno sećati ih se. Naći će se one već tu negde. Vraćam se u prošlost i kajem se. Šta sam sve mogao, a nisam! I šta jesam, a nije trebalo! Eh, dobro je bilo dok je trajalo! Sve što od toga sada imam je misao na prošlost, uspomena. A šta ima čovek od nje? Da je se setiš pred smrtni čas, da te ujeda tamo gde je najtanje, da te zaboli poslednji put!

Kiša lije niz prozore. Izdaju me ruke. Izgleda da se i priča umorila, prijatelju moj, a još toga neizrečenog u meni ima. Muti mi se razum. Brzina misli je prevelika da bih ih sve zapisao. Gube se, pa lete oko mene i kao da me gutaju. Sve naše zablude i maštanja, ostale su samo zablude i maštanja. I bolje je tako. Tako ostaje nade za druge. U suprotnom bismo mi, koji uvek kazujemo svoje zaključke i razmišljanja, sprečili druge da misle. A odgovori se uvek samo naziru! Budale, kao što smo mi, traže ih doveka! Ali, neka… Drukčije je nemoguće.

Noćas, ja, koji sam govorio kroz simbole, objašnjavao i upoređivao život sa religijom, sa mistikom i bivao čudan i sam sebi, i dalje verujem u to. U sve što sam ikada rekao, u sve što sam ikada napisao, verujem! Pa neka sam zbog toga i bio pljuvan, i prognan, i gažen, pred sobom sam ostao neporažen i čist! Znaš kakav je bio svet u mojim očima! I noćas je takav! Ništa se tu nije promenilo. Samo što noćas imam hrabrosti da sam sebi to priznam. I sve bih ponovo radio. I radio bih još i više! Znam gde sam grešio, grešio bih ponovo! Bilo je lepo dok je trajalo. Boli me misao. Boli me prolaznost. Boli me…

Ne, ne želim kraj. Ali, ova sveća se polako gasi i donosi novo osećanje. Ponovnu radoznalost. Plamen igra na ostatku i imam tek toliko vremena da se u poslednjem redu oprostim od tebe i zahvalim ti na strpljivosti. Da se oprostim sa tobom, jedinim prijateljem i najvećim neprijateljem, živote moj! Ostalo već znaš…

Autorka: Olivera Krajić

[Vltava]

„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda” - M.Crnjanski



Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i i znurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pritom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

[Ona jedna]

........Ako hoćete da proživite, tada sednite u vagon i krenite tamo gde je vazduh prožet mirisom jorgovana i divlje trešnje, gde, milujući vaš pogled svojom nežnom belinom i bleskom dijamantskih kapljica rose, nadmećući se cvatu đurđevak i daninoć. Tamo ,u slobodnom prostoru, pod plavim svodom, nadomak zelene šume i žuboravih potočića, u društvu ptica i zelenih kukaca, shvatićete šta je život!....... Zamislite da u večernji čas, kada sve spava, sem slavuja i čaplje koja s vremena na vreme krikne,kada slabašan dašak vetra jedva čujno donosi do vas šum udaljenog voza, šetate po šumarku ili duž nasipa .........


Čehov

[Ona jedna]

Činilo se da svi ti stvorovi dreče i pevaju hotimično, kako niko nebi spavao te prolećne večeri, kako bi svi, čak i ljutite žabe, cenili svaki trenutak i uživali u njemu : jer živi se samo jednom!
Na nebu je sijao srebrn polumesec, bilo je mnogo zvezda. Lipa se nije sećala koliko je sedela kraj ribnjaka, ali kad je ustala i pošla, u zaseoku su već svi spavali i nije bilo nijedne svetiljke. Do kuće je, verovatno, bilo dvanaest vrsta, ali ona nije imala snage, niti je znala kuda da ide; mesec je blistao čas spreda, čas zdesna, i kukala je stalno ona ista kukavica, već promuklo, kroz smeh, kao da zadirkuje : hej, pazi, zalutaćeš s puta! Lipa je išla brzo, izgubila je maramu sa glave...Gledala je u nebo i razmišljala o tome gde je sada duša njenog mališana : dali je prati u stopu, ili lebdi tamo gore, među zvezdama, i više ne misli na svoju majku? O, kako je samotno noću u polju, usred ovog pevanja, kad sam ne možeš da se raduješ, dok sa neba posmatra mesec, takođe usamljen, kome je svejedno je li sada proleće ili zima, jesu li ljudi živi ili mrtvi...Kad ti je u duši tuga,teško je bez ljudi.


:"U JARUZI" Anton Pavlovič Čehov

[Ona jedna]

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina: "Čarli", kaže, "probudi se!"
"Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!"
"Neću da idem u školu", kaže Čarli.
"Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu."
Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu;
kao prvo, to je tvoja dužnost;
drugo, jer imaš četrdeset pet godina;
a treće, jer si direktor."

BUĐENJE - Antoni De Melo

[Ona jedna]

"Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

[dreamer]

''Dugo smo tako sedeli držeći se za ruke. Čitala sam u njegovim očima strahove nasleđene od davnih predaka, koje prava ljubav postavlja na našem putu kao iskušenja koja moramo da prebrodimo. Pročitala sam sećanje na moje odbijanje od prošle noći, na dugo vreme koje smo proveli odvojeni, godine u manastiru koje je posvetio traganju za jednim svetom gde se takve stvari ne događaju.
Pročitala sam u njegovim očima da je bezbroj puta zamišljao ovaj trenutak, mesto događaja, izgled moje kose, boju moje haljine. Htela sam da kažem "da", da mu kažem da je dobrodošao i da je moje srce dobilo bitku. Htela sam da mu kažem koliko ga volim, koliko ga želim u tom trenutku.
Ali i dalje sam ćutala. Prisustvovala sam, kao u nekom snu, njegovoj unutrašnjoj borbi. Videla sam da ima pred sobom moje "ne", strah da me ne izgubi, grube reči koje je slušao u sličnim prilikama, jer svi mi prolazimo kroz to iskustvo i gomilamo ožiljke.
Oči su počele da mu sijaju. Znala sam da upravo savlađuje sve te prepreke.
Slomi ovu čašu, molim te, i oslobodi nas svih tih prokletih predrasuda, te manije da sve treba da se objasni i da treba raditi samo ono što drugi odobravaju.
Ustao je, zgrabio me za kosu i počeo da me ljubi.
I ja sam njega stezala za kosu, zagrlila ga svom snagom, grizla njegove usne, osetila njegov jezik kako se kreće u mojim ustima. Bio je to poljubac na koji se odavno čekalo, koji se rodio kraj reke našeg detinjstva, kad još nismo razumevali šta ljubav znači. Poljubac koji je ostao da visi u vazduhu dok smo rasli, koji je putovao svetom kroz sećanje na jednu kolajnu, koji je bio sakriven iza hrpe udžbenika. Poljubac koji se gubio nebrojeno puta, da bi sada, napokon, bio pronađen. U tom poljupcu bile su sadržane godine i godine traganja, razočarenja, nemogućih snova.
I ja sam njega ljubila istom žestinom. Ono malo ljudi koji su se zatekli u kafani sigurno su nas posmatrali uvereni da vide pred sobom jedan običan poljubac. Nisu znali da je u tom poljupcu bio sažet čitav moj život, i njegov život, i život svih osoba koje se nadaju, sanjaju i traže svoj put pod suncem. U tom trenutku ljubljenja bili su sadržani svi radosni trenuci koje sam ikada doživela..''

Paulo Koeljo

[svetlost]

Postoje tri bitne stvari, tri bitna poklona od Boga, koje kad dobiješ ne smeš da izgubiš, jer njega to strašno naljuti. Ljubav, Talenat i Život. Ili Život, Ljubav i Talenat.
Oni koji oduzmu sebi Život, nikada ne bivaju primljeni u Carstvo Nebesko i njihove duše večito lutaju mrakom, a oni koji prokockaju svoj Talenat ili Ljubav svoju, u životu bivaju osuđeni na ispraznost i besmisao.
Ali "tri puta Bog pomaže"....pa ko vidi - vidi.

Vilhelmina - J.Tinska

[Bisernica]

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić - "Povratak nade"

[Bisernica]

- "Nego zemljače, ja sad zaista moram da idem. Znaš, ja živim u Goslaru, a ovdje sam samo nekim poslom.”

- ”Stani bolan Osmane”, usplahireno će Ilija.

- ”Reci mi za ime svijeta šta ti je značila ona skraćenica Ž. B. Lj., onaj naziv tvoje stranke?”

- ”A to bi htio da znaš! E pa to ti je dragi prijatelju veoma jednostavno, kao što su uostalom jednostavne sve dobre,
korisne i pametne stvari, To ti naprosto znači Živite ba ljudi! Ajd uzdravlju! Možda ćemo se još koji put sresti, dok
smo ovdje i dok nas debela tetka Germanija čuva od belaja domaćega."

Rekavši to, Osman snažno protrese Ilijinu ruku i brzim, energičnim korakom, napusti restoran. Ilija se zamišljeno počeša
iza uva. Ni sad nije mogao sa sigurnošću da kaže, da li je Osman Radulović malo šašav, ili ipak izuzetno pametan.


Zvonko Mijoković

[Vltava]

PESMA


Osvaneš i pogledaš: sve je već tu, i drvo i zmija i kamen i sunce. Ništa na tebe nije čekalo. Ništa se na tebe ne osvrće, ništa tebe ne pita, sve to stoji i ide po svome.

I onda, iz nekog dubljeg inata, iz čega li, kreneš i ti da od blata, od sna, od golog daha, od čega god stigneš, nešto, nešto svoje, onako po svome da stvoriš. Pustiš to u svet i strepiš: ne znaš hoće li prohodati, progovoriti, hoće li opstati.

I bude li tako, a tako biva retko, ubrzo to tvoje, od tebe stvoreno, stane po belom svetu da hoda, i ono, po svome.

Pa da li to onda voliš ?


Vasko Popa

[Bisernica]

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

[Vltava]

“Čovek je samo trska, najslabija u prirodi . Ali to je trska što misli. Nije potrebno da se Kosmos naoružava da ga smrvi, dovoljan je jedan dah, jedna kap da ga ubije. Ali i da ga Kosmos smrvi, čovek bi opet bio blagosloven veći od onog što ga ubija, pošto on zna da umire i zna za nadmoć koji vaseljena ima nad njim. Kosmos o tome ništa ne zna.
Sve naše dostojanstvo sastoji se, dakle, u misli. Time treba da se ponosimo, a ne prostorom i trajanjem, koje nismo kadri da ispunimo. Trudimo se, dakle, da pravilno mislimo. U tome leži načelo morala.”

"Refleksije u samoći" - B.Paskal

[Fića]

Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih
reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile
neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu
velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
mestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili
da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.


Stiven King - Truplo

[Bisernica]

Životom ne vlada volja ili namera.
Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove.
Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu,
neki naročiti miris koji si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao,
akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Slika Dorijana Greja-Oskar Vajld

[Bisernica]

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vređa i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju među biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili
mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žeđ za životom...


Danijela Knez - Budućnosti,oprosti im sadašnjost

[Bisernica]

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja medjutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: “Čini mi se da sanjam.” Jer život je san, samo malo manje nepostojan.


Blez Paskal - Misli

[Nežnicah]

"Bilo kako bilo, on će otići, ostaviće je sa ovim otrovom koji teče kroz nju svakog dana, svake noći ne znajući da lijek protiv tog otrova ima samo on, da se taj lijek ne može kupiti u ovdašnjim apotekama, ni u jednoj apoteci na svijetu jer je taj lijek on sam. Sve vrijeme od kada je postala svjesna toga pokušavala je, očajnički se trudila da ga iščupa iz sebe kao biljku iz zemlje, da ga odreže kao kad reže ružu, a znala je, dobro je znala da, što god uradila, koliko god ga čupala, ispod površine će ostati neki živi korjenčić uvijek spreman da ponovo izbije, ponovo se rascvjeta. U život, u novi rast, bujanje, cvetanje, vratiće ga svako sjećanje."

NBH

[Bisernica]

Nismo se rodili u znaku Ovna, Raka, Vodolije.
Rađali smo se u znaku Kukuruza.
Koliko nas je kroz čije detinjstvo zveckala zrelo žuto zrnevlje uspavankom krunjenja, zorom komišanja? ...
U kasno proleće prošara polja nejakom strelom svoje stabljike, začuđen još, malečak. Tek pokazuje zube, on, budući gospodar polja. Dete je još, taj što će biti stasiti momak loman u pasu, sa mladim kicoškim brkom. Onda poguri leđa svim kopačima. Kopnja je. Počinje veliki, naporni balet. Proklinju ga devojke što im lomi kičmu i snagu, širi bokove i dlanove i lije znoj pod povezače. Kako je beskrajno duga brazda u letnje popodne! A on, dorastao do kolena, mrsi se pod suknje kad je plav i zdrav i godina berićetna, ili žuto siče kao gusan svoju nemoćnu kad je beskišica. Stoji na jednoj nozi, zaustavljen u taktu, dok mu hiljade ruku kidaju zaperke. Evo, već je perjanicu zadenuo za šešir, iroši se kao momak na seoskoj slavi. Ništa više nema da se radi s njim i oko njega.
Sve čeka.
Otežava i stenje zemlja pod njim.


"Autobiografija o drugima", Borislav Mihajlović Mihiz

[paculjkica]

"Vidio sam smrt moćnog čovjeka, ubila ga je tuga, vidio sam možda, ubistvo iz daljine, vidio sam ljudsku mržnju, a mislio sam, kao opsjednut, samo na jedno: da li mu je posljednja misao bila osveta ili ljubav?
Kao da je o tome visio sav moj život.
Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla... I smrt... I život..."
(Tvrđava)

[salel]

Momo Kapor

"Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom."

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xaf1/v/t1.0-9/11074173_991904697500770_1392782008142692295_n.jpg ?oh=58b17f5260dbf41f60ebfca5a1d66dde&oe=55C70E07

[domatrios]

(ovo trenutno čitam)


- Što te više znam, -
Claire je rekla glasom koji je čuvala za najoštriji sarkazam,
-sve više sam uvjerena da ti usne nisu najsmrtonosnije oružje u tvom arsenalu nad ženama.
Graham je slegnuo snažnim ramenima, lijeno pokrenuvši mišiće.
- Ima puno žena koje se ne bi složile sa tom procjenom.
Proklet bio do Hada, ali vjerovatno je upravu. Svaki prokleti put kad ga pogleda sjeti se kako ju je poljubio, tako grubo i tako...izrazito uzbudljivo. Takav samoiniciran poljubac ju je trebao razbjesniti, ali umjeto toga ona mu se primakla topeći se po njemu.
- Sa druge strane, tvoja usta, -
sa neukroćenim osmijehom je rekao,
- uistinu su smrtonosna.

Paula Quinn

http://s1.postimg.org/wlzko0exb/1_Paula_Quinn_Zavo_e.jpg

[LonČe]

Пустите ствари да оду.
Отпустите их.
Откачите се од њих.

Нико не игра овај живот са обележеним картама, те с тога понекад победимо а понекад изгубимо.
Не очекујте ништа за узврат, не очекујте да ваш труд буде цењен, ваш скривени ген откривен, и да се ваша љубав разуме.

Престаните да пребацујете канал на вашу емотивну телевизију како бисте гледали исти програм поново и поново,
онај који показује колико сте много пропатили због одређеног губитка: То вас само трује, ништа друго.

Ништа није опасније него не прихватање љубавних веза које су завршене,
посла који је обећан али још увек нема одређен датум почетка, одлука које су увек одлагане због неког ‘бољег момента’.

Пре него што ново поглавље почне, старо мора да се заврши: Реците себи да оно што је прошло, више се никад неће вратити.

Сетите се да је постојало време када сте могли живети без те ствари или те особе – ништа није не замењљиво, навика није потреба

Ово може звучати тако очигледно, може бити чак и тешко, али је веома важно.

Затварање кругова. Не због поноса, неспособности или ароганције, већ једноставно због тога што се то више не уклапа у ваш живот.

Затворите врата, промените плочу, очистите кућу, обришите прашину.

Престаните да будете оно што сте били и промените се у оно што јесте.



Павлe Кољевић