Pogledaj Punu Verziju : Odlomci i kratke priče
SVAĐA
Opsovao sam je. Opsovala me je.
Zapalio sam cigaretu i pregoreo vezeni stočić, koji nam je njena majka poklonila za venčanje. Uzela je vazu sa cvećem, izvadila cveće, prišla i prosula mi vodu iz vaze na glavu.
Bacio sam njenu kesu sa viklerima kroz prozor. Otišla je u drugu sobu i vratila se sa mojim albumom Džon Li Hukera „Live in Texas“. Stala je ispred mene, izvadila ploču iz omota i prelomila je preko kolena.
Iz njene torbice izvadio sam bočicu „ Sunflowera“ i prskao po sobi, sve dok nisam istrošio ceo parfem. Donela je foto-album, pronašla je sliku sa letovanja, na kojoj ona i ja stojimo zagrljeni. Pocepala je sliku na dve polovine, zgužvala polovinu na kojoj sam ja i bacila u đubre!
Onda je sela na kauč: "O čemu smo ono pričali? rekla je. " Nemam pojma", rekao sam i seo pored nje.
V. Lazarević I nagrada za kratku priču Politike 1997
...
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
...
Maestro & Margarita - M. Bulgakov
doc holliday
19-06-2009, 22:15
jel mogu sopstvene priče
Ako mene pitas mogu al ostavljamo pravo autorki teme da iznese svoj stav o tome.
Ako se slozi , ja bi predlozila da svoje price potpisete da znamo da su vase. :raz_079:
jel mogu sopstvene priče
kako da ne, to je još lepše :srce:
Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.
Horhe Luis Borhes - odlomak iz priče "Epilog"
~Izvesno je da jedino ljubav chini choveka potrebnim u svetu.~
~...potok suza probija iz moga prigushenog srca, i ja plachem neuteshno iduci mrachnoj sudbini u susret.~
~Da pobesnim, Viljeme, shto ima ljudi bez smisla i osecanja za ono malo stvari koje na ovoj zemlji josh imaju vrednosti.~
~Choveku ne treba vishe od nekoliko koraka zamlje da na njoj uziva, a josh manje da se pod njom odmara.~
~Shta je drugo ako ne ljudska sudbina da svoju meru do kraja istradamo, svoj pehar ispijemo? A kad je taj pehar i bogu s neba bio gorak na njegovoj chovechanskoj usni, zashto bih se ja razmetao i pravio se da mi slatko prija?~
"Jadi mladog Vertera"
J.V.Gete
doc holliday
05-07-2009, 20:49
jedna moja mala pricica..
A dželat je...
.........u trenutku zamaha osetio po prvi put u životu grižu savesti,
jer je taj nežni devojacki vrat koliko do juce milovao,
mrsio njenu kosu, dodirivao njene bujne grudi.
Graške znoja su oblile njegovo lice, skriveno ispod maske.
Mogao je spasiti devojku predhodne noci,
da se nije napio u krcmi sa drugovima,
mogao ju je spasiti i noc pre te,
ali nije imao hrabrosti......
I sad dok oštro secivo maca para vazduh, sekunde postaju vecnost,
slike života prolaze pored njih.....
Glava je pala pored panja, razjarena masa je urlala....
Do kraja života proganjace ga njen poslednji pogled,
njena hrabrost da izdrži mucenje, a da ne oda svoje prijatelje da ne oda njega.
arlekino
11-07-2009, 16:18
:raz_124:
ovo je druzina koja seta u jutarnjim satima sumom, dok zora miluje rosu i kad nam suma prica svoju pricu. Cuje se tisina, a suma tiho prica kako se i ona plasi nocne grmljavine i kad padaju kapi kise to ona od straha place i jedva ceka zoru da cuje ptice koje su melem posle tamne noci.
Ide tako druzina trim stazom i slusa, neko razume govor tisine neko ne ali svi uzivamo zajedno u jutarnjem futingu
MORALNO NAČELO I MATERIJALNI INTERES
Sretnu se Moralno načelo i Materijalni interes nasuprot, na nekom mostu, kojim je mogao da pređe samo jedan.
"Dole bedo nijedna!" grmnu glasno Moralno Načelo. "Lezi da te pregazim!"
Materijalni interes ga samo ćutke pogleda sa druge strane.
"Paa..." reče Moralno načelo oklevajući, "da bacimo kocku, pa da vidimo ko će se povući dok onaj drugi pređe?"
Materijalni interes i dalje ćuti i ne skreće pogled.
"Da bih civilizovano izbegao sukob" nastavi Moralno načelo, pomalo nelagodno, "evo, ja ću da legnem i pustiću te da pređeš preko mene."
Tada se Materijalnom interesu odveza jezik: "Ne verujem da si baš dobar za hodanje," reče on, "a ja prilično držim do toga, šta mi je pod nogama. Kako bi bilo da ti siđeš u vodu i sačekaš."
I tako i bi...
ULJEZ
Moralno načelo gurnu nožni palac u međunarodnu politiku i istog trenutka, ostade bez njega.
"Po hiljadu puta hvala," reče Diplomatija, ljupko se naklonivši. Čuvaćemo ga u znak sećanja, na ovu izuzetnu čast."
Otada Moralno načelo šepa...
Ambrose Bierce
-Prava je muka kad to covek mora svuda da vuce sa sobom - rece. - Kao da u djepu nosis smrt.
Priblizi se pisacem stolu dok je razgledao pilulu na dlanu. Don Sabas mu predlozi da je okusi.
-Time se sladi kafa - objasni mu.
To je secer bez secera .
-Jasno - rece, osecajuci kako mu pljuvacka poprima otuzno sladak ukus. -Otprilike kao zvonjava bez zvona .
G G Markes
Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka .......
Kundera
Ah, vi, pametni pametnjakovici!
Strast! Pijanstvo! Ludilo! A vi tu stali tako spokojno, tako bez ucesca, vi naravstveni ljudi! Karate pijanca, zgadi vam se na bezumnika, prolazite mimo njih kao pop, i poput fariseja blagodarite Bogu sto vas nije stvorio kao jednog od njih! Ja sam vise nego jedared prepio, moje strasti nikad nisu bile daleko od ludila, i ni zbog jednog od to dvoje se ne kajem, jer sam sve do mere meni svojstvene uspeo da pojmim: zasto su i krosto odvajkada proglasavani za pijane i za lude oni ljudi izvanredni, koji su ostvarivali sve veliko i naizgled nemogucno. Ali, i u obicnom zivotu nepodnosljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je ucinio kakvo iole slobodno, neocekivano plemenito delo: - Taj je pijan! Taj je pomerio pamecu! -Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo!
Jadi mladog Vertera, Gete
Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečenstva. Jesu li vrata? Ili prozor?
Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.
lečilište Junaković, 1986.
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""
Bukovski
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""
Bukovski
ovo bi trebalo da stoji iznad kompa svake 4umasice....
HRISTOS SE RODI, SINE
Dugo je gledao za njima dok su odlazili. Sin i snaha i troje malenih. Negde tamo u tom dalekom gradu, njih ceka novi zivot, njegov se, cinilo mu se, gasio.
Poslednje mahanje na zavijutku pod brdom.
Suze i jesen…
Nocu je izlazio da ga drugi sin i snaha ne cuju kako place.
Hodao je sljivicima, livadama, spustao se do reke, obilazio stoku, docekivao prve petle,a zora ranu nije lecila.
Moram na put, rekao je ukucanima poslednjeg decembarskog dana.
Nemojte me odvracati.. sve znam, ali, ja ću stici tamo pre Bozica, imace moja unucad pecenicu,neka vide oni tamo u gradu da je moj sin iz gazdinske kuce…Jakako!
Nije to bilo prase, to je bilo nazime, ono planinsko, zuto, poludivlje, hranjeno liscem, zirom, sviklo na jaruge i sljivike, na dzanarike…
Torba preko ramena poteska.Ima tu svega pomalo, i jedna cuturica do vrha puna, da se nadje u putu.
A sneg i mraz, udarili kao nikad dotle. Puca drvece u sumi k’o da je od stakla..
Privezao je nazime za konopac, pozdravio se sa zabrinutim ukucanima, prekrstio se i krenuo.
Ima dosta do Cera, ima i preko Cera, ama, pegazio sam Albaniju, govorio je sebi i njoj (bila je krmacica) Cer mu dodje ko bundeva…
Danju je prtio sneg i odmicao, ona vazda iza njega, cutljiva. Katkad bi potegao iz cuture, da se ugreje.
Tebi ne treba, je li?!
Ako, ako, da prtim i tebe i sneg, vala ja ne bi’!!!
Odnekud sa udaljenih litica i kosina, čuli su se ponekad vukovi. Pritegao bi koporan, nabio subaru na glavu i ubrzavao korak.
Belina snega ga zaslepljivala, mecave je docekivao u dobro znanim pecinama, tu bi malo popricao s njom, uzeo malo sira i hleba, malo i njoj dao, pa put pod noge.
Znaš li, pitao je, kuda idemo„?
Ne znaš?
E, jado moja, zao mi te, a mnogo sam se ja smrti nagledao. Mnogo.
Pa, kad umre moja Desa, moja jedinica a imala je samo 18. godina. Nisi ti tad ni postojala, ali, slusaj i muchi. Nemoj da te čujem..
Pa, bese lepa moja Desa, nadaleko se čulo. Dolazili iz varosi da je prose…a ona.. ode za jednog ovde, srce je vuklo…a sirotinja bese…I razbole se moja Desa, i vene i umire a leka nema.
Doveo sam je kuci i vodio lekarima, vracarama, travarima… ništa!
Prodavao sam njive, prod’o sam par najbolji’ volova, ne bese takvije u selu, pa onu livadu ”ispod grada„ (Soko-grad), i vodenicu bi, samo da je spasim. Uzdahnu, teshko…
A bila ona Milojka vracara u Vr’polju, znao sam je k’o zlu paru, jednom sam se s njom posvadjao kad mi žena umre, i nikad više ne progovorismo. Ali, muka natera....
2.Odem njoj, ona me gleda, ne pita ništa, samo gleda…
Govori, dreknem…!!!
Muka, moj Gvozdene, muka, znam da ne bi dosao, ali, dzaba si dolazio. Idi kuci, ona je umrla!
Jauknuo samo k’o ranjena zver i udario je. Pala je, ali se nije javila…
A bila je na majku, pokoj im dusi obema! Ostavila me s petoro, moja Stana, jedno drugom do uveta, kod petog umre, veselinica… Piperka bese, lepa a ja gazda, momak k’o puce, na dobrom glasu.
Nateze gutljaj, a oci suze…
Podno brda-selo! Dime se odzaci. Grabi do prvih kuca. Da se odmori, odspava, pa zorom na put. Kako se vece spusta vukovi se,čini mu se, priblizavaju…
Domaćini zapanjeno slusaju njegovu pricu…dvore ga, nude rakijom i hranom, hrane nazime, suse mu carape i cokule…
Ujutru im mase dok kaci napunjenu torbu na rame. Nadje se tu poneka jabuka, malo suvog mesa, dopunjena testija…
Bira ali ne može da probira, prti, ponekad zapeva, pa ucuti. Ona vazda cutljiva…
Vidis li ono brdo tamo iza, upravo smo ga prošli, pita?!
Jeste, tu sam proveo dva meseca u zemunici. Petoro nejaci, a udarilo sa svih strana. Bilo je rato, nije se znalo ko će me odvesti, ovi ili oni…
Nemoj da nešto mislis, ja sam morao, ko bi se staram o sirocicima mojim?! Dodju jedni i odnesu, dodju drugi i odnesu, djeca mi gladna..
Sto odnesu, sto bi da povedu!
Šta, ti bi da se malo podrugujes, je li?
Vidis, jado moja, kad ono bi glasanje – ja za kralja, a oni protiv. Pa stavili one corave kutije, motre. Pa me sacekase u sumi pa me prebise…Ej, a šta mislis jado moja, ko je one godine posle toga popalio sva sena u Milojka, u snu se ne snio?
Ja!
Sve do jednog, celu letinu. Dolazila milicija, ispitivali, Gvozdena nisu mogli da optuze, nisu.
Jakako!
To tebi kažem, nemoj da bi zucnula!...
oš jedno vece (samo tako i broji dane) zateklo ga u selu, opet domaćini uzurbani, opet docek roda rođenog, pa zorom na put…
Opet ga lepo opremili, posavetovali, tamo gore su juče vidjeni vuci. Blagosilja kucu i prti…
Još jedno selo, cigansko…Poslednje nocenje… Ne zna vise koji je dan, mada mu se čini da se brda smanjuju, nekako je vise ravnice…
Odlucuje da pesaci i nocu, boji se da da ne okasni, da ga Bozic ne pretekne.
Ponekad mu se malo prispava, potegne iz cuturice.
Nisi tako bila mirna, morao sam rogu da ti nabijam na njusku, sad si nešto umislila, prigovara krmacici!
—————————–
U grad je stigao a da nije zano koji je dan. Svud neki veselji ljudi, a konta da je kasno, ali, takvi su to ljudi, nisu ko seljaci, legnes kad se smraci,ustanes s prvim petlima.
Ona se nešto uplasila od auta, sijalica, zateze, on vuce napred a ni sam ne zna gde. Vidi da se oko njega okupljaju ljudi, idu za njim, stvori se tu neka guzva, ispituju, on se zblanuo. Stvori se odnekud i milicija, kud si posao cica, kojim dobrom…?!
Uporno ponavlja svoju pricu i cudom se cudi njihovom cudu.
Ljubazni su, pitaju ga gde tačno ide. Vadi iz koporana i pruza, eto atrese napis’o sin..
Stavljaju ga u auto, nju tamo pozadi, a s njega oci ne skidaju.
Vo imja oca, sto je s ovim ljudima?!
Cica, kažu mu, pa vi ste stigli skoro na Bozic, već je prošla ponoc..
E, smeje se (doduse kiselo)- ne može on kad on ‘oce nego kad se ja nastaram..a i ona se putem jogunila, ne trepnu!
Kud prodjose, kako dodjose,on ne bi znao da ponovi pa sve da njega zakolju za Bozic.
Lupaju u prozor, iza njega čitava povorka, milicija…
Na prozoru sin bunovan, prepadnut…
Ne može da veruje ocima. Ne nalazi reci, ukopao se..oko njega se ocas nacickase žena i decica…
Cika, vriska, suze, zagrljaji a nešto steže u srcu, hoće da pukne. Dje ću umreti sad, sunce mu kalaisano?!
Vredni sin vrednoga oca nastarao se. Ima i pecenica, cesnica, ima svega,Bogu hvala! Odahnu! Nekako bi mu bilo zao , srodio se s njom veselnicom u putu…
———————————————-
Tata, smesi mu se sin,neki novinari hoće da govore s tobom, da te slikaju…
Bog s tobom, sine, sto da me slikaju, pa ja predjoh Albaniju…kud sve me nije bilo, niko me ne slika, a sad jedan mali Cer prepesacio, pa da me slikaju, nek slikaju nju, vala je zasluzila, smeje se i grli rukama, oko vata obisnute unicice, k’o djerdane.
(Biljana)
P.S. Istinita prica o mom pradedi, meni preneli deda i majka…”
Napisala sam je pre dve godine, ostavila na nekim sajtovima na svom blogu, a onda je stiglo jedno pismo iz Montreala....
Covek me zamolio da dam neke blize podatke o pradedi, dedi, narocito ga zanimala zena koja se u prici pominje kao Piperka...
On je iz plemena Piperica...itd..itd..
Nisam zelela da dajem podatke, ali sam napisal uctivo pismo, izvinila sam sto ipak ne bih, ovo je interntet i tako to...
Sledec pismo me nacisto oborilo s nogu: SVE podatke je on ostavio, i napisao da se, procitavsi pricu, raspitivao, i da smo mi (nas dvoje ) potomci ranoumrle mlade Piperke...
Ostavio je broj telefona, i da ne duzim, moj deda (koji zamalo nije svisnuo od suza, srece i uzbudjenja) pozvani smo da sledece godine (kad ce on doci u selo gde je rodjena moja prabaka i gde ima kucu) budemo njegovi gosti...
Koliko sam uzbudjena bila tada, nista manje sada, i ponovo i ponovo...
Mome dedi ce se ispuniti zelja da vidi odakle mu poticu koreni s majcine strane koju nikad nije upoznao, jer je umrla kad je on imao samo dve godine...
Internet je cudo :srce:
"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."
"Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."
Postoje samo tri stvari koje se mogu uraditi sa ženom. Možeš da je voliš, da patiš zbog nje ili da je pretvoriš u književnost.
Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"
ima i cetvrta... da je ubijes... i peta... da ubijes sebe.... :lol:
Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj neposnatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? - pitao sam se ali ipak odgovorio : "Da" .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: - "Razdaljinu izmedju dva nistavila - rodjenja i smrti...."
"covek pretrci brzo" , nadovezao sam se na njenu recenicu . "Kami"
"Volis Kamija? "
"Blizak mi je egzistencijalizam"
"Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet ."
Ocigledno sam je bio podcenio ; nisma do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu , s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
"da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija"
"Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu ."
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot "
"Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet."
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
"Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom."
" Ja sam bila Hajdi."
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce................
izvinjavam se da dopunim predhodni post
Izgubljeno lice
M . K. Ivaskovic
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... :lol: ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...
posto je tema sa odomcima a u svakom umetnickom delu su uvek najvazniji pocetak i kraj... prva i poslednja recenica iz istoimene pamukove knjige.....
jednog dana procitao sam jednu knjigu i citav mi se zivot promenio.....
a zeleo sam da se vratim kuci, nisam zeleo da predjem u novi zivot i uopste, zaista uopste, nisam zeleo da umrem.
p.s ko mi nadje u knjizevnosti primer dela koji na tako jasan i razgovetan nacin u prvoj i zadnjoj recenici odlslikava unutarnje bice i duh autora vodim ga na veceru... naravno ako je zensko :lol:
Marlone ja sam Novi zivot uzela iz biblioteke pre nekih mesec dana , namerno je trazila i nisam uspela da joj vidim kraj .....neznam zasto ali nisam je docitala ....kad mi ne ide tako ne mucim ni sebe ni nju ....vratila sam je uredno na policu biblioteke :)
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... :lol: ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...
aaa kad ne citam sve , znaci nisam bila zabrazdila ocigledno .....:lol:
pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... :mrgreen: inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....
Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."
"Tlo pod njenim nogama" Salman Rusdi
Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje. Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu.
"Tlo pod njenim nogama" Salman Ruzdi
S tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, i ako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I pazi... Pokloniš li joj mrvicu pažnje, neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu.
I onda si gotov... Jer tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...
Jedan od onih života
Đorđe Balašević
Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? Vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli, - šta da se čini sa nama?
Kitite se, igrajte, smejte se. Ja nikada neću moći da izbacim Ljubav kroz przor.
A.Rembo
Nema potrebe da iko traži razumno opravdanje
Što živi u ovom gradu; i niko nema
Razloga da o življenju svome sudi.
Drugde, daleko od sunca ili od mora
Čak i siguran čovek morao je da mozga
O prirodi svoje sigurnosti, i drugim
Načinima na koje bi se moglo živeti.
Legende i alegorije nastaju iz takve
Jake sumnje. I baš te gradove, u kojima su ljudi,
Zagledani u sebe, s čudjenjem se pitali gde su,
Nose i prekrivaju velovi velikih priča.
Mitovi nastaju ne tamo gde to ljudi vole, nego
Gde se osećaju najnelagodnije. Naše bajke
Vraćaju nas mestima gde su nam srca mogla pući.
E. Dženings
НЕВЕРНИК - Душко Радовић
Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи не попушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба.
Јер се Онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре.
А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан.
Узме скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме Aрхангеле и Cерафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.
Aquarius
27-08-2009, 12:44
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.
Aquarius
27-08-2009, 12:55
Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!
Od prvog dana okupacije ruski vojni avioni leteli su svake noci nad Pragom. Tomas se bio odvikao od te buke i nije mogao da zaspi.
Prevrtao s epored usnule Tereze i setio se necega sto mu je rekla jednom davno, usred sasvim beznacajnog razgovora. Govorili su o njegovom prijatelju Z i Tereza je izjavila : " Da nisam srela tebe, sigurno bih se zaljubila u njega" .
Kundera
( nastavicu nemogu da pisem s tudje tastature)
vojvođanka
06-09-2009, 16:26
Voz zivota
Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.
Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.
Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.
Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.
Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .
I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.
Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.
Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.
Svima zelim srecno i prijatno putovanje.
vojvođanka
06-09-2009, 16:32
Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
ili, ako ne verujem ono što ti veruješ, zastani malo pre nego što počneš da me ubeđuješ;
ili, ako osećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Ne zahtevam od tebe da me potpuno razumeš, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osećanja ili izražavam veru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumeš...
Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, videćeš da u tome kakva sam postoji mnogo lepog. I tada ćeš, nadam se, osetiti snažnu potrebu: ne da me menjaš da bih bila kao ti, nego da me ceniš, priznaješ, podržavaš i voliš....[/]
"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
Smesne ljubavi, Milan Kundera
Bisernica
10-09-2009, 13:52
Ova zavesa skriva
bedu skuplju od zlata,
vek sažet u dva sata,
beskraj na deset kvadrata.
Mišlju mudraca koga je
praporac s kape oglasio,
iza zavese svetli svet,
koji se pred njom ugasio.
Putujuće pozorište Šopalović
"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."
(Paulo Koeljo - Alhemicar)
Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne čujež kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "
Vesna Parun
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...
Gabrijel Garsija Markes
Bisernica
13-09-2009, 11:04
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
Borhes - Pretnja
Bisernica
13-09-2009, 11:10
Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu
Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.
Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.
R.Falgam - neobične misli o običnim stvarima
Bisernica
13-09-2009, 11:27
...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se?
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."
"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."
"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad."
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."
Suzana Tamaro - Put kojim se redje ide
Bisernica
13-09-2009, 22:04
Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.
Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.]
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?
Desanka Maksimović
Bisernica
14-09-2009, 14:41
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...
Dj.Balašević -Jedan od onih života
Bisernica
14-09-2009, 14:44
Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.
Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.
F.Pesoa -Knjiga nespokoja
Bisernica
14-09-2009, 17:29
Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira.
Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe
Bisernica
15-09-2009, 15:38
Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.
Zal Kopp - Govorim poljupcem
hm...
U nekom drugom zivotu...
Bicu voda.
Sa prirodnom tendencijom teci cu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…
Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…
Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…
Ako vam deluje da je sve u redu....NESTO vam je promaklo....
Znate li za Euripida?
Zajedno sa Eshilom i Sofoklom cini ono sto se naziva velikom trojkom grcke tragedije antickog doba.Njegovim komadima je svojstveno da se stvari tako zamrse da se vise nema kud odatle.Pojavljuju se razni likovi a svaki od njih se nalazi u razlicitoj situaciji i svaki od njih imaju svoje razloge i izgovore i svi su u potrazi za nekom svojom pravdom i srecom.I tako se svi nadju u bezizlaznoj situaciji.U osnovi je nemoguce da svi ostvare svoju pravdu i da svi dosegnu svoju srecu i tako ustvari nastaje haos.
I sta mislite sta se onda desava?
Nesto sasvim jednostavno.Na kraju svega se pojavljuje Bog i pocne da regulise saobracaj..
Ti idi tamo.Ti dodji ovamo..Ti idi ovim putem..Ti idi sa onim..Ti uradi ovo..A Ti sedi tamo neko vreme i ne mrdaj..
Ko neko ko srejuje stvari..na kraju sve lepo razresi..To se naziva –deus ex machina-U Euripidovim komadima to se uvek pojavljuje i na tome kriticari lome koplja.
Ustvari..bilo bi lepo kada bi i u stvarnom zivotu postojao neki takav-deus ex machina- i ti imas neki problem pa nemas kud a odozgo sidje Bog i sve to resi ocas posla.
Bilo bi to isuvise lako..na zalost zivot pise neke druge price za nas..
Bisernica
16-09-2009, 13:54
Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)
Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to sto se ne pojavljuje, sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u zivotu. Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra. Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru, kad je sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi...
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj. Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja koja je zena i avet. (...) Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju priloziti sa mnom u grob?
I.Andrić - Jelena,žena koje nema
Bisernica
16-09-2009, 14:24
U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.
Zal Kopp - Vrele kapije
Семјон Зерцалов
РОБИНСОН ИЗ ПОДЗЕМЉА
У потпуном мраку заборављени стражар је успио остати нормалан...
Стравичну и готово невјероватну причу о подземном Робинсону свијет је дознао у љето 1924, када је откривен дотада непознат, огромни магацин војног материјала у подземљу тврђаве у Брест-Литовску. Пошто су уклоњени десеци тона земље и камења што су покривали зарушени улаз у подземни лавиринт, указао се бетонски свод тунела. Прокопан је отвор довољно велик да у њега уђе човјек па се у његов мрак први спустио поручник ондашње пољске војске, који је управљао радовима. Његови су кораци сабласно одјекнули у простору под полукружним бетонским сводом. Освјетљавајући пут карбидном свјетиљком, схватио је да је подземно складиште много веће него што је очекивао. Прошао је двадесетак метара, а онда је из мрака зачуо храпав повик:
- Стој! Ко иде?
Поручник се скаменио од ужаса. Неко је био у затрпаном тунелу у који, знало се поуздано, пуних девет година није крочила људска нога!
Уздржана даха слушао је како са стропа капље вода. А онда се из таме опет зачуо онај храпави повик:
- Стој! Ко иде?
Официр се, преплашен, повукао. Нашавши се на дањем свјетлу, једва је смогао снаге да каже како је неко у подземљу...
• Град у граду
Прави почетак приче о подземном Робинсону пада у дане Првог свјетског рата, у јули 1915. Тих дана, средином друге ратне године, њемачке су армије силовито продирале на цијелом источном фронту. Руска царска војска морала се повући, најприје из Варшаве, затим из Лублина, а припремала се да у коловозу напусти и Брест-Литовск (данас Брест у Бјелорусији). Брест-Литовск је у оно вријеме био познат по великом војном утврђењу, цитадели, која је са големим бедемима, улицама и подземним ходницима била град у граду. Руси више нису имали снаге да задрже град, а будући да због неповољна стања на цијелом фронту ни тврђава више није имала стратешку важност, одлучили су је напустити.
Но у њезиним подрумима и у околним земуницама била су велики магацини оружја, муниције и опреме. Требало је спријечити да те големе залихе падну у непријатељске руке па је одлучено да се оно што не буде извучено разори експлозивом.
Требало је минирати и велики магацин близу главних врата тврђаве. Пуковник интендантске службе који је примио налог није извршио наређење. Објаснио је претпостављенима да мјештани не знају за тај магацин па ће бити довољно зарушити само улаз у тунел - и он ће нетакнут дочекати руску војску кад се ускоро промијени ратна срећа и она поновно заузме Брест-Литовск. Тако су инжињерци минирањем само зарушили улаз у подземље, а затим прецизно уклонили све трагове.
Поткрај августа Нијемци су ушли у Брест-Литовск, нису открили затрпано складиште, али ни Руси нису дочекали да им оно поновно падне у руке: царска војска више се није вратила! Затим је у Русији услиједила Октобарска револуција, а недуго након завршетка свјетског рата у тој је великој земљи избио познати грађански рат. Велики магацин у Брест-Литовску остао је заборављен...
• Према правилима службе
Но није га заборавио само један човјек - бивши пуковник интендантске службе. У грађанском рату нашао се на страни "бијелих".
Након пораза бјелогардијаца био је у емиграцији, у Француској, а онда се у прољеће 1924. појавио у Варшави. Допутовао је с намјером да уз добру накнаду открије пољској влади постојање великог подземног магацина у Брест-Литовску - граду који је припао Пољској.
Пољски генералштаб откупио је од њега нацрте подземних ходника. Откопавање затрпаног и камуфлираног улаза у подземље потрајало је неколико дана, а онда је услиједило описано изненађење које је доживио млади поручник!
Након десетак минута поручник је поновно ушао у тунел, праћен једним подофициром. Обојица су држала откочене револвере. Но тек што су закорачили у мрак, зауставио их је повик невидљивог човјека:
- Стој! Ни корака даље! Пуцаћу!
Из мрачне дубине складишта зачуло се репетирање пушке: неко је чувао стражу по свим правилима службе! Поручник и подофицир смјеста су угасили свјетиљке. Неколико су минута стајали у мраку, преплашени и збуњени. Тада се поручник прибрао и викнуо у мрак своје име и чин, додавши да у тунел улази по налогу команде пољске војске.
Одговор из подземља био је неочекиван: непознати је узвратио да је он војник рускога цара. Наређено му је да чува складиште и он неће никога пустити у тунел све док не добије наређење својих претпостављених! Затим је, у знак опомене, испалио хитац.
Поручнику није много требало да схвати шта је посриједи. Заклонивши се са својим пратиоцем у неком удубљењу, викнуо је у мрак:
- Знате ли колико сте дуго овдје?
- Да, знам - храпавим је гласом узвратио непознати. - На службу сам ступио прије девет година...у августу 1915!
• Срећа у несрећи
Човјек у подземљу био је Иван Јегоров. Онога дана прије девет година, кад је затрпан улаз у подземни магацин, био је у њему на стражи. Гледао је како су се инжињерци ужурбали око улаза. Знао је да је то због Нијемаца који су се приближавали Брест-Литовску, но није помишљао да ће за неколико минута бити урушен.
С пушком о рамену корачао је амо-тамо и чудио се што му не долази смјена. Ипак, стрпљиво је остао на дужности, размишљајући понајвише о томе хоће ли, кад се врати са смјене, наћи још топао ручак. Кад је на површини све било спремно за затрпавање улаза, нитко се није сјетио да уђе у тунел и провјери има ли ондје још војника.
Кад је одјекнула експлозија, стражар је остао у подземљу и у први мах није схватио сву тежину своје судбине. Тек након неколико дана освједочио се да је затрпан и почео је очајавати, но послије се помирио са судбином. Закључио је да су га оставили под земљом одлуком команданта - да чува магацин.
У својој великој несрећи имао је и много среће: није му пријетила ни глад ни жеђ. У једном краку подземних ходника било је велико складиште намирница. Ту су били сандуци с двопеком, брда конзерви, димљена и усољена риба, бачве уља и масти, брашно, чајеви, чоколада - укратко, вишемјесечна залиха хране за неколико хиљада војника. Било је и рума. Зидови подземних ходника били су влажни, са стропа је непрестано капала вода и на тлу стварала локвице.
У цијелом простору било је довољно свјежег зрака. Истражујући своје присилно боравиште, војник је открио да је на једном мјесту пробијен узак и дугачак отвор за вентилацију, који вјероватно излази на површину.
У подземном магацину било је и сандука са одјећом и обућом па стражару није пријетила ни хладноћа. Испразнивши један повећи сандук, уредио је у њему лежај, испунивши га гомилом шињела. Надомак лежају донио је сандуке са повећом залихом бакљи, свијећа и шибица.
Највише подземног простора заузимали су оружје и муниција - све у сандуцима, конзервирано машћу.
• Спасоносне векерице
У арсеналу опреме за неколико дивизија стражар је налазио и разне корисне предмете. Највише га је обрадовало када је међу стварима за опремање штапске писарнице нашао кутију са девет сатова векерица. Од тада су му они чинили друштво: њихово куцкање разбијало је потпуну тишину која је владала у подземљу. Осим тога омогућили су му да прати протицање времена. Пролазили су дани, седмице, мјесеци, године. Горе, над његовом главом, завршио се рат, живот милиона људи кренуо је новим путевима, а он је и даље чувао стражу! Унаточ самоћи која га је често доводила до очаја, Јегоров није заборавио дан кад је ступио на дужност ни стражарску обавезу. Остао је вјеран "баћушки" цару и не слутећи да је Русија престала бити монархијом. Редовно је чистио и подмазивао пушку, а на зиду тунела биљежио дане који су пролазили.
• Жудња за дуваном
Једнолични дани стапали су се у мјесеце, мјесеци у године. Прве двије године подземни се Робинсон користио ускладиштеним свијећама, но касније је године провео претежно у мраку, само би каткад упалио бакљу или наложио ватрицу остацима дрвених сандука. Вид му се прилагодио тами.
Током свакодневних шетњи направио је милионе корака! Вријеме је кратио молитвом, пјевањем, набрајањем имена свих људи које је срео и упознао, понављањем правила војне службе. Самоме је себи причао поједине згоде из свог пријашњег живота. Настојао је одредити кад су поједини празници па их је прослављао.
Тешко га је погађало што барем тада није имао дувана, јер је некоћ био страствени пушач.
С временом је оболио од скорбута и остао без зуба. На увијек влажним зидовима складишта налазио је неке сићушне алге и лишајеве, што му је било извор барем неких витамина. Ловио је рачиће и гујавице, постављао је клопке штакорима, па је више пута употпунио јеловник печеним месом.
• Крик радости
Но непрестано се надао да ће му једнога дана доћи смјена. Нада га је и одржала на животу - све до оног тренутка кад су пољски војници откопали улаз и ушли у подземље.
Будући да непознати стражар није хтио напустити стражарско мјесто нити је допуштао улазак у складиште, поручник је позвао своје надређене. Вичући у мрак, они су с подоста муке објаснили Јегорову какве су се промјене одиграле у минулих девет година. Рекли су му да долазе и у име његова бившег надређеног, интендантског пуковника, да руске царске војске, којој је вјерно служио, више нема и да га према томе више не обавезује војничка заклетва.
Чувши све то, несретни је војник напокон одложио пушку. С криком неизмјерне радости пожурио је према излазу. Људи покрај улаза у тунел престрашено су устукнули: усусрет им је долазило биће зарасло у велику браду и косу преко рамена.
чим је изишао на дање свјетло, Јегоров је крикнуо и покрио очи рукама. Провевши толике године у мраку, није могао поднијети нагли сусрет с јарком сунчевом свјетлошћу. Привремено је ослијепио...
Посмртно признање
О случају руског војника који се вратио међу људе послије девет година проведених под земљом, у урушеном и заборављеном складишту ратне опреме, писали су давне 1924. листови диљем Европе. Предлагали су му да остане у Пољској, но он је нестрпљиво пожуривао да се врати у отаџбину. Посредством Црвеног крста отпутовао је у Совјетски Савез, у неко село близу Дона. Ондје му се замео траг. Држи се да је умро коју годину прије Другога свјетског рата, као шездесетогодишњак. За стаљинове ере није се ништа знало о њему (совјетски листови нису ни забиљежили његов повратак). Кад је године 1960. руски књижевник и публициста Смирнов, на основи оскудних прича оних који су знали за тај случај, у часопису Агањок оживио сјећање на подземног Робинсона, заложивши се да се заборављеном јунаку ода достојно посмртно признање, није било човјека који није осјетио дивљење према војнику који је доказао да људска издржљивост нема граница.
Bisernica
16-09-2009, 18:24
Nepoznatoj, ma gde ona bila
Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.
N.Živkovica - Hologram
Sedela je ispred njega nepomicno.Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom.Ugao pod kojim je padala meseceva svetlost,naglasavao je obrise njenih usana koje su ranjive pulsirale jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka misli..Kao da je umukle reci saputala nocnoj tami..Tiho je ustala i uz meko sustanje haljine stala je ispred njega ,ociju uprtih u njegove.Usne su joj i dalje blago podrhtavale.Podigla je ruke i polako pocela da raskopcava dugmad .Bilo ih je ukupno sedam.Kada je raskopcala tih sedam malenih dugmeta,poput insekta koji skida svoju ljusturu stresla je haljinu sa sebe.Zbacivsi je potpuno ostala je naga.Ispod haljine nije imala nista.Sve sto je imala na sebi bila je snala kojom je pokupila kosu.Tako razodenuta ga je gledala.Obasjana mesecinom izgledala je dirljivo poput novorodjenog bica.Kada bi se pomerila to je cinila jedva uocljivo.Mesecevi zraci bi se nezno premestali po njoj menjajuci oblik senke koja joj je prekrivala delove tela.Oblici rastresitih senki njenih oblih jedrih grudi,malenih bradavica,udubljenja njenog pupka,njenih kukova..menjali su se kao kad krugovi na vodenoj povrsini mreskaju mirno jezero..
Bisernica
16-09-2009, 23:44
Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.
Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.
D.Maksimović - Slovo o ljubavi
pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... :mrgreen: inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....
aaa ovo nisam videla Umberta nisam citala kako treba probacu ovo da nadjem ....a morala sam ga citati iz italijanske knj. ....ali tad sam marlone bila mlada ...tad ...:lol: ..
Sa suzama u ocima Odbori za izbir izbacili su Vedu,Bibliju,Tripitaku,Kuranh kao i onu ogromnu literaturu koja se na njima temeljila.Uprkos svekolikoj raskosi,lepoti i mudrosti koju su ova dela sadrzala nije se smelo dopustiti da ona okuze devicanske planete,drevnim otrovima religiske mrznje,verovanja u natprirodno i poboznog mrmljanja..cime su se nebrojene milijarde muskaraca i zena svojevremeno tesilo ne hajuci uopste sto pri tom sakate vlasiti um...
Artur Klark..Pesme daleke zemlje
Bisernica
18-09-2009, 23:08
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.
I.Andrić - Ex ponto
Patnja zadaje bol samo zato što se nje bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time
Sve to nije bogzna kako novo, ta bezazlena uzbudjenja nisam nikad odbijao , naprotiv. Da bi ih covek osetio dovoljno je da bude samo donekle sam, upravo u tolikoj meri, da se u oravom casu oslobodi verovatnoce. Ali ja sam stajao sasvim blizu ljudima, na povrsini samoce, s cvrstom odlukom da se u casu pogibelji sklonim kod njih : zapravo dosada sam bio diletant.
Sada ima posvuda stvari kao sto je ova casa piva tu na stolu. Kada to vidim, dodjem mi da kazem : dosta je ne igrma se vise . Predobro razumem , da sam stigao predaleko. Ja pretpostavljam da se covek ne moze "potpuno predati" samoci. To ne znaci da zavirujem pod krevet prije nego legnem, ni da se bokjim da ce se vrata moje sobe naglo otvoriti usred noci. Medjutim, ipak sam nemiran: evo vec pola sata izbegavama da gledam ovu casu piva .Gledam povh , ispod , nadesno, nalevo: ali nju necu da vidim. Znam vrlo dobro da sve nezenje koje me opkruzuju , meni nemogu niukoliko pomoci: prekasno je, ja nemogu vise pobeci kod njih. Oni bi me potapsali po ramenu i rekli bi: " Molim lepo , pa sta je to osobito na ovoj casi piva? Ona je kao idruge . Koso je urezana , ima rucku, nosi mali grb s lopatom, a na grbu su napisali : Spatenbrau" . Ja znam sve to , ali znam da ima jos i nesto drugo. Gotovo nista. Ali nemogu objasniti ono sto vidim. Nikome. Eto: polagano tonem na dnu vode , prema strahu.
Sam sam usred radosnih i razboritih glasova .. Svi ti ljudi provode vreme objasnjavajuci se , srecno uvidjajuci, da su jednoga mishljenja. Moj boze, kakvu silnu vaznost oni pripisiju tome, sto svi zajendo misle te iste stvari. Dovoljno je videti kako iskrive lica kada izmedju njih prodje jedan od onih ljudi s ribljim ocima koji se cine da gledaju unutar sebe i s kojima se nikako vise nemozes sloziti . Kada sam imao 8 godina i igrao se u Luxemburgu bio je jedan takav koji je sedeo u strazarnici sucelice resetki, sto ide duz ulice Auguste Comte . Nije govorio ni reci, ali bi s vremena na vreme izduzio nogu i promatrao je s uzasom. Bila je obuvena u cipelu , ali je druga u papuci. Strazar je ispricao mome stricu, da je to neki bivsi nadzornik ucenika u srednjoj skoli . Umirovili su ga jer je na tromesecju u razredima procitao ocen eu odelu clanova Akademije. Mi smo ga se opasno bojali, jer smo osecali da je sam. Jednog dana se nasmesio Robertu pruzajuci mu ruke izdaleka: Robert umalo da se nije onesvestio. Nije nas plasio jadni izgled tog coveka, ni cir koji je imao na vratu i koji se trlajo o rubu njegovog okovratnika, nego smo osecali da on u glavi smishlja misli dostojne raka ili jastoga. I nama je zadavalo strah i trpet sto neko moze smishljati jastoske misli o strazarnici, o nasim obrucima, o zbunovima. Dali me dakle to ceka?? Po prvi put meni je tako dosadno, sto sam sam. Hteo bih govoriti s nekim o onome sto mi se dogadja, prije nego sto bude prekasno, prije nego postanem strasilo male decake. Hteo bih da Anny bude tu.
Cudno: ispisao sam deset strana, a nisam rekao istinu - bar ne potpunu istinu. Kad asam napisao pod nadnevkom " nem anista novo" ucinio sam s necistom savjescu; zapravo nije htela da dodje pod pero sitna zgoda koja nije ni sramotna ni izvanredna . "Nema nista novo" Divim se , kako covek moze lagati stavljajuci pravo na svoju stranu ..........
( jedna od omiljenih u najavi ...jos je citam "Mucnina " Sartr ...)
Bisernica
21-09-2009, 21:31
Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.
K.Gibran - Život je otok u moru samoće i izdvojenosti
Probudilo ju je jutro,sunce kroz tesno razmaknute roletne...Secajuci se protekle noci sa malim bolom u glavi imala je smesak koji je ispunjavao pozitivnom energijom...Drugarice bi je zadirkivale sto provodi sama noci u tako velikom krevetu ali niko ne zna osecaj slobode i prostranost u kome moze da uziva dok spava.. Oci su joj pospane,pamucni jastuk odise mirisom novog Lenor omeksivaca. Razmislja o malim obavezama koje joj ispunjavaju dane,nisu mnogo zahtevni,sto je dobro! Ali ambiciona osoba kao ona zna da je takve sitnice nece nigde odvesti i da "tapka u mestu"... Rukom je prinela sat ka licu ,bilo je 08:30. Lenjo se uzdigla,sela na krevet zagledajuci stopala... Mozda bih trebala da danas sredim i izlakiram nokte... U praznom razmisljanju koraci su je vodili do kupatila,u hodniku je imala susret sa svojim omiljenim ogledalom,mogla je da vidi sebe u celoj figuri.... Zagledajuci se,okrecajuci se oko svoje ose,zadovoljna je nastavila put...Sanjive oci,mali podocnjaci,pognula je glavu ka cesmi na lavabou,pustila toplu vodu.umila se i uzdignula glavu dok su se kapljice vode jos slivale niz njeno lice..."Imam lepu boju ociju..." Pomislila je dok se gledala na ogledalu ispred sebe...
Pisma su najobicniji papir.Mozes da ih spalis a da u srcu ostane ono sto ostaje a mozes i da ih cuvas i da ti u srcu ne ostane nista...
Secam se samog kraja a nemam knjigu pri ruci ....
Henrik Sjenkjevic " Bez dogme" , a knjiga zavrsava ovako :
"Moja Ana, kad si ti zbog mog "Neznam" umrla, kako da ja ostanem da zivim? "
Bisernica
25-09-2009, 18:02
Ti ne voliš i ne želiš me
Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.
Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?
Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.
Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.
Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.
Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.
I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.
Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče", miss, i ja ću tako.
I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.
Sergej Jesenjin
Ima ljudi koji ne podnose disciplinu.Obdareni su talentima ali se ne trude da oblikuju i zavrse tako sto ga rasture u paramparcad.Upoznala sam vise takvih ljudi.Isprva mislis da su fenomenalni.Potpuno te obore s nogu..Ali tu obicno bude kraj.Oni ne mogu dalje zato sto se ne trude da idu dalje.Nemaju usadjenu disciplinu da idu dalje i razviju svoj talenat vec se uljuljkaju tu gde su..u zamku sopstvenog zivota i nemoci..
pisanje je frustracija, gnev protiv cinjenice da si samo instrument, telo koje treba da pridrzi pero dok zapisuje pricu koja pripada nekom drugom. ali vise se nije imalo kud, morao sam da priznam... lako je opisivati, tesko je znati, najteze je suociti se sa zaludnoscu vlastitih nastojanja, sa redovima ispisanih reci koji vise govore svojim odsustvom nego prisustvom, vise svojim zvukom nego znacenjem, vise prazninom nego punocom, onim sto je moglo da bude nego onim sto je doista bilo...
david albahari ...cink...
i nastavak iz cinka... moro da prekucavam sto jako retko radim... topla preporuka za sve da procitaju.
prica, medjutim nije data... ona se dobija, ona se osvaja.. polako, polako. ona se nikada ne vidi u celini, kao u recenici "odjednom sam video sve", jer bi cin njenog zapisivanja time postao besmislen... pisanje je, naime otkrivanje... film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. pisanje nije carsav koji visi izmedju pisca i sveta ili izmedju sveta i stvarnosti... prica nije nezavisno bice u cije kalupe mogu da se uklope mnogi. prica sam ja. ukoliko ne govori o meni, prica ne govori ni o kome. ukoliko govori o drugome, ona nije prica.....
Kao sto vaše dete ili brat ili dragi možda nikada nije hteo mnogo za sebe i nikad nije tražio ništa osim onoga za šta je znao da je njegovo i neki ljudi imaju ime za to i zovu to hrabrost..."
Michael Herr Dispatches
Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.
U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i
nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji
dolaze sa severa.
Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali
možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš
čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.
Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim
stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li
njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li
zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?
Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća
stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od
studeni i težine snega?
Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.
I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima
otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka
ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…
Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio
življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga
ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti
tvoj život u blistavi dragi kamen.
Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se
prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.
Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli
koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje
promene.
Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u
prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog
veka, umiranja vode u nova rađanja.
Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se.
Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja
doba. I uči se od njega.
"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.
"Ako imaš vremena" rekoh.
Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .
"Šta si me hteo pitati?"
"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.
Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."
Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"
Osmehujući se, Bog odgovori:
"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da
nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako
nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi
voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče
opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe
koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da
se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe
mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi
prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako
nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.
Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."
Bisernica
13-12-2009, 12:35
Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim - to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a ono što je ostalo bacićete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem
postajem kraća, dajem sve što imam u korist svetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smijem nešto dati.
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe
i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im
od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati
nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vašeg srca,
od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
kako ćete sačuvati sami sebe.
Samo onaj koji druge veseli postaje i sam veseliji.
Samo onaj koji obasjava druge i sam će biti obasjan.
Što više gorite za druge to će svetlije biti u Vama.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano kukaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svjetlo koje gori, više je i vrijednije
nego sva tama svijeta.
Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, JA, mala sveća.
Dečja priča
- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.
- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka.
- Otkud znaš? - upita Vanja.
- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.
- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.
- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.
Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.
- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.
- Nisam znao - reče Vanja.
- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.
- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.
- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.
- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.
Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.
- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.
- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...
- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.
- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.
- To je nemoguće - reče Vanja.
- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.
- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.
- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.
1935.
"Preslušao sam sekretaricu, tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao...
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavas dah?"
Đ. Balasević - Laku noć, Ti Mala Breskvo...
Bisernica
27-12-2009, 10:24
Ima životnih situacija koje sami sebi kreiramo, ali isto tako postoje i one na koje ne možemo uticati. Postoji prirodna ravnoteža, neka sila, koju ljudi vijekovima odgonetaju. Ljudi joj traže ime, oblik, smisao. Ali neminovno je jedno, ta sila utiče na sve nas. Ona ne mimoilazi nikoga. Podjednako ima uticaj i na živote bogatih i siromašnih, na srećne i nesrećne, ona ne pravi nikakvu razliku. Na tu silu ne mozmo uticati.
Medjutim, nije potrebno prepustiti se toj sili. Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubijediti u to). Na zžvot ćemo vječno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom. Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja !!
Meša Selimović
Dečja priča
- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.
- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka.
- Otkud znaš? - upita Vanja.
- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.
- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.
- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.
Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.
- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.
- Nisam znao - reče Vanja.
- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.
- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.
- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.
- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.
Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.
- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.
- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.
- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...
- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.
- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.
- To je nemoguće - reče Vanja.
- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.
- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.
- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.
1935.
"NE MOGU NIČEGA DA SE SETIM
Ne mogu. Taj događaj u ponoć, u polutami, u uglu između dva zida, zaklonio je sve. Ne mogu da se setim koje je to mesto bilo, kud sam nameravao da krenem, zašto sam uopšte bio tu, te noći. Znam samo da je ta železnička stanica bila izvan grada, u ravnici, i da su vozovi svaki čas prolazili. Brzi šišteći, teretni muklo tutnjeći. Od toga su podrhtavale svetiljke na dugačkom peronu, žute svetiljke nalik na fenjere sa kapom.
Htedoh da uđem u restoran. Nemam drugu reč za tu prostoriju sa šankom u kojoj putnici čekaju svoje vozove. Bila je prepuna kožuha, šubara, kačketa. Poneka beretka, nijedan šešir. Neki su sedeli na svojim koferima, neki čak na patosu, uza zid. Takozvana stanična restoracija, puna duvanskog dima i mirisa (ako je to miris), mirisa jeftine rakije.
Nije bilo slobodnog mesta. Ne bih ni izdržao. Te krenuh duž perona. Bio je natkriven i čist.
Vazduh oštar, zaseca lice. Moralo se ići brzo, hodati žustro, kao na smotri: ruke utiskivati što dublje u džepove, ramena uzdizati, da reveri, podignuti kao uši, pokriju sve do slepoočnica.
Prođoh tako od jednog kraja do drugog i primetih da neko stoji u uglu između stanične uprave i skladišta. žensko, u mantilu od mekog štofa izmešanih boja, kao na grlu košute. Mrko, narandžasto, svetlosivo.
Odoh do drugog kraja, do same skretničareve kućice, uzdignute ukoso, i kao propete, da bolje vidi koloseke u nedogled. Pa se vratih istim pravcem i dođoh naspram osobe u mantilu od mekog štoga. Stajala je u uglu sa sto kofera oko sebe, stisnuta od zime.
Uvek, kad ovo pričam, kažem sto kofera. Bile su, u stvari, dve putne torbe kod njenih nogu, jedan koferčić, i neki zavežljaj u grubom platnu, umotan kanapom.
Ne mogu da se setim ni kako, ni zašto, tek odjednom krenuh ka njoj, stadoh na korak ispred nje, i rekoh:
- Izvinite, ali ja moram sa nekim da razgovaram.
Ona se osmehnu između revera koji su joj zaklanjali pola lica.
- I ja sam poludela od ćutanja. - reče, načini polukorak, ispruži ruku.
Ne mogu više da se setim zašto oboje tog trena izgubismo ravnotežu. Upravo, ona je načinila korak unazad, ali ruke nisu htele da nam se rastave.
Nasmejasmo se zateturani, i stadosmo jedno uz drugo, u polumračnom tom uglu.
Ne mogu da se setim koji je voz čekala ona, koji ja. Svi su vozovi kasnili te pozne jeseni, na sreću.
Povremeno je iz zvučnika na peronu dolazilo obaveštenje koji voz iz kojeg pravca dolazi, koliko se zadržava, u kom pravcu ide.
Jednom ona reče:
- To je moj voz. Ali, taj je uvek prepun. Sačekaću sledeći.
Drugi put i ja nešto slično kazah. To jest, da neću da stojim u hodniku, u prepunom vozu.
Sećam se: ona beše stigla iz Subotice. Išla je kod oca, inženjera koji je gradio neku hidrocentralu. Ali ne mogu da se setim koliko smo reči upotrebili za hladnoću, niti kako smo se raskopčali. Onaj mekani mantil od čupavog štofa, je kaput od tamnog velura.
Bilo nam je tako dobro, tako toplo, da smo drhtali.
Ne mogu ničega da se setim, samo još osećam njen otisak na meni, od kolena do čela. Pamtim i njen glas, šapatom:
- Ne smem da te ljubim. Imam neka zasenčenja na plućima. Zato idem kod oca. Preporučili su mi planinski vazduh.
Ne mogu da se setim ni njenog imena. Imala je ime nekog cveta, neke biljke. Zaboravio sam kako glasi prevedeno sa mađarskog.
I da sam brojao, ne bih mogao da se setim koliko je vozova prošlo dok smo stajali stopljeni. Ponekad mi se čini da još stojimo tamo, u onom polumračnom uglu na peronu, a vozovi stalno prolaze, prolaze, prolaze... "
Bisernica
15-01-2010, 23:13
Mene djavolji poslenici ne mogu omesti na putu kojim se teže ide,jer na uskoj stazi moraš paziti kuda gaziš da sa staze ne skreneš....ono, koji su davno u provaliju pali,možda bi se,sad rado staze i dokopali,kad bi korake do nje znali.....ali gluv ne čuje,a slep ne vidi.....a svetlost razuma koju nam Bog dade,odavno su negde zametnuli.....pa neka pesma kaže onako kako ja mislim ....
MELODIJA PESME NAD PESMAMA
Isuse,
nad Srbijom čadjav je oblak,
mutne vode nose pepeo i prah,
i samo krsta znak,preseca mrak
mešajući,tiho,sneg molitvu i strah.
Isuse,
dušmani su u nas zavijeni,
lepet gavrana prigusi plač,
badnjaci su krvlju zaliveni,
u dečijoj rucici oštar je mač.
Samo mi pravu stazu pokaži,
znam da si tu oko nas,u nama,
po belom svetu,kao slepac tražim,
melodiju pesme nad pesmama....
Isuse !
I.M.
Bisernica
16-01-2010, 21:34
Na putu ratnika žene se ne osećaju važnim...zato što važnost hladi žestinu. Na putu ratnika žene su surove. One ostaju žestoko neosetljive u svim okolnostima, ništa ne traže, a opet su spremne da daju sve od sebe. One žestoko traže znak od duha stvari u formi ljubazne reči, pravog gesta, a kada ga dobiju, izražavaju svoju zahvalnost udvostručavanjem svoje žestine. Na putu ratnika žene ne sude. One žestoko redukuju sebe na nulu da bi slušale, gledale, da bi mogle da osvoje i bile ponizne u svom osvajanju ili da bi bile poražene i postale veće u svom porazu. Na putu ratnika, žene se ne predaju. Mogu biti poražene i hiljadu puta, ali se n i k a d a ne predaju. I iznad svega, na putu ratnika, žene su SLOBODNE.‚‚
Florinda Doner
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.
Jelena, žena koje nema
Andrić
Na kraju, svi racuni i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lucenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osecamo i ne vidimo drugacije do po njegovim krajnjim posledicama. To je coveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zakljucaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedacama i nezadovoljstvima, i svima protivrecnostima svog života traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.
Ivo Andric - Znakovi pored puta
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
Izbegavaj bucne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorcen ili ponosan; jer ce uvek biti vecih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignucima i planovima.
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i cemu težiš u bucnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!
Teži da budeš srecan!
Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.....
...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...
... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
Dostojevski- Zločin i kazna
Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Jovan Ducic (blago cara radovana)
Bisernica
21-01-2010, 19:21
Gospodjo,ako Vas straši moj užasan i neskladan lik,kriva je svirepa,nemilosrdna priroda
koja je stvarajući pažljivo Vas,mene potpuno zanemarila.
Ali ako Vas je strah moga žalosna lica i mrka tužna odela što me pokriva,znajte da je bol
što ga skrivena nosim mnogo veći od onog što se vidi.
Tako smorazličiti po liku i dejstvu,jer dok Vas moje lice u strah nateruje,ja gledajući Vaše
živim u raju.
Jakobo Sanacaro
Bisernica
21-01-2010, 19:30
Nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota;niti sama to ne znaš,
jer ti ne vidiš sebe u hodu,kako sa svakim korakom sve lepša bivaš.To znaju
samo oni čija se želja udvostručava na svaki pogled oka tvog.
Ko te nije video,ne bi po samom čuvenju,nikad mogao zamisliti ono što si;
da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao ženu takve lepote,a da ti nisi
prevazišla sve što se reklo.
O čistoto,lepoto ovaploćena !
Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen,jedini bi od nas znao šta je blažen život.
Sonučo DelBene
Bisernica
23-01-2010, 12:45
Život je tek senka koja luta, ubogi glumac
što se pozornicom za časak šepuri i kida
a onda se više za njega i ne čuje: to je priča
ispričana od ludaka, puna buke i besa
što ne znači ništa!
W.Shakespeare
Bisernica
24-01-2010, 14:48
Po čuvenoj priči sa dalekog severa lovci na vukove
bodež sa dve oštrice umoče u svežu krv.Balčak pobodu u led
i ostave u snežnoj pustinji.Gladan vuk oseti krv nadaleko.
pogotovu na čistom oštrom vazduhu pod visokim mraznim zvezdama.
I brzo pronađe krvavu udicu.
Oblizujući smrznutu sukrvicu poreže jezičinu i svoju toplu krv
lapće s hladnog sečiva.I ne ume da stane dok se ne skljoka
nadut od sopstvene krvi.
Kad su takvi vukovi koji se najteže love kakvi li su tek ljudi,
pa i čitavi narodi ,a pogotovu naš koji se vlastite krvi ne može nadosititi.
I pre će nestati nego se opsetiti da će krvav bodež ostati jedini spomenik
I Krst iznad nas.
Matija Bećković
Bisernica
25-01-2010, 20:06
Ali od pre nekog vremena, ne znam šta je to sa mnom.
Čini mi se da živim nekako pored sebe, u senci onoga sto sam ranije bila.
Čini mi se da je sve prazno, da je suština svega isčezla.
Svaki dan koji svane slepo je ponavljanje prethodnog.
Oko sebe čujem samo budalaštine i dreku, vidim samo kreveljenje...
M.Kan
Bisernica
11-02-2010, 00:09
Ubistvo je manje opasno nego buntovništvo. Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i svijest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka. A pobuna je zarazna, može da podstakne nezadovoljstvo, kojih uvijek ima, liči na junaštvo, a možda i jeste junaštvo, jer je otpor i neslaganja, izgleda lijepo jer je nose zanesenjaci koji umiru za lijepe riječi, sve stavljaju na kocku jer je sve njihovo nesigurno. Zato je privlačno, kao što ponekad čovjeku izgleda privlačno i lijepo sve što je opasno.
Meša Selimović
Bisernica
11-02-2010, 19:09
U dugim noćima ostajao bih često na mjesečini nad rijekom, puštajući da me polako osvaja tiho palucanje sjećanja, ii nejasnih želja, znao sam kad to smijem, kad god je u meni vedri mir koji ne prijeti burama. Ali kad sam naslućivao makar i nagoveštaj uzburkanosti, stješnjavao sam se u četiri zida svoje sobe, i prisiljavao se da idem poznatom tvrdom stazom molitve. Ima u njima nešto prisno zaštitničko, kao u starim porodičnim stvarima koje su postale neprijeteći dio nas samih; one su priznata i primljena utjeha, smiruju i umrtvljuju opasnu misao što ponekad bez naše volje oživi u nama, vjerujemo im ne misleći, svoju slabost stavljamo pod zaštitu njihove prastare snage, umanjujemo svoje ljudske brige i more navikom da ih mjerimo vječnim merilima, i stavljajući ih tako u neravnopravan položaj, svodimo ih na neznatne razmjere.
Meša Selimović
Bisernica
11-02-2010, 19:11
Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadašnji razgovor. Prostranstvo posjeduje nas. Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega. A ono nas umara, plaši, zove, goni. Mislimo da nas vidi a mi ga se ne tičemo, kažemo da ga savladamo, a samo se koristimo njegovom ravnodušnošću. Zemlja nam nije naklonjena. Gromovi i talasi nisu za nas, mi smo u njima. Čovjek nema svog pravog doma, on ga otima od slijepih sila. To je tuđe gnijezdo, zemlja bi mogla bit samo stanište čudovišta koja bi bila u stanju da se nose sa nedaćama što ih ona pruža u izobilju. Ili ničija. Pa ni naša.
Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku, ni more već njegovu gibljivu čvrstinu i odsjaj njegove površine. Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju.
Meša Selimović
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme.
Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."
MIlan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"
"Vreme je da naučiš jednu lekciju sinko."
"Kakvu lekciju?"
"Svaka tvoja odluka može promeniti svet! Najbolje je živeti tako da te bogovi ne primete. Ako želiš da živiš bezbrižno sinko, skloni se i živi povučeno."
"Ali ja hoću da postanem vojnik! Junak!"
"Proći će te to. Prerašćeš..."
Stiven Erikson "Mesečevi Vrtovi"
- Covek vam je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljustite i ocekujete bog zna sta, a kad dodjete do kraja, na dnu ne nadjete nista. Ama bas nista.
. . .
- Nista? Kazete nista! Luk i voda. A suze? Sta je sa suzama? Suze ste zaboravili, moj gospodine.
Predeo slikan cajem
Milorad Pavic
Bisernica
21-02-2010, 01:04
Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.
Ako bismo otpatili svačiju nesreću, šta bi bilo od nas?
Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.
Ne treba sve gledati crno.
Ali ponekad, ne tako često, kad mi se zgadi laž, onda govorim istinu. Crno je, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Utjeha je samo što će oni koji budu posle nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.
— Zar smo svi zli?
— Svi. Neko manje, neko više. Ali svi.
Žena više voli nežnu riječ, makar bila i glupa, nego pametnu, ako je gruba.
... vrijeme uporno glođe čovjeku misao, i od nje ostaje kostur, blijeda uspomena bez pravog sadržaja.
... oženi se! Rađaj djecu! I to smiruje nezadovoljstvo, jer nameće obaveze...
Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.
Meša Selimović
Bisernica
23-02-2010, 18:31
Trebaš mi da bi me pripitomio, jer ljudi poznaju samo one koje pripitome.
Nemaju više vremena da bilo šta upoznaju,
kupuju gotove stvari kod trgovaca.
I tako pripitomljena ja bih bila jedinstvena na svetu…
A bila sam kao stotine običnih žena.
U tome se sastoji razlika u mojoj želji za tobom koju si primetio…
i da.. pokloniću ti sebe…
onog dana kada me tvoji koraci ne budu terali u jazbinu,
kad mi od njihovog bata bude srce zaigralo…
kada me pripitomiš.
Bisernica
23-02-2010, 18:32
Jedan stariji čovjek, u bolnici je bio na umoru. Odbrojavani su mu posljednji sati.
U jednom trenutku je otvorio oči i uspio vidjeti nekoliko prilika koje su se
skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
“Prijatelji, ko ste vi?”
Jedna od prilika reče:
“Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.”
“Žao mi je zbog toga” – reče starac – “ali ipak cjenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.”
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
“Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe – došli smo umrijeti s tobom.”
Bisernica
26-02-2010, 19:43
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.
Sanja Domazet
Bisernica
01-03-2010, 23:52
Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu.
Anais Nin
... On me voli ko drugaricu. A tih koji me vole ko drugaricu meni je pun ku*ac. Čete, more, bataljoni njih su me voleli ko drugaricu, a mažnjavali ribe koje su, valjda, mrzeli ko zlotvore.
S. Selenić: Ubistvo s predumišljajem
причалица
10-03-2010, 12:48
AMATERSKA POSLA
Mi nismo nikakva speleološka družina. Mi smo, kao i svake godine, pošli na kampovanje, a to što smo pronašli ovu špilju, čista je slučajnost: Debela Harka je sela da se odmori, kamen se preturio i ona je kroz grm sa crvenim bobicama pala u rupu duboku skoro dva metra. Maluma je vrisnula, a Tinak i Zaket su razgrnuli grm i ušli da joj pomognu, a onda su ugledali prolaz... i tako je počelo.
Meni je, inače, na rukama svaki prst ponaosob bio zavijen, jer sam se dva dana pre toga previše približio ušću ponornice ili kako li se već zove mesto gde ona ulazi pod zemlju, pa sam počeo da klizim ka grotlu i kočio golim noktima po steni. Zaustavio sam se tek kad su mi kosti zaškripale po kamenu. Zbog te povrede prsti su me jako boleli i bio sam nesposoban za bilo šta, ali ipak sam pošao za njima.
Prvo smo samo žmirkali na ulazu dok se Tinak nije vratio iz šatora sa baterijskom lampom, a onda smo dugo tumarali po ogromnoj špilji i raspravljali se šta su stalagniti, a šta stalaktiti.
Maluma zaista ima grlo stvoreno za vrištanje. Akustika u špilji bila je takva da smo se svi sledili od njenog vriska. Fea je bila najbliža, ona je pokušala da je zagrli, ali se Maluma otrgla i očajnički zagrebala napolje.
Nije bilo prijatno videti razlog njene panike: na sred hodnika koji je vodio u drugu špilju, ležao je ljudski kostur. Iznad njega, na krečnjačkom zidu bila je urezana opširna poruka, iz koje smo saznali da se ubio kad je video šta se u toj drugoj špilji nalazi. Molio nas je da ne zavirujemo u nju već da bežimo napolje, što je Harka, koja je ionako od početka samo kukala, odmah i učinila. A ako baš moramo da vidimo, kaže u poruci kostur ili to što je bio nekad, onda da obavezno pre toga uzmemo po jednu bobicu zaborava, koje se nalaze na grmu na ulazu.
Fea, u koju sam oduvek bio tajno zaljubljen, bila je preduzimljiva: otišla je do grma kroz koji je debela Harka propala i, dok su je Maluma i Harka spolja ubeđivale da izađe napolje i da nas ostavi jer smo načisto ludi, ona je nabrala punu šaku crvenih bobica. Vratila se i najpre sama uzela jednu, a drugu je pružila Tinku. Zaket je hrabro odbio da je uzme. Fea je zbog moje povrede ionako prihvatila da mi pomaže pri svim radnjama, pa i onim ličnim, tako da mi je svojim prstima stavila bobicu u usta; uostalom, samo zbog toga sam je i uzeo, inače sam mislio da se pridružim Zaketu. Taj uzbudljivi dodir jagodica njenih prstiju po mojim usnama je poslednje čega se sećam.
Danas bi samo Harka i Maluma umele da pronađu špilju, ali bolje je da ne pokušavate da ih pitate o tome, jer čak ni policiji nisu htele ništa da kažu. Time biste ih samo uzrujali i odgurnuli od sebe. Fea se udala i odselila, a Tinak i ja često posećujemo Zaketa, koji je u specijalnoj ustanovi na lečenju. Sad je već znatno bolje, jer je pod lekovima pa se samo češe po grudima kroz razdrljenu košulju i stalno šapuće dve reči: "ne dajte, ne dajte..."
Bisernica
10-03-2010, 21:54
Gora smrt od psihološke ne postoji. Smrt tijela je smrt staništa, ne stanara. Ali kad stanar umre, kuća je sablasno prazna.
Nepripremljen čovjek ne bi mogao da izdrži ni jedan jedini trenutak suočavanja sa stvarnim stanjem stvari. Mi se smijemo majmunima zbog toga što su nam fizički i po ponašanju toliko slični. Kada kažem daje velika većina čovječanstva potpuno mrtva, ja samo iznosim činjenicu. Ponekad bih i sam volio da je to tek mišljenje, prolazno kao i svako drugo. Mišljenje nam uliva snagu da vjerujemo da će se situacija izmijeniti nabolje, ali mi ne razumijemo da smo zbog mehaničkog mišljenja obustavili napredak ka ljepšem i boljem, da smo izvršili samoubistvo i postali tek bespomoćne mašine koje očekuju pomoć od spolja – kao da su životne okolnosti automehaničari!?
Situacija zavisi od čovjeka, a mašina od situacije. To je razlika između lica i maske. Skinuti masku možemo svjesnošću. Voljom. Srcem. Posmatraj svoj svakodnevni život što pažljivije možeš, ostani tih iza misli, slika, emocija, sjećanja. To je svjesnost. Primijetićeš da je većina onoga što smatraš “sobom” samo mozaik sastavljen od kamenčića – roditelja, društva, poznanika, škole, statusa i slično. Shvatićeš da je rad na sebi borba za sebe. To je volja.
I konačno, kad se mehanizmi odstrane, vidjećeš svijet oko sebe u pravom svijetlu, i nećeš osjetiti strah već samo ljubav i saosjećanje. To je srce.
učitelj Sah
Bisernica
13-03-2010, 23:20
Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.
Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.
Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.
Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način.
Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.
Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.
Prokleta avlija - Ivo Andrić
Bisernica
14-03-2010, 00:22
- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva čujno trepti nešto kao suzan grč žaljenja što je sve to tako.
Ivo Andrić
Bisernica
14-03-2010, 19:54
Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ćeif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.
Andrić
Bisernica
15-03-2010, 20:53
Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo,u šta upadamo svojom
voljom,u šta nevoljom,šta od nas zavisi i šta možemo sa sobom ?
Nisam vješt razmišljanju,više volim život nego misao o njemu,ali kako god sam prevrtao
ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas,bez naše odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini,i najčešće bivam doveden
pred gotov čin.Upadam u jedan od mogućih tokova.U drugi će me ubaciti samo druga
slučajnost.Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći,jer ne vjerujem u
neki naročit red ovoga svijeta.Ne odlučujemo,već se zatičemo.Strmoglavljeni smo u igru
punu nebrojenih izmjena.
Jednog odredjenog trenutka kad nas samo ta prilika čeka,jedina koja nas može sačekati
u toku miješanja,ne možeš je zaobići ni odbiti - tvoja je ,kao voda u koju padneš.
Pa plivaš ili potoneš !
Meša Selimović
Bisernica
17-03-2010, 20:13
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.
Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.
Ivo Andrić
Bisernica
21-03-2010, 18:01
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.
Ivo Andrić
Bisernica
23-03-2010, 22:39
Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija.
Bela Hamvaš - Scientia Sacra
Bisernica
03-04-2010, 07:24
Molitva Sioux Indijanaca
Dozvoli da se moje ruke pune poštovanja
dotaknu stvari koje si Ti stvorio.
Izoštri moje uho da čuje tvoj glas.
Učini me mudrim kako bih spoznao nauk
koji si ti tajnovito stavio u svaki list,
u svaki kamen.
Tražim snagu,
ali ne da bih nadjačao svoju braću,
nego samo da bih nadvladao
svog najvećeg neprijatelja – samoga sebe.
Bože, daj mi mirnoću da podnesem stvari
koje ne mogu promijeniti,
daj mi hrabrost da promijenim stvari
koje mogu promijeniti,
i daj mi mudrost da razlikujem
jedno od drugoga.
Neka ne budem zaštićen od opasnosti,
već da se bez straha suočim s njom.
Neka ne molim za smirenje moga bola,
već za jako srce da ga savladam.
Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi,
već da se oslonim na vlastite snage.
Neka ne preklinjem za spas od straha,
već za nadu da osvojim svoju slobodu.
O Ti, uzvišeni, presveti Bože!
Unesi svjetlo u tminu moga srca.
Podari mi ispravnu vjeru, postojanu nadu,
istinsko milosrđe i duboku poniznost s mudrošću i poimanjem,
o Bože, tako da bih mogao činiti ono
što je uistinu Tvoja sveta volja.
Amen.
Bisernica
04-04-2010, 15:38
Ulazim u život, da bih iz njega, uskoro, izašao. Dolazim da se pokažem, kao i ostali: potom, mora se ishčeznuti... Priroda, gotovo ljubomorna na ono shto nam je dala, često nam objavljuje i stavlja do znanja da ne može dugo da nam ostavi ono malo materije koju nam pozajmi, koja ne smije da ostane u istim rukama i koja, vječito, ima da bude u opticaju: ta joj je materija potrebna za druge oblike, ona je traži natrag za druge tvorevine. O Bože, još jednom da pitam: šta smo mi? Bacim li pogled preda se - koliki beskrajni prostor u kome nijesam. Okrenem li ga unazad: kakva stravična širina, u kojoj me više nema. Koliko malo mjesta zauzimam u toj ogromnoj provaliji vremena! Ja sam, zapravo, ništa: jedan tako kratki period nije dovoljan da bih se izvukao iz ništavila. Poslat sam samo da popunim broj: u stvari, nijesam bio ni najmanje potreban - komad bi, isto tako, bio odigran i da sam ostao iza scene.
Drašković
Hristos Voskrese !
Bisernica
04-04-2010, 22:36
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!.....
"Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!"
---------------------------------------------
Petar II Petrovic- Njegos
Ja vidim buducnost. Ona je tu , stoji na ulici a jedva da je bledja od sadashnjosti. Cemu da se ona ostvari? Koga ce vraga time dobiti? Stara se udaljuje sepesajuci; zaustavlja se, zateze sedi pramen koji izviruje iz njenog rupca. Ona koraca, bila je tu, sada je ovde....vise ne znam, sto je samnom: vidim li ja njene kretnje, predvidjam li ih? Vise ne razlikujem sadashnjost od buducnosti, a ipak gadjenje traje, ostvaruje se malo - pomalo , stara odmice pustom ulicom i pomice svoje krupne muske cipele. To je naime vreme, sasvim golo vreme, ono dolazi na opstanak, ono sili na cekanje, a kada dodje coveku se zgadi, jer vidi da je sve to bilo nazocno vec odavno. Stara se priblizava ulicnom uglu , jos je samo mala hrpa crnih tkanina. Epa jest, priznajem, to je novo , zaista , ona malopre nije ni bila tu. Ali je novo uvelo, ocvalo, to nemoze nikada iznenaditi. Ona ce zakrenuti iza ulicnog ugla, ona zakrece vec citavu vecnost.
Trgnem se s prozora i obilazim sobom posrcuci; zalepim se za ogledalo, gledam se, gadim se sebi: jos jedna vecnost. Konacno umaknem svovoj slici , te se zavalim na krevet. Gledam strop, hteo bih spavati.
Tisina. Mir. Vise ne osecam sklizanje, dodire vremena. Vidim slike na stropu. Najprije kolute svetlosti , zatim krizeve sto leprsaju. A onda se pomalja druga slika ali ona je u dnu mojih ociju: velika pokleknula zivotinja. Vidim njene prednje noge i samar. Sve drugo je maglovito. Medjutim dobro je prepoznajem: to je deva, koju sam u Marakeshu video vezanu za kamen, kleknula je i pridignula se sest puta redom: derani su se smijali i drazili je vikom.............
Sartr
Bisernica
08-04-2010, 22:14
Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?
Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
Fernando Pesnoa - Knjiga nespokoja
Bisernica
12-04-2010, 16:34
Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
Kezele
Bisernica
18-04-2010, 17:00
Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svako bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promeniti, ali nikad nisam uspeo ma koliko god sam se trudio. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotičan. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevao. Tako sam se osećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on : Ne menjaj se! Ostani kakav jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude !
Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te....
I ja sam se opustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promenio. A sada znam da se nisam uistinu mogao promeniti, dok nisam našao nekoga, ko me zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. "Volim te, rado te prihvatam onakvog kakav jesi"- kad se nekome kaže, onda njemu ili njoj čini neobično dobro.
Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućava život pun smisla. Ako se neko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopšte ne gleda što mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite da budete voljeni! Prihvatite sebe onakvima kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!
Anthony de Mello
Bisernica
29-04-2010, 15:56
Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i odbacujemo, delimično ili u celosti.
Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.
Ivo Andrić
Bisernica
04-05-2010, 20:49
Otvori usta i sakrij se iza njih.
Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao shto se i pije.
Ja ne radim nigde: isuvishe sam lak za tezzak posao, isuvishe sam
tezzak za lak posao, i isuvishe seksi za nocni posao.
Josh niko nije otishao na sud zato sto je ubio nechiji duh
.
Ima ljudi u drushtvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.
Volim te. Ne znam kako se to kazze na kalifornijskom.
Pocheo sam da cheznem za zavichajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzzichasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebichno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta chezznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
shto si nekud daleko otishao - to je bila chezznja u najchistijem obliku,
uvek sanjash o nechemu drugom.
Mika Oklop....Ca.Blues
Bisernica
08-05-2010, 13:18
Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.
Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.
Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.
Jovan Dučić
Bisernica
09-05-2010, 19:26
Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!
Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.
Voja Antonić
KRIVICA
Jedan pas je nešto važno ili nevažno zgrešio u kući, a zatim u strahu odlutao, ili se nekako izgubio... Elem, posle nekoliko dana pas je pronađen i vraćen vlasniku, ili se već nekako, ofucan sam vratio.
Vlasniku je bilo drago, što se pas srećno vratio i što je ponovo sa njim, pa je u potpunosti zaboravio da je bio ljut na njega. Međutim, pas je po dolasku samo lunjao i kunjao po kući bez hrane i odmora. Zabrinuti čovek se konačno obratio veterinaru i ovaj saslušavši priču, reče vlasniku da smota novine i odalami psa po zadnjici par puta, pa će sve biti u redu. Čovek bi začuđen, ali posluša.
I tako se dogodi čudo i pas bi izlečen i ponovo veseo i raspoložen.
Računi su ponovo bili čisti.
Naravoučenije: -Mehanizmi greha, krivice, iskupljenja i katarze duboko su instiktivno ukorenjeni u nama (pa i u psima) i postojali su i pre savremene psihologije i hrišćanstva i vere uopšte. Dobro razmislite kad i kako kažnjavate vašu decu, a kada je u ovom kontekstu reč o Vašem partneru, dobro razmislite o svrsishodnosti istog.
Bisernica
15-05-2010, 15:56
Ne, Bog je prema meni bio prilično fer, sve u svemu... Imajući u vidu, dabome,
kakav On već ume da bude?
Priredio mi je par sitnih pakosti u životu, OK, to mu nisam zaboravio, ali čini
mi se da je i to uradio više reda-radi, čisto da ima neko pokriće ako mu naidje
inspekcija?Nije njemu lako...
Svi se mi ponašamo kao da smo mu sinovi jedinci, razmaženo moljakamo i
palimo sveće i za poslednju glupost, a Ljudi smo, što je najgore, i da bi jednog
od nas usrećio, mora bar trojicu drugih da unesreći, prosto mu se divim što je
s nama izdržao tolike godine...
Dakle, ako se do sutra sam negde ne oglasi da kao teroristička organizacija
preuzme odgovornost za sve ovo što mi se dešava, ja ga neću teretiti...
Djordje Balašević
Bisernica
16-05-2010, 10:41
Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku.
Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane
koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive :
Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : ''Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!'' - neki se
glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa
lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!
Flober
Bisernica
22-05-2010, 12:31
"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne...
Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom.
Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi
zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa."
Nik Hornbi - "HiFidelity"
Bisernica
24-05-2010, 20:29
Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladeni fosfor, zgrušanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrce tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlacenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Cežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Cežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji dogadaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otišao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ceš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov život vredi onoliko, koliko je cežnje po zemlji posejalo njegovo bice.
Sanja Domazet
Bisernica
26-05-2010, 08:43
Govori uvek što osetiš, a čini što misliš. Kad bi znao da te danas poslednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio
i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim andjelom čuvarom. Kad bih znao da su to poslednje minute što te vidim,
rekao bih ti "volim te" i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš. Uvek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost
učiniti dobro delo, ali danas je sve što mi ostaje, hteo bih ti reći da te veoma volim. Sutra nema niko zagarantovano
-ni mladi, ni stari. Možda danas poslednji put posmatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme za jedan osmeh,
za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje. Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na
glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nadji vremena i reci im žao mi je, oprosti, molim te, hvala
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ. Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi
ih mogao izraziti. Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni.
Markes
Bisernica
04-06-2010, 21:56
Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce. Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenost. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugim, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi. Ovo što smo rekli odnosi se bar na slučajeve kada je ono o čemu se govorii koliko toliko dostojno pažnje. U većini pak slučajeva mnogogovorljivost je isto što i prazno pričanje i nema reči kojima bi se iskazalo kakva sve zla od te rđave navike dolaze. Mnogogovorljivost otvara vrata duše kroz koja odilazi srdačna toplina, a tim više to čine prazni razgovori. Oni odvlače čovekovu pažnju od njega samog i u srcu, na koje se ne pazi, počinju se potkradati strasna osećanja i želje. Po koji put to biva u tolikoj meri da kad se prazni razgovori završe, u srcu se nađe ne samo pristanak nego i odluka da se pristupi strasnim delima.
Sveti Nikodin Agiorit
Bisernica
11-06-2010, 21:23
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast čoveka koji drščući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa
Bisernica
13-06-2010, 15:23
Beskućnik, mršav i jadan, u izlizanom prljavom mantilu pored
koga prolaznici ubrzavaju korak ili se, instinktivno, udaljavaju.
To je normalno. On je svestan da ga se ljudi boje, da smrdi na
mokraću, prljavštinu i znoj. Iako ima samo trideset pet godina,
izgleda kao pedesetogodišnjak.
Nekada, on je imao posao, ženu, dete i kuću. Ali, bilo je to davno.
Sada je on samo senka koja luta. Fantom uvijen u prnje, koji mrmlja
nerazumljive reči. Svoje drhtavo telo jedva uspeva da uspravi, vukući
se umesto da hoda.
Koji je danas dan? Koliko je sati? Koji je mesec?
On više ne zna. U njegovoj glavi sve je pomešano. Svetla grada
rastapaju se u njegovim očima. Ledene, snežne pahulje nošene
vetrom, seku mu lice poput noža. Smrznutih stopala, bolnog stomaka,
čini mu se da će mu se kosti polomiti.
Prošlo je već dve godine otkad je napustio ljudsko okruženje i
uvukao se u utrobu ovog grada. Kao i milioni ostalih beskućnika i
on boravi u metro stanicama, šahtovima i podzemnoj železnici.
Mogu da odahnu pošteni građani i turisti: opštinska politika nulte
tolerancije donela je svoje plodove, temeljno čisteći površinu Menhetna.
Ali, dole, ispod tih svetlih oblakodera, postoji jedan paralelan
grad. Jedan Njujork ljudskih olupina, koji ispunjavaju čitav sistem
tunela, niša i rupa. Milioni „ljudi-krtica“ razmilelih dole, beže od stalne
presije policije, sklupčani u tunelima, među izmetom i pacovima.
Tako je to.
Čovek vadi iz džepa bocu nekog lošeg pića. Naravno da pije.
Kako bi drugačije izdržao?
Jedan dobar gutljaj, zatim još jedan. Da zaboravi hladnoću, strah
i smrad. Da zaboravi svoj nekadašnji život.
Gijom Muso - Zato što te volim
Bisernica
13-06-2010, 21:52
I jedina molitva što
na usni zatreperi,
kaže: „Srce mi uzmi to,
a okove razderi!“
Dok smiraju žure dani,
samo jedno ištem:
žiće i smrt duša da brani,
smela pred gubilištem.
Emili Bronte
Bisernica
17-06-2010, 00:57
Zatvaram oči i zamišljam kako mi majka dodiruje lice, razgoneći talog
dečjih košmara. Njen prst prelazi preko mog čela, ispisujući slova
i reči molitve koju nikad nisam razumela, koju nikad nisam želela da
razumem, dok se njene usne pomeraju u gotovo nemom šapatu. A
sada, dok se budim iz košmara koji je prerastao u rutinu – oblivena
znojem, isprekidanog daha, unapred pomirena sa dugim besanim satima
koji će uslediti – prisećam se njenog utešnog dodira i žudim za
njim kao nikad ranije, dok je bila živa.
Odmahujem glavom kako bih odagnala čežnju. Svet koji nas okružuje
bespovratno se promenio i zbog svega što se u međuvremenu
izdešavalo znam da je kucnuo čas da dajem umesto da primam utehu,
mada se još nisam pokazala doraslom tom zadatku.
Hafiza Hadži
Bisernica
19-06-2010, 23:02
Isak ben Morales, otvorivši mali zlatarski dućan na Galati, goreo
je od želje da pokaže potencijalnim mušterijama šta zna i ume! I eto,
najzad pružila mu se prilika: dobio je prvu značajnu narudžbinu
od bogatog trgovca Solomona ben Izraela ben Saloma Toledskog za
njegovu kćer o čijoj su lepoti kružile legende, i koja je trebalo da se
uda za mladog, ali već čuvenog rabina Leona Levija. A za lepoticu
jedinicu, samo najlepše! Zato je poštovani Solomon, za koga su, doduše,
kružile čudne priče o njegovoj umešanosti u špansku inkviziciju,
što se Isaku činilo potpuno neverovatnim, došao kod njega,
svakako, raspitavši se prethodno za zlatarev talenat i umeće; zato
on mora da napravi ogrlicu i minđuše kakve nikad dosad njegove
ruke nisu stvorile, jer od tog posla mu zavisi opstanak, život Sarin,
Aronov, Rafaelov, Mordehajev, Samuelov, Matildin, i još nerođenog
deteta, koje u Sarinom stomaku čeka da ugleda svet.
Udubljen u misli, Isak je nežno prebirao po mrežastoj ogrlici
koja bi trebalo da pokrije ne samo vrat već i dekolte po lepoti nadaleko
čuvene mlade. A viseće minđuše će biti sazdane samo od zvezdica
koje će se blistati pri svakom pokretu... Ah, uzdisao je zlatar,
kakvo ushićenje i kakav košmar, kakvo bujanje mašte i kakve stege
nametnute metalom i kamenom! Ali, sve teškoće će on prevazići i
stvoriće nakit za pamćenje – dragulj Orijenta!
Gordana Kuić
Bisernica
20-06-2010, 08:30
Ali ja sam te zamolila još nešto. Da mi opišeš taj tvoj san.
I opet ću dobiti opširno izlaganje na materijalističkoj osnovi.
Ne sumnjam ni na tren da će ono biti prihvatljivo kao prirodnonaučni
tour de force ili putopis. Ti pišeš samo o spoljnjoj ljušturi naše duhovne prirode.
Za mene je to kao da se više baviš ljušturom jedne ostrige nego biserom koji je u njoj.
Ima na hiljade praznih ostriga a samo u jednoj od njih je biser.
Ne prestaješ da me iznenađuješ!
J. Gorder
Bisernica
22-06-2010, 21:11
Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu, svom srećom?
Mogla me je poslati i u Johanesburg, zardjalom rumunskom teretnom ladom,
kakva ume da bude...
Ali, shvatam je..
To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da onda sluša kako ova sastavlja nekrolog
našoj vezi "koja od početka nije valjala, koja je ionako došla
do jedne tačke kad se nešto mora promeniti, koja je bila pravo mučenje za oboje, koja je.. koja je...koja je..."
Mogu li da pomognem?
Koja je retki prozirni biser. Suzica uvredjenog andjela...
Odjek pahulje...
Mala nevidljiva zvezda...
Koja je jedini suvenir koji ću spakovati na dno sebe kad se jedne jeseni otisnem sa planete Zemlje...
Dj. Balašević
Bisernica
03-07-2010, 13:32
Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema.
Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — kažem. Zar me ne čujete? — kažem...
Ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema.
Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo
ljudi ubili bez razloga? Ali zašto su napravili avet od mene,
zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?
Meša Selimović
Bisernica
10-07-2010, 22:48
Granice
Ima jedan Verlenov stih kojeg se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Medju knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.
Horhe Luis Borhes
Bisernica
15-07-2010, 22:08
Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u ovčjem odijelu, a iznutra su vuci grabežljivi.
Po njihovim plodovima ćete ih prepoznati. Bere li se s trnja grožđe ili s bodljike smokve?
Tako svako dobro stablo rađa dobrim plodovima, a nevaljalo stablo rađa plodovima zlim.
Ne može dobro stablo donijeti zlih plodova niti nevaljalo stablo dobrih plodova.
Svako stablo koje ne rađa dobrim plodom siječe se i u oganj baca.
Dakle: po plodovima njihovim ćete ih prepoznati.
Matej (7, 15) - Biblija
" Na fotografiji se ne vidi da se celije stalno dele, da se koza obnavlja i da se skuplja na hladnoci, a zenice na svetlosti, da oci menjaju boju u zavisnosti od vremena i raspolozenja. Na slikama se ne vidi da se jednog dana osecam mrsavo, narednog debelo, jednog dana sam vedra a narednog potistena,ne vidi se da sam jednog dana pod utiskom nekog filma, a narednog pod utiskom vesti o bolesti dobrog prijatelja.Ne dozivljavas pokretljivost i pokret iz jednog stanja u drugo-sve sto se menja na fotografiji ne postoji. Ustalasana put, nestalan pogled..Ako pritisnes jednu dirku na klavaru, svakako ces proizvesti ton. Ali samo prelaz na sledeci ton i opet na sledeci te tonove cini muzikom. Zar i zivot ne nastaje u tim prelazima, u medjuprostorima? da li smo mi nesto drugo do promena i pokret?"
Preporučeno,I.C Herman
Bisernica
26-07-2010, 22:12
Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno i krčag slanih suza. - Zašto plačeš? - upitaše šumske nimfe. -Placem za Narcisom - reče jezero.
- Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo ~ jedino koje je imalo priliku da izbiza posmatra njegovu lepotu
- Pa zar je Narcis bio Lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? -odgovoriše iznenadene nimfe. -Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je na trenutak začutalo. Najzad, reče: - Ja placem za Narcisom, alii nikad nisam primetilo da je Narcis ler.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo i dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
Paolo Koeljo - Alhemičar
Bisernica
29-07-2010, 20:19
Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...
Rajner Marija Rilke
Bisernica
31-07-2010, 15:36
Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vredja i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju medju biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žedj za životom...
iz romana "Budućnosti,oprosti im sadašnjost
Bisernica
01-08-2010, 11:29
Sad uvidjam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakse biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.
Da li cu ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasledju i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urodjena?
Oldos Haksli "Kontrapunkt"
Bisernica
03-08-2010, 22:06
Nekada davno, živela je jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da
jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela,
snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sa ovo).
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a
ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke.
More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.(I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"
Bisernica
04-08-2010, 19:03
Sjaj u travi
..sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti..
zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i
da smo bili krivi..
..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..
jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno
..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...
.zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju..
..ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene..
..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav-a ona traži žrtve
..bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...
..osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge..
..nestat će sjaja u travi
nestat će veličanstvenosti svijeta
ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo....
William Wordsworth (1770-1850)
Bisernica
04-08-2010, 20:22
San je ono što se želi a život je budjenje.
Kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše
odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam
doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti
samo druga slućajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta.
Ne odlučujemo, već se zatičemo.Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, il' odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.
Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Šta je onda naše
u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.
Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim
radost, tražim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od
mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan
pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.
Meša Selimović
samo jedna recenica iz pogovora vladete jerotica za kastanedine price o moci....
za one druge manje sklone intelektalnim spekulacijama dugovekovne zapadne filozofije, za fantaste i sanjare, don huan je fascinantan kao misticar koji vidi i koji je najpre sam preobrazen....
jos jedan insert, ponovo uzivam citajuci ga....
u zivotu pogresnog coveka sve je odbrana, stit, izjednacavanje sa maskom, Personom, kako bi jung rekao... prodje nam i zivot u uverenju da su te odbrane taj stit i ta Persona sam zivot..... mi nikad ne saznamo da je to sto kao ljdi cinimo samo stit, pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi.
Bisernica
29-08-2010, 18:59
Začuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzičar. Bile su to Betovenove sonate, i znaš, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogrešio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu podneti da tamo gde je već gotovo nemoguće ostati ravnodušan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja ništa posebno, zatim se digne i klanja se pljesku. Mislim da kod važnog dogadjaja čovek mora zadrhtati, kao što drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I užasno osećam kada neko već može poljubiti ta usta bez drhtanja i pročitati pesmu a da mu glas nimalo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo užasno u nečemu biti majstor, a pri tome ne biti poljuljan od lepote stvari.
Bela Hamvas
Bisernica
04-09-2010, 09:02
Koga
li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog
ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto –
jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova
sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama,
svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen
jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam
je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom
krilu.
To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li ljubi sada ona mlada žena?
I.Andric
Bisernica
08-09-2010, 21:43
Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.
Dženet Vinterson - "Zapisi na telu"
Bisernica
12-09-2010, 20:56
Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije.
Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama.
Recimo, renesansa. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije
koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi
put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela.
Marija Jovanović
misticlady
02-10-2010, 11:23
PISMO KATARINI
Draga Katarina,
predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji ćete 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više vjerovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrijednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sjećanja.
Ne želim te savjetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savjete, dobre ili loše, već si imala prilike čuti i mnoge ćeš tek čuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovdje izrazim svoje misli,
osjećanja i uvjerenja.
Ponavljam, sjećanje je jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sjećanje na jednu osobu koju si, vjerujem, voljela i to nezavisno od njene vrijednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nježna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svijet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lijepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.
Strah od izolacije i zamjeranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspjeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovječanstvo i, očito, sredstvo koje osigurava uspjeh svakoj ucjeni; osnovni instrument pomoću kojega se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umiju usaditi u glave djece. Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svijetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utjehu i, naravno, nadam se da će to vječno trajati, da ćeš uvijek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspiješ, imaćeš, po mom mišljenju, sve uslove da izabereš pravi put.
Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne baš sretne odluke u životu uvijek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću. Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu mjeseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uvjeravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga objema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Vjerujete da možete izmijeniti svijet. Pretjerujete. Ali, odrasli pretjeruju u drugom smislu. Oni su “praktični”, “realni”, “konkretni”. Vidjećeš: govoriće ti da je svijet oduvijek bio takav i da će takav uvijek biti. Govoriće ti da je oduvijek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvijek bilo bijede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmijeniti išao pravo u propast. Sasvim su lišeni mašte. Čak i nade. Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovjek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svijet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako.
Ako i kroz 20 godina budeš posjedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može mijenjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svijet može zasnivati na osjećajnim odnosima umjesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svijetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.
U tvojoj kući 2000. godine biće još uvijek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim djedovima, njihovim roditeljima, njihovim djedovima i roditeljima njihovih djedova. Biće tu knjiga, slika, namještaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrijednosti, ako hoćeš, ali svjedočanstava duge istorije čiji si i ti dio bila i prije nego što si se rodila.
Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Prije svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvijek i svuda slijediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrijednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Džubran rekao je: “Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče.” Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne možemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budućnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah.
Eto, ta se riječ opet vraća. Reći će ti da je strah osjećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimjer, i ne samo zbog tvog dječijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svijetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.
Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osjećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je djelić mog života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budeš željela.
Tvoj djed
~~
Pismo koje je Marčelo Bernardi, čuveni italijanski pedijatar i psiholog, napisao svojoj unuki Katarini.
misticlady
02-10-2010, 15:55
ŽAN BATIST MOLIJER
Učeni glupan gluplji je od glupana neznalice.
Što više volimo svoje prijatelje, to im manje laskamo.
Ipak je bolje biti oženjen nego mrtav.
Žena je jedino stvorenje koje umije i da plače i da se smije zbog istog razloga, a često i istovremeno.
Ko uvijek govori, on nema vremena da misli, a ko mnogo misli, on samo misli da misli.
Pisanje je kao prostitucija. Prvo to radiš iz ljubavi, pa zbog nekoliko bliskih prijatelja, a na kraju zbog novca.
Sve mane kad su u modi smatraju se vrlinama.
Zrnca pijeska stvaraju planine, trenuci stvaraju godine, a sitnice-cijeli život.
Sve bolesti čovječanstva, sve tragične nesreće koje ispunjavaju istorijske knjige, svi politički promašaji, svi propusti velikih vođa, nastali su samo od nedostatka vještine u plesu.(!!!)
Što je veća prepreka, to je veća slava u njenom prevladavanju.
Nismo odgovorni samo za ono što uradimo, već i za ono što ne uradimo.
http://razbibriga.net/imported/2010/10/Molier-1.jpg
misticlady
08-10-2010, 01:10
XXX
“Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu: “Svaki put kad pobesniš i izgubiš kontrolu nad sobom zakucaj jedan ekser u ogradu.” Prvog dana dečak je zakucao 37 eksera u ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes tako da se broj ukucanih eksera postepeno smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu…I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. Rekao je to svom ocu, a otac je potom sugerisao: “Svakog dana kada budeš uspeo da kontrolišeš svoje ponašanje, iščupaj iz ograde jedan ekser.” Meseci i godine su prolazile i jednog dana mladić je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku, odveo ga do ograde, a potom rekao: “Dobro si uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož, posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.” Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči i uvek im je srce otvoreno za tebe!” Zato ne zaboravimo da kažemo svom prijatelju: “Molim te oprosti mi ako sam ikada napravio rupu na tvojoj ogradi.” (Karen Hornaj; -Naši unutrašnji konflikti-)
misticlady
08-10-2010, 23:29
Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvata pomoc.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne menja rutinu, onaj koji se ne usudjuje obuciu novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji nece dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta…….
Živi danas, ucini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
Pablo Neruda
http://img300.imageshack.us/img300/4794/foursl5.jpg
Била једном четворица по имену Свако, Неко, Билоко и Нико.
Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.
Билоко је то могао учинити, а Нико није хтео.
Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.
Свако је опет мислио да би га Билоко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.
На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није учинио оно што је могао направити Билоко.
Прича о лептиру
http://razbibriga.net/imported/2010/10/nemanjagagic_leptir-1.jpg
Човек је седео и посматрао рађање лептира и то у тренутку када се на његовој чаури
појавио малени отвор.
Гледао је како се лептир сатима мучи да би извукао своје слабашно тело.
Онда је лептир стао а човек је одлучио да му помогне, те је узео маказе и разрезао чауру.
Лептир је с лакоћом изашао.
Наставио је да га посматра, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити и раширити,
како би подржала лептирово тело и оснажила га.
Међутим, ништа се није догодило.
Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима
и никада није полетео.
Упркос својој добронамерности, човек није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи,
излазећи из чауре, биле потребне да би крв из тела лептира лагано дотекла у све делове крила,
како би по изласку из чауре био спреман да полети.
http://img116.imageshack.us/img116/1060/003rq9.jpg
Bisernica
17-10-2010, 18:59
Književniku
ZIJI DIZDAREVIĆU
ubijenom u logoru Jasenovac 1942
Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kom još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svog junaka Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim rodnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudsom liku? Jesu li slični onima što su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bezpovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice“.
Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim stranicama i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dimu rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinstvu i ono bez prestanka niče, cvijeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote, kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim lice. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je predhodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zijo..... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš....
Branko Ćopić
Bisernica
26-10-2010, 22:15
Logoraši u ovom veku, ubedjen sam, nisu oprostili svojim mučiteljima.
A to je stvarno ''strašan dokaz'' da Hristov osnovni zakon ljudi ne mogu
da prihvate. Ta čovekova nemoć da oprosti ubici odredjuje i njegovu granicu.
Njegovu pravdu. Moć za dobrotu. Veru u čoveka. I moje pravo da mu ne oprostim.
Zločin veći od zločina jeste ravnodušnost prema zločinu.
Dobrica Ćosić - Vreme vlasti
Bisernica
29-10-2010, 15:29
O bolu
Moja prva i jedina supruga slikala je i govorila mi o tome:
"Sve je to tako bolno,svaki potez je bol...
jedna greška i čitava je slika upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol... "
"Slušaj, dušo",rekao sam joj,"što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti godi ?"
Samo me pogledala i mislim da je to bila prva njena spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo zajedno.
Bukowski
Bisernica
29-10-2010, 22:35
Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.
Momo Kapor
Bisernica
07-11-2010, 11:03
Pismo poglavice Seatlle predsedniku SAD
Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki dio te zemlje svet je mome narodu. Svaka sjajna borova iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac sveti su pamćenju i iskustvu mog naroda. Sokovi koji teku kroz drveće nose sjećanje na crvenog čovjeka
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio nas. Mirisno cvijeće naše su sestre; jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek - svi pripadaju istoj obitelji.
Tako, kad Veliki poglavici iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mjesto i tako ćemo sami moći živjeti udobno. On će nam biti otac i mi njegova djeca.
Mi ćemo razmotriti vašu ponudu za kupnju naše zemlje, ali to neće biti tako lako jer ta zemlja je nama sveta.
Ta sjajna voda što teče brzacima i rijekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate se sjetiti kako je to sveto i morate učiti svoju djecu kako je to sveto i da je svaki odraz u bistrini vode jezera priča događaja i sjećanja mog naroda. Žubor vode je glas oca moga oca.
Rijeke su naša braća; one nam utažuju žeđ. Rijeke nose naše kanue i hrane našu djecu. Ako vam prodamo svoju zemlju morate se sjetiti i učiti svoju djecu da su rijeke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rijekama dobrotu kakvu biste pružili svakom bratu.
Mi znamo kako bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje njemu je jednak kao i drugi jer je on stranac koji dođe noću i uzme od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov prijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje djece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu rađa djecu, zaboravljeni su. Odnose se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajni nakit. Njegova pohlepa prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam; naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čovjeka. Ali, možda je to zbog toga što je crveni čovjek divlji i ne razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukca. Ali, možda je to zbog toga jer sam ja divlji i ne razumijem. Buka djeluje samo kao uvreda za uši. I što je to život ako čovjek ne može čuti osamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari.
Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Zrak je skupocjen za crvenog čovjeka jer sve živo dijeli jednak dah - životinja, biljka, čovjek. Bijeli čovjek ne izgleda kao da opaža zrak koji diše. Kao čovjek koji umire mnogo dana, on je otupio na smrad.
Ako vam prodamo našu zemlju, morate se sjetiti da je zrak skupocjen za nas, da zrak dijeli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vjetar što je mojem djedu dao prvi dah također će prihvatiti i njegov posljednji uzdah. I ako vam prodamo svoju zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mjesto kamo će bijeli čovjek moći doći da okusi vjetar što je zaslađen mirisom poljskog cvijeća.
Tako ćemo razmotriti vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo prihvatiti, postavit ćemo jedan uvjet: bijeli čovjek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo zbog ostanka na životu. Što je čovjek bez životinje? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike osamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama, ubrzo će biti i čovjeku. Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih djedova. Tako da će oni poštovati zemlju, recite djeci da je zemlja s nama u rodu. Učite svoju djecu kao što mi činimo sa svojom da je zemlja naša majka. Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo, pljuje na samoga sebe. To mi znamo: zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja ujedinjuje obitelj. Sve stvari su povezane. Što god snađe zemlju, snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tkaje tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini tkanju, čini i samome sebi.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća, poslije svega.
Vidjet ćemo; jednu stvar znamo koju će bijeli čovjek otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenog čovjeka kao i za bijeloga. Ta zemlja je Njemu draga i štetiti njoj jeste prezirati njenog stvoritelja. Bijeli također trebaju prolaz: možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte svoj krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na ovu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterij za nas jer mi ne znamo kada će svi bizoni biti poklani i divlji konj pripitomljen, tajni kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke umrljan brbljajućom žicom.
Gdje je guštera? Otišla je! Gdje je orao? Otišao je! To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.''
Bisernica
23-12-2010, 22:18
Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!
Ljiljana Habjanović - Đurović
Bisernica
25-12-2010, 13:27
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
Oskar Frajzinger
Bisernica
25-12-2010, 13:28
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
Oskar Frajzinger
Bisernica
25-12-2010, 13:57
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.
Oskar Frajzinger
Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi pridje i pita me: "Sta gledas? Kao da si opcinjen."
Ja mu odgovorim: "Opcinjen sam Lepotom!"
Siroti covek onda pocne da dolazi sveke veceri na to mesto,
trazeci Lepotu i pita se kuda se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drvece. Ali gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je nacin gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da ce vam biti ukazana ova milost, jer ce vas obuzeti spokojstvo dok gledate, i utonucete u tisinu i mir. Tada cete VIDETI.
Novi dan .. Antoni de Melo
Doci ce vreme kada necu imati sta da vam kazem.
O tome bih hteo da govorim,ali vec u prvoj recenici ima neceg egocentricnog,netacnog i preteranog.Ne,nece to biti nikakvo narocito vreme,niti ce narocito doci,ali eto,tako se mi visoko i vise-manje netacno uvek izrazavamo kad govorimo o sebi i svemu onom sto je u vezi sa nama.Ne,nece doci nikakvo narocito "vreme",nego ce prosto,u jednom nezaustavnom toku dogadjaja i promena doci jednom i to: da necu imati vise sta da vam kazem. Nece to biti nista krupno ni vazno,to sta ce ostati nekazano,kao sto,uostalom,nije bilo vazno ni vreme kad sam imao sta da kazem (ili mislio da imam), dozvoljavam sebi da pomisljam na trenutak, koji je siguran kao i buducnost sama, kad necu imati vise sta da vam kazem.
Nece to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili,ako hocete, izlazna stanica zivota. Bicu ziv, zvati se svojim imenom,gledati sunce i jesti hleb - a necu imati sta da vam kazem.
Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osecam.Nekad je to bilo ono sto ste ocekivali od mene, a ponekad je vase osecanje bilo i prevareno. Ali svakako se time stvorila izmedju vas i mene izvesna navika,za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate,i da sudite o onom sto sam rekao.Stoga osecam potrebu da veceras govorim o tome sa vama, da vam se unapred izvinim i da to vec sad kazem. Jer kad to vreme zaista nastupi, ja mozda necu biti svestan toga, necu se setiti ili necu ni moci da vam to kazhem.
Doci ce vreme kada necu imati sta da vam kazem.
Znakovi pored puta....
Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći.
Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja.
Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu
za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...
Isidora Sekulić – Samoća
Bisernica
09-02-2011, 22:28
Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.SAko želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb
Bisernica
27-02-2011, 11:15
Ko to nama vitla po prostoru? Ko podešava vreme da se baš kad treba nađemo na mestu koje je: slučajno nađeno?
Unapred određeno voljom i mišlju toliko nadmoćnom nad našom da joj ni smisao ni usmerenje shvatiti ne možemo?...
... Nebo je premreženo slučajnostima - igračkama u rukama kakvog detinjastog vaseljenskog moćnika.
Slobodan Selenić
Bisernica
27-02-2011, 20:02
Što se ne zapiše u knjigu, zaboravi se i umre. Riječi koje nisu zapisane ne
mogu se čitati, i umiru sa ljudima. Mogu se čuti dok ne umre onaj koji ih kazuje.
Očevi koji su kazivali riječi sinovima, ili unucima, dobro su učinili: prenijeće ih kroz
vrijeme. A možda će ih neki od njih i zabilježiti. Ali ih neće unijeti u knjigu onako
kako su ih čuli, nego će im dodavati, ili oduzimati. A ako ih niko ne zapiše, potonuće
u ništavilo. Samo je vrijeme starije od riječi.
Provalije - Žarko K.
Bisernica
27-02-2011, 21:13
Ti kažeš kako je tvoje iskustvo s ljudskim naravima veliko, a ja ti kažem da je moje
iskustvo s ljudskim naravima još veće nego to tvoje, pogotovo kad su u pitanju žene, pa bih želio da ti dam jedan savjet.
Znaj i zapamti: ne bira čovjek sebi ženu , nego žena sebi bira čovjeka i kad danas-sutra staneš nogom na Trg Svetog Marka,
ili sjedneš u gondolu, ne traži ti nju, nego slobodno pusti da ona nađe tebe. Jer tako je oduvijek otkako je svijeta i vijeka i neka tako i ostane.
"Vječnik", Nedžad Ibrišimović
Ludilo je nesposobnost da iskažeš svoje misli.
Kao kad se nađeš u nekoj stranoj zemlji - vidiš sve, shvatiš sve što se oko tebe dešava, a ne umeš da se izraziš i da zatražiš pomoć, jer ne razumeš jezik kojim se tamo govori.
Veronika je odlučila da umre
~ Koeljo
Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Ivo Andrić - Deca
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!
- Šta si video u letnji dan, sine moj?
Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim."
Ivo Andrić - Ex Ponto
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog... Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji.
Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja.
Nemam nijednog koji je budala.
Slika Dorijana Greja
~ Oskar Vajld
Reči ne mogu dugo da traju ako iza njih ne stoji snaga. Snaga reči, pak, najpre dolazi iz osećanja koja ih prate, a potom iz činjenice da su istinite.
Može nam se, tako, pokatkad učiniti da su reči čija je snaga u osećanju jače od onih koje počivaju na istini. Osećanja često znaju da zavaraju, otuda i mnoga razočarenja kod onih koji su samo u njima tražili istinu. Tuga ne počiva u neznanju istine, nego u iznevernom osećanju. Neznanje istine mnogi tek na kraju svoga života plate, zato se mudri retko kada povode samo za osećanjima. Naučeni smo, čini se, da živimo samo srcem, dok se duša i um zaboravljaju.
Ostoja Dražić - "Novi Sad priča o gradu"
Življenje prošlosti najčešće zna da bude samo još jedan isti mukotrpan prolaz kroz samoga sebe.
Srećni su oni, koji sećanjem mogu da žive ljubav, mir i spokojstvo. I malobrojni su.
Dok svetlosti biva same po sebi, dotle je senka zavisna od svetla, jer po sebi ne postoji.
Ostoja Dražić: Novi Sad priča o gradu
Bila je na plaži sa ocem i on ju je zamolio da provjeri da li je voda dobra za kupanje.
Imala je pet godina i bila je srećna što može da pomogne; otišla je do obale i skvasila noge.
“Pokvasila sam noge, hladna je”, rekla mu je.
Otac ju je uzeo u naručje, prišao obali, i bez ikakvog upozorenja bacio je u vodu.
Ona se uplašila, ali se zatim i obradovala igri.
“Kakva je voda?”, upitao je ponovo otac.
“Odlična”, odgovori ona.
“Zato, od sada, kada želiš da nešto saznaš, uroni u tu stvar.”
Brida - Koeljo
Svađa
Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne misliš li da bi trebali bar jednom da se posvađamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zašto da ne . Oko čega ćemo se svađati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predloži prvi.
- U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ćes sad?
- Zadrži ga - rekao je drugi monah.
Antoni de Melo
Bisernica
30-04-2011, 08:01
Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romana - reke beže čamcima izbeglice. Usred priče - nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?
Momo Kapor
Ne znaju da je to gorko - nesreća. A sreća? Sreća se oduvek dosezala najmanje očekivanim sredstvima: rukom na porodiljinom stomaku, skladno izdubljenom kutlačom koja ponire u činiju sa supom, rečju koja je tvoja a drugi je izgovori, pogledom ka šugavom nebu iz kojeg zvezda padalica promoli nepostojeći krak... Malo je mudrih što iz svoje svakodnevice i ne pokušavaju da iznesu na površinu ono što im se čini važnim. Jer obične stvari i jesu velike koliko ih mi smatramo važnim i velikim, pa ih i ne treba isticati nad drugim. Sve male stvari su jednako lepe, potrebno ih je samo povezati u svileno klupko bez čvorova, i zakotrljati...
Knjiga o bambusu - V. Bajac
Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno, za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošću, postoji takođe oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikada živeo u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga - možda pretežna većina - među tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljudske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili pakao - veliki poput celog sveta..
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Antoine de Saint-Exupéry
Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."
Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.
Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.
Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.
Nasta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:
"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".
Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.
Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.
Bisernica
14-08-2011, 07:43
"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga života."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sačuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srećnija i takođe, malo tužnija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srećniji i srećniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tužniji i tužniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrećniji i najtužniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne čini srećnijim i ništa me ne čini tužnijim više nego ti."
Nikol Kraus
"Vratio sam se hipodromu. Ponekad se pitam, šta ja tražim tamo. A ponekad znam: to me drži u dodiru sa realnošću od koje je sačinjen ovaj svet. Gramzivost, strah, gnev - sve je tu!"
Bukovski
Bisernica
20-08-2011, 08:14
O tome ko je idealan muškarac i sa kojom polovinom sebe biramo živjeti
Počelo je kupovinom vrata. To je tako kad renoviraš stan, a sve radiš onoliko koliko ti prilike dozvoljavaju. Pomiriš se s tim da će ti zauvijek biti raskopano i da nikad nećeš zanoćiti ili osvanuti a da ti nije majstor u kući. Još kad je jedan i dobro je. Problem je kad ih je više. Onda lokalna ćevabdžinica radi samo za naše potrebe.
Nakon što smo razvalili jedan zid i krenuli na drugi, a sve na radost komšija, shvatili smo da moramo kupiti još dvoja vrata. Odnosno – shvatila sam, jer suprug kaže kako je u prvih 20 renoviranja i mogao da učestvuje. Sada nema snage. Zato sam obazrivo, koliko sam god mogla, rekla kako moramo naći neko mjesto na kojem možemo odmah, dok su majstori još tu, kupiti dvoja vrata sa štokovima. I dodala brzom brzinom kako on treba da izabere kakva i gdje, misleći kako će ovo njegovu ulogu u cijelom projektu napraviti značajnijom i kako će onda jedva čekati da se uključi. Samo me je pogledao, uzeo cipele i pitao – gdje idemo? Da me neko pita gdje se kupuje hljeb – znam, cipele – znam, šarafi – znam, ali gdje se kupuju vrata? Ispalo je da se kupuju na kraju grada. Što je dug put kad u automobilu sjedi poluljuti muž, koji je i prošle godine rekao kako više neće nikakvih štemanja, a onda se vratio s puta i našao kuću raspremljenu za krečenje i veš na mjestu sa kojeg ga ne bi mogao dohvatiti ni indijski jogi. I to jako utreniran.
Logično, šutjeli smo. On zato jer je poluljut. I ja zato jer je šutnja u ovakvim situacijama zlato.
Vozili smo se. I šutjeli. A onda je on sasvim neočekivano, progovorio. I to stvar koju sam se posljednju nadala. „Vidi nje, molim te!“
Neću reći o kome se radilo. Džambo-plakati su najavljivali dolazak, u odredjenim krugovima, vrlo popularne pjevačice. Naravno, osoba koja zna da će kada se vrati zamoliti majstora da joj oštema red pločica i jednako dobro zna da to za sobom povlači još jednu kupovinu nepredvidjenog materijala ne primjećuje plakate. Ali sam nakon skrenute pažnje, potpuno iznenadjeno, pogledala plakat i vidjela poluzavaljenu ženu bujnog dekoltea kako se smije napućenim retuširanim usnicama. I zaboravila kako je šutnja zlatna.
„Ma, hajde, svi biste vi s njom makar na pola sata, nasamo“, rekla sam. I ujela se za jezik. Ali, bilo je kasno. Pandorina kutija bila je otvorena. Znala sam to po značajnom dizanju obrva sa mjesta suvozača. Tek da se ispravim, rekla sam: „Muškarci vole taj tip žena.“ I opet, tek kad sam završila rečenicu, shvatila sam kako sam trebala da se ujedem za jezik maloprije.
„Kakv tip?“, pitao je mnogo zainteresiraniji za temu tipa žene nego za tip vrata koji idemo kupiti.
„Šta ja znam“, rekla sam, „takav. Napućen.“
„Aha“, odgovorio je.
I opet je bila tišina. S tim što me je sada ta tišina pomalo bockala. Kao da te mami da kažeš još jednu, iza koje neminovno slijedi još nekoliko.
„Mislim“, nastavila sam, „najmrže mi je kada neko kaže kako je prva stvar koju primijeti na nekome inteligencija. Koga, ba, vi folirate? Zna se šta prvo primjetite. I to je razlog zbog kojega su se kozmetika i plastična hirurgija razvile u najpotencijalnije privredne grane.Uzgajanje grudi i trijebljenje sala uspješnije je od šišanja vune i plijevljenja pšenice, bez obzira koliko je gladnih ili golih na svijetu.“
Tišina. Sad više nemam šta da kažem. Ni o ovoj temi, ni o vratima. Ima li kraja ovom gradu, pobogu!
„To ti hoćeš da kažeš kako bi odbila Brada Pitta?“ pita neočekivano. Izabrao je pogrešnu osobu iz svijeta slavnih. „Bih“, rekla sam, sasvim ubijedjena kako je to što govorim istina. Mogla bih nabrojati nekoliko drugih, pomislila sam, ali njega bih odbila.
„Aha“, rekao je cinično. „Ti voliš te keramičare, vidio bih šta bi bilo da se nadješ negdje s njim nasamo“, zakucao je iz skoka u stilu najboljih NBA košarkaša.
„Ne bi bilo ništa. I nije mi jasno da nakon svih ovih godina ti misliš kako padam na keramiku. Meni je keramika nebitna“, prosiktala sam, misleći kako će tek vidjeti keramiku kad mu zadam štemanje pločica.
„A šta ti je bitno?“, pitao je iskreno i razoružavajuće. Do te mjere da mi je odgovor, jednostavno, izletio.
„Inteligencija.“
Dobro, skontala sam da sam se zeznula. I da bih stvar ispravila, požurila sam da objasnim. „Bitno je da me zapanji svakom rečenicom. Da ostanem bez daha kako povezuje stvari. Da je konstantno na lopti. Da je cinik i ironičan na svoj račun više nego na račun drugih. Da zna sve o svemu što me interesira i ne pegla me onim što me ne interesira. Neko koga bi zamolio da ti bude džoker 'zovi' u kvizu. I neko ko bi te nasmijao sve i da ležiš u bolnici nakon višestrukih operacija kuka. Takav bi me oborio s nogu.“
„Ne budali“, rekao je i srušio iluziju da sam se izvukla.
Moja prijateljica je jednom rekla kako je uvijek zanimljivo vidjeti s kojom stranom sebe je neko odlučio živjeti. Misleći pri tome da svako od nas bira za partnera nekoga ko odgovara samo jednoj strani naše ličnosti.
Možda svi mi uvijek biramo isto. Možda svi imamo našu najdražu stranu s kojom biramo ostati do kraja sebe. Naime, shvatila sam u tišini do kraja grada, koji nikada nije bio dalje, kako sam navodeći osobine muškarca koji bi me oborio s nogu, zapravo navela sve ono što me jeste oborilo s nogu. Kako sve to nešto imaginarno sada sjedi pored mene i duri se zbog dvaju pišljivih vrata i dva štoka od 10 cm debljine.
„Htjela sam da kažem da me to jeste oborilo s nogu“, rekla sam. I iznenadila ga. Vidjelo se.
Malo je šutio i razmišljao o svemu. „Ne moraš da se ulizuješ. Dobit ćeš svoja vrata“, odgovorio je.
I ja sam znala da nisam dobila samo vrata.
Nego i rat.
Vrata – Vedrana Seksan
Jedan dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do
mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim
kolačićima i pakovanjem od šest boca voćnog soka te krenuo u svoju
pustolovinu. Nakon nekog vremena, susreo je jednog starca. Sjedio je u
parku i mirno hranio nekoliko golubova. Dječak je sjeo blizu njega i
otvorio svoj prtljag. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad opazi da
starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić. Starac ga je
zahvalno primio i nasmješio se dječaku. Njegov je osmijeh bio tako
prijateljski da je dječak poželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada
ponudio bočicu voćnog soka.
Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su
čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu
riječ. U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da
pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao nazad
do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći osmijeh do
sada. Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila
iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je: “Šta je to što si
danas učinio da te je tako obradovalo?” Odgovorio je: “Ručao sam s
Bogom”. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao
je: “Znaš šta! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio”.
U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se kući. Njegov je
sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: “Tata,
šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?” Odgovorio je:
“Jeo sam kolačiće u parku s Bogom”. Za svaki slučaj, prije nego što je
njegov sin odgovorio, dodao je: “Znaš šta! Puno je mlađi nego što sam
mislio.”
http://razbibriga.net/clear.gif
Rabin Harold Kushner gledao je djecu koja su na obali zidala kulu iz pijeska.
Kada su završili zamišljenu kulu za koju su potrošili puno vremena i strpljenja, došao je val i u trenu je izravnao sa zemljom.
Rabin je očekivao suze i bijes.
Međutim, djeca su sjela, primila se za ruke i počela se smijati.
Malo zatim, započela su graditi novu kulu.
Nasmiješio se i rekao: "Spoznao sam da su me naučila veoma važnu lekciju. Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo energije, stvorene su u pijesku. Trajni su samo naši odnosi s ljudima. Prije ili kasnije doći će val i odnijeti ono što smo sagradili sa tolikim trudom. Kada se to dogodi moći će se smijati samo oni koji će se imati s kime držati za ruke."
Rekla je:
"Kad porastem,
bicu balerina,
kao sto je bila moja mama.
Postacu dama
i udacu se za svog baletana".
"A,jel' mogu ja
da budem tvoj baletan?"
"Moze.A.jel 'umes da se
ljubis?"
"Umem!",rekoh
i poljubi je u obraz.
"Ne tako!"
"Nego kako !?""onako,filmski".
A,a to ono kao bajagi.."
"Ma ne.izistinski".
"Izistinski!?"
"Da,izistinski".
"Hajd',pokazi".
"Vazi"
Zazmuri prvi
i otvori malo usta".
"A ti?"
"I ja cu svoja.
Pa kad ih prislonim na tvoja,
a ti se onda isplazi".
"Ma,necu da se plazim!
Na sta to lici?!"
Pssst,ne vici!
To se tako radi samo.
Hajde,dodji da probamo".
Hajde".
"Hej,stani,ne tako jako!"
"Pa .kako?"
"Polako!"
"Evo, ovako!"
I onda se ona meni
prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni.
ja njoj,
a onda istovremeno
jedno drugom
sve dok nam se jezici
nisu dotakli.
U pocetku malo stidljivo
kao da se ispituju,a onda sve
hrabrije
i smjelije
poceli da se dodiruju,
da se gurkaju
i da se igraju.
I mogli smo tako
da se plazimo
ko zna do kada,
samo da smo imali
dovoljno vazduha.
Prestali bi tek tada
kad pocnemo da duvamo
jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvajali
i raspravljali
ko je prvi poceo da dise.
Hvatali bismo
jedno drugo za nos
i takmicili se
ko moze bez vazduha.
da izdrzi vise.
"Pazi.ne sme da se vara
i da se dise".
"Znam".
"Ti dises!"
''Ne disem!"
"Lazes!"
"Ne lazem,majke mi!
"Malo je falilo
pa da se onesvestim.
Pred ocima mi se pojavilo
nekakvo plavilo,
al' nisam hteo
prvi da popustim.
Posle me sve do uvece
jako boleo nos.
I tad,a jos kao decak,
shvatio sam
da kad se voli
mora i da boli.
I tako smo se mi plazili,
duvali jedno drugom u usta
i vukli za nosove
citavih nedelju dana,
sve dok nas
slucajno nije zatekla
jedna postarija dama,
a koja se i inace brinula o njoj
i razdvojila nas.
Da je zauvek,
to tada nismo znali.
Nismo se cak ni pozdravili.
Sutredan,
zajedno sa drugom decom,
jurio sam za kolonom
cirkuskih kola
koja je napustala nas grad.
Mahali smo onako trceci
i gurajuci se i spoticuci
jedno o drugo,
vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona
i brisala suze sa lica.
Meni je podrhtavala vilica,
ali sam morao da pazim
da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom
da joj se isplazim,
ali ona je vec bila daleko.
Ne znam zasto,
al' toga dana
kod nas nije padala kisa.
Al' nije ni bilo
bas nesto puno sunca.
Bila je
samo neka cudna tisina
i praznina.
Kao da je sve ono
sto je lepo
otislo zajedno sa njom
i cirkusom.
Ostala je samo
jedna livada,
ugazena trava
u obliku kruga
i tuga.
Ponekad,
kada se zateknete tamo,
negde izvan grada,
ako li malo slusnete,
cucete dva razdvojena
decja srca kako se jure,
dovikuju i traze
da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta
i da se plaze.
Jos uvejk obilazim
cirkuske satre
trazeci svoju balerinu
a ako je ikad
budem sreo,
pitacu je samo jedno tada:
Koliko dugo moze da izdrzi bez vazduha?
"Posredi je predivna vizija", rekao je on. ,,Budućnost mora da je čudesna." Okrenuo se prema njoj. ,,Kako je sve to čudnovato. Kako uzbudljivo - nalaziti se ovde s tobom - biti brodolomnik u vremenu, zajedno..."
Pružila je ruku i dodirnula mu usne vrhom jednog prsta. ,,Laku noć, Džoše." Okrenula se na drugu stranu, obavila pončo oko sebe i sklupčala se.
Ostao je da leži, dok mu je srce dobovalo u prsima.
A. Klark - Oko vremena
Laku noć, njene pospane oči…
"Zaspala je na kauču dok sam se petljao sa jastučnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim ćebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svečani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava između nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilično preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo već kod granica, ona je prva izazvala granični incident, zaspavši na mom kauču, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarač na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojčure kojima sam nekad povlačio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Čudna kombinacija čednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i praćaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvučena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogođena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lančiću. Mučenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni čipkasti triko, koji je pomalo ličio i na “korset”, nema veze, u svakom slučaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dođe sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga već imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leđa…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…"
U jednom malom,ali jako bogatom kraljevstvu,
u palatu je svakoga jutra dolazio jedan starac,
davao kralju jednu jabuku
i odlazio bez reci.
Kralj
bese navikao
na mnogo skupocenije darove,
pa se smejao i rugao starcu,
kada bi ovaj otisao.
Svi ostali u palati su radili isto,sledeci kraljev primer. Nije bilo prikladno protivureciti kralju,pa su radije postupali isto.
Starac se nije obazirao,
niti se dao obeshrabriti. Svakoga jutra je iznova dolazio i predavao kralju svoj dar.
Iako mu je vec bilo dosadilo,kralj je ipak primao dar,uz usiljeni smesak
i odlagao ga u jednu korpu.
Ta korpa je vec bila prepuna voca i jedva da je u nju jos moglo stati
to,
sto je starac sa ljubavlju,
paznjom i strpljivoscu donosio.
Jednoga jutra,kraljev najdrazi majmun uze jednu od jabuka i zagrize je,a onda je odmah baci,tako da je pala pravo kralju pred noge.
Kralj,
sav u cudu,
u sred jabuke ugleda
dragi kamen.
Odmah je naredio da se svo voce iz korpe otvori. I,u svakom je bio po dragi kamen!
Jos uvek u cudu,kralj naredi da mu odmah dovedu tog neobicnog starca. Kada su ga doveli,zatrazi mu objasnjenje.
Starac mu odgovori:
-Donosio sam vam ove darove,
da shvatite,
da vam zivot svakoga jutra nudi poseban dar. . .
Na koji vi zaboravljate,ili ga cak i ne primecujete,
zbog svih tih drugih stvari
kojima ste okruzeni.
Taj dar,je svaki novi dan,
koji zapocinjete.
A dragocenosti se cesto na prvi pogled ne vide,jer se nalaze u jednostavnim stvarima.
SREĆA
Iz nekog razloga, prestao je da voli. Reči i slike su samo prolazile kroz njega, bez namere da ga uveravaju da je vredno da ih zadrži. Osećao je da je ljubav precenjena, da se kad-tad slomi, da umesto poljubaca i nežnosti, mesto zauzmu ljubomora i bes.
Hladno mu je. Podvukao se pod pokrivač koji još uvek miriše na lavandu. Šta god da je radio, nije mogao da zagreje srce. Samo su mu oči bile tople. Nije hteo da prizna, da je svuda okolo tražio sreću.
OBLAK
Iznad grada, jedan oblak je pratio devojku koja je želela da bude sama. Pratio je svuda, bez obzira na koju je stranu duvao vetar. Činio je to uprkos prirodi. Devojka je zbog toga uvek bila u senci. Stalno u sumornim bojama koje su i u sred leta izgledale tamno.
Uvek se čudila zašto je na fotografijama izgledala tužno.
VETAR
Gledam dugačko nebo iz zamagljenog autobusa. Čini mi se malo i ništavno. Gotovo sasvim prazno, sem ponekog belutka. Uvijam se na mučno neudobnom sedištu, sa grimasom koja bi i najveće zločince postidela. Mrzim gde idem, a moram da stignem. Ispruženog koraka i skupljenih ruku, tražim razlog za povratak. Dolazak na peron u kome se buka i mirisi stapaju u jedno i malena devojka sa pogledom čežnje koja gleda u prozore dronjavog autobusa. Poneh svoje kofere u koje sam sakrio svoje nade i tuge. Uputih joj pogled koji je promaši. Dočeka me samo vetar.
MIRISI
Zagrizao je jabuku, koja mu se učinila toliko slatkom, da je morao da zažmuri. Puštao je da mu sokovi cure niz grlo u dugačkom nizu upijajući svaki delić ukusa. Jednom je voleo, jako, kao nikada do tada, a ni kasnije. Pričali su šta bi voleli da budu kad porastu. Želela je da bude učiteljica, on je želeo da bude špijun. Mirisala je na jabuke, one iste sočne koje je sada halapljivo grizao. Uronio bi u njenu kosu i uvrtao plave uvojke. Sećanja su mu jedino što je ostalo od nje. Mislio je da će ponovo osetiti nešto slično, kada u naručju bude držao mirisne pramenove. Kako je samo pogrešio.
KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...
Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE
U Plovdivskoj knjižari "Helikon" (ovo nije reklama) isto je kao i u nekoj prodavnici iz nekog knjižarskog lanca u Torontu ili Čikagu (ovo je antireklama). Metal i staklo. Supe iz kesice. Paradajz bled i malokrvan (uzgred, Bugari uvoze paradajz!), naliven stimulatorima rasta i ozračen veštačkim svetlom. Kabeza, već gore pomenuta. Pa redom: Danijela Stil, Trejsi Ševalije, Džon Grišam i ostali Ladlami, neizbežni Koeljo, potom King, Hornbi, Braun, Oster, Gordner, Pamuk..., slobodno nastavite niz, svi uredno dizajnirani, preporučeni citatima iz prestižnih magazina, recenzirani, ubijeni u pojam. I onda, zatečen tim prizorom, usred pitomog, vrvežnog grada, sa savršeno očuvanim rimskim teatrom, gde je tih dana Geršvina svirao legendarni bugarski džez-aranžer i dirigent Vili Kazasjan (slušao sam ga i nestajao, sumrak je davao dodatni značaj dobrom bugarskom svingu, svaka čast majstori!), tu sam se setio da prednost, sledeći misao gurua Brančila Petrovića, ipak možda treba dati pivu (u starom značenju: ono što se pije) i jestivu. Bugarske salate i bugarska vina, o tome bi trebalo pisati nadahnut gastronomski esej, a ne lamentirati nad činjenicom da se svet beznadežno ujednačio čak i u onom što se odupire svakoj unifikaciji, a to je čitanje, jedna od najindividualnijih ljudskih radnji, uz vođenje ljubavi. Ali eto, baš se tako, ko zna zbog čega, ulučilo da u Bugarskoj rezimiram utiske prikupljane svih minulih godina, u stalnom tumaranju po mestima gde se izlažu i nude knjige, pisane iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim namerama. Došlo je eto neko vrijeme, što bi rekao Igor Mandić, i to u celom svetu, da većina onih koji čitaju, a ti su uvek manjina, ogromna manjina, čitaju uglavnom iste knjige, pa su se ljudska uobrazilja i pravo na maštu opasno približili granici potpunog obezličenja. A ništa nije tako posebno kao čitanje, kao usamljivanje, kao pravo na izbor šta želimo i šta hoćemo da čitamo, i dok to činimo da se sa sobom sašaptavamo, da nemo mičemo usnama, i plutamo mislima, da jedrimo tamo gde niko nikada nije bio pre nas, niti će biti. Užasavam se od pomisli da se neka knjiga (izuzev one jedne, svete) danas programirano piše da bi bila čitana u pet, deset i pedeset miliona primeraka. Ono što svi čitaju, rezolutan sam, ne treba čitati, jer se u suprotnom ubija tako ljudska težnja ka posebnosti. Smisao književnosti je smisao otkrića nepoznate zemlje, reklamna prisila čitanja neke knjige (budite firmirani, budite u trendu!) negira suštinu, koja se ne može krčmiti ili multiplikovati u milionima kopija. To ipak nije osvežavajući napitak. Sasvim je drugo usvajati opštepripadne vrednosti književne tradicije, čitati klasike, voleti Šekspira, od mehaničkog surfovanja po besteler listama i uzaludnog pokušaja sustizanja i praćenja masovnih proizvoda hiperproduktivne skribomanije koja sve bržim i bržim ritmom izbacuje sve deblje i deblje, sve spektakularnije, sve dramatičnije i sve neverovatnije storije, za sreću, ushit, san, zabavu, samozaborav, totalnu amneziju i lobotomiju pokorne potrošačke pastve, diljem šara. Hoću da imam svoga pesnika, koga čitam samo ja, i desetak meni sličnih (i imam ga!), hoću da kroz književnost razmenjujem ono što se ni na koji drugi način ne može razmeniti, i hoću da iz nje dobijem ono što je, bez oholosti, namenjeno meni, a ne svima, te stoga radije odlazim kod uličnih prodavaca knjiga, na sreću, ima ih svuda, i u Plovdivu, i u Parizu, i u Beogradu (vratiće se, siguran sam, iako su nečijom nakaznom odlukom proterani), i u Bugarskoj, i u Meksiku, i u Češkoj... svuda tamo gde se čitanje uzima kao najsuštastveniji trenutak postojanja, kao čas u kojem duh zaista postaje duh. Studentima na plovdivskom univerzitetu, završavajući predavanje, rekao sam da ljudi koji nemaju iskustvo čitanja knjiga, niti predstavu o književnosti, propuštaju nešto što je nenadoknadivo važno za ljudski život. Onaj ko ne čita, jedva da živi.
Jeste, to su sinonimi, glagoli živeti i čitati.
I sve vreme u Bugarskoj sam se dosećao da smo negativne stereotipe jedni o drugima izgradili upravo zato što se međusobno nismo čitali: u prošlosti još i nekako, ali posle Drugog svetskog rata retko i sporadično, tako da je svojevremeno Svetlozar Igov s pravom napisao da su srpska i bugarska književnost međusobno bliske, a nepoznate. Tokom nekoliko minulih godina situacija se menja nabolje, premda i dalje sporo, možda zbog toga što književno tržište ni u Srbiji ni u Bugarskoj, uprkos vrlo obilnoj produkciji, ne favorizuje domaću knjigu: domaći pisci, čast izuzecima, u tranziciji nisu naročito omiljeni, niti su posebno rado čitani, o broju da i ne govorim, najveće savremene srpske i bugarske pesnike ne čita više od dvesta čitalaca... Izdavači razmišljaju na potpuno isti način u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj i Srbiji: ko će da čita to što imamo nameru da izdamo, i gde da nađemo novac da to učinimo. Georgi Grozdev, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Balkani", specijalizovanoj za knjige iz narečenog regiona, rekao mi je: mi bismo objavili vaš roman. Odlično, rekoh, još samo da ga napišem...
Bugarska, to su još i zakorovljena polja Trakije, gde se na svakom kilometru potvrđuje drevnost civilizovanog života, od antičkih naseobina u banji Hisar, do Bičkovskog manastira, pravoslavne svetinje koja se do esktrema komercijalizovala za sve koji joj hodočaste. Mnogo snažniji doživljaj imao sam dok smo se približavali Balkanu, velikom planinskom masivu iz kojeg na svakoj stopi izbijaju vode. Noć pred povratak u Srbiju dobio sam vrlo visoku temperaturu, gotovo da sam pao u fras. Došla je hitna pomoć, mladi doktor rekao mi je da je u pitanju neki jak virus, kakav je tih dana harao krajem...
... to je naravno, bilo naučno objašnjenje. Ja sam za sebe imao sasvim drugo. Sve vreme boravio sam u kući pisaca, u najlepšem delu starog Plovdiva, u kojoj se 1833. godine, na proputovanju, mesec dana od groznice lečio pesnik Lamartin (i tada je kolao neki mutagen). Svakog jutra iz sna bi me budili glasovi turističkih vodiča koju su na nemačkom, engleskom ili japanskom (ako je to bio japanski) objašnjavali grupama entuzijastičnih turista, rešenih da za jedno prepodne upiju sve znanje tog dela sveta, šta je i kada tu radio čuveni Francuz. (Popodne će, kladim se, čitati Harolda Robinsa, bljak, ukoliko bilo šta budu čitali.) Proklinjao sam ih što mi nisu dali da uživam u miru otmene, stare građanske kuće, izgrađene od drveta, u kojoj podovi, nameštaj, zidovi i stepenice noću dišu, i krckaju sami od sebe, ili od duhova, ko zna. Pa je tako u Plovdivu Lamartinov duh, koga sam nelepo zazvao, našao baš mene i došao po svoje. Nemojte da mislite da nije, jer mi je temperatura volšebno spala čim smo sutradan prešli granicu.
Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.
Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...
... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.
U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.
On i Ona - Mirjana Stakić
Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.
Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.
Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.
Bre - Momo Kapor
Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula
Glumica
- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.
Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."
Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."
Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .
Borhes: Dva oblika nesanice
Šta je nesanica?
Pitanje je retoričko; odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokušavati, sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
Šta je dugovečnost?
To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koje je već video Adam, to je znati da sam osuđen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik, kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim, koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt, i nastaviti da budem.
KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA
Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...
Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...
Istinita bajka
Bozic 66
Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !
Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! » Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.
Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica
Impotencija, erotika i književnost
Iz knjige „Hotel Bosna (Slepci, dripci i diplomate)“
Sreda je. Prezirem je iz dna duše.
Dan na sredini svačega i ničega, ne može da valja.
U banjolučkom hotelu „Bosna“, ista lica. Znani i neznani književnici, novinari i dokoličari.
U jednom uglu sedi pesnički par, Stevka i Ranko. Pred njom vruć čaj, pred njim neka rakija. Za stolom Preradovića je tišina. Svako lista svoje novine.
Nedaleko od njih, Zoran Kostić u razgovoru s Mirkom Vukovićem. Digla se velika prašina oko Mirkovog teksta „Aljkologija, istorijski promašaj“, kritike na račun antologije srpskog pesništva druge polovine dvadesetog veka, „Nasukani na list lirike“, objavljene pre par meseci.
Uzdrmano nebo banjolučke učmale književnosti, nije se smirivalo.
Mali stol iza njih, služi kao radni prostor Tanje Stupar Trifunović. Opet je smršavila. Uskoro joj neće biti potrebna vaga. Ili novinarski posao.
Na sasvim suprotnoj strani, van običaja, sedi Ranko Pavlović. Sam. Čita novine. Izgleda da čeka nekoga.
S kiflom u ruci, pored njega prođe Branko Brđanin Bajović.
Kroz prozor ugledah Dragana Kisina. Žurnim korakom grabi ka „Banskom dvoru“. Bela košulja blešti na jarkom suncu.
Na sredini sale, Boro Kapetanović komentariše dolazak prolećnih dana.
- Ove godine su ***** rodile kao nikada, a muškarci nikada nisu bili utučeniji... To mora da ima neke veze s trešnjama! – reče.
Slobodan Lepir se zagrcnu od smeha i pruži Bori ruku.
- Zapiši ovo, molim te... Da se ne zaborave pametne misli srpskog pjesnika – reče mi.
- E, Boro, čim popijem piće, odoh ti kupiti trešnje – reče Milan Stijak.
Sigurno je da će otići. Stijak je čovek od reči. Ali, ono „čim popijem piće“ malo će se, ipak , otegnuti...
- Proleće je doba zaljubljivanja – nastavi Boro, pun neke nostalgije. – Ljudi se drapaju po ulicama, a kad otopli, možeš da se krešeši i na klupi.
- E, to je dobro – reče Lepir. – Kresanje na klupi ima posebnu draž...
Za satiromana Lepira, svako kresanje ima posebnu draž. Da je tema razgovora kresanje na kontejneru, on bi rekao isto.
- Veruješ li u ljubav na prvi pogled ?– upita me Boro.
- Nismo se sreli – odgovorih. – A, ne bi bilo na odmet...
Stvarno sam u dilemi kada se govori o toj temi. Sve, te, priče o ljubavi na prvi pogled, romani, filmovi, španske serije, zar bi postojali da nema ljubavi na prvi pogled? A, ako je ima, čemu onda tolike storije...?
Da pogledam oko sebe, primetim nekog tipa i puknem kao lubenica...?
Obazreh se oko sebe. Niko nepoznat. Niko prikladan za instant zaljubljivanje.
Onda primetih nepoznatog tipa na drugom kraju salu. Ide prema stolu za kojim sede Kostić i Vuković.
Pozdravlja se i seda za njihov stol.
Požalih što nisam ponela naočare. Sa te razdaljine ne mogu jasno da vidim crte njegovog lica.
Visok je, lepo građen i crn kao ugarak. Deluje smireno, ne cupka nogom o pod, niti čini nervozne pokrete. Ne trpim muškarce koji nisu sposobni obuzdati vlastitu nervozu.
Igra mi se učini zanimljivom.
Prestanem obraćati pažnju na razgovor za stolom, ionako je na red stigla redovna tema. Najnoviji trač o tome ko je kome dao „onu stvar“ i šta je za to dobio...
Fokusiram se na Nepoznatog.
Uvalio se u fotelju i ispružio duge noge. Kao da je u svojoj dnevnoj sobi. Hmm... Volim takav stav... Dok govori, povremeno gestikuliše. Klimne glavom ili odmahne rukom. Provuče prste kroz kosu.
- ... čim im se više ne može dići, pišu erotsku poeziju – završi Boro misao.
- Kome – upitah, pokušavajući se vratiti u priču za stolom.
- Pa, Slavku Podgorelcu... Znaš one pesme iz poslednje knjige – objasni on.
- Ne znam diže li mu se ili ne, ali pesme znam – odgovorih.
- Pa, imaš više primera. Recimo, Pavlović uvek da odličnu recenziju ženama s dobrim sisama – nastavi on obrazlagati svoju teoriju o povezanosti impotencije, erotike i književnosti.
- A, ti ne voliš dobre sise - upitah.
- E, sad ga stvarno sereš – odgovori on, ne želeći se upuštati sa mnom u raspravu o ličnim sklonostima.
- Voli, voli – doda Lepir. – Samo, one rjetko zalaze u „Bosnu“, ha, ha...
- Ko, ko? – ubaci se Nikola Vukolić. – Ma, objasnićeš mi posle, nemam sad vremena, pripremam promociju knjiga Eve Ras...
Stolu se približi i Zdravko Kecman.
- Mogla si dati neku od, onih, svojih priča za „Književnik“ – reče, posle pozdrava, naglašavajući „onih“ kao da je reč, u najmanju ruku, o udbaškoj listi s imenima banjolučkih književnika....
- One, jebačke? – upitah, kao da ne znam na koje misli.
- Da, da, pošalji koju – odgovori i nastavi svoj put od stola do stola.
Niti ću ja dati koju „onu“ priču, niti će ih on objaviti. Njegove reči su samo uobičajena procedura kada te u „Bosni“ sretne neko od urednika ovih ili onih izdanja.
Sve nešto razmišljam. Čim postanem lezbejka, osnovaću udruženje lezbejki i pokrenuti neki list. U međuvremenu...
Vratih se objektu svog interesovanja.
Glasno se nasmeja. Začuh mu glas. Dubok, melodičan. Ma, miluje...
Uh, s takvim tipom bih baš mogla podeliti ljubav na prvi pogled...
Duboko uzdahnem, puna neke, prolećne euforije.
- Šta ti uzdišeš, da se nisi zaljubila? – podrugljivo reče Stijak.
- Samo kad se ti javljaš... – odgovorih zlobno.
Moj Nepoznati ponovo raspali u smeh.
Nađoh se u nedoumici. Ako pitam ko je, ove ajkule za stolom će me prožderati, a da pustim da mi zbriše u tako lepom prolećnom danu...
Iz razmišljanja me trže Borin glas.
- Da te upoznam s mladim snagama naše književnosti – reče, gledajući meni iznad glave.
Okrenuh se.
Iza mene stoji Nepoznati.
- Drago mi je... – reče, pun poštovanja prema „starijoj teti“.
S tugom pogledah klinca ispred sebe.
Ljubav na prvi pogled, ha...
Sa ili bez naočara?
Devet milijardi Božjih imena
- Ovo je pomalo neobičan zahtev – reče dr Vagner, nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka. – Koliko znam, to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetanski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želom da budem radoznao, ali nikada ne bih ni pomislio da bi Vašoj, hm, instituciji bila od koristi takva mašina. Da li biste nam ipak rekli šta nameravate s tim mašinama?
- Vrlo rado – odgovori lama, popravi malo svoju svilenu haljinu i pažljivo odloži priručnik, kojim se koristio za tekuću konverzaciju. – Vaš kompjuter Mark V može da obavlja svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojeva. No, mi smo zainteresovani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok, tako da mašina otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno...
- To je projekt na kome smo radili u poslednja tri veka. U stvari i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to Vama i Vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, u stvari, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih Božjih imena.
- Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo – nastavio je lama, ne zbunjujući se ni malo – da sva ta imena mogu da budu napisana sa samo devet slova abecede, koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri veka?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh – dr Vagner se malo zbunio. – Sada mi je već jasnije zašto želite da iznajmite jednu od naših najnovijih mašina. Ali, kakva je, u stvari, svrha tog projekta?
Lama kao da je oklevao i dr Vagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapažalo po laminom odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića – Bog, Jehova, Alah i tako dalje, samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filizofski problem, o kome ne bih želeo da govorim. No, među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva, koju bismo mogli da nazovemo pravim imenima Boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo da ih sve evidentiramo.
- Razumem. Vi ste počeli sa AAAAAAA i radili sve do ZZZZZZZ...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom. Nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće mašine. Mnogo zanimljiviji problem bio je da pronađemo odgovarajući kružni tok, da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno slovo ne sme da se pojavljuje više od tri puta za redom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta?
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bih Vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem Vam na reč – reče dr Vagner. – Nastavite.
- Na svu sreću, biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuće rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a mašini samo sto dana.
Dr Vagner je jedva bio svestan šuma, koji je dopirao s Menhetna, duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore, u zabačenim himalajskim predelima, ovi monasi susastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No, on ne sme da dopusti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu...
- Bez sumnje – odgovorio je dr Vagner – mi možemo da prilagodimo Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni da ih možete poslati avionom. To i jeste jedan od razloga što smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I Vi želite da angažujete dva naša inženjera?
- Na tri meseca, koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo Vam najbolje ljude.
Dr Vagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo još dve stvari, koje bi...
Pre nego što je mogao da završi rečenicu, lama je izvadio komad papira.
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno, što se toga tiče. Druga stvar je tako trivijalna, da se ne usuđujem ni da je spomenem, ali je vrlo čudno kako se po nekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizel generator, koji daje pedeset kilovata sto deset voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u manastiru u mnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako – odgovorio je dr Vagner kao eho. – Trebalo je da odmah pomislim na to.
* * *
Pogled s ograde izazivao je vrtoglavicu, ali vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka, Džordža Henlija više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja, kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen, gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina, čijih se imena nije ni potrudio da se seti.
Ovo je najluđa stvar, koju smo ikada počeli, razmišljao je. „Projekt Šangri La“, kako ga je krstio neki mudrac. Veće je nedeljama Mark V izbacivao gomile papira sa škrbotinama. Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova, sve nova i iznova, u sve moguće kombinacije, iscrpljujući jednu klasu pre nego što bi prešao na novu. Kako se traka pojavljivala iz elektromagnetne pisaće mašine, monasi su pažljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jednu nedelju i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je to mutna kalkulacija uverila monahe, da uzmu baš devet slova, a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Džordž nije znao.
Jedna od noćnih mora mu je bila da će se plan promeniti i da će Dalaj-lama proglasiti da se prokekat produžava do 2060. godine, a to bi im priličilo.
Džordž je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Čak se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Čak je pušio jednu od onih debelih cigara, zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti veseljaci su bili spremni da prihvate gotovo sva manja, a i neka veća životna zadovoljstva. Ipak, postojala je jedna stvar, koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti, ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer...
- Slušaj me, Džordž – reče Čak užurbano. – Načuo sam nešto, što bi moglo da nam natovari nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na mašini? To bi bilo najgore što bi moglo da nam se desi.
Tada zaista ne bi mogli da se vrate, a ništa ne bi bilo strašnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao dar s neba. Najzad, to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije reč o tome. – Čak sede na ogradu, što nije imao običaj, jer se plašio da ne padne u ponor. – Upravo sam saznao o čemu je tu u stvari reč.
- Šta misliš da kažeš time, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali, nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa, reci mi već jednom, ne okoliši – zagunđao Džordž nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako po podne upada u prostoriju kod Marka V, da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovog puta je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može da bude uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam „Naravno“... i on mi je tada sve ispričao.
- Hajde, pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako, kada nabroje sva imena Gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da ih ima devet milijardi, biće postignut Bžoji cilj. Čovečanstvo će stići do svog kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet da završi, stigne do kraja i prestane da postoji. Zvuči pomalo kao nekakvio svetogrđe.
- Pa, šta ćemo onda da počnemo, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam Gospod Bog i počisti stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.
Čak se nervozno nasmeja.
- Upravo to sam i rekao Dalaj-lami. I, znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko, kao da sam najblesaviji đak u razredu i rekao „Nema ničeg običnijeg od toga“.
Džordž je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari – rekao je ozbiljno. – Ali, šta misliš da bismo mi morali da učinimo? Mislim da to ni malo ne menja stvar što se nas tiče. Najzad, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi moglo da se dogodi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili šta već oni očekuju, lako može da se desi da okrive nas. Daje naša mašina kriva što nije dobro obavila posao. Ne volim ni malo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš – rekao je Džordž polako. – Imaš ti i pravo. Ali, takve stvari su se događale i ranije, znaš i sâm. Kada sam bio dete, imali smo nekog suludog propovednika, koji je govorio da će svet da propadne iduće nedelje. Mnogo ljudi mu je poverovalo, pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije desilo, nisu bili ozlojeđeni, kao što bi čovek očekivao. Oni su samo rejkli da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa Dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka, koje se do sada nije smelo dirnuti i kad se i tada ništa ne dogodi... No, ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No, ništa ne možemo da učinimo, dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion, koji će nas odvesti odavde.
- Svakako – reče Čak zamišljeno – ipak bismo mogli malo da sabotiramo.
- Đavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne onako kako sam ja zamislio. Mašina će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto, da bismo imali šta da popravljamo upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo da budemo dole na aerodromu u vreme kada budu poslednja imena izlazila iz mašine. Onda više neće moći da nas uhvate.
- Ne sviđa mi se sve to – reče Džordž. – To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.
* * *
- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?
- Čudno – odvratio je Čak – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopšte bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a...
Džordž se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekookeanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? Džordž se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.
Znao je tačno šta se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, što im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.
- Evo ga! – viknu Čak, pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?
Bez sumnje jeste, pomislio je Džordž. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.
Dakle, neće biti nikakve prepreke da ne uzlete zbog loših vremenskih uslova.
Počelo je da seva, ali je uskoro prestalo. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. Džordž pogleda na sat.
- Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Čaku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me da li je kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.
Kako Čak nije ništa odgovorio, Džordž se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gde je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklja visoko prema nebu.
- Pogledaj – vikao je Čak – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.
Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom...
Porodiljina priča
Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra. A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola, nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže, skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći, Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani, koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro. Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud, vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka, i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje, i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica. Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser, stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra. „Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“ Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene iz susednih soba počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavu planinu od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.
______________________________
Danijela Kambasković-Sawers trenutno živi u Australiji. Ideju za ciklus Beogradske priče dobila je čitajući Canterbury Tales Geoffreya Chaucera (c 1343-1400).
Danijela Kambasković-Sawers
Pismo - Danilo Kiš
Dragi gospodine Berki, ovo vam pismo pišem iz daleka i hoću da vas pozdravim i pitam za zdravlje. Polako se privikavam na nove drugove u školi, ali mi se svi rugaju zbog moga izgovora. Još uvek sanjam noću da sam tamo kod vas, pa me mama budila baš sinoć, jer sam plakao u snu. Mama kaže da je to nostalgija i da će sve to brzo proći.
Dragi gospodine Berki, molim vas najljubaznije da mi se ne smejete zbog ovoga što ću vam sada reći: ja sam sinoć plakao najviše zbog mog psa Dinga. Ana mi se još uvek podsmeva i kaže da sam ja zaljubljen u tog psa, a možda je to i istina, no ja verujem da ćete me vi razumeti i da mi se nećete rugati.
Ispričaću vam sada kako mi je bilo teško kada smo krenuli na put, kako me potresao taj rastanak. Sećate se da sam ja, pred sam polazak kola, bio nestao i da sam došao u poslednjem trenutku, pa su me svi grdili. Kazaću vam sada gde sam onda bio. Odveo sam Dinga na obalu Kerke, da se pozdravim s njim. Zatim sam ga vezao kaišem za vrbu, a on se nije opirao, samo je cvileo. Hteo je da krene za mnom i molio me da ga pustim, no ja sam mu rekao da ostane, da je život takav, i da znam da nikada neću naći boljeg prijatelja od njega, ni među psima, ni među ljudima. Onda sam čuo kako me zovu, pa sam otrčao da se pozdravim sa svima vama. Sećate li se, svi smo plakali, i moja majka, i Ana, i vaša mama, i vi. Znali smo da se nećemo nikada više videti. Onda su kola krenula, a ja sam još uvek plakao, srce mi se kidalo od plača. Sećao sam se svih onih godina koje smo tamo proveli, mog pokojnog tate, koji se nije nikad vratio, vas i vaše mame, gospođe Rigo, učiteljice, Bele Hermana, Lacike Tot, Julije Sabo i ostalih. Usput nisam smeo da se osvrnem, kako ne bih još jače zaridao kada budem ugledao poslednji put selo, zvonik, Grofovsku šumu i sve ostalo. No ipak nisam mogao odoleti. I zamislite, gospodine Berki, koga sam ugledao? Za nama je trčao Dingo i cvileo iz sveg glasa, a mi smo svi opet zaridali. Onda sam zamolio čika Martina da ga otera bičem i da potera konje brže, jer nisam mogao da podnesem više to cviljenje. Dingo je, možete zamisliti, bio na kraju snaga, jerje trčao za nama sve do Čestrega! Bio je sav zapenjen, isplažena jezika. Ja sam počeo da vičem, da urlam, tako da je čika Martin morao dobro da ga išiba dok ga nije primorao da se zaustavi, zapravo da se skljoka od iscrpljenosti nasred druma. Čak i kada je voz krenuo, ja sam jednako gledao kroz prozor i plakao. Sve mi se činilo da čujem njegovo cviljenje i da još uvek juri za nama.
Eto, dragi gospodine Berki, to sam hteo da vam ispričam i da vas zamolim da mi napišete jedno pismo o svemu. Pišite mi i o tome kako je Dingo. Još bih vas samo zamolio, ako mi se nećete smejati, da mu pročitate ovo moje pismo i da mu kažete da ja nisam kriv, da ga nisam mogao povestis a sobom i da ga neću nikada zaboraviti. Kažite mu i to da ću jednog dana, kada postanem pesnik, napisati o njemu pesmu ili basnu. U toj će basni pas da govori. I zvaće se, naravno, Dingo. Molim vas, dakle, gospodine Berki, da mi učinite to, on će sve da razume, samo, dok mu govorite, gledajte ga pravo u oči i ponavljajte mu moje ime. Recite mu: "Andi, Andi, Andi te pozdravio." Govorite mu polako, kao sasvim malom detetu. Videćete da će vas razumeti.Počeće da cvili kada mu budete pomenuli moje ime. To će značiti da je sve razumeo.
Na kraju vas još molim da ga pazite i da mu kupite dobru večeru za ovaj novac koji vam šaljem. On najviše voli konjetinu (sa dosta kostiju), a to možete sigurno da kupite u Bakši, kod gospodina Feješa, mesara. Takođe vas molim, dragi gospodine Berki, da u vašem pismu mojoj mami ne pominjete ovaj novac (to je od moje ušteđevine), jer bi mi se Ana sigurn orugala. Zato je najbolje da pišete meni lično, onako kako sam vas zamolio. Za sada neka bude dosta.
Vas i vašu mamu, kao i gospođu Rigo i sve moje drugove, a posebno Belu Hermana, Laciku Tot i Juliju Sabo i sve ostale najsrdačnije pozdravlja i svih se rado seća.
Vaš jadni
Andreas Sam, učenik
Odgovor
Dragi moj Andi, radujem se što si dobro i što si dobar đak, kao što vidim iz pisma tvoje mame. A iz tvog pisma vidim da još uvek lepo sastavljaš i da ti je rukopis sve bolji. Verujem da ćeš jednog dana da postaneš pesnik, a sudeći po tvom pokojnom ocu, vama Samovima fantazija ne fali. Što se tiče tvoje molbe, dragi moj pesniče, mogu ti reći samo da bih ti je vrlo rado ispunio da se nije dogodilo ono što znam da će ti biti vrlo žao da čuješ.
Dingo se onoga dana kada ste vi otputovali vratio umoran i isprebijan, i dugo je cvileo i zavijao. Ceo dan nije hteo ništa da okusi, mada smo mu izneli čak i džigericu, samo je pio mnogo vode, halapljivo.
Sutradan smo ga našli crknutog pred vratima.
Dragi moj A. S., nemoj da se suviše žalostiš zbog toga, ima u životu i težih stvari - videćeš kada porasteš. Mogu ti samo reći da ga je i meni bilo jako žao, to je bio zaista divan pas, a mama je čak i zaplakala. Naravno, ti ćešto da prežališ i da sasvim zaboraviš jednog dana. Za ovaj novac koji ti šaljem (ovo ti je kamata) kupi sebi naliv-pero i pokušaj da napišeš o tom događaju neki sastav, u stihu ili u prozi, pa mi to pošalji. Ako bude dobar, pokazaću ga igospođi Rigo, tvojoj učiteljici, a ona će se, sigurno, mnogo obradovati. Ako joj se bude svideo, možda će ga i objaviti u Dobrom pastiru.
Tvoji te drugovi svi pozdravljaju. Budi dobar i nemoj se mnogo žalostiti.
Tvoj čika Berki
Slatka pavlaka
Ja nisam gospodar svog vremena. Finansije su sad u redu. Mogu opušteno da živim. Knjige mi se prevode na strane jezike. Ali ja iznajmljujem svoj mozak. Neko mi naruči recenziju, neko prikaz, neko intervju… I stalno imaš neke rokove. Ja nemam mušku ekipu s kojom, recimo, sredom idem u kafanu. S kojom mogu da vodim obične razgovore. Na primer: ”Što je dobro ovo vino”.
Nakupilo se i prilično godina, mada, ne volim u priči da pominjem godine. Ne prija mi moj pivski stomak (iako više volim da pijem vino). Moram na dijetu.
Na njoj se ne vidi protekla decenija koja bi trebalo da indukuje promene.
Tako me lepo gleda, u devetoj godini našeg poznanstva, kada se srećemo deveti put. Pričam joj šta mi se sve novo dešava. Isključivo na poslovnom planu. Kod nje kao da je vreme stalo. Naravno, u priči o gubitnicima sve je dobro upakovano. Iako korak od ponora, ne deluje mi letargično.
Trebalo bi da za nešto više od sata, dok sedimo u kafiću gde se može pričati (gde nema onog zamornog i besciljnog žamora) veselo priznamo jedno drugom svoje najnovije infantilne aktivnosti. Sva blista, prosto ima neki oreol oko glave. Ali znam, ljuta je na sebe.
Ne uspevam da apsorbujem i sedimentiram sve utiske i informacije. A opet mi je drago da sam u onom malom delu dobroga, jer gotovo sve postaje neautentično i zamorno. Osećam da su naše male priče u saglasju sa univerzalnim planom ljudskog postojanja.
Pokušavam da daunlaudujem njen tok misli. Pokrećem sliku evokacije koja nam daje osećaj dubokog prijateljstva. Nema tu tematske ekscentričnosti. Samo ljudske topline.
U nedostatku stvarnih, nesimuliranih činjenica iz svakodnevnog zivota, povukla se u fantazmu. To ljudi sa druge hemisfere nikada neće razumeti. Ja je razumem. Iako ne znam njen život detaljno, dopunjavam njene rečenice. Čista anticipacija. Razumem je i kad ne pronadje prave reči. Osetim njen strah. Dovoljno je da joj dodirenem ruku, kažem da je sve o.k.
Tok razgovora je zanimljiv. Čak i biografski imamo sličnosti. Priča o ocu, majci, potpuno sinhrono. Dve porodične posebnosti postaju prosto aksiom, prirodne, naše. Ali ovo je za drugu priču.
Moj mobilni telefon pišti tri puta. Brzo odgovaram na poruke. Ona tad zaćuti. Kaže da ne želi da remeti moju intimnu prepisku. Doduše s osmehom. Koji je nekako, pa ne znam, čini mi se tužan. Nju zove kolega sa kojim simulira ljubav. Odgovara mu da stoji u redu ispred biljetarnice Narodnog pozorišta. Želi da kupi kartu za balet. Objašnjava mu, komunicirajući istovremeno sa mnom, da se daje Aska i vuk. Čovek matematičkog uma sigruno neće uočiti igru.
I kad zapreti opasnost da se razgovor razvije u neraskidivu priču, zove me sin. Podseća me da treba da kupim slatku pavlaku. Pitam je da li se ona može koristiti za špagete – sos. Ne zna. Ali se mogu, kaže, napraviti divne slatke stvari.
Vidim u njoj tu tamnu nerazumljivu silu kojoj se ne možemo odupreti, koja će nas sve nadživeti. Stidi se se što ne zna da odgovori precizno na ovo kulinarsko pitanje.
Kažem da moram da krenem. Mora i ona – treba da kupi kartu za balet. Pozdravljamo se, ne previše prisno. Polazim, ali se vraćam korak nazad. Iako sam mislio da je ravnodušnost moje osnovno stanje, ne odolevam porivu da pogledam našu sliku u zatamnjenom staklu portala kafića. Baš u tom trenutku ona slici nesvesno okreće leđa. Vidim dvoje ljudi koji stoje jedno pored drugog, prosto se dodiruju, ali su okrenuti na različite strane. Jedno ka izlasku, drugo ka zalasku sunca. Iako je već davno pao mrak.
Moram da kažem nešto, kad sam se već vratio. Nadovezujem fraze rastajanja jednu na drugu, kao da pravim kulu od karata. Želim da dodam još nešto. Nikako ne mogu da se setim jedne rečenice.
Ali jasno znam da nema veće fascinacije od fascinacije ženskom lepotom. Ovako pažljivo dozirana od strane nesuđene filmske dive, čini kontrapunkt predstojećem ništavilu.
Samo jedno ne znam. Ne znam čemu služi slatka pavlaka koju upravo idem da kupim.
______________________
Snezana Milojevic.
Kako je počeo rat?
Ne znam šta je to sa svim košuljama koje imam: rukavi su uvek duži nego što je potrebno. Ili prave košulje sa rukavima za majmune, oni, video sam ja to u zoovrtu, imaju duge ruke, ili duge prednje šape, ne znam kako se to već kaže – ili ja, dakle, zaista imam kratke ruke.
«U laži su kratke noge», a šta bi bilo za ruke? Nešto mudro, svakako, narodne poslovice su uvek muuuudre, ali, čini se da narod do sad nije imao problema sa dugim rukavima – ili kratkim rukama, zavisi kako to gledate – poslovice o tom važnom pitanju, za sada, nema.
Uostalom, noćas ležim, gledam u plafon, ili tako nešto, nema ni veze u kom smeru gledam, mrak je, dakle, ležim ja, sve sa svojim kratkim rukama, osluškujem, ništa se ne čuje, u mojoj ulici su ubili policajca još izjutra, prema tome, ispunjena je kvota za ubijanje, pucnjavu, sirene, dreku i slično bar za ovih dvadeset četiri sata, nadam se, i u toj tišini (a ruke mi kratke) razmišljam: kako li je to, zapravo, počeo rat?
Kažu: narodi se posvađali. E, nećeš. I ja sam, bogati, deo ovog naroda, a nisam se svađao ni sa kime.
Da li su se zaista dvojica – trojica sreli na proplanku, kao u pikarskim romanima, ili u kancelariji, ili u nekom klubu zatvorenog tipa, i dogovorili se: e, sa'će da im napravimo malo rata, pa će da ćute, neko vreme. Možda su o tome pričali telefonom, preko interneta, satelita, ko bi ga znao. Možda su na starinski način slali poruke jedan drugome kuririma i tako se dogovorili.
A možda uopšte nisu krivi njih dvojica – trojica.
Uzroci su, sigurno, dublji. Uzroci su uvek duboko negde. Bio ja tako jednom na selu, kod nečije babe. Pa ručali, pred ručak popili neku rakijicu, za vreme ručka nisu davali ništa, čak i ako išteš, ali posle dadoše vina ili piva, kako ko voli, obilato. I pred veče, izađem iz kuće, ka nužniku, eto, priteralo me, a ne volim te stvari, više mi prija da se snuždim u toaletu sa tekućom vodom, no, kad ga nema, i obična rupa u zemlji je dobra, šta ćeš, ljudi smo – kad smo već kod rupe, dakle krenem ja ka tom dvorišnom nužniku i naletim na bunar, neozidan, nezatrpan, nepoklopljen, van upotrebe, ali opasan. Ne zbog guja i akrepa, već zbog dubine. Gosti, neupućeni, lako mogu upasti, strašno se ugruvati, kao u onoj pesmi što pevaju pok. Dragan Laković i «Kolibri» o sirotom petlu što je završio na dnu bunara pa mu se rođena deca pilići, njegova krv, meso i perje smejali «baš si tata šeprtlja tako ti i treba» i slično. Zamalo i ja da upadnem, ali sam na vreme, iako je bilo sumračno, primetio i zaustavio se ispred rupe, što je nekad davno bila bunar.
I zagledao sam se tako ja u dubinu. I gledam, i gledam, i gledam, i svašta vidim. Pretežno mrak, a mrak ti je svašta. Pitaj prvo dete, kazaće ti da u mraku ima svašta. Ko zna, možda su u mraku, u toj dubini, baš oni razlozi za početak rata. Oni dublji, što ih maločas pomenuh.
Gadan je mrak. Bio ja jednom tako u nekom podrumskom kafeu za vreme restrikcije struje. Onih par sveća koliko su konobari imali i zapalili bilo je dosta da primetim jednu slatku, malecnu brinetu sa paž frizurom i očima kao žeravice. Zgodna ženica. Veoma. Primetila je i ona mene, kako izgleda, jer je nakon nekog vremena prišla, šapnula mi hajde samnom kući, pa smo otišli. Na mračnu ulicu. Išli neko vreme. Mračnim gradom. Stigli do njene zgrade. Mračne. Penjali se mračnim hodnikom do četvrtog sprata. Peške, lifta nema. A i da ima, nema struje. Pa lift ne bi radio. Ušli u stan. Pa u spavaću sobu. Po mraku nekako našli krevet, usput se razbijajući o ćoškove drugog nameštaja. Vodili ljubav u mraku.
A onda se začuo upaljač. Klik, zzzzip. Klik. U fotelji, metar od kreveta sedeo je u mraku njen muž, zapalio tri cigarete i dodao nam dve. Pa smo ih popušili. U tišini i u mraku. I onda sam otišao. Po mraku. Ćuteći. Grozno.
U novinama, u onim što imaju razmrljane šarene slike pevaljki, sportista, biznismena i mafioza po stranicama, nerazumljive naslove tipa «kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka opet prvi na listi» ili «ponovo počelo šoranje na našem najvećem stadionu» ili «uzela trideset hiljada za tezgu koleginica sa estrade tvrdi da su joj sise veštačke» ili «ja ne prodajem šećer u inostranstvu» ili «nikad ne spavam sama» ili «naša privreda napreduje krupnim koracima», lepo piše: uzrok rata je mržnja, iskonska mržnja.
Nikad nikog nisam mrzeo u životu, tako da o tome zapravo ništa ne znam. Desilo mi se da neke ljude ne volim, to ne kažem, ali da mrzim – ne. Rekoh ja to komšinici, a ona kaže: «ti si srećan čovek, ja mrzim mnoge, evo recimo Žiku iz mesarnice, svaki put mi zakine na meri i gleda me u oči, bezočno (kako nekog možeš bezočno gledati u oči, nije mi jasno, ali ona tako kaže, ne ja), a to ne mogu da podnesem (nastavlja komšinica), ili one sa televizije i radija, samo lažu, ili one iz Skupštine, zamazuju oči narodu a primaju plate kao da su Roke-Feleri, ili one u autobusu što prde i smrde i guraju se, naročito u znojavim perjanim jaknama, ili one što traže kartu na pregled u autobusu i tramvaju, nije da nemam kartu, dobijem i ja markicu na poslu, ali je prodam, čoveče, hiljadu dvesta pedeset dinara, to je sto dvadeset pet kila, ili, ako hoćeš dva i po džaka krompira, ili šefovicu na poslu, i nju mrzim, gledam je preko astala već dvadeset godina, svinja jedna debela zadrigla blajhana...»
Gledam komšinicu, pije kafu sa šećerom, bez cimeta, ja volim bez šećera, sa cimetom, kažem slušaj bre, tebi je mnogo zanimljivo u životu kad mrziš tol'ke ljude, ona kaže da sam budala i ode svojoj kući, sve onako u penjoaru, uvek se bojim da usput ne nazebe, ali ona kaže da je baš briga, da joj je ovako mnogo interesantnije, uvek se nada da će naići neki sused penzioner kojeg takođe mrzi i koji nema šta drugo da radi i vidi je kako samo u penjoaru izlazi iz mog stana i šeta hodnikom pa da misli da smo ljubavnici. Na žalost, izgleda da ti susedi penzioneri što nemaju šta da rade ipak imaju šta da rade i to rade negde drugde jer je nikad, za sve ove godine koliko se ona šeta u penjoaru po hodniku od svojih do mojih vrata i obratno niko živi nije video. Eto.
Dakle, mržnja. Preispitujem ja sebe: bogami, i ja sam se izdrao nekoliko puta na putnika u autobusu, naročito kad me očepi, pa na prodavca u samousluzi (ili se beše kaže samoposluzi, ne znam), na ponekog na poslu... Ali ne iz mržnje, nego onako. Živci. Ne verujem da je mržnja uobičajena pojava kod većine ljudi. Možda kod nekih, baš nesrećnih. I ne verujem da je rat počeo zbog mržnje. U to me niko neće ubediti. Možda je rat počeo nekom svađom, besmislenom, kao što se moja devojka i ja svađamo, ali to već ne znam. Ali, zvuči mi verovatnije.
Ima drugih stvari koje bi mogle da budu razlog. Čitao sam neki dan Kratki kurs istorije SKP(b), to je jedna izuzetno fina knjiga, kažu da ju je pisao Josif Visarionovič Džugašvili a na naš jezik prevodio Joža Broz, pa je nešto zeznuo u prevodu, pa ga apsilo i zamalo sudilo, poslalo u Sibir ili već streljalo ali ga je Dimitrov iščupao iz Lubjanke i poslao natrag u Zagreb da se Kopinič aka s njim ali ovome nešto nije dalo mira pa je krio bombe pod krevetom pa kad ga je ufatilo na suđenju je kazao da ne poštuje taj sud već samo sud svoje partije, pa ga je zbog toga poslalo u Lepoglavu da podmazuje električnu centralu i zajedno sa Mošom čita knjige i sprema revoluciju (ali gde ja to odoh bogati kakva digresija sram me bilo). Uglavnom, znam da su tu finu knjigu mnogi ljudi prorađivali, učili napamet, preslišavali se, kao da je, sačuvaj me bože Ilijada, kolekcija Šekspirovih soneta, Gorski vijenac ili sabrane ženske pjesme u izboru Vuka Karadžića.
Naravno, Kratki kurs istorije više niko ne uči napamet, ali tu knjigu je danas veoma interesantno pročitati, porediti sa današnjim stanjem i zvaničnom dnevnom politikom. Ne kažem ja da tu ima sličnosti, ali je i samo poređenje zanimljivo. Mislim, pruža neka čisto estetička zadovoljstva.
Elem, Josif Visarionovič, čovek koji je pisao tu finu knjigu, jednom je, kažu, rekao nešto ovako: samo strah pokreće svet. Samo strah.
Dugo sam mislio, razmišljao, šta li bi mu to moglo značiti. Svakako zna čovek šta priča – uveren sam u to, na kraju krajeva, on je bio specijalista za takve stvari, ako ćemo pravo. Jednom je rekao gospođi Kolontaj: «Stalno imam strašne noćne more. Onda se probudim, i sve je istina.» Znači, mogao bi i strah biti razlog za početak rata? Moguće?
Ja se bojim raznih stvari. Istorije, recimo. Ali o tome ću malo kasnije. Bojim se visine. Strah me je da stojim pored prozora i gledam pravo dole. Onda se odmah preznojim, vrti mi se u glavi, i prosto-naprosto vidim sebe kako vrišteći padam, osećam kako mi tlo izmiče pred nogama i nema me.
Bolje je ne prilaziti prozoru, onda nema ni straha od visine.
Znači, ako izbegnemo razlog za strah, ni straha nema. Valja priznati, neke stvari je nemoguće izbeći. Na primer, zubara (što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu). Trudio sam se – bolje sprečiti nego lečiti – još od vojske, znači dobrih dvadesetak i više godina, da budem dobar dečko, da perem zube redovno, čistim ih koncem, grickam vitamine, fluor u tabletama i ništa. Počelo je nešto da me bolucka, ma koliko se ja brinuo da to sprečim. Ali, naravno, dugo vremena nisam hteo da priznam ni samom sebi da me to zubi bole. Ne radi se o zubobolji, već o običnoj glavobolji. Od promaje. Propuha. Onaj «cug» Miroslava Krleže od kojeg je stalno bežao.
I tako sam, prvi put nakon dvadesetak i više godina, otišao kod zubara. Zubarke, zapravo. Nije se više radilo o tome što me zubi «boluckaju», već što su se neki vidno istrošili, rasklimatali, čak i napukli... Priznajem – sad me to ništa ne košta – ni ovog trenutka ne bih imao dovoljno hrabrosti da sednem na tu snežno belu stolicu za torturu da moja devojka nije bila do neba dosadna. Žene su uvek u pravu, to je svima jasno. I moja devojka – najbolja devojka na svetu – je uvek u pravu, no, to zna samo ona. Znam i ja, zapravo. To se, recimo, vidi i iz toga kako se ležerno pakuje za Operu: zna ona da je život dug, da je Opera dosadna stvar, da je lepše sedeti kod kuće. Pa stignemo tek na početak trećeg čina. Ali, savršeno obučeni, napirlitani i našminkani, bog da te sačuva. Ali, to smo već elaborirali. Da se vratimo zubarskom problemu.
U zaveri su učestvovali svi: najbolja devojka na svetu, moji i njeni roditelji, komšiluk, moje kolege sa posla. Narečenog dana sve je ukazivalo da se ima desiti nešto važno, veliko i grozno. Da će se desiti nekakav ničim izazvan užas. Prvo me sekretarica redakcije (najbolja sekretarica redakcije na svetu, svakako) rano telefonom obaveštava da su sva snimanja za taj dan otkazana, ja rešavam – samac čovek – da se pozabavim zimnicom, kad već ne moram da dolazim u radio. Najbolja devojka na svetu se iznenada pojavljuje u mom stanu, i ničim izazvana, bez ičije pomoći ili molbe sprema kuću, priprema ručak. Neobično. Veoma neobično. I tad se pojavljuje moja majka. Tu stvari već počinju da mirišu gadno, ali radijski reditelj sa istrošenim zubalom još uvek ne shvata. Samo ga nešto grebucka iznutra, iza čeone kosti.
Moja majka, (najbolja majka na svetu, jasna stvar) preuzima na sebe pravljenje zimnice, mešanje paradajza, a nas izbacuje napolje, u šetnju. Šetnju, možeš si misliti. Ovaj put, «šetnja» ne vodi, kako je uobičajeno, na Kej, u park, na Košutnjak, Kalemegdan... za bioskop ili pozorište je još uvek rano... Lakim, odmerenim udarcima i šutanjima u pozadinu radijski reditelj sa istrošenim zubalom biva doveden do sasvim obične zgrade, sasvim običnog lifta, sasvim običnih ulaznih vrata nekog sasvim običnog stana. Ali, tu tajna prestaje da bude tajna: ko je, makar samo jednom, bio kod zubara – a mene su u vojsci time prilično gnjavili – zna tu tešku mešavinu mirisa karanfilića, medikamenata i drugih otrova koje ovi koriste da muče i maltretiraju ljude. Uveravam da su se čak i kroz zatvorena vrata čuli i zvuci: bušilica, zveckanje klešta, skalpela, noževa, dleta i čekića kako buše, mrve i čupaju nečije sirote organe za žvakanje, kao i duboko tužno stenjanje mog prethodnika na snežno beloj zubarskoj stolici.
Vrata je otvorila visoka, neverovatno lepa plavuša u utegnutom belom mantilu – u drugoj prilici bih je svakako drugačije pogledao, sad sam video samo sadističku radost i zlobu u njenim očima. Odmerila me je kao da unutar moje lobanje već vidi sve zube koje će bušiti, strugati, kidati. Tačno sam, u jednom veoma bolnom talasu, osetio sve živce koje će želeti da namota na iglicu i iščupa. Naravno, osmehnula se, pritvorno, kao da, zaboga, dolazim da mi pomogne, a ne da me maltretira.
I seo sam na stolicu. Kad mi je rekla da otvorim usta, držeći onu kozju nožicu u ruci (bože, kako odvratan instrument), malo mi je nedostajalo da se onesvestim od straha. E, kad je prinela bušilicu, više mi nije nedostajalo ništa – neugodno je priznati, ali, ovaj put sam se zaista onesvestio. Strah je čudo.
Kad su me najzad osvestile, najbolja devojka na svetu i najbolja zubarka na svetu, ponadao sam se da će me, zbog pretrpljenog šoka i pretrpljenih duševnih bolova, pustiti da se vratim kući i otpatim u samoći i čamotinji ostatak dana u nekom uglu svog samačkog stana, ali vraga: mirno otvaraj usta i ćuti! Habt acht und kusch!
Dobio sam injekciju – a i to je strašno, ona igla je dugačka, dugačka, pa mi je sve utrnulo, pa mi je u ustima čeprkala nešto, boga pitaj šta, jedno pola sata, nisam osetio ništa. Uz rečenicu «nisu vama tako kvarni zubi kao što ste mislili» pustila me je kući. Prethodno me je naterala da obećam da ću kroz šest meseci doći na kontrolu. I doći ću – sad se više ne plašim zubara. Ne boli, a kad čovek malo porazmisli, zubarka stvarno dobro izgleda.
Toliko o strahu.
Ali, kao što sam već rekao, bojim se istorije. To je frka.
Neko u jutarnjem televizijskom programu, onom što ga vodi jedan, kako izgleda, penzionisani doktor, reče da su razlozi za rat u istoriji. Nije to bez nekog vraga! U Prvoj beogradskoj gimnaziji, dok se još zvala Centar za srednje usmereno obrazovanje kadrova Moša Pijade ili nekako slično, istoriju nam je predavao siroti – i on je već pokojni – Uša, kako smo ga zvali, zaista je bio ušat, imao je dve izrasline velike kao solarne ćelije Skajlaba, tako su mu uši štrčale sa glave, strašan profesor, sve je maltretirao, đaci su tvrdili da je to zato što je bio na Golom Otoku, pa su njega islednici maltretirali, kao ono Rade Šerbedžija Brika Krivokapića u predstavi Ljuše Ristića u SKC-u, pa je Uša sad rešio da se osveti, eto, svima, i da malo maltretira bar nekog, a kad nema boljeg, ni đaci nisu loši... Ja mislim da to nije istina. Uglavnom, Uša je svima govorio gospodine i gospođice i marš napolje krme jedno i slično, zavisno od potrebe, prilike, raspoloženja. No, to je već druga priča, time se neću baviti. Da se vratimo na istoriju. Pita on mene prvobitnu zajednicu, to je, valjda, ona suluda Engelsova štorija o tome kako smo svi bili divljaci, pa smo se još u kamenom dobu razvili, i izgradili ekonomske odnose, pa su neki tamo zločesti počeli da prisvajaju višak vrednosti pa se civilizovali... Ti zločesti, sa viškom vrednosti. A svi ostali i dalje bili stoka. Roblje, kmetovi, sebri i slično. Pa je onda bila Francuska revolucija, pa se stoka pobunila, pobila one sa viškom vrednosti, ali taj višak vrednosti popovima i feudalcima nije uzela stoka već neki buržuji, pa je onda bila ona druga revolucija koja se zove Oktobarska zato što je bila u novembru, u kojoj su kapitalisti izvukli deblji kraj i masovno putovali ka Večitom Istoku a svi ostali su postali drugovi i drugarice... I sad tu meni nešto nije jasno, onaj višak, koji je očigledno vekovima bio problem, negde u tom silnom ubijanju i slanju ljudi duboko u azijske stepe, tundre i polarne oblasti nestade, pa smo, iako se zovemo drugovi i drugarice sad svi ponovo jednaki, svi stoka, a para niotkuda, al' to više nije ni prvobitna zajednica, ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni kapitalizam, nego nešto drugo.
E, pita on mene prvobitnu zajednicu. I ja ni da beknem. Mentalni blok. A zapravo, odsek'o sam se. Ne znam zašto. I da mi keca. Sledeći čas, prozove me i opet pita prvobitnu zajednicu. I ja opet ćutim. A učio. I tako pet – šest puta. Uvek me pita prvobitnu zajednicu. Na kraju mi dade keca «s postoljem», što je bila ona horizontalna crta ispod, i što je značilo da ocenu nikad neću popraviti. Eto ti ga na. Istorija.
Onda, negde u to vreme, takođe sad već pokojni Ambrozije Marošević, kojem sam u Skadarliju donosio svoje prve pesme, patetične i lažne, uostalom, reče nemoj, molim te, da studiraš istoriju, to je nemoguće završiti. I bio je u pravu. Znao je čovek šta priča, iz ličnog iskustva, ni on nikad nije uspeo da je završi, ali šta to vredi meni govoriti: upišem ja, posle srednje škole i vojske arheologiju i – ne završim. Tek na trećoj godini neko mi reče da je arheologija pomoćna istorijska nauka. E, tu sam ih ček'o! Znao sam ja da je u nečemu problem, samo nisam znao u čemu, đavo ga odneo. I istoriju, i pomoćne istorijske nauke. A ako koreni ovog rata, kao što reče taj pametni čovek kod doktora u televizijskoj emisiji, leže u istoriji, bojim se da tako nešto nikad neću biti u mogućnosti da shvatim. Mentalni blok. Kao pred pokojnim Ušom. A zapravo, strah me je istorije. Kao što se neko plaši mraka.
Evo, recimo ove fotelje. I one su deo istorije. One su, zapravo, istorijski predmeti. I plašim ih se jer imam utisak da se, kad im čovek posveti malo pažnje, nešto loše desi. Kupio ih je moj pradeda, i trajale su zaista dugo, ali su se ofucale, otrcale... Morale su na tapaciranje. Jednom, kad se nekim čudom desilo da sam imao malo više novaca, rešim ja da im «posvetim malo pažnje», kupim mebl štof, ne isti onakav kakav je bio stari, ali sličan, i pozovem tapetara. I sad ide sledeća scena: tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, iglama, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. Spominje ognjišta. Napaćeni narod. Nejač. U pozadini vide se balvanovi na putu, dim od nekih zapaljenih auto guma, čuju se pucnji.
Telefoniram. Pozivni broj 041.
- Ja sam, Igore.
- Nismo se dugo čuli. Kak si kaj?
- Grozno, hvala na pitanju. Ti?
- Bedasto, dragi moj.
- Gledaš li televiziju?
- Gledam.
- Nećemo se valjda tući?
- A čuj, izgleda da hoćemo.
I tako je, kako izgleda, počeo rat. Evo, noćas, dok ležim u krevetu i zurim u mrak (a ruke mi kratke), razmišljam.
Možda ja i nisam u pravu.
No, o tome drugi put.
Dušan Gojkov
Riba i vanilija
Prošao je još jedan sunčan dan kojem se ni malo nisam razveselio. Izašao sam iz kuće tek toliko da ne nasjedam na provokacije staroga šišmiša s kojim dijelim stambeni prostor.
Tu večer htio sam biti zaljubljen. Potajno sam se nadao da ću naletjeti na svoju drugu, bolju, polovicu. Najbolje što sam mogao je otići u grad.
Lokalni neradnici, vječni studenti i profesionalni ubojice vremena, skupljali su se kraj fontane na kraju rive. Golemi spomenik udici, udica sama, od tri metra visine nadvijala se iznad zidića na kojem su se ispijale pive i vodili glupavi razgovori. Večeras je neko bio šaljiv i zakačio poluraspadnuti leš nekakve ribetine na udicu. Smrad je bio pregolem.
Odlučio sam da je najbolje da potražim svoje mjesto malo dalje od udice i pokušam fascinirati koju kvazipankericu pirsanog uha, grla ili nosa svojom elokvencijom, erudicijom, a ako dođe i do toga, veličinom spolovila. Nije puno prošlo, vremensko razdoblje mjereno u par cigara i limenkom piva od pola litre, i već sam našao potencijalnu ženu snova. Bila je u čarapama duginih boja, laganoj plavoj suknjici i sa dva pirsa. Na nosu i obrvi. Desnoj.
Nešto u meni toliko je tjeralo mozak na razmišljanje, u roku minute odmaštao sam sa njom na put u crvenom kombiju po ****nom Meksiku, ipak, nisam ni riječi progovorio sa njom. Samo sam je gledao. Bojao sam se da ne ispadne glupava, propala bi mi cijela maštarija.
E onda, onda je ona progovorila. Gledala me golemim očima i govorila. Zapravo, zamolila me da joj srolam jednu cigaru. Žene stvarno znaju biti čudne i padaju na najveće gluposti. Na rolane cigare bez filtera, recimo. Od toga ti samo požute prsti, pljuješ komadiće duhana oko sebe ko Clint Eastwood i smrdiš.
Motao sam joj cigaru puneći listić rizle najodvratnijom hercegovačkom škijom kupljenom na buvljoj pjaci. Ni sam ne znam zašto, rolajući cigaru, slagao sam kako je ovo najbolji nizozemski duhan obogaćen aromom vanilije i komadićima šljive. Ne znam zašto, nakon toga nisam se mogao zaustaviti, kao milijun spermija što juri, dijafragmom nezaštićenoj jajnoj stanici, počeo sam lagati kao pas. O tome da sam novinar, da živim u Irskoj, da mi je majka Španjolka, da za dva dana idem u Švedsku gdje mi je djed ostavio tri soba i imanje na laponskim visoravnima... da sam prebolio dječju paralizu i bio u ... Bio sam toliko zaokupljen njom da sam srao ne misleći.
Prekrasna djevojka sa dva pirsa slušala me i polako uvlačila dim cigare dok sam ja laprdao. Zatim je okrenula glavu prema meni i već sam se usro da u očima ima onaj pogled koji govori; Daj ne seri govno jedno neobrazovano.
Otpuhnula je dim i rekla;
- Jebote, ova cigara sa vanilijom ti je skroz kuul!
Ja sam ostao malo zatečen nakon što sam čuo njenu posljednju rečenicu, zatim sam se okrenuo i bez riječi otišao prema udici. Jest da riba na njoj smrdi kao nevolja svih naroda Balkana, ali mrtva riba na udici ne laže da joj je dobro. I mrtva riba na udici nikada ti neće reći da puši cigaru sa aromom vanilije ako zaista i ne osjeća tu aromu vanilije. ****ne laži, u ovome svijetu svi samo lažu.
Mladen Barbarić
Borisav Stanković
Uvela ruža
Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.
"Mlade sobarice u hotelu Interkontinental u Beogradu bile su u svakom pogledu profesionalne i diskretne. Ipak, nisu mogle da povremeno ne prokomentarisu pojavu nekih gostiju koji su cesto odsedali u hotelu. Njihovu paznju posebno je privlacio gost iz apartmana 207, koji je vec godinu dana bio stalno zakupljen. Bio je lep, vitak covek, cetrdesetih godina, plavih ociju i plave kose veoma kratko podsisane, uvek besprekorno obrijan. Nosio je samo skupa odela, cesto ih menjajuci i kombinujuci sa raznobojnim svilenim kosuljama. Uglavnom su bila crne boje, a sako je oblacio uvek, cak i leti. Na desnoj ruci nosio je blistavi zlatan sat, a na domalom prstu veliki zlatan prsten.
U ustima bi cesto drzao cigaru i miris najfinijeg duvana sirio se iza njega hodnikom kad god bi prosao. Lice mu je bilo ozbiljno i stalozeno, ali nikada namrsteno. Pogled mu je bio hladan i bez emocije. Napojnice, i to izdasne, davao je obavezno svima, pa i sobaricama. Ipak, nijednoj od njih nikada se nije osmehnuo, nikada nijednu nije pogledao kao zenu, kao devojku, a nisu ga mogle videti u drustvu bilo koga drugog osim zaposlenih u hotelu koji bi mu eventualno preneli putnu torbu ili predali neku poruku. Uvek je bio sam.
Kola je menjao veoma cesto, a najvise je voleo skupe dzipove u crnoj boji.
Niko tacno nije znao kakvim biznisom se bavi, osim sto se nagadjalo da je vlasnik dva butika u prizemlju hotela. U jednom su se prodavale skupe cigare, strana pica i parfemi, a u drugom sportska oprema najpoznatijih stranih proizvodjaca.
Jedino sto su jos sobarice uspele da saznaju o njemu je da se zove Nikola Boric, da je stalno nastanjen u Vrscu i da je u Beogradu cesto poslovno, te zato uvek ima zakupljen apartman.
Kada bi mu namestale sobu, a prosto su se utrkivale u tome, nisu imale mnogo da spremaju. Njegova posteljina cesto je bila netaknuta, a ako bi i prespavao u njoj, ujutru bi bila namestena i besprekorno utegnuta. Kupatilo je za njim uvek bilo cisto i svi peskiri uredno poredjani. Koristio bi samo jedan mali i taj bi uredno slozio i stavio na pod iza vrata. Sve je oko njega bilo besprekorno cisto i sredjeno. Od djubreta su ostajali samo opusci od cigara i poneki zilet.
Koracao je lako i besumno kao da lebdi iznad zemlje, kao da je od vazduha. Tiho je dolazio i jos tise odlazio. Da je nocio u sobi sobarice su mogle da zakljuce samo po tom uredno slozenom peskiru na podu iza vrata.
No, jedno je bilo sigurno. Para je imao i to mnogo. Mnogo vise nego sto se moglo zaraditi od ta dva butika, mnogo vise nego sto se moglo zaraditi u kaficu „Dol", na spratu, za koji se takodje suskalo da je njegov. I za kockarnicu koja se nalazila u hotelu pricalo se da je delom njegova, delom ko zna cija, mada to niko nije mogao sa sigurnoscu da potvrdi. On je mnoge noci provodio tamo, ali nikada nije vidjen kako se kocka, niko nije video da pije bilo sta drugo osim kisele vode. Nije vidjan da sa nekim sedi, razgovara, druzi se. Uvek je sedeo sam, ponekad izmenjao koju recenicu sa nekim od gostiju, a onda je usred noci odlazio negde u nekom od svojih automobila. Devojke koje su bile zaposlene u tim, navodno njegovim buticima, bas kao i nekoliko dama koje su radile u kockarnici kao krupijei, darivao je ponekad skupim parfemimima, ali nikada se nijednoj nije udvarao, nijednu nije pozvao u drustvo, na pice. Ni muskarci nisu bili vidjani u njegovom drustvu, mada su kruzile price da ima neko takvo drustvo. Ipak, bilo je to daleko od svih dezurnih carsijskih ociju, i bile su verovatno samo price.
Ne moze se reci da se devojke iz butika, kao i mnoge zene zaposlene u hotelu nisu trudile da se nadju na njegovom putu, da budu zapazene bas tako, kao zene, a ne samo kao personal. Bilo ih je mnogo zainteresovanih, ali nijedna nikada nije dobila cak ni najmanji osmeh, ni malo uocljivije paznje. Samo napojnicu.
I te noci, kada je prosla ponoc, usao je Nikola Boric u uglancano kupatilo apartmana 207. Dugo se tusirao pod vrelim mlazom vode, a potom veoma pazljivo obrijao. Obukao je jednu od svojih sarenih svilenih kosulja kakve je najvise voleo da nosi, pazljivo izglancao svoje crne italijanske cipele i na zglob desne ruke stavio svoj zlatni Patekov sat. Onda je otvorio malu putnu torbu koja je stajala ispod kreveta i izvadio iz nje crni kozni pojas u koji je zadenuo revolver Ruger GP 100. Potom je izvadio drugi pojas i stavio ga oko ramena. U futrolu ispod pazuha stavio je pistolj Colt defender 45. Zadigao je nogavicu i stavio oko lista pojas sa futrolom u koju je smestio revolver Colt detective special 38. Podigao je drugu nogavicu i namestio pojas na kome je bila prikacena futrola sa nozem. Najzad je obukao crni sako i jos jednom bacio pogled na ogledalo. Sve je na njemu, kao i uvek, bilo besprekorno. Torbu je smestio u orman i pre nego sto ce izaci iz sobe izvadio je iz dzepa tubus sa Cohiba cigarom. Zapalio je i drzeci je u zubima, izasao iz sobe.
Sobarice koje su sedele u svojoj prostoriji na kraju hodnika i dezurale, cim su ga videle izasle su u hodnik i naklonile se. Klimnuo je glavom u znak pozdrava.
Sisao je u prizemlje i prosavsi dugim hodnikom hotela stigao do kockarnice. Na vratima su stajala tri momka obucena u konfekcijska odela iste velicine. Na jednom od njih, nizeg rastom, odelo je izgledalo smesno sa podvrnutim rukavima i nogavicama koje su se vukle po zemlji. Na bedzevima koje su nosili pisalo je „OBEZBEDJENJE", dok su se oni tiho domundjavali i kikotali dezurajuci ispred vrata. Nikolina pojava izazvala je njihovu potpunu pozornost. Razdvojili su se na obe strane vrata propustajuci ga da prodje. On ih nije ni pogledao, a oni su oprezno gledali na sve strane, jer je ocigledno neko veoma vazan usao u kockarnicu. Dok su dvojica ostala napeto da motre na ulazu, onaj nizi sa zarozanim nogavicama i podvijenim rukavima koracao je, skoro imitirajuci Nikolin korak, tacno dva metra iza njega. Nikola je otisao pravo za sank i seo na visoku barsku stolicu. Odatle je imao odlican pregled citave kockarnice, jer je u ogledalima sanka mogao da vidi sve sto se dogadjalo, a da pri tom njega niko nije mogao videti. Sanker se odmah servilno nasao kraj njega.
— Kiselu vodu s ledom — rekao je Nikola. Omanji momak iz obezbedjenja samo je nemo stajao poput kuceta iza njegovih ledja. Onda je Nikola, ne okrecuci se ka njemu, rekao samo:
— Nisam tu.
Omanji momak je primivsi ovu poruku, sa vaznoscu prvog glasnika, krenuo ka izlaznim vratima. Svojim kolegama koji su ga napeto cekali upitnim pogledima, samo je dao znak tako sto je odmahnuo rukama. Svima je bilo jasno sta to znaci: on nije tu. I ko god bi veceras dosao da se raspituje za NJEGA, naravno samo pokretom glave ili ocima, jer njegovo ime se glasno nije pominjalo, odgovor momaka iz obezbedjenja bice odrecno odmahivanje glavom. I svima ce biti jasno.
Za momke na vratima to je bio posao kome su pridavali izuzetnu vaznost. Bila je to prva stepenica u skoli koju su izucavali da bi jednog dana postali vazni, kao sto je Nikola u njihovim zivotima bio vazan. Ne zato sto ih je placao i konfekcijski oblacio, nego zato sto je on za njih bio idol.
O njemu nisu znali mnogo, vec su samo ponesto naculi, a i to su uglavnom bile price Najveci deo predstave koju su imali o njemu bila je samo njihova imaginarna konstrukcija u koju je on bio ugradjen kao idol. On ili samo njegovo ime koje se vec pune tri godine nije glasno izgovaralo.
Nikola je to znao i zato se cesto pitao sta oni zapravo ocekuju od svojih zivota kada su se vec tako mladi predali u ruke tom grozomornom idealu koji je on ostvario, mada to nikada nije zeleo. Oni to zele. Ali zasto? Da li je samo novac to sto ih gura u tako mracne ambicije? Mozda privid moci i vrsta uvazavanja koju oni koji se popnu na takav presto uzivaju? Ili je to nemogucnost da se iskazu na nekom drugom, casnijem i boljem putu, koji bi im doneo mnogo spokojniji zivot nego sto ga on sada ima. Ne. Oni su svesno prizeljkivali da budu upravo to sto je on sada.
Ni sam dugo nije bio svestan svoje pozicije. Niti je znao niti ocekivao da ce biti tako opasan, da ce biti na takvom glasu, da ce imati obozavaoce koji bi se bez razmisljanja bacili ispred metka koji je njemu namenjen. Nista od toga nije pretpostavljao dok je gradio svoju malu imperiju, ziveci tiho i skrovito kao radnik na gradilistima i povremeno obavljajuci neke druge poslove koji su mu donosili ogromne sume novca. S tim novcem u pocetku nije znao sta da radi, a onda su ga naucili. Ipak je jos izvesno vreme proveo radeci na nekoliko gradjevina kao obican zidar, jer nije bilo pozeljno da se zna koliko je imucan.
Konacno, pre godinu dana izasao je iz ilegale i usao u zivot mocnih i bogatih.
Lako se oprostio od sirotinjskog zivota kakav je oduvek vodio, ali se tesko predavao uzicima koje je novac donosio. U stvari, trudio se koliko god je mogao, ali nije uspevao. Nije mogao da se opusti. Da li zbog godina, jer je prvi put u trideset sedmoj godini uspeo da kupi sebi kvalitetan zilet i kvalitetne cipele, pristojno odelo i automobil, ili zbog prirode posla u kome je stekao svoj imetak? Bice da je ovo drugo bilo u pitanju.
Uvek je bio na oprezu, bez velikih i dugorocnih planova. Svako sutra bilo je za njega dan vise, a svako juce dan dalje od svega onoga sto je ostavio za sobom u proslosti. I sve sto je o sebi znao pre, sve sto je osecao, voleo i cemu se nekada radovao, bilo je duboko zamrznuto u njegovom dusevnom ledu. Pazljivo je odrzavao tu hladnocu jer ako bi se taj led istopio, on bi bio mrtav pre nego sto bi fizicki umro. Zato je zaboravio da se smeje, zaboravio da oko sebe primecuje lepe stvari i lepa lica, sve sto bi ga moglo razmeksati, sto bi ga moglo ubiti. Noci je provodio gledajuci lica koja su se smenjivala za ruletom, nasmejana i napeta, lica puna strasti, grceva i osmeha, razocaranja i trijumfa. Gledao ih je, nijednog trenutka ne saosecajuci ni sa jednim. Ta moc da ne zadrhti u tudjoj egzaltiranosti cinila ga je spokojnim i zadovoljnim. Kontrolisao se, bio je u potpunosti gospodar nad svojim emocijama i to mu je bilo najvaznije.
I dok je te noci, lagan kao pero, koracao izmedju kockarskih stolova i dzekpot automata, paznju mu je privukao napadan i jak zenski smeh. Mnogo je takvog zenskog smejanja cuo za tim kockarskim stolovima i nikada ga nijedan nije posebno dotakao, pa ne bi ni ovaj da mu se nije ucinio nekako bliskiji, suvise poznat. Polako se okrenuo ka stolu odakle je dolazio smeh i otkrio da pripada crvenokosoj dami, cetrdesetih godina, veoma doteranoj, u utegnutoj crnoj vecernjoj haljini golih ledja. I dok je pogledom odmeravao njena skladna ledja, jedna muska ruka nasla se na njima. Muskarac je bio njoj bliskih godina. Nosio je skupo vecernje odelo i naocare za zlatnim ramom. Smejali su se zajedno jer je pred njima verovatno bio neki dobitak. On je bio lovan, i to veci cim je sebi mogao da priusti provod u ovoj kockarnici. A ona? Ona je bila s njim bas zbog toga i to je bilo ocigledno.
Nikola se brzo okrenuo od njih i vratio do sanka. Odatle je mogao da ih posmatra u ogledalu, bez opasnosti da ga prepoznaju, jer oboje su mu bili dobro poznati, a spadali su u kategoriju ljudi koje je zeleo da zaboravi. Posmatrao ih je u ogledalu sve vreme dok su igrali na ruletu, a kada ih je sreca napustila, krenuli su ka izlazu. Nikola je istog trenutka ustao od sanka i krenuo za njima".
- Oprosti.
Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje.
Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost.
A za mene je to bio prvi korak u budućnost, nepoznatu i dotad nezamišljanu.
Zamišljao sam je u ovom mračnom dućanu pored javnih nužnika, a evo, sad sam prognan iz tog svog sirotinjskog raja, u kojem me žestoki zadah nužnika podsjećao da smo u središtu grada, na dobrom mjestu, i da ću tu naći svojih dvadeset pet jadnih groša svake godine. Sad mi izgledaju zlatni.
Moraću da potražim nešto drugo, ne znam šta, ali ću potražiti. Svijet je širok, mogućnosti bezbroj, a u meni ima dovoljno snage da neuspjeh ne primim sa suviše žalosti. Proživjećemo nekako. I zašto bi se moja budućnost morala vezati baš za smrdljivi dućan pisara Mula Ibrahima? On bi pustio da me talas odnese i kad bi mi bilo teže nego sad, zato je možda bolje što smo se razvezali u času kad ne visim nad ponorom.
Srećan ti ostanak, dobri čovječe, koga strah čini tako nesigurnim prijateljem. Teško tvojim ćosavim pomoćnicima, bićeš nemilosrdan prema njima: oni te nisu izvlačili iz nabujale rijeke. A možda ćete živjeti i dobro, ništa vas ne spaja, ne tičete se jedni drugih, neće te mučiti sjećanje na tuđe požrtvovanje, i nećeš strepjeti od njihove nerazumnosti. Dobro, de, naredili su ti da me istjeraš. I mirno ćeš me grditi, zbog svega što učinim, a sve će biti ludo, drukčije ne može ni da bude, sad to vidiš, mada si se nadao da će me tvoji pametni savjeti odvratiti od pogrešnog puta.
A kad budeš dobro raspoložen, kad pazar bude obilan, kad ne bude straha u tebi, možda ćeš nesigurno šapnuti sam sebi, da su za sve krivi šejtan, rat, i moja prekinuta mladost. I dobro je što tada neću biti blizu, jer bih ti odgovorio štogod ružno, pa bi to bilo naknadno opravdanje za nepravdu koju si mi nanio.
Vidiš, još mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom, zbog mene.
Ali, neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo. Alahemanet, čovječe kao i svi ostali, koji čine zlo ali ga ne smišljaju. Od onih drugih, koji zlo smišljaju i određuju, neka bog sačuva i tebe i mene.
Kod česme sam zaželio da stavim ruke pod mlaz hladne vode. Kod džamije sam osjetio zavist prema đacima medrese koji su, u nanulama, išli na molitveno pranje, veseli, željni svega, glupi od neiskustva, laki od želje o divnom životu što ih tobože čeka. Kod Morića hana sam izašao iz sjenke zidova i visokih stabala, i okupao se u proljetnom suncu.
Proljeće, sunce, vedrina, misao bez težine.
Vedra misao srce obasja,
vedra ni zbog čega,
misao ni o čemu...
Šapućem besmislene stihove, čujem maženje gugutke u granju visoke topole, ispunjava me radošću dječji smijeh, žao mi je ptice što je izbezumljeno sunula preko krova, uplašena. Dio sam svega što vidim, i znam to, i srećan sam, i lako mi je, kao da sam od vazduha.
Lakomisleno, ili lukavo, moje srce se branilo od trpljenja.
Tvrđava
Meša Selimović
Bisernica
08-12-2011, 22:38
Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno
i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra
ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena,
životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom
posežem kada imam potrebu za svetlom...
Alberto Moravia - "Tajna"
Do tad sam vec postao zapovednik tenka. Sem je bio moj mitraljezac. Vozili smo prema Minhenu nekoliko kilometara ispred pesadije kad smo osetili smrad. U zivotu nisam osetio da nesto toliko smrdi, a mnoge sam leseve video dotad. Oko kilometar i po dalje naisli smo na jedan komad zemlje sa svih strana ogradjen betonskim zidom, spolja je izgledalo kao obicna vojna ispostava. U zidu je bila velika gvozdena kapija s natpisom na nemackom na vrhu. A onda smo ugledali ljude postrojene ispred kapije, gole ljude s rukama i nogama poput stapova. Esesovci su hodali tamo-amo pored strojeva i ubijali ih mitraljezima. Padali su u talasima, padali su mrtvi pred nama. Sem je pobio vojnike, a tenk kapetana Skota srusio je kapiju.
Stotine ljudi - ako kozu razvucenu preko gomile kostiju mozete nazvati osobom - izasle su posrcuci odatle. Glave su im bile obrijane i bili su prljavi i prekriveni ranama. Neki su pobegli niz put, ali vecina je samo hodala okolo u bunilu. A onda su ugledali mrtvog konja pogodjenog granatom. Bilo je to kao da gledate mrave na kori od lubenice. Sjatili su se na lesinu, otkidajuci komade mesa i jeduci ih. Bilo je to strasno videti, strasno. Cuo sam kako jedan momak iza mene povraca.
Pratili smo pucnje do jedne velike gradjevine nalik stali. Gorela je i osetio sam miris pecenog mesa. Obisli smo iza ugla i videli jos esesovaca kako ubijaju ljude u njoj. Gradjevina je bila puna tela, koja su se pusila i gorela naslagana jedno na drugo na gomili visokoj dva metra. Neki su jos bili zivi i puzali su preko leseva, pokusavajuci da izadju. Esesovci su samo stajali, mirne duse ubijajuci svakog ko bi se mrdnuo. Otvorili smo vatru na te govnare. Neki su potrcali, pa smo izasli iz tenka, pojurili za njima i pobili ih. Ja sam ubio dvojicu, pogodio sam ih u ledja dok su bezali od mene, i bilo mi je drago vise od svega.
Vracao sam se prema tenku kad mi je jedna zena pritrcala posrcuci rasirenih ruku. Na sebi je imala pocepanu prugastu kosulju, ali je bila gola od struka nadole - jedino tako sam prepoznao da je zena. Oci su joj bile upale, a noge su joj bile sve u ranama. Izgledala je kao les koji hoda. Posao sam da uzmaknem od nje, ali zgazio sam u rupu i pao, a onda je ona bila na meni, scepala me i brbljala bez prestanka nesto na nekom nepoznatom jeziku. Gurao sam je od sebe, vicuci: "Jebote, skloni se od mene", kad odjednom ko da je sva snaga iscezla iz nje i ona je klonula. Lezao sam tako ispod nje i zurio u nebo - prelepo bledo plavetnilo, kao da se nikada nista lose nije desilo pod njim i nikad nece. Bila je lagana poput cebeta, kao da i nije bila na meni. Ali onda sam osetio toplinu njenog tela kroz uniformu. Nikada se nisam toliko postideo sebe. Nije ona kriva sto ne lici na coveka, krivi su oni koji su joj to uradili i oni koji nisu digli glas protiv toga.
Pridigao sam se, polako. Glava joj je lezala na mom krilu i gledala me odozdo kao da sam njen dragi, kao da se citav zivot nadala samo mene da vidi. Potrazio sam po dzepovima i nasao cokoladicu. Otpakovao sam je i dao joj. Sela je i strpala celu cokoladicu u usta, kao da se bojala da cu se predomisliti i uzeti joj je. Osetio sam senku na sebi, podigao pogled i ugledao ostale zarobljenike oko nas, mnostvo njih, odrpane, smrdljive i jadne. Neki su govorili i pomerali ruke i usta kao da jedu, a neki su samo tako stajali cutke kao duhovi. Pipao sam po dzepovima da vidim imam li jos kakve hrane, kad se zena na mom krilu sklupcala, jaucuci i hvatajuci se za stomak.
"Sta je bilo?", rekao sam. "Sta ti je?" Ali ona je samo lezala trzajuci se i jaucuci kao da ju je pogodio metak. Potrajalo je to jos neko vreme, a ja nisam nista uradio. Najposle se primirila. Polozio sam glavu na njene grudi i oslusnuo, ali nisam cuo otkucaje srca.Oci su joj bile razrogacene i zurile su u mene. Bile su plave poput neba iznad nas.
"Ronsele!"
Pogledao sam kroz noge zarobljenika mrsave kao stapovi i video Sema kako ide prema meni. Suze su mu tekle niz lice. "Doktori kazu da ih ne hranimo", rekao je. "Kazu da to moze da ih ubije jer nisu jeli tolko dugo".
Ponovo sam pogledao nanize u nju, zenu koju sam upravo ubio cokoladicom. Zapitao sam se kako se zove i odakle je. Zapitao sam se da li ju je ikada iko drzao kao ja, da li joj je ikada iko milovao kosu. Nadao sam se da neko jeste, pre nego sto je dosla na ovo mesto.
Zemlji obecani
Hilari Dzordan
Reci, bez obzira na to da li su izgovorene ili su ostale neizgovorene u formi misli, imaju moc da hipnotisu. Lako se izgubite u njima, postanete hipnotisanii poverujete da kada necemu pripisete ime, onda znate sta je to. Cinjenica je da ne znate. Samo ste misteriju prekrili imenom. To je zbog toga sto poseduju nedokucivu dubinu.
Sve ono sto mozemo da vidimo, osetimo, opazimo, samo je povrsinski sloj stvarnosti, manje od vrha ledenog brega. Kada ne prikrivate svet recima i oznakama, u vas zivot se vraca osecaj cudesnosti, koji se davno izgubio kada je covecanstvo umesto da koristi misao palo u njen posed.
Nova Zemlja
Ekart Tol
A u oktobru, kad je popodnevno sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lisca. Osecam je u sebi po jedva cujnom sustanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najcesce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima zivim u svesti o njenom prisustvu, sto je mnogo vise od svega sto mogu da daju oci i usi i sva sirota cula.
Jelen, zena koje nema
Ivo Andric
"Kakva je ovo graja?" komentarisem pred konobaricom. Kao kad se zalis na lose vreme, na inflaciju, na nesto sto ne mozes izmeniti.
Konobarica osmehnuto slegnu ramenima.
"Sto je tebe briga ako graju!" cujem.
Okrecem se i vidim onog momka sa ograde da se preteci priblizava.
"To su moji drugovi! Neka graju!" nervozno zvace hranu koja mu ispada iz usta. Miran sam. Ili pokusavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Pijan je.
"A, izvini, samo sam pitao, onako."
"Sta ti imas da pitas? Ko si ti da pitas?" izazivacki mi se unosi u lice.
Prilazi zurno Mili iz baste. Siroko se i prijateljski osmehuje:
"Je l' ti znas njega?" pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadeznim osmehom: "Je l' ti znas ko je on?"
"Sto mene briga ko je on? Sto ima da pita?"
U medjuvremenu stavljam svoju desnu ruku na njegovo levo rame, ponovivsi gotovo servilno:
"Izvini, momak, samo sam pitao, onako."
U istom trenu vidim novog nepoznatog mladica koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogadja posred lica! Padam! Sve pada oko mene!
Nestaje zvuk! Nista ne cujem! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu. Osecam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sociva su nekud odletela. Minus sest u mraku! Pokusavam da se zastitim od udaraca. Neko me sustize! Shvatam da sam vec unutar bastenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka.
Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Krece neki strasni adrenalin, cupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hocu li stici? Imam li vremena?
Vadim pistolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajuci ga prema napadacu. On skace na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludacki pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeci, oko mog pistolja. Vidim da nesto vice, ali nista ne cujem. Moj CZ-99 je izmedju nasih grudi. Cetiri ruke se otimaju. Pritiskam okidac. Nista se ne desava. Ni zvuk, niti siledzija odustaje. Pucam ponovo. Nista.
"Boze, radi li ovaj pistolj uopste?" Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popusta, njegovo telo se odvoji od mene. Stojim nem, mokar, zmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar - dva od mene neko lezi na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajuci mu grudi, je onaj sto me je prvi udario i zabada mu nesto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pistolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pistolj ostao u zadnjem polozaju. Nema vise metaka. Mladic pognuto, drzeci se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje.
Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic
Ponekad u smiraj dana, a cesce u svitanje, osetim neku utehu. Taj osecaj da sam pobedio jos jedan dan, savladao jos jednu noc, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskusenja i krize kojima sam u tom periodu bio izlozen... cini da, skupljen, sapatom ohrabrim sebe - mogu ja ovo!
Dobio sam neku nagradu u Nisu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je sve to relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.
"Covjeku je sreca nepoznata,
Prava sreca za kom vjecno trci,
on joj ne zna mjere ni granice.
Sto se vise k vrhu slave penje
To je visi srece neprijatelj"... Petar Petrovic - Njegos
Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic
Sedamdeset i deveti dan
Polegla trava na krugu. A on tezak. I dug. I usporen. Neprekidan, kao krug. Neko peva:
"Na morskome plavom zalu..."
Prati ga hor spuskih decaka, zvizdukom. I ja, u sebi. Opojni zvuk slobode. Za treptaj i sum srca. I jos krace. Strah. Hoce li me biti za neki jos treptaj. Stereo strah u mojoj glavi. Kao igla jedna u centar centra za ravnotezu.
Duvanski dimovi rezu mi grlo. Stezu srce.
Na Radio Zagrebu strepe od novog srpsko-hrvatskog rata. To je, posle ukidanja istoimenog jezika, ocigledno i jedina stvar koja se jos moze odrzati na neko duze vreme. Da, izgleda da se napolju sprema neki novi rat. Strasniji od ovih dosadasnjih. Krvolocniji, jer ce biti bratskiji od prethodnih. Ako su dosad ratovala braca od striceva i tetaka i braca po materi, ovaj ce voditi najrodjenija braca.
"Sto ti je oko tako duboko?"
"Iskopao mi ga je brat, zato je tako duboko."
Pobice se svi, svako sa svakim, zbog svaceg. Zbog niceg. Zbog gladi, zbog para, zbog ljubomore, zelenog dzempera, crnih ociju, zbog plave krvi, zbog neciste krvi, zbog tri prsta, zbog dva prsta, zbog druga dva prsta, zbog srednjeg prsta. Zbog Boga, zbog drugog Boga, zbog istog Boga, zbog rijeci i zbog reci, zbog mora i zbog gora. Zbog solidarnosti, zbog gluposti, zbog neznanja i primitivizma, zbog toga sto tako treba, a zasto tako treba, to niko ne zna, a ako neko ne zna, on nece ni da pita da ne bi ispao glup pred drustvom. Pa se i on smeje, iako ne zna u cemu je vic. Pa se i on bije, iako ne zna zasto.
Zasto su nas napali nastradali momci?
Ne verujem da su znali razlog. Nisu imali para da plate racun u kafani, pa da naprave frku? Mozda, ali ne verujem. Prosto, tako je trebalo. Tu im je na dohvat ruke onaj glumac Lausevic, prosto im se nudi, pa zar da prodje, a da niko ne iskoristi tu priliku? Zamisli da mu sutra kazu: "Prolazio je onaj Lausevic pored njega, a on - nista! Da se makar nakasljao, podrignuo, prdnuo - ne, nista, pustio ga je da prodje... Pi!"
I tako ce, naravno, biti prokazen, obelezen u svom drustvu.
Hteo-ne hteo, vracam se na pocetak. I biva mi opet zao nesrecnika koji su, znog niceg - izgubili sve.
Dobio sam pismo:
"...ja, vasa majka, molim vas da tog dana budete uredno i pristojno obuceni, ozbiljni i dostojanstveni. Ma kako se odvijalo sudjenje, budite sva tri dana jednako raspolozeni, bez promjene na licu, bez naglog podizanja i spustanja glave (uvijek glavu gore). Nemate se cega stidjeti, ali ne treba se, tada, ni ponositi, jer velika se tragedija dogodila, i vi i mi bi sve dali da se to nije desilo...
Uvijek, bez imalo uznosenja, bila sam ponosna na vas, ponosna sam i sad i bicu do kraja zivota..."
Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic
...
Kad ovde osetim bezizlaz, ja cvrsto zazmurim i pozelim da dobijem pismo od Tebe...
Lutam jos vitak izmedju moja cetiri zelenkasta zida. Vidis da ovde nije sve tako sivo, kao sto Ti, mozda, mislis... Samo kad provirim kroz resetke, vidim sivo nebo, sivo drvece. Sivo sivilo.
Zivim nekako. Raspolucen, ali zivim. Najteze mi padne kad mi moja leva polutka krene da ubedjuje svoju susetku (obu drugu, lepsu polovinu), da su (obe) krive, pa su, stoga, i na pravom mestu. I da, zato treba dici ruke od svega, pa na sebe. Onda mi strasno biva potreban neko da je (polutku) pobedim, ubedim, premlatim na kraju krajeva, zainat nepoznatom reditelju koji me je ubacio u ovu nezeljenu podelu.
Dugo mi nema pisma od Tebe...
Kako je, znam, Tebi tesko da nadjes reci mojim povodom! Daj da Ti pomognem. Znas ono, kad je neko tesko bolestan, pa svi to kriju od njega, a on se takodje pravi blesav, pa mu godi (ako tada ista moze da godi) da ga lazu:
"To nije nista... Pa, kad izadjes iduce nedelje; pa, samo da to to prodje, pa cemo onda mi... kao ono onda..." I sijaset gluposti koje smo toliko cesto i sami izgovarali i slusali kad dodjemo kod jadnika koji nas unezvereno gleda, gutajuci (svesno) svaku nasu laz. E, onda kad jednom i sami dopadnemo bolesti, onda nas bude i sramota sto smo jednom nekog (plemenito?) lagali i postane nam jasno da smo, sa ovim aktuelnim bolesnikom, svojevremeno zajedno ucestvovali u nekoj slicnoj prevari i znamo da ga sad ne mozemo obmanuti. Onda se povlacimo, krijemo pogled, odlazemo kontakte.
Sad Ti je vec lakse, zar ne?
Godina prodje, dan nikad
Z. L.
svetlost
25-12-2011, 11:24
...Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji učio da kaže - bre.Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama. Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeeee! - koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre!
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre...
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: " Sviri, bre! - zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".
Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"
" Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio - badava, sve zlo, te zlo!"
Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetki jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - čini se, ono je naša suština...I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bi smo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!"
Momo Kapor
svetlost
29-12-2011, 15:17
"Život je nepredvidiva igra. Na jednoj strani je neka moćna sila, Bog ili sudbina. Na drugoj su ljudi. Igra je ponekad surova i nepravedna. Nekad bolna, kao što je plač siročeta. Igra bez duše, bez reči. Igra gubitnika, završena bez početnog uzdaha.
Nekim ljudima život je naklonjen. Sudbina im se nasmeje i milo ih pogleda. Oni zaigraju igru dece i anđela, igru moćnika... Prožive život sa slatkastim ukusom pobede u ustima.
Moj život je negde između svega toga. Možda i Vaš? I to se ne može izmeniti.
Jedino mašta ne priznaje pravila. Granice određujete sami. Zato pokušajte da uronite u beskraj."
Noć prokletstva - Marica Popović
anat8937
31-12-2011, 13:28
http://www.youtube.com/watch?v=gjadnmKZeyI
anat8937
31-12-2011, 13:31
Ljudi žele da budu
prva ljubav
jedne žene.
Žene su pametnije
one žele da budu
poslednji roman
jednog čoveka.
Perl Bak
anat8937
31-12-2011, 13:34
U jednoj pretencioznoj kancelariji, Arcibald sedi naspram doktora Alistera , koji je upravo dobio prve rezultate Valentajninih pregleda.
Oba čoveka su otprilike istih godina. Mogli bi da budu braća ili prijatelji, ali već od prvog kontakta, osetili su da ih suprotstavlja neka gluva mržnja.
Jedan je rodjen na ulici, drugi na Bakon Hilu.
Jedan nosi jaknu, drugi kravatu.
Jedan ima životno iskustvo, drugi diplome.
Jedan je instinktivan, drugi racionalan.
Jedan voli, drugi hoće da bude voljen.
Jedan nije mnogo visok ni mnogo lep, ali pravi dasa. Drugi ima lepo lice zavodnika i puna usta komplimenata.
Jednome život nije doneo ništa, tako da se sam poslužio. Drugome je život dao mnogo , tako da nije stekao naviku da kaže hvala.
Jedan se godinama borio pre nego sto je uspeo da se budi pored jedine, jedinstvene. Drugi se oženio svojom prvom devojkom s fakulteta i iskorištava medicinske sestre, pod neonskim svetlima sale za radiografiju.
Jedan mrzi sve ono sto predstavlja drugi. I to je obostrano…
Gijom Muso – Kako bih bez tebe
anat8937
31-12-2011, 13:47
Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćes sebi nežnu sestricu. Dolazižu kod tebe, kad hoćes, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš vise steći. Ceo svet ćes obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, voleću te uvek kao sada, i voleću te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala. . . ali život moj nije više moj, već tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?
Fjodor Dostojevski - Gazdarica
Bisernica
03-01-2012, 08:54
BRANKO MILJKOVIĆ - Pismo prijatelju
Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb
Bisernica
08-01-2012, 23:55
“Mi smo ustvari svi unutar jedne čestice prašine na jastuku nekog užasnog Džina, a sve
ovo trajanje, od postanka sveta pa do danas, je samo par njegovih trenutaka, dok se Neman
ne probudi i prodrma jastuk. Njegovo je vreme kratko zato jer je ogroman, a naše predugo, jer
smo tako mali da smo svi stali u tu Česticu i tu svašta uspeli da napravimo, i vatru i točak,
atomsku bombu, pištolje i zatvore.”
Dobio sam pola mogadona. Sad ću da spavam i sanjam Veliki Prasak.
Žarko Laušević - Godina prođe dan nikad
ljubičica
20-01-2012, 16:25
Dakle, naslov jasno govori.
Pitanje je samo, da li je tema za ovaj pdf.
Rekla bih da jeste, jer zene koje vole knjige, vole ih strasno, kao ljubavnike. I predaju im se potpuno, i bez zadrske.:)
Da pocnemo, meni najdražim citatima..
Bice ono sto mora, a moja je krivica da sam ono sto sam, ako je krivica. Cini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo sto se desava, i ono sto je bilo, iz istog je razloga: sto hocu i moram sebe da postujem. Bez toga ne bih imao snage da zivim kao covjek. Smijesno je mozda, bio sam covjek s onim od juce, i hocu da budem covjek s ovim od danas, drukcijim, mozda i suprotnim, ali me to ne buni, jer covjek je promjena, a zlo je ako ne poslusamo savjest kad se javi.
Meša Selimovi, Derviš i smrt
ljubičica
20-01-2012, 16:29
"moj zivot je jednolican. ja lovim kokoske, ljudi love mene. sve kokoske su slicne, i svi ljdi su slicni. meni je ovde pomalo dosadno. ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. upoznacu bat tvojih koraka koji ce biti drugaciji od svih ostalih. drugi koraci me teraju pod zemlju. tvoji ce me kao muzika mamiti da izadjem iz rupe. a onda pogledaj! vidis li , tamo dole, polje puno zita? ja ne jedem hleb. zito mi ne znaci nista. zitna polja me ne podsecaju ni na sta. to je tako zalosno! ali ti imas kosu boje zlata. bice divno kad me pripitomis! zito, koje je zlatasto, podsecace me na tebe. i ja cu voleti sapat vetra u zitu...
lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
molim te..pripitomi me, rece ona
vrlo rado, rece mali princ, ali nema puno vremena. moram pronaci prijatelje i upoznati se sa mnogim novim stvarima.
covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. ljudi nemaju vise vremena nista novo da upoznaju. oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. ako nema trgovaca, prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju porijatelja. ako hoces prijatelja pripitomi me!
sta treba da ucinim, upita mali princ.
moras biti veoma strpljiv, odgovori lisica...
.
.
.
zbogom, rece on
zbogom, odgovori lisica. evo moje tajne. sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. sustina se ocima ne moze videti.
sustina se ne moze ocima videti, ponovi mali princ da bi zapamtio.
vreme koje si ulozio oko svoje ruze cini ruzu tako dragocenom.
vreme koje sam ulozio oko moje ruze..rece mali princ da bi zapamtio.
ljudi su zaboravili istinu, rece lisica. ali ti ne smes da je zaboravis. ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. ti si odgovoran za svoju ruzu..
ja sam odgovoran za ruzu, rece mali princ da bi zapamtio.
mali princ
ljubičica
20-01-2012, 16:31
radost ga cijelog prozimala, radost sto zivi, i radost sto je on ON. bio je ponovo rodjen. a ono najljepse bilo je to sto je sad postao osoba koja je zeleo da bude. da je izmedju svih mogucnosti koje su postojale mogao da odabere samo jednu, ni jednu drugu ne bi izabrao.
sada je znao: u svijetu postoji hiljadu vidova radosti, ali je u sustini sve jedna velika radost: sto si uopste u stanju da volis.
beskrajna prica-michael endehttp://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Bisernica
20-01-2012, 23:48
Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težaki mokar. Plaču zaprepaštene bašče.
Bilježim to i šutim, jer svikao sam na čuda.
Vidim, kroz okna dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema.
Kamo će stići, Bože, Koji sve znaš?
Ne hulim, samoću sam ovu primio ko dar, ne kaznu, ko premoć,
nipošto užas.
Stići će, znam, odjutra, ljudi neki.
Morao je i noćas neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko
kalem i papir predamnom. Šutnja i čama.
Koga Si,noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati
jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana?
Treba biti mudar, neka se strava čekanja na licu ne očituje.
Jer, dugo je trebalo dok shvatihvo je grad u kom sve bolesti zarazne su.
Širi se ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti.
Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro,
toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože?
Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena kiša lila ponad grada,
pometnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša.
I pravo je što je tako. Jer, bolest otkuda - jasno mi je,
al otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja,otkuda zdravlje?
Pitaju li to ovi ljudi oko mene (što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,
ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li?
I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca uzdrhtala ove redove da vide!
Griješim li prema sebi, tek tada sam drugima prav.
Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.
Šta je onda istina, reci mi, Bože moj?
Moli Te skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već
tiho da bude, i još tiše ode, kada dođe čas.
Mula Mustafa Bašeskija
ljubičica
30-01-2012, 23:18
"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!!
Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati.
Ali o kakvim to glupostima govorim?
U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to.
Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!! "
Paulo Koeljo - 11 Minuta
ljubičica
30-01-2012, 23:20
svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. korenje i krosnja moraju da rastu zajedno, moras da budes istvremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
i kad se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana si dosla na svet, ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju, cekaj, i dalje cekaj. budi mirna, cuti, i slusaj svoje srce. kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.
suzan tamaro
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.