Pogledaj Punu Verziju : Sv. vladika Nikolaj Velimirović
Učenost i vera
http://img152.imageshack.us/img152/2641/pocetnanikolaivelimirovgc2.jpg
Jedno je učenost a drugo je vera.Učenost se odnosi na prirodu i stvari a vera na dušu i Boga i Sud Boziji i vaskrsenje i zivot u carstvu nebeskom.Sveti Arsenije bio je najpre senator carski i vaspitač sinova carskih.Bio je najčuveniji čovek u carevini.I kao takav ostavi sav sujetan svet,i ode u manastir i zamonaši se.Kao monah on se često obraćao jednom preprostom monahu za savet u duhovnim stvarima.Neko to opazi pa začudjen zapita:
-Kako ti Arsenije,koji znaš i grčku i latinsku učenost,da se obraćaš ovom prostaku za savet?
Odgovori na to Arsenije:
-Grčku i latinsku učenost ja znam,no u oblasti duhovnoj jos ni azbuku nisam naučio.
Hrana duše Rekao je Gospod:ne zivi čovjek samo o hlebu,no o svakoj riječi koja izlazi iz iz usta Bozijih(Mat.4.4).Hlebom se hrani telo,rečiju Božijom duša.Od svih jela u svetu,hleb je najzdravija hrana za telo.O samom hlebu moze ziveti telo čovečije,a duša moze ziveti samo o reči Božijoj.Pod reči Božijom razume se ova nauka Božija,odkrivena ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista.Kraće rečeno:pod reči Božijom razume se sam Gospod Isus Hrist,a da je on ta reč Božija kojom se duša hrani,sam je potvrdio kad je rekao:Ja sam hleb živi koji sidje s neba,koji jede od ovoga hleba živeće vavijek.(Jov.6.51) Oni koji hrane svoje telo samo raznim poslasticama,pokvare svoje telo i padaju u razne bolesti.Tako isto i oni koji hrane svoju dušu raznim poslasticama lažnih teorija i filosofija,pokvare dušu svoju i padaju u bolesti.Jedna potpuno zdrava i potpuno dovoljna hrana za dušu čovekovu jeste Gospod Isus Hrist,prevečna Reč Božija,ovaploćena od Svete Deve Marije i u svetu javljena kao Bogočovek. Od te hrane duša se nikad ne može prejesti,ma koliko jela.I ta hrana ne samo da nikog ne ubolešćuje,nego i sama leči od svih boleština. I tako,dakle higijena duše zahteva tri glavna uslova:Boga,molitvu i Reč Božiju,što čini svetlost,vazduh i hranu duševnu svakoga pravoslavnoga hrišćanina. Vladika Nikolaj-Duhovne pouke[/]
Lov na pravednike
http://img135.imageshack.us/img135/1359/svetivladikanikolajzickdl4.gif
Niko se ne sme u lov na pudlice.U lov se ide na moćne korišću ili štetom.Na retke se diže hajka.
Pored toga retki su i dobra meta.Za grom nema draži nišaniti u gljive,dobre mete za skakavce.Grom nišani u ono što vidi.Pa ipak visoki borovi-vazda u smrtnoj opasnosti-ne zavide gljivama.
Vi bežite od života kakav jeste,bežite u dužinu,u visinu,u dubinu.Pravednici zašto se onda čudite što vas gone?Ne trče li psi najradije za onim koji beži od njih.
Pravednici vi propovedate slast,kojoj se dolazi gorčinom.Čujte vi ste alarm za društvo.Društvo voli da govori o pravdi,no ne voli da vidi pravdu.
Jest,društvo voli da plesa po gvozdenom kovčegu,u kome je pravda zaključana,no društvo hoće da ujede sa sedamdeset i sedam zuba onoga,ko se usudi,da odškrine kovčeg.
Pravednici vi ste omrznuti,ne zato što govorite o pravdi nego zato što ste vi pravda.A društveni grozd voli da sluša pripovetke o pravdi no ne voli da vidi pravdu.
Vi ste probudjeni medju zaspalim.A društveni grozd voli da sanja o pravdi,no ne mari da se probudi iz sna.Zato i ujeda onoga,ko ga budi.Gle svi budjeni su srditi.Uspavljivanje je lako i neosetno.Ali budjenje...
Vaši ciljevi su daleki,predaleki.Oko ih ne može videti,ni uho čuti,ni zub ugristi.Zato vas i gone oni,čiji su svi ciljevi u domašaju zuba.Kao što grom dolazi da rasčisti kužnu atmosferu,tako i pravednici dolaze,da rasčiste nagomilanu kužnost društvenog grozda.
Zaista,strašljiva je ušikana gomila od groma i grmljavine.Zato je podigla gromobrane,da hvata gromove,i sahranjuje ih u odredjeni grobI za vas pravednici podižu se gromobrani,onoga trenutka kada vaša grmljavina zapara vazduh.I vas hvataju u gvoždje i sprovode u grobnice pokraj puta.
Vaše su komšije kao lopov u zoru,što proklinje vode,da se dignu i ugase sunce,dok on vrši kradju.
Vaši ciljevi su daleki,predaleki,a komšije vaše se slepački poštapaju i pipaju.Vaš prostor je beskrajan,a slepcu je kraj prostora na vrhu njegovog štapa.
Blago vama pravednici,ako vas gone.Kroz gonjenje će vam vaš cilj postati jedino sunce,koje će vam svetleti.Sva druga sunca će vam potamneti.
Neka vas gone susedi vaši spolja,a žedj vaša iznutra.Tako će te biti kao žedan lav koji je ugledao vodu u daljini i juri k njoj bezobzirno.
odlomak iz knjige Reči o Svečoveku-Sv.vladika Nikolaj
Filosofija neporočna Pisahu ljudi knjige o romanu čovečijeg života,a svaka kap vode trčeći iz lonca u oblake,iz oblaka u lonac,imaše svoj roman-no roman vode osta nenapisan. Slikahu ljudi slike o drami čovečijeg života,a svako zrno boba,trčeći sa gumna u usta,iz usta u gumno,imaše svoju dramu,-no drama zrna boba ostade naslikana. Rezahu ljudi rezbe ukamen o bolu čovečijem,a svako jagnje trčeći iz utrobe majčine pod nož,ispod noža u utrobu majčinu-no bol jagnjeta osta neizrezan.A Svečovek se objašnjavaše sa filosofima u mnogoljudskom,no ne i mnogomudrom mestu,zvanom Grad na Vodi. Govorahu filosofi Svečoveku:Gradjani ovog grada bogati su svim i svačim,pa i brojem filosofija. Tužno se osmehnu Svečovek,pa odgovori:To je isto kao kad bi neko rekao,ja sam bogat svim i svačim,pa i brojem glava na ramenu! A ja vam kažem:najbogatiji je čovek sa jednom glavom na ramenu.a bednik sa mnogo glava može služiti samo kao bogatstvo muzeja za čudovišta. Jel te-vaše je zanimanje traženje istine?To je jedna vrsta lova?Onda vas ja pitam:da li ste činili sve predhodno ,što čini jedan oprezan lovac,koji se krene izjutra u lov u planinu? Zvezde su mi svedok kad vam kažem:Istina se otvara samo neporočnim.Neporočni je jedini lovac kome istina ide u susret.Po sto puta uzalud ste se naoružali svim mogućim oružjem za lov na istinu,ako ste zaboravili neporočnost,zaboravili ste jedino oružje,pred kim se istina predaje. Tri elementa moraju u vama biti neporočni-sva tri u isto vreme-misao,osećaj,volja.Ako je jedno pomračeno, zaista proći ćete mimo istinu i nećete je smotriti. Nisam li vam rekao jedanput:samo čisti srcem videće Boga?Koliko hiljada godina ovo treba ponavaljati?Ako probaste ovo zašto ne usvojiste?Ako ne probaste,kako odbaciste? Buda,filosof neporočni,znao je za ovo i sledio je ovim.Sokrat filosof neporočni,znao je za ovo,i sledio se ovim.Kako ste se mogli mašiti njihovog posla ne opravši ruke?Kako ste mogli s neopranim rukama,s neopranim srcem,sesti u njihovu stolicu i učiti istinu? Filosofija se mora prvo živeti,pa onda propovedati.Inače je vaša filosofija na jeziku istina a u srcu laž. odlomak iz knjigeREČI O SVEČOVEKU Sv.vladika Nikolaj[/]
Gospode,lepi ubruse moj,pokupi suze moje
http://img81.imageshack.us/img81/5051/ohridzx8.jpg (http://imageshack.us/)
Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?
Zakrite oči svoje,zvezde i stvari,ne gledajte nagotu moju.Dovoljno me stid peče kroz oči moje.
Šta imate da vidite?Drvo života,koje se smanjilo u trn na drumu,te ubada i sebe i druge.Šta drugo-nego plamen nebesni zarobljen u blato,te niti svetli,niti se gasi?
Orači,nije glavno vaše oranje,no Gospod što posmatra.
Pevači,nije glavna vaša pesma,no Gospod što sluša.
Spavači,nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.
Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera,no jezero je glavno.
Šta je sve vreme ljudsko,do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali,pa se pokaja što ostavi jezero,jer presahnu?
O zvezde i tvari,ne gledajte u mene,no u Gospoda sa očima.On jedini vidi.U njega gledajte,i videćete sebe u domovini svojoj.
Našto vam gledanje u mene:u sliku izgnanstva svoga?U ogledalo svoje žurne prolaznosti?
Gospode,lepi ubruse moj,optočen zlatnim serafimima,spusti se na mene kao veo na udovicu i pokupi suze moje,u kojima vri žalost svih tvojih stvorenja.
Gospode,lepoto moja,dodji mi u goste.Da se ne bi stideo nagote svoje.Da se mnogi žedni pogledi što padaju na mene,ne bi vraćali doma žedni.
odlomak iz knjigeMOLITVE NA JEZERU[/]
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СИМБОЛИ И СИГНАЛИ ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ
Како је Бог дух, то и сва истина мора бити духовна. Јер Бог и истина једно је и исто. Када ми говоримо о чувственим предметима, о њиховим својствима и односима, па кажемо: то и то је истина, ми не мислимо на истину у апсолутном и вечном смислу него у смислу релативном и практичном. Јер у апсолутном смислу само је Бог вечна и неприкосновена истина. Значи ли то, да је створена природа лаж? Боже сачувај! Али она може да се представи као лаж за два типа људи: за европског материјалисту и за индијског нихилиста. (Нихилиста има две врсте: политичких и философских. Овде се мисли на философског нихилиста). Када материјалист каже: ова природа, коју ми гледамо и опажамо, са целим збиром својих опажљивих особина и дејстава, представља сама собом сву истину, сву стварност, све што уопште може да постоји - тада се природа заиста јавља ко лаж. Исто тако природа се јавља као лаж, сва с краја у крај, духу нихилиста, кад овај исповеди и рекне: ова природа са свима својим особинама и дејствима јесте обмана, сан, ништа. И тако и онај ко тврди, да је чувствена природа сушта истина, као и онај ко каже, да је чувствена природа лаж, сан и илузија - обојица исказују подједнаку неистину. Природа је символ истине. Физички свет је видљиви израз невидљивог духовног света. Онај први - символ, овај други - смисао символа, дух и стварност. Кад хришћански песник, свети Јован Дамаскин, каже: ваистину сујета је све, живот је сен и сан - он не мисли ни издалека као будистички нихилист. Он гледа визионарским духом у стварни и вечити живот, према коме је телесни живот на земљи заиста као сен и сан. Сујетом назива он све оно за чим недуховни људи јуре у овоме свету тражећи истину и срећу. Сам по себи свет овај није обмана, јер му је Творац Бог истинити. Из извора истине како би могла истећи лаж, кад је нама у самом извору? Но свет може да изгледа обманом за онога, ко у њему тражи оно што он нема и није. Као кад би ловио месец у води![/]
Jednom skromnom čoveku koji se kaje zbog nekih svojih reči Dobro si učinio što si se odmah pokajao. Bog je ostavio pokajanje za spasenje. A da nije tako, ni apostoli se ne bi spasili, a kamoli drugi ljudi. Jezikom si zgrešio, srcem se pokajao. Rekao si zlobnu reč protiv suseda svoga. Kao da si varnicu bacio u slamu. Celo selo čulo i nasmejalo se. Nije ti teško to što te je sud kaznio, ali ti je teško što te tvoj uvređeni sused stalno kažnjava. Neće s tobom više da govori. Ćuti, i okreće se od tebe. Šta da radiš? Ostavi Bogu i vremenu. Moli se svevidećem Tvorcu, da odobrovolji suseda tvoga. I svakom ukazanom prilikom reci dobru reč o njemu, susedu svome, i – čekaj. Bog, dobra reč i vreme učiniće svoje. I ti ćeš jednoga dana opet ići crkvi zajedno sa izmirenim komšijom. A kao pouka za buduće neka ti posluži Spasiteljeva reč: ja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reku ljudi, dati odgovor u dan strašnoga suda. Da li to ovo kazuje, kako svaka zlobna i lažna reč udara protiv reda u vasioni i vređa Stvoritelja? Dobru ili zlu reč, koju mi izgovorimo nekom licu ma i u najvećoj skrivenosti, oseća sva vasiona, i oseća Tvorac osećanja. Ili kako bi se mogle utajiti reči od Onoga, od koga se ni misli ne mogu utajiti? Drevni Grci govorili su za koplje njihovog junaka Ahila, da je moglo jednim krajem zadati ranu, a drugim krajem izlečiti ranu. Ne znamo za koplje Ahilovo, ali znamo pouzdano, da je ovo istina za jezik ljudski. Jezikom se rane zadaju i jezikom se rane leče. Njim blagosiljamo Boga, i njim kunemo ljude (Jakov. 3, 9). U jednom selu našem dogodio se ovaj strašan događaj. Imala majka jedinca sina, đaka u školi. Naljuti se majka na sina, pa u ljutnji izgovori ovu bezumnu reč: da mi je da te nikad moje oči ne vide, bila bih srećnija! Dete se toliko uzbudi od ovih majčinih reči, da odmah uze pušku i ubije se. Ukraj sebe,, ostavi svoju đačku tablicu, na kojoj je ispisao bio ove reči: evo, majko, uklanjam se za navek ispred tvojih očiju, samo da ti budeš srećna! – Žalosna sreća materina! Posle toga osamljena majka sedela je svake noći kraj ognjišta i suzama oganj gasila, dok jedno jutro nije osvanula mrtva, presvisla, pored ugašenog ognjišta. Vidiš li šta luda reč čini? No neću te ostaviti bez primera, šta je opet u stanju razumna reč učiniti. U vreme Rata upute nekog strašljivog vojnika u izvidnicu. Svi su ga znali kao strašljivca. I svi se nasmeju čuvši kuda ga starešina šalje. Samo se jedan vojnik nije nasmejao. On je prišao svome drugu da ga ohrabri. Ali mu rekne strašljivi vojnik: poginuću sigurno, neprijatelj je sasvim blizu! – Ne boj se, brate, Bog je bliži! Odgovori mu onaj dobri drug. – Ove reči zazvonile su kao veliko zvono u duši onoga strašljivca. I zvonile su do kraja rata. I taj negdašnji strašljivac vratio se iz rata okićen odlikovanjima za hrabrost. Tako ga je preobrazila i osnažila ona blaga reč: Ne boj se, Bog je bliži! Mir ti i zdravlje od Gospoda! 'MISIONARSKA PISMA'[/]
Spasenje duše Kada se mnogo naroda beše sabralo oko Gospoda našeg Isusa Hrista,reče Gospod reč ovu:šta koristi čoveku ako i ceo svet zadobija a dušu svoju izgubi?I još mu reče i ovu reč:šta možete dati čoveku u otkup duše svoje? To znači da duša čovečija ima veću cenu do celoga sveta vidljivoga.A kad čovek dušu izgubi,onda čime je može platiti,čime je može ponovo kupiti?Ničim u svetu.Ni celi svet da ne može kupiti izgubljenu dušu.Blažen onaj ko ovo zna,i ko čuva dušu svoju kao najveće blago svoje.Blažen je onaj koji stražari nad dušom svojom i ne dopušta da mu se duša nimalo ne ošteti.Jer ko dušu spase,spasiće sve,a ko dušu izgubi,izgubiće sve. U jednoj maloj varoši živeo veliki bogataš.Živeo je u maloj i trošnoj kući.Nije hteo praviti novu kuću,nego je svoje blago štedeo i čuvao.Ali se dogodi jedne noći,te se kuća zapali njegova zapali i izgori.A on skoči iz postelje pa onako neobučen brzo potraži svoje sačuvano blago i iskoči iz kuće.Kuća se njegova sva pretvori u pepeo,al on nimalo za njom ne zažali.Nego sa svojim blagom,preseli se u veliki grad,i u tom velikom gradu napravi krasan dvor,i tamo produži živeti veselo i bezbrižno. Šta označava ova priča?Mala varoš označava ovaj svet u kome ljudi kao gosti žive kratko vreme.Mala i trošna kuća označava označava telo čovečije,dom duše čovečije.Bogataš označava razumnog hrišćanina,koji je čuo i razumeo i u srce metnuo ove Hristove reči:Šta pomaže čoveku ako i ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi?Veliko blago bogataševo označava bogatu dušu razumnog hrišćanina,koji se celog veka trudi,da po zakonu Hristovom živi i nagomia u duši sve one dobrodetelji,koje sijaju jače od zlata i srebra i dragog kamenja.To duhovno blago jesu:vera i nada u Boga,i ljubav prema Bogu,molitvenost i milost i dobrota i mir i bratoljublje i krotost i čistota.Šta označava požar kuće?Označava smrt telesnu.Iznenadni požar u noći označava iznenadnu smrt telesnu,kojoj se ne zna dana ni časa.Buđenje bogataša od sna u času požara i preseljenje u veliki grad označava oslobođenje duše od tela u času smrti i preselenje u drugi svet.Veliki grad označava večno carstvo Hristovo,u kome žive samo angeli i pravednici.Krasan dvor u velikom gradu označava obitalište svake pravedne duše u onome svetu,u carstvu večnom i besmrtnom. Priča je ova jasna i pouka je krasna.Ko ima uši da čuje,neka čuje.Neka se niko ne nada u ovaj prolazni vek,koji hitro prolazi kao oblak što ga vetar goni od Pelistera do Oblakova.Neka se niko ne ponosi telom svojim,jer je svako telo jedna trošna kuća,koju smrt danas sutra pretvara u pepeo.No neka svaki hrišćanin i hrišćanka neprestano misli o duši svojoj,o tom jedinom blagu koje se može spasti od smrti i propasti.Ako o duši misli svojoj,taj sluša Hristove reči i izvršuje Njegove svete zapovesti.Tome Hristos blagi pomaže,neprestano pomaže.I bdi nad njim kao majka nad detetom u kolevci.I hrani ga i poji Duhom svojim Svetim dan i noć.I daje mu Anđela hranitelja da ga čuva na putevima života,i da mu u času smti uzme dušu i odnese u nebesko carstvo. Bogu našem slava i hvala.Amin. DUHOVNE POUKE Sveti vladika Nikolaj[/]
http://razbibriga.net/imported/2009/11/21-1.jpg
Gospode očisti srce moje od nezvanih stranaca Silazim duboko u srce svoje da vidim ko to u njemu obitava osim mene i Tebe,Večni Bože. I sa strahom nalazim mnogobrojne strance kako se bore oko podele srca moga.Nađoh ih onoliko u srcu mome koliko vreme od Adama sadrži ljudskih i neljudskih duša. Pa razumem zašto je srce moje iznemoćalo,te ne može da primi ni Tebe ni mene u odaje svoje,nego nas gura kraju-sopstvenike na ivicu imanja njegova. Pre nego izađoh iz utrobe,matere svoje,svet sa svojim željama useli se u mene. Svaku lasku ovog sveta skupo sam i preskupo plaćao,vazda odvajajući i dajući deo srca moga.Dok ne predadoh svetu celo srce moje i dok mi laske ne potaše otužne. Žale mi se starci na godine govoreći:od mnogih godina ostari srce naše. Zaista starci,ne ostari srce vaše od mnogih godina,no od mnogih želja. Pa savetujem srce svoje u samoći:odcepi se od jučerašnjeg dana jer se i on odcepio od tebe.Svi oni predmeti za koje te želja juče vezivala,danas ne postoje:jedni su se izmenili,druge je bolest onakazila,treći su umrli.Niti postoje predmeti tvoji sutrašnjih želja.Svojim bičem vreme šiba svoje stado,i ovo se oznoji i krvari od udaraca.A predmeti današnjega dana ubacuju u tebe,već prepunjenog senkama mrtvaca,nove želje koje će sutra i same biti senke mrtvaca. Ne ponavljaj loše osećaje jer će te ovi onoliko puta vezati za stub vremena koliko ih puta budeš ponavljalo, srce moje.I bićeš rob vremenu,i ostarićeš,i umrećeš pre smrti. Kidaj što brže čvorove strasti,koji se zavezaše od udruženih i često ponovljenih želja i osećaja.Lakše je iskidati pojedinačne konce želja i konce osećaja nego jake čvorove strasti.No,i ove moraš iskidati,ma se raskrvarilo,ako želiš novo detinjstvo,novu mladost,lepšu i večniju od prošle ti mladosti. Izbaci svet iz sebe,srce moje pa ga posmatraj onda kako je nemoćan.I posmatraj tada sebe i osetićeš neslućenu moć. Svet nam se čini moćan samo dotle dok robujemo svetu. I bićeš prostrano kao večnost,i večnostće se useliti u tebe. Trojedini Bože,koji imaš srce neobuzetom tamom i slobodno od sveta,očisti srce moje od nezvanih stranaca što ga tamom prošaraše.Neka srce moje bude svetlo i tama neka nemoćno kruži oko njega,no neka ga ne obuzima. Neka srce moje bude srce sina i gospodara,a ne srce sluge i lopova. Daj mi srce Isusovo.oko kojeg je tama uzalud tapkala da uđe i nije mogla ući. Carice nebesne krasote,ogradi srce moje materinskom brigom. Duše Sveti i svemoćni,oplodi srce moje nebesnom ljubavlju.Da se ono što se u njemu rodi i poraste,ne bude od plote i krvi,no od Tebe,Duše Sveti i Gospode moj. Molitve na jezeru Sveti vladika Nikolaj[/]
Za ugašena ognjišta
Ispuni zemlju moju životom,
očisti srce moje od zmija,
razagnaj tamu iz moga uma,
napuni ga svjetlošću Neba.
Ti što krotiš oganj i vjetar,
i od bjesova praviš sluge,
ukroti ovu gordost moju,
i učini me slugom Tvojim.
Za sve ružne pomisli,
za ugašena ognjišta,
za sve mračne umove,
kajem se i plačem.
vl. Nikolaj Velimirović
Gospode,uputi me na stazu pravde
Zeleni se kiparis i leti i zimi.Miriše bosiljak i leti i zimi.Kolju se jaganjci i leti i zimi.
Čuvajte se vukova kada napadaju,jedan s' lica,drugi s' leđa.No više se čuvajte od dva greha:od straha od grešnika i prezrenja grešnika.Jer će zelenilo vaše izčeznuti kao zelenilo vrbe.I miris vaš pretvoriće se u nemiris.I smirenost vaša postaće gordost.I grešnici će vas nazvati imenjacima.
Pravednici ,greh je nemoć,i strah od grešnika strah je od nemoćnih.Grešnik se straši od pravednika u sebi,a dva puta više od pravednika uza sebe.
Ne strašite se onoga ko se od vas dvogubo plaši.
Nije li Gospod hrabrost pravednika?Nije li Svemoćni Gospod general vojske pravedničke?Zaista je mala pravda onih koji stoje uz Svemoćnoga,i straše se svenemoćnih.
Ako je pravda vaša pravda Božija,moć vaša je moć božanska.U početku,moć božanska grešnicima se čini kao slabost jer je suviše blaga i milokrvana,i mnogotrpeljiva.No na kraju kad dođe pobeda Božanska,grešnici vide s' užasom da je kuća njihova prolokana od podzemne vode i da se survava bespovratno.
Kao trava sporo i nečujno raste Božija pobeda.No kad uzraste ne može se više ni pogaziti ni pokositi.
Grešnici su stao bez pastira,vi niste.I kad vas pastir ostavi,ne ostavlja vas da vas ostavi,no da vas proseje na često sito.Vratiće se vaš pastir uskoro i vi ćete umirati od stida zbog izdajstva.
Pravednici greh je bolest,i preziranje grešnika je preziranje bolesnih
Ko od svoga zdravlja daje bolesnima,taj umnožava zdravlje.Prezrenje bolesnih potkopava zdravlje zdravoga.
Greh sedi za trpezom onih koji se boje sesti za trpezu grešničku.Greh ulazi u dom onih koji se boje ući u dom grešnički.Ko se sa puta vraća natrag da ne sretne grešnika,vraća se domu natovaren grehom.
Na svaku kapiju vaše duše postavite po jednog stražara da gordost ne uđe u vaš hram.Jer ako uđe,pogasiće odjednom sve sveće vaših vrlina.I bićete kao meh napunjen vinom kad se iglom probuši.
Kratak je ovaj dan života,no pravi život ne zna za noć.
Ko umre od greha na ovome danu,umreće smrću što ne zna za dan.
Pravednici,učite jednu po jednu školu bez umora.
Ko svrši jednu školu pravde,Gospod ga šalje u višu i težu.Grešnik se muči od neukosti,pravednik se muči od učenja.No,zaista slađa je muka pravednika nego muka grešnika,kao što je slađe vraćanje u domovinu,od sedenja u tuđoj zemlji.
Milosrdna Bogorodice Nebesna,sačuvaj sve one koji su se uputili putem pravde,da se ne ustraše od grešnika, i da ne prezru grešnike.
Da ih strah ne bi učinio bogoizdajnicima,i da ih prezrenje ne bi učinilo čovekoubicama.
Da polupravda njihova ne bila samo jedna uzvišica odakle će dublje pasti u propast.
Molitve na jezeru Sveti vladika Nikolaj
http://img156.imageshack.us/img156/7905/krstff7.jpg (http://imageshack.us/)
Šta znači biti hrišćanin?
Biti hrišćanin znači:
1.verovati u neiskazanu ljubav Božiju prema ljudima,koja se objavila u svetu u vaploćenju Sina Božijeg u njegovom stradanju za ljude;
2.znati da "sav rod ljudski u grehu leži",i da je Ljubav Božija pokazala se prema ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista savršeno nezasluženo od ljudi;
3.nadati se besmrtnom životu,koji je Bog pripremoi "svima onima koji Ga ljube";
4.imati nepokolebljivu veru,da je kroz Hrista Bog objavio o Sebi onoliko koliko smrtni ljudi u ovom životu mogu nositi,i da ljudi sami sobom,pored svojih napora,nikada ne bi mogli ispitivanjem svojim doći do otkrovenja tolike istine;
5.starati se svom silom,da čovek ispuni sve zapovesti Hrista,kao svog najvećeg Prijatelja.Pri tom nepokolebljivo verovati,da svako takvo naše staranje Hristos vidi,od svoje strane moćno ga pomaže,i najzad uspehom kruniše.
Duhovne pouke Sveti vladika Nikolaj
Gospode,dođi,moja Te nada čeka
Nada te moja čeka,Gospode.
Iščekivanje Tebe jedina je sadržina i jedini smisao moga Sutra i Prekosutra.
Trava iščekuje rosu i ne vara se.Planina iščekuje gromove i ne vara se.Krtica pod zemljom iščekuje svoj obrok i ne vara se.Iščekivanja svih bića Ti zadovoljavaš.
Ja iščekujem Tebe i Ti mi hodiš u susret.Prema brzini moga hoda k Tebi i Ti prilaziš meni.
Šta je Sutra,deco zemlje,nego vaša nada?Iskorenite li svu nadu svoju,umreće i želja vaša da osvane Sutra.
Ne ropćite na Nebo što vam ispunjava sve nade,nego ropćite na sebe što ne umete da se nadate.Nebo ne ispunjava nade,no nadu.Najuzvišeniju i najjaču nadu,Nebo uvek ispunjava.Ne ropćite na Nebo što Ono ne vidi vaše rođačke i partijske plodove i što ne ulazi u vaše zavere jednih protiv drugih.Ono je vidovito i milostivo.Vidovito je svako u svakoj partiji i milostivo je prema nemoći vašoj ako ovu prati dobra volja.
Moja nada nije slutnja,no izvesnost da ćeš Ti doći.Ti si obećao i pečat Tvoga obećanja,ja nosim u duši svojoj.Ako još ne dolaziš,nije Tvoja krivica,nego moja.Ti si nežan i sažaljiv,pa ne bi hteo da me zastidiš mojom nepripravnošću.Zato lagano hodiš,i neprestano mi nagoveštavaš dolazak.
Beznadežnost sedi zaludna.A moja nada čisti i pere neprestano,i provetrava i kadi odaje u kojima će Tebe dočekati.I brine i dan i noć da ne zaboravi što god što bi tebi bilo ugodno.I priziva neprestano angele i svetitelje-tajnovidce-da je upute kako svoju pećinu da učini sličnom Nebu.
Moja nada nema druga ni ortaka.Sve druge nade ja sam izjurio iz sebe kao dokazane varalice.I na njihovom mestu sad bujno raste samo nada što Te čeka.
Kad Ti dođeš,donećeš mi darove prebogate.S Tobom ,Pobedniče,doći će mi pobeda nad svim dosadama i brigama.S Tobom će doći svetlost,i zdravlje i snaga i mudrost,i sva punoća svih ljudskih očekivanja od početka do kraja vremena.
Zaista,ljudi s mnogim nadama izvan Tebe sede na planini i čekaju izlazak sunca sa Zapada.
A ja stojim okrenut Istoku i znam pouzdano da će se sunce ponovo roditi.Jer vidim zoru kako se rumeni.
Drugi sade suve štapove u zemlju i nadaju se zelenilu i plodu.A po mojoj njivi posejano je živo seme koje se zeleni i donosi ploda.
Moja nada u Tebe nije gatnja,no izvesnost isto onakva kao što se sunce mora roditi sa Istoka,i kao što dobro seme posejano u dobru zemlju mora nići.
Tvoja je njiva,i Ti si i sejač i seme.
Dođi Gospode,moja Te nada čeka.
Molitve na jezeru Sveti vladika Nikolaj
Svetlost duše
Bog je svetlost duše.Što je duša više izložena toj svetlosti,to je zdravija,veselija,snažnija.Bog je razumna svetlost,koja gleda i vidi sve tvari skroz.Bog gleda i vidi sve misli ljudske,sve želje,sve namere.
Bog gleda.Kada je čovek svestan toga,da ga Bog gleda,on se onda stidi ludih misli,grešnih želja,nepravednih namera.Tako se pojavljuje u čoveku strah Božiji,koji čisti dušu.
Početak mudrosti-strah Gospodnji.
Bog gleda.Njegovo gledanje je jasnije od sunca.Ne može se od pogleda njegovog ništa sakriti.Pa i na šta kriti?Kriti se od Boga znači-truliti.Učitelji nauke o telesnom zdravlju savetuju bolešljive ljude da se što više sunčaju.Da bi svetlost sunčana što više prodrla u telo i sagorela razne otrove u njemu.
Pravoslavna nauka oduvek savetuje ljudima da otvore dušu svoju Bogu,da je razgolite,i da je sunčaju pred Bogom i od Boga.Od svetlosti Božije,sagoreva u duši sve što je bolesno,sve što je nečisto i grešno.
Bog gleda.Ako si nauman slagati,seti se ,da Bog gleda.
Bog gleda.Ako si se rešio oteti ili zapaliti,ili otrovati ili ubiti,seti se,Bog gleda.
Bog gleda.Ako se raduješ tuđem zlu,ili ako si nemilostiv prema bednima,seti se,Bog gleda.
Bog gleda.Ako se u tebi javila požuda preljubna ili srebroljubiva,znaj da Bog gleda.
Bog gleda.Uvek misli o tome.Ma šta smišljao,ili želeo,ili nameravao,seti se da Bog gleda.Od tog pogleda ne beži,nego svu svoju dušu,izloži tome večnom gledanju.I ono će sagoreti u tebi sve grehe tvoje i nečistote tvoje u samome početku.
Tako će duša tvoja biti zdrava.Ona će se stalno kupati u svetlosti božanskoj.I biće topla od te svetlosti božanske,te će u njoj kao na dobroj zemlji rađati svaki božanski usev.A božanski usev je onaj,koji se ne plaši svetlosti Božijeg gledanja,nego mu se raduje,i traži ga,i povija se za njim,kao suncokret za suncem.
Duhovne pouke sveti vladika Nikolaj
Ćutanje
O tri predmeta ne žuri da govoriš:
o Bogu -dok ne utvrdiš veru u njega,
o tuđem grehu - dok se ne setiš svog,
o sutrašnjem danu - dok ne svane.
Misli o Dobru i Zlu
Vladika Nikolaj Velimirović
Budite brzi da kažete blage reči koje stvaraju mir i dobru volju među ljudima,
a uzdržljivi u rečima koje vode razdoru,mržnji i prepirci.
Budite čisti u mislima,čisti u rečima čisti u delima
i tako ćete ispuniti zakon Hristov.
Reč Božija je hrana za dušu.Reč Božija je i sila i svetlost za dušu.
Ko god može,treba da čita reč Božiju u Svetom pismu,
a ko to ne može,treba da sluša onoga što čita.
Kao što se u dobrom hlebu nalazi,sve što treba našem telu,
tako se u svakoj reči Gospoda Hrista nalazi,sve što je potrebno duši našoj.
Jedna je večita sila koja je jednom oživela pali svet,
koja ga je uvek oživljavala,kad god je padao,
koja će ga večno oživljavati i preporađati,
sila,koja je ista juče,danas i sutra to je reč Božija.
Silna je kao grom.Ona poražava grešnika,
melem je bolnome i potištenome,
utuk razvratnome a opomena bogatome.
Velika je,vaistinu i neispitana tajna reči.
O Bogu i ljudima sveti vladika Nikolaj
Ne poneti se mudrošću
Ne ponesi se mudrošću.Ni tuđom jer nije tvoja.
Ni svojom,jer čim si se poneo,znači da je nemaš mnogo.
Nijedna lampa ne gori dok se ne doleva.
Sve se lampe mogu napuniti,a lampa mudrosti nikada.
Šta god tkaš ,vezuj konce za nebo
Sva dela tvoja koja učiniš,ne u ime neba i bez dozvole neba,doneće gork plod,
jer ih nebo neće obliti svojom blagodatnom kišom,ni obasjati svojom životvornom svetlošću.
Šta god nameravaš,oslušni savet neba.
Šta god tkaš,vezuj konce za nebo.
Razum i srce
Kad sam razum pravi račun,srce se pretvara u plačljivi sunđer i briše.
Kad samo srce pravi račun,razum se pretvara u plačljiv sunđer i briše.
A crna tabla duše,žudno čeka sve novo,i novo pisanje u strahu,
da ne pođe u drugi svet-bez računa.
Što više vere
U nekim bolestima lekari preporučuju što veću dozu leka,
kao na primer:pij vode što više možeš!
Vera je siguran lek našoj duši samo kada se uzima u najvećoj dozi.
Veruj što više možeš!
Misli o dobru i zlu sveti vladika Nikolaj
http://www.royalfamily.org/press/pictures/nikolaj3.jpg
Kanonizacija vladike Nikolaja
Kada se čovek mora setiti Boga?
I najgori čovek mora se tri put u životu setiti Boga:
kada vidi pravednika da strada zbog tuđe krivice;
kad on sam strada zbog tuđe krivice;
kada mu dođe čas smrtni.
Tri puta u životu mora se zaplakati i najtvrđi grešnik:
kada ga,gonjena od ljudi kao divljeg zvera,pomiluje majčina ruka;
kada ga bolesna i osamljena poseti njegov protivnik,donoseći mu darove i oproštaj;
i kada mu na samrti sveštenik kaže:ne boj se,Božija milost je veća od tvojih grehova!
Tri puta čovek liči sam sebi na Boga:
kada mu se rodi sin;
kada shvati i usvoji Hrista,i
kada se pomiri sa svojim stradanjem za pravdu.
Misli o dobru i zlu sveti vladika Nikolaj
Vladaj Bože
Vladaj, Bože, ti kroz mene
I upravi stope moje:
Bez promene i bez smene
Nek se čuju reči Tvoje.
Nek se čuju reči Tvoje
Kroz nemoćna usta moja;
Nek uz reči dela stoje,
Nek se vide dela Tvoja.
Nek se vide Tvoja dela
U delima ruku moji'
Da bi znala zemlja cela
Tebi slavu da zapoji.
Da zapoji, da zatrubi:
Gle, Sin Oca kako ljubi!
Da zatrubi, da objavi:
Kroz Sina se Otac slavi!
Na tekst sv. vladike Nikolaja,ovu divnu pesmu sviraju i pevaju Neverne bebe.Prelepa je,nađoh je na you tube,u pozadini nije originalan spot.
Inače stihove sv. vladike Nikolaja,mnoge naše poznate grupe,su pretočile u muziku.
Manastir Tvrdos (http://www.youtube.com/watch?v=rUEsOYhlYos#)
Znaš li ko te ljubi silno?
Znaš li ko te ljubi silno
Ko te čuva dan i noć,
Ko ti daje izobilno
Da odoliš vragu moć?
Znaš li ko ti život dao,
Oca, majku, brata tvog,
I ko te je obasjao
Svetlim zrakom Duha svog?
Znaš li ko je umro za nas,
Na Golgoti, znaš li to,
I radosti obećane,
Ko ti sprema znaš li to?
Moraš znati ko to čini,
Ko to tako ljubi nas,
To je Gospod sa visine,
To je Hristos, svima Spas!
Zato i ti, oh, seti se,
Pa mu svoje srce daj,
Kad mu skriviš, zaplači se,
I zamoli oproštaj!
U toj suzi pokajanja
Zablistaće Hristov sjaj,
Imaj u Njeg pouzdanja,
Otvoriće tebi Raj!
sveti vladika Nikolaj
Tropar sv. Nikolaju Srpskom
Glas 8.
Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.
Život svetog vladike Nikolaja
Povodom prenosa moštiju 12. maja 1991. g. G. - Lelić kod Valjeva. Iz knjige Novi Zlatoust.
Po štampanom izdanju: Crkvena opština Lelić i manastir Ćelije, 1991. g. G. Urednik i recenzent: arhim. Atanasije.
Napomena priređivača: autor žitija, njegovo preosveštenstvo, vl. Artemije (Radosavljević), episkop Raško-prizrenski, u vrijeme pisanja ovoga žitija bio je protosinđel.
Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.
U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Često ga je ona vodila za ručicu u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu 11 pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu p molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.[1]
Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. No Božije Proviđenje je imalo drugi i, nesumnjivo, bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost n revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.
Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebeskoga Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.
Posle toga, Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. On izabere tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je žedno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamćenje.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[2] Može se reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, teško razboli od dizenterije. U bolnici je ležao oko 6 nedelja, ali je tada govorio: "Ako je moja služba Gospodu potrebna, On će me spasti". Tada je sebi dao reč da, ako ozdravi, zamonašiće se i tako služiti Bogu i svome narodu u Crkvi. Kao već poznati doktor teologije i filosofije, on se zaista uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909), stavljajući sve-celog sebe, svo svoje znanje i sposobnosti u službu Bogu i svome Srpskom narodu.
Po povratku sa studija trebao je, po tadašnjem zakonu, nostrificirati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred n veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po rečima jednog njenog člana, "slušajući njegovo izlaganje o Hristu, ostala je zapanjena, i niko ga ni jedne reči više nije upitao". Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju "Religija Njegoševa".
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi učionice bili su tesni za njega. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Mladi i učeni jeromonah počinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života, ali na način neviđen do tada i zato potresajući za inteligenciju ondašnje Srbije. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3]
Svojim snažnim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu ondašnje demokratske i slobodarske Srbije, Nikolaj je izazvao divljenje i poštovanje kod mnogih, ali nije već tada bio ni bez neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i učenom besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu "Sarajevski atentat"), na Nikolajevim "Besedama pod Gorom" mladobosanci su se zaklinjali kao nad Jevanđeljem.
Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kad uskoro malena Srbija stupi na golgotski put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. On ne samo da budnim okom i dušom prati razvoj događaja, na bojištu i u pozadini, drži odgovarajuće besede i krepi i teši narod u nadčovečanskim borbama i ratnim stradanjima, nego i sam lično u svemu tome učestvuje kao dobrovoljac i pomoćnik postradalima u ratu, u bolestima i siromaštini (svoju je platu ustupio državi sve dok rat traje). Njegovi tadašnji govori (Besede "Iznad greha i smrti") mogu se porediti sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadžbinu.
Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao ne malo kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih, istina, nije bio do kraja života, pa ni danas. Međutim, Nikolaj je uvek rado i lako praštao.
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudrošću i rečitošću, koristeći i svoje znanje jezika i popularnost, Nikolaj je zapadni^ saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreći i o manama Srpskog naroda, koje je austrougarska propaganda preuveličavala, ali i o vrlinama srpske duše, koje su neprijatelji prikrivali. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. i od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku, gde je svuda imao veoma plodnu delatnost, o čemu postoje i bezbrojni dokumenti i svedoci. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.
No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).
Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid, kolevka slovenske pismenosti i kulture na Balkanu – "ovaj svešteni grad, sa svojom velikom plodotvornom prošlošću i dosta skučenom sadašnjošću", kako je sam Vladika govorio. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio pobožni Ohrid i susedna mu Sveta Gora, koju je Deda-Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj. Može se s pravom reći da se upravo ovde i sada u Nikolaju desila duboka i korenita unutrašnja promena, koja se od tada izražavala i vidljivo i bila je neposredno zapažena od prostih i pobožnih ljudi. Ovaj se duhovni prelom ogledao i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru, ponašanju, čak i odevanju. Raniji mladi jeromonah dr Nikolaj Velimirović nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuče i očara. Obučen u blistavu mantiju, negovane kose i ponašanja, rečit i raskošan u govorništvu, to je bio Nikolaj iz "preohridskog" perioda. Takvoga ga vidimo u "Rečima o Svečoveku", jednoj od retko umnih i dubokih knjiga novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no još uvek ne dovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela od Ohrida i Žiče pa nadalje (Omilije, Ohridski prolog, Misionarska pisma). Takav je i sav njegov dalji pastirski p duhovni rad sa pravoslavnim narodom, bogomoljcima i monaštvom.
U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni prekrsni i spasonosni lik Hristov i crkveno-narodna delatnost Svetoga Save. Svetska slava mu postaje ništavna, Ljudske pohvale otužne, preterano negovan književni izraz liči mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno uboštvo n prosjaštvo. Ovo ne znači da se Vladika "uprostačio", nego da se produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove reči: "Ja sam Put, Istina i Život" postaju sve i sva. On se od svega okreće sebi i svome bogožednom narodu. U njemu se zbiva istinski unutrašnji preporođaj, novo rođenje i začetak svetog žitija. Hristos je onaj koji njega i duše oko njega iznova preporađa. Od Nikolaja genija započinje Nikolaj svetitelj. I upravo je to bilo ono što je ljude njemu privlačilo i oko njega okupljalo i držalo. Na žalost, ni tada Nikolaj nije bio bez čestih neprijatelja, klevetnika i podmetača. No on je i tada, kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim življenjem i delanjem pred licem Božijem i licem svoga naroda.
Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini, bez premca i takmaca. Ni nikada ne bi postao narodni "Deda Vladika", "Sveti Deka" – Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po delanju n pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla i svega savest čitavog Srpskog naroda, p za svoje i za buduća pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumnjivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božjeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati, Naime, posle napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja je u Žiči posetio jedan novinar "Politike" i zamolio ga da nešto kaže tim povodom. "Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj pogled i go ćutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja rečenica". ("Politika" br. 11344; 29. XII 1939).
Iz ovog perioda potiču mnoga kapitalna dela Vladike Nikolaja, o kojima ćemo progovoriti kasnije. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna pastirska, dobrotvorna i opštenarodna dela Vladike Ohridskog i Žičkog, kao što su: njegov rad sa pobožnim našim narodom i posebno sa bogomoljcima,[4] njegovo obnavljanje mnogih porušenih, zapuštenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Žičkoj eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja, spomenika, česama i drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zadužbina. Naročito treba istaći njegov rad sa siromašnom decom i đacima. Ostalo je i do danas poznato njime osnovano i do rata podržavano sklonište i hranilište za siromašnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera, u Bitolju – poznati Dekin "Bogdaj", koji je uspešno vodila socijalna radnica Nada Adžić, potonja igumanija u manastiru Vraćevšnici mati Ana. (Poznata je Vladičina dečja pesma iz "Bogdaja": "Mi smo mali Bitoljčani /mališani sirotani/ kuća nam je baš na kraju /u Bogdaju ka' u Raju/, u Bogdaju"). Nikolaj je slična dečja hranilišta otvorio i u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smešteno pred rat oko 600 sirote dece.
Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu svepravoslavnu i međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa pravoslavnom braćom Bugarima i Grcima, kao i dobre međuhrišćanske i međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Na žalost, zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinovićeve vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu", nametnutu Srpskom verujućem narodu i Crkvi od vlade i policije Stojadinović i Korošeca.[5] Pobeda u toj borbi i rušenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja a to je imalo širokog odjeka u masama našeg verujućeg naroda. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[6]
Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio je pažljivo i sa ljubavlju; njegova su dela čitana i umnožavana, prepričavana i dugo pamćena. I danas, možete čuti u narodu mnoštvo izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče otac Rafailo iz Ovčara: "Svaka mu je za Psaltir bila". Bogatstvo u Bogu to je ono što je osvajalo dušu srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, jevanđelski uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve pomogao da izdrži teška vremena stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno će ga biti što dalje sve više.
Višestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit Srpskog naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je požar II svetskog rata, koji je među prvima zahvatio i našu Otadžbinu, i čiji smo svedoci mnogi od nas, pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i njegova Sveta Žiča, delio tešku sudbinu svoga naroda, raskomadanog n nemilosrdno uništavanog.
Nikolaj je od Nemaca uhapšen već na Petrovdan 1941. godine i odmah konfiniran u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u strožiji zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. U uslovima zatočeništva Vladika Nikolaj je stradao više dušom nego li telom, provodeći dane i noći u suznim i vapajnim molitvama Bogu za spas svoga naroda i čitavog roda ljudskog. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).
14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doživeli sve strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tamošnjem stradanju i patnjama, o trajnom narušenju njihovog zdravlja svedoče i mnogi očevici, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, usmenim i pismenim. Obojica su konačno oslobođeni tek 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme posle toga potucali su se po zapadnim zemljama, a zatim se Patrijarh vratio u zemlju, na kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teškom i trnovitom stazom emigracije, potucajući se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i duši nosio je toplu ljubav prema svome narodu i otadžbini, raspinjan dubokom nostalgijom i željom da u svojoj zemlji bude sahranjen.
Skoro skrhan duševnim i telesnim bolom, Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao i vrlo se često žalio na bolove u nogama i po leđima, što su bile posledice logorskih patnji i mučenja (o čemu nam je lično svedočio i jedan ruski jeromonah, koji je prisluživao obolelog Vladiku).
Ipak, i u Americi je Nikolaj snašao snage za svoj misionarski i crkveni rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreći malaksale, mireći zavađene i poučavajući jevanđelskoj veri i životu mnoge bogoiskateljne duše. I pravoslavni i drugi hrišćani u Americi veoma su visoko ocenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom uvršćen u apostole i misionare Novog Kontinenta. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.
Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertvilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18/5. marta 1956. godine. Bio je ustao sa postelje i spremao se molitvom za služenje Svete Liturgije i tako na molitvi je i preminuo, prešavši iz zemaljske u Nebesku Crkvu da tamo Bogu služi večnu Nebesku Liturgiju. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertvil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. U našoj pak zemlji, na vest o "Dekinoj" smrti, zvonila su zvona po mnogim crkvama i manastirima i služeni su četrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjem ovde, na kraju, i javno izraženu želju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu "Domaju" i sahranjen "tamo gde je i prvo bukvar učio", to jest u manastiru Ćelijama u svome voljenom Leliću.
Napomene
1 Jednog takvog trenutka, iz prvih detinjih dana, Nikolaj se kasnije seća u svojoj autobiografskoj "Molitvi roba u tamnici" (Monah Tadija, Pesme molitvene, Minhen 1952, str. 70).
2 Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. g. u Bernu; srpski prevod izlazi sada u Vladičinim Sabranim delima, knj. II, Himelstir 1986.
3 Nikolajeva studija "Religija Njegoševa" pojavila se najpre u časopisu "Delo", a zatim i posebno 1911. g. i ocenjena je kao najumnija studija o velikom Njegošu. Doživela je zatim nekoliko izdanja (1921. i 1971.). Nikolaj se i kasnije bavio Njegošem, a naročito je zapažen njegov Govor o Njegošu, na Lovćenu 1925. g. pri prenosu Njegoševih kostiju u obnovljenu kapelu Sv. Petra Cetinjskog, koja je nažalost danas skinuta sa Lovćena.
4 Navodimo ovde samo jedan Nikolajev odlomak o bogomoljcima (iz njegove Saborske besede 1940. g.: "Ognjište vere u mraku današnjice"): "U to vreme pojavili su se u narodu ljudi i grupe ljudi, koje su drugi prozvali bogomoljcima. To su bili ljudi koji se ni na šta drugo nisu hteli obzirati osim na Boga i na svoju dušu; koji su istakli za načelo: Počni od sebe! Oni su čitali Sveto Pismo, pevali duhovne pesme, sastajali se na molitve, hodili po manastirima, s pokajanjem ispovedali svoje grehe, postili i pričešćivali se, razgovarali o čudesima Božjim javljenim u životu njihovom. Time su oni razgorevali one žiške u sebi. Prezirali su ih, ismevali, gonili, hapsili, mučili (u predratnoj Jugoslaviji – A. R.) ali oni za to nisu hajali. Nazivali su ih ludacima. Nazvali su tako i mene. Govorili su: zar taj Nikolaj koji je toliko živeo u prosvećenoj Engleskoj, da se sad druži sa tim ludacima! Oni nisu znali da je Engleska pojačala u meni bogomoljstvo. A kad su me nazvali ludakom, ja sam se radovao. Daj mi, Bože, da to narodno "ludilo" nikad ne oslabi u meni do kraja života moga". (Sabrana dela, knj. XI, 556, Himelstir 1983).
5 Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.
6 Povodom 27. marta građani Kraljeva, uputili su telegram čestitanja Ep. Nikolaju u Beograd, na što im je on odgovorio telegramom: "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata srama" ("Pastirski glas", br. 3, 1941).
http://www.rastko.org.yu/bogoslovlje...l_nikolaj.html (http://www.rastko.org.yu/bogoslovlje/vartemije-vl_nikolaj.html)
Molitva S. Vladike Nikolaja
Molitva za umnoženje ljubavi
Gospode Bože, Stvoritelju i Svedržitelju, koji si sazdao svet nevidljivi i vidljivi iz preobilja ljubavi, koji sve držiš jakom desnicom Tvojom, Tebi se molimo u ovaj dan usliši nas, pomiluj i spasi. Ne molimo Ti se za sada, blagi Bože, samo za sebe i svoj narod, nego za sve narode i plemena što ih drzi crna zemlja, a najviše za narode krštene, kod kojih se, od mnogih bezakonja, utulio oganj ljubavi, a razbuktao plamen mržnje. Molimo Ti se, Svemoguci Svemilostivi Tvorče i oče nas: pogasi požar mržnje i zažeži oganj ljubavi u srcima svih naroda Tvojih. Umnoži, Gospode, ljubav na zemlji. Neka dodje carstvo ljubavi na zemlji kao sto je na nebu. Ozebli smo od mrznje-da se ogrejemo na suncu ljubavi. Molimo Ti se Gospode, usliši nas i daruj nam ljubav Svetiteljsku! Da ne mislimo zlo i da ne želimo osvetu. Bože, Oca našeg Svetog Save, koji se trudio za sreću svih naroda sa kojima se sretao iz prevelike ljubavi prema Tebi i prema svim narodima Tvojim. Daj i nama takvu ljubav, da bi se smeli usuditi slaviti Te s'andjelima i pevati: Svjat, svjat, svjat Gospod Savaot. Amin
Usliši nas, Bože naš
Usliši nas, Bože naš,
Kad ti vapijemo;
Pomiluj nas, Oče naš,
Kada uzdišemo!
Ti si svetlost istine,
Osvetli nas istinom;
Pošalji milost s visine,
Ispuni nas milinom!
Da bi smelo hodili
Putem Hrista, Sina tvog
S anđelima slavili
tebe večnog Oca svog.
http://razbibriga.net/Kliknite ovde kako biste videli originalnu sliku.http://img354.imageshack.us/img354/841/svnikolajvve8.jpg
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини.
Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји, ја ћу остати сам под гором, - сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, - плашим се самоће без вере.
Ја бих желео, да моју веру усвоје сви они, који су осетили самоћу без вере, или, празнину живота без вере. Не бих ја то желео због тога, што би моја вера била славнија због множине својих следбеника, но због тога, што би кроз ту веру следбеници њени постали славнији у животу своме и у смрти својој. Није мени до части вере но до части људи. Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради ,нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога. Пред величином Божјом подједнако су ништавни и људска вера и људско безверје. Бог хоће да људи верују не ради Његове величине но ради њихове.
Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све - такав не постоји ниједан - био би раван Богу, човек, који уображава да зна све - таквих има много - стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.
Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:
О разрешите ми загонетку живота,
Ту премучну, прастару загонетку!...
Реците ми, шта означава човек?
Одкуда је дошао? куда иде?
Ко станује тамо горе на златним звездама!
(H. Heine, Die Fragen.)
Нека је човечанство за 4000 година учинило и 4000 корака унапред, највише, -- шта је то према високој гори тајни, која се простире даље од Сиријуса, и даље од свих наших бројева? Ништа, само по себи. Но то је доста, да веру учини неопходнијом, да је удуби, и узвиси, и окрилати. Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела? Она је не мање и знање разјела. Енглески позитивисти (Џ.С. Миљ), који су више но ико ценили позитивно знање, више су но ико и посумњали у исто.
- Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, - таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, - високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.
Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, - сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, - ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија самоћа, каква може снаћи малене становнике под гором.
Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.
Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.
Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne počinji govoriti o njima prvo jezikom jer ćeš ih dovesti u sumnju.
Sv. vladika Nikolaj Velimirović
BOGOMOLJCU KOME SE SVI UKUĆANI RUGAJU
Dok se nisi počeo Bogu moliti ti si bio svima mio. A sad najedanput u svojoj si kući kao usred neprijateljskog logora. Ranije si se opijao, i pušio, i po malo krao, i psovao, i izležavao u radne dane, i činio sve ostalo što je odvratno pred Bogom i poštenim svetom. Ipak si tada bio svima u kući mio. A sad kad si se uputio putem pravde, poštenja i molitve, sad su svi na tebe skočili kao ose.
Raduj se, brate, po sto puta raduj se. Zar ne vidiš da se Jevanđelje odigrava u vašoj kući. U istoj kući gde se do sada ćaskalo o porezu i kuluku i lopovima i jatacima i kmetovima, u toj istoj kući počela su se ispunjavati proročanstva jevanđelska. Vaša kuća uzdigla se do nebesa, postala js binom hrišćanske drame, uhvatila je vezu sa apostolskim i mučeničkim vremenima. Istorija crkve hrišćanske zbiva se u malom obimu u vašoj kući. Evo proročanstva Hristovih, koja su se zbila bezbroj puta na ovoj plansti zemaljskoj i koja se sad počinju zbivati u vašoj kući:
Svi će vas mrzeti imena moga radi; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt. 10,22). I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt. 10,36). Blago vama koji plačete sada jer ćete se nasmijati. Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo radi Sina Čovječijega (Lk. 6,21-22). Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jn. 16, 20).
Šta ima jasnije od ovih proroštava? Gle, ona se ispunjavaju i danas, ukraj tvoga ognjišta, na tebi. Zato primaj sve pogrde ne kao pogrde nego kao ordene. Znaj, da će se gonitelji tvoji pokajati; rugači tvoji će umuknuti, i ti ćeš se radovati. Danas si poslednji u domu oca tvojega, ali ćeš uskoro biti prvi. A oni koji te gone, služiće ti. To je prorečeno, i to se obistinilo na hiljade puta i na hiljade mesta.
Mir ti i blagoslov od Gospoda.
Misionarska pisma sv. vladika Nikolaj
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode
I ja ih blagosiljam i ne kunem.
Neprijatelji su me više gurnuli Tebi u naručje nego prijatelji. Prijatelji su me vezivali za zemlju, neprijatelji su me drešili od zemlje, i rušili sva moja nadanja u zemlju.
Ovi su me učinili strancem u zemaljskim carstvima, i nepotrebnim stanovnikom zemlje. Kao što gonjena zver nađe sigurnije sklonište nego li negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, našao najsigurnije sklonište, sakrivši se pod Tvoj šator, gde ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu pogubiti dušu moju. Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Oni su mesto mene ispovedili grehe moje pred svetom.
Oni su me šibali, kad sam se ja ustezao šibati sama sebe.
Oni su me mučili onda, kad sam ja bežao od muka. Oni su me ružili onda, kada sam ja sam sebi laskao.
Oni su me pljuvali onda, kada sam se ja gordio sobom.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Kad sam se ja pravio mudrim, oni su me nazivali ludim.
Kad sam se pravio moćnim, oni su mi se smejali kao kepecu.
Kad sam hteo voditi ljude, oni su me gurali u pozadinu.
Kad sam žurio da se obogatim, oni su me stukali gvozdenom rukom.
Kad sam mislio mirno spavati, oni su me budili iza sna.
Kad sam zidao dom za dug i spokojan život, oni su ga rušili i izgonili me van.
Zaista, neprijatelji su me odrešili od sveta i produžili ruke moje do Tvoga skuta.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Blagoslovi ih i umnoži ih; umnoži ih i još više ih ogorči protiv mene -
da bi moje begstvo k Tebi bilo bespovratno;
da bi se nada u ljude iskidala sva kao paučina;
da bi se smirenje potpuno zacarilo u duši mojoj;
da bi srce moje postalo grobom moja dva zla blizanca: gordosti i gneva;
da bi sve svoje blago sabrao na nebu;
ah, da bi se jednom oslobodio samoobmane, koja me je i zaplela u strašnu mrežu varljiva života. Neprijatelji su me naučili da znam, -što malo ko zna - da čovek nema neprijatelja u svetu izvan sebe.
Samo onaj mrzi neprijatelje, ko ne zna, da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji.
Zaista teško mi je reći, ko mi je učinio više dobra i ko više zla u ovome svetu: prijatelji ili neprijatelji.
Za to blagoslovi, Gospode, i prijatelje i neprijatelje moje.
Rob kune neprijatelje, jer ne zna. A sin ih blagosilja, jer zna.
Jer zna sin, da mu se neprijatelji ne mogu dotaći života. Zato slobodno korača između njih i moli se Bogu za njih;
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Molitve na jezeru sv. vladika Nikolaj
GOSPODE,USPAVAJ ME NA SRCU TVOME
Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.
Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvorovi od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.
Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. Ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napitci prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja. Osmejci vaši - naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene u pomoć, nemoćni nemoćnoga.
Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i - nemoći.
Samo moćan usuđuje se činiti dobro. Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.
Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor. Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.
Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj
Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!
Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!
Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.
Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?
Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako će nokti na prstima razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti ogluvelim od larme.
Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je lotom stvorio sve što Bog može stvoriti.
U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.
Kako gore, tako dole, - govoriše stari. Ono što se desilo na nebu, desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u vremenu.
Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.
Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju ujedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid između Ja i Ti.
Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.
Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.
Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj
Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju.
Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju. Ti si glava svih sinova ljudskih, Ti njihov nebesni razum, obasjanje i radovanje.
Ti si Onaj što isto dobro misli u svima ljudima: ista misao i svetlost ista. Tobom čovek čoveka poznaje, Tobom čovek čoveku prorokuje. Tvojim glasom ljudi se čuju. Tvojim jezikom razumeju. Vaistinu, Ti si Svečovek, Jer svi ljudi su po suštastvu u Tebi i Ti u svima i u svemu.
Ti zidaš um ljudski, a Tvoja senka raziđuje.
Ti si uobličio sve oblike, i na sve njih udario pečat Svoje mudrosti. Ti si sazdao sve sudove od zemlje i sve ih nalio pesmom i radošću Svetog Jediničnog Trojstva, a senka Tvoja kanula je u svaki sud kap žalosti, kojom žalosni pišu žalbe na Tebe.
Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svesvetim, ispravi um moj umom Tvojim, i očisti ga sjajem Tvojim od žalosnih misli, od žalosnih slutnji, od žalosnih planova. Gospode Veličanstveni moj.
Ti ispunjavaš svu dušu Matere Svoje, sva devičanska nedra Njena; i ništa nema u duši Matere osim Tebe. Ti si Njen sjaj i njen glas, zaista - oko Njeno i pesma Njena.
Ti si ponos Gospoda Duha Svetog, dejstvo Njegovo i plod Njegov,- Njegovo zanimanje i Njegovo divljenje! Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svetim!
Ti si hrabrost Svete Trojice, Njen heroizam i Njena istorija. Jedan trojičan zrak Ti si se usudio pustiti u haos i mrak, i svet je postao, - čudo, koga se oko ne može nagledati ni uho naslušati, Tvorče i oka i uha.
I sve ovo čudo samo je bleda slika Tvoja, samo umnožen i povređen lik Tvoj u komadima poluzračnog ogledala.
Srce moje žudi za celim obrazom Tvojim, Sine Božji. Jer gorčina je biti deo obraza Tvoga, što se nesigurno leluja na okeanu tame.
Raširi teskobu duše moje, širino trosunčanog Božanstva.
Osvetli um moj, svetlosti angela i stvari. Oslovesi život moj, Premudro Slovo Božje. Učini dušu moju devojkom, i budi njeno oko, i pesma njena.
Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj
Blagoslov otmičaru
Kad je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio
u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom, suteren gde piše ''Srpska kujna''. Siđem niz basamake i sednem za sto. Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže ''podvarak''. A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje knjigu ''Život hajduka (toga i toga)''. Dođe do moga stola. Uzmem knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.
Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
***
Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo Istina, juče, danas, sutra.
***
Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.
***
Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.
***
Ne prljaj onoga koji se počeo prati nego mu pomozi da se opere.
***
Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu ja ću govoriti.
БОРБА ЗА ВЕРУ
С р б и н е б р а т е, теби се обраћам, да те нешто упитам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.
- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?
То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;
и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који их препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;
и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;
и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;
и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст часни живот свој положише;
и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;
и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;
и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.
У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?
2
З л и в е т р о в и у д а р и л и су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?
Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.
Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са прецима твојим, са славом твојом.
Хоће да искидају основу живота твога, на који си ти поткан и уткан.
Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.
Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.
Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.
Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.
Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.
Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?
Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.
Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља и не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светога Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостали и знемогла трупа, која се лено вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.
Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како ти хоћеш, само не желе да га виде запаљено.
То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан. Србине брате мој!
3
В е р а т в о ј а б р а н и т е од сваког зла, Србине брате.
Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.
Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.
Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.
Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овоме свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.
Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке пало је у руке Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.
Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају, да има одбране.
Од безверства брани те вера твоја, од те губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверство је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.
Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.
Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човека и кроз човека, а не од Бога и кроз Бога.
Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.
Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанака од клонулости и колебљивости.
Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.
Тешко ћеш рећи, и ваистину не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твојем унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!
4
Б р а н и и т и в е р у т в о ј у, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.
Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.
Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати гладан.
Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.
Ткаља добро чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.
Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.
Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну. Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро.
И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро. Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро.
Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодлјиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чувам.
Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не упрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо пазећи, да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.
Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју. Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.
И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.
Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.
И јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?
О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна.
Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера-храна, вера-одело душе твоје, вера-здравље твоје, вера-песма твоја и радост и весеље, вера-вредност твоја, вера-цена бића твога, вера-пламен Божанства у теби, Србине брате мој.
5
Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е з а в ј е р у Ј е в а н ђ е љ а, заповеда апостол вере (Филип, 1,27).
Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е - сви.
У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други су им слали дарове, трећи су бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.
И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше буде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.
Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба је за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: ш т а к о р и с т и ч о в ј е к у д а ц е о с в е т з а д о б и ј е а д у ш у с в о ј у и з г у б и? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.
Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу целога света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.
Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу и борбу и борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.
6
"О в а ј е з е м љ а б е д е м Х р и ш ћ а н с т в а". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.
Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.
Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.
Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног него да буде бедем вечног Хришћанства.
На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопште Расплате јавиће се све сузе народа твога, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадоструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твога народа.
Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. И на сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.
П а з и, ш т а м р з и ш а ш т а в о л и ш. Када се бориш за веру своју љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, права вера православна. Србине брате. Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачавају ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, а и не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секата, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерцима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека брата свога, јер на њему је та облест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој.
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Својим.
****
Еп. Николај Велимировић, рођен у селу Лелићу, а упокојио се у Либертвилу (САД). Његово тело пренето је у домовину тек 11. маја 1990. год. Многи сматрају да је после Св. Саве највећи српски духовник. Био је једанод највећих светских беседника, па га многи називају Св. Николај Златоусти. Из његовог огромног стварлачког опуса треба издвојити: "Српски Теодул", "Православље изнад Истока и Запада", "Беседе под Гором", "Мисионарска Писма". Бриљантан историчар и књижевник, ушао је у ред највећих светских мислилаца. __________________
http://www.vojvodinacafe.com/forum/avatars/ser_gogsy.gif?type=sigpic&dateline=1245516489
Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.
Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.
Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?
Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.
Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.
Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.
Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?
Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.
Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.
Molitve na jezeru
SIN SVOGA NARODA
Pojava misterioznog pravoslavnog kaluđera, po svemu ekscentričnog za engleska shvatanja, njegova crna brada i kosa poput lavlje grive, proročki pogled krupnih crnih očiju, glas koji je podsećao na potmulu grmljavinu daleke artiljerije, čist i briljantan jezik najvišeg sloja engleske aristokratije, a iznad svega zlatousta rečitost, brzo su osvojili srca i duše Engleza. NJegova plemenitost i iskrenost, njegov duh i neposrednost, univerzalno obrazovanje i otmeni smisao za lepotu i pesmu, otvorili su mu sva vrata.
Nikolaj je, kao pravi Šumadinac, bio čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je licemerje i laž. Bio je, doduše, ćudljiv. Pritisnut mnogobrojnim poslovima i obavezama, ponekad, nedovoljno organizovan, i nesređen. Pravi sin svoje zemlje i svoga naroda.
U njegovom karakteru bile su oličene sjajne i tmurne crte srpskog čoveka. U njegovoj duši bilo je odjeka one srpske, vekovne, titanske borbe za opstanak, koju je krasio zanosni optimizam, koji ne poznaje prepreke. Zato je njegov doprinos u radu srpske misije u Engleskoj neizmeran. On je bio motor i duša te misije.
Po šest-sedam puta na dan je propovedao u različitim krajevima Londona. Sa podjednakim žarom i zanosom govorio sa aristokratijom i sa plebsom. U govorima o svome narodu, glavna vodilja mu je bila naša narodna pravda, gledana vazda sa religioznog, odnosno, hrišćanskog pravoslavnog aspekta. Međutim, nije bio fanatik i ekstremista.
Priznavao je mnoge pogreške i mane svoga naroda, koje su nemačka i austrijska propaganda uveličavale, ali u isto vreme isticao vanredne lepe i člemenite njegove osobine, koje su neprijatelji tendenciozno i vešto prikrivali.
Najuzvišenija ideja, koja ga je zagrevala i oduševljavala, koju je zastupao i preko nje se najbrže i najviše približio vodećim krugovima engleskog društva i crkve, bila je ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava. Ona mu je dala autoritet i silan ugled, te je mogao mnogo raditi i uraditi za svoj narod.
BESEDA U KATEDRALI
JEDAN od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. "Dan Kosova", kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je "Vidovdanski cvetak", a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.
U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu "Duša Srbije". Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni. Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.
Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se njenoj lepoti.
Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta. Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Đorđem Petim, na čelu, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je svoju znamenitu besedu "Duša Srbije".
"Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!"
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu.
Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.
"Evropo!", nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, "ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena, divlje trnje oko pitome ruže.
Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!"
PRIZNANJE LOJDA DŽORDŽA
Hramom su se prolamali uzdasi i glasni jecaji. Kada je završio govor, svi su ustali i iz sveg grla pevali srpsku himnu "Bože pravde". Onda je kralj Đorđe stao pred narod i uzvinuo:
"Engleska neće vratiti mač u korice, dok Srbija ne bude slobodna!"
Tom prilikom skupljeno je dosta pomoći za Srbiju. Prisutni su davali novac. Oni koji nisu imali dovoljno novca kod sebe, skidali su skupoceni nakit i davali za Srbiju.
U znak priznanja za celokupni svoj rad, dr Nikolaj od arhiepiskopa kenterberijskog i veće grupe najuglednijih Engleza, dobio je visoko odlikovanje, Naprsni krst sa Poveljom i albumom. Povelja glasi:
"Poklon Naprsnog krsta prečasnom ocu Nikolaju Velimiroviću, od najuvažnijeg lorda arhiepiskopa od Kenterberija i od nekoliko njegovih prijatelja u engleskoj crkvi; na praznik Sv. Grigorija 1919. godine u Lambet palati, posle njegovog boravka u Engleskoj za vreme velikog rata.
Prečasnom Nikolaju Velimiroviću
Dragi moj brate, prijatelji koje ste stekli za vreme vašeg boravka u Engleskoj, ne mogu da vas puste bez vidljivog znaka svog poštovanja i ljubavi. Vi ste bili s nama tri godine u najtragičnije vreme koje je poznato u ljudskoj istoriji. Pozdravljamo vas srdačno, kao i vašu mučeničku otadžbinu. Mi smo srećni što smo vas upoznali. Pozdravljamo vas kao izaslanika srpske crkve našoj crkvi. Mi smo sa velikom radošću slušali vašu propoved - jednog istog jevanđelja, koje je upućeno celom čovečanstvu od jedinog Iskupitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Naprsni krst koji Vam dajemo, jeste znak opšte ljubavi koja nas veže u jedno i koja će, kao što se mi nadamo i verujemo, u toku nastupajućih godina, ujedinjavati crkve i narode celoga sveta.
Molimo Vas da Krst primite kao skroman znak uspomene na prošle dane, koje ste proveli među nama, u nadi da ga nosite na dobro Srbije, hrišćanstva i celog sveta, i kao znak da spasenje i jedinstvo može da pruži jedini Isus Hristos.
Ja sam Vaš pokorni brat i sluga u Gospodu Isusu Hristu - Randal..."
Ugledni engleski državnik Lojd DŽordž, ministar rata i docnije predsednik vlade, koji se zalagao za odlučnije vojno angažovanje Engleske na kontinentu, uključujući i otvaranje solunskog fronta, ocenjujući rad dr Nikolaja tokom njegove misije u Engleskoj i Americi, u svojim memoarskim sećanjima piše: "Svojim predanim i požrtvovanim radom, na pridobijanju dobrovoljaca za solunski front, objašnjavanjem pravedne borbe Srbije za slobodu i ujedinjenje, dr Nikolaj je doprineo koliko jedna armija na frontu".
EVROPSKA POMOĆ
Krajem 1915. godine, kada je Nikolaj iz Amerike stigao u Englesku, situacija je izgledala beznadežna. Austrijska i nemačka propaganda, do te mere uspele su da satanizuju Srbe i Srbiju, da se nije znalo kako i odakle početi sa popravljanjem tog stanja. Na frontu u Srbiji, situacija je bila još teža. Srbija je kretala na albansku golgotu.
Čestitajući Božić svom prijatelju jeromonahu Nikolaju u Pitsburgu, Nikolaj iz Londona piše:
"Javljam Vam se iz evropske Ponoći. Nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo, i jedino nam još odozgo sija.
Naš narod je na krst raspet potpuno.
Jedino je još slobodna ova krvava gruda zemlje koja se nikad nije bila savila pod jaram osvajački - Crna Gora. No, dok Vi dobijete ovo pismo - ko zna kako će izgledati promenljiva karta Balkana.
Pa, ipak mi, nejaki u svemu sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće Dana. Ovo je zlo namenjeno samo ovom pokolenju, no ovo će biti dobro za sva buduća. Kad smo u tome jaki, budite i Vi, i hrabrite narod svoj oko sebe."
MRAK PET VEKOVA
Jednom prilikom Srpski informacioni biro, uz pomoć britanske vlade, organizovao je dobrotvorno veče u jednoj ogromnoj pozorišnoj dvorani u Londonu. Posle nekoliko govornika, na binu je izašao Nikolaj.
- Ugasite svetlo! - uzviknuo je zapovednički.
Dvorana je utonula u mrak. Mrtva tišina trajala je nekoliko sekundi, a onda poče žagor, koji se, kako minuti odmicahu, poče pretvarati u proteste i nezadovoljstvo. On je stajao na bini nepomičan kao spomenik.
- Upalite sijalice! - začu se njegov prodorni bas-bariton, kao rika lava kroz noć.
Sijalice planuše, publika se smiri i on nastavi:
- Evropo! Ne možeš u mraku da izdržiš pet minuta. Moj narod živi u mraku ropstva i turskog zuluma pet vekova! Došlo je vreme da roblje raskiva okove. Došlo je vreme da Evropa vrati deo duga Srbiji.
I ovoga puta prikupljeno je dosta pomoći našoj vojsci na frontu i narodu u Srbiji.
http://razbibriga.net/imported/2009/11/vladikanikolaj-1.jpg
Savršena je ljubav u tome da neko služi svome bližnjem i da život svoj položi za druge. Ko nema s nama strpljenja kad grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne prašta kad se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj ko se ne raduje našoj popravci. Strpljenje, praštanje i radost tri su glavne osobine Božanske ljubavi. To su osobine i svake prave ljubavi. Kad ljubav sustane, dužnost je zamenjuje. Kada dužnost sustane zakon je zamenjuje. Ljubav je slobodna od svih zakona ljudskih i prirodnih i uzvišenija od svih dužnosti.
Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.
Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.
O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.
Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?
Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.
Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.
Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.
Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više
nego sve:
Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!
Molitve na jezeru
NEBESNA LITURGIJA
1.
Haj,šta se ono čuje iz daljine:
Da l' su vjetri,da l' su vihorovi,
il' šumore gore javorove,
il' sa zemljom trava razgovara,
il' pjevaju na nebesi zvjezde?
2.
Nit' su vjetri , nit' su vihorovi,
Nit' šumore gore javorove,
Nit' sa zemljom trava razgovara,
Nit' pjevaju na nebesi zvjezde,
No služi se Sveta Liturgija
U nebesnom carstvu Hristovome.
3.
Službu služi Jovan Zlatouste
I sa njime tri stotin' vladika
Sve vladika zemnih mučenika
I tri hiljad' časnih sveštenika,
Sveštenika Božjih ugodnika.
Đakonuje đakone Stevane
I sa njime Sveti Lavrentije.
Sveti Pavle čita Poslanije
Sveti Luka sveto Evangelije,
Krste drži care Konstantine
A ripide Sveti stratilati
Dimitrije i sa njim Prokopije,
Georgije i sa njim Jevstatije
I ostali mnogi stratilati.
Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali Gromovnik Ilija,
Sveti Vrači pomazuju mirom
A Krstitelj vodom pokropljava.
Heruvimi poje Heruviku
A Car slave sjedi na prestolu
Licem svojim nebo osvetljava.
S desna mu je sveta Bogomajka
Ogrnuta zvjezdanom porfirom,
Sveti Sava žezal pridržava,
A naroda ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvjezda.
Izmiješani sveci s andjelima
Pa se ne zna ko je od kog ljepsi.
4.
Kad se Sveta Liturgija svrši
Svetitelji Hristu prilazili
I pred njime poklon učinili,
Najposlednji Svetitelju Savo
I sa Savom Srbi svetitelji.
Sveti Savo metanije pravi,
Al se ne hte svetac da uspravi
Vec ostade na zemlji ležeći.
Tad prilazi sveta Bogomajka
Da podigne svetitelja Savu,
Jer joj Savo Hilendar posvjeti,
Al se Savo diže na koljena
I dalje se dići ne hoćaše
Vec ostade pred Hristom klečeći.
5.
Blagi Hristos Savu milovaše
Od milošte 'vako mu zboraše:
"Čedo moje Nemanjiću Savo,
Što si mi se tako rastužio,
Što si mi se tako rasplakao,
Nikad tako ti plakao nisi,
Nisi tako plako za Kosovom
Kad je srpsko potamnjelo carstvo,
Potamnjelo carstvo i gospodstvo.
Kazuj meni , moje čedo drago,
Kako stoji sada Srbadija:
Kako stoji vjera u Srbalja,
Jesu l Srbi kano sto su bili
Ili su se Savo izmijenili,
Poju li mi mnoge liturgije,
I dižu li mi mnoge zadužbine
Kano nekad u vreme Nemanje
I sina mu svetitelja Save,
I slavnoga Milutina kralja,
I Stevana milog mi Decanca,
I Lazara moga mučenika
I Milice slavne Ljubostinjke,
Angeline majke Krušedolke,
I ostalih cara i kneginja,
Da l' se i sad tako Bog poštuje,
Da l' Srbijom svete pjesme bruje,
Jevandjelje da l' se moje širi,
Srpska zemlja da l' tamjanom miri,
Svetli li se obraz u Srbina
Pred ljudima i pred andjelima,
Velikaši da l' pravedno sude ,
Bogataši da li milost djele
Da l' susjeda susjed opravdava,
Da l nejakog jaki podržava,
Poštuje li mlađi starijega,
Da l' djevojke drže djevojaštvo,
Da l' popovi po svetinji žive ,
Kaluđeri da l' za narod kleče,
I da l' greju peštere suzama
I za narod toplim molitvama .
Da li narod nedjelju svjetkuje,
Da l' praznikom crkvu ispunjuje?
Kazuj meni,dični svetitelju,
Srpskog roda drugi spasitelju,
Kakva ti je golema nevolja
Te ti roniš suze niz obraze,
Pjesmu neba plačem završavaš?"
6.
Tad govori Svetitelju Savo:
"O Gospode veliki i silni,
Pred kime se tresu heruvimi,
Ima l' išta tebi nepoznato?
Ta ti vidiš srce u čovjeku
I poznaješ najtananije misli.
Vidiš crva pod korom grmovom,
Pod kamenom guju otrovnicu,
Na dnu mora svako zrno pjeska.
Ne mogu se od tebe sakriti
Tamnih ljudi tamna bezakonja,
Zbog kojih si na krstu visio;
Ali tvoja ljubav sve pokriva,
Iz ljubavi neznanije javljaš,
Iz ljubavi ti o znanom pitaš,
Da ti kazem sto ti bolje znadeš.
7.
Nisu Srbi kano što su bili.
Lošiji su nego pred Kosovom,
Na zlo su se svako izmijenili.
Ti im dade zemlju i slobodu,
Ti im dade slavu i slavu,
I državu veću od Dušanove,
Al darom se tvojim pogordiše,
Od tebe se licem okrenuše.
Gospoda se srpska izmetnula,
Na tri vjere okom namiguju,
Al ni jednu pravo ne vjeruju,
Pravoslavlje ljuto potiskuju.
Odrekli se srpskoga imena,
Odrekli se svojih krsnih slava,
Svece svoje ljuto uvredili.
A ko diže crkvu zadužbinu ,
Ne diže je tebi nego sebi.
Crkve dižu da ih vide ljudi,
Crkve dižu, Bogu se ne mole,
Nit Božiji zakon ispunjuju.
Velikaši pravdu pogazili,
Bogataši milost ostavili,
Ne poštuje mladji starijega,
No se mladji pametniji gradi,
Nit nejakoga jaki podržava,
Već ga lomi dok ga ne salomi,
Nit susjeda susjed opravdava,
Već se kune krivo za nepravdu
Zbog blatnjave zemlje od aršina.
sveštenici vjerom oslabili,
Kaluđeri poste ostavili,
Nit djevojke drže djevojaštvo,
Svilu nose , grehom se ponose,
Mladi momci poštenju se smiju,
A svoj razvrat ni od kog ne kriju,
Niti narod za nedelju mari,
Ni za praznik ni običaj stari,
Nit praznikom crkve ispunjuje,
Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše ,pa prazne i crkve;
Svud se crni crno bezakonje,
Stid me jede i stid me izjede,
Zbog grijeha naroda mojega,
Što i mene držiš blizu sebe,
Zato plačem moj predragi Spase,
Vječnost mi je kratka za plakanje,
Volio bih i u paklu biti,
Samo Srbi Bogu da se vrate."
8.
Mirno Gospod saslušao Savu,
Pa podiže svoju svetu glavu;
I mislima nebesa potrese .
Zablistaše munje i gromovi,
Naduše se garavi oblaci,
Led se prosu o Petrovu danu,
Sva pobjele zemlja Srbinova,
Ka' od gube gubava grješnica.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
9.
Tada Gospod usteže oblake,
Da ne padne kiša ni rosica,
blago sunce u žar se obrati,
Sva sagore zemlja Srbinova,
Presušiše rjeke i potoci,
Prekapiše duboki kladenci.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
10.
Tada Gospod vaši popustio,
Po vocu se vaši uhvatiše
Obrstiše šljive i jabuke,
Sasušiše pitome voćnjake
Po pitomoj zemlji Srbinovoj.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od uzasa.
11.
Tada Gospod pomor popustio,
Da pomori i staro i mlado.
Udariše ljute boljezanje,
Tesna groblja a malo grobara,
Grobarima otežaše ruke.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
12.
Tada Gospod krizu popustio.
Puna zemlja svakoga obilja,
A svi vicu:nigdje ništa nema.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
13.
Tad satanu Gospod odrješio,
Iz pakla ga na Srbe pustio,
Da do roka svoju volju vrši,
I da čini što je njemu drago,
Sa državom i sa srpskim tjelom,
Samo da se ne dotiče duše.
A satana vojske podigao,
Od zvjerinja svoga i ljudskoga,
Sve od samih Božjih protivnika,
I svojijeh jednomišljenika,
Kojih bi se marva zastidjela,
I veprovi divlji posramili.
Paklenim ih ognjem naoružo,
Poveo ih na zemlju Srbiju.
14.
Bljunu oganj iz adovih žvala,
Pa zapali kucu Srbinovu,
Sve razgradi što je sagrađeno,
Sve proždera što je umješeno,
Sve odnese što je izatkano,
Sve razgrabi što je uštedjeno,
Sve raskući što je zakućeno,
Sve popljuva što je osvećeno,
A gospodu u okove veza,
Starješine vrze na vješala,
Il' umori glađu u tamnici,
Pobi momke,zacrni djevojke,
Zgrči majke nad kolijevke prazne,
Nad kolijevke prazne i krvave.
Još zaveza jezik u Srbina,
Da ne smije pjevat ni kukati,
Niti Božje ime spominjati,
Niti brata bratom osloviti;
Jos zaveza noge u Srbina,
Da ne smije slobodno hoditi,
Osim tamo kud ga konop vodi,
Konop vodi ili kundak goni;
Jos zaveza ruke u Srbina,
Da ne smije radit van kuluka,
Niti sjesti , niti hljeba jesti
Bez satanske gorde zapovjesti,
Niti djecu svoju svojom zvati,
Nit slobodno mislit ni disati.
15.
Tako išlo zadugo zemana
Dok nabuja zemlja Srbinova
Od mrtvijeh srpskijeh tjelesa,
I od krvi srpskih mučenika,
Ka' tijesto od jakog kvasca.
Tad anđeli Božji zaplakali,
A Srbi se Bogu obratili,
Jedinome svome prijatelju,
Jedinome svome spasitelju,
Višnjem Bogu i Svetome Savi.
Tad se Savo strese od užasa,
Skoči, viknu iza svega glasa:
"Dosta , Bože , poštedi ostatak!"
Tad je Gospod poslušao Savu,
Na srpsko se roblje ražalio,
Te Srbima grjehe oprostio.
16.
Zasija se lice Srbinovo,
Zazvoniše zvona na veselje,
Zamirisa zemlja od tamjana,
Zablista se Hristova istina,
Zacari se milost i poštenje,
Anđeli se sa neba spustiše,
Pa Srbiju zemlju zagrliše.
17.
Haj , šta se ono šuje iz daljine?
To se opet služi liturgija,
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi Svetitelju Savo,
I sa njime tri stotin' vladika,
I tri hiljad' srpskih sveštenika.
Đakonuje arhiđakon Stevo,
A sa njime đakon Avakume
Što na kocu za Hrista postrada,
Na bairu usred Beograda.
A car slave sjedi na prestolu ,
Dok sa zemlje grmi ka oluja,
To Srbija kliče - Aliluja!
Blago majci koja Savu rodi
I Srbima dok ih Savo vodi.
http://razbibriga.net/imported/2009/11/vladika2-1.jpg
Usred graje i poruge ljudske uzdiže se molitva moja k Tebi, Care moj i Carevino moja. Molitva je tamjan, što bez prestanka kadi dušu moju i uzdiže je k Tebi, i prigiba Tebe k njoj.
Sagni se, Care moj, da ti šapnem najmiliju tajnu, najtajniju molitvu, najmolitveniju želju. Ti si predmet svih molitava mojih, svega iskanja moga. Ništa od Tebe ne ištem, vaistinu, samo Tebe.
Šta da tražim od Tebe, što me ne bi odvojilo od Tebe? Da budem gospodar nad nekoliko zvezda? Neću li s Tobom gospodariti nad svima zvezdama?
Da budem prvi među ljudima? Kakav stid za mene, kad me Ti za trpezom Svojom budeš stavio na poslednje mesto!
Da me slave milioni ljudskih usta? Kakav užas za mene, kad se sva ta usta napune zemljom!
Da se okružim najdragocenijim stvarima iz celoga sveta? Kako poniženje za mene, da me te stvari nadžive, i da sijaju i onda kad zemljana tama ispuni oči moje!
Da me ne rastavljaš od prijatelja mojih? Ah, rastavi me, Gospode, rastavi me što pre od prijatelja mojih, jer oni su najdeblji zid između Tebe i mene.
Zašto da se molimo, govore susedi moji, kad nam Bog ne uslišava molitve? A ja im velim: vaša molitva nije molitva no torbarenje. Vi se ne molite Bogu da vam da Boga no đavola. Zato Mudrost nebesna ne prima molitve sa jezika vašeg.
Zašto da se molimo, ropću susedi moji, kad Bog zna unapred šta nama treba? A ja sa žalošću odgovaram: zaista, Bog zna, da vama ništa ne treba do Njega jedinoga. Na vratima duše vaše On čeka da uđe. Molitvom se otvaraju vrata za ulazak veličanstvenoga Cara. Ne govorite li i jedan drugome na vratima: molimo, uđite?
Ne traži Bog slavu Sebi no vama. Njegovoj slavi svi svetovi ne mogu dodati ništa, kamo li ćete vi. Molitva vaša proslavlja vas a ne Boga. U Njega je punoća i milost. Sve dobre reči, koje u molitvi uputite Njemu, vraćaju se dvogubo na vas.
Svetlosni Care moj i Bože moj, Tebi se jedinom molim i poklonim. Izli se u mene kao bujan potok u žedan pesak. Samo se Ti izli, životvorna vodo, lako će onda trava rasti po pesku i beli jaganjci pasti po travi.
Samo se Ti izli u suhotnu dušu moju, Živote moj i Spasenje moje.
Molitve na jezeru
Bezbožnik se boji skoropostižne smrti, lopov se boji obijača, ubica se
boji mača, gordljivac se boji sramote, klevetnik se boji suda istine.
***
Često jednog dana kad učiniš jedan greh, učinićeš i drugi, i kad
pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu.
***
Neprolazne vrednosti su dragocenije od prolaznih kao što je večnost
dragocenija od vremena. A neprolazne vrednosti ulaze u okvir zdravlja
duševnog.
***
Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo
Istina, juče, danas, sutra.
***
Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.
Eho svoje duše
Cela priroda liči na jedan veliki klavir,
na kome su stvorenja u stvari dirke
koje se god dirke čovek dotakne
čuje eho svoje duše!
Čime se hvališ?
Čime se hvališ?
Zlatom?To isto zlato držala je planina u sebi i nije se hvalila!
Odelom?
Tu istu svilu nosila je gusenica u sebi i nije se hvalila!
Apetitom?
Mravojed s'apetitom jede mrave do smrti a potom mravi njega jedu!
Srećom?
Gle,lisica je nepoverljivija prema sreći.I kad stoti put uspe da uhvati kokoš,ona
u strahu osluškuje,sa koje će strane pući puska!
Konjima?
Kako možes visoko misliti o svojim konjima,kad oni ne misle
visoko ni o sebi niti o tebi!!!
Čudo
Dobro delo je čudo,koje dva srca čini srećnim.
zlo delo je odsustvo čuda,koja dva srca suši.
Gle,niko ne govori o čudu,kada se trava suši a svi govore o čudu,kada trava raste!
Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama. Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božijem.
Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca nov put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide.
Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku - jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.
Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć, a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.
Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je ovaj groblje vaših predaka, koje stoji otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci i želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.
Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.
Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isušuje gnev u srcu.
Kao nov mesec takva je duša u pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.
Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.
Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.
Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.
Majko nebesna, Nevesto Svesvetog Duha, prigni se k srcu našem, kad se kajemo. Otvori istočnik suza u nama, da se operemo od teške ilovače, što nam oči pomuti.
Duše Svesveti, duhni i razagnaj nečisti zadah iz duše pokajnika, što ga je gušio i pokajanju priveo.
Molimo Ti se i poklonimo, Životvorni i Moćni Duše!
Molitve na jezeru
Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.
Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.
Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?
Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.
Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.
Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.
O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.
Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.
Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.
Molitve na jezeru
http://img362.imageshack.us/img362/8905/file0003oa9.jpg
Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.
Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.
Bez Tvoga oka ja tumaram beznadeždno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.
Ti si jedini događaj života moga, svetilo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručja, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova, -ona vidi samo lice ženika; čuje samo muziku sa usana njegovih; miriše samo dušu njegovu. Kad ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.
Besciljni putnici i Bezljubavni imaju događaje, i imaju istoriju. Ljubav nema istorije, niti istorija ljubavi.
Kad se neko kotrlja niz goru ili puže uz goru ne znajući kuda ide, događaji mu se nameću kao cilj njegovog puta. Zaista, događaji su cilj besciljnome i istorija besputnome.
Zato se besciljni i besputni zaustavljaju kod događaja, i prepiru s događajima. Aja se molčaljivo žurim k Tebi, i uz goru i niz goru, i prezreni događaji srdito se uklanjaju ispred mojih stopa.
Kad bih ja bio kamen i kotrljao se niz goru, ja ne bih mislio o kamenju, o koje se lupam no o ponoru na dnu strmeni.
Kad bih ja bio potok planinski, ne bih mislio o svom neravnom putu no o jezeru, koje me čeka.
Strašan je u istini ponor onih, koji su zaljubljeni u događaje, što ih vuku naniže.
Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima, i učini me svojim robom.
Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilj zamršenog puta svoga.
Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slade spolja, a srce im miriše gnilinom.
Molitve na jezeru
72. pismo
JEDNOJ OBRAZOVANOJ ŽENI KOJA SE ŽALI ŠTO NIJE ODLIKOVANA ZA DOBROČINSTVO
Žalite se, što niste primili dostojnu pohvalu ni odlikovanje za svoj veliki trud oko skupljanja priloga za neki dom sirotinjski. Drugi, koji nemaju ni polovinu Vaših zasluga, dobili su i jedno i drugo, a Vi ništa.
Bože moj, na što se Vi žalite! na ono što po Jevanđelju treba da Vas raduje. Još govorite, da ste Vi sve činili kao hrišćanka u ime Hristovo. No zar ne znate, da u čije ime čovek vrši neki posao od toga i očekuje nagradu? Tako je po Jevanđelju. Naime: nagrada se očekuje ne od onoga kome se nešto tvori nego od onoga u čije se ime tvori. Sluga čuva ovce u ime domaćina svoga, i očekuje nagradu od domaćina a ne od ovaca. Vojnik vojuje u ime svoga cara, i od ovoga očekuje pohvalu i odlikovanje a ne od onih sa kojima ni protiv kojih vojuje. Tako i Vi: ako ste kao hrišćanka u ime Hristovo činili neka dobra dela, treba od Hrista da očekujete nagradu a ne od ma kog drugog. Nije li Gospod obećao večnu nagradu svima onima koji dobro čine u Njegovo ime ili nepravdu snose zbog Njegovog imena? Nije li rekao On: Radujte se i veselite se, jer je mnoga plata vaša na nebesima? I još uz to: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo nepotrebne sluge, jer učinismo sve što smo bili dužni činiti? Neko Nevidljivi poslao nas je u ovaj svet. Neko Nevidljivi odredio nam je službu u ovome svetu. Neko Nevidljivi izvodi nas iz ovoga sveta. Tome Nevidljivome mi imamo da se molimo, u Njega da gledamo, od Njega da iščekujemo. Šta nam mogu dati argati ravni nama i siromašni kao mi? I šta imamo mi da tražimo od onih koji posveminutno silaze u pučinu smrti, slično skakavcima što skaču sa obale u ponor?
Uostalom, jeste li baš sigurni, da Vi možete podneti slavu i pohvalu od ljudi? Sveti Jovan Lestvičnik mora da je poznavao čovečju prirodu bolje nego i Vi i ja kad je rekao, da "niko osim svetitelja ne može čuti o sebi pohvale od ljudi bez štete". Jer samo sveti ljudi proziru čoveka i vide, od kuda izviru pohvalne reči. Ponekad se i najmutnija voda zasija prema suncu isto kao i bistra. Ponekad se ispod tankog sloja vode skriva duboki mulj. Vrlo često takve su duše onih koji nas hvale. Zbog toga sveti ljudi i svete žene čujući o sebi pohvale cene ih ili kao neznanje ili kao namernu laž.
Više je ljudi izgubilo dušu od svetske slave i pohvale nego li od prezrenja i poruge. Znate li, kako Hristos računa one koji traže slavu i pohvalu od ljudi? U neverne. Čitajte Njegovu raspru s Čivutima, pa onda mislite, kojoj strani Vi pripadate. On je rekao: Ja ne primam slave od ljudi. To veli za Sebe. A za njih govori ovo: Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5,44)? S kim ste Vi, dakle: sa Hristom ili sa Čivutima? Ako ste na Hristovoj strani - što Vam ja od srca želim - onda ne smete iskati slave od ljudi nego samo slave koja je od jedinoga Boga. Ne zavidite ni malo onima koji se otimaju o ljudsku slavu i pohvalu. Naprotiv, žalite ih. Kao što će oni sami sebe žaliti kad se razočaraju. I opet Vam kažem: žalite ih: jer po zaslepljenosti svojoj dadoše večno za prolazno, božansko za zemaljsko, istinito za lažno.
Gospod neka Vas prosveti i blagoslovi.
Misionarska pisma
109. pismo
KOMANDIRU ŠĆEPANU Đ. KOJI PITA: ŠTA DA RADIMO DA NAM BUDE BOLJE
Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i - umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga Vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na Nj, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da ako nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog i uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
- Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
- Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:
- mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
- bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
- poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
- molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
- nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
- ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
- vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
- blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
- slavite Boga bar koliko slavite ljude!
Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.
Misionarska pisma
Св. владика Николај Српски - Не кради државу (http://www.youtube.com/watch?v=f8m9iqQJLdA#)
Св. владика Николај Србски у Лондону на Видовдан 1916 (http://www.youtube.com/watch?v=eC_VivXg2DY#)
106. pismo
JEDNOM ŠEGRTU KOJI TRAŽI SAVETA ZA DUHOVNI ŽIVOT
Ne mogu ti iskazati, koliko me obradovalo tvoje pismo. Kad sam ga pročitao uzviknuo sam: evo junaka Tvoga, Gospode, blagoslovi ga! Jer zaista si junak, mada ti je tek petnaest godina. U kući svoga gazde gledaš svaki dan samo razdor, mržnju i siktanje. U magazi, gde puniš i prazniš sanduke, čuješ od svojih drugova samo psovke i bezobrazluke. Na ulici, i svuda unaokolo -sablazni, i samo sablazni. No tvoj junački duh ne prima nijednu od tih sablazni, što kroz oči i uši navaljuju na tebe. I tako s tobom se dešava ono: što video ne video, što čuo ne čuo.
Ah, kako si ti sve to drugačije zamišljao došavši iz svoga sela u varoš! Stupajući prvi put u tu varoš, pišeš, ti si video kuće sve lepše od vaše crkve u selu. I ti si sa trepetom i poštovanjem koračao ulicama ljuteći se na svoje noge što unose seljačku prašinu u tu goru od hramova, u tu neviđenu čistotu i svetinju. Pred mnogim visokim kućama prekrstio si se kao što se čovek krsti kad ugleda crkvu. Ali na jedanput dogodilo se nešto strašno za tebe, što ti je dalo na znanje, da to nisu crkve. Neko je iskočio iz takve jedne visoke građevine i psovao najveću svetinju što postoji na nebu. Avaj, u tebi se ustavilo disanje! Ti si se obrnuo nazad i počeo bežati ka svome selu. Ali si pri tom pomislio, da nikako ne možeš nazad. Zaplakao si gorko, pa otirući suze rubinom krenuo si opet u varoš. Od tada iz dana u dan ti si morao pribirati svu snagu, sav svoj mali život, da daš otpor užasima za užasima, koji su te okružavali. Ponekad si čuo zvono na crkvi, iako crkvu još nisi u tom mestu ni video, pa si pomišljao: to anđeli s neba zvone i objavljuju Strašni Sud pokvarenom svetu! Tvoje gazde nikad ne idu u crkvu, pa tako ni vi šegrti i kalfe. Sav goreći od želje za službom Božijom ti si se jednom usudio i zamolio gazdaricu da ideš u crkvu. Na to se ona grohotom nasmejala, uhvatila te za kosu, uvukla te u trpezariju gde se doručkovalo, i viknula kroz smeh: zamislite šta ovom malom popu pada na pamet - hoće u crkvu! I svi su se stali kikotati kao u ludilu.
No sve te bure samo su jače utvrđivale drvo tvoga života. Ukoliko je jače rasla mržnja prema sablaznima utoliko je jače rasla tvoja ljubav prema Bogu. I ti si se održao u veri, u poštenju i u čistoti. Veliki junače Božiji, Gospod neka te blagoslovi! Na Davida mi ličiš, koji je kao dečak ubio Golijata. I ti si pobedio mnoga golijatska zla, koja su ti htela dušu umrtviti. Pa sada kada si se s Božijom pomoći spasao od mnogih sablazni pitaš za savet i pravilo, kako dalje da spasavaš dušu svoju. Zlatno dete moje, budi hrabar i na dalje, i Bog te neće ostaviti. Samo, veliš, dva do tri pravila, da bi mogao lako upamtiti! Dobro, evo neću ti ni dati više od tri pravila:
prvo pravilo: čitaj zapovesti Hristove iz ovog malog Jevanđelja, koje ti šaljem;
drugo pravilo: izvršuj prema moći te zapovesti, koje pročitaš i dobro shvatiš; i
treće pravilo: moli se Bogu, da ti otvori razum, da pravilno razumeš što pročitaš, i da te Duhom Svojim omoća, da pročitano možeš ostvariti.
Bog neka te ukrepi blagoslovom Svojim.
Misionarska pisma
Borba za veru - Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic (http://www.youtube.com/watch?v=4qH5U-ozXX8#)
Nebeska Liturgija Sveti Nikolaj Velimirović-Hебеска литургија (http://www.youtube.com/watch?v=tnCUp-sfZSY#)
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
ТЕОЛОГИЈА ЊЕГОШЕВА
Теологија значи говор o Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природа и надприрода и подприрода - све је теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори - теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост - теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости - теологија. Ако цела природа није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа. Ако цела природа не говори о Богу, ко ће онда веровати Исаији и Павлу, и Карлајлу и Божи Кнежевићу? Је ли цео свет око нас пустиња, шта вреди у тој пустињи вапијући глас о Богу једног пророка? Не вапије ли цела васиона о Богу, ко може без презрења чути вапијање једног човека? Погледајте љиљане пољске, и ако вам они не кажу ништа о Богу, неће вам то казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отворите алгебру, и ако вам не покаже Бога, неће вам га моћи показати ни Мојсеј. Не видите ли Бога у логаритамским таблицама, не отварајте ни посланицу Римљанима; нашто? Нисте ли нашли Бога на Гренланду, не идите ни у Јерусалим, ни тамо га нећете наћи. Прочитајте једну строфу Пушкинових стихова, и ако вам се у њима не открије генијални поета, заклопите, оставите. Ако је овај свет "општега оца појезија", како Његош мисли, онда је Велики Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на Исток; вратићете се сами - с камилом.
Цариници и фарисеји захтевали су небеске знаке, и ови им нису дати. И наше покољење тражи небесни знак, тј. тражи чудо па да верује. "Покажите нам Бога, говоре многи наши савременици - покажите нам Бога, па ћемо веровати". Но како? Не захтевају ли ови људи, који презиру чуда и не верују у њих, баш највеће чудо? Како да им се Бог покаже? Бог није један од 70 елемената, да се може показивати. Замислите да се цео видљив свет премаже белом бојом: куће, улице, поља, шуме, море, небо - све постане бело, и замислите да вам неко тад стави захтев: покажи ми бело! Како ћете му га показати? Ви ћете му свакако зачуђено рећи: покажи ти нама не-бело! Тако би се и онима могло рећи: покажите ви нама Не-Бога!
Не требају други знаци, друга чуда, сем оних која постоје и која се свакотренутно преливају из једног облика у други, да би се знало да Бог постоји. Замислите јединицу на земљи и уз њу ред нула до сунца - мислите ли ви, да ће тај број бити сувише велик за чуда, која се између земље и сунца пред нама одигравају? Свет је тако пун чуда, да ни једно чудо више, ни колико зрно горушично, не може стати у њега. Покушајте у мислима да додате још нешто овој васиони, и ви ћете се брзо сами себи учинити смешнима. Чуда нереда у природном току ствари највулгарнији су доказ Бога, чуда реда - најузвишенији. Онај ко зида своју теологију на чудима нереда у природи, тај зида мост преко реке без и једног стуба. Не тражите, дакле, друге знаке с неба, јер вам се неће дати осим оних, који су већ дати. Отворите очи и видећете ове знаке, затворите очи и вероваћете у Бога. Сви ти знаци говоре о Богу, сви су они теологија.
Дивљак види Бога у грому, ветру, бури, огњу; и образован човек га види тамо - но не бога него Бога - где и његов дивљи брат, но осим тога и у физици и хемији, у биологији и уметности, тј. у закону који влада громом и ветром, и буром и огњем: у реду ствари, у генијалном уметничком сложају свих елемената у целину. . . . .
Molitvom čistim vid vere moje, da Te ne izgubi u magli, Najsjajnija Zvezdo moja.
Našto će Bogu tvoja molitva? pitaju me tamni argati zemlje.
Pravo kažete, sinovi zemlje. Našto će polarnoj zvezdi durbin moreplovca, kad ona vidi moreplovca i bez durbina? No ne pitajte me, kad već znate, našto će durbin moreplovcu.
Molitva je potrebna meni, da ne izgubim spasonosnu Zvezdu iz vida a ne Zvezdi da ne izgubi mene.
Šta bi bilo od mog unutrašnjeg vida, kad bi prestao vežbati ga molitvom?
Ne vežbaju li se vojnici zemaljski, dugo i naporno, da vide daljne predmete?
Ne vežbaju li se tkači svile, dugo i naporno, da razlikuju najfinija vlakna?
Kako ja da ne vežbam vid vere moje, da što jasnije vidi jedino blago moje?
Uhvaćen u mrežu iluzija, ja sam jedva sagledao jedan otvor van, pa zar da ga izgubim iz vida?
Uzmite se na um, saputnici moji, nije jevtina stvar viđenje Boga. Vi što žrtvujete bogatstvo, da bi videli raskoš polutara i polarnu svetlost severa, budite spremni, da skuplje platite viđenje Onoga, prema kome je raskoš polutara siromaština, i polarna svetlost - lojana sveća.
Kada date i ceo svoj život za viđenje Njega, dali ste jedva jednu poturu. No On je plemenit i dobrosrdačan, pa i ne traži od vas više no toliko.
Vi, vežbatelji tela, što ne zaboravljate nijedno jutro da vežbate svoje ruke i noge, i glavu i vrat, da li ste vi u istini misaona bića vi, samuraji? Da li ste vi u istini misaona bića, ako držite, da će vera vaša u Boga postati i ostati vidovitom bez vežbanja? Sve zvezdano Nebo, što još gleda iskustvo otaca vaših, svedok mi je, da će vera vaša oslepiti, ako u opšte ikad i progleda. I na mesto izgubljenog dobra ostaće samo jedno licemerno nazvanje.
Držite svoje oči samo tri dana povezane, i osetićete po tom, da ih vređa svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i osetićete, da vam je bolno gledanje u Njegovu svetlost.
Pitate me, koliko traje molitva moja? Da li me možete razumeti, kad vam kažem: duža je od dana mojih? Jer molitvom svojom moram da vežbam i vašu veru, i otvaram joj vid, i pokazujem viđenje i Viđenog. Vaistinu, molitvom svojom ispunjavam i svoje i vaše dane.
Neprestano kadim molitvom veru svoju, da je ne zaslepe mirisi zemlje.
Neprestano prizivam sve nebesne krugove, da me podrže u molitvi svojom večitom molitvenošću, da bi se i ja udostojio zreti onu Slavu i Krasotu, koja je širom otvorena njihovom zrenju.
O saputnici moji, kako je veličanstveno viđenje vere! Kunem vam se, kad bi vi znali, molitva vaša ne bi imala ni odmora ni kraja.
Molitve na jezeru
http://razbibriga.net/imported/2009/11/vladika1-1.jpg
POHVALA I POKUDA
U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar.Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa,drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda,koja nam od ljudi dolazi,uvek deli našu dušu na dvoje;
jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali,a drugom žalostimo i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude,a drugom radujemo.
Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja,da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama,i smatraj da si od prvih manji,a od drugih veći.Da ne bi poleteo bez krila i da se ne bi poništio bez nadežde.
Misli o dobru i zlu
SLABIĆ
Zločin je slabost,a ne snaga.Zločinac je slabić,a ne junak.
Zato smatraj svog zlotvora uvek kao slabijeg od sebe,pa kao što se ne svetiš slabom detetu,ne sveti se ni zlotvoru.Jer on nije zlotvor po snazi,nego po slabosti.
Tim načinom gomilaćeš snagu u sebe i bićeš kao more,koje se ne izliva da potopi svakog derana,što se u njeg' baca kamenom.
U DRUŠTVU I U SAMOĆI
Ukoliko god se mudriji pokazujemo pred ljudima,utoliko se luđi osećamo pred samim sobom.
Ukoliko god više ističemo pred ljudima svoje vrline,utoliko se jače ističu pred nama samima odgovarajuće slabosti i poroci.
Jedan vojnik ispovedio je svom prijatelju,da kad god je u društvu isticao i opisivao svoje junaštvo u ratu,u njegovu svest neodoljivo su se tiskale slike sviju njegovih poraza i kukavičluka u životu.
Misli o dobru i zlu
SV.VLADIKA NIKOLAJ O ČOVEKOVOM PADU
Pali smo. Pali smo onoliko koliko smo se udaljili od Hrista... Leonardo da Vinči godinama je radio znamenitu Tajnu večeru. Tražio je lica za modele. Za lik Hristov je našao jednog mladog čoveka, čije je lice sijalo lepotom, dostojanstvom i nevinošću. Ali za Judu se dugo mučio da nađe podesno lice. Šetajući jednog dana, ugleda jednog čoveka, odvratna izgleda, surova pogleda, i u svemu ružna i odbojna. On ga pozove u svoj atelje i kaže mu zašto ga je pozvao. Čovek se zagleda u već naslikani lik Hristov, i dugo je netremice gledao, dok mu suze ne potekoše. Začuđeni slikar upita ga zašto plače, a on odgovori: Kako ne bih plakao? Pre pet godina ja sam ti poslužio za lik Hristov, a sad hoćeš da ti poslužim za lik Judin...
Говор Св. Владике Николаја (http://www.youtube.com/watch?v=aDjpPfYnhcY#)
Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.
http://razbibriga.net/imported/2009/11/vladika1-1.jpg
ОД ВИДИКА ЗАВИСИ МИР
Што ужи видик, то већи немир. Што шири видик, то мањи немир. Најшири видик, божански мир. Што ужи видик, то већа цена себи. Што шири видик, то мања цена себи. Најшири видик, најмања цена себи.
Кад би охола жаба из бунара стала покрај океана, изгубила би своју охолост.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.