Man
22-05-2014, 15:35
сајт Српско херпетолошко друштво „Милутин Радовановић“ (http://www.shdmr.org/naslovna/8-srpski/44-zmije-i-poplave)
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-1.jpg?w=610&h=418
Како наводе извори на интернету, људи у помоћ због змија већ зову и војску. То је заиста нерационално и само додатно компликује спасавање људи, домаћих животиња и домова. У ситуацији која је задесила земљу потпуно је разумљива паника и хистерија, али немојмо отежавати рад спасиоцима.
Змије у равничарским подручјима Србије су неотровне и потпуно безопасне – ако се изузме неколико локалитета у Војводини на којима има шарки. Најчешће се срећу смукови и врсте везане за воду – рибарице и белоушке. Све наведене врсте могу да нарасту до 1,5 или чак 2 метра, па могу деловати застрашујуће, али потпуно су безазлене. Могуће је видети и смукуљу, али ова врста је релативно ретка. Доста је и ситнија од осталих. Нажалост, људи је, због риђе боје и шара, често мешају са шарком. Неретко се и од рибарице помисли да је шарка. У ствари, људи најчешће без пардона убијају све што макар и личи на змију.
Све змије могу да пливају и углавном се добро пењу по вегетацији – и по кућама.
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-2.jpg?w=610
Колико смо успели да испратимо вести на друштвеним мрежама, све до сада фотографисане (виђене или убијене) змије биле су смукови и рибарице.
Од отровних змија, у ужој Србији су присутни шарка и поскок. Не тврдимо да их није могуће срести у поплављеним подручјима, посебно уз реку Саву – неке су могле и доплутати из узводних предела – али чак ни од њих не прети неминовно смртна опасност.
Наше отровнице се од других врста змија лако разликују: дуж смеђих или сивих леђа имају тамну цик-цак шару. Шарке могу бити и потпуно црне.
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-3.jpg?w=610&h=187
Као и друге животиње, змије само покушавају да се спасу и побегну на суво. Нису се напрасно појавиле ниоткуд, увек су биле око нас. Нису донете однекуд и пуштене да би нам додатно загорчале живот. И њих вода истерује из склоништа; уплашене су, дезоријентисане и нервозне, баш као и ми.
Већ се у поплављеним подручјима појавио и велики број глодара – који такође само покушавају да се спасу од воде. Многима су гнезда управо у насипима поред река, и сад су потопљена и разрушена. И глодара је увек било свуда око нас, али их у условима какви су сада има више на неуобичајеним местима.
Глодари преносе заразне болести које могу бити погубне по људе; често су пацови основни, пресудни фактор у избијању и ширењу страховитих епидемија. Змије не преносе ниједну болест на људе. Змије се хране глодарима. Могу да се завуку и тамо где мачке и пси не могу. Одрасли смук може да поједе читаво легло пацова. Змије могу помоћи да се умањи број пацова и мишева.
У условима када се на потопљеним подручјима налази велики број лешина, када су изливене септичке јаме и разнете депоније, а температуре расту, врло је вероватно да ће доћи до појаве и ширења инфекција. Глодари ће се свакако хранити отпацима и лешинама на које буду наилазили, и кретаће се по насељима. И они ће, можда, бити избезумљени и агресивни. Најезда глодара је оно што треба да нас брине. Такозвана најезда змија је појава којој заправо треба да се радујемо. Оне су нам прави – у ствари једини – природни савезник у борби са глодарима.
Уколико приметите змију, заобиђите је, пустите је да прође или је, ако је баш неопходно, уклоните са пута – довољно је померити је штапом. Ниједна змија неће напасти човека осим у самоодбрани (водене змије чак веома ретко покушавају и да се бране). Ако вас смук или рибарица и „нападну“, ништа вам се не може догодити. У случају да заиста наиђете на отровну змију, такође је просто заобиђите или склоните. Ако вас ипак уједе отровна змија, под условом да сте потпуно сигурни да сте добро препознали врсту, потребно је применити мере прве помоћи и обратити се лекарима, који треба да дају противотров.
Све врсте змија у Србији су заштићене законом и не смеју се убијати.
Испред Српско херпетолошког друштва „Милутин Радовановић“:
др Љиљана Томовић, ванредни професор на Биолошком факултету у Београду
др Соња Ђорђевић, научни сарадник на Биолошком факултету у Београду
Александар Симовић, студент Биолошког факултета у Београду
На сајту Српског херпетолошког друштва налази се галерија са фотографијама змија Србије: http://www.shdmr.org/gallery/Gmizavci-Srbije/zmije-Srbije.
На сајту такође стоје и основна упутства за пружање прве помоћи у случају уједа отровних http://shdmr.org/naslovna/8-srpski/43-zmije-otrovnice-i-prva-pomoc-u-slucaju-ujeda.
Ако имате питања, можете нам писати, на serbianherpetologicalsociety@gmail.com, или нас контактирати телефоном, на бројеве 065/409-27-24 (Српско херпетолошко друштво); 064/284-70-55 (Александар Симовић); 064/823-79-85 (Љиљана Томовић).
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-1.jpg?w=610&h=418
Како наводе извори на интернету, људи у помоћ због змија већ зову и војску. То је заиста нерационално и само додатно компликује спасавање људи, домаћих животиња и домова. У ситуацији која је задесила земљу потпуно је разумљива паника и хистерија, али немојмо отежавати рад спасиоцима.
Змије у равничарским подручјима Србије су неотровне и потпуно безопасне – ако се изузме неколико локалитета у Војводини на којима има шарки. Најчешће се срећу смукови и врсте везане за воду – рибарице и белоушке. Све наведене врсте могу да нарасту до 1,5 или чак 2 метра, па могу деловати застрашујуће, али потпуно су безазлене. Могуће је видети и смукуљу, али ова врста је релативно ретка. Доста је и ситнија од осталих. Нажалост, људи је, због риђе боје и шара, често мешају са шарком. Неретко се и од рибарице помисли да је шарка. У ствари, људи најчешће без пардона убијају све што макар и личи на змију.
Све змије могу да пливају и углавном се добро пењу по вегетацији – и по кућама.
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-2.jpg?w=610
Колико смо успели да испратимо вести на друштвеним мрежама, све до сада фотографисане (виђене или убијене) змије биле су смукови и рибарице.
Од отровних змија, у ужој Србији су присутни шарка и поскок. Не тврдимо да их није могуће срести у поплављеним подручјима, посебно уз реку Саву – неке су могле и доплутати из узводних предела – али чак ни од њих не прети неминовно смртна опасност.
Наше отровнице се од других врста змија лако разликују: дуж смеђих или сивих леђа имају тамну цик-цак шару. Шарке могу бити и потпуно црне.
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/05/zm-3.jpg?w=610&h=187
Као и друге животиње, змије само покушавају да се спасу и побегну на суво. Нису се напрасно појавиле ниоткуд, увек су биле око нас. Нису донете однекуд и пуштене да би нам додатно загорчале живот. И њих вода истерује из склоништа; уплашене су, дезоријентисане и нервозне, баш као и ми.
Већ се у поплављеним подручјима појавио и велики број глодара – који такође само покушавају да се спасу од воде. Многима су гнезда управо у насипима поред река, и сад су потопљена и разрушена. И глодара је увек било свуда око нас, али их у условима какви су сада има више на неуобичајеним местима.
Глодари преносе заразне болести које могу бити погубне по људе; често су пацови основни, пресудни фактор у избијању и ширењу страховитих епидемија. Змије не преносе ниједну болест на људе. Змије се хране глодарима. Могу да се завуку и тамо где мачке и пси не могу. Одрасли смук може да поједе читаво легло пацова. Змије могу помоћи да се умањи број пацова и мишева.
У условима када се на потопљеним подручјима налази велики број лешина, када су изливене септичке јаме и разнете депоније, а температуре расту, врло је вероватно да ће доћи до појаве и ширења инфекција. Глодари ће се свакако хранити отпацима и лешинама на које буду наилазили, и кретаће се по насељима. И они ће, можда, бити избезумљени и агресивни. Најезда глодара је оно што треба да нас брине. Такозвана најезда змија је појава којој заправо треба да се радујемо. Оне су нам прави – у ствари једини – природни савезник у борби са глодарима.
Уколико приметите змију, заобиђите је, пустите је да прође или је, ако је баш неопходно, уклоните са пута – довољно је померити је штапом. Ниједна змија неће напасти човека осим у самоодбрани (водене змије чак веома ретко покушавају и да се бране). Ако вас смук или рибарица и „нападну“, ништа вам се не може догодити. У случају да заиста наиђете на отровну змију, такође је просто заобиђите или склоните. Ако вас ипак уједе отровна змија, под условом да сте потпуно сигурни да сте добро препознали врсту, потребно је применити мере прве помоћи и обратити се лекарима, који треба да дају противотров.
Све врсте змија у Србији су заштићене законом и не смеју се убијати.
Испред Српско херпетолошког друштва „Милутин Радовановић“:
др Љиљана Томовић, ванредни професор на Биолошком факултету у Београду
др Соња Ђорђевић, научни сарадник на Биолошком факултету у Београду
Александар Симовић, студент Биолошког факултета у Београду
На сајту Српског херпетолошког друштва налази се галерија са фотографијама змија Србије: http://www.shdmr.org/gallery/Gmizavci-Srbije/zmije-Srbije.
На сајту такође стоје и основна упутства за пружање прве помоћи у случају уједа отровних http://shdmr.org/naslovna/8-srpski/43-zmije-otrovnice-i-prva-pomoc-u-slucaju-ujeda.
Ако имате питања, можете нам писати, на serbianherpetologicalsociety@gmail.com, или нас контактирати телефоном, на бројеве 065/409-27-24 (Српско херпетолошко друштво); 064/284-70-55 (Александар Симовић); 064/823-79-85 (Љиљана Томовић).