Zašto je školski sistem u Japanu jedan od najboljih u svetu?

[Padalica]

Da li ste znali da su, prema najnovijim istraživanjima, učenici iz Japana među najboljima na svetu u čitanju, pisanju i računanju? Šta je to što školski sistem u Japanu čini tako posebnim i drugačijim od ostatka sveta, i čemu on to sve može da nas nauči?

Koliko brzo možete da izračunate koliko je 21 puta 13? Jedan minut? Pola minuta? Probajte da pomnožite 123 i 321? To već zvuči malo komplikovanije, zar ne? Ipak, mališani u Japanu i ovakve, “teže”, zadatke rešavaju za tren oka, i to samo uz pomoć nekoliko linija, crteža i igranja.U Japanu, svako dete zna da množi, čak i petogodišnjaci. Međutim, oni ne uče tablicu množenja napamet, već tako što se igraju i crtaju.
http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-child-playing-and-learning.jpg (http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-child-playing-and-learning.jpg)
Pitate se kako je to moguće? To je zato što nastavnici u “Zemlji izlazećeg sunca” pažnju posvećuju kvalitetu, a ne kvantitetu; odnosno trude se da uče decu da ne usvajaju stvari učenjem napamet, već efikasnijim metodama.
Uostalom, pogledajte ovaj kratak video i uverite se i sami:

https://www.youtube.com/watch?v=e-P5RGdjICo

[Padalica]

Kako izgleda jedan čas matematike u Japanu

Čas počinje tako što učenici dočekuju nastavnika sa tradicionalnim pozdravom (aisatsu). Zatim, sledi njegovo pitanje da li učenici znaju da reše problem ispisan na tabli.
Učenik koji prvi reši zadatak diže ruku. Nastavnik mu prilazi, pregleda zadatak i zaokružuje ga kao znak da ga je učenik tačno rešio. Učenik tada ustaje sa svog mesta. Još jedan se javlja da je rešio zadatak. Međutim, u ulozi nastavnika ovog puta je učenik koji se prvi javio sa tačnim rešenjem, i koji kontroliše zadatak drugog učenika.
Matematika je svojevrstan jezik. Baš kao i engleski, japanski, društvene nauke. Zato se postavlja pitanje zašto za matematiku ne bismo imali isti pristup u učenju kao za te predmete.
Ukoliko dete nekog drugog uči onim stvarima koje je već savladalo, upamtiće oko 90 odsto gradiva, tvrde Japanci. Ukoliko, međutim, nastavnik samo stoji za tablom i predaje, pasivnim slušanjem učenici će zapamtiti mnogo manje – nekih 40 odsto. Zato je daleko efikasniji pristup da zajedno rešavaju zadatke i uče jedni od drugih. Takođe, važno je da se prave što kraće pauze, odnosno da se proces učenja što manje prekida. Potrebno je da nastavnik konstantno motiviše svoje učenike.
http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-girl-lecturing.jpg (http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-girl-lecturing.jpg)

[Padalica]

Hajde da se sada osvrnemo i na japansko pismo, odnosno jezik.
Učenici širom sveta, u proseku, uče oko 26-33 slova (izuzev nekih azijskih jezika koji su usvojili piktografski sistem). Da li, pak, znate koliko znakova Japanci moraju da nauče kako bi mogli da čitaju i pišu? Sigurno više od 26.
Roditelji u Japanu znaju koliko je teško da deci pomognu da nauče sve znakove kako bi mogli da ih koriste u govoru, pisanju i komunikaciji. Ipak, zahvaljujući kvalitetnom pristupu u nastavi, dok ne završe osnovnu školu deca u Japanu več znaju 1,006 kandži znakova (http://www.theguardian.com/world/2013/oct/08/why-do-japanese-children-lead-world-numeracy-literacy). Sa 15 godina, kada završavaju obavezno obrazovanje, učenici znaju još 1,130 novih takvih znakova.
Osim kandži znakova, japanski jezik ima dva fonemska pisma (http://web-japan.org/kidsweb/explore/language/), hiraganu i katakanu, svako sa po 46 znakova. Sva tri pisma imaju svoje mesto i način korišćenja. Dok se pojedini kandžiji ili grupe kandžija koriste za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana se koristi, u kombinaciji sa kandžijima, za zapisivanje gramatičkih nastavaka (glagolska vremena, komparacije prideva, i sl.), gramatičkih reči (veznici, članovi itd.) i japanskih reči za koje ne postoje kandžiji. Katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi, a ponekad se koristi i za naglašavanje pojedinih reči. Zvuči vam komplikovano? Japancima ne predstavlja nikakav problem da nauče sve ove znakove.
http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-girl-reading.jpg (http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-girl-reading.jpg)

[Padalica]

Šta to što čini školski sistem u Japanu tako posebnim?Njihov državni obrazovni sistem (http://www.pedagog.rs/japan.php) je nešto na šta je cela nacija izuzetno ponosna, a odlikuje ga tradicionalni pristup, koji je pomogao učenicima u Japanu da lako nadmaše svoje vršnjake širom sveta. Njihovi rezultati na PISA testovima (http://oecdeducationtoday.blogspot.com/2014/01/japan-finds-inspiration-in-its-pisa.html) dokaz su toga.
Školski sistem u Japanu sastoji se od:


6 godina osnovne škole
3 godine niže srednje škole
3 godine više srednje škole
4 godine univerzitetskog obrazovanja

Gimukyoiku (obavezno obrazovanje) traje 9 godina: 6 godina shougakkou (osnovna škola) i 3 godine koje učenici provedu u chuugakkou (nižoj srednjoj školi).
Tajna uspeha njihovog obrazovnog sistema leži u činjenici da Japan ima jednu od najobrazovanijih nacija na svetu (http://japanese.about.com/od/japaneselessons/a/061000.htm) (sa 100% upisanih đaka u obavezno obrazovanje i nula odsto nepismenih ljudi). Iako nije obavezna, u srednju školu (koukou) ide preko 96% učenika širom zemlje, dok je taj procenat u velikim gradovima oko 100%.

[Padalica]

Kako funkcionišu škole u Japanu?Školska godina u većini japanskih škola podeljena je na tri tromesečja: prvo traje od aprila do jula, drugo od septembra do decembra, i treće od januara do marta. Osim za niže razrede osnovne škole,učenici prosečno u školi provedu 6 sati dnevno radnim danima, zato je školski dan u Japanu jedan od najdužih na svetu. Čak i kada nisu u školi, deca su i dalje usmerena na učenje, tako što rade domaće zadatke. Letnji raspusti traju 6 nedelja, i oko dve nedelje učenici dobiju za zimski i prolećni raspust. Takođe, deca često dobijaju domaći koji rade tokom ovih raspusta.
Svaki razred ima posebnu učionicu, gde učenici slušaju sve predmete, osim kada imaju praksu i laboratorijske vežbe. U osnovnoj školi, u većini slučajeva, jedan nastavnik predaje sve predmete svom razredu. Broj učenika u jednom razredu je obično ispod 40. Međutim, u prošlosti se dešavalo, usled naglog porasta broja stanovnika, da je broj učenika bio znatno veći – više od 50 po razredu.
http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-kids-doing-lab-tests.jpg (http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/japanese-kids-doing-lab-tests.jpg)
Šta deca uče u japanskim školama? (http://web-japan.org/kidsweb/explore/schools/)Predmeti koje deca izučavaju uključuju japanski jezik, matematiku, prirodne i društvene nauke, muzičku kulturu, umetnost i rukotvorine, fizičko obrazovanje i domaćinstvo (na kome uče osnove kulinarstva, kao i šivenje). Takođe, sve je više osnovnih škola koje su uvele učenje engleskog jezika u raspored časova. Informaciona tehnologija se sve više koristi za unapređivanje obrazovanja, dok većina škola ima pristup internetu.
Učenici, takođe, izučavaju tradicionalne japanske umetničke veštine kao što su shodo(kaligrafiju) i haiku. Shodo – japanska kaligrafija je umetnost lepog pisanja kandži (znakova koji se koriste u zemljama istočne Azije) i kana (fonetskih simbola koji su izvedeni od kandžija) uz pomoć kista i tinte, i ima izuzetno veliki značaj u japanskom društvu. Pored čitkosti, cilj je i dostizanje savršene estetske ravnoteže i duhovnosti.
Haiku, sa druge strane, je vrsta poezije koja je razvijena u Japanu pre 400 godina. Haiku je kratak stih od 17 slogova, podeljenih na tri metričke celine od pet, sedam, i pet slogova. Haiku, prema jednoj od definicija, pokazuje koncentrisani momenat prirode, koji je povezan sa događajima u ljudskoj unutrašnjosti.

[Padalica]

Evo još nekih zanimljivosti (http://www.oecd.org/pisa/keyfindings/PISA-2012-results-japan.pdf)o školama u Japanu:

U državnoj osnovnoj i nižoj srednjoj školi, školski ručak (kyuushoku) se bazira na standardnom meniju, dok deca zajedno sa nastavnicima ručaju u učionici. Na taj način se gradi i neguje dobar odnos između njih.
U skoro svim nižim srednjim školama, učenici su obavezni da nose školske uniforme(seifuku).
Učenici u Japanu ne beže sa časova, niti kasne u školu.
Učenici u Japanu imaju jak osećaj pripadnosti kada se nalaze u školskom okruženju, ne osećaju se kao autsajderi ili kao da su iskjučeni iz svih školskih dešavanja.
85 posto učenika u Japanu kaže da voli da ide u školu i da se u njoj oseća srećno i zadovoljno.
Oko 91 posto učenika u Japanu izjavilo je da nikada ili samo na nekim časovima nisu slušali šta nastavnik govori.
Njihovi nastavnici su samo na nekim časovima, ili nikada, morali da sačekaju da se učenici smire pre nego što počnu sa predavanjem.
Učenici provode 235 minuta nedeljno na časovima iz matematike u školi (prosek u drugim zemljama je 218 minuta nedeljno), ali zato provode manje vremena učeći jezike i prirodne nauke, 205 i 165 minuta nedeljno, u poređenju sa 215 i 200 minuta nedeljno u obrazovnim sistemima širom sveta.
Veliki procenat japanskih učenika pohađa dodatne časove i radionice posle škole, gde mogu da nauče još više nego na redovnim časovima, ili se dodatno edukuju kod kuće ili na nekom drugom mestu.
Predškolsko obrazovanje je izuzetno važno za Japance. Istraživanja pokazuju da učenici koji su pohađali predškolsko obrazovanje postižu bolje rezultate u školi sa 15 godina, nego oni koji nisu išli u obdanište. Zato ne iznenađuje podatak da 99 odsto japanskih mališana pohađa neku vrstu predškolskih programa.
Učenici u Japanu skoro nikada ne ponavljaju razred u osnovnoj, nižoj srednjoj ili višoj srednjoj školi.

http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/little-girl-studying-arithmetic.jpg (http://blog.novakdjokovicfoundation.org/media/2015/03/little-girl-studying-arithmetic.jpg)