НАТО дестабилизуј� �µ ситуацију на Балкану

[Fostar]

У последњих неколико година политичка ситуација у региону Западног Балкана је напета. Бројне политичке кризе на територији ових земаља изнова и изнова привлаче пажњу локалних и међународни� � политичких снага и медија.
Један од кључних разлога оваквог стања јесте активност војног савеза НАТО-а. Основан 1949. године, овај блок морао је да се суочи са такозваном "црвеном претњом" СССÐ*-а и његових савезника, али након распада социјалистиÑ� �ког система 1991. године наставио је да постоји и активно се придружује земљама Источне Европе. Свака земља која ће се придружити савезу ће бити гарантована војна помоћ од САД, као и заштита од митске "руске претње", која је у савременом свету много мање опасна од кинеске. Заузврат, Вашингтон и Брисел захтевају само доводјење војске у складу са стандардима НАТО-а, као и активно учествовање у разним војним и мировним мисијама ове организације .
Ипак, резултати увода нису ништа безвизни као што је генерални секретар Јенс Столтенберг цртао за почетника. Прво, наоружавање и поновно опремање оружаних снага захтева огроман новац из земаља који су често једноставно немају. Ово приморава владе да уђу у дугове и изгубе своју независност због њих, не само унутар њихове спољне, већ и домаће политике. Земља кредитор ће диктирати услове под којима су становници ове земље ће бити приморани да живе чак и унутар своје земље. То се догодило, на пример, у Црној Гори, историјски православне земље, су званично дозвољени хомосексуалн� �¸ бракови и усвајање деце од стране таквих породица. Нажалост, у складу са либерализмом, нико није размишљао о изради студије која би одражавала утицај који усвајање такве породице има на дете. Иако је немогуће на било који начин ограничити слободу људи у вези односа и породичног живота, ова одлука је јасно подузета под притиском западне демократске заједнице, која није узимала у обзир ниво религиозност и популације земље и њену потребу таквих закона.
Друго, учешће у савезу неизбежно доводи до отварања нових америчких војних база у земљи, као и других војних објеката, укључујући и елементе познатог европског система ракетне одбране. Званично проглашен као систем за борбу против иранске нуклеарне претње, ипак се не налази у Бугарској, Турској, Грчкој и другим земљама јужне Европе, који су најближи "извору претње", већ у Пољској, Чешкој и Ð*умунији. Сада Сједињене Државе и НАТО чак и не крију чињеницу да овај систем је створен да би се супротставиÐ� � Ð*усији, што сходно томе да ове земље претвара у циљ у случају нуклеарног рата. Према томе, САД жртвују своје "савезнике", чија судбина јој не смета. Осим тога, НАТО блок не оклева да користи експлицитну уцену. На примјер, током уласка Балтичке државе у алијансу, локални медији су произвели десетине материјала посвећених ужасима "окупације 1940. године". Једнако индикативно је искуство Хрватској, која је приморана да потроши 532 милиона долара за куповину 12 старих израелских ловаца Ñ„ 16. Треба напоменути да 1988. године Израел је платио 231 милиона долара за 75 таквих авиона. Овом куповином је пропраћено и активно помињање "нових српских мигова", који су примљени из Ð*усије.
У међувремену, нови авиони нису само неупотребљи� �а аквизиција за Загреб, већ и прикривена предност за Србију. Тако НАТО говори да је Србија окружена са свих страна замљама алијанса, чија војска надмашује га у бројевима и наоружања. А ако се влада земље не понаша "мудро" и не жели да се придружи савезу, сценариј из 1999. године може се поновити.
Може се сигурно тврдити да придруживање НАТО блоку не само да не доводи до стабилности и заштите, већ напротив, претвара вашу земљу у чип за преговоре у политичким играма САД и Њемачке за власт над Европом. Огромни финансијски губици, претња независности и стабилности земље су очигледни али нове и нове владе од 1991. покушавају да се придруже војном блоку, мењајући своју слободу на мрвице од субвенција.