Stilske figure

[Bisernica]

Kada govorimo o književnom izrazu,to onda podrazumeva da je u upotrebi reč....pisana reč,koju možemo izgovarati ili na glas ili ponavljati čitanjem u sebi i tako,ili slušajući ili čitajući i *zamišljajući*reč,stvarati u mozgu plastičnu sliku onog što primamo kao poruku okom ili uhom.Koliko će ta slika biti verodostojnija i plastičnija u predstavi koju pisac želi da nam dočara koristeći reč,zavisi od njegovog umeća i bogatstva njegovog književnog izraza,odnosno,od stila koji pisac koristi.

Stil – Podrazumeva izbor izmedju više jezičnih mogućnosti da se nešto izrazi (pr. „Moraš se požuriti, zakasnit ćeš na brod!“ i „Vetar na ramenu sedi jedru tvom!“ – navod iz Shakespeareovog Hamleta).
Odabirom jednih jezičnih jedinica umesto drugih (npr. „jedro“ umesto „brod“) pisac nam „govori“ nešto o vlastitom načinu pisanja.
Zbog toga stil možemo definisati kao način pisanja ili govorenja svojstven nekom piscu, nekoj književnoj školi ili nekoj epohi (npr. Šekspirovski stil, barokni stil…itd).
Budući da je pisac slobodan izabrati jedinice jezika koje želi ( kao što neko bira komade garderobe koje će nositi), on može izabrati one jedinice koje najbolje izražavaju upravo ono što on želi reći, koje najbolje izražavaju njegovu individualnost.
S toga stil možemo definisati kao izraz individualnosti.
U navedenom primeru vidimo da je druga, Šekspirova rečenica manje obična od prve. U njoj je teže dosegnuti ono što se želi reći, a opet je sve nekako zgodno rečeno. Razlog tome su stilske figure kojima ona obiluje i koje „ukrašavaju“ tu rečenicu.
Ukrašen govor nekad se smatrao važnom osobinom književnosti. Popisivala su se i razvrstavala sredstva lepog pisanja, koja su se nazivala figurama. (dans nam,čitajući neka stara dela,iz davnih vremena,bude ponekad i pomalo smešno,koliko se *ukrašenim* rečenicama pisalo)
Stil i figure, nekad je proučavala stara retorika, a danas se njima bavi stilistika.

[Bisernica]

S druge strane,pak...nijedan tekst nam neće dočarati slike onako kako su zamišljene u glavi onog ko nam ih rečima razastire,ukoliko je čitanje takvo da se ne može povezati u jednu celinu i pratiti na način da se kao puzzle,polako i sistematično otvara pred našim umnim *očima* predeo koji nam pisac slika rečima.Ovo je jako važno kod čitanja na glas,kada se uho koristi kao mehanizam.
Medjutim,ovo nije pravilo koje isključivo važi za čitanje,izuzev u onoj meri u kojoj je važna dikcija,ovo pravilo važi i za pisanje,jer ukoliko se recimo ne poseduje dobra dikcija,i pisana reč će biti *iskrivljena*,odnosno ,pogrešno napisana (ne važi onda,ako se u upravnom govoru želi naglasiti da onaj koji govori nema dobru dikciju ili je u pitanju dete ,npr. " Imam tli godine.")
Dakle,jedne od figura koje se koriste u stilu su:

GLASOVNE FIGURE (ili,figure dikcije)

Ovih figura ima više,i potrebno je pojasniti svaku na način,da se nakon toga lako mogu prepoznavati kod čitanja(uglavnom ,većina njih kod poezije).

Asonancija
Nastaje ponavljanjem istih samoglasnika radi postizanja odredjenog zvukovnog doživljaja ili efekta (npr. „oko sokolovo“, jesenje veče“).

Aliteracija
Ponavljanje istih suglasnika ili glasovnih skupova, ili ponavljanje istih suglasnika ili slogova na početku više reči (npr. „Vejavica. Vetar veje.“).

Onomatopeja
Figura u kojoj se glasovima oponašaju zvukovi iz prirode (npr. „graktati“).

Anafora
Figura koja označava ponavljanje reči na početku stihova.

Epifora
Figura koja označava ponavljanje reči na kraju stihova.

Simploka
Ujedinjenje anafore i epifore; ponavljanje reči i na kraju i na početku stihova.

Anadiploza
Figura u kojoj se jedna ili više reči s kraja stiha ponavlja na početku sledećeg.

[Bisernica]

Druga velika grupa su figure reči,ili drugim imenom nazvane

TROPI

Tropi nastaju promenom osnovnog značenja pojedinih reči.

Metafora
Naziva se skraćenom usporedbom, tj. takvom usporedbom u kojoj se ne kazuje što se sa čime usporedjuje nego se jedino izriče drugi član usporedbe. Metaforom se značenje jedne reči prenosi na drugu reč prema načelu sličnosti.
Primer, umesto da kaže „sok koji je crven kao krv“, pesnik će reći:
"Iz rasprsnutih šipaka u vrtu
krv se cedi"
A. B. Šimić

Metonimija
Figura kod koje se značenje prenosi prema nekim stvarnim odnosima. Umesto jedne reči koja označava odredjeni pojam upotrebljava se druga reč koja je u nekoj stvarnoj vezi s prvim pojmom (npr. „Pero je snažnije od mača“ – misli se kako je pisanje snažnije od ratovanja).

Personifikacija
Figura u kojoj se stvarima, pojavama, predmetima, životinjama ili biljkama daju ljudske osobine.

Sinegdoha
Figura u kojoj se deo uzima za celinu.
(pr. „Nemam ni dinara“ – ne misli se da govornik nema jedan dinar, nego da nema uopšte novaca).

Eufemizam
Označava zamenjivanje nekih reči, koje se smatraju opasnima ili nepristojnima, nekim blažim izrazima (pr. „šepavi“ za djavola, „veseo“ umesto pijan).

Epitet
Reč koja se dodaje imenici da bi omogućila stvaranje življe, potpunije, jasnije ili u nečemu osobito karakteristične predodžbe neke stvari, pojave, bića ili osobe
(npr. „Oni imaju visoka čela, vijorne kose, široke grudi“ – T. Ujević: Jablani).
Stalni epiteti pridaju se odredjenim predmetima ili osobama uvek, bez obzira na konkretnu situaciju u delu. Služe kao vrsta stalne ukrasne karakterizacije, posebno u usmenoj epici
(npr. „divni Ahilej“, „brzonogi Odisej“ – Homer: Ilijada i Odiseja).

Alegorija
Produžena metafora, tj. upotreba reči u prenesenom smislu s tim što se pravi smisao otkriva tek ako odredjene pesničke slike u celini zamenimo pojmovima, ustanovivši tako na što se one zapravo odnose. Basna se, na primer, u potpunosti zasniva na alegoriji.

Simbol
Zamenjivanje neke reči, životne pojave ili pojma njegovom uslovnom, alegorijskom oznakom.
Stalni simboli koriste se u celokupnoj kulturi i književnosti
(npr. „krst“ znači hrišćanstvo, „bela golubica“ mir).
Pesnički simboli upućuju na značenje koje je shvatljivo tek u okviru pojedinog dela ili opusa nekog pesnika.

[Bisernica]

FIGURE MISLI

Usporedba – poredjenje
Nastaje kada se nešto s nečim poredi na temelju nekih zajedničkih osobina koje redovno nisu neposredno uočljive

Antiteza
Posebna vrsta poredjenja koje se zasniva na oprečnosti, odnosno suprotnosti.
(npr."Sit gladnom ne veruje.")
Ponekad su rečenice u kojima se ona nalazi povezane sintaktičkim paralelizmom:
Npr :"Tesan mi bijaše vek, velebna beše mi duša."
J. P. Kamov

Slavenska antiteza
Posebna vrsta antiteze koja se zasniva od pitanja, negacije tog pitanja i odgovora
(npr.usp. početak "Asanaginice").

Hiperbola
Svojevrstan način usporedbe . To je figura preuveličavanja radi naglašavanja određenog stava prema predmetima, pojavama ili radnjama: "Rekao sam ti hiljadu puta"

Litota
Figura suprotna hiperboli. Umesto preuveličavanja, ona umanjuje i ublažava jer prvi izraz zamenjuje slabijim i to negativnim i suprotnim: "Neće ti tamo biti loše." (u značenju: "Bit će ti jako dobro.")

Gradacija
Nastaje takvim izborom reči, slika i misli kojima se izaziva postepeno pojačavanje ili slabljenje od početne predstave o nečem ili misli:

Gledo sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
A. G. Matoš

Kod gradacije razlikujemo klimaks i antiklimaks, koji znače nizanje reči od najslabije do najjače i obrnuto.

Ironija
Peesnička figura putem suprotnosti; misli se zapravo suprotno od onoga što se kaže.
(npr."Ti si mi najbolji prijatelj!")

Sarkazam
Okrutna, gorka i zajedjiva poruga, najčešće u obliku ironije koja potpuno obezvredjuje ono što se ironizira:
I vrt imade naša kuća:
Ukraj pruge drač,
Da igrajuć se u njem deca
Zaborave na glad i plač.
D. Cesarić :Vagonaši

Paradoks
Figura u koj se izriče neka misao naizgled u sebi protivurečna ili suprotna opštem mišljenju odnosno verovanju.
Paradoks se obično pojavljuje u vidu protivrečnog zaključka koji, medjutim, upozorava na dublji smisao onoga što je rečeno
(Npr.Znam da ništa ne znam" -Sokrat).

Oksimoron
Posebna vrsta paradoksa u kojem se spajanjem proturečnih pojmova stvara novi pojam odnosno predstava: 2mudra ludost", "rečita ćutnja", itd.