DANAS JE.....

[Пркос]

Danas je Krstovdan



http://razbibriga.net/imported/2010/01/f6eaf144f4-1.gif
Srpska pravoslavna crkva slavi Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina (280-337), obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos.

Taj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.

http://www.fotorola.com/uploads/22b162819d.jpg
Praznik je ustanovljen godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine , priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.

Patrijarh Makarije je,prema predanju, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.

Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom, Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.

Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.

Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.

"Kada je car Hozroj osvojio Jerusalim i mnogi narod odveo u ropstvo, Krst bi prebačen u Persiju", odakle ga je na Golgotu, "hodeći bosonog i u bednoj odeći, izneo car Iraklije", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

"Tada Časni krst bi položen u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta", napisao je episkop Nikolaj.



Izvor: Verujem

[Пркос]

Sveti jovan
svima koji danas slave
http://www.narrowpathbookstore.com/images/srecna_slava_-_happy_feast_day.jpg

[Пркос]

О овогодишњем прослављању Св. Три Јерарха - 9. фебруар 2010.
http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/Sveta_Tri_Jerarha.jpg

Љубљени у Христу,

Овим Вас обавештавамо да водите рачуна о празнику Св. Три Јерарха који пада у петак ове Сирне седмице, а по Типику богослужбено празновање овога празника се у том случају (када падне у петак сирне седмице) помера на четвртак, осим ако је у питању храмовна слава.

С благословом,

+Иринеј

[причалица]

e da..za to večeras čuh i sada ovde pročitah....liturgija je sutra.

[Пркос]

Danas se praznuje zaštitnik hrišćanske ljubavi
Praznici Sveti Trifun, koga slave pravoslavni vernici, i Sveti Valentin koji je deo zapadne tradicije, biće obeleženi danas istovremeno kao zaštitnici iskrene ljubavi svih hrišćana.


Srpska pravoslavna crkva Svetog Trifuna slavi kao velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti, koje su deo hrišćanske propovedi.

Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i sveti Trifun.

U SPC kažu da sutrašnja proslava svetog Valentina pripada više zapadnom marketingu nego istinskoj veri i da taj način slavlja nije baš blizak našoj i tradiciji pravoslavnih naroda, već nekom drugom duhovnom prostoru.

Žitija i hrišćansko stradanje oba svetitelja našli su mesto u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića, prema kome je velikomučenik Trifun poginuo 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.

Vladika Nikolaj govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna, koji je "u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija". Sahranjen je skromno, na sopstveni zahtev, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.

Sveštenomučenik Valentin, kako piše vladika Nikolaj, bio je episkop u italijanskom gradu Interamni, gde se proslavio kao iscelitelj brata rimskog tribuna Frontana i Herimona, sina poznatog filosofa Kratona, čime je mnoge preobratio u hrišćansku veru.

Valentin je sa svojim sledbenicima posečen mačem 273. godine, zapisano je u "Prologu".

SPC dan Svetog Valentina obeležava 30. jula, odnosno 13. avgusta, ali ne kao zaštitnika zaljubljenih.

Iz kalendara Katoličke crkve 14. februar je izbrisan kao dan posvećen svetom Valentinu, zbog, kako kažu, želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca o kojima nije bilo jasnih istorijskih činjenica.

Običaj da se polovinom februara slavi praznik zaljubljenih potiče iz vremena antičke Grčke i Rima, kada su slavljena božanstva plodnosti i zaštitnici svetosti braka.

Na Dan zaljubljenih, ili Valentinovo, običaji su različiti i sve više se vezuju za potrošačko društvo, dok se u pravoslavnim hramovima i u pravoslavnim domovima na Trifundan poštuje pretežno vekovna tradicija crkve.

Svetog Trifuna slave mnogobrojni esnafi, vinogradari, meandžije, a na liturgijama se pominju stradanje svetitelja Trifuna.

Srpski narod u okolini Zaječara posvećuje mu čak tri dana slavlja, nadajući se njegovoj zaštiti u zimsko vreme kada vukovi nanose ogromne štete u tim krajevima, gde je ovčarstvo važna privredna delatnost.

[причалица]

Praznik Sretenja Gospodnjeg

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.

Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.

Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.

U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.

Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

[Пркос]

DANAS je i pocetak VASKRSNJEG POSTA za sve pravoslavne vernike. Neka nam je na zdravlje i na spasenje!!!

[причалица]

Sv. Simeon i Ana

Sveti Simeon Bogoprimac u vreme cara misirskog Ptolomeja Fila-delfa izabran kao jedan od sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevođenja Biblije sa jevrejskog na grčki jezik. Kada prevođaše proroka Isaiju, pa dođe do proročanstva: evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbuni, pa uze nož da izbriše reč djeva i zameni je sa rečju "devojka", i da tako i prevede na grčki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere, objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. I reče mu još vesnik Božji, neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od devojke. Kada Mladenac Isus bi donesen Djevom Marijom u hram jerusalimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Djevu i Mladenca po svetlosti što zračaše oko glava njihovih kao oreol. Radostan starac uze Hrista na ruke svoje i zamoli Boga: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje" (Lk 2, 29-30). Tu se desila i Ana proročica, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi Ga narodu. Ani je tada bilo osamdeset četiri godine. Uskoro po tom prestavi se sveti Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 3. februara po crkvenom, a 16. februara po gregorijanskom kalendaru.

[причалица]

Danas je Sv. Simeon Mirotočivi

Dve najvece licnosti u istoriji srpskog naroda su otac Stefan Nemanja - Sveti Simeon Mirotocivi i sin Rastko - Sveti Sava. Koreni srpske drzavnosti srpske drzavnosti poticu od rodonacelnika Stefana Nemanje, a duhovnost, kultura i prosveta od Save. Ono sto je Nemanja stvorio vojnicki, to je Sveti Sava ocuvao, dogradio i usavrsio
Istorija Srpske crkve ujedno je i istorija srpskog naroda. Svaki crkveni uspon u srednjovekovnoj Srbiji znacio je jacanje drzavne moci i svesti naroda o samosvojnosti. Sirenje drzavnih granica katkad je podsticalo na protezanje jurisdikcije Srpske crkve na mitropolije i episkopije u susednim oblastima.

Veliki tvorac drzave Stefan Nemanja bio je neobicno dalekovid, mudar i u svim svojim drzavnickim planovima realan. Tu sirinu shvatanja, mudrosti i realizma ostavio je u nasledje svojim sinovima i potomcima Nemanjicima. Svi njegovi naslednici osecali su se da sede na njegovom prestolu i da upravljaju njegovom drzavom, kojom, ustvari, on kroz vekove vlada. Slikanje loze Nemanjica u Decanima i drugim srednjovekovnim crkvama, gde je Nemanja prikazan kao koren ili stablo iz koga rastu potomci kao grane, samo odrazava svest naroda i svih Nemanjica da su oni Nemanjin izdanak, da njihova snaga i sreca izviru iz njegove licnosti, i da samo u zivoj vezi sa njim oni mogu da opstanu. Odsecena grana se neminovno susi. Toga su bili svesni, pre svega, njegovi sinovi (Dr Dusan Kasic, Spomenica SPC 1219-1969).



O poreklu Stefana Nemanje malo se zna. Njegov otac Zavida, izgleda, bio je u srodstvu sa raskim velikim zupanima i sa zetskom dinastijom. Prve polovine 12. veka, u nemirnim okolnostima, Nemanjin otac Zavida bezi u Zetu, gde mu je u Ribnici rodjen sin Nemanja. Kasnije, u povoljnijim prilikama, porodica se vraca u Rasku. Nemanja je u Zeti krsten u rimokatolickoj veri, a po povratku u Ras, u crkvi Svetog Petra i Pavla, izvrseno je miropomazanje po pravoslavnom obredu.

Prve oblasti kojima je Nemanja upravljao bile su: Toplica, Ibar, Rasina, itd. Na zupanskom prestolu nalazio se njegov stariji brat Tihomir, ciju su vlast priznavala i ostala braca. Nemanja je izrazavao zelju za jacanjem i prosirenjem svoje zemlje da bi svoju vlast ucinio samostalnijom u odnosu na velikog zupana Tihomira. U tome mu je pomogao i car Manojlo I Komnin. Prilikom boravka u oblasti Nisa, susreo se sa Stefanom Nemanjom. Po recima srpskog biografa, Manojlo I ga je odlikovao "Carskim sanom", izgleda dvorskom titulom i obdario zemljom. Tako su Nemanja i njegovi potomci dobili Dubocicu, kraj kod Leskovca.

Nemanja podize crkve u Toplici, manastir Svetog Nikole i crkvu Svete Bogorodice na uscu reke Kosanice. Braca mu osporavaju prava na samostalno delovanje u svojim oblastima tako da to prelazi u sukob izmedju njega i brace. Po recima Domentijana, Nemanja je ukazivao da svako u svojoj oblasti moze ciniti sta mu je volja, a to se, izgleda, kosilo sa dotadasnjom praksom, ili je mozda i prelazilo njene granice.

Nemanja se upustio u borbu za velikozupanski presto. Oruzanom borbom zavrsilo se svrgavanje Tihomira sa vlasti. Uz dosta teskoca Nemanja je uspeo i objedinio sve srpske zemlje. Na vlast dolazi 1166. godine. I posle pobede nad bracom, imao je duge i teske borbe sa Vizantijom i sa Mlecima. Zna se da je bio dugo u vazalnim odnosima prema Vizantiji.

Godine 1191. desava se bekstvo najmladjeg sina Rastka u Svetu Goru, gde postaje monah Sava, i veliki vojnicki poraz na Moravi. Oba ova dogadjaja su bitno uticala na dalji tok i pravac Nemanjine vladavine.

Pod uticajem sina Save, a i svojom voljom, Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odrice svetovne vlasti, i svoj presto predaje srednjem sinu Stefanu Prvovencanom, a starijem sinu Vukanu Zetu i Zahumlje, zestoko se razracunava sa bogumilima i proganja ih u Bosnu. Zatim prima monaski postrig i dobija ime Simeon. To cini i njegova zena Ana, koja dobija ime Anastasija. On odlazi u Studenicu a Anastasija u Bogorodicinu crkvu u Toplicu kod Kursumlije. Monasenje je izvrsio episkop raski Kalinik.

Primanje monaskog zaveta i odlaskom na Svetu Goru 1197. godine Nemanja je ostavio u Studenici potpuno ustrojenu monasku zajednicu, o kojoj je sa Savom vodio brigu. U Svetoj Gori sa sinom Savom ziveo je u manastiru Vatopedu. Kod Save i Nemanje se javlja ideja da osnuju jedan manastir koji ce biti posvecen srpskom narodu i monastvu. Ta njihova zelja se ubrzo i ostvarila. Dobijaju dozvolu od vizantijskog cara Aleksija III. Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad, uspevaju da od cara dobiju "singilion" - zlatopecatnu povelju koja je glasila: "Srbima na vecni poklon". Dobijanjem dozvole pocinje jedan od najvecih poduhvata oca i sina za Srpsku crkvu, drzavu, kulturu, prosvetu i uopste za celokupnu srpsku buducnost. To se dogodilo juna 1198. godine. Zato je cela prosla 1998. godina bila u znaku velikog jubileja - osam vekova od nastanka manastira Hilandara.

Dvadesetsestog februara 1199. godine umire Simeon Nemanja. Posto je umro u priprati manastira Hilandara, smatra se da manastir jos nije bio potpuno zavrsen. Umire ispred ikone Presvete Bogorodice i poslednje reci bile su mu: "Hvala Bogu za sve". Po upokojenju iz mostiju Simeonovih pocinje da tece sveto miro. To je dalo povoda svetogorskim monasima sa Protatom na celu da izvrse kanonizaciju Simeona kao Svetog Simeona Mirotocivog.

[причалица]

9. март


Прво и друго обретење главе Светог Јовна Кpститеља

Када је ЈоBан Крститељ посечен, Иродијада нареди да му се глава сахрани одвојено од тела, плашећи се да пророк не васкрсне. И узе свету главу и закопа је на неком бесчесном месту. Али њена дворкиња Јована је ископа и сахрани на Гори Јелеонској. Један властелин поверова у Христа и замонаши се, добивши име Инокентије. Градећи себи келију, нашао је главу за коју му се јави да је Крститељева. Вратио је на исто место. Касније је глава Светог Јована Крститеља, по Божијем промислу, заборављана и објављивана, све док у време царице Теодоре и патријарха Игњатија није пренета у Цариград. Док је био жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41), али његовим моштима Бог је дао обилну чудотворну моћ.

Преподобни Еразмо Печерски. Седмица 4. Великог поста. Глас 6. Васкршњи пост, уље.

[причалица]

Danas su Cveti - praznik Hristovog ulaska u Jerusalim

Sve hrišćanske crkve koje ove godine 4. aprila istovremeno proslavljaju praznik Vaskrsenja Hristovog, obeležiće danas Cvetnu nedelju, uspomenu na svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, poslednju nedelju pred početak njegovih stradanja

Praznične službe u slavu Spasitelja, koji je, prema predanju, svesno išao u susret stradanjima, biće služene u svim hrišćanskim hramovima a sedmica koja sledi i prethodi prazniku Vaskresnja je nedelje stradanja u pravoslavlju, Strasna ili Stradalna nedelja.
Sa nedeljom stradanja ističu i poslednji dani uskršnjeg posta koji je u pravoslavlju nešto duži i strožiji.
Veliki ili Časni post za pravoslavne traje šest nedelja, po slobodnoj odluci vernika koji su se odlučili na ovaj podvig.
Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.
Na ulazu u Svetu zemlju narod ga je dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao "Osana (slava) sinu Davidovu".
Praznik Cveti ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere.
U Srbiji su Cveti i narodni praznik. Na Cvetnu nedelju 1815. vojvoda Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka, digao je u Takovu narod u borbu protiv turske vlasti.

[причалица]

Велики четвртак

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.
Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

[причалица]

Велики петак

На Велики петак се слави свето спасоносно и страшно Страдање нашег Господа и Бога и Спаса Исуса Христа. Ради нас Он је добровољно претрпео пљување, шибање, ругање, пурпурну хаљину и трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и изнад свега Крст и Смрт.

Такође се слави спасоносно исповедање на крсту покајаног разбојника, који беше распет са Њим.

Синаксар

Господе, Боже мој, певаћу Ти погребну песму, песму на Твоме погребењу, јер си Ти Својим погребењем отворио за мене врата живота и Својом смрћу погубио смрт и пакао.
Јутрење, Велики петак

Јосиф и Никодим Тебе скинуше са Дрвета, Које си украсио светлошћу као хаљином; и гледајући Те мртвог, обнаженог и непогребног, у својој тузи и милосрђу плакаше, говорећи: ”Тешко мени, мој преслатки Исусе! Малочас се сунце уви у таму видевши Те како висиш на Крсту, земља се тресла у страху а храмовна завеса раздрела на двоје. А сада видим да се ради мене Ти добровољно предајеш на смрт. Како ћу те сахранити, Господе? Како ћу те увити у платно? Како ћу дотаћи Твоје пречисто Тело својим рукама? Какву песму ћу певати о Твом одласку, сажаљиви Спаситељу? Величам Твоја страдања; певам похвале погребењу и васкрсењу Твоме, кличући: Господе, слава Теби!

Вечерње, Велики петак

Боже, Господе Сила и Творче све творевине, Који си неизрецивим милосрђем послао Свога Јединородног Сина, Господа нашега Исуса Христа, ради спасења рода нашега, и Његовим Часним Крстом поцепао списак сагрешења наших и тиме поразио кнеза и власт таме; прими, Господе који љубиш род људски, ове молитве благодарења и мољења од нас грешних; и избави нас од сваког мрака и смртног греха и од свих видљивих и невидљивих непријатеља који траже да нас погубе. Прикуј плот нашу страхом Твојим, и не дај да се наша срца приклањају рђавим речима или помислима, но рани душе наше љубављу Твојом, еда би смо свагда гледајући у Тебе, вођени Твојом светлошћу и видећи Тебе, вечну човеку неприступну Светлост, могли приносити непрестане молитве и благодарење Теби, Беспочетном Оцу са Твојим Јединородним Сином и Пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и у векова векова. Амин.

[причалица]

Велика субота

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Статије на Велику суботу„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."

[причалица]

evo još jednog teksta o velikoj suboti:

Велика субота

ВЕЛИКА СУБОТА (грч: Μεγάλο Σάββατο), посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Начин прослављања
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Народни обичаји
Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

[причалица]

Vaskrs


http://www.dodaj.rs/f/c/c1/20fvADcM/vaskrs1.gif


Uskrs ili Vaskrs (stsl. vъskrъs, arh. Velikden) je hrišćanski praznik kojim se proslavlja Isusovo uskrsnuće iz smrti. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe (heb. pessach) u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja.
Iz teološke perspektive, Usrks predstavlja najvažniji hrišćanski praznik, kojim se izražava radost, zbog konačne pobede sina Božijeg, nad smrti i progonstvom. Po tumačenju nekih protestanata, ne Usrks nego veliki petak predstavlja najveći hrišćanski praznik, zato što se čovečanstvo već Isusovom smrti a ne njegovim uskrsnućem, oslobodilo grehova. Ali, ta teorija negira postojanje života posle smrti, pošto Isus po Svetom pismu, smrt pobeđuje tek svojim uskrsnućem. Mnogi hrišćani u tome i vide smisao i značenje Uskrsa.

Običaji i simboli

Za ovaj praznik u narodu su ustaljeni mnogi običaji, koji naročito vesele decu. Za taj dan se farbaju jaja, najviše crvenom bojom (mada se koriste i druge boje), poklanjaju se jaja i tuca se jajima.
Pravoslavni hrišćani se tog dana pozdravljaju pozdravom ''Hristos vaskrse!'' na šta se odgovara ''Vaistinu vaskrse!'' (ili Hristos voskrese - Vaistinu voskrese).

http://www.dodaj.rs/f/21/5Q/S5cg9h0/vaskrs3.jpg

[причалица]

BLAGOVESTI


http://www.dodaj.rs/f/26/9F/14rCQR0U/blagovesti1.jpg

Blagosvesti je praznik koji pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike. To je dan kada je anđeo javio Mariji da će roditi Isusa.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

[причалица]

Sv. Vasilije Ostroški

Sveti Vasilije Ostroški (Jovanović) rođen je u selu Mrkonjići, Popovo polje u Hercegovini 1610.godine. Kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Presvete Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog.

Sveti VasilijeKao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.

Umro je 1671. godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po Gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po Julijanskom).

http://www.dodaj.rs/f/3a/Ib/2MMiPnVb/svvasilijeostroski71.jpg

[Ciciban]

Danas je Spasovdan ( Hristovo vaznesenje- valjda sam dobro prevela) slava mog sela :) ...

btw moze :)

[причалица]

Вазнесење Господње - Спасовдан


Baзнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

[причалица]

наставак:

Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај

[причалица]

danas je rođendan mom drrugu iz gimnazije tančiću...inače je po kalendaru spc ovaj dan posvećen svetom proroku jeremiji.

Priča o Jeremiji

Rođen je šest stotina godina pre Isusa Hrista u selu Anatotu nedaleko od Jerusalima. Već u petnaestoj godini počeo je da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran. Zbog prvih proročanstava u vreme vladavine cara Josije navukao je gnev tadašnjih velikaša i tada je jedva uspeo da spase svoj život. Caru Joakimu je prorekao da će njegov pogreb biti kao pogreb magarca, što je značilo da će njegovo mrtvo telo izbaciti van Jerusalima i da će se ono dugo povlačiti po zemlji bez sahrane. Zbog toga je Jeremija bačen u tamnicu. Pošto nije mogao da piše u tamnici, Jeremija je pozvao Varuha, koji je stajao kod prozorčića tamnice i zapisivao ono što mu je Jeremija diktirao. Kada je caru pročitano ovo proročanstvo, razgnevnjen car je uzeo hartiju i bacio je u vatru. Uz Božju pomoć Jeremija je dobio slobodu, a njegovo proročanstvo se ostvarilo. Potom je caru Jehoniji prorekao da će biti odveden u Vavilon sa celom porodicom i da će tamo umreti i to se uskoro i dogodilo. U vreme vladavine cara Sedekije, Jeremija je stavio jaram na svoj vrat i išao kroz Jerusalim proričući pad Jerusalima i ropstvo pod Vavilonjanima. Pisao je roblju jevrejskom u Vavilonu da se ne nadaju povratku u Jerusalim, jer će ostati tamo sedamdeset godina. U dolini Totef, pod Jerusalimom, gde su Jevreji prinosili decu na žrtvu svojim idolima, Jeremija je uzeo lonac u ruke i razbio ga pred narodom proričući skoru propast Judejskog carstva. Uskoro su Vavilonci zauzeli Jerusalim, cara Sedekiju ubili, grad opljačkali i razorili, a ogroman broj Jevreja posekli upravo u dolini Totef. Jeremija je sa levitima uzeo kivot iz hrama i odneo ga na brdo Navat, gde je Mojsije umro, gde ga je sakrio. Takođe je sakrio i oganj iz hrama u jedan duboki bunar. Neki Jevreji su ga primorali da ide sa njima u Misir gde je proživeo četiri godine, nakon čega je od svojih sunarodnika kamenovan i tako ubijen. Misircima je prorekao propast njihovih idola i dolazak „Deve sa Mladencem“. Postoji predanje, da je sam car Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije. Po naredbi cara Aleksandra telo Jeremijino je preneto i sahranjeno u Aleksandriji.

[причалица]

Свети мученици Тимотеј и Мавра - 16. мај 2010.

Женик и невеста. Двадест дана након што су се венчали, због вере у Христа, извели су их на суд у Тиваиди, пред намесника Ариана. Ариан рече Тимотеју: „Зар не видиш око себе справе за мучење“, а овај му одговори: „И ти не видиш ангеле Божије који ме крепе“. Онда су му железном шипком проболи уши тако да му зенице искочише од бола. Потом су га обесили главом на доле и ставили му дрво у уста. Мавра се прво уплаши мука, али је муж охрабри.

Почупали су јој косу и одсекли прсте. На крају их распеше на крстове, једно према другом, где су, узајамно се храбрећи, остали 9 дана, а онда су дух свој предали Господу. Ово двоје дивних мученика пострадали су за Христа 286. године, у време цара Диоклецијана.

:krsti:

[причалица]

DUHOVSKE ZADUŠNICE


U subotu, 22. maja vernici Srpske pravoslavne crkve obeležiće zadušnice. Na svakoj Svetoj Liturgiji pravoslavni se prisećaju i mole za pokojnike. Crkva je ustanovila posebne dane u godini posvećene umrlima koje je narod nazvao slikovito za-dušnice, jer se živi mole za pokoj (smirenje) duša svojih umrlih.

Četiri puta godišnje održavaju se posebne molitve za umrle i one uvek padaju uoči velikih praznika. Tako su ove majske zadušnice prozvane duhovske, jer su uoči velikog praznika Duhova, odnosno Silaska Svetog Duha na Apostole. Verni će u subotu izjutra otići u crkvu gde će napisati imena svojih pokojnika koja će se zatim pominjati na Svetoj Liturgiji, centralnom događaju u životu svkaog hrišćanina. U crkvu će doneti kuvano žito - simbol smrtnog tela i besmrtne duše. Tu je i crno vino, kojim sveštenik preliva žito, vino simbolizuje Božje milosrđe prema čoveku. U ikonografiji zadušnog dana sveća je takođe vrlo bitna, ona simbolizuje da je Hristos svetlost na ovom svetu koja hrišćanima obasjava život i pokazuje put. Na zadušnice ljudi odlaze na groblja gde se održavaju i pojedinačni parastosi i čitaju molitve za preminule. Narodni običaji u mnogim mestima su zadržani, pa vernici i danas nose raznovrsnu hranu na grobove pokojnika. Crkva to ne zabranjuje, a sveštenici objašnjavaju da ovakvi paganski običaji nemaju smisla, da su molitve na Svetoj Liturgiji, pomen da se živi sete svojih pokojnih. Posebno se naglašava da umesto na nehrišćanske gozbe novac treba dati nekoj siromašnoj porodici, bolesnima, sirotima, onima koji su tu, živi ali bez sredstava ili nemogućnosti da ih zarade. Čineći to vernici pokazuuju da veruju u život večni, jer bi u suprotnom sve bilo besmisleno. Suština pravoslavlja je u Hristovom Vaskrsenju, koje je Isus Hristos obećao ljudima koji veruju u njega. U Svetom Pismu je rečeno, da Gospod nije vaskrsao uzalud bi bila vera. Zato se i kaže da u hrišćanstvu nema živih i mrtvih, pred Gospodom su svi živi. Vernici to pokazuju i na zadušnicama, moleći se za svoje pokojnike i nadajući se da će nakon vaskrsenja svi ponovo biti zajedno i sa Gospodom.

[причалица]

Силазак Светог Духа на апостоле

Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

На тај начин Господ је послао апостоле да проповедају веру хришћанску по целом свету.

Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао.

Сила Светог Духа одмах је почела да дејествује, јер је Петар ватреном речју придобио тога дана три хиљаде људи за Христову науку.

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање цркве Христове или царства Божијег на земљи од Господа Исуса Христа. Од тога момента црква Христова је почела да живи пуним животом и да расте, примањем к себи других душа. Тако да се овај празник сматра и рођенданом Цркве Христове.

У спомен овог важног и знаменитог догаћаја, силаска Светог Духа на апостоле и у част Свете Тројице, Бога у три лица, а посебно у част Светог Духа, слави црква празник који се зове Педесетница, јер се слави у педесети дан после Пасхе - Васкрса, када су Јудеји салвили своју Педесетницу. С тога овај празник има три назива: Тројице, Силазак Светог Духа наапостоле ( Духови ) и Педесетница.

Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, у којој се песнички износи учење о Светом Духу. На сам дан Педесетнице, на богослужењу се заједно са св. Литургијом одмах везује вечерње, које је посвећено Светом Духу и садржи мољење да се као на дан даровања Светог Духа апостолима у нама обнови благодат Светог Духа, ради укрепљења у богоугодном животу. Ова мољења, због усрдности, узносе се уз клечање и плетење венаца.

Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цеће, свакако по угледу на страозаветни јеврејски обичај о празнику " седмица" , пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.

После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.

Молитва Светом Духу

Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш,ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

[причалица]

danas je 24. maj....ove godine je to Duhovski ponedeljak, (jer je Praznik Presvete Trojice pokretan praznik i vezan je za praznovanje Vaskrsnuća Gospodnjeg), ali se praznuju i Sveti Kirilo i Metodije....takođe i rođenadan Bobu Dilanu, alo to nema veze sa temom.

Ćirilo i Metodije (grč. Κύριλλος και Μεθόδιος, starosl. Кѷриллъ и Меѳодїи)
su bili grčka braća iz Soluna, koji su širili pismenost i hrišćanstvo među Slovenima, zbog čega su ostali upamćeni kao „slovenski apostoli“.

Njihov otac Lav bio je visoki vizantijski vojni zapovednik (drungar). Najraniju mladost proveli su u Solunu koji je u to vreme okružen Slovenima. Metodije postaje upravnik jedne arhontije u istočnoj Makedoniji, dok Ćirilo, odrastao na carskom dvoru, nakon završenih filozofskih i teoloških studija biva postavljen za bibliotekara Svete Sofije (crkve Svete Premudrosti) u Carigradu i učitelja filozofije na carigradskoj visokoj školi.

Godine 851. Ćirilo je član vizantijskog poslanstva arapskom kalifu u Samari, a 856. u doba političkih i crkvenih trzavica Metodije napušta svoj položaj arhonta i povlači se u manastir na Olimpu u Maloj Aziji. Malo kasnije za njim dolazi i Ćirilo. Ali po nalogu vizantijskog cara Mihaila III, 860. oba brata odlaze kao misionari među tursko-tatarske Hazare u južnoj Rusiji. Neposredno nakon povratka iz Rusije angažovani su za novu misiju kod Slovena. Naime, 862. poslanstvo moravskog kneza Rastislava zatražilo je od cara Mihaila episkopa i sveštenike koji će propovedati na slovenskom jeziku hrišćansku veru. Zadatak je bio veliki i delikatan. Na područjima prostrane Rastislavljeve države širili su hrićšćanstvo već od početka a franački sveštenici iz regensburške i pasavske biskupije. Bojeći se njihovog političkog uticaja, Rastislav u Vizantiji traži oslonac protiv cara Luviga Nemačkog, ispod čije se vlasti žestokom borbom istrgao. Rastisavljeva koncepcija išla je za tim da samostalna moravska crkva s domaćim klerom i vlastitim liturgijskim jezikom postane brana svakom stranom uticaju.


Vizantija udovoljava Rastislavljevoj želji i šalje mu Ćirila i Metodija. Braća su se za ovaj posao ozbiljno spremila; Ćirilo je sastavio prvo slovensko pismo (glagoljica) i na jezik makedonskih Slovena iz okoline Soluna (koji su od detinjstva dobro znali) preveli su najnužnije crkvene knjige. Na taj su način stvorili prvi slovenski književni jezik i postavili temelje slovenskoj književnosti. Godine 863. braća kreću na put i stižu 864. knezu Rastislavu koji ih je gostoljubivo primio, ali uspeh njihove misije, mnogobrojni učenici i narodne simpatije izazivaju reakciju latinskog klera. Protiv slovenskih misionara počinje podmukla borba. Glavni argument protivnika slovenske liturgije bila je tzv. trojezična teorija prema kojoj postoje samo tri sveta jezika na kojima se mogu vršiti verski obredi: hebrejski, grčki i latinski.

Nakon trogodišnjeg boravka u Moravskoj braća polaze na put kako bi episkop zamonašio Metodija i nove slovenske sveštenike. Došavši u Panoniju neko vreme su se zadržali na dvoru kneza Kocelja kako bi ga upoznali sa svojim radom na slovenskoj crkvenoj knjizi. Stekavši i tu mnogo učenika polaze u Veneciju gde su morali da vode oštru polemiku s tamošnjim "trojezičnjacima". Odatle ne kreću za Carigrad, gde je umoren car Mihailo, a vlast preuzeo Vasilije I Makedonac, već odlaze u Rim. Papa Hadrijan vidi u slovenskim misionarima dobre pomagače u borbi protiv osiljenih i neposlušnih franačkih nadbiskupa i njihovog suverena te ih prima svečano.

U Rimu se Ćirilo razboleo i ubrzo i umro. Sahranjen je u ckrvi sv. Klementa, gde je sahranjene i njegove mošti. Papa Hadrijan je odobrio slovensku službu, a Metodija je poslao 869. knezu Kocelju; čak ga je prilikom njegovog drugog boravka u Rimu posvetio za panonskog arhiepiskopa. Time je trebalo da zapadni Ilirik bude izdvojen iz jurisdikcije salcburškog nadbiskupa i podvrgnut direktno Rimu.

Čim je Metodije došao u Panoniju, latinski sveštenici napadaju ga kao jeretika, a kada je stigao u Moravsku (gde je Rastislava zbacio njegov sinovac, njitranski knez Slavopuk) lokalni biskupi pozivaju Metodija na svoj sinod, osuđuju ga i bacaju u tamnicu, gde je ostao dve i po godine. Tek 873. godine, na papin nalog, Metodije je pušten iz tamnice, ali je slovenska liturgija zabranjena. Kako je Metodije ipak nastavio svoju delatnost te se slovensko bogosluženje sve više širilo po Moravskoj podignuta je protiv njega optužnica u Rimu, te je 879. pozvan pred papu da se opravda. Papa Jovan VIII, nastojeći da ne ošteti rimske pozicije u Moravskoj potvrdio je slovensko bogoslužlje bulom Marljivost tvoja (Industriae tuae) iz 880. godine. Isto je učinio i 882. carigradski patrijarh Fotije.

Metodije prevodi u Moravskoj na slovenski jezik Bibliju. Nakon njegove smrti u Moravskoj je zabranjena slovenska liturgija, a knez Svatopluk je prognao njegove učenike. Neki od njih prodani su u ropstvo, a neki su uspeli da se sklone u Bugarsku, Makedoniju, Rašku i primorska Hrvatska gde su nastavili svoj rad.

Prevodom liturgijskih i biblijskih knjiga Ćirilo i Metodije udarili su temelje slovenskoj pismenosti.

[причалица]

Свети мученик Исидор - 27. мај

Прве године Декијева[1] царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос[2] лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.

У скоро време изиђе од цара нова заповест, да се сви хришћани морају клањати боговима римским; оне пак који се не буду хтели клањати, приморавати на то мучењем; притом, нарочиту пажњу обратити на војнике: сваког војника - хришћанина на сваки начин приморати да се поклони идолима и принесе им жртву, сагласно древном обичају римском. Тада неки стотник, коме беше име Јулије, приступи војводи Нумерију и оптужи блаженог Исидора да је хришћанин. Војвода одмах нареди да Исидора ухвате и доведу пред њега на суд. Када га доведоше, Нумерије га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Зовем се Исидор. Војвода га онда упита: Ти ли се то не покораваш заповести цара Декија и нећеш да принесеш жртву боговима? Свети Исидор му одговори: А ко су богови ваши, да бих им ја, хришћанин, принео жртву? Нису ли они - идоли глуви и слепи и немају никаквог чувства? На то војвода рече: О да зле и безбожне хуле! Заиста овај човек заслужује велике муке и казне! Светитељ онда рече: Стварно, ја треба да поднесем за Бога мог сваковрсне муке и смрт, да би ме Господ мој удостојио удела светих Мученика, који пре мене за свето име Његово пострадаше. Ја знам да никада не умиру они који верују у Њега и који се уздају у Њега. Јер тако рече Господ наш: Који верује у мене - живеће вечито (Јн. 6, 47.) Нумерије упита: Хоћеш ли ти, Исидоре, принети жртву боговима, да би остао жив, или нећеш? Светитељ одговори: Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власт. Стога ме мучи како хоћеш, јер имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сада живи у мени, и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам пресвето име Његово докле је дух у телу моме. Војвода му рече: Макар једном принеси жртву, потчињавајући се заповести царској, а после чини како хоћеш. Но светитељ одговори: Нећеш ме, безбожниче, преварити лукавством својим, јер ко се једном одрекао Господа свог, може ли се назвати верним Њему? Који је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16, 10). Но не дао Бог да ја и у помисли својој будем неверан и непријатан Господу мом! Војвода рече: Ја те лепо саветујем, Исидоре; послушај мој савет! Не послушаш ли ме, ја ћу те предати на љуте муке, и мучићу те дотле док не исповедиш величанство богова наших.

И војвода одмах нареди да четири војника без милости бију воловским жилама нагог светитеља, испруженог по земљи. Тако бијеном светитељу говораху присутни од народа људи: Покори се, Исидоре, царској заповести, да не би умро у мукама. Но светитељ им одговори: Ја се покоравам вољи и заповести Бога мог, Вечног Цара Небеског, и Њега исповедам и почитујем; Њега нећу оставити, нити Га се одрећи, да се и Он не би одрекао мене у дан Суда.

После бијења мучитељ дуго време наговараше светог Исидора на идолопоклонство час претњама, час ласкама, али без икаквог успеха, само се наслуша од мученика грдњи и увреда и за себе и за богове своје. Најзад, бесан од гнева, он рече мученику: Ја ћу наредити да ти отсеку језик. Светитељ одговори: Ако ми и језик отсечеш, ипак ми исповедање имена Христовог од уста мојих нећеш одузети.

И по мучитељевом наређењу мученику би отсечен језик. Али и по отсецању језика мученик говораше лепо, славећи Христа, истинитог Бога. А војвода, запрепашћен од ужаса, паде на земљу и изгуби језик, јер постаде нем. И кад га подигоше, са земље, он не могаше ништа говорити, само се рукама и мимиком споразумеваше. И затраживши хартију, написа на њој: Наређујем да се мачем отсече глава Исидору, пошто није хтео да се покори царској наредби.

Када то би прочитано мученику, он с радошћу узвикну, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што ме ниси удаљио од благодати и милости твоје! Славим Те, Владару, животе мој, и дисање моје! Певам Теби, Господе, сило моја, просвећење ума мога, јер си ми дао језик којим непрестано славим Твоју величину.

Џелат онда узе мученика и поведе га на посечење. Свети Исидор иђаше, радујући се и хитајући као безазлено јагње на своје заклање. Затим, погледавши на небо светлим лицем и веселим очима, он рече: Свети Господару, благосиљам Те што ћеш ме по доброти својој примити сада у насеље Твоје и у места покоја!

Када дођоше на место где се имало обавити посечење, свети мученик измоли од џелата време да се помоли Богу. И пошто се довољно помоли Господу, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен за Христа, који на крсту преклони пресвету главу своју за нас.

После посечења светог мученика Исидора, чесно тело његово би остављено непогребено, бачено да га пси и зверови поједу. Али пријатељ светог мученика, Амоније, потајни хришћанин, украде свето тело његово и, са осталом браћом по вери ископавши тајно гроб, погребоше га као скупоцено благо. Затим и сам Амоније угледа се на мученички подвиг светог Исидора, јер пловећи по Хелеспонту он у Кизику прими мученички венац. Касније пак, чесне мошти светога Исидора извади из земље нека благочестива жена Миропија, која беше дошла из Ефеса, помаза их скупоценим мирисима и, обавивши их чистом плаштаницом, положи их на чесном месту. Над овим светим моштима, пошто престаде гоњење на хришћане, би подигнута црква у име светог мученика Исидора. И од светих моштију његових даваху се исцељења болнима, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Свети мученик Исидор пострадао 251. године.

[причалица]

Za vernike Srpske pravoslavne crkve (SPC) sutra počinje Petrovski post, ustanovljen u slavu svetih apostola Petra i Pavla i ostalih apostola koji su se posle silaska Svetog Duha postom i molitvom pripremali za hrišćansku propoved.


Post počinje uvek u sedmici posle Trojične nedelje i praznika Silaska Svetog Duha na svete apostole, poznat je i kao Apostolski i Letnji post, a završava se uvek 12. jula, na Petrovdan, praznik koji je posvećen svetiteljima Petru i Pavlu.

Dužina posta je različita i zavisi od datuma proslave Duhova ili Pedesetnice koji spada u pokretne praznike povezane za Vaskrs.

Najduže može trajati šest nedelja i najkraće jednu sedmicu i jedan dan. Petrovski post spada u jedan u četiri najveća godišnja posta koje SPC propisuje svojim kanonima.

Najduži je Veliki ili Časni post koji se završava praznikom Vaskrsenja, a potom Božični post koji takođe traje više nedelja i završava se praznikom Hristovog Rođenja.

Osim Petrovskog, u letnjem periodu se poštuje i Gospojinski post, pred Veliku Gospojinu, praznik Vaznesenja Bogorodice. Pravoslavni hrišćani dobrovoljno donose odluku o poštovanju posta, a tim podvigom se postiže očišćenje duše i tela.

Svrha posta, kako kažu pravila vere, ne može se postići samo uzdržavanjem od mrsne hrane, već i uzdržavanjem od loših misli, reči i dela i uz obaveznu molitvu, po uzoru na Spasitelja koji je postio u pustinji i čiji su primer potom sledili Bogorodica i apostoli.

Sveti Jovan Lestvičnik, veliki učitelj vere, zapisao je u svojim poukama da je "Post gašenje plamena telesne požude, odstranjenje rđavih misli, spas od ogrubelosti, olakšica sna".

U narodu vlada uverenje da onaj ko može da se uzdrži od prekomernog jela, ima snage i da se uzdrži od zlih misli i dela.

[причалица]

na dan 31. maja se praznuju:

1. SV. MUČ. TEODOT I SEDAM DEVOJAKA MUČENICA (TEKUSA, ALEKSANDRA, KLAVDIJA, FAINA, EFRASIJA, MATRONA I JULIJA)

Teodot bese krčmar u Ankriri za vreme Dioklecijana. Krčmu držaše da bi neposumnjano mogao što bolje pomagati hrišćane, i njegova krčma bi skloniste gonjenim vernicima. U to vreme behu u jezeru utopljene rečene devojke zbog vere u Hrista. Jedna od njih, Tekusa, javi se Teodotu u snu i reče mu da izvadi njihova tela iz jezera i sahrani ih. Sa jednim drugom Teodot ode jedne tamne noći i vođen angelom Božjim pronađe devojačka tela i sahrani ih. Ali onaj drug ga izdade sudiji i bi Teodot stavljen na strašne muke. Posečen 303. godine. Neki sveštenik mu česno sahrani telo na uzvišici iznad grada, a na tom mestu bude docnije podignut hram u njegovo ime.

2. SV. MUČ. PETAR, DIONISIJE, ANDREJ, PAVLE I HRISTINA

Petar - divan mladić, Dionisije - ugledni muž, Andrej i Pavle - vojnici, i Hristina - šesnaestogodisnja devica, svi ispovediše hrabro Hrista Gospoda i podnese muke i smrt za ime Njegovo 250. godine. Neki Nikomah, koji bi s njima mučen, odreče se Hrista, i najednom siđe s uma, pa kao besan pas grizaše svoje telo i bacaše penu na usta dokle ne izdahnu.

3. SV. MUČ. IRAKLIJE, PAVLIN, VENEDIM

Atinjani, stradali za veru u vreme Dekijevo, tako što su sažeženi u peći ognjenoj.

[причалица]

Prepodobni Stefan Piperski - 2. jun


Rođen u selu Kuti u Župi kod Nikšića. Kao mladić otišao je u manastir Moraču, gde se zamonašio i gde je, vremenom, postao iguman. Pred Turcima se sklonio u Trmanje u Rovcima, gde je u jednoj pećini, u velikom monaškom podvigu, odolevajući silnim demonskim iskušenjima, proživeo 7 godina. Oko 1660. godine prešao je u Pipere, gde je više sela Crnci podigao crkvicu posvećenu Presvetoj Bogorodici i keliju. Uskoro se oko njega okupilo nekoliko monaha. Upokojio se u Gospodu mirno, 1697. godine.

Nakon četiri godine, na njegovom grobu se poče pojavljivati neobična svetlost. Kada su otvorili grob, našli su svetiteljevo telo netruležno. Čudotvorne mošti su i danas na istom mestu, u Manastiru Ćelija Piperska.

[причалица]

2. juna se takođe slavi i:

Sveti mučenik Talalej

je hrišćanski svetitelj. Otac mu je bio Verukije a majka Romilija. Po zanimanju je bio lekar. Postradao je za Hrista u svojoj osamnaestoj godini za vreme vladavine Numerijana. Kada je ispovedio svoju veru u Hrista pred sudijom mučiteljem, sudija je naredio dvojici dželata Aleksandru i Asteriju, da mu svrdlom provrte kolena, provuku konopac kroz probušene kosti i obese za jedno drvo. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je dželatima nevidljiva sila Božja oduzela vid, te su umesto Talaleja oni probušili jednu dasku i obesili je o drvo. Kada je mučitelj ovo doznao, pomislio je da su dželati to namerno učinili, pa je naredio da ih šibaju. Tada su Aleksandar i Asterije povikali: "Živ nam Gospod, od sada i mi postajemo hrišćani, verujemo u Hrista, i stradamo za Njega!" Čuvši ovo, mučitelj je naredio da ih mačem poseku. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je tada sam mučitelj uzeo svrdlo da sam probuši kolena Talaleju, ali su mu se ruke oduzele, i on je morao moliti Talaleja, da ga ovaj spase, što je Talalej i učinio. Pominje se da je potom je bačen u vodu, ali se javio živ pred mučitelja i kada je potom bačen pred zverove, zverovi su mu lizali noge i umiljavali se oko njega. Najzad je posečen mačem 284. godine.

[причалица]

Свети Цар Константин и Царица Јелена

3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, Цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је прошле године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274. године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313. године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14. септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.


Света Јелена Дечанска

је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена.
Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене - 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање.

[причалица]

4. juna praznuje se:

Jovan Vladimir (~990 - 1016) je od oko 1000. do 1016. godine bio vladar Duklje, najistaknutije srpske kneževine tog doba. Njegova vladavina se odvijala tokom dugotrajnog rata između Vizantije i Samuilovog carstva. Bio je u savezništvu sa Vizantijom, što mu nije pomoglo da zaštiti svoju zemlju od cara Samuila, koji je osvojio Duklju 1009/1010, a njega utamničio u Prespi, na jugozapadu današnje Makedonije. Prema Ljetopisu Popa Dukljanina, Samuilova kćerka Teodora Kosara je zavoljevši zarobljenog kneza molila oca da je uda za njega. Samuilo je dao Kosaru za ženu Jovanu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto, davši mu pri tom da kao njegov vazal vlada i sjevernim dijelom oblasti Drača. Vladimir je bio poznat kao pobožan, pravedan i saosećajan vladar. Vladao je u miru, izbegavši da se uključi u veliki rat, koji je kulminirao 1014. vizantijskom pobjedom nad Samuilom. Ovaj je nedugo nakon toga preminuo, a po naređenju njegovog sinovca Jovana Vladislava, koji je preuzeo vlast nad Samuilovom državom 1015, Jovan Vladimir je podmuklo ubijen 22. maja 1016. Obezglavljen je ispred jedne crkve u Prespi.

Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi. Nedugo po smrti priznat je za sveca i mučenika, sa praznikom 4. juna po gregorijanskom kalendaru, on je prvi srpski svetac. Dve ili tri godine posle sahrane njegove mošti su prenesene u Duklju, a oko 1215. u Drač, gde su ostale do 1381. Nakon toga su čuvane u Manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana sve do 1995., kada su prebačene u sabornu crkvu u Tirani, sedište Albanske pravoslavne crkve. Sve do današnjeg doba mnogi vernici hodočaste do njegovih moštiju, naročito za njegov praznik. Relikvija vezana za Svetog Jovana Vladimira je i krst koji je on držao u rukama kada su ga pogubili. Taj krst se vekovima čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom grada Bara. Na ikonama se obično predstavlja kao kralj u vladarskom ruhu sa krunom na glavi, sa svojom odsečenom glavom u levoj, i krstom u desnoj ruci.

[причалица]

данас се празнује:

Симеон Дивногорац

Постоји више верзија житија овог светитеља на грчком језику, као и грузински и арапски превод. Родио се у Антиохији у трговачкој породици. Отац му је погинуо од земљотреса и он је остао сам са мајком Мартом, која је касније такође проглашена светицом и њен дан се обележава 4. јула. У шестој години живота је отишао у планину крај града Селевкије у Сирији ка игуману Јовану, који је и сам био стилит. Под његовим руководством се предао великом подвигу поста и молитве на стубу у својој седмој години. У хришћанској традицији се помиње да је претрпео страшна искушења изазвана демонима, али је примио од Господа и анђела велику утеху и благодат, те да му се Исус Христос јавио у виду лепог дечака. Ипак, без обзира на искушења и тежак пост који се састојао од воде и расквашеног сочива, у својој упорности и подвизима је надмашио и свог учитеља Јована. Такође, у хришћанској традицији се помиње да је имао исцелитељске и пророчке моћи. Многи поклоници су долазили да га посете, између осталих и антиохијски патријарх Ефрем (527-545). Временом су му подигли подеснији стуб, али се Симеон 541. преселио на Дивну гору, по којој је добио надимак, у близини своје родне Антиохије. Ту је такође боравио на стубу, а на том месту је касније саграђен манастир. Писао је теолошке текстове, а сачувана су и два његова писма.

[причалица]

данас се празнује:

Преподобни Никита Исповедник 10. јун

Још у младости се одрекао света и предао монашком подвигу. Просијавши врлином као сунце, би узвишен на архијерејски престо у Халкидону. Као архијереј, нарочио је био милостив према беднима: хранио је гладне, одевао наге, примао је и збрињавао путнике, био је отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда. А када је цар Лав Јерменин устао против икона, Свети Никита је устао у њихову одбрану, показавши се правим исповедником Христовим. Објашњавао је људима значај икона и изобличавао неправилне догмате, па и самога цара. Зато је унижаван и бацан у тамницу. Најзад је протеран у изгнанство где је и душу своју предао Господу. Мошти Светог Никите су чудотворне.

[причалица]

danas se praznuje:

Prepodobnomučenica Teodosija Tirska

U Kesariji Palestinskoj, u vreme cara Maksimijana, jednog dana su pred pretorijom stajali svezani mnogi hrišćani. Prišla im je blagočestiva devica Teodosija i hrabrila ih je da mučenički postradaju za Hrista. Vojnici, čuvši je šta govori, i nju su odveli pred sudiju. Sudija naredi da joj svežu kamen o vrat i da je bace u more. Ali angeli je izvukoše živu na obalu. Kada se ponovo javila sudiji, ovaj je dade na posečenje. Iduće noći,

Света Теодосија јавила се својим родитељима сва у небеском сјају, окружена многим девојкама које су спасење у Господу нашле пострадавши за Њега као и она. Ликовала је светитељка, јер су је родитељи све време одвраћали од исповедања Христа. Пострадала је 308. године.

[причалица]

danas se praznuje:

Sveti apostol Jerma - 13. jun


Jedan od Sedamdesetorice apostola. Spominje ga Sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima: „Pozdravite Asinkrita, Flegonta, Erma, Patrova, Ermija, i braću koja su s njima“ (16, 14). Rodom je Grk, ali je dugo vremena proveo u Rimu. Izabran za episkopa u Filipolju. Bio je veoma bogat čovek, ali zbog greha svojih i svojih sinova, pao je u krajnju siromaštinu. Jednom, dok je bio na molitvi, javio mu se čovek u beloj odeći, sa štapom u ruci, i rekao mu je da je on angel pokajanja koji mu je poslat da ga prati do njegove zemaljske končine.

Тада му је дао дванаест заповести. Према том откровењу, Свети Јерма је саставио веома поучну књигу „Пастир“. Много пострадавши за Господа, душу му је предао мученички.

[причалица]

Sveti Nikifor Ispovednik

je bio carigradski patrijarh i hrišćanski svetitelj.

Rođen je kao plemić. Njegov otac Teodor je bio visoki činovnik na carskom dvoru, i bio je veoma bogat. Nikifor je službovao nekoliko godina na dvoru u istom zvanju kao i njegov otac. Ali je ostavio dvor i udaljio se do obale Bosfora i tamo sagradio manastir. Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom ne primajući monaštva pod izgovorom da je nedostojan, iako je hrišćanskim životom u služio kao uzor monasima. Učestvovao je pre toga na Sedmom vaseljenskom saboru kao mirjanin (svetovnjak), po volji cara i patrijarha, i istakao se na Saboru svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Kada je umro patrijarh Tarasije, Nikifor je izabran za patrijarha i protiv svoje volje. Odmah po izboru primio je monaški čin i sve ostale činove redom. Ustoličen je u Svetoj Sofiji kao patrijarh 806. godine . To je bilo za vreme vladavine cara Nikifora, koji je ubrzo po tom otišao u rat protiv Bugara, i poginuo. Njegov sin Stavrikije vladao je samo dva meseca, pa umro. Posle ovoga zacario se car Mihail, prozvani Rankaba, ali vladao je samo dve godine, dok ga Lav V Jermenin nije zbacio sa prestola i prognao. Kada se Lav zacario, poslao mu je patrijarh knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti pravoslavlje). Car nije potpisao knjigu, nego je odloži to do krunisanja. A kada ga je patrijarh Nikifor krunisao, on je odbio da potpiše onu knjigu, i ubrzo se saznalo da je ikonoborac. Patrijarh je pokušao da ga posavetuje i povrati hrišćanstvu, ali uzalud. Car je nasilno izagnao Nikifora na ostrvo Prokonis gde je u bedi i proveo trinaest godina. Preminuo je u izgnanstvu 827. godine. Kao patrijarh upravljao je Crkvom devet godina.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 13. marta i 2. juna po crkvenom, a 26. marta i 15. juna po gregorijanskom kalendaru.

[причалица]

Sveti mučenici Lukilijan, Klavdije, Ipatije, Pavle, Dionisije, i devica Paula

su hrišćanski svetitelji. Lukilijan je bio žrec paganski, ostareo kao mnogobožac. Tek u dubokoj starosti poverovao je u Isusa Hrista i krstio se. Njegov prelazak u Hrišćanstvo izazvao je veliko uzbuđenje među mnogobošcima u Nikomidiji, i on je izveden na sud, pa pošto se nije hteo odreći svoje nove vere, bijen je i spotom bačen u tamnicu. U tamnici je zatekao četiri mladića: Klavdija, Ipatija, Pavla i Dionisija, koji su bili zatočeni zbog vere u Isusa Hrista. Obradovao se starac mladićima i mladići starcu, i svi zajedo provodili su vreme u pobožnim razgovorima, molitvama i psalmopjanju (pevanju psalama). Kada su ih izveli iz tamnice, mučili su ih raznim mukama, i najzad poslali u Vizantiju, gde su mladići mačem posečeni od vojnika, a Lukilijan na krst raspet od Jevreja. Potom su mu Jevreji celo telo izboli ekserima. Neka devica Paula javno je uzela tela mučenika i sahranila ih časno. Za to je optužena, i posle muka posečena. Mučeništvo njihovo dogodilo se u vreme cara Aurelijana, između 270-275. godine.

Srpska pravoslavna crkva slavi ih 3. juna po crkvenom, a 16. juna po gregorijanskom kalendaru.

[mare]

Sutra je Sveta Razbibriga! :mrgreen:

[причалица]

Sveti sveštenomučenik Joanikije Crnogorski - 17. jun 2010.

Mitropolit Joanikije (Lipovac) rođen je 1880. godine u Stolivu u Boki Kotorskoj. Pravoslavni bogoslovski zavod završio je u Zadru, a Filosofski fakultet u Beogradu. Kao udov protojerej, izabran je 1939. godine za vikarnog episkopa Budimljanskog. Monaški postrig primio je u manastiru Rakovici od skopskog Mitropolita Josifa. Za episkopa je hirotonisan 1940. godine.

Исте године изабран је за Митрополита Црногорско-приморског. Црногорско-приморском епископијом управљао је у веома тешким ратним временима. Због прогањања свог свештенства, покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље, али није успео. Комунисти су у Словенији стрељали свештенике, а Митрополита су мучки убили код Аранђеловца.

[причалица]

Prepodobni Visarion - 19. jun 2010.

Rođen u Misiru. U ranoj mladosti se odao duhovnom životu. Posetio je Jerusalim, Svetog Gerasima na Jordanu i slušao je Svetog Isidora Pelusiota, koji ga je primio za duhovno čedo. Potom razdade imanje što je nasledio od roditelja, zamonaši se i udalji u pustinju na podvig. Strasti je pobeđivao velikim postom i bdenjem, ali svoj podvig je skrivao od ljudi. Jednom je 40 dana stajao na molitvi ne jedući i ne spavajući. Istu odeću nosio je i leti i zimi.

Nije imao stalno mesto prebivanja, nego je do duboke starosti živeo po gorama i dubravama. Imao je veliki dar čudotvorstva. Isceljivao je bolesnike i činio mnoga druga čuda, na korist ljudi a na slavu Bogu. Dušu je svoju mirno predao Gospodu 466. godine.


Ilarion Novi

je hrišćanski svetitelj. Bio je iguman Dalmatske obitelji u Carigradu. Ilarion Novi je bio učenik Grigorija Dekapolita i podražatelj života Ilariona Velikoga, čije je i ime uzeo. Stradao je mnogo zbog ikona za vreme vladavine ikonoboračkih careva, Lava Jermenina i drugih. Kada je Lav Jermenin ubijen, Ilarion je pušten iz tamnice, ali potom je opet mučen i držan u tamnici sve dok na vlast nije došla carica Teodora. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je imao dar vidoviti i prozorljivsti tako da je jednom video anđele kako odnose na nebo dušu svetog Teodora Studita. Preminuo je prirodnom smrću 845. godine u svojoj sedamdesetoj godini.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 6. juna po crkvenom, a 19. juna po gregorijanskom kalendaru.

[причалица]

Sveti sveštenomučenik Teodot Ankirski - 20. jun

Ovaj Hristov mučenik bio je potajni hrišćanin. Bio je krčmar u Ankiri u vreme cara Dioklecijana. Pomagao je crkvu i sahranjivao tela svetih mučenika. Tako je sahranio i tela 7 devojaka koje su postradale za Hrista: Tekuse, Aleksandre, Klavdije, Faine, Efrasije, Matrone i Julije, koje su nakon mučenja udavljene u jezeru. Sveta Tekusa javi se u snu Teodoru i reče mu da izvadi njihova tela i sahrani ih, što on, po mrkloj noći, sa jednim drugom, i učini.

Ali taj drug ga izda sudiji, koji ga stavi na muke, zube mu polomi kamenjem, a telo pretvori u rane. Posečen je 303. godine. Telo mu je sahranio jedan sveštenik. Tu je kasnije podignut hram. Sveti Teodot Ankirski je ubijen na današnji dan - 20.juna.

[причалица]

Sveti sveštenomučenik Timotej Bruski - 23. jun

Zbog velike duševne čistote, Bog mu je dao dar čudotvorstva, tako da je oslobađao ljude bolesti i drugih muka. Iscelio je cara Arita od smrtonosne bolesti, isceli tako i jednu caricu, čak i je i obrati od tame idolopoklonstva ka svetlosti istine Hrista Boga. U vreme gonjenja hrišćana pod carem Julijanom Odstupnikom, episkop Timotej nije hteo da se odrekne Hrista, pa je osuđen i bačen u tamnicu. U tamnici su ga posećivali verni, da bi čuli mudru pouku svog arhipastira.

Saznavši za to, opaki car Julijan zapreti mu da više ne podučava narod o imenu Isusovom, a kada se Sveti Timotej ogluši o njegove pretnje, naredi da ga ubiju u tamnici. Dušu svoju predade Gospodu 362. godine. Mošti su mu čudotvorne.

[причалица]

Prepodobni Onufrije Veliki - 25. jun


U pustinji se podvizavao 60 godina. Kada ga je posetio monah Pafnutije, kosa i brada su mu dosezale do zemlje, a telo mu je, zbog duge nagote, bilo obraslo dlakom. Vlasi su mu bile bele i sav je bleštao. Pafnutiju je ispričao svoje žitije. Na to mesto doveo ga je njehov angel hranitelj. Dugo se hranio samo zemljom, koju je teško nalazio u pustinji. Kada je prošao silna demonska iskušenja, angel Božiji je počeo da mu donosi hleb, kraj njegove kelije je porasla palma i otvorio se izvor žive vode.
Svake subote mu je Angel donosio Sveto pričešće. Sledećeg dana je starac kazao monahu Pafnutiju da je to dan njegovog odlaska, preklonio je kolena, pomolio se Bogu i predao mu svoj duh. Bilo je zo 400. godine.

[причалица]

Sveti prorok Jelisej - 27. jun

Živeo 900 godina pre Hrista. Kada je Gospod uzimao k Sebi prestarelog proroka Iliju, otkrio mu je da mu je za naslednika odredio Jeliseja, sina Safatova, iz plemena Ruvimova, iz grada Avelmaula. Ilija kaza Jeliseju volju Gospodnju i ogrnu ga svojim ogrtačem. Po čistoti i revnosti bio je ravan najvećim prorocima, a po sili dobijenoj od Boga sve ih je prevazilazio.

Razdvojio je vodu u Jordanu, u Jerihonu je gorku vodu učinio pitkom, nizveo vodu u iskopane rovove u vreme rata sa Moavićanima, umnožio ulje u loncima bedne udovice, Samarićanki vaskrsao umrlog sina, oslepeo celu jednu sirijsku vojsku, a drugu nagnao u bekstvo... Predskazao je mnoge događaje. Upokojio se u dubokoj starosti.

[Bisernica]

E svaka čast priči !!
Eto,njega ja slavim :)

[причалица]

E svaka čast priči !!
Eto,njega ja slavim :)

drago mi je...nisam znala da je to bila slava hrebeljanovića...ne znam koja je slava nemanjića...neki kažu da je sv. arhangel mihailo, ali ne znam pouzdano. ako znaš nešto, ili saznaš - javi pričalici :)

[Bisernica]

drago mi je...nisam znala da je to bila slava hrebeljanovića...ne znam koja je slava nemanjića...neki kažu da je sv. arhangel mihailo, ali ne znam pouzdano. ako znaš nešto, ili saznaš - javi pričalici :)

Vrlo rado ću se potruditi da saznam,i čim saznam javljam ;)
Hrebeljanović je slavio uoči bitke na Kosovu polju,i ta večera je već poodavno ušla
u legendu i dodaje se i oduzima mnogo što šta,ali je činjenica da je slavio sv,proroka Jeliseja.

[причалица]

Vrlo rado ću se potruditi da saznam,i čim saznam javljam ;)
Hrebeljanović je slavio uoči bitke na Kosovu polju,i ta večera je već poodavno ušla
u legendu i dodaje se i oduzima mnogo što šta,ali je činjenica da je slavio sv,proroka Jeliseja.

au, sestro...dakle, večera uoči bitke jeste bila slava hrebeljanovića...hvala!!!!! milion puta hvala!

[причалица]

Praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika - 28. 06.

Pravoslavna crkva, 28. juna, slavi Vidovdan - praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika. Knez Lazar je bio jedan od velikana koji su vladali srpskim carstvom posle smrti cara Dušana.

Knez Lazar Hrebeljanović, rodom iz Prilepca kod Novog Brda, bio je jedan od plemića cara Dušana. Posle smrti Dušanovog sina cara Stefana Uroša, patrijarh Jefrem krunisao ga je za srpskog kneza.

Vladao je od 1371. do 1389. godine i proglasio se za "gospodara svih Srba". Za suverenog vladara svih Srba smatrala ga je i Carigradska patrijaršija.

Za vreme vladavine Lazar je ratovao sa tadašnjom moćnom turskom silom. Na Vidovdan 28. juna 1389. godine velika srpska vojska sastala se na Kosovom polju da odbrani Srbiju od najezde Turaka. U toj bici je i poginuo knez Lazar.

Telo mu je sahranjeno u Prištini, potom preneto u njegovu zadužbinu - manastir Ravanicu kod Ćuprije. Kada je počela seoba Srba, narod je sa sobom nosio i njegove svete mošti i sklonio ih u manastir Ravanicu na Fruškoj gori. Za vrijeme Drugog svjetskog rata 1942. godine tijelo mu je preneto u Beograd, odakle je 1988. godine premešteno ponovo na Kosovo u manastir Gračanicu. Odatle je 1989. godine preneto u Lazarevu zadužbinu manastir Ravanicu kod Ćuprije, gde i danas počiva.

U zasluge mu se pripisuju slanje izaslanstva sa monarhom Isaijom u Carigrad sa molbom da se skine anatema sa srpskog naroda, obnova manastira Hilandara i Gornjaka, ktitorstva nad mnogobrojnim crkvama i manastirima, kao i otpor turskim osvajanjima.

[Kovač]

Praznik Svetovidov.
VIDOVDAN je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende. Praznuje se 15. ili po novom kalendaru 28. juna, a Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Kao mnogi bogovi iz paganskog perioda (mada se neki istraživači kulturne baštine Srba ne bi složili da je bilo mnogobožačko, jer smatraju da su imali vrhovnog boga, ali još nisu utvrdili kog) upisao se u novodošlo hrišćanstvo.
- Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripada Panteonu srpskih božanstava, on je vidar koji leči od svih bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči i da su ljubavne magije vezane za tog, kasnije i hrišćanskog sveca. NJegovu funkciju lekara sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su sveti vrači, Kozma i Damjan - objašnjava dr Sofija Kostić, etnolog.
http://razbibriga.net/

[причалица]

Danas je Ivanjdan - rođenje svetog Jovana Preteče
07. jul

U hramovima Srpske pravoslavne crkve danas je obeležen Ivanjdan, praznik rođenja svetog Jovana Krstitelja, jedan od tri velika praznika posvećena svetitelju za čije se ime vezuje krštenje Isusa Hrista na reci Jordanu i početak hrišćanske propovedi.


Pored Ivanjdana, SPC 20. januara (7. januara po Julijanskom kalendaru) slavi Sabor svetog Jovana Krstitelja a 11. septembra, odnosno 29. septembra, dan njegove smrti - Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja.

Rođenje svetog Jovana je jedno od tri velika "roždestva" koje slavi SPC, pored Božića praznika Rođenja Isusa Hrista i Male gospojine, praznika Rođenja Presvete Bogorodice.

Sveti Jovan je rođen šest meseci pre Isusa Hrista pa se u pravoslavnoj crkvi na Ivanjdan, pored susreta Bogorodice i Jelisavete, majke Jovana Krstitelja, pominje i potonje rođenje Isusovo.

Prema Jevanđelju po Luki, Bogorodica je posle Blagovesti posetila svoju blisku rođaku Jelisavetu i saopštila joj da će roditi sina.

U Četvorojevanđelju je zapisano takođe da je rođenjem Jovanovim ispunjeno proročanstvo anđela o daru Božjem Zahariju i Jelisaveti koji su u dubokoj starosti dobili potomstvo.

Sveti Jovan, savremenik i rođak Isusa Hrista i treći po dostojanstvu u hrišćanskoj crkvenoj jerarhiji, veoma je poštovan kao primer čvrste volje, odvažnosti i pravičnosti.

U narodu postoji običaj bratimljenja "po Bogu i svetom Jovanu".

Ivanjdan je česta slava pravoslavnih hrišćanskih porodica u Srbiji a za praznik su vezani i mnogobrojni narodni običaji.

Na Ivanjdan se bere lekovito bilje, a od ivanjskog cveća pletu se ivanjski venci koji se stavljaju na ulaz u pravoslavne domove i simbol su beskonačnosti vere.

[причалица]

Prepodobni David Solunski - 9. jul

Najpre se podvizavao blizu Soluna, na bademovom drvetu, sedeći na njegovim granama. Učenici su ga molili da sađe sa drveta, da mu naprave keliju. Tek nakon 3 godine, kada mu se javio angel i rekao da mu je Gospod podario smirenoumlje i pobožnost koju je molitvama tražio, nastavio je da se podvizava u kolibi ispod tog istog badema. Podvig je produžio u Tesaliji.

Toliko se očistio postom ,molitvom i bdenjem da se udostojio da primi veliku blagodat od Boga. Jednom je stavio žar na ruku, stavio tamjan i okadio cara, a da nije zadobio nikakvu povredu. Videvši to, car mu se poklonio do zemlje. Činio je mnoga čudesa, kojima je zadivljavao ljude. Upokojio se mirno i prešao u blaženu večnost 540. godine.

[причалица]

Данас је Петровдан

Српска православна црква данас слави Петровдан. Два света апостола сматрају се првим учитељима новозаветне вере. Свету литургију у храму светих Петра и Павла, на Топчидеру, служиће епископ Атанасије. Петровданским слављем завршава се петровски пост и почиње причест.

Српска православна црква (СПЦ) и православни верници данас обележавају Петровдан, празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се у хришћанству сматрају првим проповедницима и учитељима новозаветне вере.

Свету литургију у топчидерском храму светих Петра и Павла служиће, са благословом патријарха Иринеја, викарни епископ хвостански Атанасије.

Према предању, свети апостоли Петар и Павле заслужни су за крштење првих верника и њихово превођење у хришћанство.

Код Срба постоји обичај да се, уочи празника, на местима где се народ окупља, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.

Паљење ватре и лила симболизује време када су цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.

Свети апостол Петар помиње се као један од најоданијих Христових следбеника, а речи "Ти си Христос, Син Бога Живога", записане у Јеванђељима, израз су његове тврде вере у хришћанско спасење, па се, до данас, понављају у хришћанским молитвама.

Предање каже да је свети апостол Петар, неписмени и простодушни рибар Симон из Витаиде, први од ученика који је изразио непоколебљиву веру у Христа и његову мисију.

Свети апостол Петар је као епископ проповедао у Палестини, Сирији, Малој Азији и Антиохији, где су створена прва упоришта нове вере, а сматра се писцем две посланице у цркви познате као - Саборне Петрове посланице које су придружене Новом завету.

У цркви светог Петра и Павла у Риму чувају се вериге светог Петра као знамење снаге светитеља у које га је оковао цар Ирод, прогонитељ хришћана, а које су, према предању, саме спале са руку и ногу светитеља на појаву анђела Божјег.

Свети апостол Павле родом је из Тарса и био је најпре фарисеј Савле и велики прогонитељ хришћана.

Предање каже да је око десет година био млађи од Христа са којим се никада није срео, али је у њега поверовао и постао један од навећих проповедника и теолога прве хришцанске цркве.

Оба светитеља погубио је у Риму цар Нерон, велики прогонитељ хришћана.

Петровданским слављем завршава се петровски пост и почиње причест верника који су поштовали правила предвиђена каноном цркве.

Овај празник у Србији се обележава као слава многобројних православних породица.

[причалица]

danas se proslavlja Sv. Prokopije - 21. jul

Rođen je u Jerusalimu od oca hrišćanina i majke neznaboške i zvao se Neanije. Po očevoj smrti majka ga je vaspitavala potpuno u duhu idolopoklonstva, pa je u vojničkoj službi kod cara Dioklecijana dostigao čin vojvode. Progonio je hrišćane i na jednom takvom zadatku na putu prema Aleksandriji desio se u noći jak zemljotres, a vojvodi se javio Gospod i pokazao mu krst na nebu. Od tog trenutka ceo njegov život postao je borba za krst i hrišćanstvo. Kada je zbog toga dospeo u tamnicu javio mu se ponovo Gospod i krstio ga imenom Prokopije. Neznabošci su tada bacili u tamnicu i dvanaest hrišćanki, koje je Prokopije učio veri Hristovoj i tome kako će primiti mučenički venac. Zato se u činu venčanja spominje i sveti Prokopije. Ove žene su strašno mučene, a Prokopijeva majka, gledajući njihove muke i hrabrost, primila je krštenje i svih trinaest žena su pogubljene. Sveti Prokopije se usrdno molio za njih i za sve druge nevoljnike. Posečen je 21. jula 303. godine u Kesariji palestinskoj.

[причалица]

данас, 25. јула се прославља ИКОНА ПРЕСВЕТЛЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ


http://www.dodaj.rs/f/5/10x/TfcMs1N/bogorodicatrojerucica.jpg

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.

Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.

Централна прослава празника Чудотворне Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, као и сваке године, одржава се данас у Општежитељној царској лаври Хиландару на Светој Гори.

[Kovač]

Ova ikona se nalazi relativno blizu mene...U manastiru Grgeteg na Fruškoj Gori.
I tako nam je monah manstira ispod nje čitao molitvu za zdravlje,ali ništa...ne pomaže.

[причалица]

Ova ikona se nalazi relativno blizu mene...U manastiru Grgeteg na Fruškoj Gori.
I tako nam je monah manstira ispod nje čitao molitvu za zdravlje,ali ništa...ne pomaže.

pomaže, pomaže...samo treba i vi da se molite, znaš. umnožena molitva je moćnija.

[причалица]

Sveti Arhanđel Gavrilo 26.jul

Misli se da je praznovanje ovog dana ustanovljeno još u Svetoj Gori u IX veku povodom javljanja ovoga arhanđela u jednoj ćeliji, gde je prstom u kamenu napisao pesmu Bogorodici. Pesma se zvala "Dostojno jest" pa se ova ćelija i danas tako zove. U vezi sa ovim pominju se i ostala javljanja arhanđela Gavrila kao javljanje Mojsiju kad je saopštio ovom izabraniku Božjem kako je stvoren svet, a Mojsije to zapisao u knjizi Postanja. Javio se i proroku Danilu i javio tajne o budućim carstvima i dolasku Spasitelja, a potom svetoj Ani da će roditi preblagoslovenu i prečistu Devu Mariju. Mnogo puta javljao se Svetoj Devi dok je boravila u hramu jerusalimskom. Prvosvešteniku Zahariji javio je rođenje sina, svetog Jovana Krstitelja, a Svetoj Devi u Nazaretu saopštio je blagovesti o začeću i rođenju Gospoda Isusa Hrista. Javio se pravednom Josifu, pastirima kod Vitlejema, ženama mironosicama i, najzad, samom Gospodu u vrtu Getsimanskom kada ga je, kao čoveka, krepio pred njegovo stradanje.

[причалица]

Danas se praznuje Ognjena Marija 30. jul


http://www.dodaj.rs/f/S/M9/I5Ld9rE/ognjena20marija.jpg

Na ovaj dan slavi se spomen na svetu mučenicu Marinu, u narodu poznatiju kao Ognjena Marija. Kao i praznici svetiteljki koji za njom slijede: Blage Marije (4. avgust) i Trnove Petke (8. avgust), ni Ognjena Marija u crkvenom kalendaru nema "crveno slovo".

Ipak, sva tri spadaju u veoma poštovane praznike u narodu, posebno medu ženama, tako da se ova tri dana ništa se ne radi u ruke, niti u polju. Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vjere u Isusa Hrista stradala je u vrijeme cara Dioklecijana. Dio moštiju svete Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru posvećenom ovoj svetiteljki koji se nalazi iznad albanske strane Ohridskog jezera.

[Man]

Danas je Sveti Ilija


http://www.temeljkovic.rs/slike/v/178_Sveti_Ilija.jpg





Srpska pravoslavna crkva sutra slavi praznik starozavetnog proroka i novozavetnog svetitelja Ilije, koga sve hrišćanske crkve vezuju za prošlost i budućnost hrišćanske crkve i spasenje čoveka.

Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju.

Prema narodnom verovanju i tradiciji, Sveti Ilija se vozi u vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen, a grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se vozi po nebu i oblacima.

Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsušnije i najtoplije doba godine, a običaj je da se na njegov praznik ne radi u polju - da se ne bi navukao gnev svetitelja.

Sveti Ilija, veoma poštovan u pravoslavlju kao strog i nepokolebljiv propovednik etičkih vrednosti, prisutan je u Starom i u Novom zavetu kao prorok čije je osobine sa strahopoštovanjem preuzelo hrišćanstvo vezujući ga za nastanak nove vere i za novi Hristov dolazak.

Nije umro
Prema predanju, Sveti Ilija je bio među prorocima koji su se na Tavoru poklonili Isusu Hristu na dan Preobraženja Gospodnjeg, kada se javio svojim učenicima sa poukama nove vere, pa se zato lik Svetog Ilije slika na preobraženskim prazničnim ikonama.

Sveti Ilija je prisutan i u viziji svetog Jovana Bogoslova u kojoj se njegova uloga vezuje za budućnost hrišćanske crkve i drugi dolazak na zemlju Hrista Spasitelja - novo preobraženje kome se nada i u koji veruje hrišćanski svet.

Veruje se da Sveti Ilija nije umro već da se živ, plamenim kočijama, vazneo na nebo pa se ta scena slika na prazničkim ilindanskim ikonama.
Poznata je i scena sa Svetim Ilijom u pećini, u koju se sklonio od oholog cara Ahava, i gde mu gavran donosi hranu.

Sam u pustinji
Predanje kaže da je Ilija Tesvićanin rođen u gradu Tesvitu u Izrailju u 9. veku pre Hrista (816. godine) i da je mladost proveo u dubokom razmišljanju i molitvi, često sam u pustinji.

Po predanju, kada se Ilija rodio, njegov otac Sabah je video oko njega anđele koji ga povijaju ognjem i hrane plamenom, što je bilo znamenje njegovog plamenog karatkera i sile ognjene.

Bio je žrtva progona cara Ahava koji je pod uticajem svoje žene Jezavelje napustio Mojsijevu veru i "slavio tuđe bogove".

Prema predanju prorok Ilija suprotstavio se caru prebacivši mu otpadništvo i prorokovši sušu i glad zbog slavljenja tuđih bogova.

[Man]

Св. МАРИЈА МАГДАЛЕНА - БЛАГА МАРИЈА

http://razbibriga.net/imported/2010/08/blaga-1.jpg

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини. Блaгa Мaријa јe, по нaродном вeровaњу, сeстрa Громовникa Илијe (свeтог Илијe).

[Man]

Danas je praznik Preobraženja Gospodnjeg


Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik Preobraženja Gospodnjeg, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika.

http://razbibriga.net/imported/2010/08/66620_isusikona01apemiliomorenatti_f-1.jpg?ver=1282200518
Praznik je posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.


Prema Jevanđeljima, Isus je treće godine svoje zemaljske propovedi, na Tavor poveo svoje učenike Petra, Jakova i Jovana i pred njima se pojavio preobražen "sa licem sjajnim kao sunce i haljinama svetlim kao sneg".



Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao letnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni...njega poslušajte".

Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke.

Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda, a na Istoku se slavi još od sedmog
veka.

Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta pa su zato posne i pravoslavne trpeze.
Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji.

Veliki broj pravoslavnih hramova u Srbiji posvećen je ovom prazniku i među njima su najpoznatije crkve Preobraženja u Beogradu, Pančevu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i preobraženjski manastir u Ovčaru, srpskoj Svetoj Gori.
U pravoslavnim hramovima se na Preobraženje iznosi i blagosilja novi rod grožđa, koje se prema pravoslavnom srpskom običaju, prvi put jede na ovaj praznik.
U narodu se smatra da je Preobraženje dan kada se poslednji put kupa u rekama, jer se za ovaj praznik vezuje i smena godišnjih doba.
Postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava pa se kaže - preobražava se i voda i gora.

[причалица]

Danas je praznik Preobraženja Gospodnjeg


Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik Preobraženja Gospodnjeg, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika.

http://razbibriga.net/imported/2010/08/66620_isusikona01apemiliomorenatti_f-1.jpg?ver=1282200518
Praznik je posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.


Prema Jevanđeljima, Isus je treće godine svoje zemaljske propovedi, na Tavor poveo svoje učenike Petra, Jakova i Jovana i pred njima se pojavio preobražen "sa licem sjajnim kao sunce i haljinama svetlim kao sneg".



Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao letnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni...njega poslušajte".

Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke.

Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda, a na Istoku se slavi još od sedmog
veka.

Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta pa su zato posne i pravoslavne trpeze.
Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji.

Veliki broj pravoslavnih hramova u Srbiji posvećen je ovom prazniku i među njima su najpoznatije crkve Preobraženja u Beogradu, Pančevu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i preobraženjski manastir u Ovčaru, srpskoj Svetoj Gori.
U pravoslavnim hramovima se na Preobraženje iznosi i blagosilja novi rod grožđa, koje se prema pravoslavnom srpskom običaju, prvi put jede na ovaj praznik.
U narodu se smatra da je Preobraženje dan kada se poslednji put kupa u rekama, jer se za ovaj praznik vezuje i smena godišnjih doba.
Postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava pa se kaže - preobražava se i voda i gora.

:raz_082:

[Man]

Данас је Велика Госпојина


Српска православна црква и верници славе празник Успења Пресвете Богородице, познат као Велика Госпојина, који је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици.

http://razbibriga.net/imported/2010/08/uspenje_presvete_bogorodice-1.jpg


Један од највећих хришћанских празника, Успење Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, данас славе Српска православна црква и верници.
Тај празник, када се завршава и пост који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је надживела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.

Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Irinej (Gavrilović) danas će napuniti 80. godinu života. Rođen je u selu Vidova kod Čačka 1930.

[Man]

Danas je Usekovanije glave Svetog Jovana

Srpska pravoslavna crkva obeležava danas praznik Usekovanije glave Svetog Jovana Krstitelja, uspomenu na dan pogubljenja svetitelja, poslednjeg proroka Starog i prvog proroka Novog zaveta.



http://www.vesti-online.com/data/images/2010-09-11/92374_usekovanije-glave-svetog-jovana-krstitelja_iff.jpg?ver=1284171944
Ikona Usekovanije glave Svetog Jovana Krstitelja



Sveti Jovan, savremenik Isusa Hrista, prvi je najavio dolazak Spasitelja ljudskog roda i krstio ga na reci Jordanu pa je u pravoslavnom hrišćanstvu poznat kao preteča i Krstitelj.


Vikarni episkop hvostanski Atanasije služiće u manastiru Rakovica svetu arhijerejsku liturgiju.


Prema jevanđelskim zapisima, Sveti Jovan je javno osuđivao razvrat rimskog društva i, braneći javni moral, nije štedeo ni judejskog cara Iroda koji je svom bratu preoteo ženu Irodijadu i s njom se provodio u bludu i razvratu.

Sveti Jovan je pogubljen na nagovor Irodijadine kćeri Salome koja je, kako kaže predanje, svojom zavodljivom igrom sa "sedam velova" uspela da izmami carsko obećanje. Po nalogu Irodovom, Sveti Jovan je posečen, a njegovu glavu je Saloma na tanjiru donela carici Irodijadi.

Na ikonama posvećenim ovom prazniku, Sveti Jovan se slika sa odsečenom glavom u desnoj ruci, koja je simbol njegove mučeničke smrti.

SPC posvećuje tri dana u godini ovom svetitelju i praznuje, pored sutrašnjeg pomena, Sabor svetog Jovana Krstitelja (20. januar) i Rođenje svetog Jovana (7. jul).
Sveti Jovan spada među najpoštovanije svetitelje i primer je čvrste volje, pravičnosti i poštenja. U srpskom narodu postoji običaj bratimljenja - "po Bogu i svetom Jovanu".

[причалица]

спомен чуда светог архангела михаила у хони (колоси) у фригији (19. септембар) - први део

у фригијском граду колоси, близу града јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог архистратига михаила. од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање силоамске. у бању силоамску само једном у години силажаше анђео господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат војводе анђелског. тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не творцу, - у то време у јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. а једини истинити бог, желећи просветити свет светлошћу свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље своје свете ученике и апостоле да проповедају еванђеље свој твари. двојица од њих, свети јован богослов и свети филип, дошавши један у ефес а други у јерапољ, труђаху се тамо у проповедању еванђеља христова.у то време у ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње артемиде. са њеним служитељима и поклоницима свети богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи божије, и победи их: јер силом имена христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у христа. после тога свети јован богослов пође из ефеса у јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу ф и липу. у то време тамо се десише свети апостол вартоломеј и сестра филипова мариамна, те заједно с њима свети богослов послужи спасењу људи. најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме богу, творцу неба и земље. стојећи пак на једном месту званом херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат божија, и да ће то место походити војвода небеских сила, свети архистратиг михаил, и да ће се ту збивати чудеса.све се то убрзо и зби. јер када свети јован богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол филип пострада од незнабожаца, а вартоломеј и мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. и тако се испунише речи светога писма:у пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. и тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (ис. 35, 6-8).

к томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име свете тројице.

у то време живљаше у лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. зато овлада њиме тешка потиштеност. но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела божјег који је сијао као сунце. ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к богу. угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у херотопи близу јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу божију". - пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. он их упита: кога призивате мијући се том водом? - они му одговорише: призивамо име оца и сина и светога духа, а призивамо у помоћ и светог архистратига михаила. - тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "оче и сине и свети душе, боже хришћански, помилуј нас! свети михаиле, слуго божји, помози и исцели кћер моју!" и захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље божије, и она проговори јасно кличући: "боже хришћански, помилуј ме! свети михаило, помози ми!" - и сви што беху тамо дивљаху се сили божијој, и слављаху свету тројицу, и величаху помоћ светог архистратига михаила. јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. у знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог архистратига михаила, војводе небеских сила. и украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

у деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из јерапоља десетогодишњи дечак архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог архистратига михаила вршећи дужност црквењака. он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с богом и уподобљавајући се животу бестелесних сила. одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. таква беше постеља овог блаженог подвижника. а његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. по истеку године он је опет мењао те исте кострете. тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

проходећи тесни и тужни пут, архип се мољаше богу говорећи: не допусти ми, господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! стога ми дај, господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

тако се молећи и тако се поучавајући блажени архип постаде као анђео божји, проводећи небески живот на земљи. и брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка христу и крштаваше их. гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. они често нападаху светог архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. али блажени архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - и огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог архипа. приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге божјег архипа да га убију. но господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. и тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног архипа, не причинивши им никакво зло. међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. на том месту беше река, звана хрисос, која течаше с леве стране цркве. безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. и када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. и тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала ликокапер, а друга куфос. обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у ликијску страну. свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог архистратига михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног архипа. а тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље лаодикију, и упутише цркви. близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. видећи тај потхват њихов, преподобни архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог архистратига михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу господњу. и говораше блажени архип: нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако господ допусти да ово место буде потопљено.

по истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. а преподобни архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к богу и к светом архистратигу михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име господње, и да се узвелича архангелска сила и помоћ. и запева он псалам давидов: подигоше реке, господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини господ. дому твоме припада светост, господе, на дуго време (пс. 92, 3.4.5).

када блажени архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. а кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог архистратига михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку данилу. не будући у стању гледати на њега, блажени архип од страха паде на земљу. а арханђео му рече: не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу божју на водама овим. - блажени архип устаде и прилазећи са страхом к војводи небеских сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. а када вода дође близу, архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: заустави се тамо! - и одмах вода удари назад. тако се испуни реч пророчка: видеше те воде, и устрепташе (пс. 76, 17). вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. одмах затим архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. и тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. тада рече свети архангел михаил: нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

рекавши то свети архистратиг нареди блаженом архипу да пређе на десну страну. а када пређе на ту страну, свети арханђео громко викну к води: "ући у ову провалију!" и одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. а непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног архипа, свети архистратиг узиђе на небо, а блажени архип узнесе благодарност богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига михаила, због његове помоћи. противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу богу са преподобним архипом. и од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо архангеловим јављењем. преподобни архип поживе много година на том месту усрдно служећи богу, и мирно се престави ка господу у седамдесетој години свога живота. и би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

треба у овај дан споменути и друга чудеса светог архистратига михаила, добротвора рода хришћанскога.

између јадранског мора и планине гарган налази се град сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. у томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином гарган. једном залута од стада један во. господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. дознавши за то, епископ тога града се помоли богу да му открије ту тајну. и јави му се у виђењу свети архистратиг михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. после тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве богу и светом архистратигу михаилу.

једном неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, војвода небесних сила, архистратиг михаил јави се у виђењу епископу и рече: "сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. а када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору гарган. у исто време појавише се, као некада на синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети архангел михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. и док их они гоњаху отпозади, свети архистратиг михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. грађани сипонта гонише непријатеља све до неапоља, и победивши их потпуно помоћју војводе небеских сила они се победоносно вратише у свој град. од тога времена неапољци, познавши снажну руку свемоћнога бога, примишс свету веру.

сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност богу и своме помоћнику, светом архистратигу михаилу и свима небеским силама. када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. и говораху међу собом: "гле, заиста свети архистратиг михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - и поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност богу. и том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог архистратига михаила. и када се припремаху да приступе грађењу, свети архистратиг се опет јави епископу и рече: "не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне светим божанственим тајнама".

после овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће светим тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. а када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - из тога би јасно људима, да бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне пречистим тајнама. у олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа светим тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог архистратига михаила. епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу бога и у част светог архистратига михаила.

[причалица]

Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији - други део

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.

Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

[Man]

Danas je Mala Gospojina

Srpska pravoslavna crkva i venici slave danas praznik Rođenja Presvete Bogorodice, jedan od najvećih zavetnih praznika, u narodu poznat i kao Mala Gospojina.
http://www.vesti-online.com/data/images/2010-09-20/94872_mala-gospojina_f.jpg?ver=1285004977
Mala Gospojina




Na Malu Gospojinu slavi se uspomena na dan kada je u Nazaretu u domu Joakima i Ane rođena Sveta Deva Marija.
Joakim i Ana su dugo bili "bezdetni pa bejahu postidni među ljudima i skrušeni pred Bogom", kaže predanje.



Već stari, oni su usrdno molili Bogu da im podari dete, da ih obraduje kao što je nekada obradovao Avrama i Saru darovavši im sina Isaka.

Joakim jednom ode u pustinju, gde je proveo 40 dana u neprekidnom postu i molitvi da se Bog i na njega smiluje.

Jednog dana, moleći se Bogu u voćnjaku pod lovorovim drvetom, Ani se javi anđeo Božji i reče joj da je njen vapaj dopro do nebesa i da će ubrzo postati majka.

Ana se na te reči zavetova da dete, koje bude rodila, muško ili žensko, posveti Gospodu Bogu, da mu služi celoga veka.

I Bog ih obradova, darova im ne samo ćerku nego i Bogomajku.

Kada dođe vreme, starica Ana rodi kćer, kojoj nadenu ime Marija, što znači visoka ili gospodareća.

Devica Marija, plod molitava svojih roditelja, odvedena je u hram kada je imala tri godine, kako se Bogu i zavetovala njena majka Ana.

Sa 14 godina Devica Marija se vratila u Nazaret gde joj je, prema predanju, saopštena blagovest arhangela Gavrila da će roditi Sina Božjeg.

Scena Roždestva Bogorodice sa Svetom Anom u postelji i novorođenom Marijom u kolevci obavezan je motiv pravoslavnih ikona i srednjovekovnih manastirskih fresaka.

Jedan od najstarijih i najbolje očuvanih živopisa sa motivom Roždestva Bogorodice nalazi se u Kraljevoj crkvi u Studenici, zadužbini kralja Milutina sa kraja 14. veka.

Mala Gospojina spada u red Bogorodičnih praznika i nepokretan je, što znači da ima stalno, fiksno mesto u crkvenom kalendaru i označen je crvenim slovom.
Ostali Bogorodičini praznici su Vavedenje, Sretenje, Blagovesti, Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina) i oni koji obeležavaju uspomenu na događaje iz njenog života, kao što su praznici Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.

[причалица]

a ja ne odoh na liturgiju danas :rumenko:

[причалица]

Свети праведни Јоаким и Ана - 22. септембар

Свети Јоаким је син Варпафиров, од Јудиног колена, потомак цара Давида, а Ана кћерка свештеника Матана, од колена Левијевог, као и првосвештеник Арон. Матан је имао 3 кћерке: Марију, Совија и Ану, која се удала у Назарет, за Јоакима, и која је родила Пресвету Богородицу. Јоаким и Ана су живели 50 година у браку и нису имали деце. Живели су богоугодно и тихо, само трећину прихода су користили за себе, трећину су давали сиромасима а трећину приносили на жртву у храму.

Једном, првосвештеник Исахар укори старца Јоакима: „Ниси достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да им подари дете. И Ана одмах заче и након 9 месеци роди Пресвету Деву.

[причалица]

Danas je Krstovdan - 27. septembar

Srpska pravoslavna crkva slavi Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina (280-337), obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos.
Taj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.
Praznik je ustanovljen godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine , priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.
Patrijarh Makarije je,prema predanju, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.
Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom, Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.
Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.
Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.

[Zazijavalo]

Problem sa tim krstom je da nije mogao biti pronađen. Bio je ovaj od dva dela, a izgledao je kao krst samo za vreme raspinjanja. Nakon toga patibulum (orizontalna prečka) uklanjan je zajedno sa osuđenikom, pa je ostajala samo vertikala. :)

[причалица]

Problem sa tim krstom je da nije mogao biti pronađen. Bio je ovaj od dva dela, a izgledao je kao krst samo za vreme raspinjanja. Nakon toga patibulum (orizontalna prečka) uklanjan je zajedno sa osuđenikom, pa je ostajala samo vertikala. :)

bio si tamo, pa znaš?

[причалица]

Sveti velikomučenik Jevstatije - 3. oktobar

Veliki rimski vojskovođa Plakida. Jednom, u lovu, među rogovima jelena javi mu se krst i ču glas koji ga pozva da se krsti. Na krštenju je dobio ime Jevstatije, žena mu Teopistija i sinovi Agapije i Teopist. Tada se udalji u Egipat, gde mu neki varvarin ote ženu, a decu oteše zveri. Potom u selu Vadisisu požive 15 godina kao najamnik. Kad varvari napadoše na Rimsko carstvo, car Trajan posla da ga traže. Našli su ga njegovi drugovi i on pobedi varvare. U povratku za Rim pronađe i ženu i sinove.

Trajan je već bio umro i zacario se Andrijan, koji zatraži od Jevstatija da prinese žrtve idolima. Kad on reče da je hrišćanin, stavi ga na muke, zajedno sa ženom i decom.

[причалица]

danas je ustoličen i patrijarh Irinej u Pećkoj Patrijaršiji.

[причалица]

6. октобар

ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ничега створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав .

[причалица]

Zadušnice - danas su miholjske zadušnice

Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih. Naša Crkva je propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje, kada se posebno molimo za pokoj duša u Gospodu usnulih. Zimske zadušnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadušnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se služi na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlepčića (prosfora). Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu. Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što na grčkom znači - Isus Hristos pobeđuje. Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu. Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore. Tim liturgijskim pominjanjem: "U sklopu Svete Tajne Evharistije - Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi". Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.

Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.

Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito - koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.

Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.

Sveća je simvol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.

Daće i podušja se ne daju da se "nahrani" pokojnik, odnosno, da duša njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.

Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića. Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima. Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi. Patrijarh dalje kaže: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo hrišćanski, nego da, ugledajući se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti kojih su se naši preci sveto držali."

Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće, a sveštenik obavi kratki obred i okadi grobove.

Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen, a Gospod vidi i zna.

Na zadušnice se deli milostinja. Kako na grobljima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolje poći sa blagoslovom, nego da iza leđa prosjaci proklinju.

Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.

[причалица]

Prepodobni Hariton Ispovednik - 11. oktobar

Ugledan građanin Ikonije, javno je ispovedao Hrista. Kada je počelo gonjenje hrišćana pod carem Avrelijem, Haritona odmah izvedoše na sud i sve mu telo pretvoriše u jednu ranu. Tada je umro car Avrelije, i Haritona oslobodiše. Na putu za Jerusalim, uhvatiše ga razbojnici od kojih se, Božijim promislom, oslobodio. Onda se povukao u Faransku pustinju, gde je osnovao manastir. Toj obitelji je ostavio ustav i otišao je u drugu pustinju, prema Jerihonu, gde osnova drugi manastir, koji je nazvan Haritonov.

Najzad je osnovao i treći manastir, Sukijski. Predao je dušu gospodu u dubokoj starosti, 350. године. Mošti su mu u manastiru koji je prvi osnovao. Njemu pripisuju čin službe monaškog postriženja.

[причалица]

MIHOLJDAN - SVETI KIRIJAK OTŠELNIK (12. Oktobar)

Praznik je posvećen Sv. Kirijaku Otšelniku, koga narod zove Sv. Miholj, te otud naziv praznika - Miholjdan. Sveti je rođen u Korintu i u mladosti se posvetio Bogu i veri. Sv. Jeftimije ga zapazi i prozre kao budućeg velikog duhovnika te uze pod svoje okrilje. Sv. Kirijak je za sebe govorio da otkako je monah, sunce ga nije videlo da jede niti da se gnevi na nekog. Crkva ga smatra za veliko svetlo, stub Pravoslavlja i diku monaštva. On je moćni iscelitelj bolesnih i blagi utešitelj tužnih. Poživeo je dugo, a upokojio se u Gospodu 557. godine.

Način proslavljanja

Miholjdan se proslavlja isto kao i sve druge Krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik, koga ponajviše slave Pravoslavni na primorju, jer on je zaštitnik moreplovaca.

Narodni običaji

U Boki, Miholjdan zovu i gospodski praznik, jer su ga slavile čuvene admiralske i kapetanske porodice tog kraja. Na taj dan mornari ne isplovljavaju na more, jer Svetog Miholja treba prvo kod kuće proslaviti, pa onda na more krenuti. Rođeni ovog dana posebno su nadareni i blagosloveni, i veruje se da će imati svakojake blagodati u životu. Narod je primetio da se oko praznika Miholjdana, vreme prolepša i otopli, pa je taj kratki period, od svega nekoliko dana, prozvao - Miholjsko leto. U nekim krajevima ga još zovu i Sirotinjsko leto, jer mu se uvek posebno raduje sirotinja. Ovaj dan se naziva i mišji dan. Veruje se da miševi i poljske životinjice uginu na ovaj dan ako dotle u svoje brloge nisu dopremili zimnicu. Po brojnosti svečara Miholjdan je na trinaestom mestu slava kod Srba.

[причалица]

Pokrov Presvete Bogorodice - 14. oktobar

Crkva je oduvek proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljicu i zaštitnicu hrišćana, koja svojim molitvama umilostivljava Boga prema nama grešnima. Bezbroj puta pomagala je pojedincima i narodima u ratu i miru, i svuda u nevoljama. Događaj koji crkva praznuje desio se 14. oktobra 911. godine, u vreme cara Lava Mudroga (Filosofa). Bilo je svenoćno bdenje u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu. Crkva je bila puna naroda, a negde u pozadini stajao je sveti Andrej Jurodivi sa svojim učenikom Epifanijem. U četiri sata posle ponoći, ugledao je sveti Andrej Presvetu Bogorodicu sa rasprostrtim omoforom iznad naroda, kao da tom odećom pokriva narod. Bila je odevena u zlatokrasnu porfiru, i blistala okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Sveti Andrej pokaza rukom Epifaniju i upita ga da li i on vidi ''Caricu i gospođu, kako se moli za sav svet'', što Epifanije začuđen potvrdi. Zbog toga događaja uvedeno je praznovanje, da nas podseća na taj trenutak i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice kad god to, u nevoljama, od nje molitveno tražimo.

[Zazijavalo]

Imamo svedočenje ludaka. I njegovog učenika. Čuj, učenik ludaka. :mrgreen:

[Lilu]

el i danas crveno slovo?

[G]

Moj rođendan...:sojka:

[tol]

Srecan Rodjus G..

http://www.*********.com/slike/kuvar/vasi_recepti/roze_torta.gif

[причалица]

Moj rođendan...:sojka:

jaoooo....dži, blago tebi!
a ja rođena na 25. maj :(

[причалица]

Sveti Toma - Tomindan - 19. oktobar

Jedan je od dvanaest velikih apostola. Kroz njegovu sumnju u vaskrsenje Gospoda Hrista, dobila se nova potvrda tog čudesnog događaja. Vaskrsli Gospod ponovo se javio učenicima da bi uverio Tomu. Gospod mu reče: "Pruži ruku tvoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran". Toma uzviknu: "Gospod moj i Bog Moj'' (Jov. 20). Posle silaska Duha svetog, apostoli su kockom odlučivali kuda će ići na propoved i sveti Toma dobi Indiju. Iako tužan što odlazi tako daleko, ohrabren Gospodom, mnogo je naroda tamo obratio hrišćanskoj veri, ustanovio crkvu i postavio sveštenike i episkope. Između ostalih, obratio je i dve sestre, žene dvojice kneževa Tertijanu i Migdoniju. Obe sestre, posle mnogo nevolja, oslobođene braka poživele su bogougodno i u podvigu do smrti. Knez Muzdije, Tertijanin muž, kome je apostol krstio ženu i sina Azana, osudio je svetitelja na smrt. Tako je sveti Toma okončao svoj zemni život. Pre smrti i on je, kao i drugi apostoli, bio čudesno prenet u Jerusalim na pogreb Presvete Bogorodice. Pošto je stigao kasno zamolio je da otvore grob Prečiste, ali njeno telo ne beše tamo. Gospod je već uzeo svoju majku u naselje nebesko. Tako sveti Toma svojim nepoverenjem utvrdi veru u vaskrsenje Gospoda, a svojom docnjom otkri čudesno proslavljanje Matere Božje.

[причалица]

Sveti Sergej i Vakho - Srđevdan (20. oktobar)

Ova dva svetitelja bili su prvaci i velikaši na dvoru cara Maksimijana koji ih je poštovao i uvažavao zbog njihove hrabrosti, vernosti i mudrosti. Kada je car saznao da su oni hrišćani sva njegova ljubav pretvorila se u gnev naročito kada su otvoreno odbili da učestvuju u svečanostima žrtvoprinošenja idolima. Naredio je da im se oduzmu vojnička odela i svi znaci časti, dostojanstva i čina. Potom ih je poslao u izgnanstvo u Aziju svom namesniku Antiohu. Namesnik je po-kušao da ih ubedi da se odreknu Hrista da bi sebe spasli beščašća, muka i smrti, ali oba svetitelja ostali su čvrsti u svojoj veri.

Sveti Vakho izdahnuo je pod batinama namesnikovih vojnika, a sveti Sergije odmah potom bio je mučen i posečen u gradu Rosafu u Siriji. Oba ova mučenika i viteza vere Hristova stradali su oko 303. godine.

[Man]

Danas je Sveta Petka


Srpska pravoslavna crkva (SPC) danas praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve - Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesne i siromašne.

http://www.mondo.rs/slike/vesti/001/871/v187143p0.jpg Crkva Ružica




Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku.

Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti.

Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju desetog ili početkom 11. veka.

Po predanju, sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje dalje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.

Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.

Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.

Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.

Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.

[Пркос]

Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή - petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.
Rodila se u gradu Epivatu (Pivat - na turskom Bojadis), koji se nalaziše na obali Mramornog mora između Silimvrije i Carigrada u Trakiji polovinom desetog stoleća. Ona beše srpskog porekla (http://orthodoxie.free.fr/pelerinage_serbie.htm), iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989—996)
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: "Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim otšeličkim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11. stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.
Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju i Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle ih bugarski car Jovan Asen 1238. godine prenese u Trnovo, da bi bile prenete u Vlašku nakon pada Bugarske pod Turke. Kada je i Vlaška postala ugrožena turskim upadima, a na molbu srpske kneginje Milice mošti su prenete u Beograd. Kada sultan Sulejman I 1521. godine osvaja Beograd, on uz ostale dragocenosti prenosi u Carigrad i mošti sv. Petke. Na molbu moldavskog gospodara Vasilija 1641. godine mošti su prenete u grad Jaši, gde se i danas nalaze (osim dva prsta šake, koji su u kapeli svete Petke na Kalemegdanu).
Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agijazma, grč. αγίασμα) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.
Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu.
http://razbibriga.net/imported/2010/10/220pxStpetka-1.jpg

[причалица]

Sveti Luka - 31. oktobar

Jevanđelist Luka (Lucius, lat. svetlost) bio je lekar i prijatelj apostola Pavla.
Sveti jevanđelist i apostol Luka, manastir Hilandar, Sveta Gora.

Smatra se da je bio Grk, rodom iz Antiohije, od neznabožačkih roditelja. Predanje tvrdi da se bavio živopisom i da je prvi naslikao ikone Isusa Hrista, Bogorodice i apostola Petra i Pavla. Te ikone su bile uzor svim kasnijim ikonama, zbog čega se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.

Pratio je apostola Pavla na drugom i trećem misionarskom putovanju, od Filipa do Rima. Posle smrti apostola Pavla, nastavio je da propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim zemljama. Prema predanju, apostol Luka je imao 84. godine kad su ga uhvatili idolopoklonici i ubili obesivši ga o granu masline u gradu Tebi Beotijskoj.

Sveti Luka je napisao Sveto Jevanđelje po Luki - treće jevanđelje (po redosledu u Novom zavetu), i Dela apostolska. Smatra se da je Sveto Jevanđelje po Luki napisao oko 60. godine.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog apostola i jevanđelistu Luku 18. oktobra (po Julijanskom kalendaru), odnosno 31. oktobra po Gregorijanskom kalendaru.

http://www.dodaj.rs/f/Q/10l/3iSsISXi/svluka2.jpg


sv. Petar Cetinjski

Sveti Petar Cetinjski mitropolit Crnogorski. Rođen 1. aprila 1749. god. u selu Njegušu. Stupio u čin monaški u svojoj 12. godini. Po smrti mitropolita Save 1782. godine Petar postade mitropolitom i gospodarem Crne Gore. Sav svoj život, viteški i sveti, posvetio je ovaj slavni muž svome narodu. Unutra je radio svom snagom da izmiri zavađena plemena, a spolja da odbrani zemlju i narod od grabljivih napadača. Uspeo je i u jednom i u drugom poslu. Proslavio se naročito pobedom nad vojskom Napoleonovom u Boki i Dalmaciji. Prema sebi je bio surov a prema svakom drugom pravedan i snishodljiv. Živeo je u jednoj teskobnoj keliji, kao prost monah, i ako je bio knez nad jednim narodom. Upokojio se 18. oktobra 1830. god. Njegove čudotvorne mošti počivaju netljene u manastiru Cetinjskom. Gospod ga proslavi na nebesima i na zemlji, kao vernog i trpeljivog slugu Svoga.

[причалица]

Sveti Dimitrije - Mitrovdan 8. novembar

Rođen je u Solunu. Ovaj slavni čudotvorni svetitelj bio je jedino dete dobrih i blagorodnih, ali bezdetnih roditelja. Izmoljen od Boga, kao jedini i dugo očekivani, s velikom pažnjom je odnegovan i vaspitavan. Otac mu je bio vojvoda, a kada je on umro, hristoborni Maksimijan postavio je Dimitrija, umesto oca, za solunskog vojvodu, Posebno carevo naređenje odnosilo se na progon hrišćana, ali Dimitrije je suprotno naredbi, čak javno ispovedao svoju veru u Gospoda Hrista. Kad je car to saznao, Dimitrije je, znajući šta ga čeka, razdelio sav svoj imetak i mirno stupio u tamnicu spreman na stradanje koje mu predstoji. Posle nekoliko dana vojnici su izboli kopljima svetitelja, iako su ga našli na molitvi. Tu, u Solunu, hrišćani su kradom sahranili njegovo telo i na tom grobu su se mnogi isceljivali. Nad tim grobom podignuta je mala crkva, a nekakav velmoža Leontije, nakon što se izlečio od teške bolesti, podigao je nad svetiteljevim moštima mnogo veću crkvu. Sveti Dimitrije smatra se zaštitnikom Soluna, a Rusi ga smatraju i pokroviteljem Sibira.

http://www.dodaj.rs/f/2E/uR/2rXQKdEr/sv-dimitrije.jpg

[причалица]

Sveti Arsenije I Sremac (?—1266) 10. novembar

bio je drugi srpski arhiepiskop u periodu 1233—1263.

Rođen je u selu Dobra kod Slankamena na Dunavu. Zamonašio se u mladosti i kad je čuo za delatnost Svetog Save otišao je njemu u Žiču. Sveti Sava ga je ubrzo postavio za igumana Žiče.
Arsenije je za arhiepiskopa izabran voljom svog prethodnika Svetog Save koji se 1233. povukao sa trona pred drugi polazak za Jerusalim.
Sagradio je crkvu Svetih Apostola u Rugovskoj klisuri kod Peći koji je kasnije nazvana crkva Vaznesenja Gospodnjeg.
Njegovo žitije i službu napisao je arhiepiskop Danilo II. Danilo II je u svojoj zadužbini, Bogorodičinoj crkvi u Peći, dao da se naslika ciklus slika iz Arsenijevog života.
Povukao se sa trona 1263. usled teške bolesti (paralize). Bolovao je i umro u Crnči 28. oktobra 1266. godine i sahranjen u hramu Svetih Apostola u Peći. Njegove mošti nošene su i čuvane po raznim manastirima, a od 1920. godine nalaze se u manastiru Ždrebaonik kod Danilovgrada.
Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja 28. oktobra po crkvenom tj. 10. novembra po građanskom kalendaru.

[причалица]

Sveti Kozma i Damjan - Vračevi 14. novembar

Besrebrenici i čudotvorci, rođeni su negde u Aziji od oca neznabošca i majke hrišćanke. Po očevoj smrti, majka Teodotija posvetila je sve svoje vreme i trud da sinove vaspita i podigne kao istinite hrišćane. Mladići su stasali i izučili lekarske veštine pa su koliko svojim znanjem i veštinom, toliko i imenom Gospoda pomagali mnogim bolesnicima. Prozvani su bezmednim vračima, tj. besplatnim lekarima koji su primili Hristovu zapovest: badava primiste, badava dajite (Mt. 10, 8), a nikada nisu naplaćivali svoje usluge. Toliko su bili oprezni u besplatnom lečenju, da se sveti Kozma naljutio na brata što je od neke bolesnice uzeo tri jajeta, a Damjan ih je, ustvari, uzeo kad ga je isceljena žena zaklela Presvetom Trojicom. Po smrti svetitelja, sahranjeni su zajedno u mestu Feremanu shodno otkrovenju Božjem, te ostadoše čudotvorci kako za života, tako i posle smrti. Narod je nastavio da ih priziva u bolesti i nevolji i do danas.

http://www.dodaj.rs/f/1O/uA/3A9dWsoC/sv-kozma-i-damjan-vracev.jpg

[причалица]

Godišnjica smrti patrijarha Pavla


Danas se navršava godina dana od smrti patrijarha srpskog Pavla, koji će u istoriji srpskog naroda ostati upamćen po svojim delima, skromnosti i životu koji je u potpunosti bio posvećenom Jevandjelju.

Njegovo službovanje na mestu prvog među jednakim arhijerejima, dugo gotovo dve decenije, posebno je obeležilo ratne godine na prostoru nekadašnje Jugoslavije kada je poručivao da su "svi ljudi deca Božja".
Ostaće upamćeno da se krajem 90-tih godina stavio na čelo nekoliko protestnih marševa protiv Slobodana Miloševića koga je SPC 2000. godine, odbacivši tradicionalnu političku neutralnost, pozvala da se povuče, a opozicione stranke da pronadju zajednički jezik. Bio je veoma popularan u narodu, koji ga je mogao videti kako pešači od Kalemegdana prema Slaviji, ili kako se vozi javnim prevozom.

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", poručivao je patrijarh Pavle, ali i savetovao "čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade".

Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, bez obzira na to kom narodu su činjeni i kojoj veri. Ustajao je vrlo rano, živeo je u potpunosti po Jevnadjelju i u skladu s onim što je govorio. Nije gledao televiziju, nije slušao radio, niti je čitao novine jer znao je da su prilike takve da će ono što je važno i do njega doći. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele ili naočare… Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
Uzrečica mu je bila "Bog te video…".
Protivio se svakom luksuzu, bio je, kažu, štedljiv, ali nikako škrt. Priča se da je patrijarh jednom prilikom ispred Patrijaršije video puno luksuznih automobila upitao čiji su. Kada je dobio odgovor da su to vozila njegovih vladika patrijarh je uzviknuo: "Bog te video…. A čime bi se tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost". Njegova soba u Patrijaršiji bila je do te mere skromna da je u potpunosti podsećala na monašku keliju.

Patrijarh Pavle je gotovo tokom čitave godine bio na postu na vodi, ribu je jeo veoma retko, a meso gotovo nikad. Govoreći na patrijarhovom odru ispred Hrama Svetog Save na Vračaru pred više stotina ljudi koji su se tu sabrali da bi patrijarha ispratili na poslednji počinak, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije poručio je da je patrijarh Pavle "sveti starac" koji je budio skrivenu dobrotu, čovekoljublje, bogoljublje, bratoljublje u ljudima koji su ga preopoznali kao svog najrođenijeg.

"Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače, ali treba živeti tako, da kada se on upokoji, ceo svet plače, a samo se on raduje", kazao je mitropolit.
Iako je bio star i bolestan i, iako je poslednje dve godine proveo na Vojno-medicinskoj akademiji, vest da ga više nema rasplakala je Srbiju.

I dok je Srbija plakala, nebo se radovalo zato što je dobilo sveca, govorili su njegovi saradnici.

Patrijarh Pavle preminuo je u snu, u 10.45 sati, u 95. godini, na VMA, gde je od 13. novembra 2007. godine bio na lečenju. Kao 44. srpski patrijar je izabran 1. decembra 1990. godine kao naslednik patrijarha Germana. Po sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Rakovica, u Beogradu.

TANJUG

[причалица]

Sveti Georgije - Đurđic 16. novembar

Ovoga dana praznuje se prenos moštiju svetog Đorđa iz Nikomidije u Lidu palestinsku. Sveti Đorđe postradao je za vreme cara Dioklecijana, a pre svoje smrti zamolio je jednog slugu da mu telo prenese u Palestinu odakle mu je bila i majka i gde je imao veliko bogatstvo koje je po njegovoj želji, razdeljeno sirotinji. Sluga je učinio sve kako mu je bilo naređeno i tu ga sahranio. U vreme cara Konstantina, pobožni hrišćani sazidali su krasan hram svetog Đorđa u Lidi palestinskoj, i prilikom osvećenja toga hrama, preneli su i sahranili u tom hramu čudotvorne mošti ovog svetitelja i velikomučenika Hristovog.

[Man]

Muslimani danas slave Kurban-bajram

najznačajniji praznik u islamu koji simbolizuje prinošenje žrtve.

Kurban-bajram se proslavlja četiri dana, a za islamske vernike predstavlja praznik vere u Boga, razumevanja i ljubavi.

Kurban-bajram je, u muslimanskoj kulturi, događaj koji traje četiri dana (10. 11. 12. i 13. meseca zulhidže) i on je vezan za obred Hadža, koji je jedan od pet osnovnih dužnosti muslimana. Za vreme Kurban-bajrama muslimani kolju kurban (ovna) i dele ga sirotinji, komšijama i rodbini prema utvrđenim pravilima: 1/3 sirotinji, 1/3 prijateljima i komšijama i 1/3 porodici. Ako neko ima veliku porodicu može sve zadržati za sebe, ali može i podeliti sve kurbansko meso. Zadržavanje svega za sebe nije u duhu pomaganja drugima, međutim ova mogućnost je ostavljena kao olakšica onima koji izdržavaju velike porodice i nemaju dovoljno sredstava za to, a ipak bi hteli da ispoštuju ovu dužnost.

[причалица]

Muslimani danas slave Kurban-bajram

najznačajniji praznik u islamu koji simbolizuje prinošenje žrtve.

Kurban-bajram se proslavlja četiri dana, a za islamske vernike predstavlja praznik vere u Boga, razumevanja i ljubavi.

Kurban-bajram je, u muslimanskoj kulturi, događaj koji traje četiri dana (10. 11. 12. i 13. meseca zulhidže) i on je vezan za obred Hadža, koji je jedan od pet osnovnih dužnosti muslimana. Za vreme Kurban-bajrama muslimani kolju kurban (ovna) i dele ga sirotinji, komšijama i rodbini prema utvrđenim pravilima: 1/3 sirotinji, 1/3 prijateljima i komšijama i 1/3 porodici. Ako neko ima veliku porodicu može sve zadržati za sebe, ali može i podeliti sve kurbansko meso. Zadržavanje svega za sebe nije u duhu pomaganja drugima, međutim ova mogućnost je ostavljena kao olakšica onima koji izdržavaju velike porodice i nemaju dovoljno sredstava za to, a ipak bi hteli da ispoštuju ovu dužnost.




a danas je kurban bajram.....hvala na informaciji.

[причалица]

danas se obeležava:

Sveta 33 mučenika u Melitini - 20. novembar.

Isihije, Nikandr, Atanasije, Mamant, Varahije, Kalinik, Teogen, Nikon, Longin, Teodor, Valerije, Ksant, Teodul, Kalimah, Evgenije, Teodoh, Ostrihije, Epifanije, Maksimijan, Dulkitije, Klavdijan, Teofil, Gigantije, Dorotej, Teodor, Kastrihije, Anikit, Temelije, Evtihije, Ilarion, Liodot i Amonit, postradaše za Hrista zajedno sa Jeronom. Jeron je odbio da ide u vojsku i ostavi slepu majku. Kada je uhvaćen, sa ostalima je odveden u Melitin.

Pred knezom su svu ipovedili Hrista,osim Vikotra, Jeronovog rođaka, koji otpade od vere.Svi su posečeni 298. godine. Neki Hrisant otkupi odesečenu Jeronovu glavuу, sahrani je i nad njom podiže crkvu. A Jeronovu odsečenu ruku odneli su njegovoj slepoj majci.

[misticlady]

http://razbibriga.net/imported/2010/11/Arhangel_Mihailo004-1.jpg
danas je Arandjelovdan

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave svetog arhanđela Mihaila ili Aranđelovdan. Prema broju vernika koji ga slave, na drugom je mestu, posle svetog Nikole. Praznovanje ovog dana ustanovljeno je još u u 9. veku u Svetoj Gori povodom javljanja arhanđela u jednoj ćeliji, gde je prstom u kamenu napisao pesmu Bogorodici. Pesma se zvala "Dostojno" pa se ova ćelija i danas tako zove.

Pominju se i ostala javljanja arhanđela Gavrila kao što je javljanje Mojsiju kad je saopštio ovom izabraniku Božjem kako je stvoren svet, a Mojsije to zapisao u knjizi Postanja.
Proroku Danilu javio je tajne o budućim carstvima i dolasku Spasitelja, a potom svetoj Ani da će roditi preblagoslovenu i prečistu Devu Mariju. Mnogo puta javljao se Svetoj Devi dok je boravila u hramu jerusalimskom.
Prvosvešteniku Zahariji javio je rođenje sina, svetog Jovana Krstitelja, a Svetoj Devi u Nazaretu saopštio blagovesti o začeću i rođenju Gospoda Isusa Hrista.
Pravednom Josifu, pastirima kod Vitlejema, ženama mironosicama, ali i samom Gospodu, u vrtu Getsimanskom kada ga je, kao čoveka, krepio pred njegovo stradanje.

U istočnoj Srbiji veruje se da je arhanđel Mihailo najodaniji Bogu. Praznik je ustanovljen u vreme rimskog pape Silvestra Prvog i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra.
Arhanđeo Mihailo je, prema verovanju sedi na Mesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi među ljude. Zbog ovog verovanja, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito, a prema predanjima arhanđel Mihailo slavaru sve vreme slave stoji na desnom ramenu.
Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike. Ako ako im stane više glave - bolesnik će ozdraviti, a stane li bolesnom kod nogu - dani su mu odbrojani, ali i da vucima zatvara celjusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da priđu, pa tako štiti čobanska stada. Slavi se u novembru, jer je to deveti mesec posle marta, u kome je stvoren svet.
srecna slava svima koji danas slave

[причалица]

Sv. Stefan Dečanski - Mratindan 24.novembar

Sin je kralja Milutina i otac cara Dušana. Po naređenju neobaveštenog oca bio je oslepljen, a po naređenju lakomislenog sina, u starosti udavljen. Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovčem polju i obećao mu da će mu vratiti vid. Pet godina je sveti Stefan proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja (Pantokratora). Svojom mudrošću i trpeljivošću, podvigom i blagodušnošću izazivao je divljenje i monaha i celog Carigrada. Kad je prošlo pet godina sveti Nikola čudotvorno je vratio vid oslepelom kralju Stefanu, koji je odmah potom, iz zahvalnosti sagradio hram Visoki Dečani. Bila je to jedna od najlepših građevina vizantijske umetnosti i srednjevekovne arhitekture na tlu srpske države. Svoj vek proživeo je sveti kralj srpski Stefan kao pravednik i mučenik i tako ga i skončao 1336. godine. Sa svetim Savom i knezom Lazarom, sveti Stefan čini trojstvo najmudrijih, najpožrtvovanijih i najblagorodnijih ličnosti i svetitelja koje je dao srpski narod.

http://www.dodaj.rs/f/C/zf/2JI3f773/08b-sveti-stefan-decansk.jpg

[причалица]

Sveti Jovan Milostivi 25. novembar

Rođen je na Kipru u kneževskoj porodici i od detinjstva vaspitavan je kao hrišćanin. Imao je porodicu, ali su mu rano umrli i žena i deca i on je ostao sam. Čuven je zbog milosrđa i blagočešća. Jovan je izabran za patrijarha aleksandrijskog u vreme cara Ilarija i upravljao je Crkvom deset godina kao istinski pastir i čuvao je od neznabožaca i jeretika. Bio je uzor krotosti, milosrđa i čovekoljublja i govorio je: "Ako želiš blagorodstva, ne traži ga u krvi nego u dobrodetelji, jer je to pravo blagorodstvo". Njegovo milosrđe i dobrota bili su glavna odlika njegove ličnosti, pa je mislio da Bog ne može poslušati njega ako on ne posluša i ne pomogne ubogima i nevoljnicima.

Kada su Persijanci krenuli na Misir patrijarh je otplovio na Kipar, ali se uz put razboleo i u svom rodnom mestu na Kipru preminuo 620. godine. Njegove mošti prenete su najpre u Carigrad, potom u Budimpeštu i najzad u Presburg.

[причалица]

Sveti Jovan Zlatousti 26. novembar

Rođen je u Antiohiji 354. godine kao sin vojvode. Učio je grčku filosofiju i shvativši grčko neznaboštvo, usvojio je hrišćansku veru. Krstio ga je antiohijski patrijarh Meletija, a malo iza toga i njegovi roditelji primiše krštenje. Po smrti roditelja, Jovan se zamonašio, napisao knjigu ''O sveštenstvu", a ubrzo potom patrijarh ga je rukopoložio za sveštenika. Proslavio se svojim podvigom, blistavim umom i snažnom reči, a po želji cara Arkadija Jovan je izabran za patrijarha carigradskog. Šest godina upravljao je Crkvom mudro i revnosno i za to kratko vreme mnogo učinio. Poslao je misionare neznabožačkim Keltima i Skitima; raširio milosrdnu delatnost crkve; suzbio simoniju (prodaja oprosta za novac) u crkvi; napisao naročiti čin svete Liturgije; postideo jeretike i izobličio caricu Evdoksiju; rastumačio Sveto pismo svojim bistrim umom i neverovatnom rečitošću i ostavio Crkvi mnoge dragocene knjige svojih beseda. Narod ga je poštovao, zavidljivci su ga mrzeli, a carica ga je dva puta poslala u izgnanstvo. U mestu Komanu u Jermeniji, na Krstovdan 407. godine, sa Božjim imenom na usnama, duša zlatoustog patrijarha preselila se u raj. Njegove mošti počivaju u Vatikanu sem glave koja se nalazi u uspenskom hramu u Moskvi.

http://www.dodaj.rs/f/2t/n6/34oGuVaS/sveti-jovan-zlatousti.jpg

[причалица]

Sveti Grigrije čudotvorac 30. novembar

Grigorije Čudotvorac prozvan je drugim Mojsijem. Rođen od neznabožačkih roditelja, no uglednih i bogatih, Grigorije je najpre učio grčku i misirsku filozofiju, ali upoznavši njenu šturost i nedovoljnost, obrati se učiteljima hrišćanskim, a naročito Origenu u Aleksandriji, kod koga je učio nekoliko godina i od koga primi krštenje. Čist dušom i telom hteo je celoga sebe posvetiti samo Hristu Bogu, zbog čega se udalji u pustinju, gde u teškim podvizima provede dugo vremena.
Slava o njemu pronese se svuda i Fidim episkop Amasijski htede ga posvetiti za episkopa Kesarijskog. Grigorije prozre nameru Fedimovu, pa se krio po pustinji od njegovih izaslanika, ali ga najzad Fedim čudnim načinom posveti i Grigorije se morao primiti službe arhipastirske. Javila mu se Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom, i po naredbi Bogorodice sveti Jovan mu predade Simbol Vere, poznat pod imenom Grigorijevim.
Teško je nabrojati sva čudesa ovoga drugoga Mojsija. Zapovedao je zlim dusima, gorama i vodama, lečio sve muke i bolesti, bivao nevidljiv pred goniteljima, prozirao u daljinu ne samo događaje nego i misli ljudske. Skončao je svoj zemni život 270. godine u dubokoj starosti.
Kada je došao za episkopa u Kesariju zatekao je sav grad neznabožački sa samo 17 hrišćana, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski sa samo 17 neznabožaca.

[причалица]

Vavedenje Presvete Bogorodice - 4. decembar

Kada je Presveta Deva Marija navršila tri godine, njeni roditelji, sveti Joakim i Ana, doveli su je iz Nazareta u Jerusalim, da je predaju Bogu u hram kako su ranije i obećali. Bila je to svečana povorka Joakimovih i Aninih srodnika: napred su išle device sa upaljenim svećama, pa onda Presveta Deva svečano odevena i ukrašena, između svoje majke i oca, a iza njih ostali srodnici i prijatelji. Na ulazu u hram Devu je sačekao prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče, i uveo je ne samo u hram nego i u Svetinju nad Svetinjama, u najsvetije mesto hrama iza druge zavese gde ulaze samo arhijereji i to jednom godišnje. Roditelji su tada prineli žrtvu Bogu, primili blagoslov od sveštenika i vratili se kući, a Presveta Deva ostala je u hramu. Tu je boravila devet godina i roditelji su je često posećivali. Kada su oni umrli Devu Mariju su sa dvanaest godina dali Josifu, njenom srodniku u Nazaretu da, pod vidom obručnice, živi u devstvenosti iako to nije bio običaj u Izrailju. Presveta Deva Marija je bila prva doživotno zaveštana devojka, a kasnije su je sledile mnoge hiljade devojaka i mladića.

http://www.dodaj.rs/f/16/FY/uVys6bZ/vavedenje-studenica.jpg

[andromeda]

Sveti Alimpije


9. decembar
http://www.spcoluzern.ch/cms/images/upload/Image/Slave/svalimpije.jpg Rođen je u Andrijanopolju i od malena predan na službu Bogu. Kao đakon služio je u crkvi u Andrijanopolju kod episkopa Teodora. Sveti Alimpije želeo je da se povuče i da živi u molitvi i usamljeništvu pa se povukao na jedno jelinsko groblje od kojeg su ljudi bežali zbog demonskih priviđenja. Tu je postavio krst i sagradio hram svete Efimije koja mu se javila u snu. Potkraj hrama podigao je stub, popeo se na njega i tu, u postu i molitvi, proveo 53 godine. Ni podsmeh ljudi, ni zla demonska nisu ga mogla odatle pomeriti. Od svega se ograđivao krsnim znamenjem i imenom Hristovim. Najzad, ljudi su počeli da ga poštuju i da mu dolaze radi utehe, pouke i isceljenja Oko njegovog stuba podignuta su dva manastira, jedan muški i jedan ženski. U ženskom manastiru živele su svetiteljeve majka i sestra, a on je sa svog stuba, primerom i rečima, ukazivao ljudima put ka spasenju. Sveti Alimpije poživeo je sto godina i upokojio se 640. godine u vreme cara Iraklija. Od njegovih moštiju sačuvana je glava u Kotlomuškom manastiru u Svetoj Gori.

[причалица]

Sveti Andrej - 13. decembar

Rođen je u Vitsaidi, bio je ribar kao i njegov brat apostol Petar. Najpre je bio učenik Jovana Krstitelja, ali kada je video Gospoda Isusa pošao je za njim kao prvi apostol i priveo veri i svoga brata Petra. Po silasku Svetoga Duha, prvom apostolu Andreji palo je u deo da propoveda Jevanđelje u Vizantiji i Trakiji, zatim Podunavlju i Rusiji oko Crnog mora i, najzad u Epiru, Grčkoj i Peloponezu gde je i postradao. U Vizantiji je postavio prvog episkopa - svetog Stahija; u Kijevu je pobo krst na visinu i prorekao sjajnu hrišćansku budućnost ruskom narodu; po Trakiji, Epiru, Grčkoj i Peloponezu preveo je mnogo naroda u veru i postavio im sveštenike i episkope. U gradu Patrasu pridobio je mnoge za veru Hristovu, a među njima su bili brat i žena carskog namesnika Egeata. Namesnik je zbog toga naredio da se sveti Andrej razapne na krst. Dokle god je bio živ, sa krsta je govorio okupljenim hrišćanima mnoge korisne pouke i usrdno se molio Bogu. Predao je svoju dušu Gospodu 62. godine, a njegove mošti prenete su u Carigrad. Svetiteljeva glava sada se nalazi u Rimu, a jedna ruka u Moskvi.

http://www.dodaj.rs/f/2b/Bc/Y2Hi0Ah/sv-andrej.jpg

[причалица]

Danas je Sveta velikomučenica Varvara

Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetu velikomučenicu Varvaru. Iako danas nije zapovedan crkveni praznik, nije crveno slovo, u narodu je dan svete Varvare poštovan i proslavlja ga mali broj srpskih porodica kao svoju krsnu slavu.

Njen kult je podjednako razvijen kako na Istoku tako i na Zapadu. Kod nas je sačuvan običaj, iako nepoznatog porekla, da se danas kuva „varica“ od raznih žitarica, koja se jede sledećih dana. Takođe se „seje“ žito, u plitak tanjir ili činijicu, koje će ozeleneti do Božića. To čine i rimokatolici. Na Zapadu se na njen dan stavlja u vodu grančica višnje ili trešnje, da bi procvetala za praznik Rođenja Hristova.

O životu svetiteljke se nedovoljno zna. Živela je u četvrtom veku u Maloj Aziji i mučenički postradala radi vere. U Kijevu se čuvaju svete mošti za koje se veruje da pripadaju njoj.

Rod artiljerije grčke vojske je slavi kao svoju zaštitnicu. U nekim evropskim zemljama ona je pokroviteljka rudara, geologa, zemljoradnika, arhitekata, zidara, električara, vatrogasaca, zvonara, oružara, kuvara, tesara. Mole joj se protiv vatre, nevremena, groznice, a takođe je, smatra se, pomoćnica devojaka, zatvorenika i umirućih.

[причалица]

SVETI NIKOLA (NIKOLJDAN)

Nikoljdan je praznik posvećen Svetom Nikoli. Proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve. Srpske porodice, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave svetog Nikolu.
Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije, na području Male Azije, kao jedinac bogatih i znamenitih roditelja, Teofana i None. Kao jedinca darovanog od Boga, oni su ga Bogu i posvetili. Sveti Nikola je umro 19. decembra 345. godine (prema Julijanskom kalendaru 6. decembra), pa se taj dan obeležava kao pomen svetitelju i jedna je od najčešćih srpskih slava. Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom zla za ceo svet, a njegovo ime znači narodni pobeditelj, jer grčka reč „niki“ znači pobeda, a „laos“ znači narod, vernici.
Nikolaj se duhovnom životu naučio kod svog strica, Nikolaja episkopa patarskog, koji je osnovao manastir Novi Sion, u kom se Nikola zamonašio. Po smrti roditelja, Nikola je imanje razdelio siromašnima ne zadržavajući ništa za sebe. Pročuo se zbog svog milosrđa kao sveštenik u Patari, ali je on brižljivo skrivao svoja milosrdna dela.
Potom, sveti Nikola biva izabran za arhiepiskopa u gradu Miru, u Likiji. Poučavao je narod veri i zakonu Božjem, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, koji su tada bili prodavani kao robovi, i puštao ih na slobodu, obilazio gradove i sela.
Do dolaska na presto cara Konstantina, za vreme vladavine cara Dioklecijana, sveti Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je i zatvorenike poučavao veri. Nakon toga vratio se na svoj arhiepiskopski presto. Sveti Nikolaj je odlučio da obiđe sveta mesta. Na putu obilaska, Nikolaju su se dešavala mnoga čuda. Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podigao vrlo jak vetar i okrenuo brod u pravcu Likije, a svi napori mornara koji su, po naređenju kapetana, pokušavali da vrate brod, bili su uzaludni. Punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.
Svetog Nikolu poštuje sav hrišćanski svet. Umro je u Miru, 345. godine, a potom su nekoliko vekova njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada. 1096. godine, posmrtni ostaci svetog Nikole preneti su u Bari, koji se nalazi u južnoj Italiji, u crkvu svetog Jovana Preteče. I danas mošti svetog Nikole počivaju u Bariju, u crkvi svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli građani, verujući i poštujući svetog Nikolu kao čudotvorca i iscelitelja.
Prema predanju se smatra da je sveti Nikola povratio vid Stefanu Dečanskom, te je stoga ovaj srpski kralj hram u kom su pohranjene mošti svetog Nikole okitio srebrom i slao bogate priloge za njegovu izgradnju i opremanje.
Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da sveti Nikola pomaže na moru i svi pomorci hrišćanske vere ga slave kao svog zaštitnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.
Veliki broj vernika pravoslavne veroispovesti obeležava svetog Nikolu kao svoju krsnu slavu, kojom prilikom se uz sveću i slavski kolač, kao i Očenaš okupljaju članovi porodice, mole Bogu i slave ovog svetitelja kao svog zaštitnika

http://www.dodaj.rs/f/30/HY/4LioGaA9/sv-nikola.jpg

[причалица]

Detinci

Detinci se slave tri nedelje pred Božić. Toga dana, rano ujutro, odrasli vežu svoju ili tuđu decu nekim končićem ili mašnom za stolicu, a jedan kraj se veže za sto. Ovako se vezuju i majke na Materice i očevi na Oce. To vezivanje ima simvolicno i višestruko značenje. Najpre, sam čin vezivanja označava čvrstu vezu izmedju roditelja i dece, kao i izmedju supruznika. Zatim, predstavlja mir, slogu i poštovanje svih članova porodice, kao i međusobno pomaganje i oslanjanje jedne na druge u dobru i u zlu. Sam čin vezivanja nikako ne znaci nadmoć ili vladavinu, već mu smisao treba potražiti u davno izgubljenoj i zaboravljenoj reči “vrv”, od koje potiče reč vrvca odnosno vrpca. Treba se setiti pupčane vrpce. Deca se odvezuju onda kad se ona sama simvolicno “otkupe” nekim sitnim poklonom koji sama naprave ili kupe. Ovo upućuje na štednju, poštovanje stečenog i pošteno zarađenog, a stvara osećaj odgovornosti kod dece, zato što se navikavaju da i ona daju, a ne samo da primaju. Sama deca treba da štede i tako prikupe novac kojim će nabaviti neki maleni dar, čast, kako se nekada govorilo, i tako časte, odnosno daruju onoga ko ih “odreši”.

[причалица]

Sv. Spiridon Čudotvorac - 25.decembar

Српска православна црква данас слави Преподобног Спиридона епископа Тримутинског Чудотворца. Божијом силом Преподобнии Спиридон показа многа чудеса и обрати многе јеретике у Православље.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.
Ожени се у младости, и имађаше деце, па кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Па он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. За себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима.

Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.

Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.
Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године.

Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

[причалица]

Свети Игњатије Богоносац - 2. јануар/20. децембар

Овај светитељ назван је богоносцем јер је стално у срцу и на уснама носио име Бога живога, а и зато што га је, као малог, Исус Христос држао на рукама. По предању, Господ је учећи своје ученике смерности, узео једно дете, ставио међу своје ученике и рекао: Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мат. 18,4). То дете био је Игњатије. Када је одрастао био је ученик светог Јована Богослова, а касније епископ у Антиохији где је први увео антифонски начин појања у цркви. То је појање за две певнице, тако да кад на једној страни појање престане, на другој почиње, а овај се начин светом Игњатију чудотворно открио. У то време је цар Трајан, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за светог Игњатија и покушао да га, саветима и претњама, чак и понудом сенаторске титуле, окрене од вере. Кад није успео, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звери. Тешки пут од Антиохије до Рима светитељ је провео у молитвама и жељи да страда за свога Господа. Лавови су га растргли у римској арени 106. године. Од светитеља и мученика остало је само неколико костију и његово срце испуњено за Господа Исуса.

[причалица]

Badnji dan - 6. januar

Badnji dan se proslavlja 6. januara, dan uoči Božića, i deo je božićnih običaja. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali.
Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.
Badnjidan je poslednji dan Božićnog posta.

Mnogi običaji vezani za ovaj dan sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i i dalje ih održavaju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida. Sveto predanje svedoči da su i pastiri darovali Bogomladenca, da su ložili vatru gde je Hristos rođen. Hrast je jako drvo, pa simvoliše čvrstu, nepokolebljivu veru starozavetnih pravednika u ispunjenje Božijeg obećanja o dolasku Spasitelja, ali i veru onih kojima je Hristos bio Put, Istina i Život. Kao što drvo sagorevajući u vatri daje svetlost i razgoni hladnoću, tako Hristos kroz svoje stradanje i prolazak kroz ad, oslobađa nas od robovanja grehu i smrti.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

[причалица]

ROĐENJE HRISTOVO - BOŽIĆ 7. januar

Božić je, tumači crkva, najradosniji i svenarodni porodični praznik, jer tada je u Vitlejemu judejskom rođen Isus Hristos, po hrišćanskom verovanju Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je i hrišćanska era.
Božić za pravoslavne Srbe, Ruse i pripadnike Jerusalimske patrijaršije počinje tačno u ponoć između 6. i 7. januara, oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. Jer, to je praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, kao i roditelja, što objašnjava smisao verskih obreda i prelepih narodnih običaja čiji je osnovni cilj uznošenje molitvi Bogu da sačuva i uveća porodicu i imetak domaćina. Od Božića, pa do Bogojavljenja (19. januara) ljudi se pozdravljaju rečima "Hristos se rodi" i otpozdravljaju "Vaistinu se rodi".
Roždestvo Hristovo nije se, međutim, praznovalo u prva tri veka naše ere. Prva proslava o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine kada je, kako navode teolozi, Božić odvojen iz do tada zajedničkog praznovanja Bogojavljenja. Mada je u crkvenim knjigama zapisano gotovo sve o rođenju Isusa Hrista, tokom vekova u nauci su se javljali oni koji su to osporavali. Ali, bilo je i "zvezdočataca" koji su, proučavajući kretanje nebeskih tela, dokazali da se u vreme Isusovog rođenja zaista nešto čudesno desilo na nebu, da su se planete poređale u jednu liniju i da je Zvezda Vitlejemska koja je, po predanju, najavila Isusovo rođenje, zaista svetlela.

PREDANJE O ROĐENJU SINA BOŽJEG
Kad se ispuni devet meseci od bezgrešnog začeća i vesti koju je arhangel Gavrilo javio Devi Mariji u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatnaja, začećeš i rodićeš sina", po zemlji judejskoj nastalo je veliko komešanje stanovništva, jer je bilo naređeno da se popiše sav narod u Rimskoj imperiji, tako što će svako da ode u rodno mesto i tamo se upiše u knjige carske.
Zato i drvodelja Josif krenu sa bremenitom Marijom u Vitlejem. Tamo se sleglo mnoštvo naroda, oni nisu mogli da nađu konačište, te se uputiše u pećinu, gde su pastiri sklanjali stada. Tu se, u noći između subote i nedelje 25. decembra (po julijanskom kalendaru, koji je ustanovljen 46. godine pre Hrista), porodila Bogorodica, "bez bola, kao što je i začela bez greha".
Povila je sina u lanene pelene, poklonila mu se kao Bogu i položila ga u jasle na slami. Bogomladencu se zatim poklonio Josif, a zatim i pastiri koje su o božanskom roždestvu obavestili anđeli, pevajući: "Slava na visini Bogu i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja".

POREKLO ISUSOVOG IMENA
Ime Isus, po tumačenju teologa, izvodi se iz jevrejske reči Jošua, koja znači spasitelj, a Hristos (jevrejski mesija) znači pomazani (pomazanik) i označava lice Bogom određeno za poseban zadatak.

[andromeda]

Hristos se rodi

[sani]

http://razbibriga.net/imported/2011/01/badnjidanji1-1.gif

[Kovač]

http://srbix.de/images/stefanarhidjakon.jpg

[причалица]

Sveti Stefan - 9.januar

Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, bio je Jevrejin i srodnik apostola Pavla. Prvi je od sedam đakona koje su sveti apostoli rukopoložili i postavili na službu oko pomaganja sirotinje u Jerusalimu. Zato je i prozvan arhiđakonom. Svojom verom činio je mnoga čudesa među ljudima, a svojim protivnicima Jevrejima suprotstavljao se mudrošću i silom Svetog Duha. Optužen je da je hulio na Boga i na Mojsija, a uz pomoć lažnih svedoka i osuđen. Svetitelj se, ozaren svojom verom obratio narodu i govorio o mnogim dobročinstvima koja je Bog učinio narodu Izrailja i nazvao ih izdajnicima i krvnicima Hristovim. Ubrzo posle toga izveli su ga iz grada i kamenovali. Među mučiteljima nalazio se i njegov srodnik Savle, kasnije apostol Pavle. Stefanovu mučeničku pogibelj gledala je sa nekog udaljenog mesta i Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom i usrdno se molila Bogu za ovog stradalnika istine i vere. Telo svetog Stefana krišom je uzeo i sahranio na svom imanju potajni hrišćanin i knez jevrejski Gamalil.

[Ciciban]

Danas je Stefanov imendan :)

[причалица]

Danas je Stefanov imendan :)

:)

[Kovač]

Danas je Stefanov imendan :)

Ma znamo mi :)

[Ciciban]

:P, znam da znate :)

[причалица]

pa onda je imendan i kvinčetovom sinu :)

[причалица]

Sveti Vasilije - 14.januar

Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, rođen je u vreme cara Konstantina. Još dok je bio nekršten školovao se u Atini i bio je vrlo obrazovan, jer je petnaest godina učio filosofiju, retoriku, astrologiju i ostale nauke toga vremena. Školski drugovi su mu bili Grigorije Bogoslov i Julijan - kasnije car odstupnik. U zrelim godinama krstio se na reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom.

Postavši čvrsti pobornik pravoslavlja,luča moralne čistote i verske revnosti, ovaj umni bogoslov se s pravom naziva Veliki. Živeo je samo pedeset godina, ali je bio čvrsti stub Crkve i njen revnosni strojitelj. Deset godina je služio kao episkop Kesarije kapadokijske, i nazivan pčelom crkve Hristove. Sačuvana su mnogobrojna dela ovog oca Crkve, bogoslovska, kanonska, apologetska kao i služba nazvana po njegovom imenu. Ova služba se služi deset puta u godini i to: 14. januara, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta, osim Cvetne, na Veliki četvrtak i na Veliku subotu.

Sveti Vasilije mirno se upokojio i preselio u carstvo Hristovo 14. januara 379. godine.

Obrezanje Gospodnje

Osmog dana po rođenju, božanski Mladenac je donet u hram i obrezan, prema zakonu koji u Izrailju važi još od Avrama. Pritom su mu dali ime Isus, kako je to arhangel Gavrilo blagovestio Presvetoj Devi u Nazaretu. Starozavetno obrezanje predobražava novozavetno krštenje. Obrezanje Gospodnje pokazuje da je On primio na sebe istinsko ljudsko telo, a ne prividno, kako su kasnije tvrdili neki jeretici. Gospod je obrezan i zato što je hteo da ispuni sav zakon, kojeg je sam dao kroz proroke i praoce. Ispunivši taj propis, On ga je zamenio krštenjem u Svojoj Crkvi, „jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar“ (Gal. 6, 15), kako je to objavio apostol Pavle.

[причалица]

Sv. Serafim Sarovski - 15. januar

Serafim Sarovski (1759-1833) je bio jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca.
Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.
Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: Bože, milostiv budi meni grešnome!
„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.

2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere " Umilenje". O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.

http://www.dodaj.rs/f/9/2f/2T5vaei5/seraphimofsarov.jpg

[причалица]

Krstovadan 18. januar

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i pravoslavni hrišćani danas slave Krstovdan kao uspomenu na prve hrišćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi.
U srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat je kao Zimski Krstovdan.

Praznik se vezuje za svetkovanje Bogojavljenja, praznika Krštenja Isusa Hrista, kao i za dan posvećen svetom Jovanu Krstitelju, koji ga je krstio u reci Jordanu, a prema novom kalendaru slave se 18., 19. i 20 . januara.

Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike.

U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.

U pravoslavnim hramovima na Krstovdan se služi liturgija svetog Jovana Zlatoustog, uz osvećenje vode, koji prati praznično bogosluženje.

Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, radi zdravlja, čuva u kućama.

Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike bez obzira na koji dan u nedelji "pada".

U nekim krajevima postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu. Ako se krst smrzne veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.

[причалица]

Bogojavljanje 19. januar

Bogojavljenje (grč. Επιφανεια) je manifestacija Boga na ovom svetu, bilo telesna bilo direktnim delom. Primeri su začeće sina Božijeg i javljenje Svete Trojice prilikom Isusovog krštenja, koje je obavio Jovan Krstitelj u reci Jordanu.
Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom i njenim mužem Josifom, a tada u svojoj tridesetoj godini pozvao je Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obličju goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi.

Narodni običaji

Kod Srba se Bogojavljanje slavi veoma živopisno. Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Bogojavljanjem se završava božićno svetkovanje, pa su u nekim krajevima Srbije, do ovog dana išle povorke koledera ili korinđaša, kao i vertepaša i vodičara. U narodu se ovaj dan zove još i Vodice ili Vodokršće upravo po imenu povorke. Ovaj običaj je vezan za verovanje u lekovitost i čudotvornost bogojavljanske vode - vodice. Većina običaja i obreda je bila podstaknuta željom za zdravljem, pa je bilo uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se izjutra, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci.

[причалица]

Sveti Jovan Krtitelj - 20. januar


http://www.dodaj.rs/f/1U/o4/3KD3Jjf9/svjovankrstitelj.jpg

Srpska pravoslavna crkva i vernici praznuju 20. januara dan Svetog Jovana Krstitelja.
Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.
Kad se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa:

"Neka mu je ime Jovan!", i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da ce to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.
Još od rane mladosti Jovan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.

Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.
Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete. Tako ga neki zapitaše: "Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božiju?", a on im odgovori: "Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome ko nema ni jednu, a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo".

Mitari, poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: "Ne preopterećujte narod dabžinama, već naplaćujte onoliko koliko je po zakonu".
Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima:
"Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekira stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne radja dobra roda, odseći će se i u vatru baciti!"

Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga upitaše:
"Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?", a on odgovori: "Nisam, ja sam glas koji viče u pustinji".
Onima koji ga pitaše: "Jesi li ti Mesija ili drugog da čekamo?", Jovan odgovori:
"Ja vas krštavam vodom, ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene, ja nisam dostojan da mu odrešim kaiša sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i ognjem".
Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali ne i oproštenja grehova.

U to vreme i Isus je počeo svoje javne propovedi, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, rece:
"Gle, kako krotko ide! To je jagnje Božije, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On Božji Sin".
Jovan je imao i svoje učenike Andreja i Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu, pođu za Hristom, da čuju njegovu pouku i ocene njenu vrednost. Kada su se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, vec su u društvo Isusovih učenika pridobili i Simona - Petra, brata Andrejinog, i Filipa i Natanaila, nazvanog Vartolomej, i druge.
U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: "Ta Ti mene treba da krstiš, a Ti dolazis da ja krstim Tebe?." Isus mu kratko odgovori da tako treba da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati nekome pregršt ljute paprike u oči. "Istina je gorka!" Jovan beše naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili krivo, i to ga dođe glave.

Razvrat rimskog društva beše u to vreme dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u Filipovu zenu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze za ženu Irodijadu, koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne protestovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune naroda, ali ipak naredi da Jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i smišljala kako da ga ubije.

Jednom pozva Irod na proslavu dana svog rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan do ludila, obeća da ce joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajuci šta bi zatražila, ode do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu glavu na tanjiru!
Kad je Solomija rekla Irodu sta želi, on se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da se carska rec, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci glavu Pretečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade svojoj majci.

Tako je završio svoj život Jovan Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru), koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usecenje glave Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na Jovanovu prolivenu krv.

Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.

Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara), posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.

U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.

[причалица]

Sv. Sava 27. januar


Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić) rođen oko 1174. u deževačkom kraju na planini Goliji, preminuo je 14. januara (po julijanskom kalendaru) 1236. u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu). Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve.
Rastko Nemanjić je u mladosti od oca dobio Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.
U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se Sava vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.
Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije, spomen na pokojnog oca Stefana Nemanju (Simeona)“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.
Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. spalio Savine mošti na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to odigralo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.


http://www.dodaj.rs/f/2w/dY/xkdJsFK/sv-sava.jpg

[причалица]

Sv. Atanasije Aleksandrijski 31. januar


Rođen u Aleksandriji 296. god. i od samog detinjstva imao naklonost k duhovnom zvanju. Bio đakon kod arhiepiskopa Aleksandra, i pratio ovoga u Nikeju na I Vaseljenski Sabor. Na ovom saboru Atanasije se proslavi svojom učenošću, blagočešćem, i revnošću za Pravosljavlje. On je vrlo mnogo doprineo, da se Arijeva jeres suzbije a Pravoslavlje utvrdi. On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Saboru usvojen. Po smrti Aleksandrovoj Atanasije bi izabran za arhiepiskopa Aleksandrijskog. U zvanju arhiepiskopskom ostane preko 40 godina, premda ne celo to vreme na prestolu arhiepiskopskom. Bez malo kroz ceo život svoj bio je gonjen od jeretika. Od careva najvise su ga gonili: Konstancije, Julijan i Valent; od episkopa Jevsevije Nikomidijski, sa još mnogim drugim; a od jeretika Arije i njegovi sledbenici. Bio je prinuđen kriti se od gonitelja čak i u bunaru, u grobu, po privatnim kućama, pustinjama. U dva maha morao je da beži u Rim. Tek pred smrt proživeo je neko vreme mirno kao pastir dobri usred dobrog stada svoga, koje ga je istinski ljubilo. Malo je svetitelja, koji su bili tako bezobzirno klevetani i tako zločinački gonjeni kao sv. Atanasije. No njegova velika duša sve je trpeljivo podnela radi ljubavi Hristove i najzad izašla pobedonosna iz cele te strašne i dugotrajne borbe. Za savet, utehu i moralnu potporu često je odlazio svetom Antoniju, koga je on poštovao kao svog duhovnog oca. Čovek koji je formulisao najveću istinu imao je mnogo i da postrada za tu istinu, dak ga Gospod nije upokojio u carstvu Svom ka svog raba vernago, 373. god.

[причалица]

Sveti apostol Timotej - 4. februar 2010

Jedan od Sedamdeset apostola, rođen u Listri Likaonskoj. Otac mu je bio Grk, a majka Jevrejka. Sa apostolom Pavlom Timotej se prvi put sreo u Listri. Bio je svedok kada je Pavle iscelio hromoga od rođenja. Kasnije je bio bezmalo stalni saputnik apostola Pavla: u Ahaji, Makedoniji, Italiji i Španiji. Apostol Pavle mu je napisao dve poslanice. Po mučeničkoj smrti apostola Pavla, otišao je kod Svetog jevanđelista i apostola Jovana.

Kada je Jovan prognan na Patmos, ostao je u Efesu gde je posrao episkop. Ubili su ga neznabošci oko 93. godine. Mošti su mu docnije prenete u Carigrad, u crkvu Svetih Apostola, do grobova Svetog jevanđeliste Luke i Svetog apostola Andreja Prvozvanog.

http://www.dodaj.rs/f/G/xW/3K6UU1jr/sv-timotej.jpg

[причалица]

Sveti sveštenomučenik Kliment Ankirski - 5. februar


Rođen 258. godine u Ankiri, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Njegova majka Efrosinija se upokojila kada mu je bilo 12 godina. Prorekla mu je mučeničku smrt. Za episkopa Ankirskog izabran je kada mu je bilo 20 godina. U mladosti je stekao starčesku mudrost i uzdržljivošću je ukrotio svoje telo. Hranio se samo hlebom i zeljem. U mučenju i po tamnicama je proveo 28 godina. Dioklecijan je, kada su ga doveli pred njega, stavio na jednu stranu sprave za mučenje, a na drugu blaga i odlikovanja i rekao mu je da bira.

Kliment prezre sva careva blaga. Komad po komad mesa su mu otkidali tako da su se kosti belele. Vojnici su ga posekli u crkvi u Ankiri 312. godine. Bezbrojna su čuda sv. Klimenta.

http://www.dodaj.rs/f/3b/Er/saJyhK8/250px-clementancyra.jpg

[причалица]

Sveta blažena Ksenija Petrogradska - 6. februar

Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.

Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.

http://www.dodaj.rs/f/L/cF/4dYESoPN/svksenija-petrogradska.jpg

[причалица]

Prenos moštiju SV. Jovana Zlatorustog - 9. februar

Srpska pravoslavna crkva 9. februara obeležava Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta, koji se praznuje u znak prenosa svetiteljevih moštiju iz jermenskog sela Komana, gde je kao izgnanik umro, u Carigrad, gdje je ranije kao patrijarh upravljao crkvom. Kada se navršilo tačno 30 godina od njegove smrti, patrijarh Prokl, održao je jedan govor u spomen svog duhovnog oca i tim govorom uspeo da razgori ljubav u narodu i cara Teodosija Mlađeg prema velikom svetitelju, Jovanu Zlatoustom, tako da su svi poželeli da se njegove mošti prenesu u Carigrad. U početku se kivot, sa česnim moštima, nikako nije mogao pokrenuti sa mesta, sve dok car nije napisao pismo svetom Jovanu Zlatoustom, zamolivši ga za oproštaj (zato što je Teodisijeva majka Evdoksija, bila za progonstvo svetitelja) i prizivajući ga da dođe u Carigrad, nekadašnju svoju rezidenciju. Položivši ovo pismo na kovčeg, svetitelj mu oprosti sve grehe, kako njegove, tako i grehe njegove majke i kovčeg se tek tada dade pokrenuti. Mnogi bolesni ozdraviše pri samom dodiru tog svetog kovčega. Jovan Zlatoust se naziva zlatnom trubom pravoslavlja, a njegove svete mošti prenete su 438 godine.
Sveti Jovan Zlatousti (347—407), najčuveniji je propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397.-402.), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva. Rodio se u Antiohiji sirijskoj oko 347. godine posle Hrista. Školovao se u Atini, gde je proveo više godina, učio je filosofiju i dostigao najviši stepen krasnorečivosti - lepog besedništva. Po završetku školovanja vratio se u Antiohiju i postao advokat, gde je nekoliko godina radio, zastupajući i braneći besplatno siromahe. Imao je želju da stupi u monaški red, ali mu majka, da ne bi ostala samohrana, nije dozvoljavala da to učini za njenog života. Čim mu je majka umrla, Jovan je otišao u manastir i primio monaški čin, nakon četiri godine, patrijarh ga je uzeo k sebi i proizveo za sveštenika i propovednika u antiohijskoj crkvi, gde je proveo dvanaest godina. Nakon smrti carigradskog patrijarha Nektarije, Arhijerejski sabor je za patrijarha prestonog grada izabrao Jovana. Kao patrijarh je na prestolu proveo 13 godina, propoviedajući svojim krasnorečivim besedama i učeći hrišćane bogougodnom životu. Slušaoci su njegove reči pažljivo slušali, a mnogi su ih i beležili, i to ne samo hrišćani već i mnogobošci. Zbog tih govora Jovan je i dobio nadimak Zlatousti. Sastavio je oko 800 beseda i protumačio mnoge knjige Svetog pisma. Napisao je mnogo crkvenih knjiga, a sastavio je i liturgiju koja se i danas služi, sa malim izuzecima, svim nedjeljama i praznicima, i koja se zove "Liturgija Zlatoustova". Poznato mu je delo "Šest knjiga o sveštenstvu".
Sukob sa caricom Jevdokijom, doneo mu je mnoge neprijatnosti, progonstvo, a na kraju i smrt. Onog dana kad je Jovan umro, na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života, u Carigradu je po predanju pala jaka kiša s gradom, četiri dana kasnije umrla je i carica Jevdokija. Od dana caričine sahrane, često su se dešavali zemljotresi, što su mnogi smatrali za Božju kaznu. Zato, posle 35 godina, car Teodosije mlađi, sin Arkadijev i Jevdoksijin, naredi da se telo svetog Jovana prenese iz Komana u Carigrad. Ovaj prenos bio je izvršen sa svečanošću kakvu Carigrad do tada nije video.

[причалица]

Sveta Tri Jerarha - 12. februar

Sveta tri jerarha, zapravo su svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti, a svaki od njih ima svoj dan praznovanja u mesecu januaru. Ovaj zajednički praznik sva tri svetitelja ustanovljen je u XI veku u vreme cara Aleksija Komnena zbog čudne rasprave u narodu oko toga koji je od trojice svetih najveći: Grigorije zbog dubine uma, Vasilije zbog čistote i hrabrosti ili Zlatousti zbog čudesne rečitosti i jasnoće izlaganja vere. Njihove pristalice su se čak i različito nazivali: Vasilijani, Grigorijani i Jovaniti.

Promislom Božjim ovaj spor je rešen na korist Crkve i slavu svetitelja, jer se oni, svaki ponaosob, a potom sva trojica, javiše episkopu evhaitskom Jovanu rečima da su oni jedno u Boga i da među njima nema ništa protivrečno. Posavetovali su episkopa da im napiše jednu zajedničku službu i odredi zajednički dan praznika. Tako je među narodom spor srećno rešen i određen 12. februar, kao zajednički praznik ovih svetitelja. Proslavljaju ga svi pravoslavni, a u Grčkoj je to najveći nacionalni i školski praznik.

http://www.dodaj.rs/f/1K/8Y/yc7m9MN/svetatrijerarha.jpg

[причалица]

Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци - 13. фебруар

Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа, већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.

У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.

Свети Јован пак беше родом из Едесе, побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.

У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Кано у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.

О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.

Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.

На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. - Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.

Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.

По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, - наређујем да се по закону царском отсеку главе.

И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном - свете мученике Кира и Јована, a y другом - свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег, свети Кирил, патријарх александријски, доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин, да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.

Света мученица Трифена

Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту, кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклонике, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.

[причалица]

наставак за 13. фебруар: Преподобни Никита Печерски

Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:

За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.

Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. - И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. - А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.

Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. - И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.

Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.

И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. - У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.

Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.

Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.

После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.

Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558. у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

[причалица]

Sv. Trifun - 14. februara

Sveti Trifun živeo je u trećem veku, a rođen je u Kampsadi, u Frigiji. Roditelji su mu bili pobožni i svoju pobožnost su i na svog sina preneli.
U svom životu bavio se domaćom ekonomijom i čuvanjem gusaka, ali pošto je bio odan Hristovoj veri, Bog ga je obdario darom čudotvorstva, te je mnoge bolesnike od raznih bolesti molitvama lečio.
Priča se da je, između ostalih, iscelio i Gordu, kćer rimskog cara Gordijana, koja je patila od neke duševne bolesti od koje je nijedan lekar nije mogao izlečiti. Za to ga je car bogato nagradio, ali on je sve darove razdao siromasima. Za vreme rimskog cara Decija, Trifun je pretrpeo strašno mučenje i na kraju umro.
Srpska pravoslavna crkva, verujući u čudnu moć molitvenog zastupništva svetog mučenika Trifuna, ustanovila je naročiti molitveni čin, koji se vrši sa njivama ili baštama, ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih životinja. Kad se vrši ovaj čin uzima se zejtin iz kandila svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd, i pored ostalog čita i "zaklinanije svjatago mučenika Trifuna". Na taj način sveti Trifun se smatra zaštitnikom poljskih useva.

Naši vinogradari zbog toga slave svetog Trifuna kao patrona, pa toga dana idu u vinograde, orezuju po koju lozu i vinom zalivaju po koji čokot, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu, posle dugog zimskog mrtvila, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati. Zbog toga svetog Trifuna u Istočnoj Srbiji zovu Orezač i Zarizoj.

Na svetog Trifuna počinje sečka (februar), naravno po starom kalendaru, za koju seljaci na Kosovu kažu: "Sečka seče, Marta dere, Sveti Sava kožu bere". Sečka je, opet rekla: "Da nemam strah od moje starije sestre zime, grane bi od ognja vrelo s jedne strane, a ja bi' ga s druge strane smrzla" - toliko u februaru može biti hladno.

Ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina, ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna. Narod još kaže: "Triša zabo ugarak u zemlju, pa zato sneg i led počinju da se tope".
Svetog Trifuna slave gostioničari, a on je i zaštitnik grada Kotora.

http://www.dodaj.rs/f/3A/oS/4b4q3ti9/1/svetitrifun.jpg

[причалица]

Празник Сретења Господњег - 15. фебруар

http://www.dodaj.rs/f/c/sk/2utOzz1g/sretenje.gif

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

[причалица]

Sv. Fotije Carigradski - 18. februar

Sveti Fotije Veliki je bio patrijarh Konstantinopolja od 858. do 867. i 877.—886. Smatra se jednim od najučenijih Vizantinaca i najuticajnih carigradskih patrijarha.
Sv. Fotije čini epohu u vizantijskoj književnosti, u kojoj je s njim počela obnova klasičnih grčkih studija, i uopšte književni polet u većem stilu. Među književnim radovima Sv. Fotija naročito je poznata njegova Biblioteka, velika zbirka eseja o mnogobrojnim djelima iz starogrčke i starije hrišćanske prošlosti, od kojih su neka danas ili sasvim izgubljena ili nepotpuno očuvana, tako da mi o njima znamo poglavito iz tih eseja. U ovim esejima Sv. Fotije se ističe kao pisac od velikog ukusa i kao sjajan starogrčki stilist. Osim Biblioteke, od Sv. Fotija nam je ostalo još mnogo drugih, mahom isto tako sjajnih, spisa o bogoslovskim pitanjima o njegovoj dogmatičkoj i crkvenoj borbi s papstvom; mnogi govori, pisma, crkvene pjesme, jedan grčki rječnik itd. Predavao je i na obnovljenom carigradskom univerzitetu carevog ujaka, a svoga rođaka, Varde, a i kod svoje kuće, jednom krugu učenika i prijatelja, među koje su spadali i "slovenski apostoli" Sveti Ćirilo i Metodije.

Sv. Fotije je najdublje urezao svoje ime u istoriju svojom borbom s rimskim papstvom. U toj borbi Sv. Fotije je postao otac grčkog pravoslavlja, nasuprot papinsko-latinskom katolicizmu, upravo otac onoga, što se u stvari podrazumijeva pod Vizantijom, koji je tek od Sv. Fotija poseban nacionalni grčki logor, na vjerskoj osnovi, odijeljen od latinsko-rimskog logora. Sukob Sv. Fotija s papstvom izbio je povodom načina dolaska Sv. Fotija na prijesto carigradskog patrijarha. Njegov prethodnik Ignatije bio je nasilno zbačen od cara Mihaila III i od Mihailova ujaka Varde, jer je Ignatije bio čovjek carice-majke Teodore, koju su Mihailo i Varda svrgli s vlasti. Ignatije je optužen kao veleizdajnik, izvučen iz patrijaršije i zatvoren. Ali uprkos svim pritiscima, on nije hteo da da ostavku. Naprotiv, zatražio je intervenciju papstva. Stvar je na kraju udešena tako, kao da Ignatije nije tobože propisno ni bio izabran. Na njegovo mjesto su onda Mihailo i Varda kandidovali svog učenog rođaka, dotadašnjeg višeg oficira i carskog sekretara. Samo za šest dana Sv. Fotije je posvećen u sve crkvene činove, izabran i za carigradskog patrijarha i na Božić 858. svečano ustoličen. U pismu, kojim je car po starom vizantijskom ceremonijalu, izvestio papu o izboru Sv. Fotija, Papa je ujedno pozvan da pošalje u Carigrad legate na crkveni sabor zbog iskrslih pitanja o ikonoborstvu. Time se papi nameštala zamka, jer ako bi njegovi legati došli na taj sabor i otišli s Sv. Fotijem, to bi bio mučki Papin pristanak na zbacivanje Ignatijevo i na izbor Sv. Fotija. Papa Nikola I, koji je više nego ikoji njegov prethodnik podigao moć papstva na zapadu, odlučio je da skupo proda Vizantijcima svoj blagoslov na nepravilan izbor Sv. Fotija. Hteo je od Vizantije iznuditi priznanje, da je papstvo patrijarhat nad patrijarhatima, i da ima pravo suđenja u svim patrijaršijama; htio je na taj način da sebi potčini i grčki istok, kao što je držao pod sobom i latinski zapad. Osim toga, želio je da Vizantija vrati papinskoj dijecezi zapadni Balkan (Ilirik) i južnu Italiju, koje je od pape bio oduzeo car Lav III. Tek po tu cenu bio je papa Nikola voljan da prizna Sv. Fotija.
U tom smislu odgovorio je caru i Sv. Fotiju; javio je da šalje legate, ali da oni mogu na carigradskom saboru rešavati samo o pitanjima ikono-borstva, dok će u pitanju Sv. Fotija samo izvršiti istragu, a Papa će sam, kao suvereni arbiter nad svima patrijarhatima, odlučiti da li obaranje Ignatijevo i izbor Sv. Fotija vrijede kanonski ili ne. Ujedno je Nikola, između redova, nagovestio da će njegova odluka zavisiti od spremnosti careve i Sv. Fotija da se pokore Papinoj presudi i da vrate Papi zapadni Balkan i južnu Italiju. Ali Nikola je već upao u mreže vizantijske diplomatije, čim je pristao da pošalje u Carigrad svoje legate. Legati su, bez obzira na papina upustva, zajedno sa ostalim saborskim učesnicima, i sami proglasili Ignatija za zbačenog, a Sv. Fotija za zakonitog Patrijarha (861). Ali Nikola je svrgao sa vlasti svoje neposlušne legate i rešenjem lateranskog sabora izopštio Sv. Fotija iz crkve. Uskoro zatim počeo je on sam povraćati u papinsku dijecezu balkanske zemlje. Papinoj je strani baš tada, zbog pitanja o crkvenoj autokefalnosti, prišla Borisova Bugarska (866), koju su malo prije toga bili pokrstili car Mihailo III i Fotije. Na molbu Borisovu Nikola je poslao dva svoja biskupa u Bugarsku, koji su tamo zamenili vizantijsku veroispovijest i obred latinskom, i isterali otuda vizantijske misionare. Međutim, Papa je svojim despotskim stavom prema Vizantiji i grčkim patrijarhatima, a naročito svojim prodiranjem u Bugarsku baš pomogao Sv. Fotija, umesto da ga sruši. Prodiranje Kima u Bugarsku, tj. u vizantijsku balkansku duhovnu sferu, diralo je u živac ne samo pristalice Sv. Fotija, nego i Ignatija, i uopšte cijeli grčki svijet. Sv. Fotije se time odmah okoristio i prešao energički u napad. On je Nikoli objavio rat za samostalnost carigradskog i svih ostalih patrijarhata od Pape i za nepovredivost carigradske dijeceze. Borbu je prenio na ono osjetljivo polje, na kome su se Vizantija i papstvo, još od pre četiri veka poglavito nosili oko prvenstva u hrišćanstvu, tj. na polje verskih dogma i obreda. Sv. Fotije je prvi istakao verske i obredne razlike, koje su već odavno delile papinsko-latinsku crkvu od grčko-vizantijske, ali na koje se dosad slabo obraćala pažnja. U dogovoru s Sv. Fotijem, car Mihailo i njegov novi suvladar, car Vasilije I - Makedonac, sazvali su u Carigradu sabor svih grčkih patrijarha, na kome je Sv. Fotije bacio anatemu na Nikolu i na celu zapadnu crkvu zbog jeretičkih dogmi i obreda, i naročito zbog širenja tih jeresi u pravoslavnu Bugarsku. Dotle je već bio skovan plan da se Nikola sruši i na zapadu. Vizantijski dvor se sporazumio sa zapadnim imperatorom Ludvikom da mu prizna imperatorsku titulu a da Ludvik, koji je i sam imao poslova s Nikolom, potera tog jeretika iz Rima. Carigradski je sabor izglasao i tu Ludvikovu titulu, i Ludviku je poslan prepis saborskog zapisnika.
Ali umesto Nikole, Sv. Fotije je pao promenom režima u Vizantiji. Mihailov suvladar Vasilije je smakao i Mihaila (867), kao ranije Vardu. Vasiliju je Sv. Fotije bio sumnjiv, kao rođak i pristalica stare dinastije, a bio mu je potreban i mir sa Papom, kako bi on svojim blagoslovom posvetio krvavu promenu na vizantijskom prijestolu. Sv. Fotije je odmah zbačen a vraćen je Ignatije. Vasilije je vratio i poslanike, upućene Ludviku, oduzeo od njih prepis saborskog zapisnika i pokupio i ostale prepise. Zatim je sazvao u Carigradu nov crkveni sabor, koji katolička crkva, od sredine trinaestog veka, broji kao osmi vaseljenski (869—870). Saborski su oci, pod predsedništvom papinih legata, osudili i prokleli Sv. Fotija, a potvrdili su kao pravog carigradskog patrijarha Ignatija. Ujedno su anatemisali pređašnji sabor zajedno s njegovim odlukama, i spalili zapisnike tog sabora. Ali je papinstvo u pitanju Bugarske pretrpjelo poraz. Bugarski kan Boris, u hrišćanstvu nazvan Mihailo, bio se naljutio na Nikolu, i poslao je svoje delegate u Carigrad, baš za vrijeme zasjedanja sabora. Punomoćnici triiju grčkih patrijarhata, kao sudije između Ignatija i legata novog pape Hadrijana II.. saslušali su bugarske poslanike, i izrekli su presudu da Bugarska pripada carigradskoj, a ne rimskoj dijecezi (870). Ignatije je zatim poslao Borisu, kao prvog bugarskog arhiepiskopa, Vizantijca Josifa. Međutim naskoro je i Vasilije I poveo prema papi nekadašnju čisto grčku politiku Sv. Fotija i Mihaila III. On je obnovio vizantijsku flotu i vojsku, i snažno je odbijao muhamedanske Arape, pa je tom ratnom slavom utvrdio i sebe i svoju dinastiju na vizantijskom prijestolu. Papinstvo pak, sve je češće stradalo od afričko- sicilijanskih arapskih gusara, i zatražilo je vizantijsku pomoć. Vasilije je iskoristio te papinske neprilike, doveo je Sv. Fotija iz izgnanstva i po smrti Ignatijevoj (877) vratio ga na mesto Vaseljenskog Patrijarha. Papa Jovan VIII, ne želeći vrijeđati Vizantiju čiju je pomoć trebao, priznao je Sv. Fotija. Vasilije je sazvao traženi sabor u Carigradu, na koji su došla i tri papina legata. Na tom saboru (879. do 880.), koji katolička crkva odbacuje od sredine dvanaestog veka, a pravoslavna često računa kao osmi vaseljenski, papini su delegati jednodušno s punomoćnicima grčkih patrijarhata, poništili sve dotadašnje sabore protiv Sv. Fotija, i proglasili taj sabor za osmi opšti. Jovanovi legati osudili su, s ostalim saborskim očima, filioque i papino starješinstvo nad ostalim patrijarhatima, primivši nikejsko ispovedanje vere. Papini legati ostali su ravnodušni i kada je Fotije odbio da traži od sabora oproštaj za nezakonitost svog prvog patrijarhovanja i kada ni car, ni sabor, ni Fotije nisu hteli dati papi Bugarsku. Kod katolika je kasnije zabilježeno, da je papa Jovan svečano prokleo Fotija, ali je verovatnije, da su tek nasljednici Jovanovi obnovili protiv Fotija anatemu Nikole I. i Hadrijana II. Drugo patrijarhovanje Sv. Fotija produžilo se do smrti cara Vasilija I. (886), a tada je Vasilijev sin, car Lav VI. Mudri, konačno oborio Sv. Fotija. On se onda povukao u manastir, i tu je i umro, u dubokoj starosti (897). Grčka crkva je Fotija sve više poštovala, pa ga je proglasila i za sveca i crkvenog oca.
Lav VI i novi carigradski patrijarh, Lavov brat. Stefan, izmirili su grčku crkvu s rimskom, sklopivši prvu »uniju« između pape i Vizantije, No ona je, kao i kasnije unije, spajala samo papinsku i vizantijsku diplomatiju, pa i njih samo privremeno, dok su latinski i grčki deo Hristove pastve ostali za navijek odvojeni. Iz borbe Fotija i Nikoline nikla je i kod Grka i kod Latina ogromna bogoslovska polemička književnost, koja je množeći se kroz vjekove, sve jače dubila vjerski ja između pravoslavlja i latinizma.
Posle Grka i Latina pošli su u vjersku svađu Sv. Fotija i pape i drugi hrišćanski narodi, pa i Sloveni. Slovensku većinu uspela je Vizantija da privuče u pravoslavlju Sv. Fotija, manjinu pak odvojio je latinski Rim u Nikolin rimokatolicizam.
No Sv. Fotije ima još jednu, tako isto duboku vezu s istorijom Slovenstva. Još za vrijeme njegovog patrijarhovanja, a svakako na njegovu inicijativu, Vizantija je naglo stala obnavljati svoju staru živu delatnost za pokrštavanje okolnih nekrštenih naroda i za proširenje grčke kulturne sfere. Vizantijci su tada pokrstili Bugarsku, pokušali da pokrste Rusiju i poslali zapadnim Slovenima Solunjane, Ćirila i Metoda, sa novosastavljenom azbukom i sa crkvenim knjigama, prevedenim na slovenski jezik. Sve je to organizovao od Sv. Fotije, a pri toj politici ostali su čak i Vasilije I i Ignatije, i kad je oboren Sv. Fotije, samo su promijenili taktiku. Svoje izmirenje s Rimom upotrijebili su zato, da spoljno versko širenje Vizantije još bolje ostvare. Pomoću tog mira oni su uspeli da i papa odobri povratak Ćirila i Metodija među zapadne Slovene, a kada je njihova misija tamo propala, zbog otpora papinih Germana, Vasilije I opet je u duhu ideja Sv. Fotija, pribrao one učenike Metodijeve, koje je Svetopuk moravski prodao u ropstvo Mlecima i upotrebio ih na istom poslu kod Slovena zapadnog Balkana.

[причалица]

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања 26. фебруар

http://www.dodaj.rs/f/2f/dJ/36UJOTYo/svetisimeonmirotocivi01.jpg

ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГА ДО ОДРИЦАЊА ОД ПРЕСТОЛА

Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви - Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота - човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности. Он, по речима свога животописца хилендарског јеромонаха Доментијана, "млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред Њим у све дане живота свога". Његов живот, богат Богом и еванђелском правдом, описали су два света сина његова: Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани, и ученик Светога Саве хилендарски јеромонах Доментијан.

Стефан Немања родио се у Зети, у месту Рибници; и ту примио латинско крштење. А кад му се отац врати у своје столно место, он по други пут прими крштење из руку православног светитеља и архијереја усред Српске земље у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла[1]. Он беше најмлађи од браће, али "Божјом благодаћу највиши". Он одрасте у дому својих родитеља у сваком доброверју и чистоти. Као млад, Стефан доби на управу од свога оца један део свога отачаства: Топлицу, Ибар, Расину. Мудар и окретан, он најпре постаде рашким жупаном, од 1149. године; затим, од 1165. године, он постаде великим жупаном Србије, који уједини под собом све земље где су Срби живели. Свети Сава о томе вели: "Он обнови очеву дедовину (Рашку), и већма утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога. Он подиже пропалу дедовину своју и придоби од Приморске земље област Зету са градовима, од Рабна - оба Пилота, од Грчке земље Патково, цело Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глубочицу, Реке, Ушну и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то, што некада насиљем беше узето од његове дедовине, он придоби својом мудрошћу и трудом". Најпре је Немања, као и отац његов, у државном погледу био у извесној зависности од грчког цара, али се доцније ослободио те зависности и постао потпуно самосталан владалац, и називао се "господин свих Српских земаља". Престоница му је била "усред Српске земље" град Рас, на по сата од данашњег Новог Пазара.

Упоредо са уједињавањем српских земаља Стефан Немања се ревносно трудио на утврђивању Православља, чиме је задовољавао и државне и своје личне душевне потребе. При томе он је долазио у сукоб и са својом браћом, од којих је много пропатио. Пун вере, он журно сазида храм Пресвете Богородице у својој области, у Топлици, на ушћу реке Косанице. И пошто га украси свим потребама црквеним, установи у њему збор монахиња, са чесном и богољубивом супругом својом Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по сваком делу и о монахињама које установи у том светом манастиру. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој светим господином њеним. И опет, наставља Стефан Првовенчани, овај свети господин наш, не могући зауставити срца свога, распаљиван Христовом љубављу поче зидати храм светом архијереју и чудотворцу оцу Николају, у близини Свете Богородице, на ушћу реке Бањске. И док је он свети бос ходио, ради речи Господа нашег Исуса Христа: "Сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подићи ће се" (Мт. 23, 12; Лк. 14, 1), и док је зидао храм светом чудотворцу и брзом у бедама заштитнику Николају, браћа његова, потстицани ђаволом и обузети злом ревношћу и љутим гневом, дођоше да ожалосте Светога и да разоре дело његово, говорећи: "Зашто радиш то, што не треба радити? Ти се ниси договорио с нама, и чиниш више од нас". А Свети им кротко и са благим осмехом на лицу одговори: "Браћо моја драга, синови смо једнога оца и једне матере; нека вам не буде на гнев ово моје дело, које сам у Гoспoду почевши и довршио у мојој области. А што срце ваше воли да чини, чините у својим областима. Што пак ја чиним, било зло или добро, нека буде у мој део. Нeгo просите у Господа Бога многе доброте и милости велике и непролазне, да их сваки од вас прими".

И заврши храм светоме чудотворцу Николају, и установи у њему монашко правило, да непрестано славе Господа Бога. И живљаше на миру, захваљујући Богу и Пресветој и светом чудотворцу Николају, док не насрну на њега ђаволска пакост и злоба. Јер се браћа договорише са најстаријим од браће његове, који је тада владао Српском земљом, па дозваше овог целомудреног и светог мужа, ухватише га, оковаше му руке и ноге, и вргоше у камену пећину.

Седећи у пећини, са тугом у уму свом, он се мољаше светом великомученику Христовом, страдалнику и непобедивом војнику Георгију, овако говорећи: "О свети страдалниче, мучениче Христов Георгије, који си ради Христа претрпео страдања и разне безбројне муке и ране; и ма да си био у великој невољи и на точку растрзан, ти призиваше Владику свога, Господа свога Исуса Христа, да дође да те избави, исцели и утеши. Јер ти и заклање своје гледајући, као незлобиво јагње Христово, говораше: "Прими, Господе, прошење моје: они који буду у беди и невољи, или у тамници, или на мору, па именом мојим призову Твоје човекољубље, Ти им, Господе, ради неиспитаног милосрђа Твог буди милостив!" И Владика услиша молитву твоју и прошење твоје испуни због достојних трудова твојих. Јер ваистину достојан би ти, свети страдалче Христов, угодивши Владици своме Христу. A ja грешни и недостојни јављам се Господу. Но којим очима ја помрачени смем погледати ка небеској висини, или којим ћу уснама призвати страшног Оца и тебе, Свети? Но сажаливши се, страдалче Христов, на мене страсног и бедног, похитај Господу своме Исусу Христу, који ти је обећао испуњавати прошења, да ме светим именом твојим избави сада ове муке и уза, да ти послужим, Свети, све дане живота мога, до последњег даха свога, на начин који буде угодан висини страдања твога, милошћу и милосрђем Христа који те је прославио и овенчао у целом свету, на све векове, амин!"

[причалица]

наставак:

Страдалник Христов чу молбу овог светог мужа, и испуни све што га је молио. А овај свети господин поче хитно, без икаквог одлагања, са ревношћу и љубављу зидати храм светом и преславном великомученику Христовом Георгију[2]. И сврши га, призивајући свог брзог помоћника, и изврсно га украси сваком лепотом и свима потребама црквеним. И установи монашко правило да монаси служе Господу светошћу и правдом, и да непрестано славе страдалника Георгија, светог заштитника у невољама, на похвалу Светоме и на освећење њему и на спасење монасима.

Када зломислена браћа најмише војнике немачке, грчке, угарске, и поведоше против Стефана Немање, и уђоше у његово отачаство до места званога Пантин, он из дубине срца вапијаше за помоћ ка Господу своме Христу, и ка великомученику Христовом Георгију. И налазећи се у близини града Звечана, у коме беше црква светог великомученика Георгија, он одабра неколико свештеника и посла их да се помоле светом Георгију, да му дође у помоћ и да се бори са њим против непријатеља његових. Послани свештеници, по заповести свога господина, отслужише свеноћно бденије и јутарњу службу, и потом свету и божанствену литургију. А када после тога свештеници прилегоше да се одморе од труда, једноме од свештеника дође свети брзи помоћник и јави му се у војничком облику. Ужаснут, свештеник га упита: "Ко си ти, господине?" А он рече: "Ја сам слуга Христов Георгије; послан сам Господом Богом у помоћ господину твоме, да крсним оружјем победим његове непријатеље и разрушим њихове сујетне намере".

Свештеник одмах извести о томе свога господина. И сутрадан би силна битка. Помоћу Божјом и светог преславног великомученика Христовог Георгија, Немања победи своје непријатеље и иноплемене народе. Потом се врати у државу своју, на престо отачаства свога, и живљаше, благодарећи Господу Христу, Пресветој Богородици, брзом у невољама помоћнику светом чудотворцу Николају, и саборцу у биткама светом великомученику Георгију који га сачува неповређена од противника, и преизобилно вршећи дневне и ноћне службе пред Господом. И тако, примивши све своје отачаство, он служаше Господу у чистоти срца и духом смерним и срцем скрушеним. И роди синове и кћери, и васпита их у сваком доброверју и чистоти, и научи их свему страху Божјем и превеликој смерности и премудрости. Уз то све, вели Доментијан, ко може исказати његове многе ноћне молитве и дневна милосрђа, што чињаше ништима и свима светима, сиротама и удовицама, и свима потребитима? Јер он беше чуо реч Господњу, речену преко пророка Данила цару Навуходоносору: "Савет мој, царе, нека ти буде угодан: грехе своје очисти милостињама и неправде своје милосрђем према ништима" (Дан. 4, 24). А Преподобни што чу, то и делом испуни, одазивајући се свачијој молби, одевајући наге, насићујући гладне и појећи жедне, посећујући болне, откупљујући дужне, ослобађајући робове.

Христољубиви владалац, пун свете ревности за божанске истине православне вере, потруди се исповеднички мужаствено да искорени јереси у своме отачаству, јер су лажним учењима својим тровале душу правоверног народа. Један од правоверних војника његових говораше му: "Господине, ја сам један од најхуђих и најмањих слугу твојих, и видевши ревност твоју према Владици твоме Господу Исусу Христу, и Пречистој Владичици Богородици, и светим угодницима Њиховим, заштитницима твојим, који крепком руком подржавају твоју власт неповређену, слободан сам јавити твојој моћи, да се теби мрска и триклета јерес већ укорењује у твојој држави".

Немања одмах сазва сабор, на који позва свог архијереја Јевтимија, монахе са игуманима, чесне јереје, старешине и велможе, од малих до великих. И говораше свима: "Ходите и видите, оци и браћо, иако сам најхуђи међу браћом својом, али Гоопод Бог, и Пречиста Мати Његова Богородица, не гледа на лице човечије, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једносушну и нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми од Њих стадо, које и видите сада, да се не посеје кукољ лукавог и одвратног ђавола. И никако нисам мислио да је он у мојој држави, али већ сада чујем да се злолукави за кратко време укоренио, и да хули на Светога Духа, и да дели недељиво Божанство, што говораше безумни Арије расецајући једносушну Тројицу. Тако и ови безумници иду за његовим учењем, не знајући, бедници, да ће због такве вере сићи заједно с њим на дно ада".

Док се на Сабору водила велика распра, дође кћи једнога од Немањиних правоверних велможа, која је била удата за једнога од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте гадости њихове, али се нимало не косну вере њихове. Она припаде к ногама Светоме, и исповедаше јасно, говорећи му: "Господине, господине мој, ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. Ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена преко оца мога, слуге твога, који је мислио да је у држави твојој једна вера. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистини служе самоме Сатани, који је отпао од славе Божје. И не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и прибегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да искусе нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине".

Свети владалац изведе ову жену пред Сабор и изобличи кривоверје јеретика. И на Сабору би донесена одлука да се јерес искорени. И ревнујући за Господа Бога Сведржитеља, као некада свети пророк Илија, богољубиви Немања посла војску против јеретика: покажњава их на разне начине, неке пак прогна из државе своје, а домове њихове и све имање њихово раздаде прокаженима и ништима; главноме учитељу и старешини њиховом одреза језик у грлу, што не исповеда Христа Сина Божјег, нечастиве књиге његове спали, и њега посла у изгнанство, запретивши да се проклето име никако и не спомиње. И потпуно искорени ту проклету веру, да се отада није ни помињала у његовој држави, но се славила једносушна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и Свети Дух.

[причалица]

наставак:

И тако, Божјом помоћу чуван и часним крстом ограђиван, вели животописац Доментијан, свети господин наш сабра изгубљену земљу отачаства свог, и кнезове своје умудри премудрошћу Вишњег Добротвора, и старце своје научи да му буду подобни, узносећи благодарност и хвалу добротвору своме Христу, и истреби успомену злославних јеретика по отачаству своме, и засади свако доброверје, те су сви славили Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа.

Духовно ујединивши народ једноверјем, Немања се даде на посао да присаједини својој држави и остале области насељене Србима, које су биле под Грцима. "И придодаде, вели свети Свефан Првовенчани, земљи отачаства свога област Нишавску до краја, Липљан и Мораву, и звано Врање, Призренску област и оба Полога до краја. Поврати Диоклитију[3] и Далмацију[4], отачаство и место рођења свог[5], праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, тако да се прозвала грчка област, и у њој градове саздане од руку њихових, чија су имена: Дањ град, Сардоника град, Дривост, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Лцињ, славни град Бар. А Котор утврди и пренесе свој двор у њ". И додаје свети Првовенчани: "Победи непријатеље своје, неослабно носећи пред очима крст Христов, и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у благодарењу Богу и у молитвама дан и ноћ".

Када је Божјом помоћу све ово било свршено, вели свети Првовенчани краљ, овај свети господин мој, увек имајући у срцу свом неисказани страх Божји, побојавши се Спаситељеве приче, говораше: "Да се како не изврши на мени грешном реч из приче Господа мога коју рече: Неком богатом човеку прероди њива, и помишљаше у себи говорећи: разорићу житницу моју и сазидаћу нову, и сабраћу жита и сва добра моја, и рећи ћу души мојој: душо, имаш многа добра за све године, једи и пиј и весели се! (Лк. 12, 16-19). И, не обраћајући пажњу на време, постићи ће ме она реч коју на крају рече: Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе, а ово што си спремио чије ће бити? (Лк. 12, 30). Ox, тада, браћо, ко ће отрпети или поднети оно грдно и страшно судиште Његово, или неодољиви гнев који ће бити на нама грешнима? Или ко ће тада призвати страшног и грдног Судију у помоћ себи, не учинивши милости и преступивши заповед Творца свога, као ја грешни? Али, Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу Свога, јер су, знам ја, безакоња моја ваистину велика, и пред Тобом су увек неутајена, Господе! Зато полажем почетак у срцу мом: да трепти и да се боји светог имена Твог. По апостолу Павлу говорим: Ви који имате жене да сте као они који немају, чувајући се у чистоти и у заповедима Господњим (1 Кор. 7, 29). Зато ти и ја грешни дајем Пречисту и Пресвету Матер Твоју као јемца мога тврдог заступништва и чуварку, ради светог имена Твог: Господе, одвајам се због Тебе од спреге са женом својом, и стављам Тебе, Господе мој Исусе Христе, за вођу и чувара старости моје и наставника пута, којим идући и славећи име Твоје, нећу се спотаћи. Још ћу и храм сазидати Пречистој и Свебеспрекорној Матери Твојој, Добротворки, и ту ћу испунити Теби обете моје које изрекоше усне моје".

И поче зидати храм Пресветој на Ибру, на реци званој Студеници. Радећи то, он увек и непрестано слаше молбе ка Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу, и ка Пречистој Матери Његовој. Уcтo он и светим угодницима Његовим шиљаше дарове: Великој Цркви Господњој у Јерусалиму и цркви светог Јована Претече, цркви светих апостола Петра и Павла у Риму, цркви светог Теодосија у пустињи, цркви светог Николаја Чудотворца у Бариу, цркви Свете Приснодјеве Богородице Евергетиде у Цариграду, цркви светог Архистратига Михаила у Скопљу коју он подиже, цркви светог великомученика Димитрија у Солуну, и цркви светог великомученика Пантелејмона у Нишу коју он сазида. Дан и ноћ он непрестано вапијаше, овако говорећи:

"Свети Христови претстојатељи и арханђели, пророци и апостоли, мученици и јерарси, преподобни оци и пустињаци, црнорисци и преподобне деве, излијте своје молитве пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан Страшнога суда и грознога испитивања, него да ми буде милостив, тих и снисходљив, и да ми ради молитава Пречисте Матере Своје и ваших, Свети, да да ја, пребродивши буру живота, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим незалазну Светлост моју - Господа и Спаса и Бога мог, цара Исуса Христа, који је међу Светима хвала Израиљева. Јер пророк рече: у Тебе се уздаше оци наши, и не постидеше се; у Тебе се уздаше, и спасоше се (Псал. 21, 5-6). Зато, о Господе, не остави ни мене беднога који се уздам у милост Твоју; не одбаци, Спаситељу, и милуј грешно створење Твоје, да, одбацивши красоте овога света, пође за Тобом, хвалећи и благодарећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и свагда и кроза све векове".

Творећи овакве молитве из дубине срца, он се веселе душе подвизаваше око храма Пресвете, бринући се да скоро буде довршен. Јер када овај мој свети господин, вели свети Првовенчани, гледаше подизање храма Пресветој, верујте ми, о господо и браћо, ја сам видео како је ум свој био уперио на небеско, као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и узлетео у висину да дође до оног бесмртног и светог извора и да види храм божанственог града, Небеског Јерусалима, чији грађанин ваистину постаде.

[причалица]

наставак:


Када се наврши тридесет и седам година владавине богољубивог оца нашег, вели Свети Сава, свемилостиви Господ не превиде његово свесрдно мољење, него као милосрдни трудопрималац и наградодавалац хоће да се сви спасу. Јер када дође згодно време, овај прозорљиви муж сву славу и почасти овога света сматраше низашта и красоте овога света изгледаху му као дим, а Христова љубав растијаше у њему и распаљиваше срце његово као дом спремљен Христу и као пречисто обиталиште Светом Духу Његовом. Јер се Христос беше некако уселио у његов ум и водио га. И он позва к себи благородну децу своју и одабране бољаре, мале и велике. И стаде им говорити овакву поуку:

Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.

Таквим речима их поучаваше добри господин и благи пастир, а они сви много ридаху и говораху му: Нe остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који душу своју полажеш за овце, јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданог ти стада пастве. И за свих тридесет и осам година твоје владавине бисмо тобом сачувани и одгајени, и другог господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!

И блажени старац, пошто их као отац посаветова премудрим речима да престану са јецањем и сузама, "светим прозрењем изабра благоверног сина свог Стефана, и учини га самодржавним господином све своје државе", и рече свима: "Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој". И уставши са престола свога, вели Доментијан, предаде га њему са сваким благословом, и благослови га говорећи:

"Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара; ја га никаквом силом својом нисам узео, него Господ Бог мој погледа на моју смиреност, збаци силне са овога престола, и мене смиренога подиже на њ. И Његовом силом владах на овом престолу до сада. А од младости своје желео сам ићи за Господом мојим. Али како се изволи Господу моме, тако и учини Господ Бог мој са мном. Но већ приспе време Господње које је на моје спасење. А ти, сине мој мили, буди благословен Богу вишњему који царује на бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом до века. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, сладећи и веселећи душу и срце твоје утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он нека ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! И Господ Бог мој нека сачува улазак твој и излазак ка противничким непријатељима твојим! И Господ Бог мој нека научи руке твоје на убојни ред и прсте твоје на борбу против непријатеља твојих који устају на те! И Господ Бог мој нека те светим анђелима Својим сачува на свима путевима твојим! И свети анђео мој, који ме је чувао од младости моје досада, нека он буде с тобом, и нека богатом милошћу Господа Бога мог буде вођа пуковима твојим, као што је био мојим! Он нека стане у убојни ред са тобом у свима биткама твојим! И Господ Бог мој и сила моја нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом и у бесконачне векове, амин!".

И још га поучаваше, каже сам Првовенчани: да се труди о сваком добром делу у држави његовој, да буде добра срца према народу хришћанском, који му он предаде, Богом пасену паству своју, говорећи му: "Чедо моје мило, паси овај мој Израиљ, и старај се о њему, водећи га као Јосиф јагње". Заповедаше му: да се брине о црквама и о њеним служитељима; да са насладом слуша архијереје и свештенослужитеље; да поштује јереје и бди над монасима, "да би се они молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима".

Исто тако благослови Стефан Немања и другог драгог сина свог, кнеза Вукана, и постави га за великог кнеза, и одели му довољно земље, и даде и њему заповести дане Стефану. И постави их добри отац обојицу преда се, и говораше им: "Синови, не заборављајте моје законе, и срце ваше нека чува речи моје, па ће вам се додати године живота. Нe остављајте милостињу и веру; привежите их себи о врат, и напишите их на таблицама срца својих, и наћи ћете благодат. Помишљајте о оном што је добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, и немојте се величати својом мудрошћу. Гледајте да путеви ваши којима ходите буду прави, па вам се ноге неће спотакнути. Нe мислите високо о себи, него се бојте Господа, и клоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати здравље и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајте Му првине од својих праведних плодова, да би се житнице ваше напуниле мноштвом пшенице, и точила ваша вином текла. Синови, не очајавајте кад вас Бог кажњава, нити клоните када вас Он изобличава. Јер Господ кара онога кога љуби, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост, и онај смртни који је видео разум. Јер је боље куповати мудрост, него ризнице злата и сребра; она је скупља од драгог камења; њој се не противи ништа зло, а слатка је свима који јој се приближују; свака друга драгоценост недостојна је ње, јер дужина живота и године живота су у десници њеној, a у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви су њени путеви добри, и све стазе њене у миру. Она је дрво живота свима који се држе ње и ослањају на њу, као на неразрушиву стену. А дајем вам ову заповест: љубите један другог, немајући никакве злобе међу собом. Ти, Вукане, покоравај се и буди послушан овом брату твом, и од Бога и од мене постављеном на престолу мом. А ти, Стефане, владајући не вређај брата свог, него га поштуј. Јер ко не љуби брата свога, не љуби Бога. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога нека љуби и брата свога. Јер у томе је сав закон: њему апостоли научише, њиме мученици овенчани бише, о њему пророци висе. И тако, ако хоћете и послушате ме, уживаћете земаљска блага; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести. Нека вам је, синови моји драги, мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и Дух Божји нека почива на вама, укрепљујући вас и заклањајући вас од свију видљивих И невидљивих непријатеља и упућујући вас на пут мира. - Мир буди и вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама младићи, које васпитах од рођења матера ваших. Мир буди свима вама, словесно стадо Христово, Богом ми предано; ја вас пасијах и неповређене сачувах, као пастир добри полажући душу своју за вас. Зато вас молим, децо моја љубљена: богати и убоги, стари и млади, држите се учења мога, оца вашега. Бога се бојте, владаоца поштујте, цркве украшавајте, да би и оне вас украсиле; епископе слушајте, јереје поштујте, монашки чин уважавајте, да би се они молили за вас. А ви, живећи у правди и љубави међу собом, не заборављајте на милостињу. Благодат Гoспoда нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама, амин".

[причалица]

наставак:

Сви присутни плакаху и ридаху што се растају од таквог владаоца и пастира; плакаху и ридаху, не могући се утешити. Јер заиста сам у недоумици, вели Свети Сава, како да га назовем: да ли добрим господином; да ли учитељем правоверја; да ли добрим оцем; да ли пастиром који вером напаса поверено му стадо; да ли просветитељем цркава и учитељем благих обичаја, који вазда пребива у молитвама; да ли преизобилним служитељем и љубитељем убогих; да ли наставником правоверја и учитељем доброверја и светилом чистоте васељенске; да ли наставником испуњеним вере, и обрасцем кротости и поста; да ли наставником премудрости и саветодавцем и каратељем неразумних; да ли чуварем стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину све ово беше у њему: он беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему.

Пошто благослови свој народ, овај премудри и дивни муж остави Богом му даровану владавину и сва своја разноврсна и многобројна блага, јер је било угодно Христу Богу и Пресветој Богородици да задовоље његову неисказану и свету жељу. Раздавши све своје имање убогима, он остави престо, децу своју и супругу своју, и учини себе заједничарем неисказаног и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог, и би му дано име Симеон, на свете Благовести, 25. марта 1195. године. У тај исти дан и богодана му супруга Ана, госпођа све Српске земље, прими овај свети лик, и би јој дано име Анастасија. "Желећи царства небеског, вели животописац Доментијан, он остави земаљско царство и овај свет и што је у овом свету. И оставивши земаљско земљи, и тражећи оно што је на висинама, он последова Христу".

Када се све ово сврши, вели Свети Сава, наш господин отац дође у наш манастир Пресвете Богородице, Студеницу, који он и сазида, а госпођа Анастасија оде у манастир Пресвете Богородице у Рас. И овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у сваком доброверју и чистоти, преуспевајући и учећи све духовним подвизима. Јер ваистину он испуни написано у Еванђељу: продаде све што имађаше, и купи једини скупоцени бисер - Христа (ср. Мт. 13, 46), ради кога све ово учини, испунивши Спаситељеву заповест, дату младићу: Ако хоћеш да се спасеш, иди и раздај све своје имање убогима, и, узевши крст, пођи за мном (Мт. 19, 21). Све ово испунивши, блажени старац остаде у Студеници две године, и умножи Христово стадо монашкога чина. И живљаше ту са чесним монасима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, и никако се не ленећи. Онда зажеле узићи на виши духовни степен, имајући у виду речи Светога Писма: Уклоните се од места својих и од места рођења свога, јер ни један пророк не бива приман у свом отачаству (ср. Мт. 13, 57-58; Лк. 4, 24).

У души блаженог оца нашег Симеона упоредо са жељом за вишим духовним животом била је пламена жеља његова да се придружи сину свом, монаху Сави у Светој Гори, који га је од самог почетка позивао из Свете Горе да се одрече престола и пoђe за Христом путем монаштва. Животописац Доментијан пише о томе ово: Свети и преподобни отац наш Симеон од срца написа пуно љубави писмо своме милом чеду у Светој Гори, новом претечи богоумном кир Сави, наставнику и житељу пустиње, анђелу у телу, подражаваоцу Бестелесних Сила, ревнитељу и саподвижнику светих, и небеском грађанину, који постом, бдењем и светим молитвама прими небеске дарове. И овако му написа: "Слушај, чедо моје љубљено у Христу, твоје писање испуни Господ Бог наш, и не превиде твоје свете молитве за моје спасење, и оно што мољах, и што жељах, и што тражах свом душом својом и свом снагом својом, даде ми милостиви Творац, не због неке моје правде, него по неизмерној милости Својој, коју уопште има према свима грешницима који Mу ce обраћају. И мене не одбаци. Нeгo ме украси светим анђелским ликом подједнаком благодаћу са свима светима; и еванђелски последујући Њему, Господу Христу, лубитељу нашем, и узевши на раме Његов свети крст, ја по нелажној заповеди Његовој сада с радошћу идем за Њим и за тобом, мило чедо, и журим да стигнем до тебе тамо у Светој Гори. Да, радуј се радошћу и весели се духовним весељем због мене, јер овде оставих многе, и одлучих да се настаним с Богом и с тобом у тој светој пустињи, коју си ти пре мене од младости твоје заволео. И моли за мене љубитеља нашег Христа, да се, макар и у једанаести час ушавши с тобом, љубљено чедо моје, јавим као делатељ винограда Христова, и да нас свеблаги Господ не лиши Своје награде, него да нас богатом милошћу Својом обаспе овде, и у бесконачне векове, амин".

Блажени отац наш Симеон посла писмо, вели о томе свети Првовенчани краљ, монаху Сави у Свету Гору, говорећи: "Знај, о љубимче у Христу, што просих и што жељах и што тражих из све снаге моје и из све душе моје, смилова се на ме Творац мој, пe пo мојим безакоњима, него по превеликој и неисказаној милости Својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах: часног свог анђелског лика. Да, радуј се и ти због мене, и моли се за мене Господу своме, што ме недостојног, макар и у дванаестом часу, удостоји ући, да се с тобом јавим као делатељ винограда Христова, да примим награду своју".

Добивши писмо, богољубиви Сава се обрадова духом, и множећи умножи молитве своје пред Господом својим, и са сузама узневши хвалу Господу Богу Сведржитељу и Пречистој Његовој Матери Владичици нашој Богородици, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој Исусе Христе, и пречиста моја Госпођо Богородице, што услишисте молитву моју и не превидесте мољења мога. И молитвама Пречисте Матере Твоје, заступнице рода нашег, Ти, Господе, ниси оставио оне који траже Тебе, и оне који се уздају у Тебе, и који се труде ради имена Твога". И написа писмо преподобном оцу свом, говорећи: "Писање светиње твоје примих, и у њему нађох неизречену радост и неисказано весеље, јер Господ, који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, изабра и твоју светињу од таштине варљивога света и придружи те свима светим преподобницима и праведницима, и предложи ти ангелолики живот... Да, пожури се, господине мој, и брзо дођи, и греди, преподобни, јер ти је љубитељ твој Христос кроз мене љубљено чедо твоје спремио сваку обитељ небеску и земаљску, јер се неће постидети они који се у Њега уздају. Греди, богољупче свети, и уђи у радост Господа свог, јер онима који Га љубе све сарађује на добро. Доћи, о богоносни, да створимо вољу Божју и извршимо истиниту заповест Његову: да иштемо најпре царства небеског, и потом ће нам се све додати (Мт. 6, 33); и да са собом доведемо љубитељу нашем Христу лик црноризаца и збор светитеља и скупове многих, све правоверне, да бисмо ми, када се они угледају на нас и последују нама у овом земаљском царству, примили двоструку благодат: за себе саме и за оне којима будемо углед на светињу и на спасење Божије ... Греди и дођи, господине мој и оче, да чеда своја научиш страху Божјем, и покажеш нам добри пут спасења, и предложиш велику смерност нама који хоћемо да живимо по твојој побожности, те да и ми, чеда твоја, узвеличамо Господа с тобом, и да светим молитвама твојим Господ и нас удостоји да следујемо светим стопама твојим; ти си се више трудио на апостолском зидању полажући основе вере Христове, ради тога ћеш и примити већу награду од Христа, који раздаје дарове свакоме према труду... Греди и дођи, светилниче Божји, који гориш благодаћу Божјом, и који се светлиш Духом Светим, јер Владика твој Христос чека те, да Mу принесеш плод добре земље - непорочне душе твоје, коју ћеш очистити жестоком уздржљивошћу и великом смиреношћу, и љубитељу свом Христу принети непорочан дар ... Греди и дођи, љубитељу чеда твога; дођи вођен Духом Светим по божанственом путу и по малој стазици мојој, и потруди се и потражи пород многољубивог срца твог. И греди и доћи, и помози ми, и спашћемо се, и добићемо блага Господом обећана нама и свима који љубе Бога и који желе да наследе живот вечни... Греди и дођи, премило туго душе моје, подобећи се боговидцу Јакову, јер ће из тебе произаћи други Израиљ, да и ти незамисливу радост доживиш због чеда свог, као Јаков због Јосифа, да се и ја такође насладим свете љубави твоје, ја који сам се много година удаљио од превелике љубави чедољубивог оца мог. Греди и дођи, господине мој и свети оче, да се нагледам светих седина твојих и да их с љубављу помилујем, и да целивам твој свети образ који би написан на небесима Господом Богом још пре твога рођења... Дођи, да док смо у овом пролазном животу, упутимо једномислену молитву ка Пречистој Посредници живота нашег, да нам Она с готовошћу отвори горе на небесима двери милости своје, и ми се настанимо с Господом нашим у бесконачне векове, амин".

[причалица]

наставак:

ОДЛАЗАК ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА У CВETУ ГОРУ И ЊЕГОВ ЖИВОТ У ЊОЈ



Примивши писмо свог христочежњивог сина Саве, блажени старац Симеон се разгоре духом, и мољаше се Богу, говорећи: "Царе славе, Једини Бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом Своје доброте нећеш да ниједан човек пропадне, него да се сви спасу, не остави ме да погинем, јер знам како је велика милост Твоја на мени. И сада Те, Господе, молим, дај ми да скончам ово течење". И то рекавши, посла по Богом дароване му синове. Када се они заједно са властелом и бољарима скупише, преподобни Симеон им опет по други пут даде благослов, па отпутова у Свету Гору осмог октобра 1197. године. При одласку он нареди своме сину, владаоцу Стефану, да држи све његове заповести, и да се стара о Студеници и њеном напретку. Исто тако, одлазећи он постави за игумана у Студеници преподобног мужа, јеромонаха Дионисија, и предаде му да се брине и чува стадо Христово, које је у овом светом месту.

И он, Блажени, вели Свети Сава, допутова у Свету Гору другог новембра 1197. године. Богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с великом почашћу. И прво се настани у манастиру Ватопеду, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње, - вели Свети Сава за себе; - и, целивавши га и узевши га на своје раме, као што доликоваше, намени га себи на службу. И ту живљаху у радости душевној, вели свети Првовенчани, у богослужењима и у бдењима и у честим молитвама дан и ноћ. A прот и сва братија светогорска долажаху му у посету, и клањаху се један другоме до земље, и са сузама бесеђаху с њим о душевној користи, а он их распитиваше о животу њиховом и о монашким правилима. И дивљаху се сви, и слављаху Господа Христа који твори славна и величанствена дела, и који је учинио те је блажени Симеон оставио царство своје и славу овога света и дошао у Свету Гору да монахује и да се подвизава. А овај свети господин мој, вели свети Првовенчани, од великих па до најмањих, сваког од њих обдари свакојаким даровима по достојанству њиховом, и у свима ужеже свој светилник.

Небески људи и земаљски анђели, вели Доментијан за блаженог Симеона и богоносног Саву, дошавши до тихог, истинског смирења, и презревши све пропадљиво овог пролазиог света, брињаху се једино о спасењу своје душе. По речи Господњој, не бринући се ни о чем земаљском, него тражећи једино царства небеског и правде његове (Мт. 6, 33), што и нађоше. Обојица из младости почеше работати Господу па све до смрти, по истинитој речи Господњој: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк. 13, 13; Мт. 10, 22). Обојица узевши крст Христов као силно оружје, иђаху са непобедивом силом у борбу против непријатеља, и својим великим трпљењем покидаше многе мреже њихове; разгоревши се љубављу Христовом они подвигом светих суза угасише огањ зловерја, и јавише се као многосветли светилници Цркве Христове, послани од Бога и Његове Пречисте Матере, зато се овенчаше непропадљивим венцима и примише подједнаку славу са Вишњим Силама.

И пошто проведе извесно време у Ватопеду, вели Свети Сава, блажени Симеон, као што оправда своје царовање у свету, тако и ту зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуд. И измоли у цара кир-Алексе, пријатеља свог, пусто место ради подизања манастира у Светој Гори. Нашавши пусто место, звано Хилендар, вели свети Првовенчани, овај свети преподобни старац са својим сином ава-Савом посла писмо своме сину владаоцу Србије Стефану, да им пошаље довољно онога што је потребно за подизање и обновљење Хилендара, храма Пресвете Богородице. У писму му овако говораше: "О љубљено чедо и слуго Христов, знај ово, мада су те Господ Бог и Пресвета изволењем Својим, и са благословом мојим, оставили да владаш тамо, пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хилендар. Нe лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у мој спомен у овој земљи, и опет после мене да буде и твојој деци и унуцима, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овоме, као што ти и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и потомству твоме после тебе. Напомињем ти, чедо, пророчку реч: Покори се Господу и умоли Га, и даће ти по прошењу срца твог. Откриј пут твој ка Господу и Он ће учинити, и извешће као светлост правду твоју (Псал. 36, 4-6). Зато не касни нити спавај, него се подвизавај, да, испунивши ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело".

Син његов, свим срцем и великом радошћу примивши посланство и писмо светог господина Симеона, устаде са престола свог, паде ничице на земљу и са сузама говораше: "Благодарим Ти, Владико Господе мој, Исусе Христе, што си мени, недостојном слузи Твом, дао да идем за делима некадашњег хранитеља мог, који се бринуо да отхрани земно тело моје, а сада иако се отстранио од мене, увек се непрестано брине за душу моју, и упућује ме на пут свој, да следујем делима његовим. Јер ваистину је, Господе, прави и истински слуга Твој онај који следује речи Твојој, и не гнуша се да човекољубљу Твоме привуче заблуделе, отпале, блудне и грешне, као и мене недостојнога. Иако сам далеко од њега, он ме чини заједничарем и и ктитором својих светих храмова, не по мојој достојности, него по неисказаној својој милости. Стога, чиме ћу Ти узвратити, Господе, или шта ћу Ти принети од моје недостојности за добра Твоја која си учинио и која чиниш мени грешном? Јер ко ће исказати или изразити величину силе Твоје, или бездан човекољубља Твога? Или опет, ко ће отрпети неиздржљиви гнев Твој који је на нама грешнима? Но двоструко си добар, Господе, и чиниш добра као милосрдан. Зато и ми, дивећи се сили Твојој, кличемо Ти: Слава човекољубљу Твоме, Господе, на векове, амин!"

После тога, по игуману Методију владалац Стефан посла своме богољубивом родитељу довољно и преизобилно дарова на основање и довршење храма Пресвете, и не само једанпут, него слаше у све године што је потребно светоме господину, док се не доврши црква Пресвете. Нe само дарове, него и од своје земље одвојивши даде на потпуно довршење господину светоме и монасима тамошњим, овако говорећи: "Правећи метанија реци господину моме, овако говори слуга твој: све заповести твоје бише извршене, и жеље срца твога испуњене. Јер којим начином или умом одвраћен ја бедни не бих испунио свете заповести твоје? Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удахну дух у мене, a ти ме васпита и упути и научи. И милошћу Господа твога Исуса Христа, изванредним поучењем и благословом уста твојих и светом молитвом ограђиван, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара. Јер Петар рече Господу своме при умивању ногу: Нe само ноге моје, Господе, него и главу (Јн. 13, 9). Тако, господине, и ја, недостојан слуга твој, непрестано вапијем светињи твојој: Нe само ово што ти сада приносим, него и ово земно тело моје прилажем, ако је од потребе светињи твојој. Но, господине, заповедај и друго, и све ће бити извршено, јер нећу ослабети ни до последњег даха мог. Јер ово нисам стекао ја, него ти, господине мој, и све је твоје; и ти све створи помоћу Господа твог. Јер оно што је било пролало ти поврати и растурено сабра, и јереси прогна помоћу Христа твог; и народ и земљу државе своје, извукавши као из бездана, научи величању Бога и слављењу светог имена Његовог. Јер си ти ваистину пастир добри, пошто си душу своју положио за овце своје, прогнавши од стада свога јеретичка учења као мислене вукове. A ja шта сам, господине? Само послушност, која мотри твоје подвиге. Но моли Господа за мене да не преступим твоје свете заповести, нити да умалим Христово доброверје које си ти свето поставио, него да допуним и да окончам, као што премудри Соломон допуни и оконча неокончано оца свога Давида. Јер сама Истина, Христос, сведок је премногих подвига твојих, и света црква Пресвете Богородице, коју ти украси превеликим богоумљем твојим и изваја премудрошћу и обуче велељепијем, и узвиси је добро на небеску висину. Пречистим и непрестаним молитвама Њеним, и светим молитвама твојим и у бесконачне векове, нека нас свеблаги Господ не лиши небеског царства, његове неисказане славе, будућих блага и бесконачног живота, амин". Када игуман Методије са даровима дође богоносној двојици, Светом Симеону и Сави, предаде писмо, и исприча како је био примљен с чашћу, и све шта је било, и како његов драги син испуни вољу срца његова и изврши све заповести његове. А они узнеше благодарност Богу и Пречистој Матери Његовој за све што чуше о љубљеноме.

И помоћу Божјом, вели животописац Доментијан, и поспешењем Светога Духа и молитвама Пресвете Богородице и подвигом богомисаоних светилника, преподобнога Симеона и богоноснога кир Саве, би сазидан манастир Хилендар и око њега град, и посред њега подигоше велики пирг, сличан царском дому, и високе палате такође сличне царскима. После тога ми се уселисмо у Хилендар, вели Свети Сава. И преподобни отац наш проведе са мном у Светој Гори годину и пет месеци. Ко може испричати подвиге и трудове овог Блаженог? Јер сви који живљаху у околини, истински му се дивљаху, гледајући на њему неисказано Божје снисхођење, и долажаху му по благослов. Свештени, богобојажљиви и христољубиви монаси Свете Горе и сав освећени клир не раздвајаху се од њега, дивећи се толикој смерности и узору кротости и наставнику поста и следбенику учења светог Еванђеља: Ко хоће да буде већи, нека буде од свију последњи и свима слуга (Мк. 9, 35); ако не будете незлобиви као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 3); блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 3); блажени који плачу овде, jеp ће се тамо смејати (Лк. 6, 21); блажени кротки овде, јер ће тамо бити наследници царства небеског; блажени гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити: блажени милостиви овде, јер ће тамо бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће увек Бога гледати (Мт. 5, 3-8), итд.

Блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, би извршитељ свих ових речи Господњих, и ни у ком добром обичају не би зазоран, него доби спасење са онима који живе Христа ради. И скупивши у Хилендару довољно монаха, постави им за старешину једног преподобног мужа, монаха Методија. И пошто уреди манастир како треба, проживе у њему осам месеци, вршећи подвиге и неисказана духовна прегнућа, која ум човечији исказати не може. И не само ту у манастир свој, него и у свој Светој Гори и свима манастирима даде преизобилно милостиње, на помен себи и свему своме наслеђу.

[причалица]

наставак:


БОЛЕСТ И ПРЕСТАВЉЕЊЕ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА



И живљаше блажени Симеон у молитвеном тиховању са дететом својим Савом, вели свети Првовенчани. И молитвено тиховаху у своме манастиру, у храму Пресвете Богородице, у Светој Гори, и монаховаху, по сваком правилу монашког устава; дан и ноћ не престајаху са неућутним богослужењем, идући преуским и тесним путем; и заборавивши сасвим оно што је земаљско, и оставивши оно што је трулежно и прашинско, и уперивши ум на небеса, они телом стајаху на земљи, а умом и душом борављаху на небесима, доле гледајући самога Христа пред собом, a гope настањујући се са анђелима. И проводећи живљење своје и живот слично древним светим вођама монашког правила, преподобним монасима, и гледајући на награде за трудове своје, они се даље подвизаваху на боље, тако да и надмашише остале. И проведоше много времена у своме манастиру, док то би пo вољи Ономе који је саздао тела људска, и који зна тајне људске, и коме је у руци свако живо створење, и који својим милосрђем зна свакоме крај. И би угодно Њему да преблаженог старца преведе на боље: да награди његов труд, његово изнуравање тела, његове изобилне сузе, његове разноврсне врлине, и да га призове к тајној трпези, и да га напоји са бесмртнога извора, и да га настани у дворовима својим заједно са онима који су Mу угодили, и да се непрестано весели са Анђелима Његовим. Јер који је то човек, који ће поживети, a неће смрти угледати? И хотећи овога објавити као небеског човека а земаљског анђела, Он пожури Своју неизречену милост, и спреми лествице исходу Преподобнога, које овај сам себи беше унапред спремио и предао их Господу своме, да му их у часу исхода његова предостави.

У седми дан месеца фебруара, пише Свети Сава о свом оцу, часна старост његова поче нешто да побољева. И блажени старац, господин Симеон, одмах позва мене недостојног и ништавног, и стаде ми тихо говорити свете, драгоцене и слатке речи: "Чедо моје слатко и утехо старости моје! пажљиво слушај речи моје, приклони ухо своје к речима мојим, сачувај их у срцу свом, и неће пресахнути извори живота твога, јер су живот свима који их налазе. Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер су ту извори живота. Уклони од уста твојих опорост, и од усана својих удаљи вређање. Очи твоје нека гледају право, и веђе твоје нека мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим, и путове своје исправљај. Нe скрећи ни на десно ни на лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они слева су развраћени. А ти учи оно што је право, и хођење твоје да буде у миру. Сине, пази на моју мудрост, пригни ухо своје к речима мојим, да сачуваш моју добру мисао; устима ти својим казујем оно што осећам. Чувај, сине, закон од оца твога; не одбацуј науке матере своје. Нe мешај се са безумнима. Тражи мудрости, да поживиш. Онај који кори зле навући ће на се мржњу; а онај који изобличава нечастивога, порећи ће себе. Нe изобличавај зле, да те не омрзну. Изобличавај мудра, и заволеће те. Укажи мудроме на кривицу и биће мудрији, поуку праведноме и продужиће да је прима. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање светих ствари је разум. Оваквим владањем много ћеш поживети, и придодаће ти се године животу".

И подигавши руке своје, Блажени их положи на мој грешни врат, и поче тужно плакати, и слатко ме целивајући стаде ми говорити: "Чедо моје мило, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево већ приспе време растанка нашег; ево ме већ отпушта Господ с миром, по речи Његовој, да се испуни што је речено: Земља си, и у земљу ћеш отићи (1 Мојс. 3, 19). Но ти, чедо, не тугуј, гледајући мој растанак, јер је ова чаша свима заједничка. Ми се овде растајемо, али ћемо се опет састати тамо где више нема растанка". И подигавши пречисте руке своје и положивши их на моју главу, говораше: "Благосиљајући благосиљам те! Господ Бог благословен нека поспеши спасење твоје; и нека ти место земаљских блага да благодат, милост и царство небеско; и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојно са собом, овде и тамо, моју, иако грешну молитву".

A ja, наставља Свети Сава, павши ничице на пречасне ноге његове, са сузама говорах: "Многих и великих дарова науживах се од Тебе, блажени господине мој - Симеоне! Али, бедни и неблагодатни ја, заборавих све, те се помешах са неразумном стоком, и изједначих се с њом, јер сам убог у добрим делима а богат у страстима, испуњен срама, лишен смелости према Богу, оплакан од анђела, исмејан од ђавола, изобличаван својом савешћу, посрамљен злим делима својим. Мртав сам и пре смрти, и пре Суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим од очајања. Стога, клањајући се падам к пречасним ногама твојим, не бих ли ја неисправљени, ради твојих пречасних молитава, добио неко мало олакшање при оном страшном доласку Господа нашег Исуса Христа".

А кад настаде осми дан тога месеца, блажени отац ми рече: "Чедо моје, пошљи по духовног оца мог и по све часне старце Свете Горе да дођу к мени, јер се приближује дан исхода мога". Ја испуних његову заповест, и дође мноштво монаха као мирисни цветови који цветају у тој пустињи. И кад дођоше к њему, примише један од другога мир и благослов, и не даде им да отиду од њега, говорећи им: "Останите код мене, док тело моје светим драгоценим молитвама вашим опојете и погребете". И блажени старац од седмога дана па све до смрти своје, не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим Тајнама Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

У дванаести дан тога месеца, наставља Свети Сава, ја видех да се блажени старац спрема за одлазак и рекох му: "О, блажени господине Симеоне! Ево се већ приближи твој благи прелазак у вечни покој твој. Но иако сам већ чуо како си благословио наследнике своје, ипак ми сада подај последњи благослов свој". А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: "Тројице Света, Боже наш, славим Те, и благосиљам Те, и молим Те, и замишљам Те, ево по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших: Аврама, Исака, Јакова и праведнога семена! сачувај их и укрепи у држави којом сам владао, и помоћ Пресвете Богородице, и моја, иако грешна, молитва нека је са њима од сада па до века. А дајем им пређашњу заповед: имајте љубав међу собом! Ако ли који од њих отступи од онога што сам им ја узаконио, нека гнев Божји прогута и њега и потомство његово". На све то ја рекох: "Амин!"

Онда ми блажени старац рече: "Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој". Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: "Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде". A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: "Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!"

И кад се сви звани сабраше, Свети лежаше на рогожи чекајући долазак анђела. А звани сеђаху тужни око њега, и говораху му јецајући: "Не остави нас сироте, Преподобни! Нe лиши нас учења свога! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи!" И од велике жалости тужно ридаху. Међу њима и Сава, вели свети Првовенчани, увек цветајући различним цветом своје девствености, тужно плачући говораше: "О Преподобни! видим да се селиш ка Господу. Али не заборављај и нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога. Јер како ћу поживети без светлог лица твог? Какав ћу начин живљења усвојити, не насићујући се доброг пастира мог? Како ћу се снаћи при беседи душевној? Од кога ћу добити утеху моју? Ко ће ми исцелити душевну повреду? Умоли Господа свога да ме примиш са собом у вечне дворове, јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!" И сви присутни као једним устима рекоше: "Помени нас, Преподобни, у блаженом покоју твом!"

А кад настаде ноћ, вели Свети Сава, сви се опростише са њим, и добише благослов од њега, па се разиђоше по келијама да врше правило и да мало отпочину. A ja остадох, и задржах са собом једнога јереја, и остадосмо код њега сву ту ноћ. У поноћ се блажени старац утиша, и више ми не проговори. A када настаде време јутрења и у цркви отпоче служба, намах се просветли лице блаженоме старцу, и устремивши га к небу, рече: "Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего! (= хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га и на утврђењу силе Његове!") (Псал. 150, 2). A ja упитах: "Оче, кога видиш и коме говориш?" А он погледавши на мене, рече ми: "Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому владичаствију јего (= хвалите Га према сили Његовој, хвалите Га и према превеликом величанству Његовом!") (Псал. 150, 3). Рекавши то, он одмах испусти божанствени дух свој, и усну у Господу. A ja припадох к лицу његовом и дуго време горко плаках; па уставши, захвалих Богу што ме удостоји видети такву кончину овог преподобног мужа"[7].

А када братија чуше за престављење Преподобнога, сви стадоше долазити; и дивљаху се просветљености лица његова, и говораху: "О, блажени Симеоне, који си се удостојио да при издисају видиш такво виђење, које ти Господ благоизволе дати за подвиге трудова твојих, те ти при исходу душе твоје весело изговори слатке речи: "Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и ва утвржденији сили јего; хвалите јего и по премногому владичаствију јего!" Ти ћеш свуда бити блажен, зато си и изговорио блажене речи ове".

После тога, наставља Свети Сава, узевши његово преподобно тело, ми га с чашћу постависмо насред цркве, као што је обичај. A пo завршетку јутрења, у присуству безбројних монаха, почеше појати прописане песме над телом Преподобнога, и испунише речено: "Они који се боје Господа, славе Га" (Псал. 14, 4). Дођоше и многи монаси других народности да се поклоне Преподобноме и да са великом чашћу отпоју задушне песме: појали су најпре Грци, затим Ивери, па Руси, па за њима Бугари, па опет ми Срби, његово сакупљено стадо. А када мину време после литургије, и када се сврши сва уобичајена служба, сви целиваше тело Преподобнога. А ја грешни, испуњујући његово завештање и заповест, обавих блажено тело и положих у нови гроб. Сакупљено пак мноштво монаха не отпустих све до деветога дана, служећи за њега сваки дан свету службу.

[причалица]

Svetih 40 mučenika sevastijskih 22.mart

Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji su bili vojnici u rimskoj vojsci (rodom iz Kapadokije) koji su verovali u Isusa Hrista. Kada je otpočelo gonjenje u vreme cara Licinija, oni su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im je zapretio da će im oduzeti čast vojničku, na šta je jedan od njih - sveti Kandid odgovorio: "Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega". Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. Ali kada su sluge bacali kamenje na hrišćane, kamenje se vraćalo i padalo na njih same. Jedan kamen po je vojvodi na lice i razbio mu zube. Mučitelji potom vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Bio je strašan mraz, i jezero se ledilo oko tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo kraj jezera ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. Hrišćani veruju da je noću padla neobična svetlost s neba, koja je razgrejala vodu u jezeru i tela mučenika, a sa tom svetlošću se sa neba spustilo tridesetdevet venaca na glave njihove. To je video jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Isusa Hrista, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac. Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Hrišćani takođe veruju da su se trećega dana javili mučenici mesnom episkopu Petru i pozvali ga da sakupi po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja je bila odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetlela se kao sveća. Pokupili su ih i česno sahranili. Mučenički su postradali 320. godine. Tragedija se je desila u manjem jezeru oko 55 km jugozapadno od današnjeg grada Mersina u Turskoj.
Srpska pravoslavna crkva slavi ih 9. marta po crkvenom, a 22. marta po gregorijanskom kalendaru.

http://www.dodaj.rs/f/5/Wo/4zyNRQ6Y/svetih40mucenikamladenc.jpg

[причалица]

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža?, arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj .
Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina . Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

http://www.dodaj.rs/f/1b/WF/4WJmymRI/ikonablagovestib.jpg

[причалица]

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim – Cveti

http://razbibriga.net/clear.gif

U nedelju je Hristos, slavom ovenčan i cvećem dočekan, ušao u Jerusalim. Deca su nosila palmove grane i cveće i tako pozdravljala hrista. Svet je pohrlio da pozdravi Proroka koji je toliko čuda učinio, bolesnih i nemoćnih izlečio, dobrih i poučnih reči izrekao. Slavili su ga i klicali: "Osana sinu Davidovu", poznajući ga i priznajući da je On onaj čiji je dolazak prorokovan vekovima.
Bez obzira koliko je bilo veliko čudo koje je učinio Isus vaskrsnuvši Lazara, to se nekima nije svidelo i oni su otišli kod fariseja, da im sve prenesu. Ovo je fariseje zabrinulo, jer im je bilo jasno da će sada svi poverovati u Mesiju. Prvosveštenik Kajafa je na to rekao da je bolje da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne i skovali su plan. Potkupili su sa trideset srebrnjaka Judu Iskariotskog, jednog od Hristovih apostola, koji je pristao da izda svog Učitelja i Boga. Kada je iz opakog i sebičnog nauma Prvosveštenik Kajafa rekao da Hristos treba da umre za narod, nije ni slutio koliko su njegove reči istinite. Jer Hristos je umro za narod, i ne samo za njegov, već za svu decu Božju, koju je ujedinio ljubavlju. Ponedeljak, utorak i sredu, Isus Hristos je proveo u gradu koji se zvao Jefrem, gde je neprestano podučavao svoje učenike, apostole. Fariseji su tražili Hrista i rekli svima da im jave ako se pojavi u Jerusalimu, a nadali su se da će doći, jer su to bili dani uoči praznika Pashe, kada su svi dolazili i jerusalimski hram. A k Hristu su dolazili mnogi i on ih je sve poučavao, utvrđivao u veri i pripremao za teške dane koji dolaze. Učenici tada nisu razumeli mnoge njegove pouke. Govorio im je: ako zrno pšenično padne na zemlju i ne umre, rod ne može donete. Prošlo je mnogo vremena dok nisu shvatili smisao pouke.

[причалица]

Veliki ponedeljak

U ponedeljak Strasne sedmice je sećanje na blaženog i pravednog Josifa i na smokvu koju je Gospod prokleo i time osušio.

Mudri Josif se pokazao kao pravedni upravitelj. Slava Tebi, davaoče žita.
Sinagogu jeverejsku je Gospod uporedio sa smokvom lišenom duhovnih plodova i osušio je proklevši je. Bežimo od takve sudbine.


Ženik dolazi u ponoć i blažen je sluga koga će naći na straži, a nedostojan onaj koga će zateći da se lenji. Pazi zato dušo moja,i ne daj da te san savlada iz straha da ćeš biti predana na smrt i odlučena od Carstva. Urazumi se i zavapi: Svet, svet, svet jesi Bože:pomiluj nas Bogorodicom.


Pokrenut milosrđem Tvojim, Hriste Dobrotvore naš, Ti si dragovoljno izašao u susret Svome stradanju, želeći da nas izbaviš od stradanja i osude u adu. Stoga, svi pevamo pohvale svetom stradanju Tvome i slavoslovimo Tvoje samouniženje, Spase.

[причалица]

Veliki utorak

U utorak Strasne sedmice sećamo se priče o “deset devojaka” iz Jevanđelja.

Stoga, Hriste Ženiče, ubroj nas sa mudrim devojkama i pomiluj nas. Amin.

Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže da ga uhvate i ubiju.

Zašto spavaš, dušo moja? Zašto gubiš dane u beskorisnim brigama? Zašto si zauzeta prolaznim stvarima? Poslednji čas je blizu i uskoro se rastajemo od ovdašnjih stvari. Dok još ima vremena urazumi se i zavapi: Sagreših Ti, Spase moj, ne poseci me kao besplodnu smokvu već se, Hriste, iz blagoutrobija Tvoga, sažali se na mene zovućeg Te u strahu. Ne ostavi me ispred odaja Hristovih nevesta!


Odbacimo lenjost i pođimo u susret Hristu, Ženiku besmrtnom, sa upaljenim svetiljkama i pesmama pojući: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Neka bude dovoljno ulja zajednice u sasudima naših duša i tada nećemo izgubiti platu otišavši da kupimo ulje i zapevajmo: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Primili ste jednaku blagodat od Gospoda, umnožite talante uz pomoć Hrista koji vam ih dade i pojte: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Hvalimo Te, blagosiljamo Те, i klanjamo ti se, Gospode…

[причалица]

Velika Sreda

U ovaj treći dan Velike nedelje u pravoslavnim hramovima može se služiti liturgija pređeosvećenih darova. Predviđeno je čitanje jevanđelja po Mateju, odlomka koji govori o Hristovoj pripremi za smrtno stradanje. Dopustio je da jedna žena izlije na njega skupoceno mirisno ulje, što se kod tadašnjih Jevreja činilo i na pogrebima.
Jevanđelist govori i o Judinoj odluci da izda Hrista, pripremama za to i dogovoru sa Spasiteljevim neprijateljima da za to dobije trideset srebrnjaka.
Pojedine od bogoslužbenih pesama za današnji dan napisali su i neki od poznatih sastavljača, kao što su sveti Roman Melod, sveti Andrej Kritski i monahinja Kasija.
U nekim pomesnim pravoslavnim crkvama postoji običaj, da sveštenik i vernici nakon današnje liturgije mole uzajamno za oproštaj, kao na poklade, za sve što su pogrešili u životu i za vreme ovog posta.
U manastirima monasi su danas na „suhojadeniju“, osim hleba mogu jesti povrće i voće, ne ulje i vino.

[Man]

Велики четвртак

http://razbibriga.net/imported/2011/04/Simon_ushakov_last_supper_1685-1.jpg


Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.
Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.
Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).
Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.
Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.
Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.
Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

[причалица]

Veliki petak - dan hrišćanske žalosti

Pravoslavne hrišćanske crkve i pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliki petak, dan kada je na Golgoti raspet i umro Isus Hristos.

Ovaj dan hrišćanske žalosti je i poslednji i najznačajnijih u nedelji Srtradanja za sav hrišćanski svet, a njegova smrt je uvod u radost Vaskresenja koje pravoslavne crkve ujedinjene ove godine obeležavaju u nedelju, 24. aprila.

U crkvama se na Veliki petak ne služe liturgije, već carski časovi sa čitanjem delova Jevanđelja o događalima u dane Stradanja.
Prema predanju zapisanom u Jevanđeljima, Isus Nazarećanin, car Judejski, umro je na krstu u "šesti čas dana" i zavese jerusalimskog hrama precepile su se na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.
Zato u pravoslavnim hramovima na Veliki petak ne zvone zvona, već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.

"Dođoh na svet da svedočim istinu. Svaki koji je od istine sluša moj glas", zapisano je u Jevanđelju po Jovanu u kome Isus pred Pilatom objašnjava svoju misiju i svesnu žrtvu za spasenje ljudskog roda.

Večernjim bogosluženjima na Veliki Petak obeležava se vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg, kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.
Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta, uz zvuke klepala, obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja hristovu sahranu.
Plaštanica se potom polaže ispred oltara, a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa koji se slavi od ponoći i kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.
Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta, a oni koji poštuju pravila, u znak žalosti, pripremaju hranu na vodi ili čak uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca.
U Srbiji je običaj da se na Veliki petak zaustave svi poslovi i u kući i u polju.
U nekim krajevima je običaj da se na Veliki petak farbaju jaja i to u crvenu boju koja je simbol nevino prolivene krvi Hristove i novog života koji se rađa iz njegove svesne žrtve.

Veliki petak je za hrišćane izraz poštovanja prema žrtvi Hristovoj i vere da svako stradanje prethodi Vaskrsenju kao i da - bez stradanja i smrti nema vaskrsenja.

[причалица]

Velika subota


Hrišćanske crkve i vernici danas u molitvi obeležavaju drugi dan hrisćanske žalosti, posle Velikog petka - dana raspeća i smrti Hristove.
Velika subota je dan koji je Hristos proveo u Hadu pa je običaj da se taj dan provodi u tišini bez bogosluženja u hramovima, a prva vaskršnja liturgija služi se tačno u ponoć.
Na ovaj poslednji dan nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare, i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual ophoda oko crkve unosi u oltar.

Na Veliku subotu nema bogosluženja a prva varskršnja liturgija svetog Vasilija Velikog počinje tačno u ponoć kada i praznik Vaskrsenja.
Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede na smrću presvlače u svetle odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.
Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se umesto liturgija služe carski časovi a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Narod u hramovima odgovara molitvom na horsko pojanje anđela i sa upaljenim voštanicama iščekuje Vaskrsenje, najradosniji praznik pobede života nad smrću koji je osnova hrišćanske vere. Ovaj obred se poštuje u svim pravoslavnim hramovima a u Jerusalimu se sva događanja vezuju za crkvu Groba Hristovog gde vernici svake godine na Veliku subotu prisustvuju čudotvornoj pojavi - blagodatnog ognja.

U hramu Svetog Groba u Svetoj zemlji već vekovima jerusalimski patrijarh uznosi ugašeno kandilo koje se samo pali i taj oganj prenosi na sveće okupljenih vernika, a oni dalje svojim bližnjima i u svoje hramove.

[Man]

Hristos vaskrse!

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas Vaskrs, najveći hrišćanski praznik kojim se obeležava uspomena na dan kada je Isus Hrist vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima na zemlji darovao večni život. Istog dana, Vaskrs slave i katolički vernici.

http://razbibriga.net/clear.gif

Hristos vaskrse! Va istinu!





Na Vaskrs pravoslavni hrišćani slave jednu od centralnih dogmi vere, Isusovo vaskrsnuće. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka.
Na našim prostorima je Uskrs naziv za ovaj praznik kod rimokatolika, dok ga pravoslavni vernici nazivaju Vaskrs.

Vaskrsenje (ili uskrsnuće) predstavlja povratak mrtve osobe u život. Ovo učenje čini sastavni deo judaizma, hrišćanstva i islama. Može se tumačiti doslovno kao oživljavanje mrtvog tela i u prenesenom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod. Hrišćanska vera podrazumeva vaskrsenje pojedinaca, kao i opšte vaskrsenje čovečanstva na sudnji dan.

Vaskrsenje


Vaskrs uvek pada u nedelju, međutim praznik traje duže, jer pripreme i obeležavanje Uskrsa počinju još u četvrtak večernjom liturgijom.

Vaskrs je nastao od reči vaskrsnuti koja vuče korene iz staroslovenskog glagola koji je značio rasti i razvijati se. Prefiksom uz- dobiven je praoblik od kojeg se razvio današnji glagol.

Prema hrišćanskom verovanju, Hrist je osuđen u četvrtak, razapet na krstu u petak, a u nedelju je vaskrsnuo. Zato se u našem narodu praznuju Veliki petak, onda Velika subota koja prolazi u tišini crkve, da bi uveče usledilo Vaskršnje bdenje.

Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs.

Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.

http://razbibriga.net/clear.gif



Za Vaskrs su vezani lepi običaji u našem narodu, a u celom hrišćanskom svetu i kod Srba na ovaj praznik je rasprostranjen običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol rađanja, odnosno obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak na Badnje veče pred Božić goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Vaskršnje slavlje

Kada svane dan Vaskrsenja Hristovog, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova dugo zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika.

Domaćin sa svojom decom odlazi u crkvu na Vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana, koji pada 40 dana od Vaskrsa.

http://razbibriga.net/clear.gif


Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju tradicionalnim vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću.

Ukoliko niko ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače.

Ovaj običaj predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.

Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Farbanje vaskršnjih jaja


http://razbibriga.net/clear.gif


Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.

Pre nego što počne farbanje, domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta.

Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća".

Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta.

Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

U prošlosti jaja su bojena svetlim bojama da bi se proslavio dolazak proleća, a običaj darivanja jaja potiče još pre dolaska hrišćanstva. Dok nije bilo veštačkih boja za jaja, na selu su ljudi koristili boje iz prirode:

Crvena boja – dobijana iz korena broča, ljuske luka, crvenog radiča.
Crna boja - bobice bazge, dud ili čađ.
Tamno smeđa boja - od kore hrasta.
Zelena - od korena koprive, spanaća ili praziluka.

Često se jaje umotavalo u tkaninu unutar koje se postavlja travka ili listić, često detelina, tako da bi jaje istim postupkom dobilo zanimljiv ukras.


Simbolika

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalena Mironosica (devojka koja je sa Bogorodicom neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse".
Crvena boja simboliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

[причалица]

Васкрсни понедељак

У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао". Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели. Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.

[причалица]

Sveti Đorđe - Đurđevdan 6. maj

http://razbibriga.net/clear.gif

Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu gde je dečak odrastao i već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, ali je mladi Đorđe stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin.

Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a sveti Đorđe posečen je 303. godine. Mnoga čudesa dešavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebive vere, učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime.

Danas je Đurđevdan, jedan od najviše slavljenih praznika kod Srba. Kićenje kapija i ulaznih vrata vjenčićima od poljskog cijeća samo je jedna od svetkovina kojih je na dan svetog Đorđa, koji je ubio aždahu, više nego na bilo koji drugi proljećni praznik.

Đurđevdan obiluje svetkovinama i obredima iz drevnih, prethrišćanskih vremena pogotovo u stočarskim predjelima. U tim krajevima su i do danas uz Đurđevdan sačuvani običaji koji svjedoče o svetkovini opšteg buđenja u prirodi – obredna prva muža ovaca, žrtvovanje jagnjeta, ritualno kupanje, đurđevdanski uranci kraj kladenaca ili česama kao prirodnih svetilišta, djevojačko pletenje vijenca uz prigodno ´vjenčevo pjevanje´ (´O Đurđevu uranak se sprema, ništa ljepše od proljeća nema!´).

Veliki praznik Đurđevdan je i od takozvane diobne važnosti, jer uzima se kao završetak zimljoj polovini godine, odnosno počinje ljetnja polovina godine – đurđevdansko polugođe kada se pale i ´mangupske furune´ (počinje toplo vrijeme). Na Đurđevdanak (hajdučki sastanak) i Mitrovdanak (hajdučki rastanak) nekada se i državi plaćao danak – dva puta godišnje – za Đurđevdan i Mitrovdan. Marva se na Đurđevdan šibala vrbovim i drenovim prućem radi zdravlja i napretka stada i krda. U nekim krajevima stoka se kadila tamjanom, a u mravinjak su zakopavali stočni kolač (stočni poskur), grumen soli i živo kokošje jaje da prenoće, ne bi li se stoka patila (množila) kao mravi (koliko mrava – toliko brava).

[Man]

http://razbibriga.net/clear.gif

http://www.youtube.com/watch?v=KNkJqSJ00Gg&feature=player_embedded

[причалица]

Spaljivanje moštiju Svetog Save - 10. maj


Pošto sveto telo Svetog Save bi preneto iz Trnova iz Bugarske u Srbiju, ono bi sahranjeno u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava (1234-1243 g.), sinovca Svetoga Save.

U vreme turske tiranije narod srpski skupljaše se kod moštiju svoga Svetitelja, da traže utehe i leka. Jer mošti Svetoga Save zaista behu za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Ako je srpskoj duši bio potreban lek od ma kakve boljke, nalazila ga je u čudotvornim moštima svoga najvećeg Svetitelja i svebrižnog utešitelja. Ako je srpskoj duši bila potrebna sveta sila, koja nasigurno spasava od svakog greha, od svake muke, od svakog zloduha, ona je tu silu crpla iz svetog groba i svetih moštiju Svetoga Save.

''Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.

Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.

Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.

На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело Светог Саве у

Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“.

Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-“Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.''

Архимандрит Јустин (Поповић)

[причалица]

Sveti Vasilije Ostroški 12.maj


http://razbibriga.net/clear.gif

Rođen, je u Popovom Selu u Hercegovini, od prostih i blagorodnih roditelja. Od malena bio je ispunjen ljubavlju prema veri i Crkvi, a kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog ozbiljnog podvižničkog života, a docnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog. Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike čuvajući ih od turske svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz tople molitve i brigu za svoje vernike.

Umro je u XVI veku, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju i pritiču im i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se, svake godine na Trojice, održava veliki narodni sabor.

[Man]

Gradska slava - Spasovdan


http://razbibriga.net/clear.gif

Od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine dao Beogradu status prestonice, u čast obnove i napretka, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan. Ova stara zavetna Slava simbolično ukazuje na uzdizanje - vaznesenje Grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost. Ona predstavlja izraz duševne i moralne snage naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti, postojanog u sadašnjosti i ponositog pred budućnošću. Pod pritiskom mnogih neprijatelja i velikih društvenih promena, praznovanje gradske Slave je povremeno prekidano, ali i obnavljano, izdržavši tako najtežu probu vrednosti - probu vremena.

http://razbibriga.net/clear.gif


Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu. Vaznesenje spada u pokretne praznike - uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova. Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.


Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine. Na proslavi Spasovdana, 1939. godine, grad Beograd je odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem - Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena. Vredno je pomenuti da je Vaznesenska crkva, sagrađena kao gradska 1863. godine, sačuvala originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: Opština grada Beograda 1938. a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: Ko krsno ime slavi - onom i pomaže. Iz ove crkve, koja čuva gradsku Slavu, 1992. godine ponovo je krenula litija kojoj je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh Pavle.


Litija ima ustaljenu trasu beogradskim ulicama, simbolično zatvarajući krug u dvorištu Vaznesenske crkve. Prvo stajanje, za molitve za zdravlje Beograđana, litija ima kod Terazijske česme (izvor umesto zapisa koji je bio na mestu sadašnje Srpske akademije nauka). Drugo stajanje je kod Saborne crkve, za molitve za poštedu od stradanja, mir i napredak. Treće stajanje, za molitve za pokoj duša svim palim junacima Beograda je u dvorištu Vaznesenske crkve ispred granitnog Krsta. Takođe, interesantno je da grad ima i zaštitnicu, Presvetu Bogorodicu, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd.

[причалица]

Duhovi, praznik Svete Trojice - 12. jun 2011.

http://razbibriga.net/clear.gif

Danas je jedan od najvećih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Sveta trojica ili Duhovi, koji se obeležava 50. dan posle Uskrsa i deseti dan posle Spasovdana.
Duhovi predstavljaju i "rođendan" Hrišćanske crkve, a nazivaju se još i Trojice, Trojičin dan, Silazak svetog duha na apostole.

Kod Srba i još češće kod Rusa i Grka, taj praznik se zove i Pedesetnica.

Po značaju to je treći praznik, posle Uskrsa i Božića, i kao oni, takođe se slavi tri dana. Praznovanje se nastavlja cele sedmice, ne posti se, to je tzv. trapava nedelja.

Taj praznik nazvan je Sveta trojica, jer se, prema jevanđelima, pored Svetog Oca i Sina, na ovaj dan javilo fizički treće lice Svete trojice - Sveti Duh.
Prvi dan Duhova ili Pedesetnice posvećen je jevanđelskom događaju - silasku Svetog Duha na apostole, Hristove učenika. Hramovi se ukrašavaju zelenilom, a crveni pod se prekriva travom.
Kako je napisao Sveti Grigorije Bogoslov, ranije se zelenilo unosilo i u kuće.
Svetom Duhu vernici upućuju svakodnevnu molitvu, priziva se pri krunisanju vladara, svim rukopolaganjima, na početku arhijerejskih sabora, na krštenju u crkvi...

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije proglasilo je Duhove za dan MUP-a i dan policije, koji se obeležava u znak sećanja na 1862. godinu, kada je srpska žandarmerija 15. juna, na Duhove (Trojice), odigrala presudnu ulogu u sukobima kod beogradske Čukur-česme, kao i u naredna dva dana tokom turskog bombardovanja Beograda.

U mnogim mestima Šumadije i u drugim krajevima Srbije, kao i među Srbima u rasejanju, tog dana prolazila je povorka krstonoša. U pojedinim mestima litija iz hrama ide i danas do polja i vinograda.
Duhovi su praznik nekoliko mesta u Srbiji, a u pojedinim porodicama i krsna slava.
Oni su i esnafska slava trgovaca.

[причалица]

Sveti Knez Lazar - Vidovdan 28. jun

http://razbibriga.net/clear.gif

Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova".
Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389 godine.
Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta".
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vododelnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog" istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.
Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko".
Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati. Kao i za Vuka Brankovića.
Na Vidovdan pre 616 godina svi Srbi su bili na Kosovu Polju, ali nisu svi bili iste misli i opredeljenja. Tako kroz celu našu istoriju, tako i danas.
Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito.
Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi - kao pobedu.
Jedni kao događaj zbog koga smo pali u mračno petvekovno tursko ropstvo, drugi - kao događaj zahvaljujući kome smo to ropstvo izdržali i preživeli.
Jedni kao „grobnicu" u kojoj su „sva naša nadanja zakopana", drugi - kao izvor svih uzvišenih stremljenja i pregnuća u našem narodu.
Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je čitav jedan narod izvršio masovno samoubistvo, drugi - kao žrtvenik na kome je čitav jedan narod kolektivno i svesno prineo sebe na žrtvu „carstva radi nebeskoga", i time postao jedan krstonosni i mučenički narod.
Otkud tako oprečni i dijametralno različiti stavovi o Kosovu u našem narodu?
Na to pitanje postoji samo jedan pravi odgovor: oni su nasleđeni od onog prvog Vidovdana.
Tako je bilo i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovića, drugi - uz čestitog Kneza Lazara.
Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše.
Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom", ona Kosovo doživljava kao poraz; je li pak ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „carstvu nebeskom" - ona ga doživljava kao pobedu.
Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija", jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod" (Ep. Nik., Kosovo i Vidovdan, str. 69). Po svetom pak Vladici, „Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno" (Isto).
Ko je u pravu i gde je istina?
Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana.
Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz", veli opet Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i - pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala - i to dragovoljno - za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila" (Isto).
To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu.
Jedni se svrstavaju pod izdajnički barjak Vuka Brankovića, drugi - pod Krstaš barjak Boška Jugovića i Kneza Lazara.
Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi - probuđenim očima duše i mere ga večnim vrednostima.
Vaistinu, koliko je duša pretežnija od tela i telo od odela (Mt. 6, 25), toliko je stav onih drugih prema Kosovu uzvišeniji od stava onih prvih.
Na Kneza Lazara i njegovu vojsku preko šeststotina godina lije se blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovića i njegove sledbenike - pada narodna kletva.
Primer Kneza Lazara budi u nama ponos i oduševljenje za iste ideale za koje je on mučenički postradao, a primer Vuka - izaziva osećaj stida i srama što se u našem rodu našao i takav izrod.
Neko je negde rekao da smrt čoveka najčešće liči na njegov život.
To podjednako važi kako za velike pravednike, tako i za velike grešnike. Pravednici „usnivaju" u Gospodu („zaspao je snom pravednika", veli naš narod), dok je „smrt grešnika ljuta", jer „ko se maša noža od noža će i poginuti" (Mt. 26, 52).
Život Kneza Lazara u mnogome je ličio životu najvećih svetitelja Božjih.
Po njegovim biografima, kao i po bogoslužbenim pesmama, ispevanim kasnije u njegovu čast, on je bio „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću, istinom i pravdom".
Bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima".
Bio je, kako veli njegov savremenik patrijarh Danilo III, „od detinjstva mnogo u svim dobrim delima ukrašen, i svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman i mužastven".
Bio je pravičan i mudar vladar, nežan i čedoljubiv otac, plemenit i veran suprug.
Na svim poljima života živeo je i delao jevanđelski. Jednom rečju, on je u svome životu ispunio u celini Jevanđelje Hristovo.
Onda, nikakvo čudo što se u datom momentu donošenja sudbonosne odluke privoleo „Carstvu Nebeskome". Jer samo onaj ko je u stanju da živi carstva radi nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko".
To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko OGLEDALO i danas je pred nama.
Mi se danas nalazimo u sličnom položaju kao i Sveti Knez Lazar onog prvog Vidovdana.
I pred našom generacijom današnjih Srba stoji isto sudbonosno pitanje: kome ćemo se carstvu privoleti? Sedamnaesti mart prošle 2004. godine šta je bio drugo do „drugi srpski Vidovdan", najnovije, ali se ne zna koje po redu, masovno postradanje Srba na Kosovu. To postradanje traje i dalje.
Srbi se ponovo svrstavaju u dva tabora, staju pod dva barjaka.
Oni koji podižu sidra svoja, prodaju svoja imanja, kuće, stanove i odlaze sa Kosova - idu pod barjak Vuka Brankovića, prodaju i krčme srpsko Kosovo.
Oni pak, koji odolevaju i istrajavaju „na strašnom mestu" jesu potomci i sledbenici čestitoga Kneza.
Ovo razvrstavanje obuhvata ne samo Srbe na Kosovu i Metohiji, nego svuda, ma gde se nalazili.
Pred svakim Srbinom, ma na kom mestu živeo, ma na kakvom položaju bio, stoji vidovdansko ogledalo.
Njemu se postavlja večno lazarevsko pitanje: „kome će se carstvu privoleti"?
Doprinosi li opstanku Srba na Kosovu i Metohiji na ma koji način (rečju, delom, željom, molitvom) on se upisuje u Lazarev tabor.
Doprinosi li pak, opet na ma koji način, (glasom, pristankom, potpisom, izjavom) nestanku Srba sa Kosova, on je zajdeno sa Vukom Brankovićem iza „Goleša Planine".
Dok je vremena, zagledajmo se dobro u to ogledalo, prepoznajmo sebe na kojoj smo strani, revidirajmo svoj stav dok „vremena ima", jer ide noć kada niko neće moći delati, noć posle koje nema svanuća.

vladika Artemije

[причалица]

Свети апостоли Петар и Павле - 12. јул

http://razbibriga.net/clear.gif

Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне .

Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

[причалица]

Sveti mučenik car Nikolaj Romanov i drugi sa njim - 17. jul 2011.

http://razbibriga.net/clear.gif

Nikolaj Romanov rođen je u Carskom selu 1868. godine. Njegov otac, ruski car Aleksandar III, želeo je da Nikolaj bude vojnički jak i čvrst, ali on je bio nežne prirode. Venčao se sa Aleksandrom (Alix od Hesse) 1894. godine. Između 1895. i 1901, Nikolaj i Aleksandra izrodili su četiri princeze: Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju. Godine 1904, rođen je i princ Aleksej. Boljševici su ih sve poubijali u Jekaterinburgu u noći između 16. i 17. jula 1918. Car Nikolaj bio je duboko pobožan.

Za vreme njegove vladavine, u Rusiji je podignuto deset hiljada hramova i preko sedamsto pedeset manastira. Posebno je poštovao prepodobnog Serafima Sarovskog, koji je prorekao njegovu i njegove porodice mučeničku smrt.

Tropar Sv. Caru Nikolaju - glas 5.

Carstva zemaljskoga gubitak, okove i mnoga razna stradanja krotko pretrpeo si od bogoboraca, svedočeći Hrista sve do smrti, o veliki mukotrpitelju, bogoovenčani Care Nikolaje, stoga mučeničkim vencem ovenča te sa nebesa sa Caricom i čedima i slugama tvojim Hristos Bog, Njega moli da se smiluje na zemlju rusku (i srpsku) i da spasi duše naše

[причалица]

SABOR SVETOG ARHANGELA GAVRILA - 26.07.

http://razbibriga.net/clear.gif

Arhangel Gavrilo, jedan od sedam velikih angela serafima za koje se veruje da su učestvovali u stvaranju sveta, slavi se danas kao jedan važnih praznika Srpske pravoslavne crkve.

Praznik Sabora svetog arhangela Gavrila nije obeležen "crvenim slovom" u kalendaru SPC koja mu ipak daje veliki značaj i slavi ga kao - Blagovesnika koji je učestvovao i najavljivao sve značajne događaje vezane za nastajanje hrišćanstva.

Prema predanju, arhangel Gavrilo je, kao živa sila bestelesna i jedan od sedmorice serafima najbližih Božjem prestolu, učestvovao u nastanku sveta i u borbi protiv palih anđela, predstavnika zlih sila predvođenih Satanailom.

On je, kako kaže predanje, svoje svedočanstvo o početku nastajanja Božje tvorevine preneo Mojsiju javivši mu se u pustinji i poučivši ga kako da napiše knjigu Postanja.

U hrišćanstvu se slavi kao anđeo Blagovesnik zadužen za radosne ili blage vesti, prema staroj terminologiji, i onaj koji je najavio Zahariji rođenje Jovana Preteče ili Krstitelja.

Isti Gavril javio se Joakimu i Ani i najavio rođenje Deve Marije, a potom i Devici sa vešću da će roditi sina, spasitelja ljudskog roda.

Lik anđela Gavrila slika se stoga sa Devicom Marijom, koja prima Blagovest, na carskim dverima pravoslavnih oltara koja se simbolično otvaraju u toku liturgije jer se smatra da je ovaj događaj otvorio put u Carstvo nebesko.

Najveća i najradosnija vest za hrišcanstvo koju je javio Blagovesnik je vest o Vaskrsenju Hristovom.

Ova scena sa arhangelom Gavrilom kako sedi na grobnom kamenu i pokazuje na prazan grob najčašće se slika na pravoslavnim predstavama događaja Vaskresenja.

Freska u srednjevekovnom manastiru Mileševi poznata kao Beli anđeo jedna je od najlepših i najbolje očuvanih i proglašena je za sliku prošlog milenijuma.

U narodu je praznik poznat i kao letnji Aranđelovdan za koji se vezuju mnogobrojni običaji, prema kojima se onim koji poštuju veru tog dana zabranjen skoro svaki rad.

Smatra se da je ovaj letnji praznik ustanovljen na Svetoj Gori u 9. veku, za vreme careva Vasilija i Konstantina Porfirogenita i patrijarha Nikole (Hrisoverga) posle javljanja arhangela Gavrila u jednoj od karejskih kelija koji prstom po kamenu ispisao pesmu Bogorodici "Dostojno jest".

Gavrilo je prvi uz arhangela Mihajla koji je predvodnik vojske anđela i sila dobra a ra njima slede ravni po cašti Rafail, Uril, Selatil, Jegudil, Varahil i Jeremil.

Saborni dan svetog arhangela Gavrila praznuje se takođe 8. aprila, odnosno 26. marta, prema julijanskom kalendaru, kada SPC slavi njegova javljanja kroz svu istoriju ljudskog spasenja.u.

[PRCKO]

Света мученица Марина Огњена Марија

http://razbibriga.net/clear.gif

Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija. U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.


Svi pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija.

Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vere u Isusa Hrista stradala je u vreme cara Dioklecijana.

Prema narodnom verovanju, sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao sveti Ilija, koji kažnjava gromom.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi.

Prema hrišćanskom predanju, sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana.

U nekim pravoslavnim crkvama slavi se kao Margarita Antiohijska, koja je postradala zbog vere u Hrista. Mošti su joj se nalazile u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.

U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen "crvenim slovom", ali se ipak veoma poštuje i u crkvi u narodu.

[причалица]

Sveti Ilija 2. avgust

http://razbibriga.net/clear.gif

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Iliju, u narodu poznat kao Ilija Gromovnik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik starozavetnog proroka i novozavetnog svetitelja Ilije.

Sveti Ilija, veoma poštovan u pravoslavlju kao strog i nepokolebljiv propovednik etičkih vrednosti, prisutan je u Starom i u Novom zavetu kao prorok čije je osobine preuzelo hrišćanstvo dovodeći ga u vezu sa nastanakom nove vere i novim Hristovim dolaskom.
Prema predanju, sveti Ilija je bio među prorocima koji su se na Tavoru poklonili Isusu Hristu na dan Preobraženja Gospodnjeg, kada se javio svojim učenicima sa poukama nove vere, pa se zato lik Svetog Ilije slika na preobraženskim prazničnim ikonama.

Sveti Ilija je prisutan i u viziji svetog Jovana Bogoslova u kojoj se njegova uloga vezuje za budućnost hrišćanske crkve i drugi dolazak na zemlju Hrista Spasitelja - novo preobraženje kome se nada i u koji veruje hrišćanski svet.

Prema knjizi Otkrivenja Jovanovog, drugi dolazak Hristov najaviće Ilija sa starozavetnim prorokom Enohom i njihovim stradanjem treba da počne novo preobraženje čovečanstva.

Veruje se da Sveti Ilija nije umro već da se živ, plamenim kočijama, vazneo na nebo pa se ta scena slika na prazničkim ilindanskim ikonama. Poznata je i scena sa Svetim Ilijom u pećini, u koju se sklonio od oholog cara Ahava, a gavran mu donosi hranu.

Prema predanju, Ilija Tesvićanin rođen je u Tesvitu u Izrailju u 9. veku pre Hrista (816. godine). Bio je žrtva progona cara Ahava koji je pod uticajem svoje žene Jezavelje napustio Mojsijevu veru i "slavio tuđe bogove".

Srpski narod mnoge prirodne pojave pripisuje Svetom Iliji kojem je prelaskom u hrišćanstvo pripisao i osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima.

Prema narodnom verovanju i tradiciji, Sveti Ilija se vozi u vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen, a grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se vozi po nebu i oblacima.

Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsušnije i najtoplije doba godine, a običaj je da se na njegov praznik ne radi u polju, da se ne bi navukao gnev svetitelja.

Sveti Ilija je u Srbiji slava vazduhoplovaca, obnarodovana ukazom iz 1924. godine. Propašću kraljevine Jugoslavije prekinuta je ova tradicija vazduhoplovaca, ali je obnovljena 1992. godine.

[причалица]

Sv. Marija Magdalena - Blaga Marija - 4. avgust

http://razbibriga.net/clear.gif

Marija Magdalena je hrišćanska svetiteljka. Bila je rodom iz mesta Magdale, pored jezera Genisaretskog, iz plemena Isaharova. U jevanđelju se pominje da je mučena od sedam zlih duhova, od kojih ju je oslobodio Isus Hristos i učinio zdravom. Marija Magdalena je bila verna sledbenica i sluškinja Hristova za vreme Njegovog života.

Pod krstom na Golgoti stajala je i Magdalina, i gorko plakala zajedno sa Bogorodicom. Posle smrti Isusa ona je tri puta posetila Njegov grob. U jevanđelju se pominje i da kada je Hristos Vaskrsao, ona Ga je dva puta videla: jednom sama ona, a drugi put sa ostalim ženama Mironosicama. Putovala je u Rim, izašla pred cara Tiberija, i predajući mu jaje obojeno u crveno, pozdravila ga je rečima: Hristos voskrese! U isto vreme optužila je caru Pilata za njegovu nepravednu osudu Isusa Hrista. Njenu tužbu car je primio, i Pilata premestio iz Jerusalima u Galiju, gde je ovaj sudija u nemilosti carskoj i u teškoj bolesti preminuo. Po tom se vratila iz Rima u Efes kod svetog Jovana Bogoslova, kome je pomagala u propovedanju Jevanđelja. Sa velikom ljubavlju prema Isusu Hristu i sa velikom revnošću propovedala je ona Jevanđelje svetu kao Hristov apostol. Preminula je mirno u Efesu. Mošti svete Magdalene prenete su kasnije u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se ruski hram posvećen svetoj Mariji Magdaleni.


Tropar, glas 1:
Hristu nas radi od Djevi roždšemusja,
čestnaja Magdalina Marija posljedovala jesi,
togo opravdanija i zakoni hranjašči:
tjemže dnes vsesvjatuju tvoju pamjat praznujušče,
grjehov razrješenije molitvami tvojimi prijemljem.

[причалица]

GOSPOJINSKI POST 14. avgust 2011.


Vernici Srpske pravoslavne crkve od 14. do 28. avgusta biće u Gospojinskom postu. To je jedan od višednevnih postova i prethodi velikom crkvenom prazniku Uspenije Presvete Bogorodice, kada je Bogorodica završila ovozemaljski život i upokojila se.

Gospojinski post je utvrđen na Carigradskom saboru 1166. godine u vreme patrijarha Luke Hrisoverga i cara Manojla Komnena. Crkva ga je ustanovila imajući primer Presvete Bogorodice koja je vreme pre smrti provodila u postu i molitvi. Prilično je strog, jede se hrana na vodi, osim subote i nedelje kada je dozvoljeno ulje i vino a za praznik Preobraženja Gospodnjeg jede se i riba. Naravno, odricanje od određene vrste hrane samo je jedan deo posta, ali ne i najvažniji. To je samo način da se telo smiri i priprema za onaj važniji duhovni deo, koji podrazumeva više razmišljanja o sebi i svojim postupcima, češće ispovesti, pojačane molitve i kao kruna svega pričešćivanje. Post je vreme kada se hrišćanin potpunije posvećuje odricanju od rđavih misli, želja i dela, to je kako kažu duhovnici, vreme vežbanja u vrlinama. U savremenim uslovima, koji je doneo užurbanost, nedostatak vremena, nervozu, raznovrsne brige čovek često zaboravi da je Gospod taj koji ga rukovodi u životu i da bi mu se valjalo obratiti za pomoć i ohrabrenje u prevazilaženju svih teškoća. Pokazali su to svojim primerima proroci još u Starom Zavetu, koji su postili pre svih važnih događaja i odluka. Postio je Mojsije 40 dana na Sinaju da bi se onda udostojio da od Boga primi deset Božijih zapovesti. U Novom Zavetu, nema proroka ali su recimo, postili apostoli i brojni drugi ljudi koji se tu pominju i tako duhovno uznapredovali. Postio je i sam Gospod Isus Hristos, čuvene su reči iz Svetog Pisma kada ga kuša đavo da prekrši post obećavajući mu sva blaga ovoga sveta. Ali, Gospod ga ne posluša, što je primer i današnjim ljudima da je moguće odupreti se strastima i porocima. Zato teolozi ističu da post, odnosno ne jedenje pojedine vrste hrane nije sam sebi cilj već samo sredstvo koje pomaže u popravljanju sebe a put do popravljanja je poniranje u sopstvene dubine, duhovno uzdizanje od ovozemaljskih teškoća. Ali, isotvremeno što čovek više misli o Bogu to je sposobniji i za život na zemlji jer sve nevolje, teškoće i probleme posmatra iz drugog ugla. Upravo na tim razmišljanjima, iako nemaju verski karakter, iznikli su i brojni psihološki pravci koji savetuju čoveku da misli pozitivno a onaj ko misli pozitivno oslobađa se stresa, depresije i brojnih drugih psihosomatskih tegoba. Imajući u vidu sve ovo, vernici zato govore da jedva čekaju vreme posta, jer ih on na neki način obavezuje da budu drugačiji. Ne znači to da su u vreme posta bolji hrišćani i ljudi, jer je čovek slabo biće, navikli smo da povlađujemo sebi i ugađamo pa je post sredstvo koje opominje i podstiče da se misli i živi bolje. Zato je post vreme kada se češće opominjemo svojih grehova, vreme truda i vrline, vreme pojačane ljubavi prema Bogu i ljudima.

[причалица]

PREOBRAZENJE GOSPODNJE

http://razbibriga.net/clear.gif

Imajući često običaj da se noću povlači, radi usamljene molitve Bogu Ocu, Gospod Isus Hristos, ostavivši pod gorom narod i uzevši sa sobom od učenika svojih samo Petra, Jakova i Jovana, uziđe sa njima na vrh Tavora da se pomoli. I udaljivši se malo od njih, stade se moliti. A tri učenika, umorni nešto od penjanja na visoku goru, nešto od duge molitve, zaspaše, kao što kazuje Jevanđelist Luka : Petar i koji bejahu s njim behu zaspali" (Lk. 9; 23). Dok oni spavahu, i rasvit beše na pomolu, Gospod Hristos se preobrazi blistajući slavom Svoga Božanstva, i ukazaše se Mojsije i Ilija i govorahu s Njim. Ova pojava božanske sile probudi apostole i oni videše neiskazanu slavu Gospoda Isusa : lice Mu je sijalo kao sunce a haljine Njegove blistahu kao sneg. Slušajući razgovor, učenici stajahu s trepetom, naslađujuci se u isto vreme gledanjem božanske slave, koliko to beše moguće za njihove telesne oči. A kada razgovor Gospoda Isusa Hrista sa Mojsijem i Ilijom beše pri kraju, ožalosti se Petar i želeći da se neprestano naslađuje divnim prizorom slave Hristove i slavnih proroka, on se osmeli i reče : "Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice (kolibe) : jednu Tebi, i jednu Mojsiju, i jednu Iliji" (Lk. 9; 33). Dok Petar to govoraše, svetao oblak zakloni ih i čuše iz oblaka glas koji govoraše : "Ovo je Sin moj ljubljeni, Njega poslušajte" (Lk. 9; 35).

"Dobro nam je ovde biti�"

Gledajuci slavu Božju apostoli su poželeli da načine senice, tu na tom mestu, ne sluteći da im je namenjen daleko širi zadatak. Bog se, stoga, javlja svedočeći za Isusa Hrista da je sin Božji i dade im zapovest : "Njega poslušajte!" Poslušajte Hrista, koji će odrediti da se senice - hramovi - podižu po celom svetu, u kojima će se propovedati nauka Njegova i vršiti preobražaj ljudi ka duhovnom i moralnom idealu Jevanđelja koje nam je On dao.
"I oni poslušaše! Njih dvanaestorica, prostoga porekla i zanimanja, bez zemaljskog sjaja i sile, ostaviše sve svoje i krenuše po svetu da pronose Hristovo Jevanđelje, uzbunivši sav svet nečuvenom propoveđu o Vaskrslom Isusu Hristu, o Bogu, koji se javio ljudima u telu i ponovo se uzneo na Nebo, i koji će ponovo doći. Ovo seme koje posejaše po svetu izniče i procveta. Crkva se podiže iz njihove krvi na ruševinama nasilnih i lažnih tvorevina ljudskih" (N. Velimirovic, Omilije, str. 123 i 124).
I eto, ispunila se ta Hristova odredba: milioni hrišćanskih hramova podignuti su u celom svetu, i u svakom je lik apostola Petra da nas podseća i na ovaj događaj, na njegovo gledanje slave Božje kada su neopisivi mir i radost ispunili dušu njegovu, i uskliknuo: "Gospode, dobro nam je ovde biti!" Tako i mi hrišćani, kada smo u svetom hramu, osećamo se kao da smo na Tavorskoj gori i preobražavamo se, iz loših u dobre, iz dobrih u bolje iz boljih u još bolje - iz grešnih u bezgrešne - po zapovesti Gospodnjoj "do punoće rasta Hristova!"
U Preobraženjskom troparu pevamo: da i nama grešnima zasija Njegova večna svetlost". Kako da nas osvetli Hristova svetlost kad je On gore na visokoj gori a mi skoro da puzimo dole u podnožju? Treba doći do Hrista i biti sa Hristom! Svaki čovek ima u sebi nešto dobro. Ali, ima ljudi koji od samog rođenja nose u sebi nesto izrazito plemenito i dobro. Kada budemo neko vreme s jednim takvim istinski dobrim bićem, osećamo, kako i sami postajemo nekako bolji, kako su nam misli svetlije, i kako nam se vera u dobro povećala, kaze Ep. Hrizostom (Tihi glas, str. 38). Kako bi se tek osećali da smo sa Hristom, koji toliko voli ljude, koji toliko čini dobra ljudima i čija je ljubav veća od najveće nepravde ljudske. Kada se najviše mučio na krstu iz Njegovih usta čule su se reči, koje je samo božanska ljubav, nama grešnima neshvatljiva, mogla ispoljiti: "Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine". To je mogao reći samo On koji za sebe kaže: "Ja sam svetlost sveta� Ko pođe za mnom neće hoditi po tami".
Često je veoma teško čoveku da se makar i malo uzdigne iznad sebe, a tek da počne živeti jednim potpuno besprekornim životom, premda stalno uviđa da je takav život daleko lepši od onoga koji on vodi. Nije čudo, iz Jevanđelja saznajemo da je to bez Božje pomoci nemoguće! Spasitelj je jednom rekao: "Niko ne može doći meni, ako mu ne bude dano od Oca mojega" (Jov. 6; 65). Potrebno je da nam Bog pomogne da doživimo neposredni dodir sa Njim, a to se dešava kada doživimo izvestan prelom u životu, jevanđelski rečeno "nanovo rodimo" - preobrazimo! Kako se to postiže? Opet i samo, sa Hristom i Njegovim Jevanđeljem!
"Hristovo Jevanđelje je neiscrpna nauka, nauka koja stalno uči. Ona se ne uči samo slušanjem i pamćenjem, kao ostale nauke, vec doživljavanjem" (Ep. Stefan, Pazimo na vreme, str. 81). "Obično se pred tim prvo čovek muči sam sa sobom. Uviđa da njegov život nije onakav kakav treba da bude, teško mu je, traži put i moli se da nađe put i način� I obično kada te duševne muke dođu do vrhunca, Bog dolazi u pomoć, ozari dušu, razagna svaki mrak i čovek se rađa - preobražen, za jedan novi život, život u duhu, život u Bogu" (Tihi glas, Ep. Hrizostom, str. 39). Tada, kada čovek doživi harizmu - dodir sa Bogom, "sve je, zapisao je jedan monah, bilo lepo: i svet veličanstven, i ljudi prijatni, i priroda prekrasna i telo nekako lakše. Došao je neki priliv snage, reč je Božja radovala dušu, noćna bdenja u hramu i duge molitve u ćeliji postale su sladosne. Od preobilja radosti duša je zalila sve koji ne osećaju i ne doživljavaju to isto i molila se za sav svet" (Tihi glas, str. 40).
Tako se nešto slično dogodilo sa svetim apostolima na dan Pedesetnice, sa svetim apostolom Pavlom pred Damaskom i sa tolikim drugim svetiteljima. Ovaj sveti trenutak, ovaj dodir sa Bogom, skrenuo je čitav njihov život jednim drugim putem, putem dobra, pravde, herojstva, duhovne radosti. "Neki neodoljivi unutrašnji pritisak gonio ih je u najvece poduhvate. Raspolagali su obiljem životne snage koja je dolazila iz samog Izvora zivota - iz Boga" (Bergson), Boga koji govori: "Evo stalno stojim na vratima srca i kucam. Ako ko čuje glas moj i otvori, ući ću k njemu i biću s njim, i on sa mnom" (Otk. 3; 20). Zato, odbacimo mračna dela i uzmimo na sebe svetlo oružje. Živimo pristojno - kao po danu, ne u pirovanjima i pijankama, ne u bludu i raskalašnosti, ne u svađi i zavisti, nego uzmite na sebe Gospoda Isusa Hrista" (Rim. 13; 12-14), jer "našto dani i našto godine kad je dovoljan i jedan čas da čovek svu sreću pozna" (Dostojevski).

Preobrazio si se na gori, Hriste Bože, pokazavši Svojim učenicima slavu Svoju, koliko im beše moguće; neka i nama grešnim zasja Tvoja večna svetlost, molitvama Bogorodice, Davaoče Svetlosti, slava Ti!

[причалица]

Uspenje Presvete Bogorodice - Velika Gospojina 28. avgust

Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik Uspenja Presvete Bogorodice, u narodu poznat kao Velika Gospojina, koji je jedan od najvećih hrišćanskih praznika posvećen Bogorodici.
Praznik je uspomena na smrt Bogorodice i, prema jevanđelskom predanju, dan kada se ona uznela na nebo "i predala svoj duh u ruke Spasitelja".

http://razbibriga.net/clear.gif

Taj praznik, kada se završava i post koji traje 14 dana, uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo "i predala svoj duh u ruke Spasitelja".

Prema kanonu SPC, Uspenje Presvete Bogorodice spada u red Bogorodičnih praznika i proslavlja se svake godine 28. avgusta, odnosno 15. avgusta po julijanskom kalendaru.

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.

Prema pravoslavnom kanonu, Uspenje Bogorodice slika se na zapadnim zidovima pravoslavnih manastira.
U srpskom manastiru Žiča, zadužbini Nemanjića s početka 13. veka, oslikana je jedna od najlepših predstava Uspenja, sa Hristom koji u naručju drži novorođenu dušu Bogomajke, zagledan u njeno telo na odru.

U trenutku smrti Bogorodice, kako je zapisano, "apostoli počeše pevati u slavu Božju..., a sva se soba zasja od čudne svetlosti i presveta Deva predade duh svoj u ruke Spasiteljeve ne osetivši smrtnoga bola".

"Mrtvo telo njeno preneše apostoli na rukama u Jerusalim u Getsimaniju..., apostol Jovan nosio je maslinovu granu, a svetao oblak okruživaše njen odar i povorku".

Praznovanje Uspenja Bogorodice ustanovljeno je 528. godine po želji cara Mavrikija koji je 15. avgusta (prema Julijanskom kalendaru) pobedio Persijance. Od tog datuma svi hrišćani slave taj praznik.

Scena Uspenja Bogorodice obavezan je motiv u pravoslavnom fresko-slikarstvu, jer je za život i smrt Bogomajke vezan smisao hrišćanske vere i molitve.

Vreme između Velike i Male Gospojine, koja se obeležava 21. septembra, naziva se međudnevnica, a veruje se da je taj period najbolji za branje svih plodova i lekovitih trava, pa se odlazi na izvore koji, prema narodnom verovanju, imaju lekovito dejstvo.

[причалица]

Usekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja - 11. septembar

http://razbibriga.net/clear.gif

Svetom Jovanu Krstitelju posvećeno je šest praznika u toku godine. Na današnji dan (29. avgust po starom, odnosno 11. septembar po novom kalendaru), crkva obnavlja uspomenu na mučeničku smrt Hristovog Preteče. Preteča je onaj koji hita ispred nekoga da bi objavio vest o njegovom dolasku i to je jedno od imena ovog sveca. Sasvim opravdano, jer je ceo život Sv. Jovana, od začeća do telesne smrti, predstavljao neprekidno svedočenje da je Isus zaista Bog i Sin Božji.

Ovozemaljski život svetog Jovana okončan je mučeničkom smrću, a njegova nevina krv pala je na ruke Iroda Antipe, jednog od četvorice savladara Galileje. On je najpre bio oženjen kćerkom arapskog cara Arete, koju je potom oterao da bi se oženio Irodijadom, ženom svog rođenog brata koji je još uvek bio živ, a što je činilo da je "brak" između Iroda i njegove snaje zapravo mešavina preljube i incesta, suprotan svim Božijim i ljudskim zakonima. Pravdoljubivi Jovan Krstitelj nije mogao da otrpi toliko bezakonje, pa je sa javnih mesta poručivao Irodu da ne može imati ženu brata svojega. Irod ga zbog toga baci u tamnicu, a na njegov rođendan, kada priredi raskošno slavlje, Irodijadina kći Salomija iz obesti zatraži od Iroda glavu Jovana Krstitelja na tanjiru. Car posla dželata, ovaj odseče glavu Jovanu ("usekovanje" znači odsecanje), a obesna Irodijada je izbode i naredi da se zakopa na nekom mestu gde se nikada neće otkriti. Kasnije su i Irod i njegova kamarila okončali živote u bedi i siromaštvu kada im je rimski car Kaligula u svojim osvajanjima oduzeo svu vlast i proterao ih u Španiju.

Kao i svaki veliki praznik, Usekovanje je u kalendaru upisano crvenim slovom. Usto je datum i uokviren, što znači da se toga dana neizostavno posti, čak i oni koji to neredovno čine

[причалица]

Rođenje Presvete Bogorodice - Mala Gospojina 21. septembar

http://razbibriga.net/clear.gif

SPC i vernici danas slave uspomenu na dan kada je u Nazaretu, u domu Joakima iz plemena Davidova i Ane od roda Aronova, rođena Sveta Deva Marija. Joakim i Ana su dugo bili "bezdetni pa behu postidni među ljudima i skrušeni pred Bogom", kaže predanje. Deva Marija, plod njihovih dugih molitvi, rođena je u Nazaretu, a odvedena je u hram kada je imala tri godine, jer su je roditelji zavetovali Bogu. Sa 14 godina Marija se vratila u Nazaret gde joj je, prema predanju, saopštena "blagovest arhangela Gavrila da će roditi Sina Božjeg".

"Blagodatna Marija, blagoslovena među ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebeskoga, kivot svetinje Božje, drvo najslađeg ploda, slava ljudskog roda, pohvala roda ženskog i istočnik devstva i čistote", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

Scena Roždestva Bogorodice sa svetom Anom u postelji i novorođenom Marijom u kolevci, obavezan je motiv pravoslavnih ikona i srednjovekovnih manastirskih fresko zapisa.

Jedan od najstarijih i najbolje očuvanih živopisa s motivom Roždestva Bogorodice nalazi se u Kraljevoj crkvi u Studenici, zadužbini kralja Milutina (1282-1321) s kraja 14. veka.

U beogradskoj Sabornoj crkvi kralj Petar Prvi Karađorđević (1844-1921) krunisan je 1904. na praznik Roždestva Bogorodice, a Mala Gospojina je i slava humanitarne i kulturno-prosvetne organizacije "Kolo srpskih sestara", osnovane 1903. na inicijativu slikarke Nadežde Petrović (1873-1915).

SPC Bogorodici posvećuje praznike Vavedenje, Sretenje, Blagovesti, Uspenje presvete Bogorodice (Velika Gospojina) kao i one koji obeležavaju uspomenu na događaje iz njenog života, kao što su praznici Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.

[Man]

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН

http://razbibriga.net/imported/2011/09/krstovdan-1.jpg

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 1): Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

[причалица]

ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА - 6. октобар

(23. септембар)

http://razbibriga.net/clear.gif

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ничега створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

[marabu]

Danas je drugi dan Miholjskih zadušnica ......


http://razbibriga.net/imported/2011/10/215239-1.jpg

Miholjske zadušnice uvek padaju u subotu pred Miholjdan, koji je 12. oktobra.
Danas se pobožni narod seća svojih bliskih, posećuje im grobove, pali sveće i drži pomene. To se čini da bi Bog pokazao svoju milost prema upokojenima, oprostio im grehe koje su počinili za zemaljskog života. Crkva nas seća na reči jednog od najvećih bogoslova iz četvrtog veka, sv. Jovana Zlatoustog, koji kaže: „Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih!“
Zadušnice se uvek drže u subotu, jer je na taj dan Hristos ležao mrtav u grobu. Zato je i svako subotnje bogosluženje posvećeno pokojnima.

Nije poznato kad su uvedene, i zašto baš u ovo doba godine. Prvenstveno su se obeležavale u oblastima pod austrougarskom upravom, odnosno kojesu pripadale Karlovačkoj mitropoliji. Kada se srpska crkva dvadesetih godina prošlog veka ujedinila, proširile su se i u druge krajeve srpstva.




***

[Man]

Miholjdan

12.oktobar


http://razbibriga.net/clear.gif


Posle Miholjdana, prema narodnom verovanju, nastupa prava jesen, a ako se topli dani nastave taj period zove se "miholjsko leto". Prema predanju, sveti Kirjak je rođen u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.



Čitajući Sveto pismo, vrlo rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.


Boravio je u više manastira posvećen hrišćanskoj veri i boreći se protiv jeresi.
Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek iako je ceo život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj porodici Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno i to po zalasku sunca.
Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. godine u pustinji gde je proveo starost i poslednje godine života.

[причалица]

Pokrov Presvete Bogorodice 14. oktobar

http://razbibriga.net/clear.gif

Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju praznik Pokrova Presvete Bogorodice kao pomen na crkveni događaj kada se Bogorodica, za vreme bogosluženja, javila narodu okupljenom na molitvi.
To se desilo 14. oktobra (1. oktobra po starom kalendaru) 911. godine za vreme cara Lava Mudroga kada je u Bogorodičinoj crkvi zvanoj Vlaherne u Carigradu služeno svenoćno bdenije. Crkva je bila ispunjena pobožnim narodom i svi su bili duboko utonuli u molitvu. Pri dnu crkve nalazili su se Sveti Andrej Jurodivi i njegov učenik Epifanije.

U četvrti sat noći ugledali su Presvetu Bogorodicu iznad naroda, sa rasprostrtim omoforom na rukama kojim kao da zaklanjaše narod.

Bila je odevena u zlatokrasnu porfiru i blistala okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama.

Sveti Andrej pokaza rukom Epifaniju i upita ga da li i on vidi "Caricu i Gospođu kako se moli za sav svet", što Epifanije začuđen potvrdi.

Zbog tog događaja uvedeno je ovo praznovanje, da podseća na taj trenutak i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice kad god to u nevoljama od nje molitveno tražimo.

Od uvek je crkva proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu roda hrišćanskoga, koja je svojim molitvama umilostivljava Boga prema grešnima.

Bezbroj puta pokazala se pomoć Presvete Bogorodice kako pojedincima tako i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima.

[причалица]

Sveti Toma - Tomindan 19.oktobar

http://razbibriga.net/clear.gif

Jedan je od dvanaest velikih apostola. Kroz njegovu sumnju u vaskrsenje Gospoda Hrista, dobila se nova potvrda tog čudesnog događaja. Vaskrsli Gospod ponovo se javio učenicima da bi uverio Tomu. Gospod mu reče: "Pruži ruku tvoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran". Toma uzviknu: "Gospod moj i Bog Moj'' (Jov. 20). Posle silaska Duha svetog, apostoli su kockom odlučivali kuda će ići na propoved i sveti Toma dobi Indiju. Iako tužan što odlazi tako daleko, ohrabren Gospodom, mnogo je naroda tamo obratio hrišćanskoj veri, ustanovio crkvu i postavio sveštenike i episkope. Između ostalih, obratio je i dve sestre, žene dvojice kneževa Tertijanu i Migdoniju. Obe sestre, posle mnogo nevolja, oslobođene braka poživele su bogougodno i u podvigu do smrti. Knez Muzdije, Tertijanin muž, kome je apostol krstio ženu i sina Azana, osudio je svetitelja na smrt. Tako je sveti Toma okončao svoj zemni život. Pre smrti i on je, kao i drugi apostoli, bio čudesno prenet u Jerusalim na pogreb Presvete Bogorodice. Pošto je stigao kasno zamolio je da otvore grob Prečiste, ali njeno telo ne beše tamo. Gospod je već uzeo svoju majku u naselje nebesko. Tako sveti Toma svojim nepoverenjem utvrdi veru u vaskrsenje Gospoda, a svojom docnjom otkri čudesno proslavljanje Matere Božje.

Tomindan mnoge porodice u Srbiji obeležavaju kao svoju krsnu slavu.
Kao esnafsku slavu, Svetog Tomu obeležavaju drvodelje, bačvari, kolari, stolari, užari, dundjeri, bunardžije, kaldrmdžije i zidari.
U nekim krajevima se veruje da štiti od vukova.
Na Tomindan se obično nikud ne ide i postoji izreka "Sveti Toma, sedi doma".

[причалица]

Srđevdan 20. oktobar

http://razbibriga.net/clear.gif

Danas je krsna slava posvećena Sv. Srđu (Sergiju, na lat. Sergius) i Vakhu (na lat. Bachus), koji su prema legendi bili rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana (Marko Aurelije Valerije), savladara cara Dioklecijana (286-305). Zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima posečeni su u Siriji, gde je njihov kult uspostavljen i odakle se raširio po istoku. Sv. Sergije naročito je bio poštovan u gradu Resafi, gde je pogubljen, koji je jedno vreme nosio ime „Sergiopolis“ i u 6. veku bio veliko hodočasničko mesto čitavog Istoka.

Pod carem Justinijanom I (527 - 565),koji je ovim svecima podigao crkvu u Carigradu, kult Sv. Sergija i Vakha raširio se na zapad, naročito na prostoru između Drača i današnjeg Dubrovnika, gde je prema sačuvanim podacima postojalo više od 15 crkava posvećenih ovim svecima. Odatle se slavljenje Srđevdana širilo u unutrašnjost, tako da je ova slava u srednjovekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih. O tome svedoči i crkva Sv. Sergija i Vakha na Bojani, koja je bila mesto gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević u 11. i 12. veku. Nakon obnove krajem 13. veka, od strane srpske kraljice Jelene Anžujske i njenih sinova Dragutina i Milutina, ta crkva je mogla da primi 3.000 vernika.

Prema jednoj legendi, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenete i mošti Sv. Sergija i Vakha, gde je od ranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.
Zemljoradnici (ratari) naročito paze da na Srđevdan ne izlaze sa volovima u polja, jer na taj dan ne valja orati. Srđevdan pripada slavama za koje se priprema mrsna hrana, izuzev ako taj dan pada u sredu ili petak. Na ikonama se Sv. Sergije i Vakho predstavljaju u običnim tadašnjim odorama sa krstom i mitrom, kao znakom mučeništva..

Kao zanatlijsku slavu, Srđevdan slave obućari i opančari. Ovim svetiteljima se obraća za zaštitu protiv srdobolje. Naš narod smatra da je današnji dan granica između jeseni i zime.

[DaDole]

Kaže naš narod da se danas ne valja svađati ni sa kim,srditi,ljutiti:)

[Sandokan]

Danas je Sveta Petka


Srpska pravoslavna crkva praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve, Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesnima i siromašnima. Mošti svetiteljke počivaju u Jašiju, u Rumuniji.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/Sveta20Petka-1.jpg

Sveta Petka kao jedna od najvećih misionarki hrišćanske vere poštuje se u celom pravoslavnom svetu, a na poklonjenje njenim svetim moštima koje počivaju u Jašiju, u Rumuniji, dolaze i pripadnici drugih religija verujući u njenu isceliteljsku moć.
Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju danas praznik Svete Petke, koja je istorijska ličnost svrstana u red svetih.
Posebno joj se obraćaju žene svih vera i nacija smatrajući je svojom zaštitnicom.
Prve zapise o svetoj Petki ostavio je Grigorije Camblak, među kojima je i opis prenosa moštiju svete Petke iz Vidina u Srbiju i do Beograda (1403. godine). Mošti su prenete u Srbiju zaslugom monahinje Jefimije i kneginje Milice koje su dozvolu izmolile od sultana Bajazita.
Veruje se da su od vremena despota Stefana Lazarevića mošti sto godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke i da su joj na poklonjenje dolazili i pravoslavci i katolici pa i muhamedanci, tadašnji okupatori Srbije.
U eparhijama SPC, oko 250 crkava posvećeno je svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu. Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se čuva mali prst svetiteljke.
Prema narodnom predanju, kapela na Kalemegdanu i crkva Ružica podignute su još u 15. veku za vreme despota Stefana Lazarevića, ali su i porušene u vreme turske vladavine.
Današnja kapela i crkva, mesto hodočašća gde se svake godine na Petkovicu okupljaju mnogobrojni vernici, izgrađena je 1937. godine po projektu arhitekte Momira Korunovića.
U novosagrađenoj krstionici uz kapelu Svete Petke obavljaju se krštenja vernika uz poštovanje izvornog hrišćanskog rituala – pogružavanjem.
Sveta Petka je živela krajem 10. i početkom 11. veka pre podele hrišćanstva. Rođena je u Epivatu, kod Kalitrakije u Maloj Aziji, a prema zapisima srpskog vladike Nikolaja Velimirovića, poreklom je Srpkinja.
Njene mošti čuvane su u Epivatu, a potom u Carigradu, Trnovu i ponovo u Carigradu.

Srećna slava!

[eremita]

U eparhijama SPC, oko 250 crkava posvećeno je svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu. Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se čuva mali prst svetiteljke.

Треба рећи да је у питању АГИАЗМА тј.АГИАСМА - (грчки агиасмос храм). Заједничко име многих светих ствари и места, укључујући и свете воде. Агиазма велика вода, освећена на вече или на празник Богојављење.

Данашња светитељка зове се Св.Петка Параскева - занимљиво је објаснити да реч ПАРАСКЕВА на грчком језику значи у ствари ПЕТКА тј. дан пре суботе, тј.ПЕТАК

цитат:

– Petkom vršimo specijalne akatiste i molebane svetoj Petki i iznosimo i pre i popodne mošti koje su tu narodu na poklonjenje i celivanje – kaže otac Radomir.



Kapela posvećena svetici izgrađena je na izvoru za koji se veruje da je lekovit i čudotvoran.


– Čak su i muhamedanci ili bivši hrišćani koji su islamizirani, u vreme turskih osvajanja, dolazili i uzimali vodu za molitvu svetoj Petki. Ja sam više puta dobijao pisma iz Engleske, na primer, ili Amerike, u kojima mi traže da im pošaljem vodu svete Petke. Onda me na pošti nauče da to šaljem kao lek, sipam u našu, posebnu bocu i oni to dobiju. Izvor nije tako dubok pa ga je urbanizacija zagadila spolja. Nabavili smo jedno postrojenje koje tu vodu sa izvora prečišćava i ona je hemijski i bakteriološki potpuno ispravna. Moglo bi se više uraditi da se predupredi zagađivanje izvora, može se to tehnički izvesti, ali bi nam trebala pomoć grada ili opštine, na primer – ističe otac Radomir.


Kako objašnjava, izvor teče iz pravca Terazija i izvire tačno iznad kapele, ali je zaključan da ljudi ne bi silazili dole i zagađivali ga. Otvara se jednom mesečno kada se vrši osvećenje vode. Osim perioda od 1915. do 1918. godine kada je izvor presahnuo, voda neprekidno izvire, a neprekidno traju i čuda svete Petke čiji su svedoci danas sveštenici koji ovde vrše službu.


– Mi imamo primera ozdravljenja i isceljenja od raznih bolesti, slučajeva da žene dobiju decu, a nisu mogle da je dobiju petnaestak godina. Nekada dovedu čoveka besomučnog ili bolesnog, četvorica ga drže. Uvedu ga u kapelu, mi čitamo molitve i odjednom vidite kako se on otkravljuje, postaje priseban i miran kao jagnje. Možemo to da gledamo ovako ili onako, ali to su činjenice koje su tu. Ipak je vera čudo. Sveci su čudo – kaže otac Radomir.

[Sandokan]

Danas je Sveti Luka


Srpska pravoslavna crkva danas obeležava dva praznika posvećena, svetom apostolu i jevanđelisti Luki i svetom Petru Cetnjskom koji su iako predstavnici dve različite epohe svojim delima zadužili pravoslavlje.
http://razbibriga.net/imported/2011/10/sv20luka20D182D0B5D185-1.jpg
Sveti Luka

http://razbibriga.net/imported/2011/10/sveti20petar20cetinjski20D182D0B5D185-1.jpg
Sveti Petar Cetinjski

U osnove hrišćanske propovedi spadaju "Jevanđelje po Luki" i "Dela Svetih apostola".
Sveti Luka je jedan od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i jedan od pisaca Četvorojevanđelja.
Prema bogoslužbenom kalendaru SPC, ovaj dan nije obeležen kao zavetni, već je kao "crno slovo" svrstan u praznike od značaja za suštinu crkve.
Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih pravoslavnih porodica. Vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata.
Kao svog zaštitnika slave ga i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.
Smatra se da je Sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su tri ikone sa njenim likom koje je svetitelj naslikao najbliže njenom pravom izgledu.
Poznata je "ikona u ikoni" koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava.
Slikarsko delo ovog svetitelja (rodom iz Antiohije) su i ikone Svetih apostola Petra i Pavla, a crkva ga smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.
Sveti Luka je život okončao u 84. godini kada ga, kako je zapisao vladika Nikolaj Velimirović, "zlobni idolopoklonici udariše na muke, Hrista radi, i obesiše o maslinu u gradu Tivi".
Uspomenu na nedavno kanonizovanog Svetog Petra Cetinjskog, SPC slavi kao zavetni praznik i "crveno slovo" u kalendaru.
Prema zapisu vladike Nikolaja, ovaj svetitelj SPC je "ceo svoj život viteški posvetio svome narodu", boreći se da izmiri zavađena plemena i odbrani zemlju od spoljnih neprijatelja.
Oba posla uspešno je obavio, a srpska crkva i narod posebno slave njegovu pobedu nad Napoleonovom vojskom u Boki i Dalmaciji.
Godine 1784. postao je mitropolit i gospodar Crne Gore, ali je život nastavio u monaškoj keliji gde se i upokojio 1830. godine.
Njegove čudotvorne mošti počivaju u Cetinjskom manastiru.

[причалица]

Sveti Dimitrije Solunski Mirotočivi - 8. novembar

http://razbibriga.net/clear.gif

(grč. (http://sr.wikipedia.org/wiki/Грчки_језик) Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης) je bio hrišćanski mučenik za koga se veruje da je živeo u Solunu početkom IV veka. Tokom srednjeg veka, Sveti Dimitrije je poštovan kao jedan od najvažnijih pravoslavnih vojnih svetaca.

Kult svetog ratnika Dimitrija je rasprostranjen i kod Srba zahvaljujući velikoj duhovnoj bliskosti sa grčkim narodom, gde je ovaj svetitelj veoma slavljen još od vremena turske najezde. Dimitrije je, po očevoj smrti nasledio vojvodsko zvanje, a kako je vaspitavan u hrišćanskom duhu, on je propovedao hrišćanstvo, umesto da ga, po zapovesti i nalogu cara Maksimijana, istrebi. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, po naređenju cara Maksimijana biva izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše. Na mestu gde je sahranjen, velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti je podigao crkvu. Kopajući temelje crkve, pronađoene su mošti svetoga velikomučenika Dimitrija.

Sv. Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

U Srbiji se Sveti Dimitrije praznuje kao Mitrovdan, a u mnogim krajevima je ovo i dan održavanja zavetina - preslava. Gradovi u Srbiji Kosovska Mitrovica i Sremska Mitrovica dobili su ime po Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom. Mnoge crkve su posvećene Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom.

Po tome kakvo je vreme na Mitrovdan verovalo se da će tako biti sledeće leto. Inače Mitrovdan se svetkuje i kao bećarski praznik i ovčarski dan, jer su se na ovaj dan isplaćivali bećari - čuvari stoke.

[причалица]

Sveti Vrači Kozma i Damjan 14. novembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju danas praznik svetih vrača Kozme i Damjana, koga mnogobrojne zdravstvene ustanove i lekari slave kao zaštitnika svoje profesije.

Prema predanju, svetitelji su pomagali i lečili ne tražeći za uzvrat ništa "radi dobitka i bogaćenja, već Boga radi", pa su u narodu poznati kao sveti Besrebrenici.
Uspomenu ne svete lekare proslaviće kao krsnu slavu i Klinički centar Vojvodine.
Prema kanonu SPC, svetitelji Kozma i Damjan, u narodu poznati i kao sveti Vrači, slave se dva puta godišnje - 14. jula, kada je umro Kozma, i 14. novembra na dan smrti Damjanove.

Ovi svetitelji predstavljaju se na ikonama i freskama u srednjevekovnoj odeždi, s kovčežićima u kojima su nosili lekove.
Jedna od najpoznatijih fresaka s likovima svetih Kozme i Damjana nalazi se u Pećkoj patrijaršiji, iznad sarkofaga arhiepiskopa Danila Drugog

"Sveti Kozma i Damjan, braća po telu, rodom iz Azije, sijali su dobrim delima, pa dobiše od Boga dar isceljenja i darovaše zdravlje i dušama i telima lečeći svaku slabost i svaku nemoć", zapisao je vladika Nikolaj Velimirović.
Zapisano je, takođe, da je Kozma "ljuto zamerio Damjanu kada je od Paladije, žene koju su izlečili od teške bolesti, uzeo tri jajeta".

[причалица]

Prenos moštiju Sv. Georgija - Đurđic 16. novembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Praznik prenosa moštiju svetog Georgija, u narodu poznat kao Đurđic, biće obeležen danas u hramovima Srpske pravoslavne crkve i kao krsna slava mnogih porodica. Đurđic je jedna od najčešćih slava, a crkva ga pominje kao borca za hrišćastvo i velikomučenika.

Sveti Georgije koji je, kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine. Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica je preminula pre izvršenja carske naredbe.

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Đurđic predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci. U pravoslavnim manastirima sveti Đorđe je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.

Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se dva puta godišnje - kao praznik prenosa moštiju svetitelja (Đurđic) i 6. maja (23. aprila po kalendaru SPC) kada se obeležava dan njegove smrti (Đurđevdan). U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Na liturgijama u hramovima pominju se stradanja svetog Đorđa, čije su mošti po želji samog svetitelja prenesene iz Nikomidije u Lidu palestinsku, u hram njemu posvećen. U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj, a prilikom osvećenja hrama, prenete se u i njemu sahranjene mošti sveca.

[причалица]

Sabor svetog Arhangela Mihaila 21. novembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Danas je praznik Sabor svetog arhangela Mihaila - Aranđelovdan. Sv. Arhanđel Mihailo, poznat kao Aranđelovdan, jedna je od najčešćih srpskih krsnih slava, zaštitnik srpske kraljevske loze Nemanjića. Ovaj starešina anđela (vesnika) Božijih najčešće je predstavljan s terazijama, jer se veruje da on deli duše na pravedne i grešne. Od davnina su ljudi praznovali anđele Božije, ali se to često izmetalo u njihovo obožavanje. Jeretici su ih ponekad tumačili kao bogove ili ih smatrali stvoriteljima čitavog vidljivog sveta. Na četiri-pet godina pre Prvog vaseljenskog sabora, održan je Laodikijski pomesni sabor i tada je 35. pravilom ustanovljeno ispravno poštovanje anđela. U vreme rimskog pape Silvestera i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra, ustanovljen je ovaj praznik arhistratiga Mihaila i pročih sila nebesnih u novembru.

Zašto baš u novembru? Novembar je zapravo deveti mesec od meseca marta koji se smatra trenutkom stvaranja sveta. A deveti mesec posle marta uzet je zbog devet anđeoskih činova koji su najpre stvoreni. Sveti Dionisije Areopagit, učenik apostola Pavla, opisao je ovih devet činova u knjizi "O nebesnoj Jerarhiji". U toj strogoj anđelskoj hijerarhiji, vojvoda anđelske vojske je arhistratih Mihail, jer je svojim delovanjem spasao mnoge anđele otpale od Boga, koje je Lucifer povukao sobom u propast. Među anđelima vlada savršena jednodušnost i stroga hijerarhija u poslušnosti nižih činova višim, a svih ukupno svetoj Božijoj volji.

U istočnoj Srbiji veruje se da je arhanđel Mihailo najodaniji Bogu.
Arhanđeo Mihailo je, prema verovanju sedi na Mesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi među ljude. Zbog ovog verovanja, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito, a prema predanjima arhanđel Mihailo slavaru sve vreme slave stoji na desnom ramenu.
Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike. Ako ako im stane više glave - bolesnik će ozdraviti, a stane li bolesnom kod nogu - dani su mu odbrojani, ali i da vucima zatvara celjusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da priđu, pa tako štiti čobanska stada.

[причалица]

Sveti Nektarije Eginski 22. novembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Samo retki kod nas znaju da je u pitanju svetitelj novijih vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od 2000 čuda. Ta čuda je Grčka crkva sabrala u knjige, sa imenima i prezimenima ljudi kojima je svetac pomogao. Ona su se počela javljati odmah po njegovoj smrti, iako se svetost ovog starca pročula još za života. U nedavno prevedenoj knjizi kod nas "Zemaljski anđeo - nebeski čovek", u kojoj su sabrani životopis, žitija i sećanja na svetog Nektarija Eginskog uključujući čudotvorna isceljenja, kaže se da je ”tvorio dela koja prevazizilaze moć poimanja, isceljujući najteže bolesnike". Za života "prezren i odbačen od zvanične crkve,dostigao je blaženstvo krotkih i ništih duhom".

Zvanični podaci kažu da je sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mali, sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki.
Ni na Egini, na koju je došao posle silnih potucanja sa željom da obnovi manastir u ruševinama, nije našao mir. Dozvola za to nije stizala čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo,a on sam je u obližnjoj kući osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje.

Najviše se danas svetom Nektariju mole oboleli od raka, i razne su zdravstvene ustanove, uključujući Onkološki i radiološki institut Srbije, uzele baš ovog grčkog sveca za zaštitnika. Na spisku bolesti čije je isceljenje po pravoslavnom verovanju pomogao su paraliza, nervna oboljenja, oboljenja bubrega, očiju, Parkinsonova bolest...
Takođe su zabeležena njegova čuda u raznim nesrećama kao što su brodolomi, survavanje autobusa u provaliju, napadi ajkula, ujedi zmija. Vernici govore da im je davao upute i u snu šta da urade da bi ozdravili.

Njegovo prvo čudo, inače, dogodilo se u atinskoj bolnici, u koju je smešten zbog problema sa prostatom, neposredno po njegovom upokojenju. Umro je ne sačekavši da bude operisan, a kad se jedna od monahinja primakla krevetu, osetila je kako se iz tela širi blag miomiris. Dok su ga monahinje s osobljem presvlačile, bacivši njegovu potkošulju na susedni krevet, na kojem je ležao dugo paralizovani čovek, ovaj bolesnik je neočekivano ustao i nesigurno počeo da hoda. Lekari su se okupili da vide čudo, a sama potkošulja preneta je u manastir gde je i druge isceljivala.
Na licu svetitelja u trenutku smrti, zapisali su vernici i njegovi sledbenici, pojavile su se mirisne kapljice, a on sam "bio je lak kao pero" dok su kovčeg nosili iz pristaništa do mesta Ksantos. Bojeći se nereda, policija je narod delila u grupe koje će do manastira da ga nose. I kad su nekoliko meseci kasnije monahinje odlučile da otvore grob, njegovo telo nađeno je potpuno očuvano, čak su i cvetovi limuna stavljeni u kovčeg za poslednji ispraćaj još bili sveži.
Kovčeg je otkopavan tri puta, i svaki put je telo svetog Nektarija nađeno netruležno. Jednom su ga monahinje ostavile 48 časova u otvorenom sanduku, u gostinskoj sobi, ali promena na telu nije bilo - rastočilo se tek posle dvadeset godina. U narodu se, međutim, odmah po Nektarijevoj smrti proneo glas o njegovoj svetosti. Danas su čestice njegovih moštiju rasute svud po svetu, i crkva koja ih ima, smatra to za veliku blagodat. Ima ih i Srpska pravoslavna crkva, a nalaze se u manastiru Rakovica.

- Delić moštiju dobio je na dar prilikom jedne posete Grčkoj pravoslavnoj crkvi pokojni patrijarh German, a darovao ih je rakovičkom manastiru da se vernici tu mole i okupljaju - rekla nam je mati Evgenija, igumanija ovog manastira. - Po pravilu ih iznosimo svakog 22. novembra, na dan svetog Nektarija, kad se čita akatist svetitelju i kad se oko njegovih moštiju skupljaju teški bolesnici. Ponekad ih iznesemo i mimo toga. To obično bude na molbu grupe vernika koji u boluju od raka i u potrazi za duhovnim lekom, dođu kod nas. Tu se pred moštima čitaju molitve i celiva ikona.

O jednom od čuda sv. Nektarija svedoči mitropolit Nea Smirne Agatangel: "Za vreme svog boravka i lečenja u Americi, upoznao sam pacijente koji su silno verovali u Boga i izlečili se. Jedna gospođa iz Atine, to nikada neću zaboraviti, lečila se u istoj bolnici. U jednom trenutku sam je ugledao kako drži u ruci ikonu svetog Nektarija, govoreći: "Znam da imam rak, ali svetitelj neće dopustiti da umrem, jer imam decu"... Vidite li koliko je duboka njena vera? Kada sam otišao na Eginu i služio tamo svetu liturgiju, ispunjavajući na taj način svoj zavet, razaznao sam među sabranim narodom i nju. Došla je da se zahvali svetitelju za veliko čudo koje joj je učinio. Vera donosi spasenje. Bog postaje milostiv kada je vidi - makar i sasvim malu - u nama".

[причалица]

Sveti Stefan Dečanski - Mratindan 24. novembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Sveti kralj Stefan Dečanski je jedan od najpoznatijih svetaca Srpske pravoslavne crkve (SPC). Kroz njegove svete mošti Bog je učinio mnoga čuda. Danas, kada srpski narod pati kroz još jedno uzburkano poglavlje svoje istorije, bilo bi dobro da se setimo primerne ličnosti svog mučenickog kralja Stefana Uroša III (Dečanskog).
On je rodjen kao najstariji sin svetog kralja Milutina (Stefan Uroš II) i njegove žene Elizabete, mađarske princeze. Živeći na dvoru sa svojim roditeljima, mladi naslednik je bio dobro obrazovan, vežbajući pamet proučavanjem jezika i pisanija svoga naroda, i jačajući srce proučavanjem Svetog Pisma i učenja pravoslavne crkve.

Važnost njegovog dobrog vaspitanja dokazala se kada je kralj Milutin bio primoran da ga pošalje kao taoca tatarskom vođi Nođiju. Uprkos potencijalnim opasnostima, Stefan je poslušao oca i nije se protivio njegovoj volji, poveravajući svoj život u ruke Gospoda. I njegove nade nisu bile uzaludne. Ubrzo se sprijateljio sa jednim tatarskim plemićem koji mu je uspešno asistirao u njegovom bezbednom povratku u Srbiju.

Kada je Stefan odrastao, njegovi roditelji ugovorili su ženidbu sa ćerkom bugarskog kralja Smilaca, i mladom paru bila je poklonjena Zeta, gde je bilo planirano da žive do doba kada bi Stefan trebao naslediti svog oca na tronu. U međuvremenu, kralj Milutin se ponovo oženio, i njegova druga žena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan želeo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad više ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad).
Princ je bio zarobljen zajedno sa svojom decom, Dušanom i Dušicom i kada su prolazili preko Ovčepolja, stražari su ga oslepeli užarenim žaračem. Te noći Stefanu se u snu ukazao Sveti Nikola recima: "Ne plaši se, tvoje oči su u mojim rukama". Utešen ovom vizijom , slepi Stefan je pristigao u Konstantinopolj. Car Andronikus sažalio se na mladog izgnanika i primio ga je sa svim počastima. Uskoro se smestio u manastir Pantokrator, gde je zadivio monahe svojom krotkošću i svojim hrabrim prihvatanjem gorke sudbine koju mu je njegov rođeni otac namenio.

Prošlo je pet godina. Kralj Milutin je ostareo. Čuvši povoljne vesti o svome sinu, srce mu je omekšalo i pozvao je Stefana da se vrati kući, u Srbiju. Pre nego je napustio Konstantinopolj, Stefan je ponovo usnio Svetog Nikolu koji je držao par očiju u svojim rukama. Kada se probudio, vid mu se povratio!
Tri godine kasnije Stefanov otac je umro i Stefana, veoma voljenog u svom narodu, arhiepiskop Nikodim krunisao je za srpskog kralja u Peći. Njegov polubrat, Konstantin, bio je ogorčen ovakvim razvojem događaja i pobunio je vojsku da bi zbacio Stefana sa trona. Želeći da se krvoproliće spreči, kralj Stefan uputio je pismo Konstantinu:

"Neka ti želja da dodješ sa strancima i započnes rat sa svojim narodom bude ugušena; ali sretnimo se, i bićeš drugi u mom kraljevstvu, jer ima dovoljno zemlje za nas obojicu da u miru živimo. Ja nisam Kain koji je svog brata ubio, već Jozef koji ga je voleo i njegovim rečima sada se tebi obraćam. Ne plaši se, jer sam ja od Gospoda. Ti si za mene zlo pripremio, ali Gospod mi je dobro dao, kao što i ti sada spoznade."

Konstantina, medjutim ovo pismo nije dotaklo i izdao je naredbu za napad. Već u sledećoj bitci, njegova vojska bila je poražena a on sam bio je ubijen. Sledećih deset godina, kralj Stefan vladao je u relativnom miru, i Srbija je napredovala. Njegov sin, Dušan dokazao se kao sjajan vojskovođa uspešno vodivši ratove sa Bugarima i Grcima, koji su bili ljubomorni na sada snažnu srpsku državu i pobunili se protiv nje. Zahvalan Gospodu na ovim pobedama, kralj Stefan se zajedno sa Arhiepiskopom Danielom, naslednikom Nikodima uputio da pronađe pravo mesto za svoju crkvu. Stigli su do mesta zvanog Dečani gde je 1327. kralj Stefan svojom rukom postavio kamen-temeljac crkve koja će postati jedan od najlepših i najveličanstvenijih primera srpske crkvene arhitekture. Unutrašnjost je bila ispisana predivnim ikonama, od kojih su neke naslikane u XVI veku rukom slavnog slovenskog ikonopisca, Longinosa.

Sveti Stefan bio je veoma darežljiv prema onima kojima je pomoć bila neophodna. Takođe, upamćen je i po bogatim donacijama koje je upućivao manastirima i crkvama Svete Gore, Jerusalima, Aleksandrije, i manastiru Pantokrator u Konstantinopolju. Nije zaboravio ni na dug prema čudotvorcu Nikoli: naručio je da se izradi srebrni oltar i poslao ga je zajedno sa još nekoliko ikona crkvi u Bariju, Italija, gde se nalaze Svetiteljeve mosti.

Izdrzavši, kao pravi hrišćanin mučne probe i nesreće na koje je nailazio tokom godina, dobri kralj zaslužio je da ostatak svog ovozemaljskog života provede u miru. Ali, bilo je jedino moguće da on koji je je bio mučenik za vreme života i umre mučeničkom smrću. Njegovo poslednje iskušenje bilo je i najmučnije. Dušanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moći i slavom, i, ohrabren zavereničkim plemićima, odlučio je da ubrza očevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvečane gde je mučki ubijen (po nekima obešen, a po nekima udavljen).
Neposredno nakon ovoga Dušan se pokajao. Pokajnički i sa suzama u očima priznao je svoju izdaju, i sledeće godine, na dan Svetih apostola Petra i Pavla, preneo je mošti svoga oca iz Zvečana u Dečane, gde su smeštene u mermernu grobnicu. 1339. grobnica je otvorena, a njegovo je telo još uvek bilo čitavo. Istog dana desila su se mnogobrojna čuda isceljenja. Mošti svetog Stefana naročito uspešno su lečile bolesti očiju i mnogi slepi ljudi progledali su po prvi put nad njegovim moštima.

[причалица]

Vavedenje Presvete Bogorodice 4. decembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Praznik Vavednje Presvete Bogorodice danas po pravoslavnom kalendaru.

Praznik Vavedenja, uspomena na dan kada je Bogorodica, u pratnji svojih roditelja Joakima i Ane, prvi put stupila pod svodove Jerusalimskog hrama, biće obeležen danas u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i u domovima pravoslavnih vernika.

Ovaj praznik, obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru SPC, je slava beogradskog manastira Vavedenje na Topčiderskoj zvezdi i jedan je u nizu zapovednih praznika kojim se veliča uloga Bogomajke u hrišćanskoj veri.

Praznik Vavedenja Bogorodice proslaviće i manastiri Lepavina u Hrvatskoj i Hilandar na Svetoj Gori.

Vavedenje je slava manastira Hilandar na Svetoj Gori, pa će bratsvo srpske carske lavre proslaviti praznik svoje zaštitnice i zaštitnice čitavog Atosa. U duhovnom slavlju Hilandara, prema vekovnoj tradiciji, učestvovaće više igumana i predstavnika manastira Svete Gore.

U skladu sa drevnim običajem, svake godine igumansko mesto Hilandara na jedan dan preuzima iguman manastira Vatopeda.

Prema običaju i u znak sećanja na posebne bratske veze izmedju Vatopeda i Hilandara, utemeljene u vreme Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivo, igumani dva manastira zamenjuju mesta svake godine za vreme manastirskih slava.

Prema predanju, Bogorodica je jedina žena koja je stupila na tlo Svete Gore na svom misionarskom putovanju po povratku iz Svete Zemlje.

Činom Vavedenja Marijinog, kaže jevandjelsko predanje, sveti roditelji ispunili su zavet da će porod, kojeg dugo nisu imali, "predati Bogu na službu".

"Napred su išle device, sa zapaljenim svećama, a za njima presveta Deva, ukrašena carskim blagoljepnim haljinama, kako priliči kćeri carevoj i nevesti Božjoj", zapisano je u "Prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

Hrišćansko predanje kaže da je prvosveštenik jerusalimskog hrama Zaharija, otac svetog Jovana Preteče, uzeveo za ruku Mariju i uveo je "ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje".

Ovo uvodjenje device Marije na mesto za prvosveštenike i postupak Zaharijin u hrišćanstvu se tumači kao deo proročanstva o dolasku Spasitelja.

Na pravoslavnim ikonama Vavedenja slika se Bogorodica u pratnji devojaka sa upaljenim voštanicama, a jedna od najlepših predstava je slavska ikona manastira Hilandar.

U Crkvi kralja Milutina u Studenici je jedna od najvrednijih i najbolje očuvanih fresaka sa istom scenom Vavedenja.

Na slavskim ikonama Vavednja slika se takodje i scena ulaska Marije i svetoh roditelja u jerusalimski hram.

[причалица]

Sv. Alimpije Stolpnik 9. decembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Rođen je oko 522 (http://sr.wikipedia.org/wiki/522). godine u Hadrijanopolju (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D 0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99) u maloazijskoj (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%90%D0%B7%D0%B8%D1%98% D0%B0) oblasti Paflagoniji (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%84%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D 0%B8%D1%98%D0%B0). Najpre kao ekonom (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0% BC&action=edit&redlink=1), a potom kao đakon (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%82%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD) služio je u crkvi u Andrijanopolju kod episkopa (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF) Teodora (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80), koji ga je prihvatio nakon očeve smrti. Iako je bio voljen od svih, uvek je težio usamljeničkom načinu života. Prvo je pobegao na istok u grad Evhait (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%95%D0%B2%D1%85%D0%B0%D0%B8%D1% 82&action=edit&redlink=1), ali su ga odatle vratili Teodor i ljudi iz njegovog kraja. Pošto je želja da živi usamljenički preovladala, povukao se na jedno grčko groblje (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%99%D0%B5) od kojeg su ljudi bežali zbog verovanja u demonska (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD) priviđenja. Tu se nastanio na jednom stubu (stolpu), prethodno uklonivši paganske (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D 0%BC) simbole (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%B1%D0%BE%D0%BB) i postavivši krst (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D1%81%D1%82). Na stubu je na hladnoći i vrućini, u postu i molitvi, proveo veći deo života (prema hrišćanskom predanju oko 53 godine). Zbog toga je nazvan stolpnikom i ostao je dosledan uprkos iskušenjima i podsmehu ljudi. Najzad, posle nekog vremena, ljudi su počeli da ga poštuju i da mu dolaze radi utehe, pouke i isceliteljskih moći u koje se verovalo. Pored njegovog stuba najpre je podignuta crkva (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_(%D0%B3%D1%80%D0%B0 %D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0)) posvećena velikomučenici Efimiji (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%95%D1%84%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1% 98%D0%B0&action=edit&redlink=1), koja mu se navodno javila u snu, a potom su podignuta i dva manastira (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80), jedan muški i jedan ženski. U ženskom manastiru živele su Alimpijeve majka i sestra Marija, a on je sa svog stuba, primerom i rečima, ukazivao ljudima put ka spasenju. Ustanovio je tipike (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A2%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0% B5&action=edit&redlink=1), odnosno manastirske propise prema kojima su se vladali monasi u oba manastira. Na primer, monahinjama je bilo zabranjeno da se pojavljuju pred muškarcima.
Četrnaest godina pred smrt, Alimpiju su obolele noge, tako da više nije mogao da stoji. Po predanju, Alimpije je živeo 120 godina i preminuo je 640 (http://sr.wikipedia.org/wiki/640). godine u vreme vizantijskog (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D 0%B0) cara Iraklija (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5) (610-641).

[причалица]

Sv. Andrej Prvozvani 13. decembar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Prvi apostol Hristov. Sin Jonin i brat Petrov (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%B0%D0%BF%D0%BE% D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D 1%80), rodom iz Vitsaide, i ribar po zanimanju. Najpre bio učenik sv. Jovana Krstitelja (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%88%D0%BE%D0%B2% D0%B0%D0%BD_%D0%9A%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D 0%B5%D1%99), no kad Jovan ukaza prstom na Gospoda Isusa (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%83%D1%81_%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81% D1%82%D0%BE%D1%81) govoreći: „Gle, jagnje Božje“ (Jov. 1, 36), Andreja ostavi svog prvog učitelja i pođe za Hristom. Potom Gospodu privede i svog brata Petra. Po silasku Duha Svetoga pade mu u deo da propoveda Jevanđelje u Vizantiji i Trakiji, potom u zemljama dunavskim, pa u Rusiji i oko Crnog Mora, i najzad u Epiru, Grčkoj i Peloponezu, gde i postrada. U Vizantiji postavi prvog episkopa, sv. Stahija; u Kijevu (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2) pobode krst na visini i proreče sjajnu hrišćansku budućnost narodu ruskom. U gradu Patrasu učini mnoga čudesa imenom Hristovim i prevede brojne u veru Njegovu. Među njima behu i brat i žena carskog namesnika Egeata. Egeat zbog toga stavi Andreju na muke, a potom ga raspne na krstu. Sve dok bejaše živ na krstu, govoraše pouke hrišćanima okupljenim oko krsta njegova. Htede ga narod i skinuti s krsta, ali on im ne dozvoli. Najzad se počne moliti Bogu, i pri tom ga neka neobična svetlost celog obasja. To obasjanje trajaše pola sata, i kad ono iščeze apostol predade dušu Gospodu. Prvi od dvanaest apostola koji pozna Gospoda i pođe za njim strada 62. godine. Mošti mu behu prenesene u Carigrad. Docnije mu je glava prenesena u Rim (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BC), a jedna ruka u Moskvu.

[причалица]

Свети Никола

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".
Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.
У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

[Cruz]

http://razbibriga.net/imported/2012/01/badnji10-1.jpg

Бадњи дан
Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B), и део је божићних (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B) обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA) који се на тај дан сече и пали.
Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.
Бадњидан је последњи дан Божићног поста (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0% BD%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82&action=edit&redlink=1). Дан који му претходи је Туциндан (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BD).

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8) наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0), објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B5%D1%80_(%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%BE)); на западу, зависно од краја, су то храст (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82) или буква (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BA%D0%B2%D0%B0); у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%BE), а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1% 86%D0%B0&action=edit&redlink=1) веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%B0%D0%BA) дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0) онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9E%D0%B3%D1%9A%D0%B8%D1%88%D1% 82%D0%B5&action=edit&redlink=1). Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%B0), кудеље вретена (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%92%D1%80%D0%B5%D1%82%D1%9A%D0% B5%D0%BD%D0%BE&action=edit&redlink=1) и игле (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%98%D0%B3%D0%BB%D0%B0&action=edit&redlink=1).

После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BD)) . Обично је то прасе (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%B5&action=edit&redlink=1), ретко јагње (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B3%D1%9A%D0%B5) (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8B%D1%83%D1%80%D0%BA%D0%B0) или гуска (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0). Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0), ораха (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%B0%D1%85) и јабука (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B0) и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D0%B8%D1%82%D0%BE&action=edit&redlink=1) ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0) и полажајник (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0% B0%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BA&action=edit&redlink=1).
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9A%D0%B2%D0%BE%D1%87%D0%BA%D0% B0&action=edit&redlink=1), а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%B8%D0%BB%D0%B5&action=edit&redlink=1). Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B8%D0%BA) се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%B4). Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%9A%D0% B0%D0%BA&action=edit&redlink=1) јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.

Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0) се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA) је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.

Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза...

Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.[11] (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B8_%D0%B4%D0%B0%D0%BD# note-10) Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Izvor: Vikipedija

[Sarmica]

Божић - дан рођења Господа Исуса ХристаИако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Оци или Очеви Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић. Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу. Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече. Шта симболише бадњак? Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице. Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела. Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник. Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај". Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу. Чесннца Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. Божићна печеница Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да посе Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. Божић у урбаној средини Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића

[Picola]

Srecan Bozic svim pravoslavnim vernicima koji ga danas slave!:pia:

[Nenad]

Hristos se rodi!, pravoslavnim i onima koji nisu svesni da budu srecni!!!!

[mikili]

Hristos se rodi!svima koji slave srecan Bozic!:)

[причалица]

Sabor Presvete Bogorodice 8. januar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Danas drugog dana praznika Roždesta Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, 8. januara po novom a 26. decembra po starom kalendaru, Pravoslavna Crkva poroslavlja i Sabor Presvete Bogorodice.
Danas, sva Crkva Hristova odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja je rodila Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Njenim Saborom se naziva ovaj praznik zato što se danas sabiraju svi verni, da proslave Nju, Mater Bogorodicu, i što se toržestveno, saborno, služi u Njenu čast.
Cela priroda i sva tvar poklonila se Hristovom rođenju, a prvi od ljudi, koji su mu prišli, bili su pastiri. Čuvajući stražu kod stada svojih, iznenadili su se pojavom anđela i slavom Gospodnjom, koja ih je obasjala. I gle, nebeski blagovesnik im reče: „Ne bojte se, jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas, u gradu Davidovu, rodi Spasitelj, koji je Hristos Gospod".

[Cruz]

9. januar (27. decembra po starom)

http://razbibriga.net/imported/2012/01/Sveti_Stefan_prvomucenik_sinaj1-1.jpg

Pravoslavna Crkva, drugog dana po Božiću, molitveno se seća Svetog prvomučenika - arhiđakona Stefana.

Stefan je bio Jevrejin, i to pripadnik onog dela jevrejskog naroda koji su živeli u grčkim oblastima i govorili grčkim jezikom. Bio je u srodstvu sa apostolom Pavlom, koji u vreme Stefanovog mučeništva još uvek nije spoznao istinu Hristovog učenja.

Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom. Njegovo mučeništvo potresno je opisano je na stranicama Svetog Pisma Novog Zaveta.

Sveti Stefan se naziva Arhiđakonom, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu.

Kako kaže biblijsko svedočanstvo, Sveti arhiđakon Stefan bio je, kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom Duha Svetoga. Činio je mnoga čudesa, pomagao ljudima i sva ta njegova dobra dela pominju se u Svetom Pismu Novog Zaveta. U toj prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, Sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao Jevrejima, svojim sunarodnicima, da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao svoji jasnim i istinitim rečima. Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, pribegli su, uz pomoć lažnih svedoka, kleveti da je hulio na Boga i Mojsija, baš kao što se zbilo i sa Isusom Hristom. Tako su narodne duhovne strešine protiv Svetog Stefana pobunile narod. Kao i Hrista, Stefana su lažno optužili i uhapsili. Posle hapšenja, usledilo je suđenje.

Na suđenju Sveti Stefan je odlučno i razložno pobijao jednu po jednu klevetu lažnih svedoka. Izložio je, jasno i sa velikim poštovanjem, celu istoriju Izrailja od Avrama, koji je prvi dobio obećanje o dolasku Mesije do Mojsija, o kojem je govorio sa velikim strahopoštovanjem i uvažavanjem. No, istina o Mesiji još više je razgnevila svešteničke i narodne polavare. U tom uzavrelom trenutku, Arhiđakon Stefan pogleda u nebo i to što je ugledao objavi svima prisutnima: „Evo, vidim nebesa otvorena i sina čovečjeg gde stoji s desne strane Boga." To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenjem.

Među prisutnim mučiteljima bio je i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života proveo propovedajući, kao apostol Pavle, jevanđeljsku istinu, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.

A toga dana, kada su Jevreji kamenovali arhiđakona Stefana, stajala je podaleko, na jednoj uzvišici Presveta Bogorodica, sa svetim Jovanom Bogoslovom, gledajući mučeništvo ovog prvog mučenika za istinu njenog Sina i moleći se usrdno Bogu za njegovu dušu.

Sveti prvomučenik Stefan postradao, koji je postradao u današnji dan, je u nešto više od 30 godina. Njegove poslednje reči su bile: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj".

Samim primer mučeništva i bezpogovornog stradanja, Arhiđakon Stefan je dao i, dan danas, daje primer svim hrišćanima. Njegov primer najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika seme Crkve".

Telo Svetog Stefana uze potajni Hrišćanin Gamalilo i sahrani na svom imanju. Nešto manje od četiri veka posle, 415. godine, njegove mošti su pronađene u oblasti severno od Jerusalima, i 2. avgusta prenešene u hram podignut u Jerusalimu. Nedugo posle toga, u vreme vladavine cara Teodosija II Mlađeg (408-450), prenešene su u Carigrad.

Na ikonama se predstavlja u đakonskom odelu, držeći u desnoj ruci kadionicu, a u levoj položenu knjigu - Jevanđelje, naslonjenu na grudi, a na knjizi su tri kamena simbolizujući način na koji je postradao.

Drugi način prikaza je sa trokrakim čirkom (trikirije) i zapaljenim voštanicama u levoj ruci. Često se njegova ikona nalazi na dverima ikonostasa, južnim ili severnim.

[Man]

Срећна српска Нова година

Честитам свима Српску нову годину у народу познату и као Мали Божић.


У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

http://razbibriga.net/imported/2012/01/vatromet1-1.jpg

Православни народи који поштују богослужбени Јулијански календар својих цркава славе почетак Нове 2009. године.

На тај дан, у свим храмовима СПЦ, служи се литургија Светог Василија Великог чији помен Црква, такође, слави првог дана Нове године.

Дан Обрезања Господа Исуса Христа који СПЦ слави 1. јануара по Јулијанском календару, односно 14. јануара по Грегоријанском или световном календару један је од највећих хришћанских празника.

Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељског греха.

У запису владике Николаја Велимировића стоји да је, "Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен".

Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.

Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње - 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) - на празник Света три јерарха.

Мали Божић

Јулијански 1. јануар у нашем народу је познат и као Васиљевдан, Мали Божић и српска Нова година.

Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина.

У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или Василица.

У богослужбеном календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.

[eremita]

Срећна српска Нова година

Честитам свима Српску нову годину у народу познату и као Мали Божић.


У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

http://razbibriga.net/imported/2012/01/vatromet1-1.jpg

Православни народи који поштују богослужбени Јулијански календар својих цркава славе почетак Нове 2009. године.

На тај дан, у свим храмовима СПЦ, служи се литургија Светог Василија Великог чији помен Црква, такође, слави првог дана Нове године.

Дан Обрезања Господа Исуса Христа који СПЦ слави 1. јануара по Јулијанском календару, односно 14. јануара по Грегоријанском или световном календару један је од највећих хришћанских празника.

Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељског греха.

У запису владике Николаја Велимировића стоји да је, "Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен".

Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.

Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње - 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) - на празник Света три јерарха.

Мали Божић

Јулијански 1. јануар у нашем народу је познат и као Васиљевдан, Мали Божић и српска Нова година.

Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина.

У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или Василица.

У богослужбеном календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.




http://www.youtube.com/watch?v=YJ8wo8hde0c&feature=related

[причалица]

Prepodobni Serafim Sarovski 15. januar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Rodio se u Kursku (http://sr.wikipedia.org/wiki/Курск), u Rusiji, 19. jula (http://sr.wikipedia.org/wiki/19._јул)1759 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1759). godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao uKijevsko-pečersku lavru (http://sr.wikipedia.org/wiki/Кијевско-печерска_лавра), a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.

Prohor se 18. avgusta (http://sr.wikipedia.org/wiki/18._август)1786 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1786). godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje (http://sr.wikipedia.org/wiki/Созерцање). Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo (http://sr.wikipedia.org/wiki/Свето_Писмо). Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: „Bože, milostiv budi meni grešnome!“

Dobivši od Boga blagodatne (http://sr.wikipedia.org/wiki/Благодат) darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.

Dana 2. januara (http://sr.wikipedia.org/wiki/2._јануар)/14. januara 1833 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1833). godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere „Umilenje“. O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva (http://sr.wikipedia.org/wiki/Српска_православна_црква) ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara (http://sr.wikipedia.org/wiki/15._јануар) po gregorijanskom kalendaru.

„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

(Sv. Serafim Sarovski, Ljubi me takav kakav jesi )

[причалица]

Крстовдан 18. јануар

​http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу.
У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

[Man]

Богојављење Господње


http://razbibriga.net/imported/2012/01/bogojavljenje-1.jpg







БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан
празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду
голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се
подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту.
Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се
и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца
Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и
носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа
у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним
посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој
недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али
у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно
припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити
изјутра као када се узима Свето причешће.




Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој
учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на
Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља
Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом
Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј.
тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству
вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје
сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је
над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије
које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у
Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме:
Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе
(излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као
очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења.
Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као
Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас
крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом
Сина и силом Духа Светога.


Тропар (глас 1):

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер
Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у
облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио
слава Теби!

Кондак (глас 4):
Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти
певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.




O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју
ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет
у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:

Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над
Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком
Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена,
певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!




РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне
богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и
мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова
досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће
врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао
је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху
пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну
воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу." То исто се
данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе
маштом својом а не истином Божјом.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам догађај крштења Господа и то:
1. Његов скромни долазак на
Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање
голуба над Њим и глас с висине.

БЕСЕДА

о тајанственом божанском Тројству

Јер је троје што свједочи на
небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што
свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5,
7—8)
Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом
читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског
тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје
једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и
бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само
заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су
људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело
пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али
су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду
на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само
заједно него и једно.
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом,
које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и
онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у
заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када
пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда
човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку
реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње
личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби
слава и хвала вавек. Амин.

[Cruz]

SVETI JOVAN KRSTITELJ
20. januar po novom / 7. januar po starom

http://razbibriga.net/imported/2012/01/Krstitelj-1.jpg

Sveti Jovan Krstitelj, proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše 20. januara. Među jevanđelskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju Mesije, kao i po svom tragičnom skončanju ovoga života. On je bio takve moralne čistote da se pre mogao nazvati anđelom nego smrtnim čovekom, a jedini je od svih proroka koji je svetu mogao i rukom pokazati onoga koga je prorokovao.

Jovanova glavna uloga u životu bila je na dan Bogojavljenja pa je crkva od davnina, dan posleBogojavljenja (http://veronauka.tripod.com/latinica/tekstovi_lat/novi_lat.html#Bog) posvetila njegovom spomenu.Za ovaj dan vezuje se i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka hteo je da prenese Jovanovo telo iz Sevastije gde je velikog proroka posekao car Irod.Uspeo je da prenese samo jednu ruku u Antiohiju, svoje rodno mesto, gde je čuvana do desetog veka. Posle je preneta u Carigrad, odakle je nestala za vreme Turaka.
Priča se da je svake godine na svetiteljev dan sveti arhijerej iznosio pred narod njegovu ruku. Kada bi se javljala raširena najavljivala je rodnu i godinu obilja, a kada bi bila zgrčena predskazivala je i nerodnu i gladnu godinu.

[Cruz]

Свети Сава


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg



Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Теодосије. Житије св. Саве


Растко Немањић је рођен око 1175. године1 (http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava) као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190., исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.

Године 1191., кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео уЖитију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио8 (http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava) у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.
Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао.
У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.
Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду. До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик. Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну. Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.


http://razbibriga.net/imported/2012/01/ylmous6-1.jpg

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.
Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. јануара 1236. године.
Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности. Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.

Izvor: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava

[причалица]

Свети Атанасије Велики

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.

У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.

У то време је беснео са својом јереси безумни Арије, и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.

[причалица]

nastavak:

Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?

Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.

Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.

[причалица]

nastavak:

Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.

У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?

Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.

[причалица]

nastavak:

Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.

Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.

И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, – е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.

[причалица]

nastavak:

После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. – Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! – Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.

У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.

[причалица]

nastavak:

Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: „Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите“.

С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.

[причалица]

nastavak:

Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.

И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. – Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.

[причалица]

nastavak:

Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.

Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.

Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.

[причалица]

nastavak:

Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.

А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.

Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји, крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију, и самом цару Константу.

У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.

[причалица]

nastavak:

Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски, кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше, и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.

После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. – Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију, и великашима у Тиваиди и Либији да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинишe.

[причалица]

nastavak:

У Александрији би дочекан веома свечано: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа, тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:

„Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину“. – Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.

[причалица]

nastavak:

По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција, и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.

Овде ваља рећи на који начин Јевсевије и Дионисије не потписаше одлуку незаконитог сабора. Када се у Милану сабраше око тридесет аријанских епископа, они не хтедоше чекати друге православне епископе, него сами сабор саставише. И потписаше одлуку. И Дионисија миланског, који беше млад по годинама, а и недавно беше постао епископ, наговорише да потпише одлуку. Јер он се застиде толиких на изглед чесних и давнашњих епископа, те и против своје воље стави свој потпис поред њихових. Пошто се то саборисање и потписивање одлуке заврши, стиже у Милано православни епископ верцелински Јевсевије, човек стар. И упита Дионисија шта се ради на сабору. Он му исприча како је већ донета неправедна одлука против светог Атанасија. И са великим жаљењем и кајањем исповеди свој грех, како је обманут, потписао одлуку о свргнућу Атанасијевом.

И прекори га за то блажени Јевсевије, као отац сина, јер Дионисије сматраше Јевсевија као свог духовног оца, једно због старости, а друго што много година већ епископује. Но и по месту епископ верцелински беше већи од миланског. Видећи Дионисијево кајање, Јевсевије му саветоваше да не тугује, и рече: Знам шта ћу чинити, да твоје име буде избрисано на тој одлуци.

[причалица]

nastavak:

И зби се то на овај начин: сазнавши за Јевсевијев долазак, аријански епископи га позваше на свој сабор, и показаше му одлуку о Атанасијевом свргнућу са својим потписима, изјавише жељу да и он стави свој потпис. Јевсевије се прављаше као да одобрава њихов сабор, и хоће да стави свој потпис. Узе одлуку и стаде читати имена потписника. А када дође до Дионисијевог имена, он, тобож увређен, узвикну: Где ћу ја ставити свој потпис? Зар испод Дионисија? Никада! Зар Дионисије да буде већи од мене? Ви говорите да Син Божји не може бити раван са Богом Оцем, зашто онда сина мог претпостависте мени? – И не хтеде да потпише, док се Дионисијево име не избрише са места на коме се налази. А епископи аријански, пошто им је било много стало до Јевсевијевог потписа, и да би га умирили, наредише да се Дионисијево име избрише. И Дионисије избриса са одлуке свој потпис истом руком којом га је и ставио, тобож уступајући то место старијем епископу Јевсевију верцелинском, и као да ће се испод њега потписати. Пошто Дионисијев потпис би тако избрисан, да ни трага не остаде од њега, Јевсевије иступи отворено, и јавно исповеди истину, потсмевајући се аријанцима и говорећи: „Нити ћу себе оскрнавити вашим безакоњима, нити ћу сину своме Дионисију допустити да буде учесник у вашем неваљалству, јер није законито потписати незакониту одлуку о свргнућу невиног архијереја. To закон Божји и црквена правила забрањују. Нека вам свима буде знано: Јевсевије и Дионисије никада неће потписати ту вашу одлуку, пуну злобе и безакоња. Нека је хвала Богу што избави Дионисија од учешћа у томе, јер нам внуши замисао такву да његов потпис избришемо и не оставимо га међу вашим злим потписима“.

Видевши да су их Јевсевије и Дионисије изиграли, аријанци дигоше руке на њих, и после многих злостављања послаше обојицу, у прогонство. Блаженог Јевсевија су толико мучили у прогонству, да је скончао мученички. Свети Атанасије чу за све то. Обавештен од Бога на тајанствен начин да епархови војници, по царевом наређењу, долазе да га ухвате, он у поноћи напусти епископију, и сакри се код неке добродетељне девственице, монахиње, која беше Богу посвећена и истинита слушкиња Христова. И кријаше се код ње све до смрти цара Констанција. И нико не знађаше за њега осим Бога и те монахиње која му служаше. Она му и потребне књиге доношаше, позајмљујући их од других. Боравећи тамо, светитељ написа многе књиге против јеретика. А народ александријски тражаше свуда свога пастира, светог Атанасија, јер туговаху за њим веома. И тако га усрдно тражаху, да би сваки врло радо и душу своју дао да га пронаћу. И велика туга притискиваше свету Цркву.

[причалица]

nastavak:

Аријева јерес овлада не само на Истоку него и на Западу. По царевој наредби, и у Италији и по целом Западу збациваху са престола њихових оне епископе који не пристајаху да потпишу учење о другосушности, тојест учење да је Син друге суштине а не које и Отац. У то врсме прогнан би за веру свети Либернје, пaпa, који ступи на римски престо после блаженог Јулија, који опет беше наследник светога Силвестра. На место светог Либерија јеретици поставише неког Феликса. И док тако, дуго и са свих страна, јеретици притешњаваху и гоњаху свету Цркву, догоди се и погибија цара Констанција. Он изгуби и живот и царство између Кападокије и Киликије, у месту званом Мопсијски Извори. Тако исто и Георгија, оног псевдоепископа александријског, кога јеретици поставише, стиже казна Божја, те погибе проклетник с хуком. Јер би убијен од јелинског народа, када је хтео да приграби себи једно јелинско имање у Александрији.

После Констанција зацари се Јулијан. Он се трудио да уништи све Констанцијеве законе и одлуке. И допусти да се врате сви који беху у прогонству. Дознаде за то свети Атанасије. И бојаше се да аријанци не преваре и не придобију Јулијана за споје зловерје. Јер Јулијан још не беше пројавио своје отступништво и потпуно одречење од Христа. Стога по густој помрчини ноћној изиђе свети Атанасије из дома оне девственице, у коме се скривао, и појави се усред цркве александријске. Ко би могао да опише тадашњу радост православних? Како се са свих страна слегоше да га виде? И клирици, и граћани, и сав народ. са каквом радошћу на њега гледаху, и како га с љубављу грљаху! Његов долазак испуни их храброшћу, и они одмах протераше из Александрије све аријанце, а град и саме себе предадоше Атанасију, пастиру и учитељу своме. Атанасије тада одржа велики сабор епископа који потврди Православну веру 362 год.

[причалица]

nastavak:

Потом безакони Јулијан, који се најпре беше тајно одрекао Христа, учини то јавно. Јер, пошто се утврди на власти, он се пред свима одрече Христа, похули пресвето име Његово, и поклони се идолима, и отвори свуда идолишта, и нареди да се нечестивим боговима приносе погане жртве. И на свима странама беху идолски храмови, и смрад, и дим, и клање животиња, и крв. Због тога велики стубови и учитељи Цркве изобличаваху Јулијана. И он диже љуто гоњење на Цркву, a y почетку на светог Атанасија. Јер када се цар саветоваше са својим једномишљеницима, и питаше своје мађионичаре, врачаре и чаробњаке, на који би начин било могуће уништити хришћанство у васељени, сви они изјавише да треба Атанасија убити и са земље уклонити. Они говораху: „Ако се темељ разори, онда ће се лако разорити и све остало у хришћанскдј вери“.

И опет би донесена неправедна одлука против Атанасија; и опет би војска послата у Александрију; и опет се узбуни град; и би опкољена црква од наоружаних војника. Све то са једним циљем: да пронађу и убију Атанасија. А он, опет заклоњен Богом, прође између њих, измаче им се из руку, и ноћу дође до реке Нила. Ту седе на једну лађу, да га однесе у Тиваиду. У том стигоше његови љубитељи, и са сузама говораху: Куда опет одлазиш од нас, оче? Коме нас остављаш као овце које немају пастира? – Светитељ им одговори: He плачите, децо, јер овај метеж, који видимо, ускоро ће проћи. – Рекавши то, он оде на свој пут. А за њим је јурио неки војвода, коме је мучитељ био издао наређење да, ма где стигао Атанасија, одмах га на месту убије. Један пратилац светог Атанасија примети са лађе како издалека плови за њима брзо друга лађа, и на њој војвода, кога је он добро познавао. И саветоваше веслаче да брзо веслају, да би умакли гониоцима. А свети Атанасије почека мало и, сазнавши унапред шта ће бити, нареди веслачима да окрену лађу и плове натраг у Александрију. И веслачи се снебиваху и бојаху се да то ураде. Светитељ им рече да се не боје. И они крмом окренуше лађу, и запловише ка Александрији, право у сусрет гониоцима. И кад беху у близини војводе, варварима као да магла беше пала на очи, гледаху а не виђаху. И док војводина лађа пловљаше поред њихове, свети Атанасије их упита: Кога тражите? Они одговорише: тражимо Атанасија. Нисте ли га видели где? – А он рече: Он је недалеко од вас на једној лађи, као да бежи од некога који га гони. Похитајте, и стићићете га. – И тако се светитељ избави из руку убица. И уђе у Александрију, и сви се верни испунише радошћу, али се он кријаше до смрти Јулијанове.

[причалица]

nastavak:

А кад убрзо погибе богоморски цар Јулијан, зацари се Јовинијан, побожни хришћанин. И опет свети Атанасије без бојазни сеђаше на своме престолу, управљајући Црквом. Али Јовинијан би мало на власти, јер царова само седам месеци, и умре у Галатији. Онда постаде цар Валент, заражен Аријевим зловерјем. И опет навалише невоље на Цркву. Јер безбожни цар Валент, пошто прими власт, није мислио о општем миру, ни о уређењу војске, ни о победи над непријатељима, него се одмах стаде трудити да аријанство ојача и утврди. Стога и збациваше са престола њихових православне архијереје, који нису пристајали уз његово зловерје. Тако протера најпре светог Мелетија, архиепископа антиохијског; затим тражаше да ухвати овог великог међу страдалцима Атанасија. А када гоњење захвати сву цркву, настаде гоњење и у Александрији. Епарх нареди војницима да ухвате светог Атанасија. А блажени кришом изиђе из града, и сакри се у једном гробу. И ту проведе четири месеца, и нико није знао за њега. Тада сва Александрија, жалећи и тугујући за светим Атанасијем, удари у велике метеже. Беху им досадила толика гоњења овог светитеља од толиких царева, и они већ скупљаху оружје са намером да зарате на Валента и одвоје се од њега. Сазнавши за то, Валент се побоја њиховог отцепљења и јунаштва, и грађанског рата, па и против своје воље допусти да Атанасије слободно буде на своме престолу.

Тако свети Атанасије, стари војник Исуса Христа, после дугих трудова, и после многих подвига за Православље, и после толиких прогонстава и бекстава, нешто мало времена пред смрт проживе на своме престолу у миру и тишини, па се упокоји у Господу 2 маја 373 год. и придружи се оцима својим: Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима и Исповедницима, пошто се је на земљи подвизавао као и они. Написао је многе дивне богословске и душекорисне књиге. Епископовао је четрдесет седам година. Оставио је као наследника себи на престолу блаженог Петра, пријатеља свог и сапатника у свима својим невољама. Сам пак отиде да прими светле венце и неисказана блага од Христа Господа свог, коме са Оцем и Светим Духом слава и моћ, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

[причалица]

Sveta Kesnija Petrogradska 6. februar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.
Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.

[причалица]

Света три јерарха 12. фебруар

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару) , а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

Треба подсетити да је овај празник заштитник многих црквено-просветних завода као и Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка - Епархија далматинска.

ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

[причалица]

Sv. Tirfun 14. februar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, u vrlo siromašnoj porodici. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan III (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD_I II), čija ćerka Gordijana siđe s uma i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car naredi da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BC) gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromašima. U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%A2%D1%80% D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BD), sveti Trifun bio je mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%83%D1%81_%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81% D1%82%D0%BE%D1%81) Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250 (http://sr.wikipedia.org/wiki/250). godine.
U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara (http://sr.wikipedia.org/wiki/14._%D1%84%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%B0%D1%80) po novom, odnosno 1. februara (http://sr.wikipedia.org/wiki/1._%D1%84%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%B0%D1%80) po starom kalendaru.

[причалица]

Sretenje Gospodnje 15. februar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.
Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.
Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.
Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.
Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "
Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".
Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.
Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.
Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.
Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.
Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

[причалица]

Sveti Simeon i Ana 16. februar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Спомен Светог праведног Симеона Богопримца - Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: "Ето девојка ћe затруднети и родиће сина" (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. - И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је тообећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. - И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за његада је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.

Cпомен свете пророчице Aне - Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос

[anonim]

danas su zadusnice....

[причалица]

Sveti Simeon mirotočivi 26. februar

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Danas je praznik Sv. Simeon Mirotočivi. Simeon Mirotočivi je zapravo
monaško ime Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Stefan
Nemanja rođen je 1118. godine u Ribnici. Vladao je Toplicom, Ibrom i
Rasinom. Vlast je preuzeo 1166, kad je zbacio brata Tihomira, velikog
župana, štićenika dvora u Carigradu. Ubrzo po preuzimanju vlasti,
pokušao je da se otrgne vazalnog odnosa prema Romeji (Vizantija),
protiv čije je vojske ratovao u savezu s Mletačkom republikom, ali je
to uspeo tek posle smrti romejskog cara Manojla Komnina 1180. U savezu
sa Ugarskom, napao je Romeju i Raškoj priključio Zetu, Trebinje,
Zahumlje i Metohiju. Nemački car i jedan od vođa Trećeg krstaškog rata
Fridrih I Barbarosa, koji je s vojskom na osnovu sporazuma s Nemanjom
prošao kroz Rašku, 1189. nije prihvatio njegovu ponudu za savez protiv
Romeje. Kad su krstaši prešli u Malu Aziju, Romeja je napala Rašku i
preotela joj 1190. teritorije preko Morave, ali je Nemanja uspeo da
očuva samostalnost države. U toku svoje 37-godišnje vladavne, Nemanja
se surovo razračunavao sa bogumilima, činio je mnoga dobra dela, a
podigao je manastire Đurđeve stupove, Studenicu, Bogorodičin manastir i
Svetog Nikolu kod Kuršumlije. Godine 1196. on se zamonašio i dobio ime
Simeon Monah. Neko vreme je proveo u Studenici, a zatim je otišao na
Svetu goru u manastir Hilandar (koji je podigao sa svojim sinom Savom),
gde je i umro, na današnji dan 1199. godine. Po svojoj želji, sahranjen
je u Hilandaru. Godinu dana posle smrti, primetili su da iz Simeonove
ruke izvire miro od kojeg je sva crkva mirisala. Zbog toga je Skup
svetogorskih duhovnika kanonizovao Simeona za sveca, nazvavši ga Simeon
novi Mirotočac, prvog u nizu svetaca iz loze Nemanjića.

[Пркос]

http://www.pravoslavnikalendar.iz.rs/index.php

[Man]

Светих 40 мученика Севастијских - Младенци

Светих Четрдесет Мученика у Севастији






http://razbibriga.net/imported/2012/03/mladenci-1.jpg







Сви ови беху
војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у
време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети
част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част
војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа
Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике.
Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме,
те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи,
љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу
унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела
мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј
језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих
да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из
воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја
воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба
тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се
свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног
четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац.
Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише
те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму.
Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по
води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и
видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од
тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно
сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и
васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320.
године.


Тропар (глас 1):
Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја
бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.




Преподобни Филором исповедник










Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За
њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела
него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара
Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког
Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у
својој осамдесетој години.



Свети Кесарије










Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети
Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на
питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су
опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три
дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због
тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време
кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у
обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној
пустињи.



Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ
свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви

Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и
створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!

Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том
Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад
помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас
четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим
владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко
звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++

Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише
загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и
срамоту мрачних неверника.



РАСУЂИВАЊЕ

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи
скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају,
увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који
хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више
него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно
указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и
твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога
света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и
да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према
духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати
да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из
сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног
блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи,
правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и
силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у
тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а
откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим
делима.




СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих, сабраних у дому
Кајафину и то:
1. како сви ужурбано траже лажне сведоке, јер хоће пошто пото
да убију Христа,
2. како га пљују у лице и шамарају по лицу,
3. како
Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева.



БЕСЕДА

о трпљењу до краја

Али који претрпи до краја благо њему (Мат.
10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си
постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе,
кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно
блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе
усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше
драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.

Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и
многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним
плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим
следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без
службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити
победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.

Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад
не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами.
Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које
чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су
посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима
из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења
оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си
наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби
слава и хвала вавек. Амин.

[Cruz]

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža?, arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj .
Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina . Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

http://razbibriga.net/imported/2011/04/ikonablagovestib-1.jpg

:)

[причалица]

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim - Cveti

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim: „Evo Car tvoj ide tebi krotak“ (Zah. 9, 9; Mt. 21, 5). A Njegov ulazak uistinu beše krotak: „i jaše na magarici, i magaretu, mladunčetu tovarne životinje“ (Mt 21,5). „Osana sinu Davidovu! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visini“ (Mt. 21, 9), pozdravljao je jevrejski narod Hrista u nedelju, a već u petak je zahtevao Njegovu smrt. Oni koji su očekivali zemaljskog vladara, vidjevši da onaj kome su odavali počast kao caru ne ulazi u Jerusalim da bi se zacario na zemaljskom prestolu, već nudi Carstvo koje nije od ovoga sveta, okrenuše se protiv Njega, i radosni usklici na Cveti pretvoriše se u uzvike mržnje na Veliki Petak.

[Cruz]

Danas je Veliki petak



http://razbibriga.net/imported/clear.jpg


Hristos, uhapšen prethodne noći, izveden je pred jevrejske prvosveštenike na suđenje zbog optužbi da propoveda učenje za koje su tvrdili da je u suprotnosti sa verskim principima i zakonima judaizma.

Veći broj lažnih svedoka, koje su prvosveštenici doveli, navodili su, između ostalog, da Isusovi govori o Carstvu nebeskom predstavljaju njegovu nameru da se proglasi za jevrejskog cara koji će ih osloboditi od rimskog ropstva.

To je iskoristio prvosveštenik Kajafa i odlučio da Hrista preda rimskom namesniku Judeje - Pontiju Pilatu, kako bi ga on osudio zbog pobune protiv Rima, što se kažnjavalo smrću.

Pilat je Hrista predao u ruke jevrejskom kralju Irodu, koji ga je vratio nazad rimskom namesniku.

Na Pilatova pitanja i tvrdnje Isus je ćutao ili odgovarao samo sa: ''Ti kažeš'', rekavši mu u jednom momentu da ''njegovo carstvo nije od ovog sveta''.

Videvši da nema elemenata za osudu, rimski namesnik poslužio se starim jevrejskim običajem da za vreme Pashe bude pomilovan jedan osuđenik, te je okupljeni narod upitao da li želi slobodu za Hrista ili Varavu.

Okupljeni narod, podstrekavan jevrejskim prvosveštenicima, zatražio je slobodu za Varavu, a osudu za Hrista, rečima: ''Krv njegova na nas i našu decu''.

Pilat je tako i odlučio, rekavši: ''Osudili ste nevinog''.

Nakon toga je pristupio ritualnom pranju ruku.

Otuda potiče izraz ''pranje ruku'' u značenju skidanje odgovornosti sa sebe.

Osuđenog Hrista vojnici su bičevali, stavili mu na glavu trnov venac i terali ga da do brda Golgota nosi krst, na kojem je razapet.

Raspetog Hrista vojnici su proboli kopljem između rebara, stavili mu na usta sunđer natopljen sirćetom, a iznad glave ploču sa natpisom na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku: ''Isus Nazarećanin, car judejski''.

Za to vreme Isus je molio Boga da im oprosti, rečima: ''Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine''.

Sveta jevanđelja navode da je Hristos u ''deveti čas dana'', odnosno u tri časa posle podne ispustio dušu.

U momentu Hristove smrti nebo se potpuno pomračilo, nastala je neviđena oluja, grobovi su se otvorili, a stena na koju je stavljen krst pukla je po neprirodnoj liniji.

Mrtvog Hrista skinuli su sa krsta, umotali u pogrebno platno, sahranili u grobnicu, na čiji ulaz je postavljena velika kamena ploča, a pred grobom su stražarili legionari.

Hristova žrtva i njegova smrt na krstu je radi spiranja greha celog ljudskog roda i prethodila je najvećem događaju - Vaskrsu - kojim je Bogočovek pobedio smrt i večnu pogibelj, kao posledice greha.

Kako je Veliki petak najtužniji dan u godini, na taj dan zvona ne zvone, već se služba označava klepetalima, udarcima drvenim batovima u drvenu ploču.

Tog dana se služi služba - koja se zove Carski časi, a uveče se čita statija sa iznošenjem plaštanice, ophodom oko hrama i polaganjem plaštanice - platna koje simbolizuje stradalog Hrista.

[причалица]

Velika Subota 14. april 2012. godine



Pravoslavna crkva i vernici obeležavaju drugi dan hrišćanske žalosti, Veliku subotu. To je dan koji je Hristos proveo u Hadu pa ga vernici obeležavaju u molitvi i tišini.

Na taj poslednji dan Nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual ophoda oko crkve unosi u oltar.
Ponoćnom Vaskršnjom liturgijom svetog Vasilija Velikog završavaju se dani žalosti i počinje praznik Vaskrsenja. Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede nad smrću presvlače u svete odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.
Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se, umesto liturgija, služe carski časovi, a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Narod u hramovima odgovara molitvom na horsko pojanje anđela i sa upaljenim voštanicama iščekuje Vaskrsenje, najradosniji praznik pobede života nad smrću koji je osnova hrišćanske vere.
Ovaj obred se poštuje u svim pravoslavnim hramovima, a u Jerusalimu se sva događanja vezuju za crkvu Groba Hristovog, gde vernici svake godine na Veliku subotu prisustvuju čudotvornoj pojavi "blagodatnog ognja".
U hramu Svetog Groba u Svetoj zemlji već vekovima jerusalimski patrijarh uznosi ugašeno kandilo koje se samo pali i taj oganj prenosi na sveće okupljenih vernika, a oni dalje svojim bližnjima i u svoje hramove.

[Man]

http://razbibriga.net/imported/2012/04/vaskrs-1.jpg

[причалица]

Sv. Vasilije Ostroški 12. maj

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Rođen je u selu Mrkonjići (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%80%D0%BA%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B8), Popovu polju (http://sr.wikipedia.org/wiki/Popovo_polje), u Hercegovini (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D 0%B8%D0%BD%D0%B0)1610 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1610). godine. Kada je odrastao otišao je u trebinjski (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B8%D1%9A%D0%B5) manastir Uspenija Presvete Bogorodice (http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A3%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0% B8%D1%98%D0%B5_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B 5%D1%82%D0%B5_%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE %D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5&action=edit&redlink=1) i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D1%85%D1%83%D0%BC%D1%99%D0%B5) i skenderijskog.
Umro je 1671 (http://sr.wikipedia.org/wiki/1671). godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_% D0%9E%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3) se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_% D0%A2%D0%B2%D1%80%D0%B4%D0%BE%D1%88) i odatle utvrđivao u pravoslavlju (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D 0%B2%D1%99%D0%B5) svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_% D0%9E%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3) gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.

[причалица]

Praznik Vaznesnja Gospodnjeg - SPASOVDAN 24. maj

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg


Istoričari religije i etnolozi se slažu da je Slava, odnosno Krsno ime, čak više srpska, nacionalna, nego verska institucija. U porodični život Srba uvedena je u XIII veku.
Od kada je despot Stefan Lazarević 1403.godine dao Beogradu status prestonice, u čast obnove i napretka, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan. Ova stara zavetna Slava simbolično ukazuje na uzdizanje - vaznesenje Grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost. Ona predstavlja izraz duševne i moralne snage naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti, postojanog u sadašnjosti i ponositog pred budućnošću. Pod pritiskom mnogih neprijatelja i velikih društvenih promena, praznovanje gradske Slave je povremeno prekidano, ali i obnavljano, izdržavši tako najtežu probu vrednosti - probu vremena.
Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu. Vaznesenje spada u pokretne praznike - uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova. Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.
Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine. Na proslavi Spasovdana, 1939. godine, grad Beograd je odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem - Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena. Vredno je pomenuti da je Vaznesenska crkva, sagrađena kao gradska 1863. godine, sačuvala originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: Opština grada Beograda 1938. a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: Ko krsno ime slavi - onom i pomaže. Iz ove crkve, koja čuva gradsku Slavu, 1992. godine ponovo je krenula litija kojoj je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh Pavle.
Litija ima ustaljenu trasu beogradskim ulicama, simbolično zatvarajući krug u dvorištu Vaznesenske crkve. Prvo stajanje, za molitve za zdravlje Beograđana, litija ima kod Terazijske česme (izvor umesto zapisa koji je bio na mestu sadašnje Srpske akademije nauka). Drugo stajanje je kod Saborne crkve, za molitve za poštedu od stradanja, mir i napredak. Treće stajanje, za molitve za pokoj duša svim palim junacima Beograda je u dvorištu Vaznesenske crkve ispred granitnog Krsta. Takođe, interesantno je da grad ima i zaštitnicu, Presvetu Bogorodicu, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd.

[причалица]

Sv. Ćirilo i Metodije 24. maj

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Ova dva brata rođena su u Solunu, u kući znamenitih roditelja. Stariji brat Metodije proveo je, kao oficir, deset godina među Slovenima (makedonskim) i tako naučio slovenski jezik. Po povratku u Grčku zamonašio se, a malo posle toga pridružio mu se i mlađi brat Kirilo (Konstantin). Po povratku u Carigrad sastavili su slovensku azbuku od 38 slova, i počeli da prevode crkvene knjige sa grčkom na slovenski. Na poziv kneza Rastislava otišli su u Moraviju da šire veru Hristovu, a umnožene crkvene knjige davali su sveštenicima koji su nastavljali rad na prosvećivanju. Na papin poziv stigli su u Rim gde se Ćirilo razboleo i umro 14. februara 869. godine. Metodije se vratio u Moraviju i nastavio širenje vere među Slovenima sve do smrti 6. aprila 885. godine. Njegovo delo nastavili su njegovi učenici na čelu sa svetim Klimentom kao episkopom. Prešli su Dunav i spustili se na jug, u Makedoniju (Ohrid). Tu su produžili delo braće Ćirila i Metodija, šireći veru i pismenost među Slovenima.

[причалица]

Dana su Duhovi - Praznik silaska Svetog Duha na Apostole

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju praznik Silaska Svetog Duha na apostole kao uspomenu na početak stvaranja Hristove crkve na zemlji i dan kada su apostoli, nadahnuti novom snagom i novom verom, započeli hrišćansku propoved.

Ovaj praznik, koji se slavi pedesetog dana po Vaskrsenju i desetog dana po Vaznesenju Hristovom, Srpska pravoslavna crkva slavi takođe kao jedan od najvećih događaja u hrišćanstvu zabeležen u Četvorojevanđelju.
U srpskoj Crkvi i narodu praznik je poznat kao Duhovi, Pedesetnica ili Trojice jer se smatra da su, posle događaja u Jerusalimu apostole u svet božanskom silom nadahnuli Otac, Sin i Duh Sveti koji se, kako je zapisano, u obliku plamenih jezika spustio na glave Hristovih učenika.
Na Duhove je Hristos ispunio obećanje koje je dao svojim učenicima na dan svog Vaznesenje kada im je poručio da sa Tavora krenu u Jerusalim i tu sačekaju dok im se ne javi Duh Sveti koji će ih krstiti - ali ne vodom, kako je krštavao Jovan Krstitelj, već ognjem božanskim koji će im dati snagu da svim narodima na njihovim jezicima propovedaju Jevanđelje.
U deseti dan po Spasovdanu, kako je zapisano, začula se huka nalik na snažnu oluju iznad doma dvanaestorice apostola, pojavila se Bogorodica i narod je ugledao jaku svetlost i plamene jezike kako se spuštaju na glave Hristovih učenika.
U hrišćanstvu se smatra da su apostoli, iako ljudi iz naroda i ne mnogo učeni, dobili znanje svih jezika koje do zada nisu govorili i snagu da dovrše delo Gospodnje za spas čovečanstva.
Na praznik Vaznesenja, kada se Hristos vaznevši se na nebo seo sa desne strane Boga Oca, hrišćanstvo slavi - uzdisanje ljudske prirode do božanske a na Pedesetnicu dar posvećenja i mudrosti koje je preko apostola darovano čovečanstvu i njegovoj zajednici sa Bogom.

Za hrišćanstvo Pedesetnica je početak svega, početak prvog obraćanja Hristovih učenika narodu.
Prema jevanđeljskom predanju, okupljenom narodu najpre se obratio sveti apostol Petar i pozvao ga na pokajanje i krštenje.
Kršteno je, kako kaže predanje, tri i po hiljade duša čime su stvoreni temelji crkve koja traje već treći milenijum.
Za ovaj veliki praznik vezani su mnogi običaji, a pravoslavni hramovi u Srbiji zasipaju se travom u vreme praznične liturgije i od nje se pletu venci koji se kao blagodet čuvaju u domovima do sledećih Duhova.
SPC, kao i sve pravoslavne crkve, datum praznovanja Pedesetnice vezuje za Vaskrs, pa i ovaj Gospodnji dan spada u pokretne praznike i obeležava se uvek u nedelju desetog dana po Vaznesenju.
Duhovi se kao i Vaskrs i Božić slave tri dana, pa su u kalendaru SPC crvenim slovom obeleženi i duhovski ponedeljak i duhovski utorak.
Dan uoči Duhova, SPC i pravoslavni srpski narod posvećuju mrtvima, pa se u subotu pred praznik Pedesetnice obeležavaju Zadušnice, posećuju se groblja i pale sveće na grobovima i u hramovima.

[Picola]

+++СВ. МУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР И СВ. СРПСКИ МУЧЕНИЦИ - ВИДОВДАН


6234




Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:


"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".



Тропар (глас 3):Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

[причалица]

Данас је Видовдан 28. јун 2012. године

У помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици на Косову пољу 1389. године, данас се у Србији обележава Видовдан. Патријах српски Иринеј служиће литургију у манастиру Грачаница на Косову, а потом и парастос косовским јунацима на Газиместану.

Видовдан се у Србији обележава као помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици против турске војске на Косову пољу 1389. године, која је означило скори крај средњевековне српске државе и пад под турску власт.

Патријах српски Иринеј служиће на литургију у манастиру Грачаница на Косову, а потом и парастос косовским јунацима на Газиместану.
Након литургије у порти манастира Грачанице мајкама које су родиле петоро или више деце Епархија рашко-призренска ће уручити златни орден "Мајке девет Југовића", а мајкама са четворо деце биће уручен сребрни одрен "Мајке девет Југовића".
Комеморативна церемонија поводом обележавања 623. годишњице боја на Косову, биће одржана у Крушевцу, а државну церемонију код Споменика косовским јунацима, предводиће државни секретар у Министарству рада и социјалне политике Негован Станковић.
Из Косовске Митровице очекује се да ујутро према централном Косову крене десетак аутобуса и путничких аутомобила у пратњи косовске полиције.
Заменик регионалног директора косовске полиције Ергин Медић изјавио је да ће косовска полиција обезбедити пратњу за грађане који из Косовске Митровице који буду желели да организовано посете Грачаницу и Газиместан.
Поводом Видовадана у цркви Светог Марка у Београду биће традиционално одржан парастос за све пострадале Србе на Косову и Метохији, након чега ће на спомен обележју у Ташмајданском парку бити положени венци.
Видовдан је државни празник који се радно обележава у спомен на Косовску битку на основу одредаба Закона о државним и другим празницима у Србији, а представља и присећање на погинуле и умрле у свим ратовима.
То је, према мишљењу историографа, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.
Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500 година од косовског боја. Као национални празник је опстао до краја Другог светског рата.
После Косовске битке тело кнеза Лазара (1329-1389) је сахрањено у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник. У Раваницу су мошти враћене 1989, на 600. годишњицу косовске битке.

[причалица]

Ivanjdan - Rođenje Sv. Jovana Preteče 7. jul

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg (http://imageshack.us/photo/my-images/26/svjovan.jpg/)

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Ivanjdan, rođenje svetog Jovana, ili Preteče, čije se ime vezuje za krštenje Isusa Hrista na reci Jordanu i sve događaje koji su tog dana označili pocetak novog zaveta i propovedi hrišćanske vere.
Uz Hristovo i Bogorodičino, to je jedno od tri sveta "roždestva" koje praznuje crkva, pored Božića praznika Rođenja Isusa Hrista i Male gospojine, praznika Rođenja Presvete Bogorodice, a u narodu se veruje da je Ivanjdan toliko veliki praznik da se sunce, od straha, tri puta "ustavi" tog dana.

Kao Preteča je poznat, jer je prvi najavio dolazak Isusa Hrista i propovedi nove vere.
Sveti Jovan Preteča bio je jedan od proroka jevrejske sekte Nazarećana, a prema hrišćanskoj legendi, krstio je Isusa Hrista u reci Jordan.

Rođen je šest meseci pre Isusa Hrista pa se u pravoslavnoj crkvi na Ivanjdan, pored susreta Bogorodice i Jelisavete, majke Jovana Krstitelja, pominje i potonje rođenje Isusovo.

Smatra se da je sveti Jovan prethodio Gospodu Isusu Hristu - njegovoj propovedi i rođenju.

Prema Jevanđelju po Luki, Bogorodica je posle Blagovesti posetila svoju blisku rođaku Jelisavetu i saopštila joj da će roditi sina.

U Četvorojevanđelju je zapisano, takođe, da je rođenjem Jovanovim ispunjeno proročanstvo anđela o daru Božjem Zahariju i Jelisaveti koji su u dubokoj starosti dobili potomstvo.

Smatra se zaštitnikom kumstva i pobratimstva, a u narodu postoji običaj da se ljudi na Ivanjdan bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", zbog toga što se Jovan Kristitelj smatra uzorom karakternosti i poštenja.

Sveti Jovan se još zove Igritelj, jer se veruje da se sunce, kada se tog jutra rađa, igra na nebu.

Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito po tome, što je imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod, a da se ponekad ta ruka javljala raširena označavajući rodnu i obilnu godinu, a ponekad i zgrčena najavljujući loš rod i glad.

O Ivanjdanu se pletu venci od ivanjskog cveća u koji se stavlja beli luk da kuću čuva od groma, a da bi se pokazalo da je priroda, u razvoju, došla do zenita.

Prema običajima, devojke, kroz taj venac, gledaju rađanje sunca da bi bile rumene kao ono, dok su se u predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima po brdima palile ivanjske vatre (kresovi) oko kojih se igralo i pevalo.

Na ikonama je sveti Jovan predstavljen kako krštava Isusa u Jordanu ili kako stoji i desnom rukom pokazuje nebo dok u levoj drži dugi štap s krstom na vrhu, preko koga stoji traka sa rečima "Pokajte se jer se bliži carstvo nebesko".

Pored Ivanjdana, SPC 20. januara (7. januara po Julijanskom kalendaru) slavi Sabor svetog Jovana Krstitelja a 11. septembra, odnosno 29. septembra, dan njegove smrti - Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja.

[Picola]

6317

Nek' vam je srecan praznik svetog Jovana pretece!