Пркос
25-01-2010, 12:07
Neverovatno je koliko često ljudi sami sebi odeknu - pravo na radost. Pa ma šta bilo ono što se dešava i pruža neverovatno puno razloga za jednostavnu, čistu, nepatvorenu - radost.
Deca poseduju tu veštinu, kad su razlozi za radost očiti - deca se, sasvim prirodno i spontano - raduju.
I nije važno ustvari ŠTA je (ili bi trebalo da bude) predmet naše radosti, nije ni važno da li radost osećamo samo mi ili su deo te radosti i drugi ljudi, nije čak ni važno koliko je očito da je neminovno radovati se, ništa nije važno osim ljudske volje da se radosti ipak ne prepuste pokazujući kako su neutešno zaboravili same sebe kad su bili deca i - radovali se, kad god je radosti bilo vreme.
Mnogo razloga za radost je proteklih nedelja imala cela zemlja i moglo se osetiti kako se ljudi raduju nekako oprezno, tiho, diskretno, kako podvrgavaju razloge za radost preispitivanju i proveravanju i testiranju, kao da (mnogim prethodnim iskustvima poučeni) smatraju da nemaju prava da se raduju i da je moguće da se svi ti razlozi za radost rasprsnu kao mehur od sapunice, da sve dobre vesti koje kao zemlja pravimo ipak neće biti dovoljne da se seme buduće bezbrižnosti primi i uhvati dovoljno snažno obezbeđujući time svima mnogo više razloga za male i velike svkodnevne ili sasvim neobične radosti.
Odricanje "prava na radost" u takvim slučajevima možda i mogu da razumem, uvek je tako posle mnogo stradanja jedne ljudske zajednice, ali odricanje prava na male, svakodnevne, sitne, kratke radosti - to već mnogo teže razumevam.
Nikada ne treba propustiti trenutak radosti, pa ma kako joj krhki i nežni razlozi za postojanje bili, tako ja mislim.
Imala sam sreće da dva puta poslednjih nedelja budem na mestima i sa ljudima koji su bili razlog ogromne, na trenutke nesavladive, a svebuhvatne i prožimajuće - radosti. Samo zato što mogu da gledam, da slušam, da budem. Činjenice da su me ljudske konvencije (i druge važne stvari) sprečavale da radost iskazujem ponašanjem, rečju ili gestom, nisu me sprečavale da radost - osetim ćutke, silinom kojom i deca to umeju da rade. Čak ni svest da će sećanje na radost biti deo buduće melanholije (ili čak i čežnje) nije me sprečavala da uživam, s radošću, u prizoru pred sobom, potpuno i sasvim. Da koristim svoje - pravo na radost,
Zato volim - praznike.
Praznici ljude oslobađaju samonametnute obaveze da "proveravaju" postojanje stvarnih razloga za radost. Sme se, svi smeju da se raduju. Milina jedna od dana i trenutaka....
A ljudima i prizorima koji nam poklanjaju razloge za radost treba se uvek zahvaliti, jer se i osećanje zahvalnosti javlja odmah uz ili neposredno nakon što trenuci radosti - proteknu. "Hvala" je zgodna reč, handsome, takoreći i deo je - prava na radost, tako ja mislim, neodvojivi deo.
I zato volim - praznike...
Bob Dylan - I Want You (Live 1981. Unreleased.) (http://www.youtube.com/watch?v=c2R8pE2IPG8#)
Deca poseduju tu veštinu, kad su razlozi za radost očiti - deca se, sasvim prirodno i spontano - raduju.
I nije važno ustvari ŠTA je (ili bi trebalo da bude) predmet naše radosti, nije ni važno da li radost osećamo samo mi ili su deo te radosti i drugi ljudi, nije čak ni važno koliko je očito da je neminovno radovati se, ništa nije važno osim ljudske volje da se radosti ipak ne prepuste pokazujući kako su neutešno zaboravili same sebe kad su bili deca i - radovali se, kad god je radosti bilo vreme.
Mnogo razloga za radost je proteklih nedelja imala cela zemlja i moglo se osetiti kako se ljudi raduju nekako oprezno, tiho, diskretno, kako podvrgavaju razloge za radost preispitivanju i proveravanju i testiranju, kao da (mnogim prethodnim iskustvima poučeni) smatraju da nemaju prava da se raduju i da je moguće da se svi ti razlozi za radost rasprsnu kao mehur od sapunice, da sve dobre vesti koje kao zemlja pravimo ipak neće biti dovoljne da se seme buduće bezbrižnosti primi i uhvati dovoljno snažno obezbeđujući time svima mnogo više razloga za male i velike svkodnevne ili sasvim neobične radosti.
Odricanje "prava na radost" u takvim slučajevima možda i mogu da razumem, uvek je tako posle mnogo stradanja jedne ljudske zajednice, ali odricanje prava na male, svakodnevne, sitne, kratke radosti - to već mnogo teže razumevam.
Nikada ne treba propustiti trenutak radosti, pa ma kako joj krhki i nežni razlozi za postojanje bili, tako ja mislim.
Imala sam sreće da dva puta poslednjih nedelja budem na mestima i sa ljudima koji su bili razlog ogromne, na trenutke nesavladive, a svebuhvatne i prožimajuće - radosti. Samo zato što mogu da gledam, da slušam, da budem. Činjenice da su me ljudske konvencije (i druge važne stvari) sprečavale da radost iskazujem ponašanjem, rečju ili gestom, nisu me sprečavale da radost - osetim ćutke, silinom kojom i deca to umeju da rade. Čak ni svest da će sećanje na radost biti deo buduće melanholije (ili čak i čežnje) nije me sprečavala da uživam, s radošću, u prizoru pred sobom, potpuno i sasvim. Da koristim svoje - pravo na radost,
Zato volim - praznike.
Praznici ljude oslobađaju samonametnute obaveze da "proveravaju" postojanje stvarnih razloga za radost. Sme se, svi smeju da se raduju. Milina jedna od dana i trenutaka....
A ljudima i prizorima koji nam poklanjaju razloge za radost treba se uvek zahvaliti, jer se i osećanje zahvalnosti javlja odmah uz ili neposredno nakon što trenuci radosti - proteknu. "Hvala" je zgodna reč, handsome, takoreći i deo je - prava na radost, tako ja mislim, neodvojivi deo.
I zato volim - praznike...
Bob Dylan - I Want You (Live 1981. Unreleased.) (http://www.youtube.com/watch?v=c2R8pE2IPG8#)