Хералдика је наука о грбовима, помоћна историјска наука, настала у 11. веку.
Хералдика се, по областима којима се бави, углавном дели на:
* државна хералдика - грбови савремених, и историјских, држава
* градска хералдика - хералдика разних градова и општина
* обласна херладика - области и покрајине разних држава
* црквена хералдика - свештенство и црквена хијерархија
* академска хералдика - академске институције
* породична хералдика - грбови племићких фамилија
* грбови разних појединаца
* спортска хералдика - грбови спортских савеза, спортских клубова
Хералдика је развила велику разноврсност симбола којима се користи, и доделила специфична значења сваком од њих:
* основне боје
* животиње
* биљке
* митолошка бића
* предмети
Историја
Хералдика је основа савремених графичких комуникација и примењене графике у целини, чији принципи обезбеђују природне односе: наука-естетика, идеја-естетика-функција, функција-реализација; уникат-масовне комуникације, традиција-савремено, привреда-култура-уметност итд.
Хералдика је скуп великог броја хералдичких правила, али стално треба имати на уму, да правила никада нису могла бити савршена, да су се стално мењала кроз векове и уже периоде, тако да су била различита у разним деловима западне Европе. Ова област је апсорбовала у себе „прехералдички период“ разних народа и култура и заједно са својим прехералдичким периодом (различитим културама и обичајима европских народа), дала значајан допринос култури и постала важна ризница опште културе.
Народи који нису имали своју хералдику или континуитет у овој области, као што је то случај са јужнословенским народима, морају упознати њене основе, како би брже и лакше савлађивали целину својих савремених културних потреба, без лутања, заобилажења и тражења онога што је већ давно пронађено. Аутор овог прилога има намеру да на популаран начин у неколико наврата (са што више визуелних и аутентичних примера), изнесе у најкраћем обиму главне особине хералдичких принципа.
Хералдика је помоћна историјска наука, која заједно са сфрагистиком (проучавање печата), генеалогијом (проучавање сродства), нумизматиком (проучавање новца), археологијом, дипломатиком, палеографијом и другим наукама, проучава настанак и историјски развој грбова; утврђује правилности код састављања грбова, начине ликовно-графичког обликовања грбова; утврђује начин читања и тумачи значења фигура у грбовима; истражује коме припада неки грб из прошлости итд.
Хералдика се јавила у XI веку, у време крсташких ратова (1096-1270), који су имали јаке и различите утицаје и последице на западну Европу, а у нашој теми је посебно заначајно да је источна култура нарочито утицала баш на ову област, преко усмене и писмене литературе и нове симболике: крилати лавови, змајеви, џинови, монструми, легендарне и митолошке фигуре које су се нашле у хералдици западне Европе.
Овај источни утицај је у почетку створио приличну збрку, јер се поред постојећих симбола и фигура, са одређеним хералдичким значењима, нагло појавило и много нових симбола и фигура са новим значењима или су замењивали претходне фигуре. Забележено је да је већ код другог крсташког похода (1147) француски краљ Луј VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено регулисана, негде раније а негде касније. Али, поуздано се зна да је немачки краљ Фридрих Барбароса (1152-1190), када је кренуо да осваја „света места“ (1189), имао узорно сређена хералдичка правила, што се сматра за почетак праве хералдике.
Војна организација западне Европе, нарочито у периоду крсташких ратова, највише је допринела развоју хералдике, преко многобројних знакова, фигура и симбола, које су установљавале војне јединице како би се разликовале и распознавале, нарочито у биткама, када је долазило до међусобног мешања крсташких и непријатељских војника.
Војни турнири, који су уведени између 1150. и 1160. године, а сматра се да их је увео Фридрих Барбароса (Fridrich Barbarosa), прво у Немачкој (затим су се раширили по целој западној Европи, где су витезови приказивали своја јунаштва и војне вештине) били су расадници хералдике. Учесници су били потпуно покривени оклопима, тако да се нису могли препознати, па је хералдичко обележавање имало пресудан утицај. Нарочито се огледало на штитовима, који су представљали један од најважнијих делова оружја. Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или се бори за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.
Почеци хералдике су се сводили само на описивање грбова, затим се појављује значајан текст о хералдици, који је написао Конрад фон Муре, око 1240. (Konrad von Mure), а за првог хералдичког научника сматра се Бартоло де Сасоферато, око 1350. (Bartolo de Sassoferrato). Прва хералдичка правила установио је Клемент Принсо (Clement Prinsault) у трактату од 1416. а правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Клод-Франсоа Менестрије, око 1650. (Claude-Francois Menestrier). Време до краја XV века се назива ПЕРИОД ЖИВЕ ХЕРАЛДИКЕ, са строгом применом хералдичких правила, а време од XVI до XIX века ПЕРИОД МРТВЕ ХЕРАЛДИКЕ, где се често одступа од правила или се установљавају нови принципи.
Због честе злоупотребе и фалсификовања у хералдици, а нарочито у средњем веку, она се у научном смислу дели на АУТЕНТИЧНУ и НЕАУТЕНТИЧНУ. За прву постоје тачно утврђени извори докумената, са потребним елементима, који су довољни доказ за сва правна лица, градове, области, државе и др. Већ у XIII веку појавили су се хералдички зборници (грбовници), који су описивали и приказивали грбове и добијене заслуге по хералдичким правилима. За аутентичне изворе сматрају се и: повеље за додељивање грбова и титула; штитови, шлемови, челенке и друга стара војна опрема и оружје на којима се налазе грбови. У другу групу аутентичних извора долазе: стари печати и новац, надгробне плоче и споменици, историјске зграде и други предмети од камена, дрвета и коже који приказује ликове грбова. Велики им је недостатак када немају боје, које су у хералдици веома значајне.
Неаутентични хералдички извори су, углавном, описи грбова, али је хералдичка наука заинтересована и за ове изворе.
У почетку крсташких ратова, једно кратко време, свако је „од племенитог рода“ могао да саставља свој грб са фигурама које је сам изабрао. Пошто су грбови постали наследни (преносили су се на децу и њихову децу; спајале су се породице које су имале своје грбове итд.) питање права и начина састављања грбова постајало је све сложеније. Важећа хералдичка правила бивала су, такође, сложена и право на састављање грбова добили су ХЕРОЛДИ (немачки: гласник). Они су даље утврђивали правила, најављивали турнире, водили протокол код такмичења, најављивали витезове и гласно описивали њихове грбове, звања и заслуге. Херолди су били војна лица, живели су на дворовима, бавили су се и пословима дипломатије, водили протокол на дворским свечаностима, церемонијама, посредовали у двобојима и контролисали утврђења правила.
Херолди су били толико вешти у састављању грбова, да се од њих развила врло сложена наука – хералдика, која је дуго била тајна, а њена правила су се само усмено преносила. Заслуга за тако дуго одржавање хералдике припада херолдима. Поред састављања грбова, они су водили грбовнике и тако оставили најдрогоценије документе
Од XIV века организовани су у цехове, који су имали највећи друштвени углед.
Реч знамење у нашем језику најприближнија је појму грб и хералдички обичаји у средњевековној Србији.
Данашње значење, смисао и садржај речи грб, изгледа да је у нашем службеном језику први пут забележен у Сретењском уставу Кнежевине Србије, 1835. године. Сматра се да је термин преузет из Русије (герб), који је до њих дошао преко Пољске (herb) и Чешке (erb), а ови су усвојили немачку реч erben, која значи наследити, наслеђивати или уопштено значење господство.
У западној Европи, где је хералдика настала, грб се по правилу означава истом речју као и оружје, из чега се јасно види настанак грбова и њихова изворна сврха са наглашеним војним карактером. Латински arma (armorum insignia) значи грб и оружје; немачки Wappen (грб), Waffen (оружје), француски armoiries – armes (старији и млађи облик речи); енглески arms (грб и оружје); италијански arma (грб, оружје).
Први и најбитнији елемент сваког грба је штит, штит је у средњем веку оружје, оружјем се долазило до почасти, привилегија и господства, а они су постали наследни.
Милош Ћирић, Хералдика 1, Универзитет уметности, Београд 1983.
Као и свака наука, тако и хералдика има своја правила. Иако представљена као помоћна историјска наука, хералдика је много више, она је област/тематика за себе.
У хералдици постоје стриктна правила, која се морају поштовати ако се нешто жели назвати грбом, у супротном то је ништа више до сликовне представе или лепог мотива. Хералдичких правила има много, али се могу издвојити основних осам правила:
Прво правило: грб мора бити јединствен и оригиналан; то би у ствари значило да се грбови морају разликовати међусобно макар у детаљима, ово је фундаметално,али и врло често игнорисано правило. Хералдика је у суштини облик препознавања и проблем настаје управо на том пољу, када треба препознати, тј. разликовати грбове људи истих презимена, представљало би прави проблем разлучити грбове свих породица које се презивају Петровић, ако се не би следило/поштовало ово правило.
Друго правило: једна особа, једна институција, један град, једна држава...не смеју имати у употреби више од једног грба; то значи да неко не може истовремено да истиче два или три грба, већ да се дичи једном верзијом.
Треће правило: само оно што задовољава и уклапа се у хералдичка правила је хералдички исправно; то би значило да хералдику и хералдичаре у првом моменту не занима уметнички утисак неког грба, већ исправност и примењивост правила, тек на крају се разматра питање естетике.
Четврто правило: у хералдици постоје десна и лева хералдичка страна и то са становишта онога који носи штит; то би у преводу значило да је оно што је посматрачу лево то је у хералдици десно, иначе десна хералдичка страна је нешто позитивно, то је тзв. мушка страна, и ако су елементи на грбу позиционирани или су окренути ка десној хералдичкој страни онда је то нешто позитивно
Пето правило: постоје пет основних боја, два метала и три помоћне боје, што се све назива тинктурама. Основне боје су: црвена, плава, зелена, црна и пурпурна; помоћне боје су: тамно-црвена, смеђа и боја крви. (види Значење боја у хералдици)Метали су: злато и сребро, а приказују се на грбовима као жута и бела боја. У хералдици је дозвољено да се неки елемент прикаже и у својој боји и то се онда назива природном бојом и обликом приказа. Из овога произлази правило да се боје не смеју мешати и приказивати једна преко друге на грбу, као ни метали, већ се може постићи комбинација метала и боја; а све то ради смањивања конфузије приликом истицања грба и повећавања јасноће приказа, нпр. црна фигура на зеленом штиту би била тешко разазнатљива. Наравно, одступање од правила је када се елемент прикаже у својој природној боји.
Шесто правило: косо позиционирани грбови асоцирају на велику старост порекла носиоца грба (армигера), највероватније пре 13. века.
Седмо правило: косо позиционирани елементи на грбу као што су пречке, ленте и греде, од леве на десну хералдичку страну, представљају грбове ванбрачне деце.
Осмо хералдичко правило: правило сједињавања грбова, у средишну позицију грба иде грб победника или породице која доминира, а у десну хералдичку страну иду грбови осталих према достојанству ка левој хералдичкој страни; у случају брака у којем су оба супружника армигери/носиоци грба, грб мужа иде на десну, а супруге на леву хералдичку страну.
ГРБ
Грб је посебна фигура или симболично обликовање, белег, амблем тј. наследни непромењени, постојан знак, састављен по хералдичким правилима.
Грб је један од првих знакова неких општина, привредних или друштвених организација. Одређено лице, породица, народ или држава, организације или слично, настојали су свој заједнички интерес да означавају једним општим знаком. С временом и са дужином употребе тај знак се пајавио у грбовима.
Постојаност и наследност су важне карактеристике грбова. Међутим. и постојаност и наследност су релативни, будући да су се неки стални грбови мењали, што је зависило ад освајања, женидбевих веза, од умирања и сл.
http://img171.imageshack.us/img171/5938/grb.jpg
ПОДЕЛА ГРБОВА
Грбове можемо поделити на различите начине зависно од примене. Ипак најчешћи случај је да се деле по сталешкој припадиости у феудалном друштву. Тако имамо:
1. Грбове феудалног племства
2. Грбове црквеног племства
3. Грбови градског патрицијата
Грбове можемо поделити, поред осталог по томе коме припадају, тј. по општој припадности, па имамо:
1. Породичне приватне грбове
2. Грбове друштвених организација
По територијалној припадности грбове делимо на:
1. Градске грбове
2. Провинцијске или покрајинске
3. Државне грбове
4. Земаљске грбове
Постоји подела грбова по томе о чему говоре амблеми (ликови) у грбу:
1. Исказни грбови
2.Неисказни грбови
Надаље постоји подела грбова по месту на којем су постављени, као и где су постављени:
1. Нумизматички (на новцу)
2. Сфрагистички (на печатима)
3. Грбови знамења
4. Грбови у грбовницима
5. Архитектонски грбови
ДЕЛОВИ ГРБА
Потпуни грб има ове саставне делове:
1 Штит
2. Шлем (кацигу)
3. Накит или украс
4. плаштеве
5. знакове чина и достојанства
Ово су елементи који су постављени над штитом па су обавезни делови грба. Поред њих постоје и ликови који окружују грб и нису његови саставни делови:
1. Чувари грба
2. Застори
3. Редови
4. Гесла и ратни поклици
5. Заставе
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.