LonČe

Pitala me je
Zašto koristiš kratke rečenice kada pišeš?
Zato.
Sve je danas dugačko, komplikovano,
filmovi, serije, studiranje,
svet, ceo svet, ceo svet…
Dugačke rečenice svi koriste
Komplikovane reči i duge rečenice
Samo je život kratak.
Gledala me je svojim krupnim hejzel očima
Pramen kose joj je padao niz lice
Rekoh joj i videh da nije zadovoljna odgovorom
Sedeli smo nas dvoje sami u toj sobi
...

Neću ti reći koliko ožiljaka imam.
Ja ratujem sam i te stvari su za tebe nebitne.
Ono što treba da znaš je da nikoga nisam povredio.
Pusti, i ne pitaj me ništa. Ne diraj moju ćutnju.
Desi se da ono što u toj ćutnji sazri izađe i pokaže se k’o reč ili krik.
Ali se ožiljci ne vide.
Oni su hronološki, tvrdim povezom ušiveni u korice od kože.
Sakriveni su između redova slova i rebara, i čekaju da im utisnem naslov.

...

"Halo, šta radiš?"
"Hej, evo totalno sam sjeban, praznim flašu vina i gledam stare filmove. Šta ima kod tebe?"
"Au al ja kasnim za tobom! Ja sam tek u fazi koja je ide pre te tvoje."
"Šta radiš?"
"Volim".




Miodrag Stošić

Никада више медија, никада мање истине.
Никада више прича о људским правима, никада мање поштовања човека.
Никада више студената, никада мање користи од њих.
Никада више титула, никада мање људских величина.
Никада више политичара и странака, никада мање праве политике. ...

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ znaš da ovaj gaji ...

Сада сам, после свега, само један комад земље који је река отргла и однела на другу обалу
Седим и загледам се у маглу, румена и мокра жута дрвета
А по један жути лист, по један клепет голубијех крила или листа на води,
биће ми доста да не будем ни весела ни тужна
И никада ...

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ ...

Živimo u doba najvećeg apsurda. Svi smo ištampani klonovi nečijih viših ciljeva. Njima profit, nama samo sljepila. Živimo u doba podvojenih ličnosti, ili gubljenja identiteta... Sve se svede na isto, dok u svoja četiri zida sami sebe tješimo kako smo nevjerojatne individue. Svi smo nadrogirani, i svi smo isprani. Pucamo se egotripovima i ispiremo komplekse lajkovima. Svijet zarobljen u ekranu je svijet u kojem svi počinjemo živjeti svoju javu.

Ličnost na tvom profilu, postaješ ...

Ne znam koliko su ljudi na društvenim mrežama svesni (uzmimo za primer Facebook kao najrasprostranjeniji i neograničen u smislu raspisavanja i proseravanja) da su one postale leglo šizofrenih ispada, bratimljenja na prvo “seen”, orođavanja na samo slanje friend request-a, zaljubljivanja na prvi lajk i svađanja na prvi komentar neslaganja sa iznešenim u statusu.
Fejs je postao drugi život, za koji se vezujemo, a često i istripujemo da je pravi.
Oni koji su i svesni ...

Šokantno je to što je cela Srbija postala rijaliti šou program, a da to malo ko vidi


Ne, nisu "Parovi" šokantni! Šokantno je to sa kojom brzinom smo na njih oguglali, sa kojom brzinom se Srbija pomirila sa kulturnim kodom koji promoviše ovo čedo orvelovske zabave, i sa kojom lakoćom i oduševljenjem tabloidi javljaju da je ona primitivna i zla devojka, po zanimanju igračica na šipki po vašarima, postala još popularnija i bolje plaćena, pošto je ...