LonČe

Ушао је некако…
Нема пуно светла.
Тражи.
Иза мноштва тешких застора, једва успева да разазна пут.
Бауља несигурним кораком и помало прави непотребну буку.
Није сигуран куда да иде.
Ал’ иде… Не жели да се врати.
Навикава се, ослушкује откуцаје

...

Danas, kada je sunce ove kasne zime najjače grejalo, setih se tvojih reči koje su kao poljupci padali na moje usne. Setih se očiju koje su čežnju krile i moju radoznalost.
Otkud mi želja da te još jednom zagrlim?

Ljubicasto pisem

Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u ***ac.
A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
Ljubav je ono kad ne gubiš veru u dobrotu neznanaca iako su te znanci povređivali, kad ne prestaješ ...

Коме ноћи ове распредаш звезде у оне са и мимо жеље, коме распремаш постељу и паперје сна рукама од предвечерја...
Дај реци,
коме су та твоја два зелена ока данас поглед даровала на пропланцима и овог фебруара...
Опет сам сневала међ два удаха, ону танану нит издаха
када се душа простире ко ћилим међ планинама док се с лица сливају мимикрије што једна другу потире,
оксиморон нове једначине бивствовања мимо тебе...

Kasniš?
Predaješ se..
A samo sam želela da koračamo zajedno.
Sve do kraja besvesti u nadi da ćeš uhvatiti korak sa mnom.
Da ćemo se naći na onoj tački prepoznatljivosti, gde smo se nekoć razdvojili.
Nadam se još deličkom sebe da ćemo se pogledati i u onom drugom prepoznati svu snagu vetrova, koji pokreću vetrenjače, svu snagu mora koji drže u životu milione i miliarde organizama, da ću naći toplotu Sunca i ugledati onu meni potrebnu svetlost Meseca.
...

Ono, kad sam bio klinac, i kad sam preras’o Deda Mraza i novogodišnje paketiće, sećam se da mi je najdosadniji datum u tom periodu bio prvi januar. Popisi u radnjama, kasno ustajanje, svi ćute i šetaju u pidžamama, pozivi telefonom, zvonjava, čestitanja…
Na TV-u repriza zabavne emisije Nele Eržišnik kao Marica Hrdalo i skijaški skokovi u Garmiš-Partenkirhenu.
A onda ručak i još veća agonija:
Novogodišnji koncert Bečke filharmonije!
Neizbežni slalom Bojana ...

Vreme se razvlači kao smola. Kao da kaplje u retkim prilikama.

Radio se ugnezdio na slučajnoj frekvenciji.
I svira.

Uvek vešto sakriju bluz na razmeđu dana.

Valjda se najbolje note čuvaju za ponoć, kao snovi za pred zoru.

A onda, nekako, najteže je buđenje.

oblogovan©

Neka...
Traži.
Probaj...
Bolje biraj i pogrešne, nego da spadneš na to, da pogrešni biraju tebe.
Ako grešiš iz verovanja, to je bar i uzvišena greška - prevaren si na neki način.
Ali, ako te biraju pogrešni... onda rizikuješ da budeš nečija osveta, nečiji očaj, ili nečiji rezervni izbor.
Zar najveća osećanja na svetu, tvoja, trebaju biti samo rezerva?
Zar da nešto što Voli, treba da teši nečji očaj?
Zar nešto što ...

Kondom je jedan praktičan izum i koristi se vrlo lako. Navlači se na *****. Služi za zaštitu od polno prenosivih bolesti i od neželjene trudnoće. Živimo u XXI veku a još uvek ne napraviše neke kondome za uši, pa da se zaštitimo i od verbalno prenosivih gluposti i neželjenih komentara. Eto, teleportujemo čestice na par metara, skačemo sa ivice svemira, a jednu tako banalnu stvar niko još nije napavio. Šteta.
Kad ga ne koristite, a ne vadite na vreme, tako obično napravite dete. Ako ga ne ...

Mnoge sam stvari već dotakao rečima.
Pa i bez njih.
Volim slova u kratkom nizu. Ali ljubim i tišinu koja prezirom prekriva lešine grotesknih misli koje vonjaju na blud sa razumom, praveći sa da srce ne postoji. Možda i ne postoji, osim u onoj zaboravljenoj legendi u kojoj se pominje i duša, ali… Ona više nije važna.
Nju je pojeo podsmeh pajaca koji nas ubeđuju da je glupiranje jedina ispravna stvarnost i da su normalna lica isključivo plod savremeno krivljenih ...