Равница

Разлиставам се ко мајско узглавље јутра нашег првог, и ту на тим планинама, сунцокрети су окренули главу ка месецу,
док су се ко искусни морепловаци прсти играли порама,
тишина је поново заузела место између удаха и издаха… да живот обухвати


Обукла сам љубав ...

... O DVOJE MLADIH IZMEĐU KOJIH SE LJUBOV POJAVILA TEK NAKON 10 GODINA
Posle deset godina
Sreo sam je opet ja
Tad je nisam voleo
Sada je volim o da
Ona sve to prihvata
Ali jedno ne shvata
Otkud takva promena
Kako to volim je ja
Išla je kod gatare
I kod babe matore
Ali joj nisu otkrile
Zbog čega volim je
Verske knjige čitala
Patrijarha pitala
Što je nisam hteo ja
Pre deset godina
Gleda turske ...

Sumrak je padao kao i prvi mraz te novembarske noći, neke snežne novembarske…
Užurbanim koracima, uz poneki drhtaj tela, grabili smo prema toplom domu.
Iz dečjih usta već je izlazio magličasti dah.
„Požuri dušo, hladno je!“
Misli mi okrenute prema detetu. Maleni koraci se ubrzaše.
Kao treptaj oka, vratio sam se u svoje detinjstvo.
Svoju ruku sam, prozeblu, gurao u majčin džep kaputa.
„Je l’ toplije sada?“ ...

Išao sam na stotine informatičkih kurseva da naučim slepo kucanje.
Uzalud.
Gledao sam satima u tastaturu pokušavajući da zapamtim tačan raspored slova na tipkama.
Sve je nestajalo kad zatvorim oči.
Vezivao sam sebi oči i pokušavao da napišem barem svoje ime.
Ispao bih uvek Mađar.
Držao sam jagodice svojih prstiju na ringli pa na ledu. Da pojačam njihovu osetljivost.
Sad više nemam otiske prstiju.

A onda sam jedne večeri ...

Понекад пустим облаке да се поиграју мојим сликама.
Они се прво дуго баве сенчењем. Заклањају сунце на сто начина. Прате га све до сутона.
А када све утоне у мрак, они почну да се цеде.
Тја… Глуме водене боје.
А знам да плачу.


oblogovan

Stalno ga je put vodio pored tog izvora kad je išao prema imanju, dobra tri kilometra dalje od sela, jer je tu najbolja voda u okolini. Na drvetu pored izvora već godinama stoji okačena šolja, ali je tog dana nije bilo. Slučajni prolaznici nisu znali za tu stazu, ni izvor, da bi se baš tu odmorili ili utolili žeđ. Siguran da meštani iz sela nikada ne bi dirali šolju, jer je koristila i njima, oslonio se rukama na zemlju i primakao usne izvoru. Ispružen na travi razmišljao ...

Napustio sam:

Pesmu. Zagrljaje. Poljupce. Osmeh. Muziku.
Dah. Suze. Jutro. Noć. Doručak. Šetnje.
Spontanost.
Stalo mi je. Dopadaš mi se. Telo. Dodire. Poglede. Držanje za ruke. Vreme.
Pesme od grupe Pavel.
Bioskop.
Limenke piva.
Krov zgrade.
Ulice.
Odustao sam od nje.
I svega što je njeno bilo i moje.
Napustio sam i sećanje na Nju.
Otišao sam bez opravdanja.
Eto.
...

Oni misle da ću stati. Da reči više nemam. Da su me pošasti pojele. Oni misle da sam previše puta ustajao i da tome postoji kraj. Slaba vajda od bećarca! Lošem se nadati je jednako u samom početku izgubiti.

‚‚Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.‚‚ - Miroslav Mika Antić - Čovek

Ja sam moj šešir dobio, spreman da ...

Znaš… Kada se sretnemo u nekom performansu strasti, za nekim šankom, ili u sporednoj ulici,
ili u nekim drugim slučajno poklopljenim ćoškovima naših okrnjenih života, tada zažmuri.
Obavezno zažmuri.
I zamisli.
Kao potpuni neznanci, možemo biti bilo ko.
Ti budi šta god poželiš.
A ja ću biti samo tvoj.


oblogovan

On je bio skoro svaki dan pijan.
Opijao se osmehom, knjigama, dobrim delima, vinom, opijao se njenim poljupcima i dodirima, poezijom, rečima i dobrim delima.
Život ga je terao da se opija.
Jednog dana ga je Sećanje otreznilo i, više nije bio srećan.

Dabetic Ivan