LonČe

Nikako da prodje.
Docekali Novu godinu, pa Bozic... to je bilo na pocetku.
U medjuvremenu, docekivala sam goste (5-6 puta), isla na nekoliko slava, na dva rodjendana...
U fiokama od zamrzivaca ostale samo modle za led. Pre neki dan otisla i poslednja tegla cepanih paprika.
Tek smo dosli na tri cetvrtine januara.
Racun za struju me dotukao. Usla sam u crveno, a nisam se ogrejala.
Prve dve nedelje januara su bljestave, sljokice na sve ...

Možemo da se sprdamo sa Srbijom koliko hoćemo, mi smo bar
duhovit narod koji je vazda umeo da od skoro svega napravi dobar vic; možemo da sa zgražanjem komentarišemo naše pojedinačne i kolektivne nesavršenosti, možemo da kukako na ovih poslednjih 26 godina samoće, na bedu, siromaštvo, loše vesti koje nas spopadaju odasvud – poznato je da niko ne može toliko da kritikuje Srbiju kao mi sami –( a takvi smo, ruku na srce i prema sopstvenoj deci )– uvek ...

Ходао сам дуго мрачним тунелом ка светлу све док нисам угледао њене очи.
Њено име је састављено из три слога. Мирисала је на зелени орбит. Била је то једина жена без сенке.
У њеним очима сам угледао свој лик.
У даљини су треперила светла одбијајући се о белину ...

Sumrak je padao kao i prvi mraz te novembarske noći, neke snežne novembarske…
Užurbanim koracima, uz poneki drhtaj tela, grabili smo prema toplom domu.
Iz dečjih usta već je izlazio magličasti dah.
„Požuri dušo, hladno je!“
Misli mi okrenute prema detetu. Maleni koraci se ubrzaše.
Kao treptaj oka, vratio sam se u svoje detinjstvo.
Svoju ruku sam, prozeblu, gurao u majčin džep kaputa.
„Je l’ toplije sada?“ ...