LonČe

Kruži priča o vežbi koju su sproveli u jednoj firmi - uveli su 30ak zaposlenih u jednu prostoriju u kojoj je bilo isto toliko balona i rekli su im:
"Imate 30 sekundi da pronađete balon sa svojim imenom."
Nisu uspeli, ali im je onda rečeno da probaju opet tako što će svako da uzme najbliži balon i da ga odnese onome čije je ime na njemu.
I svako je dobio svoj balon kroz 15ak sekundi.

Ti baloni su usluge.
Pomozite kome god možete ...

Samo je otišao…
Nikome nije rekao ništa. Nestao je iz te priče brže nego što je u nju i ušao. Sve što je bilo lepo je shranjeno u tami, negde u zvezdarskoj šumi. Nevažno je gde tačno, ionako se niko tome neće vraćati. Važno je da je tu bio Kraj.
Slomljene duše i okamenjenog srca je lutao ulicama noćnog velegrada. A ovaj velegrad nije isti danju i noću. Puno je razlika koje naivnom oku lako promaknu.
Nije podnosio dane više… Ni sunce. Ni ljude. Ni sebe! ...

U svetu šarenih laža, lakoća trajanja samo je privid. Kao život utisnut u red vožnje lokalnih linija. One se nikada ne menjaju osim u retkim prilikama kada im nešto prepreči put. Tada proseku drugi, ne menjajući cilj, kao voda.
Bat teških koraka nestaje u službeno veselim praporcima noćnog tramvaja. Za njima ostaje nekoliko minuta tišine. Samo vetar šušti u tami, kao smetnje na srednjim talasima radija, nekada davno.
Koliko je strasti noćas pomislilo da su ljubav? ...

Људи ме питају због чега ћутим
због чега нисам срећан као дете
коју то несрећу потајно слутим
ка ком ми мисли вечерас лете

Године одавно више не бројим
нисам дечак са ногама босим
и горак укус у устима мојим
каже ми неког на души носим

...

Ушао је некако…
Нема пуно светла.
Тражи.
Иза мноштва тешких застора, једва успева да разазна пут.
Бауља несигурним кораком и помало прави непотребну буку.
Није сигуран куда да иде.
Ал’ иде… Не жели да се врати.
Навикава се, ослушкује откуцаје

...

Danas, kada je sunce ove kasne zime najjače grejalo, setih se tvojih reči koje su kao poljupci padali na moje usne. Setih se očiju koje su čežnju krile i moju radoznalost.
Otkud mi želja da te još jednom zagrlim?

Ljubicasto pisem

Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u ***ac.
A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
Ljubav je ono kad ne gubiš veru u dobrotu neznanaca iako su te znanci povređivali, kad ne prestaješ ...

Коме ноћи ове распредаш звезде у оне са и мимо жеље, коме распремаш постељу и паперје сна рукама од предвечерја...
Дај реци,
коме су та твоја два зелена ока данас поглед даровала на пропланцима и овог фебруара...
Опет сам сневала међ два удаха, ону танану нит издаха
када се душа простире ко ћилим међ планинама док се с лица сливају мимикрије што једна другу потире,
оксиморон нове једначине бивствовања мимо тебе...

Kasniš?
Predaješ se..
A samo sam želela da koračamo zajedno.
Sve do kraja besvesti u nadi da ćeš uhvatiti korak sa mnom.
Da ćemo se naći na onoj tački prepoznatljivosti, gde smo se nekoć razdvojili.
Nadam se još deličkom sebe da ćemo se pogledati i u onom drugom prepoznati svu snagu vetrova, koji pokreću vetrenjače, svu snagu mora koji drže u životu milione i miliarde organizama, da ću naći toplotu Sunca i ugledati onu meni potrebnu svetlost Meseca.
...

Ono, kad sam bio klinac, i kad sam preras’o Deda Mraza i novogodišnje paketiće, sećam se da mi je najdosadniji datum u tom periodu bio prvi januar. Popisi u radnjama, kasno ustajanje, svi ćute i šetaju u pidžamama, pozivi telefonom, zvonjava, čestitanja…
Na TV-u repriza zabavne emisije Nele Eržišnik kao Marica Hrdalo i skijaški skokovi u Garmiš-Partenkirhenu.
A onda ručak i još veća agonija:
Novogodišnji koncert Bečke filharmonije!
Neizbežni slalom Bojana ...