Коме ноћи ове распредаш звезде у оне са и мимо жеље, коме распремаш постељу и паперје сна рукама од предвечерја... Дај реци, коме су та твоја два зелена ока данас поглед даровала на пропланцима и овог фебруара... Опет сам сневала међ два удаха, ону танану нит издаха када се душа простире ко ћилим међ планинама док се с лица сливају мимикрије што једна другу потире, оксиморон нове једначине бивствовања мимо тебе...